ΟΛΟΚΛΗΡΗ Η ΑΛΗΘΕΙΑ

ΓΙΑ ΤΗΝ ΘΕΣΙ ΤΗΣ ΙΕΡΑΣ ΜΟΝΗΣ ΤΟΥ ΑΓΙΟΥ

ΣΑΒΒΑ ΙΕΡΟΣΟΛΥΜΩΝ

Ὁ σήμερον ἑορταζόμενος Ἅγιος Θεόδωρος ὁ Στουδίτης, τό ἐκφράζει σαφῶς λέγοντας·
«μηδέ γάρ τέλειον εἶναι ὀρθόδοξον͵ ἀλλ΄ ἐξ ἡμισείας͵ τόν τήν πίστιν ὀρθήν οἰόμενον ἔχειν, τοῖς δέ θείοις κανόσι μή ἀπευθυνόμενον» (PG 99, 989).
Ἀπευθυνόμενος ταπεινῶς στούς διωκομένους καί ἐξορίστους χάριν τῆς Ὀρθοδοξίας ἀδελφούς Μοναχούς τοῦ Κοσσόβου, οἱ ὁποῖοι ἐστενοχωρήθησαν προσωρινῶς ἀπό τίς ἀνακριβεῖς εἰδήσεις τοῦ π. Μακαρίου, τούς διαβεβαιῶ γιά αὐτό πού ἤδη γνωρίζουν καλά καί ὅτι εὑρισκόμεθα νοερῶς μαζί τους.
Ἀρυόμενος καί πάλιν ἀπό τόν Ὅσιο Θεόδωρο, τούς ἐπαινῶ, ὁ τιποτένιος καί ἄχρηστος ἐγώ, ἤ μᾶλλον τά ἴδια τά πράγματα τούς ἐπαινοῦν, λέγοντάς τους :
«Ἄν ὁ Υἱός τοῦ Θεοῦ, ὁ Κύριος καί Δεσπότης ἁπάντων προσέφερε θυσία τόν ἑαυτόν Του στό Θεό καί Πατέρα χάριν πάντων, τί ὀφείλουμε ἐμεῖς καί πόσο δέν χρεωστοῦμε γι’ Aὐτόν νά πάθουμε καί νά ὑπομείνουμε, καί βεβαίως οἱ Μονάζοντες, πού σταυρωθήκαμε μέσῳ τῆς ἀποταγῆς, ἄν βέβαια δέν κάναμε ἀποταγή ἀνώφελα, ἀλλά ἀληθινά»;
Διότι δέν πρέπει μόνον ἀπό τό ἔξω σχῆμα νά κρίνουμε τά πράγματα (ἀφοῦ εἶναι πολλοί αὐτοί πού ὑποδύονται προσωπεῖα καί δέν εἶναι αὐτό πού φαίνονται), ἀλλά εἶναι φανερό ὅτι ἀπό τά ἔργα κρίνονται τά περιβλήματα.
Ἄν λοιπόν κάποιοι εἶναι Μοναχοί τόν τωρινό καιρό, νά τό δείξουν στά ἔργα.
Ἔργο δέ Μοναχοῦ εἶναι τό νά μή ἀνέχεται οὔτε στό παραμικρό νά καινοτομεῖται τό Εὐαγγέλιο – γιά νά μή δώσουν στούς λαϊκούς παράδειγμα πρός αἵρεση καί αἱρετική συγκοινωνία, καί δώσουν ἔτσι λόγο γιά τήν ἀπώλεια ἐκείνων» (PG 99, 1049C.D).
Δέν θά ὡδηγούμην ποτέ στό νά ἐκφρασθῶ δημοσίως, ὡς τώρα, μέ ἰδία πρωτοβουλία καί εὐθύνη, ἄν δέν εἶχε γίνει ἡ σιωπή μας θήραμα τῆς οἰκουμενιστικῆς προπαγάνδας καί “argumentum ex silentio” πρός στήριξιν τῆς μοιχεπιβασίας τοῦ Θρόνου Ράσκας-Πριζρένης καί τοῦ διωγμοῦ τῶν Ὀρθοδόξων ἀντι-οικουμενιστῶν ἐν Σερβίᾳ.

Παρά τῇ Βηθλεέμ 11/24 Νοεμβρίου σ.ἔ. 2010
μνήμη τοῦ Ὁσίου Θεοδώρου τοῦ Στουδίτου

Από την Ι.Μ.Μελισσοχωρίου

_______________________

ΜΕΤΑΦΡΑΣΜΑΝΟ ΣΤΑ ΣΕΡΒΙΚΑ ΑΠΟ ΤΗΝ ΙΣΤΟΣΕΛΙΔΑ

ΤΟΥ ΜΗΤΡΟΠΟΛΙΤΟΥ Ράσκας-Πριζρένης ΑΡΤΕΜΙΟΥ

________________________

Након већ небројених примера ширења неистина и клевета из узурпираног седишта Епархије рашко-призренске, принуђени смо да и овога пута реагујемо и укажемо на још једну манипулацију која је учињена претходних дана, поставши већ и сами свесни чињенице да ништа што долази од стране узурпатора, и прогонитеља Епископа рашко-призренског Артемија, не треба прихватати са поверењем и као да је истинито, него напротив, након многобројних искустава са ширењем неистина и клевета од стране већ познатих истих лица, подаци које оне пласирају могу бити прихваћени као аутентични тек након прилагања валидних доказа[1].

С обзиром уз помоћ каквих и коликих безакоња и анти-канонских чињења су данашњи узурпатори Епархије рашко-призренске заузели мученички косовски Трон, и имајући у виду да их је то учинило виновницима раскола и одвело у раскол, не треба да нас чуди чињеница да се у општењу са конкретним лицима сусрећемо углавном са безакоњима, неистинама, клеветама[2], итд.

Тако је из седишта узурпиране Епархије рашко-призренске пре два дана саопштено (поводом текста који је истога дана, 23. новембра, објављен у дневним новинама Правда, и у коме се преноси подршка која Епископу Артемију стиже из манастира Светог Саве oсвећеног у Јерусалиму) да je након остварених контаката са Јерусалимском Патријаршијом из Лавре Светог Саве освећеног ”поручено да је Игуман манастира Евдоким ужаснут вестима објављеним у неким српским медијима да је он, наводно, дао подршку рашчињеном Владики Артемију”

”Штавише, додаје се у Саопштењу из Грачанице, игуман Евдоким поручује да је реч о најбезочнијим клеветама, јер цела Јерусалимска Патријаршија саборно подржава Свети Архијерејски Сабор СПЦ”.

Преносилац поруке Игумана Евдокима, према наводима из поменутог Саопштења, био је Архимандрит Макарије, клирик Јерусалимске Патријаршије.

Из манастира Светог Саве освећеног, јуче 24. новембра, упућено је писмо у коме се наводи да су нетачнa тврђења о било каквом њиховом демантију, a уз то износи се какав је став према Епископу Артемију и безаконим одлукама о његовом рашчињењу и кажњавању.

С обзиром да је и овога пута потврђено да је у питању пропагандни ”трик” којим је, по већ устаљеној пракси, покушано (a у великој мери се и успело) обмањивање јавности, лако је донети закључак и о неистинитости тврдњи које се односе на начин како је поменута вест прослеђена медијима у Србији (тј. ”преко грчких старокалендарских кругова”).

Нелегална управа из Грачанице обећала је ”у најскоријем року” презентовање званичног демантија из Јерусалима. Остаје да чекамо да истекне наведени ”најскорији рок”.

Писмо из Јерусалима доносимо у наставку.

ИЗЈАВА

подршке прогоњеном исповеднику

Епископу рашко-призренском

г. Артемију (Радосављевићу)

најмањег међу монасима Серафима Агиотафита

из Свештене Лавре Светог Саве код Јерусалима

Синоћ нам је стигла вест о следећим догађајима:

(а) да су медији у Србији пренели вест како Агиотафити Свештене Лавре Светог Саве подржавају неправедно гоњеног Епископа рашко-призренског г. Артемија и да намеравају да не приме у Лавру ниједног Епископа из Србије који саучествује у безаконом гоњењу и рашчињењу г. Артемија и

(б) да је Високопреподобни Архимандрит г. Макарије, представник наше Патријаршије у Катару, српски ученик који је студирао у Србији, након тога изјавио да је горња тврдња лажна и да се Оци из Лавре саглашавају са Сабором Српске Цркве, а не са г. Артемијем.

Пошто се наведени случај тиче монашке савести, а пре свега Православне Вере и поштовања свештених Канона, с обзиром да, осим тога, нико из Лавре није овластио, иначе поштованог Архимандрита Макарија, да стави у наша уста те непостојеће речи, принуђен сам да дам следећу изјаву, само формално изражавајући себе, а суштински скоро све Оце Свештене Лавре Светога Саве, која се, међутим, због ”разумљивих разлога”, вероватно неће огласити. Из приватних разговора веома добро знам какав је став Отаца и Браће у вези поменутог случаја, што је повремено изражавано и Поклоницима.

Боље би било да је о. Макарије, иначе близак пријатељ и ученик Епископа г. Атанасија Јевтића, једнога од гонитеља Епископа г. Артемија, једноставно само оповргао да је Свештена Лавра дала званичну изјаву у вези поменутог случаја. Он је, међутим, отишавши корак даље злоупотребио(?) наше – како је очекивао – ћутање, и покушао да преобрати јавно мнење и прве утиске, представљајући то ћутање као саглашавање са гажењем свештених Канона од стране Српске Јерархије и са политичком завером која се налази у позадини прогона Исповедника Епископа Артемија; прогона који као коначни циљ има укидање националних права Срба у Колевци њихове свете Отаџбине, на Косову и Метохији, али и диктирано незаконито сједињење са Папом.

Отац Макарије је из разговора, које је последњих дана водио са монасима Лавре, добро знао истину, тј. како ми гледамо на тај случај. Стога, исправљајући о. Макарија, истинито изјављујем следеће:

а) То да ће српски Епископи бити примљени у Лаври не доводи се у питање, с обзиром да сви посетиоци бивају примљени. Са друге стране, међутим, колико срдачно ће бити примљени, питање је личне савести свакога од Отаца Лавре Светога Саве, наспрам Епископа који су заборављајући заклетве своје Хиротоније прекршили свештене Каноне – смењујући, изгонећи и рашчињавајући без канонске основе и суђења исповедника Вере и Отаџбине, Епископа г. Артемија.

б) Непојмљиво је, колико год да поштујемо и личности и институцију Српског Сабора, да се поистоветимо са његовим неправедним одлукама. Ко год не би желео да буде учесник Сабора ”код Храстa” (403. године), који је због политичких разлога осудио, прогнао и уклонио светог Јована Златоустог, не може се поистоветити ни са овим Сабором.

в) Недавна изјава про-ватиканског аналитичара из Србије[3], као и вишегодишње снажно деловање Епископа г. Артемија и његовог Протосинђела Симеона против јереси Екуменизма и латинствујуће еклисиологије Митрополита пергамског г. Јована Зизјуласа, громогласно сведоче да се прогон г. Артемија врши због Православне Вере.

г) Потпунa тишина од стране српских Синодалаца наспрам неправославних изјава њиховог Патријарха пре два месеца у Аустрији, чини их одговорним за примену ”двоструких стандарда и двоструких аршина” у њиховом осећају за ”поредак”. Сагласно неприхватљивим изјавама Патријарха Српског:

1) јединство Цркве не постоји, него је онo императив за поједине хришћанске деноминације; дакле, према г. Иринеју, када кажемо да верујемо у ”Једну, Свету итд. Цркву” она није нешто постојеће; сходно томе ”узалудна је вера наша”;

2) повлачење из екуменског покрета чини да Православље постане секта;

3) догматскa разликa Латина у односу на Православље своди се на непогрешивост Папе и

4) прихватљиво је ”јединство у (догматској) различитости” [unity in (dogmatic) diversity]; нажалост, Његова Светост Патријарх г. Иринеј не зна да православна црквена савест и свети Иринеј Лионски јасно објављују, да ”Црква примивши ту проповед и ту Веру, као што смо рекли, и поред тога што је распрострањена по целом свету, чува их приљежно као да обитава у једној кући; и истоветно верује, као да има једно срце и једну душу, и проповеда, и учи и предаје једномислено (ту Веру), као да има једна уста” (PG 7, 552А)”. Не постоји дакле то умишљено ”јединство у догматској различитoсти” између Цркава.

д) На крају, изјава западног званичника на Косову и Метохији јануара 2010. о очекиваној смени Епископа рашко-призренског, још пре избора новог Патријарха г. Иринеја, показује да је прогон Преосвећеног г. Артемија био унапред договорен и испланиран (в. Julia Gorin, Totalitarianism in service to the West, http://www.juliagorin.com/wordpress/?p=2324).

Након свега овога јасно је видљиво одступање данашњег правца Српске Цркве од правилног управљања Вером, пошто и само ниподаштавање свештених Канона чини човека ”половично”, а не потпуно Православним. Данас прослављани Свети Теодор Студит то јасно изражава говорећи: ”Нико ко се не управља божанским Канонима, чак и ако сматра да има исправну веру, није Православан у потпуности, него само половично” (PG 99, 989).

Смирено се обраћајући браћи Монасима Епархије рашко-призренске, ради Православља прогоњеним и изгнаним, који су се привремено забринули због нетачних вести од о. Макарија, потврђујем им оно што већ добро знају, да смо у молитвама са њима. Црпећи опет од Преподобног Теодора, ништаван и бескористан ја, онима који су већ прослављени, узносим похвале говорећи: ”Ако је Син Божији, Господ и Владика свих, принео ради свих Себе на жртву Богу и Оцу, колико смо обавезни ми и шта све нисмо дужни за Њега да поднесемо и страдамо, а пре свега Монаси, који смо се распели кроз одрицање, уколико заиста одрицање нисмо учинили привиднo, него истински? Јер не треба да судимо само по спољашњем изгледу (пошто је много оних који навлаче маске и нису оно за шта се издају), него је јасно да се по делима суди и оно што је спољашње. Ако су дакле неки у данашње време Монаси, нека то покажу делима. А дело Монаха је да не допушта да се ма и у најмањем мења Еванђеље – да не би лаицима дали повод за јерес и општење са јеретицима, и да тако постану виновници за њихову пропаст” (PG 99, 1049C.D)

Никада до сада не бих се одлучио на овакво јавно обраћање, на сопствену иницијативу и одговорност, да наше ћутање није постало плен екуменистичке пропаганде и ”argumentum ex silentio” ради подршке прељубничком заузимању Трона рашко-призренског и прогону Православних анти-екумениста у Србији.

Вителејем 11/24. новембра 2010.

помен Преподобног Теодора Студита

Превод са јелинског

Архим. Симеон

[1] Таква је и недавна изјава Патријарха Иринеја о валидности одлуке о рашчињењу Епископа рашко-призренског Артемија. Његова изјава о исправности одлуке о рашчињењу, којом се покушава оправдати грубо и несвакидашње безакоње у Цркви, представља јавно проповедање флагрантног кршења канонског поретка Цркве, као праксе коју примењује данашњи ”врх” СПЦ. Они који крше свештене Каноне, сагласно Предању и учењу Цркве, и то чине јавно, пропагирајући такву праксу као исправну, одвајају се таквим својим чињењем од Цркве, и налазе се у схизми, независно од достојанства и чинова које заузимају. О томе сведоче многи светитељи – свети Теодор Студит, свети Григорије Палама, свети Јован Златоусти, и многи други, и таквих је примера кроз историју Цркве не мали број.

Нису, наравно, високи чинови у Цркви гаранција Православности и исправности живота и учења, него напротив, ревност у очувању Вере и Канонског поретка у Цркви, у сагласју са исправним животом, даје неопходни ауторитет сваком црквеном достојанству и чину.

[2] Довољно је погледати само најновија обраћања јавности главних актера прогона Епископа рашко-призренског Артемија, која су се у медијима појавила последњих дана. Сва она врве од неистина, увреда, инсинуација, нетачности, клевета… (види интервју Митрополита Амфилохија дневним новинама Курир, ”братско” писмо А. Јевтића Епископу Артемију, интервју расколничког Епископа рашко-призренског датог Вечерњим Новостима, већ претходно поменуту изјаву Патријарха Иринеја, итд).

Али, може ли се очекивати од оних који не чувају неисквареном истиниту веру, исправност у животу и јавном делању, и обрнуто? Одговор је више него јасан.

[3] Ради се о изјави Мирка Ђорђевића: ”Владика је постао трн у оку и црквеном врху, али и политичким структурама јер је он, као што је познато, за последњих годину и по дана дао неких десет саопштења и изјава у којимa се противи екуменизму, искораку екуменском, а то је политика Цркве. Такође, он се противи европским интеграцијама, тражи да земље које су бомбардовале Југославију буду тужене… Свакако да је засметао некоме и морало је овако да се заврши” (види Б92) (прим. прев).