Αυγουστίνος Καντιώτης



КАКО НАС БОГ ПОЗИВА?

date Ιαν 8th, 2012 | filed Filed under: Cрпски језик

КАКО НАС БОГ ПОЗИВА?

                                                                                     «Рече Господ ову причу: Неки човек зготови велику вечеру и позва многе.»

                                                                                                                                                           (Лука. 14,16-24· Матеј. 22,14)
Чули сте, драги моји, свето Јеванђеље. То је једна прича коју је испричао наш Христос. Прича је слична са плодом. Сваки плод има две ствари: кору или љуску  и унутрашњост. Када разбијеш љуску од ораха, можеш да јесдеш плод. И у овој причи кора су речи, слике, примери, које узима Господ из природе и свакодневног живота. Иза њих се крију велике и узвишене истине. Послушајмо прве речи. «Рече Господ ову причу: Неки човек зготови велику вечеру и позва многе.» (Лука. 14,16). Ко је тај човек, шта је вечера, кога позива и како их позива? У овој причи «човек» није неки цар или владар. Сви они, колико и да су важни пред нашим Господом, пред Богом који је Цар над царевима, сви они су јако мали и ништавни. Бог припрема вечеру.
Шта је «велика вечера»? Вечера су материјална и духовна добра која дарује Бог. Материјална добра су мала, а духовна добра су велика. Која су материјална добра? То су сунце, ваздух, кисеоник, вода и храна. Да ли човек може да живи без њих? То је немогуће. Ко нам то све даје? Бог. Колико смо само незахвални! Наши преци су били захвални Богу, нису јели хлеб без молитве. А ми, имамо залогај у устима и Христа хулимо. Он припрема «велику вечеру»? То све преведено на наш свакодневни језик, значи да сваки дан поставља трпезу за мале и велике, а ми не кажемо ни једно «Хвала».
Осим материјалних добара, постоје и духовна добра. Материјална добра некако осећамо, а духовна добра не осећамо, јер смо се удубили у ужитке, богатство, велику славу и било шта друго земаљско, па немамо представу о духовним добрима. У једном свом миту Езоп каже, да је један петао разгртао земљу да би пронашао неког црвића. Уместо црвиће, петао је пронашао један дијамант, али га је одбацио и презрео. Петао је желео црвића, а не дијамант. Тако и многи људи, претражујући по метарији, презиру непроцењива духовна добра која им Бог нуди.
 Такво добро је, нпр. опроштај грехова, који човек добија кроз свету тајну покајања и исповести кроз крв закланог Јагњета, кроз жртву Распетога. Једна капљица са крста Господњега је река Јордан, која пере грехе целог света.
Духовно добро је и  радост, коју човек спознаје када се исповеди своме духовном оцу искрено. Као што нам говори Достојевски, пророк Русије: «Исповедио сам се и рај је никао у моме срцу! Иди, пробај и реци и ти ове речи: ‘Оче, сагреших небу и теби, и више нисам достојан назвати се сином твојим.’ » (Лука. 15,21).
 Духовно добро је и молитва, када ти, мали црвић земаљски, клекнеш и са тим духовним телефоном се повезујеш са небом. Велика је част да разговараш са небеским Оцем.
Духовно добро је и одлазак у цркву, када хришћанин, не из неке обавезе, већ из душевне потребе, одлази у цркву и прати божанску литургију. «Обрадовах се кад ми рекоше: Хајдемо у дом Господњи!» (Псалм 122,1).
Духовно добро је светло које примаш када чујеш реч Божију и када читаш Јеванђеље. «Како су слатке језику моме речи твоје, слађе од меда устима мојима!» (Псал. 119,103). Шта и да радиш са материјалном трпезом? И животиње једу сено и месо лешинара. Није човек врана, није човек само материја и стомак, човек је и душа. Изнад свих материјалних потреба, постоје и духовне потребе.
Најузвишеније  духовно добро верник прима када се достојно причести бесмртним тајнама, на отпуштање грехова и живот вечни.
Којим језиком да опишемо добра, која је припремио Бог за наследнике Његовог небеског царства и  добара рајских? Ако су  лепи цвеће, птице, земља и  сунце… замислите колико лепши је онај небески свет, који почиње после смрти. Тамо се успео Павле  «и чу неисказане речи које човеку није допуштено говорити» (Б΄ Кор. 12,4).
* * *
Материјална и духовна добра. То је вечера коју поставља Бог. Вековима увек иста трпеза и увек исти позив. Како нас Бог позива на ту трпезу? На разне и многе начине нас позива.
Пре свега, позива нас са гласом природе. Долази нам једна порука од целе товревине, мала и велика створења  «све што дише, нека слави Господа» (Псал. 150,6). Да ли видиш сунце, шта нам оно поручује:  «Ја сам мало сунце, ништа посебно, једног дана ћу се угасити. Изнад мене има једно друго сунце, бесмртно и вечно, Господ наш Исус Христос. Он се неће угасити никада. Он је Сунце правде. Да ли имате уши, чујте : «Рођење Твоје, Христе, Боже наш, засија свету светлост разума, јер у њему они који звездама служаху од звезде се научише да се клањају Теби, Сунцу Правде, и Тебе да познају с висине Истока, Господе, слава Теби.“ (Божићни тропар). Да ли видиш реке, шта ти оне говоре? Оне су поука Христова. Да ли видиш дрво? И оно говори и каже ти:  «Ја дајем плодове и  моје листове, а ти, дрвени човече, шта дајеш?» Платон је рекао да је човек дрво  са кореном на небесима, а са гранама на земљи. Као што дрво даје плодове, тако и ти требаш чинити. То нам је рекао Господ: «Свако дакле дрво које не рађа род  добар, секу и у огањ бацају“ (Мат. 7,19). Хришћанин који не жели да чини добра дела је бесплодно дрво, само служи за секиру и ватру. Да ли видиш овцу, поучава те и говори ти: «Да будеш миран, кротак, скроман, понизан, а не дивљи као вук… Из целе природе одјекује глас Божији који позива. Ко има бар мало вере нека послуша.»
Бог нас позива и са другим гласом. Тај глас долази из једног другог света, из дубине духовног света наше душе. То је глас савести. И само је она довољна да докаже да постоји Бог. Ко све само не  чује тај глас! Чиниш неко зло, нека нико други не зна, у дубини твога срца, чућеш глас који је чуо Каин: „Каине, Каине, где је твој брат?“ (Пост. 4,9). Само тај глас уништава материјализам, тај глас потврђује да је човек другог рода, небеског, да је човек створен за небо.
Позива нас Бог са гласом природе, са гласом савести, позива нас са јеванђељским проповедима, које се чују  у многим храмовима и многе воде у покајање. Где има проповеди тамо су Христос и живот. Зато у неким тоталитарним државама дозвољавају обожавање, али не дозвољавају проповед. Тамо где постоји проповед, буде се осећања, ствара се потомство оних који се прибојавају Господа.
Позива нас Господ кроз болести. Када паднеш у кревет бола и када ти лекари не могу понудити ништа, тада узвикујеш: «Боже мој, Боже мој!…» Многи су тада упознали Господа, у болести.
Позива нас Господ и кроз смрт. Као црна врана лети и граби мушкарца, жену или дете, и тада се чује глас који се не би чуо у неко друго време: «таштина над таштинама, све је таштина» (Проп. 1,2). Ништавни су: богатство, слава,чинови и земаљске љубави. Само је једно вредно, вечност!
Позива нас Господ и са духовним приказима. Позвао је и апостола Павла и Великог Констандина када је видео на небу часни крст и натпис  «У име Његово побеђуј».
* * *
Драги моји, Бог нас позива «много пута и разним начинима» (Јевр. 1,1). А ми? Остајемо глухи и не чујемо толике позиве. Зашто? Зато што немамо антену. А шта је антена? То је шести осећај, вера. Антене су преплавиле кровове кућа, и хватају разне телевизијске канале. Земаљске ствари, лажи! Изван овога земаљскога света, узми антену и ступи у контакт са небом. И видећеш, да ово што говорим није лаж, да је то истина и стварност. Колико је наравно тачно да постоји сунце, толико је тачно да постоји Господ наш Исус Христос, кога славите и хвалите у све векове векова амин.
† ἐπίσκοπος Αὐγουστῖνος
(Беседа Митрополита Флорине о. Августина Кантиота у светом храму Свете Тројице, Птолемаида 13-12-1987)

     Add A Comment

You must be logged in to post a comment.