Αυγουστίνος Καντιώτης



Archive for the ‘Cрпски језик’ Category

Το τελος των διωκτων (Kraj progonitelja)

author Posted by: Επίσκοπος Αυγουστίνος Καντιώτης on date Απρ 1st, 2010 | filed Filed under: Cрпски језик, ΟΜΙΛΙΕΣ (απομαγν.)

Μεγάλη Πέμπτη  βράδυ

Το τελος των διωκτων

«Πρόσθες αὐτοῖς κακά, Κύριε, πρόσθες (αὐτοῖς) κακὰ τοῖς ἐνδόξοις τῆς γῆς» (᾿Ησ. 26,15)

πορεια προσ ΓολγοθαΕΡΜΗΝΕΥΟΥΜΕ, ἀγαπητοί μου, πρακτι­κῶς τοὺς τέσσερις περίφημους στίχους ποὺ συνοδεύουν τὸ ἀλληλούια στὴν ἀρχὴ τοῦ ὄρ­θρου, ἀμέσως μετὰ τὸν ἑξάψαλμο. Εἶνε λόγια τοῦ προφήτου Ἠσαΐου καὶ ψάλλονται στὶς ἀ­κολουθίες τῆς ἁγίας καὶ Μεγάλης Ἑβδομά­δος τὶς τρεῖς – τέσσερις πρῶτες μέρες. Ὁ πρῶ­τος στίχος, ὅπως ἀκούσαμε, εἶνε· «᾿Εκ νυ­κτὸς ὀρθρίζει τὸ πνεῦμά μου πρὸς σέ, ὁ Θε­ός, διότι φῶς τὰ προστάγματά σου ἐπὶ τῆς γῆς» (Ἠσ. 26,9α´), καὶ σημαίνει· Χριστιανέ, νὰ προσεύχεσαι συχνότερα ἀπ᾿ ὅ,τι μέχρι σήμερα, ἡ προσ­ευχὴ νὰ εἶνε γιὰ σένα ἱερὸ καθῆκον. Ὁ δεύ­τε­ρος στίχος λέει· «Δικαιοσύνην μάθετε, οἱ ἐν­οικοῦντες ἐπὶ τῆς γῆς» (ἔ.ἀ. 26,9β´), δηλαδή· Χριστιανέ, πρόσεξε στὶς σχέσεις σου μὲ τοὺς ἄλλους νὰ μὴν ἀδικήσῃς κανένα, διότι αὐτὸς ποὺ λ.χ. μοιράζεται μὲ ἕνα κλέφτη τὰ κλεμμέ­να καὶ ἀδικεῖ, αὐτὸς «μισεῖ τὴν ἑαυτοῦ ψυ­χήν» (Παροιμ. 29,24). Ὁ τρίτος στίχος ―χθὲς τὸν ἑρ­μη­νεύσαμε― λέει· «Ζῆλος λήψεται λαὸν ἀ­παί­δευ­τον, καὶ νῦν πῦρ τοὺς ὑπεναντίους ἔ­δεται» (Ἠσ. 26,11β΄)· καὶ ἐπ᾽ αὐτοῦ εἴπαμε ὅτι, ἀλ­λοίμονο στὸ λαὸ ποὺ ἔπεσε σὲ χέρια δημαγω­­γῶν ποὺ κατορθώνουν ν᾽ ἀνεβοῦν στὴν ἐξ­ουσία, διότι μὲ τὰ συνθήματα τέτοιων ἀπατε­ώνων τὰ ἔθνη διαφθείρονται· ὁ λαὸς παύει πλέον νὰ εἶνε συνειδητοποιημένος, γί­νεται ῥομπότ, δοῦλος, ἀνδρείκελο, καταντᾷ ὄχλος· καὶ ὁ ὄχλος, ὅπως διδάσκει ἡ ἱστορία, μπορεῖ νὰ διαπράξῃ καὶ τὰ μεγαλύτερα ἐγ­κλήματα ἐν ὀνόματι τῶν ὡραιοτέρων ἰδεῶν.

Ἀπόψε τελειώνουμε ἑρμηνεύοντας τὸν τελευταῖο στίχο· «Πρόσθες αὐτοῖς κακά, Κύριε, πρόσθες (αὐτοῖς) κακὰ τοῖς ἐνδόξοις τῆς γῆς» (ἔ.ἀ. 26,15). Τιμώρησέ τους, δηλαδή, Κύριε, τοὺς μεγάλους καὶ ἰσχυροὺς τῆς γῆς, τιμώρησέ τους. Τί λέει ἐδῶ ὁ προφήτης; Ὁμιλεῖ περὶ τῶν κακῶν ἀνθρώπων ποὺ εἶνε στὴν ἐξουσία.

* * *

Ποιός εἶνε, γενικά, ὁ κακὸς ἄνθρωπος; Δὲν εἶνε ἐκεῖνος ὁ ἁμαρτωλός, ποὺ ἀπὸ συναρπα­­γὴ τοῦ διαβόλου διαπράττει κάποιο ἁμάρτημα, καὶ κατόπιν μετανοεῖ καὶ χύνει δάκρυα καὶ ζητάει τὸ ἔλεος τοῦ Θεοῦ. Κακὸς εἶνε αὐτὸς ποὺ ἡ κακία – ἡ ἁμαρτία ἔχει διαποτίσει ὅλο τὸν ψυχικό του κόσμο καὶ ἔχει διαφθαρῆ μέ­χρι τὰ κύτταρά του. Ἡ κακία σ᾽ αὐτὸν ἔχει προχω­ρήσει βαθειὰ στὸν ἐσωτερικό του κό­σμο καὶ τοῦ ἔγινε δευτέρα φύσις. Σκέπτεται συνεχῶς τὸ κακό. Τὴ νύχτα ὕπνος δὲν τὸν πιάνει· δι­αλογίζεται καὶ σχεδιάζει τί κακὸ θὰ κάνῃ τὸ πρωῒ ποὺ θὰ σηκωθῇ. Ἡ σκέψι του εἶνε προσηλω­μέ­νη στὸ κακό. Ὅπως εἶπα καὶ ἄλλοτε, πές μου τί σκέπτεσαι τὴ νύχτα, νὰ σοῦ πῶ τί εἶσαι.
Τέτοιοι κακοὶ ἦταν λ.χ. ὁ ᾿Ιούδας, ὅπως τὸν περιγράφουν τὰ τροπάρια τῆς Μεγάλης Ἑ­βδο­μάδος. Εἶχε εἰσχωρήσει μέσα του ἡ κακία – ἡ φιλαργυρία. Δὲν εἶχε ἁπλῶς ἐπιθυμία χρή­ματος· εἶχε «λύσσα φιλαργυρίας» (Μ. Πέμ., β´ ἀ­πόστ. αἴν.). Κακοὶ ἦταν οἱ ψευδομάρτυρες. Κα­κὸς ἦταν καὶ ὁ λαὸς πού, ἐνῷ εὐεργετήθηκε τόσο ἀπὸ τὸ Ναζωραῖο, ὠρύετο «Σταύρωσον σταύρωσον αὐτόν» (Λουκ. 23,21). Πρὸ πάν­των ὅ­μως κακοὶ ἦταν οἱ «ἔνδοξοι τῆς γῆς», οἱ θρησκευτικοὶ καὶ πολιτικοὶ ἄρχοντες τῆς ἐποχῆς· ὁ Ἄννας καὶ ὁ Καϊάφας ποὺ δίκασαν τὸ Χριστό, καθὼς καὶ ὁ Πιλᾶτος πού, μολονό­τι ἔνιψε τὰς χεῖρας του καὶ εἶπε «᾿Αθῷός εἰμι ἀπὸ τοῦ αἵ­ματος τοῦ δικαίου τούτου» (Ματθ. 27,24), ἐν τούτοις ὑπέγραψε τὴν θανάτωσί του.
Ποιό ἦταν ἆραγε τὸ τέλος ὅλων αὐτῶν; ᾿Εμέ­να ρω­τᾶτε; Τὸ γράφει ἡ ἱστορία. Οἰκτρό. Ποιό ἦταν τὸ τέ­λος τοῦ ᾿Ιούδα; μιὰ ἀγχόνη! Ἀπελπισμέ­νος ἀπὸ τὴν ἐνοχή, πῆγε καὶ κρεμάστηκε, αὐ­τοκτόνησε. Οἱ ἀρχιερεῖς Ἄννας καὶ Καϊ­ά­φας εἶχαν κι αὐτοὶ κακὸ τέλος· ἦρθαν οἱ ῾Ρω­μαῖοι, ἀνέσκαψαν τὰ ᾿Ιεροσόλυμα, ἀλέτρι πέρασε ἐ­κεῖ ποὺ ἦταν τὰ μέγαρά τους καὶ τὰ δικαστήριά τους. Καὶ ὁ Πόντιος Πιλᾶτος ἄσχημο τέ­λος εἶχε· ἔχασε τὴ θέσι του, ἔ­φυγε μακριά (μιὰ παράδοσις λέει, ὅτι ἔφτασε ἐξόριστος στὴν Ἑλβετία), κ᾽ ἐκεῖ ἀπελπισμέ­νος αὐ­τοκτόνησε πέφτοντας ἀπὸ ψηλὰ στὰ νερὰ μιᾶς λίμνης. Ὁ λαὸς τέλος, ποὺ φώναζε «Σταύ­ρωσον αὐτὸν» καὶ «Τὸ αἷμα αὐτοῦ ἐφ᾿ ἡμᾶς καὶ ἐπὶ τὰ τέκνα ἡμῶν» (Ματθ. 27,25), πλήρωσε μὲ τὸ ἴδιο νόμισμα. Ὅπως λέει ὁ ἱ­στορικὸς ᾿Ι­ώσηπος, τὸ 70 μ.Χ. ἔφτασαν οἱ λεγεῶ­νες τῆς ῾Ρώμης, πολιόρκησαν καὶ κατέλαβαν τὰ ᾿Ιερο­σόλυμα. Δὲν ἄφησαν «λίθον ἐπὶ λίθον» (ἔ.ἀ. 24,2), καὶ ἄρχισαν νὰ σταυρώνουν συνεχῶς ᾿Ιουδαί­ους. Τόσο πολλοὺς σταύρωσαν, ὥστε ἐξαν­τλήθηκαν τὰ ξύλα, δὲν ὑπῆρχαν πλέον ἄλ­λα δέντρα στὸ δάσος γιὰ νὰ κάνουν σταυρούς.
Τί σημαίνουν αὐτά; Ὅτι τέτοιο τέλος θὰ ἔ­χουν καὶ ὅλοι οἱ διῶκτες τοῦ Χριστοῦ, ὅσοι καταδιώκουν τὴν πίστι τοῦ Εὐαγγελίου.

* * *

Καὶ σήμερα παρουσιάζονται τέτοιοι ἰσχυροὶ ἐκκλησιομάχοι, ὅπως λέγαμε χθὲς καὶ προ­χθές. Εἶνε κακοί, ἔχουν κακία μέσα τους. Δὲν εἶνε ἁπλῶς ἁ­μαρτωλοί. Ὁ ἁμαρτωλὸς μετανοεῖ. Ὁ κακὸς ἔχει τὴν ἐμμονὴ τοῦ διαβόλου καὶ δὲν μετανοεῖ. Μισεῖ ὅ,τι ὡραῖο, ὅ,τι ὑψηλό, ὅ,τι μέ­γα· μισεῖ τὴν πίστι – τὴν Ἐκκλησία τοῦ Χριστοῦ, τὸν στενοχωρεῖ ἡ παρουσία της. Δὲ θέ­λει νὰ βλέπῃ παπᾶ· ἅμα δῇ ῥάσο στὸ δρό­μο, τὸν πιάνει δαιμόνιο. Εἶνε κι αὐτὸ μία ἀπό­δειξις ὅτι ἡ θρησκεία μας εἶνε ἀληθινή. Δὲν τοὺς βλέπετε πῶς κάνουν; ἀσχημονοῦν, βλαστημοῦν, καταριῶνται, ἀφρίζουν. Νὰ μὴ δοῦν ἱερέα μπροστά τους· τὸ θεωροῦν ὡς κακὸ συναπάντημα. Στενοχωροῦνται ν᾿ ἀκοῦν κήρυ­γμα· βουλώνουν τ᾿ αὐτιά τους. Ἐνοχλοῦνται ὅ­­ταν χτυπᾷ ἡ καμπάνα· πότε νὰ σταματήσῃ! λένε. Στὴ Φλώρινα ὡρισμένους τοὺς πειράζει ἀκόμα κι ὁ σταυρὸς ποὺ μᾶς ἀξίωσε ὁ Θεὸς νὰ στήσουμε στὸ ὕψωμα 1.020 καὶ φωταγωγεῖ­ται τὴ νύχτα· τρίζουν τὰ δόντια καὶ θέλουν νὰ τὸν γκρεμίσουν μὲ δυναμίτη· ἄλλο σύμβολο θέλουν αὐτοὶ νὰ στήσουν ἐκεῖ.
Εἶνε ἀνάγκη νὰ ὑπενθυμίσουμε, ποιό θὰ εἶ­νε τὸ τέλος τῶν ἐκκλησιομάχων; Θὰ εἶνε τὸ ἴ­διο μὲ τὸ τέλος ὅλων τῶν διωκτῶν. Πολλοὺς δι­ώκτας ἀναφέρει ἡ ἱστορία. Θὰ ἦταν μακρὸς ὁ λόγος ἂν ἤθελα ν᾿ ἀναφέρω παραδεί­γματα τέτοιων ἀνθρώπων, «ἐνδόξων τῆς γῆς», ποὺ ἀ­­πὸ τὰ ὕψιστα ἀξιώματα ποὺ κατεῖχαν πολέ­μησαν τὸν χριστιανισμὸ καὶ εἶχαν κακὸ τέλος. Σὲ καθεμιὰ ἀπὸ τὶς περιπτώσεις αὐτὲς ἐφαρμόστηκε τὸ «Πρόσθες αὐτοῖς κακά, Κύριε, πρόσ­θες αὐ­τοῖς κακὰ τοῖς ἐνδόξοις τῆς γῆς». Ἕνα μόνο χαρακτηριστικὸ παράδειγμα θ᾽ ἀ­ναφέ­ρω ἀπ᾽ τὰ πολλά. Εἶνε ὁ ᾿Ιουλιανὸς ὁ Παρα­βά­της. Αὐτὸς μίσησε πολὺ τὴ χριστιανικὴ πίστι. Ἐνῷ ἀνατράφηκε ὡς Χριστιανὸς καὶ στὴν ἀρχὴ φαινόταν πρᾷος καὶ ἥσυχος, ἐνῷ ἦ­ταν φίλος καὶ συμμαθητὴς τοῦ Μεγάλου Βασιλείου στὴν ᾿Α­θήνα, κατόπιν ὡς βασιλεὺς ἔ­δει­ξε ἄλ­λη στάσι. Μίσησε τὸ χριστιανισμό, ἀρ­­­νή­θηκε τὸ Χριστὸ σὰν ἄλλος ᾿Ιούδας, καὶ κατε­δί­ωξε τὴν ᾿Εκκλησία. Ἔλαβε αὐστη­ρὰ μέ­τρα ἐ­ναντίον της μὲ σκοπὸ νὰ τὴν ἐξουδετερώσῃ καὶ νὰ ἐπαναφέρῃ τὴν εἰδωλολατρία. Ἀλλὰ τὸ τέλος του ποιό ἦταν! Νόμιζε ὅτι θὰ ξεῤῥιζώσῃ τὸν χριστιανισμό. Δὲν ξεῤῥιζώθηκε ὅμως ὁ χρι­στιανισμός· αὐτός ξεῤῥιζώθηκε. Πολεμώντας ἐναντίον τῶν ἐχθρῶν στὰ βάθη τῆς Περσίας, ἐκεῖ τραυματίσθη­κε θανάσιμα. Τὸν χτύπησε στὸ στῆθος ἕνα βέ­λος, καὶ τὸ τραῦ­μα ἦταν θα­νατηφόρο. Πεσμένος κάτω στὸ χῶ­μα τῆς γῆς, ἔβαλε τὴ φούχτα του κάτω ἀπ᾽ τὴν πληγή, τὴ γέμισε μὲ τὸ αἷμα ποὺ ἔτρεχε, καὶ μετὰ τὸ σκόρ­πισε στὸν ἀέρα λέγοντας· «Νενίκηκάς με, Ναζωραῖε», Ναζωραῖε, μὲ νί­κη­σες! «Πρόσθες αὐ­τοῖς κακά, Κύριε, πρόσ­θες αὐ­τοῖς κακὰ τοῖς ἐνδό­ξοις τῆς γῆς».

* * *

Τὸ συμπέρασμα, ἀδελφοί μου· ὁ Ναζωραῖ­ος εἶνε ἀήττητος. Καὶ τὸ δίδαγμα ποιό εἶνε· μὴ πτοού­μεθα.
Ἂς λυσσοῦν οἱ ἐχθροὶ τῆς πί­στεώς μας, οἱ ἰ­σχυροὶ τῆς ἡμέρας· ἂς πολεμοῦν τὴν ἁγία μας Ἐκκλησία, ἂς μηχανεύων­ται ὅ,τι θέλουν, ἂς προσπαθοῦν ὅσο μποροῦν. Ἂς χρησιμοποι­­ήσουν ὅλες τὶς μηχανές, ἂς ἐ­φαρμόσουν ὅλα τὰ σατανικὰ σχέδια πρὸς ἐξ­όντωσιν τῆς πίστεως τοῦ Χριστοῦ. Δὲν θὰ τὸ ἐπιτύχουν. Προσωρινῶς θὰ σημειώ­σουν μερικὲς ἐπιτυχί­ες, θὰ ἔχουν ὡρισμένες νίκες· θὰ φανῇ ὅτι κατέβαλαν καὶ ἀποδυνάμωσαν τὸν χρι­στιανισμό. Πάλι ὅμως θὰ τὸν βροῦν μπροστά τους. Γιατί; Διότι ἡ πίστις μας – ἡ ᾿Εκκλη­σία μας δὲν εἶνε ἕνα ἀνθρώπινο κατασκεύασμα, δὲν εἶνε κάτι ποὺ τὸ δημιούργησε ἄνθρωπος. Ἡ ᾿Εκκλησία μας εἶνε δέντρο ἀθάνατο, ποὺ τὸ φύ­τευσε μέσα στὶς καρδιὲς τῶν ἀνθρώπων ἡ δεξιὰ τοῦ Κυρίου, αὐ­τὸς ὁ Θεός, ἡ ἁγία Τριάς. Κ᾽ ἕνα τέτοιο δέντρο δὲν μπορεῖ νὰ τὸ ξεῤῥι­ζώσῃ κανείς. Ὅλοι οἱ δαίμονες τῆς κολάσεως νὰ μαζευτοῦν, δὲ θὰ μπορέσουν νὰ τὸ κλονίσουν. Τὰ τσεκούρια τους θὰ σπάσουν καὶ οἱ ἴδιοι θὰ συντριβοῦν. Καὶ θὰ βρίσκῃ πάντοτε ἐ­φαρμογὴ ὁ θεόπνευστος λόγος τοῦ προφήτου Ἠσαΐα· «Πρόσθες αὐτοῖς κακά, Κύριε, πρόσ­­­θες αὐ­τοῖς κακὰ τοῖς ἐνδόξοις τῆς γῆς».

† ἐπίσκοπος Αὐγουστῖνος

(Oμιλία Μητροπολίτου Φλωρίνης π. Αυγουστίνου Καντιώτου στον ιερό ναὸ του Ἁγίου Παντελεήμονος Φλωρίνης 15-4-1987 βράδυ)

*******************************************

KAI ΣΤΑ ΣΕΡΒΙΚΑ

*********************************************

Veliki Četvrtak veče

Kraj progonitelja

“Gospode, umnožio si narod, umnožio si narod i proslavio si se, ali si ih proterao na sve krajeve zemaljske” (Isaija 26, 15).

Tumačimo dragi moji, četiri predivna stiha koji su popraćeni sa aliluja, na početku jutarnje službe, odmah posle šestopsalma. To su reči proroka Isaije i poju se na bogosluženjima Velike sedmice tri – četiri prva dana. Prvi stih kao što smo već čuli je : “ Dušom svojom žudim tebe noću, i duhom svojim što je u meni tražim te jutrom, jer kad su sudovi tvoji na zemlji” (Isaija 26,9), a te reči znače, hrišćanine, da se moliš češće nego danas, molitva je za tebe sveta obaveza. Drugi stih govori: “uče se pravdi koji žive u vaseljeni” (Isaija 26,9), dakle, hrišćanine pripazi kako se odnosiš prema bližnjima da nikome ne načiniš nepravdu, jer kao što onaj koji npr. deli ukradeno sa kradljivcem čini nepravdu, on “mrzi svoju dušu” (Prop. 29,24). Treći stih – juče smo ga tumačili – govori: “ videće i posramiće se od revnosti za narod, i oganj će progutati neprijatelje tvoje” (Isaij. 26,11). i o njemu smo rekli da, teško narodu koji je pao u ruke demagoga koji uspevaju da dođu na vlast, jer sa sloganima takvih prevaranata narod postaje korumpiran, narod prestaje da bude savestan, postaje robot, rob, kukavica, postaje mnoštvo a mnoštvo kao što nas uči istorija, može da učini najveće žločine u ime određenih ideja. Večeras završavamo tumačenje sa poslednjim stihom: “ Dodaj im zla, Gospode dodaj (im) zla, slavnima. Dakle govori ovaj stih: Kazni Gospode, vladare velike i jake na zemlji, kazni ih . O čemu nam ovde govori prorok? O lošim ljudima koji su na vlasti.

Ko je uopšte, zao čovek. Nije onaj koji je grešan, onaj koji poveden nečastivim čini neke grehe, a zatim se kaje i lije suze i traži milost Božiju. Zao je onaj čovek, čija zloća – greh je ispunio ceo njegov duševni svet i zatrovan je do svojih ćelija. Zloća je kod njega ušla duboko u njegov unutrašnji svet i postala je njegova druga priroda. Razmišlja neprestalno o zlu. Noću ga ne hvata san, razmišlja i planira kakvo će zlo učiniti ujutru kada se probudi. Pomisao njegova je priviknuta na zlo. Kao što sam i rekao ranije, kaži mi o čemu razmišljaš noću, da ti kažem ko si. Takvi zločinci su bili npr. Juda, kao što ga opisuju tropari Velike Sedmice. U njega je ušla zloća – srebroljublje. On nije samo imao želju za novcem ali je imao u sebi “maniju srebroljublja” (V. Čet. B apost. himn.). Zli su bili lažni svedoci. Zao je bio i narod, koji je primio toliko dobročinstava od Nazarećanina, vikao je sada: “Raspni ga, raspni ga” (Luk. 23,21). Pre svega kao što su zli bili “ vođe zemaljske”, religiozne i političke vođe onoga doba. Anna i Kajafa koji su sudili Hristu, kao i Pilat koji je oprao svoje ruke i rekao: “ ja sam nevin u krvi ovoga pravednika; vi ćete videti” (Mat. 27,24), ipak je potpisao presudu da ga ubiju. Koji je bio kraj svih njih? Mene pitate? Istorija o tome piše. Gorak. Koji je bio Judin kraj; jedno vešalo! Očajan od krivice, otišao je i obesio se, izvršio je samoubistvo. Arhijereji Anna i Kajafa i oni su imali loš kraj, došli su Rimljani, prekopali Jerusalim, plugom su prošli tamo gde su bili njihovi dvorci i sudovi. A Pondije Pilat je imao ružnu končinu , izgubio je svoj položaj, daleko je otišao (jedno predanje govori da je proteran u Švajcarsku), a tamo je očajan izvršio samoubistvo bacivši se sa velike visine u vodu jednog potoka. Narod koji je na kraju vikao: “Raspni ga” i “Krv njegova na nas i decu našu!” (Mat. 27,25), platio je istom kovanicom. Kao što navodi istoričar Josip, 70 godine p. H. stigli su čuveni legioni Rimski, opkolili su i zauzeli Jerusalim. Nisu ostavili “kamen na kamenu” (e.a. 24,2), i počeli su neprestalno da raspinju Judejce. Toliko su ih raspeli, da su potrošili sva drva, nije više bilo drveća u šumama da naprave krstove. Šta to znači? Da će takav kraj imati i svi progonitelji Hrista, koji progone veru Evanđelja.

I danas se javljaju takvi jaki crkvoborci, koji kao što smo već rekli su zli, imaju zlo u sebi. Nisu samo grešni. Grešnik se kaje. Zao čovek ima upornost nečastivog i ne kaje se. Mrzi, sve što je lepo, sve što je uzvišeno, sve što je veliko, mrzi veru – Crkvu Hristovu, ometa ga njeno prisustvo. Ne želi da vidi sveštenika, ako vidi mantiju na putu, obuzima ga demon. I to je jedan dokaz da je naša religija istinita. Ne vidite li ih samo šta čine? Psuju, proklinju, pene itd. Ne vole da čuju propoved, zatvaraju svoje uši. Smeta im kada zvoni zvono, kada će prestati kažu? U Florini pojedincima smeta i krst koji nas je udostojio Bog da postavimo na visini od 1.020 m , koji je osvetljen noću, škripe oni zubima i žele sa dinamitom da ga unište. Neke druge simbole oni žele tamo da postave.

Velika je potreba da podsetimo, kakav će biti kraj crkvoboraca? Kao i kraj svih progonitelja . Mnogo progonitelja navodi istorija. Bio bi ovaj moj govor veoma dug, ako bih navodio primere takvih ljudi, “ moćnika zemaljskih”, koji su sa velikih položaja koje su imali se borili protiv hrišćanizma a imali su lošu končinu. U svakom od tih slučajeva su se ispunile reči : “Gospode, dodaj im zla, dodaj zla moćnicima zemaljskim”. Samo jedan karakterističan primer ću navesti od svih. Primer Julijana Prestupnika. On je veoma mrzeo hrišćansku veru. Iako je vaspitan kao hrišćanin i na početku se pokazao kao krotak i miran, bio je prijatelj i školski drug Velikog Vasilija u Atini, potom je kao car pokazao drugo lice. Mrzio je hrišćane, odrekao se Hrista kao drugi Juda, i proganjao je Crkvu. Uzeo je drastične mere protiv Crkve sa ciljem da je uništi i da ponovo oživi idolopoklonstvo. Ali kakav je bio kraj njegovog ovozemaljskog života? Mislio je da će iskoreniti hrišćanstvo. Nije iskorenjeno hrišćanstvo već je on iskorenjen. Boreći se protiv neprijatelja u dubini Persije, tamo je smrtno ranjen. Pogodila ga je jedna strela u grudi, a povreda je bila smrtonosna. Kada je pao dole na zemlju, stavio je svoju šaku ispod svoje rane, napunio je krvlju koja je isticala, i posle je raneo u vazduh govoreći: “Pobedio si me Nazarećanine”, Nazarećanine, pobedio si me! “Gospode, dodaj im zla, dodaj zla moćnicima zemaljskim”.

Zaključak je, braćo moja, Nazarećanin je nepobediv. A pouka je koja, poučimo se. Ako odluče neprijatelji naše vere, moćnici dana, da se bore protiv svete naše Crkve, nek pokušaju šta žele, nek probaju najbolje što mogu. Nek upotrebe sva sredstva, nek upotrebe sve satanističke planove za uništenje vere Hristove. Neće im uspeti. Zabeležiće samo privremeno neke uspehe, imaće poneku pobedu, činiće se da su uništili i oslabili hrišćanstvo. Ali opet će biti pred njima. Zašto? Zato što naša vera- naša Crkva nije čovečanska tvorevina, nije nešto što su ljudi stvorili. Naša Crkva je drvo besmrtno, koje je usadila u srca ljudi desnica Gospodnja, Bog, Sveta Trojica. A jedno takvo drvo ne može da iskoreni niko. Svi demoni iz pakla da se sakupe, neće moći da ga poljuljaju. Njihovi čekići će se slomiti a oni će biti uništeni. I uvek će naći svoje ispunjenje bogonadahnute reči proroka Isaije: “Gospode, dodaj im zla, dodaj zla moćnicima zemaljskim”.

πσκοπος Αγουστνος

(Govor Mitropolita Florine o. Avgustina Kandiota u svetom hramu Sv. Pantelejmona u Florini 15-4-1987)

Ο ΑΓΩΝ ΠΕΦΤΕΙ ΣΤΟ ΛΑΟ-BORBA PADA NA NAROD-

author Posted by: Επίσκοπος Αυγουστίνος Καντιώτης on date Μαρ 4th, 2010 | filed Filed under: Cрпски језик, Român (ROYMANIKA), ΟΜΙΛΙΕΣ (απομαγν.)

Ο π. ΑΥΓΟΥΣΤΙΝΟΣ ΚΑΝΤΙΩΤΗΣ ΓΙΑ ΤΟΥΣ ΕΠΙΣΚΟΠΟΥΣ

ΤΗΣ ΕΠΟΧΗΣ ΜΑΣ

π. Αυγ. Κ.ΣΤΟΥΣ ΕΣΧΑΤΟΥΣ ΚΑΙΡΟΥΣ Ο ΣΑΤΑΝΑΣ ΘΑ ΝΤΥΣΕΙ ΠΑΠΑΔΕΣ

ΚΑΙ ΔΕΣΠΟΤΑΔΕΣ, ΘΑ ΤΟΥΣ ΦΟΡΕΣΕΙ ΕΓΚΟΛΠΙΑ ΚΑΙ

ΠΑΤΕΡΙΤΣΕΣ ΓΙΑ ΝΑ ΔΙΑΛΥΣΕΙ ΤΗΝ ΕΚΚΛΗΣΙΑ

«∆υστυχῶς, οἱ ὀλίγοι καλοί ἐπίσκοποι πού ὑπάρχουν εἶνε δειλοί, δέν ἔχουν σθένος νά ἀγωνισθοῦν! Τρέµουν, φοβοῦνται νά µήν καθαιρεθοῦν!»

«Ἐκεῖνοι πού ἔχουνε µέσα τους µιά µικρά εὐλάβεια, πού πιστεύουν στό Θεό, ἀκοῦνε ἐπισκοπικό ἀξίωµα καί τρέµει ἡ ψυχή τους!   […]    [Γι’ αὐτό] καί τούς ἅρπαζε διά τῆς βίας ὁ λαός καί τούς ἔκανε ἐπισκόπους!

Ἅρπαξε τόν Μέγα Βασίλειο διά τῆς βίας, ἄρπαξε τόν Χρυσόστοµο διά τῆς βίας, ἅρπαξε τόν Ἀθανάσιο διά τῆς βίας… Τώρα ἁρπάζουν αὐτοί διά τῆς βίας τό ἐπισκοπικό ἀξίωµα!  Ἰδού ἡ µεγάλη διαφορά.  […] Καί σᾶς ἐρωτῶ: Ἀπό τέτοιους δεσποτάδες, πού µπῆκαν ὄχι ἀπό τήν πόρτα ἀλλά ἀπό τά παράθυρα κι ἀπό τά κεραµίδια, µπορεῖς νά περιµένῃς κάτι καλό;

διαβολόκλητος∆ιότι γιά νά γίνῃ κανείς δεσπότης πρέπει νά εἶνε ἤ θεόκλητος ἤ δηµόκλητος.  Αὐτούς οὔτε ὁ Θεός τούς κάλεσε, οὔτε ὁ λαός τούς διάλεξε!  Καί ἐν γένει σήµερα τούς δεσποτάδες στήν Ἐκκλησία µας οὔτε ὁ Θεός τούς καλεῖ, οὔτε ὁ λαός τούς διαλέγει […]

Ὁ Χριστόφορος ὁ Καλύβας, ἕνας ἐπιστήθιος φίλος µου, σπουδαία φυσιογνωµία, µοῦ ἔλεγε πρό ἐτῶν πού συζητούσαµε:  “Ρέ Αὐγουστῖνε, δέν κατάλαβες τί θά γίνῃ;  Ὁ σατανᾶς µετεχειρίσθη ὅλα τά µέσα γιά νά διάλυση τήν Ἐκκλησία.  Θά µεταχειριστῇ εἰς τούς ἔσχατους καιρούς καί ἕνα τελευταῖο ὅπλο:  Θά ντύσῃ παπᾶδες καί δεσποτάδες πρόσωπα τῆς ἐξουσίας του· θά τούς φορέσῃ ἐγκόλπια καί θά τούς δώσῃ πατερίτσες !  Καί διά µέσου αὐτῶν τῶν ἀρχιερέων θά διάλυσῃ τήν Ἐκκλησία” […]

Ἁλωνίζουν ἐδῶ στήν Ἑλλάδα οἱ αἱρετικοί, ἁλωνίζουν οἱ ἄθεοι, ἁλωνίζουν οἱ πάντες, διότι δέν ἔχουµε Ἐκκλησία ζῶσα καί ἐλευθέρα, διότι δέν ἔχουµε ἐπισκόπους πού νά ζοῦνε καί νά  πεθαίνουν γιά τήν Πίστι µας· δέν ὑπάρχουν!    […]

∆υστυχῶς δέν ὑπάρχει σήµερα Χρυσόστοµος, δέν ὑπάρχει σήµερα Βασίλειος, δέν ὑπάρχει Γρηγόριος ὁ Ναζιανζηνός.  ∆υστυχῶς οἱ ὀλίγοι καλοί ἐπίσκοποι πού ὑπάρχουν εἶνε δειλοί, δέν ἔχουν σθένος νά ἀγωνισθοῦν! Τρέµουν τούς κακούς, φοβοῦνται νά µή καθαιρεθοῦν· καί εἶνε εἰς θέσιν νά τούς καθαιρέσουν. Καί ξεχνοῦν οἱ καλοί ἐπίσκοποι, ὅτι µία καθαίρεσις εἶνε τίτλος τιµῆς, δι’ ἐκεῖνον ὁ ὁποῖος καθαιρεῖται!  [λόγῳ προσηλώσεως στήν Πίστη].  Καθηρῃµένος ἀπέθανε ὁ Χρυσόστοµος, ἀλλά ἡ δόξα του εἶνε αἰωνία µέσα στήν Ἐκκλησία!   Χίλιες φορές νά καθαιρεθῶ, ἀπό τοιούτους ἐπισκόπους, καί νά πάω στήν ἔρηµον νά κλαίω τ’ ἁµαρτήµατά µου!

Ἠγωνίσθησαν, λοιπόν, ὅλοι αὐτοί οἱ ἅγιοι Πατέρες.  Σήµερα ἀγών δέν γίνεται.  Κληρικοί δέν ἀγωνίζονται.  ∆έν ὑπάρχει ἀγωνιστικό πνεῦµα.  Τί µέλλει γενέσθαι;  Ὁ ἀγώνας πέφτει στόν λαό. Ὅπως, δυστυχῶς, ὅλα τά βάρη, τά οἰκονοµικά, οἱ φόροι, ἡ στράτευσις, τά αἵµατα, τά µαρτύρια, τά πάντα πέφτουν στό λαό µας, ἔτσι καί τό βάρος αὐτοῦ τοῦ ἀγῶνος, τοῦ ἐκκλησιαστικοῦ, πέφτει στόν λαό […]

Ὅσοι πιστοί Ἕλληνες, σταθῶµεν!  Ἡµεῖς εἴµεθα οἱ Θερµοπύλαι!  ∆έν θά περάσῃ ὁ Παπισµός, δέν θά περάσουν οἱ αἱρέσεις· ἡ Ἑλλάς ἡ αἰωνία θά ζήσῃ! […]

Τό κατ’ ἐµέ, δέν γνωρίζω [τί µέ περιµένει]· εἴτε ἔρηµος, εἴτε ἐξορία, εἴτε θάνατος, ἐγώ τοὐλάχιστον τά ὅπλα δέν τά παραδίδω.  Θά ἀγωνισθῶ µέχρι τέλους, διά νά ἴδω µίαν Ἐκκλησίαν ὑψηλήν καί ἁγίαν, ὅπως τήν ἐδίδαξαν οἱ Πατέρες ἡµῶν, εἰς µνηµόσυνον αἰώνιον.»


ΑΠΟΣΠΑΣΜΑΤΑ ΑΠΟΜΑΓΝΗΤΟΦΩΝΗΜΕΝ ΟΜΙΛΙΩΝ ΤΟΥ ΕΠΙΣΚΟΠΟΥ ΦΛΩΡΙΝΗΣ ΑΥΓΟΥΣΤΙΝΟΥ ΚΑΝΤΙΩΤΟΥ (ΑΠΟ ΤΑ ΒΙΒΛΙΑ «ΟΙ ΧΡΙΣΤΙΑΝΟΙ ΣΤΟΥΣ ΕΣΧΑΤΟΥΣ ΚΑΙΡΟΥΣ», ΚΑΙ «ΠΡΟ∆ΟΣΙΑ ΤΗΣ ΟΡΘΟ∆ΟΞΟΥ ΠΙΣΤΕΩΣ» – ΚΟΖΑΝΗ 2007).

***************************************************

ΜΕΤΑΦΡΑΣΜΕΝΟ ΣΤΑ ΣΕΡΒΙΚΑ

**************************************************

BORBA PADA NA NAROD

O. Avgustinos Kandiotis o Episkopima poslednjih vremena

Κ.U POSLEDNJA VREMENA SATANA ĆE ODENUTI SVEŠTENIKE I VLADIKE, ODENUĆE IH U DESPOTSKE ODEŽDE I STAVITI IM PATERICE DA RAZORE CRKVU

Αρχιερατική ιστ. τιγρη“Na žalost i ono malo dobrih episkopa  što postoji je plašljivo i nema hrabrosti da se bori! Plaše se i boje se da će biti raščinjeni!”
“Oni koji su imali u sebi jednu malu pobožnost, koji su verovali u Boga,  kada bi čuli o episkopskom činu njihova duša je drhtala od straha! (…) (Zato) ih je i birao na silu narod da budu episkopi!”
Ugrabili su Velikog Vasilija na silu, ugrabili su Zlatoustog na silu, ugrabili su Atanasija Velikog na silu…. A sada razni današnji sveštenici grabe na silu za sebe taj episkopski čin! Vidite li samo koja je to velika razlika. I pitam vas: Od takvih vladika, koji su ušli u crkvu ne kroz vrata već kroz prozore i crepove, može li neko da očekuje nešto dobro?
Da bi neko postao vladika treba da je Božiji izabranik ili narodni. A ove današnje vladike ni Bog nije pozvao a ni narod ih nije izabrao! I uopšte danas vladike u našoj Crkvi ni Bog ne poziva a ni narod ne bira.
Hristofor Kaliva, jedan od mojih zdušnih prijatelja, veoma važna ličnost, mi je pre nekoliko godina rekao sledeće u jednom od naših razgovora: “ Bre Avgustine, ne shvataš li ti šta će biti? Satana će upotrebiti sva sredstva da bi uništio Crkvu. Upotrebiće u poslednja vremena jedno od svojih poslednjih oruđa: Odenuće sveštenike i vladike, lica u njegovoj vlasti i daće im odežde i paterice. A kroz te arhijereje će uništiti Crkvu…”.
Bogohule ovde u Grčkoj jeretici, bogohule ateisti, bogohule svi, jer nemamo Crkvu živu i slobodnu, jer nemamo episkope koji bi živeli da umru za našu Veru, ne postoje takvi!
Na žalost ne postoji danas Zlatoust, ne postoji danas Vasilije, ne postoji danas Grigorije Nazianzinski. Na žalost, i ovo malo dobrih episkopa što je ostalo je plašljivo, nemaju hrabrosti da se bore! Boje se loših, boje se da ih ne raščine, jer su u mogućnosti da ih raščine. A zaboravljaju dobri episkopi, da je jedno rasčinjenje čast, za onoga koga raščine takvi loši episkopi. (ide u prilog Veri).
Kao raščinjen je umro Zlatoust, ali njegova slava je ostala vekovima u Crkvi. Bilo bi mi draže da  me raščine takvi  loši episkopi  i da odem u pustinju da plačem za svojim grehovima.
Svi ti sveti očevi su se borili ali danas nema borbe. Sveštenstvo se ne bori. Nema borbenog duha više. Šta će li se dogoditi? Borba pada na narod. Kao na žalost i sve ostale poteškoće kao što su ekonomija, porezi, vojska, krvoproliće, mučenje, sve pada na naš narod. Tako i težina ove crkvene borbe pada na narod.
Svi koji ste verni, stanite! Mi smo poslednja vrata straže! Neće ih proći Papizam, neće ih proći jeres, večno će opstati Pravoslavlje.
Što se tiče mene ne znam (šta me očekuje) da li će to biti pustinja, progon, smrt, ja ovo malo  oružja što imam ne predajem, boriću se do kraja, da vidim jednu Crkvu moćnu i svetu, kao što su nam je predali Očevi naši, u vekove vekova.”
Deo iz govora Episkopa Florine Avgustinosa Kandiotisa ( iz knjige: “Hrišćani u poslednja vremena”, i “Izdaja Pravoslavne vere” – Kozani 2007).

****************************************

ΚΑΙ ΣΤΑ ΡΟΥΜΑΝΙΚΑ

*****************************************

Părintele Augustin Kandiotis despre episcopii din vremea sa:
“Din nefericire, puţinii episcopi buni care există sunt fricoşi, nu au puterea morală de a se lupta! Tremură, se tem să nu fie caterisiţi!”

αλλαχοθεν„Cei care au în ei o mică evlavie, care cred în Dumnezeu, aud de demnitatea episcopală şi sufletul lor se cutremură! […] [De aceea] i-a şi luat cu forţa poporul şi i-a făcut episcopi! L-a luat pe Marele Vasile cu forţa, l-a luat pe Ioan Gură de Aur cu forţa, l-au apucat pe Atanasie cu forţa… Acum, ei înşişi apucă cu forţa demnitatea episcopală! Iată marea diferenţă. […] Şi vă întreb: De la astfel de episcopi (vlădici), care au intrat nu pe uşă, ci pe fereastră, printre cărămizi, poţi să aştepţi altceva? Pentru că pentru a deveni cineva episcop (vlădică) trebuie să fie chemat de Dumnezeu sau chemat de popor. Pe aceştia nici Dumnezeu nu i-a chemat, nici poporul nu i-a ales! Şi, în general, astăzi, în Biserica noastră, pe episcopi nici Dumnezeu nu-i cheamă, nici poporul nu-i alege. […]
Hristoforos Kalivas, un prieten de-al meu de suflet, o personalitate importantă, mi-a spus cu ani în urmă când discutam: „Bre, Augustine, nu ai înţeles ce se va întâmpla? Satana a folosit toate mijloacele pentru a distruge Biserica. Va unelti în vremurile din urmă şi o ultimă armă: Va îmbrăca preoţi şi vlădici persoane de sub stăpânirea sa. Le va pune engolpioane şi le va da cârje episcopale! Şi prin intermediul acestor arhierei va distruge Biserica”. […]
Cutreieră şi acţionează acum în Elada ereticii, cutreieră ateii, cutreieră toţi, pentru că nu avem o Biserică vie şi liberă, pentru că nu avem episcopi care să trăiască şi să moară pentru Credinţa noastră! Nu există! […]
Din nefericire, nu există astăzi un Gură-de-Aur, nu există astăzi un Vasilie, nu există un Grigorie de Nazianz. Din nefericire, puţinii episcopi buni care există sunt fricoşi, nu au puterea morală de a lupta! Tremură de cei răi, se tem să nu fie caterisiţi; şi sunt în stare să-i caterisească. Şi uită bunii episcopi că o caterisire este titlu de onoare pentru acela care este caterisit! [Din pricina ataşamentului faţă de Credinţă]. Caterisit a murit Gură-de-Aur, dar slava lui este veşnică în Biserică! De mii de ori să fiu caterisit de astfel de episcopi şi să merg în pustie şi să-mi plâng păcatele mele!
Luptatu-s-au deci toţi aceşti Sfinţi Părinţi. Astăzi nu mai există luptă. Clericii nu luptă. Nu există duh de luptă. Ce se va întâmpla? Lupta cade pe popor. Precum, din nefericire, toate greutăţile economice, impozitele, înrolarea în armată, sângiurile, muceniciile, toate cad pe poporul nostru, aşa şi greutatea acestei lupte, a celei bisericeşti, cade pe popor. […]
Câţi suntem elini credincioşi să stăm bine! Noi suntem Termopilele! Nu va trece papismul (romano-catolicismul), nu vor trece ereziile! Elada veşnică va trăi! […]
În ceea ce mă priveşte, nu ştiu [ce mă aşteaptă]; fie pustia, fie exilul, fie moartea, eu cel puţin armele nu le predau. Mă voi lupta până la sfârşit, ca să văd o Biserică măreaţă şi sfântă, precum au predat-o Părinţii noştri întru pomenire veşnică.”

(Fragmente din omiliile transcrise după înregistrări ale fostului episcop de Florina, Augustin Kandiotis, din cărţile „Creştinii în vremurile din urmă” şi „Trădarea Credinţei Ortodoxe” – Kozani, 2007)

Read more »

«GOSPODI POMILUJ»

author Posted by: Επίσκοπος Αυγουστίνος Καντιώτης on date Φεβ 28th, 2010 | filed Filed under: Cрпски језик

ΟΜΙΛΙΑ ΜΗΤΡΟΠΟΛΙΤΟΥ ΦΛΩΡΙΝΗΣ ΜΕΤΑΦΡΑΣΜΕΝΗ ΣΤΑ ΣΕΡΒΙΚΑ

«GOSPODI POMILUJ»

«(ΚΥΡΙΕ ΕΛΕΗΣΟΝ»)

Nedelja Hananejke (Mat. 15, 21-28)

ΧΡΙΣΤΟΣJedno, dragi moji, od najvećih zala koje pogađa čovečanstvo je nezahvalnost. Suprotna vrlina je zahvalnost, da imaš potrebu da kažeš jedno hvala svojim dobročiniteljima. Zahvalan čovek je dužan  svome ocu koji ga je rodio, svojoj majci koja ga je othranila, učitelju koji ga je učio, svešteniku koji ga je blagosiljao, dužan je svakom svom dobročinitelju.

Ali kakvi su to dobročinitelji? Oni su mali i nebitni. Jedan je najveći od svih dobročinitelja – a ne osećamo to na žalost, a taj veliki dobročinitelj je Bog, Gospod svega. Dobročinstva Božija, materijalna i duhovna su nemeriva. Ako možeš da izbrojiš zvezde na nebu, izbrojaćeš i dobročinstva kojima smo darovani neprestalno. Dobročinstva u danu, u noći, zimi, u proleće, u leto, u jesen… Kao riba koja pliva u beskonačnom moru, tako i čovek gde i da se nalazi je u jednom pelagu dobročinstava Božijih. Ne radi li vaše srce svakoga trena tik-tak? Razmislite molim vas, šta bi se desilo da prestane? Zato nek je svaki otkucaj jedno hvala Bogu. «Na svemu zahvaljujte» (A’ Solunj. 5,18)’ da ispoljavamo našu zahvalnost Bogu.

Jedno od dobročinstava Božijih je i što idemo u hram. Zato što je hram mesto sveto’ on je sveto mesto, raj, nešto veoma uzvišeno. Veruješ li u to?  Dođi u crkvu, ne veruješ li u to, sedi kod kuće. Sa verom da ideš u hram, tada on preuzima beskonačne dimenzije. Šta biva tamo? Prima nas. Ko nas prima, alfa (a), vita (b) ili gama (c) osoba? Prima nas na saslušanje Bog i ima otvorene uši da čuje naše molitve. Tamo prima molbe, tamo je mesto svetog okupa. Tamo molimo nebeskog Oca da nam da – šta? Da li ste pažljivo slušali liturgiju? Kao kada dete moli od oca, tako i mi tražimo materijalna ili duhovna dobra. Šta tražimo? Dvadeset zahteva ima Božanstvena Liturgija, jedan  važniji od drugog. Prvo što tražimo čim počne božanstvena liturgija’ « za višnji mir». «Oče, daj nam mir». Ne očekujemo ga ni sa Istoka ni sa Zapada, od onih koji govore o miru a spremaju rat. Pretvorni ljudi! Samo u crkvi zahtev je iskren. I toliko današnji. Ako sada bude rata, biće sa atomskim bombama, «Daj mir svetu, Gospode» « za svevišnji mir sveta». Šta drugo tražimo? «za nepokolebljivost svetih Božijih Crkava»’ «Gospode, čuvaj sve tvoje crkve, da stoje čvrsto, da ne dođu varvari i bezbožnici i da ih sruše. Sačuvaj svoju Crkvu, Hriste, neklonulom dao kraja vekova».

Šta drugo tražimo? «i jedinstvo svih». Svet je rasparčan na hiljadu komadića, narodi razdvojeni se bore kao lavovi ideološki. Kažemo dakle: « Molimo te Gospode, da se hiljadu komadića ujedini, da postanu « jedan pastir, jedno stado» (Jovan 10,16). Jedinstvo, to je veoma važan zahtev. «za jedinstvo svih». – «Gospode, prosvetli vladare koji nas vode, daj im um, a pre svega daj im srce, da misle o velikih i uzvišenim stvarima, da napreduje naš narod».Šta još tražimo? « Gospode učvrsti našu vojsku koja čuva granice». «Gospode zaštiti udovice i siročad, bolesnike u bolnicama, mornare koji plove i koji su u opasnosti na okeanu». Gospode pogledaj na zarobljenike, zatvorenike i robove…» Nikoga ne ostavlja naša crkva, kao majka, koja se seća sve svoje dece, tako se i ona seća sviju i moli Boga za ceo svet. Na svaku molbu koju upućuje Crkva, kada tražimo materijalna i duhovna dobr, šta odgovaraju pojci od strane naroda? «Gospode pomiluj». Da li to govori samo pojac? Ne, to treba da govori cela Crkva. «Gospode pomiluj» je najkraća molitva. Ima samo dve reči, ali koliku snagu imaju, kada se govore kako treba i sa dubokom verom i posvećenošću!  «Gospodi pomiluj» je rekla i žena iz današnjeg evanđelja i dogodilo se čudo. Koja je to bila žena? To je bila Hananejka. Hananejka nije neko žensko ime, to je ime kojim se objavljuje njeno poreklo ( kao kada kažemo Atinjanka, Solunjanka itd.), njena domovina je bila na granici Izraela. Kada je Hristos došao blizu granice ona je potrčala i povikala: «Pomiluj me, Gospode» (Mat. 15,22). Šta je htela? Imala je jednu nesrećnu kćerku koju je demon uznemravao, padala je na patos i bacala se a pena joj je izlazila na usta, bacala se kao riba, strašan prizor. Ni jedan vrač, ni jedan lekar nije mogao da je izleči. Očajna dolazi Nadi i govori: «Gospode pomiluj». Ali Hristos ne odgovara, čini se kao da nije zainteresovan. Ona ne očajava. Trči za njim, i viče glasnije: «Gospode, pomiluj» Nastupaju i učenici’ – Ali, Gospode, ne čuješ? Nije ti žao, nećeš se smilovati na nju?… Hristos je imao svoj cilj. Rekao joj je; « Ja, hleb imam za svoju decu, a ne za pse». Sa tim je hteo da kaže da čuda čini samo svome narodu Izrailju, a ne nečistim idolopoklonicima ( nije još došlo vreme za njih). Jedna psovka je bio taj opis, nazvao je psom. Ali ona ni tada nije se rasrdila, i nije otišla. Uzela je tu Hristovu reč i učinila je svojim oružjem. – Da, reče, Gospode, prihvatam da ja nisam tvoje dete, već da sam jedan mali kerić u tvojoj avliju. Ali i kerić, sedi ispod stola,  za kojim ruča gazda, i očekuje da jede mrvice koje padaju. Jednu mrvicu, Gospode želim, ne tražim ti ceo hleb… Kakve velike reči! Jednu mrvicu od beskonačne snage Hristove je tražila. A Hristos videći njenu veru, njenu poniznost i tu istrajnu molitvu, reče joj: «O ženo, velika je tvoja vera! neka ti bude kako želiš…» ( e.a. 15,28).

** *

Poučimo se, dragi moji i mi. Naša Crkva nije laž, druženje sa Bogom je živo. Mogu da budu laž zvezde, sunce, zemlja i sve ostalo ali jedno nije laž, naš Gospod. Oponašajmo I mi Hananejku. Kleknimo i pomolimo se neprestalno govoreći: “Gospode pomiluj”. Naši svetitelji su govorili: “Gospodi pomiluj” i činili su čuda. U staro vreme to su govorili svi hrišćani klečeći i sa suzama u očima. U Rusiji to govori verni narod i odjekuje u crkvi. Na Svetoj gori drže u ruci celu noć brojanicu i svaki broj (komb) je jedno “Gospode, Isuse Hriste, pomiluj me”. A mi? Tipično, provodeći vreme telesno prisutni u crkvi, odsutni duhom, bez osećaja, bez oduševljenja. “Gospode pomiluj” je najmanja molitva. To može da izgovori i jedan nepismen čovek, može da to izgovori i malo dete pa i odojče, kao i sedi starac.  Čuje Bog “Gospode pomiluj”. Preporučujem i ja vama tu molitvu. Ne moliš se velikim molitvama, nisi neprestalno u crkvi? Izgovori je tamo gde se nalaziš “Gospode pomiluj”  Sedaš da jedeš, opet “Gospode pomiluj”, smrkava se, opet “Gospode pomiluj”, sviće a ti opet “Gospode pomiluj” , ideš na posao opet “Gospode pomiluj”, radiš “Gospode pomiluj”, napasaš stoku, “Gospode pomiluj”, na poslu si “Gospode pomiluj” , ako si oficir “Gospode pomiluj”, vojnik si “Gospode pomiluj”, grešan si “Gospode pomiluj”  Ta molitva čini čuda. Ono što tražimo daće nam  Bog, jer je otac. Kaže nam Hristos: “ Koji otac kada mu dete traži hleb, daje detetu kamen? Ili ako traži ribu da mu daje zmiju? (Mat. 7, 9 – 10’ Luk, 11,11). Ukoliko se zemaljski otac brine o deci, mnogo više se brine onaj koga nazivamo: “Oče naš….”. Daće nam to Bog, ukoliko verujemo zaista i ako smo Hrišćani . Amin.

+ Mitropolit Florine Avgustinos

Snimljen govor Mitropolita Avgustina Kandiota, u  hramu svetog Konstandina i Jelene u Amindeu 1-2-1987.

ΣΩΡΕΙΑ ΠΑΡΑΝΟΜΙΩΝ ΚΑΙ ΚΑΤΑΠΑΤΗΣΕΩΝ ΤΩΝ Ι.ΚΑΝΟΝΩΝ, Η ΑΠΟΦΑΣΗ ΚΑΤΑ ΤΟΥ ΕΠΙΣΚΟΠΟΥ ΑΡΤΕΜΙΟΥ

author Posted by: Επίσκοπος Αυγουστίνος Καντιώτης on date Φεβ 19th, 2010 | filed Filed under: Cрпски језик, ΜΗΝΥΜ. ΠΑΡΑΛ. ΠΡΟΩΘ.

УГ «Законоправило»: Писмо јавности Србијe

Πεμπτη, 18 Φεβρουαριου 2010

ProtestiУГ „Законоправило“ («Νομοκανόνας»)

ПИСМО ЈАВНОСТИ СРБИЈЕ О БЕЗАКОЊУ У ЕПАРХИЈИ РАШКО-ПРИЗРЕНСКОЈ

ΑΝΟΙΚΤΗ ΕΠΙΣΤΟΛΗ

ΣΤΟ ΛΑΟ ΤΗΣ ΣΕΡΒΙΑΣ

ΓΙΑ ΤΙΣ ΠΑΡΑΝΟΜΙΕΣ ΕΙΣ ΒΑΡΟΣ ΤΟΥ ΜΗΤΡΟΠΟΛΙΤΟΥ ΑΡΤΕΜΙΟΥ ΚΑΙ ΤΗΣ ΕΠΙΣΚΟΠΗΣ ΤΟΥ Raska και Πρίζρεν

Ο «Zakonopravilo» (Νομοκανόνας), που συντάχθηκε το Φεβρουάριο 2008, για να προστατευτεί η Σύνοδος Σ.Ε. (Σέρβικης Ορθόδοξης Εκκλησίας)…
Απευθυνόμαστε στο κοινό της Σερβίας  και θέλουμε να το πληροφορήσουμε για τις παρανομίες, που συντελεί ένα γκρουπ αυθαίρετων αρχιερέων στην Σύνοδο Σ.Ε.(Σέρβικης Εκκλησίας), εφαρμόζοντας εν ονόματι δήθεν της εκκλησίας, παρανομία πάνω στον νόμιμο εκλεγμένο επίσκοπο Raska και Πρίζρεν Αρτέμιο.

ΤΙΓΡΗ ΟΙΚ copyΟι φωνές των αρχιερέων, που υπερίσχυσαν στην σύνοδο είναι του Μαυροβουνίου, Zahumlje-Ερζεγοβίνης και της Δαλματίας (ανθρώπων που δεν ανήκουν πλέον στο Σερβικό κράτος). Αυτοί έχουν παρακάμψει τα πάντα με την πρόφαση ότι κάνουν αγώνα κατά της «διαφθοράς και του εγκλήματος», στη Μητρόπολη Raska και Πρίζρεν παραβιάζουν τους Ιερούς Κανόνας, την Παράδοση και το Σύνταγμα της Σερβικής Ορθόδοξης Εκκλησίας, εις βάρος του επισκόπου Αρτεμίου· επιβάλλοντας ως διαχειριστή έναν άνδρα που δεν έχει κανένα δικαίωμα να είναι ο διαχειριστής, αφού παραιτήθηκε από την επισκοπή του (και είναι συναξιούχος) και μετά αποδέχθηκε άλλη (αυτή είναι η τέταρτη) του – Αθανασία Jevtic.

Εμεις εδω δεν θα ασχοληθούμε με «πολιτικούς λόγους» για την απόλυση του επισκόπου Αρτέμιου (αυτός ένοχλούσε το Νάτο και  τις Αλβανικές αρχές, ακριβώς επειδή δεν αναγνώριζε την «ανεξαρτησία» του Κοσσυφοπεδίου.

Εμεις θέλουμε να επισημάνουμε μόνο την παραβίαση των κανόνων της Εκκλησίας και την κατάφoρη αδικία σε εναν απλό και ταπεινό επίσκοπο ο οποιος είναι σύμβολο Κοσσυφοπεδίου στο τέλος του 20ου και στην αρχή του 21ου αιώνος.

Για να πούμε εκ των προτέρων οτι κανείς δεν αμφισβητεί το δικαίωμα στην Σύνοδου ΣΕ οτι σύμφωνα με τον 70. αρθρο 35Β, σε πρώτη περίπτωση να δικάζει “κανονικές ενοχές των αρχιερέων” Αλλά επίσης, το 19ο άρθρο της Συνόδου της Kartaginskog δείχνει ότι δεν εχει δικαίωμα να συμπεριφέρεται στον επίσκοπο Αρτέμιο σαν να είναι κρατούμενος και καταδικασμένος.

Η απόφαση της ΑΕ Συνόδου της Σερβικής Ορθόδοξης Εκκλησίας

επ’ ευκαιρία του Επισκόπου Αρτεμίου

Επικαλούμε των αρθρο  70, τελια 356, με την οποια η Σύνοδος Σ.Ε. έχει δικάσει σε πρώτη φάσει «κανονικές ενοχές των αρχιερέων». Η σημερινή Σύνοδος εχει επιβάλει τον επίσκοπο Αρτεμιο σε απαγόρευση της διοίκησις της Επαρχίας του και έχει ορίσει διαχειριστή. Αυτό αποτελεί παραβίαση του 111ου άρθρου του Συντάγματος της Σερβικής Ορθόδοξης Εκκλησίας, η οποία λέει ότι μόνο η Σύνοδος Σ.Ε. μπορεί να απομακρύνη τον επίσκοπικο αρχιερέα με βάση καταδικαστικής απόφασης ή  αποδεδειγμένης ανικανότητας, κ.λπ..
Η Συνοδος Σ.Ε. δεν δίκασε ακόμα τον  Επίσκοπο Αρτέμιο, ούτε τον έχει δικασει για οτιδήποτε άλλο προηγουμένως. Για αυτό η Σύνοδος δεν μπορούσε να επιβάλει διαχειριστή ζώντος και υγειούς του Επισκοπου Αρτεμιου, αφου σε αρθρο 112 του Συνταγματος Σ.Ε διαχειριστής ορίζεται μόνο σε κενές επισκοπές. Αυτό αποτελεί παραβίαση του 16ου Κανόνα (Canon pomesnog) ενάτης τοπικής Συνόδου η οποία, ανακοινώνει οτι· «Σε καμμιά περίπτωση δεν μπορεί να διοριστεί επίσκοπος σε εκείνη την Εκκλησία που ο επίσκοπος ειναι ζωντανός και είναι ακόμα προς τιμήν»…
Ο πρώην επίσκοπος Αθανάσιος άρχισε να παραβιάζει τους Κανόνας και να καταδικάζει την Επισκοπή Raska και Πρίζρεν, και απειλεί με εξορία επιφανών κληρικών, μοναχών και μοναζουσών που διατίθενται ευμενώς στον κανονικόν επίσκοπόν τους.

Ο πρώην επίσκοπος Atanas Jevtic

Πρώην Επίσκοπος Αθανάσιος Jevtic, ο σημερινός διαχειριστής της Επισκοπής Raska και Πρίζρεν, λόγω ασθένειας, παραιτήθηκε από την Μητρόπολη του Zahumlje-Ερζεγοβίνη και αποσύρθηκε μετά τη συνταξιοδότηση του. Από τότε δεν έχει δικαίωμα να συμμετάσχει και να έχει ενεργή συμμετοχή στην Σύνοδο της Σερβικής Ορθόδοξης εκκλησίας…

Η συμμετοχή του αυτή παραβιάζει σειρά ιερών κανόνων της Ορθόδοξης Εκκλησίας…

Εκδοση – πηγη       http://borbazaveru.com view/2012

*********************************************************

Απαραδεκτη η αποφαση της Σερβικης Εκκλησιας -“Inadmisibilă hotărârea Bisericii Serbiei”-Nedopustiva odluka…

author Posted by: Επίσκοπος Αυγουστίνος Καντιώτης on date Φεβ 18th, 2010 | filed Filed under: «ΠΡΟΔΟΣΙΑ ΟΡΘΟΔΟΞΟΥ ΠΙΣΤΕΩΣ», Cрпски језик, Român (ROYMANIKA), ΜΗΝΥΜ. ΠΑΡΑΛ. ΠΡΟΩΘ.

H ΗΡΩΙΚΗ ΦΩΝΗ ΤΟΥ ΜΗΤΡΟΠΟΛΙΤΟΥ ΠΕΙΡΑΙΩΣ ΣΕΡΑΦΕΙΜ,

ΕΚΑΝΕ ΕΝΤΥΠΩΣΗ ΚΑΙ ΣΥΓΚΙΝΗΣΕ ΤΟΥΣ ΣΕΡΒΟΥΣ

ΑΛΛΑ ΚΑΙ ΤΟΥΣ ΡΟΥΜΑΝΟΥΣ ΟΡΘΟΔΟΞΟΥΣ ΑΔΕΛΦΟΥΣ ΜΑΣ

ΗΡΘΕ ΣΤΗΝ ΙΣΤΟΣΕΛΙΔΑ ΜΑΣ ΜΕΤΑΦΡΑΣΜΕΝΗ

ΚΑΙ ΣΤΑ ΣΕΡΒΙΚΑ ΚΑΙ ΣΤΑ ΡΟΥΜΑΝΙΚΑ

Τρίτη, 16 Φεβρουαρίου 2010

Mητροπολιτης Πειραιως Σεραφειμ:

“Απαραδεκτη η αποφαση της Σερβικης Εκκλησιας

για τον Επισκοπο Αρτεμιο

STAYRΜετά βαθυτάτης πικρίας, άλγους και οδύνης Αισθανόμεθα βαθύτατον αποτροπιασμόν δια την απαράδεκτον αυτήν απόφασιν της Ορθοδόξου Σερβικής Εκκλησίας, αλλά δεν εκπλησσόμεθα, διότι ως αποδεικνύεται οι αυτοί άνθρωποι που ωδήγησαν τον μακαριστόν Πατριάρχην των Σέρβων κ. Παύλον εις συμπροσευχήν μετά των αθέσμως και αιρετικώς λειτουργούντων Ρωμαιοκαθολικών της Κροατίας, των «αγιοποιησάντων» τον αιμοσταγή εγκληματίαν και ψευδοάγιον της Ρωμαιοκαθολικής παρασυναγωγής Καρδινάλιον Αλουΐσιο Στέπινατς, τον ηθικόν και φυσικόν αυτουργόν της αιμασταγούς δολοφονίας δια πολυωδύνων βασάνων οκτακοσίων χιλιάδων (800.000) αγίων ενδόξων νεομαρτύρων του Σερβικού έθνους και της Αγιωτάτης ημών Εκκλησίας υπό των ορδών των Ρωμαιοκαθολικών Ουστάσι, ενορχηστρώνουν τώρα την κανονικήν και φυσικήν εξόντωσιν ενός αγίου, ανεπιψόγου, θεοφιλούς και λαοφιλούς πνευματικού ταγού του Σερβικού έθνους, αγωνιζομένου δια τα δίκαια της πίστεως και της πατρίδος αυτού με προσχηματικές κατηγορίες, που δεν θα ανθέξουν υπό το φως της αληθείας.

Επικαλούμεθα τας θεοπειθείς ευχάς προς τον Δομήτορα της Εκκλησίας Κύριον του συγχρόνου Αγίου του Σερβικού Έθνους και βαθυνουστάτου Ορθοδόξου Θεολόγου καταδείξαντος δι’ εξαιρέτων συγγραφών την αιρετικήν κακοδοξίαν του αντιθέου Παπισμού, μακαριστού γέροντος Ιουστίνου Πόποβιτς πνευματικού πατρός του διωκομένου αντιοικουμενιστού Ιεράρχου και τινων ετέρων Ιεραρχών της Σερβικής Ορθοδόξου Εκκλησίας, επληροφορήθημεν περί της από 13 τρ. μηνός ε.ε. αποφάσεως της Ιεράς Συνόδου της Σερβικής Ορθοδόξου Εκκλησίας, η οποία συνήλθε υπό την προεδρίαν του νεοεκλεγέντος Μακαριωτάτου Πατριάρχου των Σέρβων κ.κ. Ειρηναίου περί διαθεσιμότητος και ουσιαστικής απομακρύνσεως εκ των κανονικών αυτού καθηκόντων του Πανιερωτάτου Επισκόπου Ράσκας και Πριζρένης κ.κ. Αρτεμίου, ανδρός κεκοσμημένου δι’ αποστολικών αρετών, αγωνιστού της πίστεως και ομολογητού Αυτής.ίνα καταπαύση αυθωρεί ο κατ’ αυτού ενορχηστρούμενος διωγμός.

************************************************

ΤΟ ΠΑΡΑΠΑΝΩ ΜΕΤΑΦΡΑΣΜΕΝΟ ΣΤΑ ΣΕΡΒΙΚΑ

*************************************************

Митрополит Серафим Пирејски

НЕПРИХВАТЉИВА ЈЕ ОДЛУКА СПЦ О ЕПИСКОПУ АРТЕМИЈУ

Са најдубљим огорчењем, болом и патњом примили смо вест о одлуци Светог Синода СПЦ од 13. фебруара ове године, који се састао под председавањем новоизабраног Свјатјејшег Патријарха српског г.г. Иринеја, о суштинском удаљавању од канонских дужности Свеосвећеног Епископа рашко-призренског г.г. Артемија, човека украшеног апостолским врлинама, борца за Веру и Њеног исповедника.

Осећамо најдубље гнушање због ове неприхватљиве одлуке Српске Православне Цркве, али нисмо изненађени, јер као што се потврђује, исти они људи који су одвели блаженог Патријарха српског г. Павла на заједничку молитву са безаконо и јеретички служашчим Хрватским Римокатолицима, који су „посветили“ крволочног злочинца и лжесветитеља Римокатоличке парасинагоге Кардинала Алојзија Степинца, моралног подстрекача и истинског кривца злочиначког убиства, кроз зверска мучења, осамстотина хиљада (800.000) светих преславних новомученика Српског народа и наше Најсветије Цркве, од стране хорди Римокатоличких усташа, исти они сада оркестрирају канонско и суштинско уништење једног светог, коме не приличи осуда, вољеног од Бога и од верног народа, духовног вође Српског народа, борца за истине вере и своју отаџбину, са тобожњим кривицама, које неће издржати светлост истине.

Призивамо усрдне молитве ка Господу Устројитељу Цркве савременог Светитеља Српског народа и дубокоумног православног богослова, који је изванредним списима убедљиво показао јеретичко злославље богопротивног Папизма, блаженог старца Јустина Поповића, духовног оца прогоњеног антиекуменистичког Јерарха, и неких других Јерараха Српске Православне Цркве, да се одмах заустави оркестрирани прогон против њега.

Превод са грчког: Жељко Которанин

***********************************

ΤΟ ΙΔΙΟ ΚΑΙ ΣΤΑ ΡΟΥΜΑΝΙΚΑ

***********************************

Mitropolitul Serafim de Pireu:

„Inadmisibilă hotărârea Bisericii Serbiei”

Profundă amărăciune a exprimat astăzi Mitropolitul Serafim de Pireu, în ceea ce priveşte hotărârea Sfântului Sinod al Bisericii Ortodoxe a Serbiei, care a disponibilizat pe Episcopul Artemie de Raşca şi Prizren. De semnalat că Agenţia de Ştiri Bisericeşti „Romfea.gr” a scris despre ancheta judiciară încă de duminică, 14 februarie 2010.

Mitropolitul Serafim de Pireu despre Episcopul Artemie:

Cu profundă amărăciune, întristare şi durere am aflat despre hotărârea din ziua de 13 a lunii în curs a.c. a Sfântului Sinod al Bisericii Ortodoxe a Serbiei, care s-a întrunit sub preşedinţia nou-alesului patriarh, Preafericitul Irineu al Serbiei, despre disponibilizarea şi în esenţă îndepărtarea de la îndatoririle lui canonice a Preasfinţitului Episcop Artemie de Raşca şi Prizren, bărbat împodobit cu virtuţi apostolice, luptător pentru Credinţă şi mărturisitor al Ei.
Simţim o profundă repulsie pentru această inadmisibilă hotărâre a Bisericii Ortodoxe a Serbiei, dar nu ne uimeşte, pentru că – după cum se vede – aceiaşi oameni – care l-au condus pe fericitul întru adormire patriarh al sârbilor Pavle la rugăciunea-în-comun cu romano-catolicii din Croaţia, care liturghisesc în mod ilegal şi eretic, care l-au „sanctificat” pe cardinalul Aloijio Stepinats, criminalul băutor de sânge şi falsul sfânt al para-sinagogii („adunăturii”) romano-catolice, pe autorul moral şi fizic al sângerosului asasinat (genocid) prin schingiuiri neînchipuit de dureroase a opt sute de mii (800.000) de sfinţi, slăviţi, noi mucenici ai poporului sârb şi ai Preasfintei noastre Biserici de către hoardele ustaşilor romano-catolici – orchestrează acum anihilarea canonică şi fizică a unui sfânt, neprihănit, iubitor de Dumnezeu şi iubitor de popoare, care este culmea duhovnicească a poporului sârb, luptând pentru drepturile credinţei şi ale patriei lui, prin acuze voalate, care în lumina adevărului nu pot sta în picioare.
Invocăm de-Dumnezeu-primitele rugăciuni către Domnul -Întemeietorul Bisericii, ale Sfântului contemporan al poporului sârb şi profundului teolog ortodox – care a demonstrat prin excepţionalele sale opere kakodoxia (reaua-slăvire) eretică a papismului potrivnic lui Dumnezeu – ale fericitului întru adormire Stareţ Iustin Popovici, părintele duhovnicesc al ierarhului anti-ecumenist prigonit şi al altor ierarhi ai Bisericii Ortodoxe Sârbe, ca să înceteze îndată prigoana orchestrată împotriva lui.

(traducere: L. Mh. cf. romfea.gr)

БИОГРАФИЈА МИТРОПОЛИТА АВГУСТИНА КАНДИОТА

author Posted by: Επίσκοπος Αυγουστίνος Καντιώτης on date Φεβ 11th, 2010 | filed Filed under: Cрпски језик

БИОГРАФИЈА МИТРОПОЛИТА АВГУСТИНА КАНДИОТА

(Σύντομο βιογραφικό Μητροπολίτου Φλωρίνης Αυγουστίνου Καντιώτου, ΣΤΑ ΣΕΡΒΙΚΑ)

+p. Ayg....istУгледао сам слатко светло дана, 1907 године. Рођен сам на једном острву Киклада, на Паросу. Моји телесни преци, по предању су долазили са великог острва Крита који се називао у оно време стране окупације Кандиа, тако су се и они звали Кандиоте. Као дете сам растао у  побожном окружењу мога села Лефке, побожност њених становника сведочи око  20 светих храмова, црквица и припрата. Моја мајка је била учитељица, од малих ногу сам живео у школској атмосфери, коју је предводио предивни надстојник, подсећајући на надстојнике Рода, чувени Јоанис Гаитанос, чију је биографију написао један његов ученик архимандрит о. Николаос Аркас. Био сам несташно и немирно дете, које је пуно пута осетило педагошки штап својих учитеља и родитеља. О, добри моји родитељи и учитељи, за строгоћу коју сте ми показали, која је прикривала мноштво брижности, колико сам вам само захвалан!

Прво интересовање за духовни живот дугујем мом незаборавном оцу, који је био човек од мало слова, али човек искреног покајања и дубоке вере, није био у почетку такав. Како се преобратио? Чујте. Као трговац често је путовао. Налазио се у Атини 1920 године, фебруар, једно јутро је посетио главну продавницу у Атини, где је набављао неопходне намирнице, за своју малу радњицу на острву Паросу. Улазећи у радњу угледао је све службенике и надлежне да плачу горко. На његово питање, зашто плачу, одговорили су. Госн’ Николица, умро је наш духовни отац, отац Дионисије Фаразулис, јеропроповедник Митрополитског храма. Данас ће бити његова сахрана. … «Службеници су препоручили и мом оцу да иде и он на ту сахрану, и отишао је. О, шта није тамо чуо и видео на сахрани незаборавног о. Дионисија, све то га је дубоко дирнуло. Један до тада непознат хришћанин му је препоручио часопис «Живот», чији уредник је био покојни јеропроповедник о. Дионисије. Од онога дана мој отац је доживео велику промену. Вратио се у село. Отишао је духовном оцу, исповедио се и до краја живота је читао реч Божију, редовно је одлазио у цркву, препоручивао је и другима покајање. Отац је водио и мене, док сам био ученик, у св. Манастир Лонгобарду и први пут сам се исповедио код покојног архим. о. Филотеја Зервака,  са којим сам од тада духовно остао повезан. После те исповести мој несташни карактер је почео да се укроћава. О родитељи, који читате ове редове! Сви они који имате проблема са немирним и несташним дететом, приђите светој исповести, доведите и ваше дете да се исповеди код искусног духовног оца, и кроз исход ћете се уверити да један побожни духовни отац може утицати на карактер вашег детета колико ни један други учитељ или васпитач.

У СИРУ

Уз помоћ Божију завршио сам основну школу у Лефкама као и у Пару. Изразио сам жељу да наставим са учењем. Кикладе које сада имају око 30 гимназија и средњих школа, тада у оно доба су имале само једну гимназију, чувену Гимназију у Сиру, у којој су се скупљали са свих Киклада. У тој Гимназији сам похађао наставу од 1921-1925 године. Био сам марљив ученик и у свим разредима сам био одличан. У то време посетио је Еримополи и о. Филотеј, који нас је надахњивао пре свега са проповедима и његовим светим животом. Са одличним сам завршио гимназију. Пријатељи и рођаци су предлагали да студирам једну од оних наука, које су привлачиле и привлаче још увек мноштво младих. Али ја сам одлучио да студирам теологију. Када сам после једне исповести код о. Филотеја објавио моју одлуку мом покојном оцу, он се веома гануо, заплакао је и рекао ми: «Дете моје, иако у нашој кући имамо три неудате девојке којима је потребна заштита, у толико не постављам ти никакву препреку. Само пази молим те да будеш достојан свога звања…» Од тада , срећући родитеље у мом јавном животу као свештенопроповедника, који су са једним демонским инатом спречавали своју децу да студирају теологију и претили да ће извршити злочин, са ганућем и захвалношћу сам се сећао и сећаћу се мога покојног оца, који је испоштовао моју слободу и благословио је моју одлуку.

У АТИНИ

Мој покојни отац, после моје одлуке да студирам теологију у Атини, бринући се за мој живот у престолници ме је одвео у Братство «Живот», са којим се повезивао не само као претплатник али и као заступник претплатника за острво Парос. Био сам примљен. Боравио сам под кровом установе «Живот» око четири године и по могућности сам радио и студирао. Време мог студентског живота је било време посебних благослова за мене.

Први благослов је био  што сам био удостојен да упознам оног светог свештеника, оснивача Братства «Живот», о. Еусевија Матопулоса, писца предивне књиге «Одредиште човека». Проповеди о. Еувевија, последњих година у светом Храму Успења Пресвете Богородице у Монастиракију, сам пратио без изостанка.

Други благослов је био што сам био писар чувеног Панагиотиса Трембеле, врхунског теолога, који се будио раном зором и писао. Посебно се сећам уснућа чувеног о. Еусевија (29 јула 1929 године) када ми је диктирао састав испрекидан са јецајима и сузама. Други благослов, за који захваљујем Богу, да сам као студент био слушалац факултетских предавања и других наравно професора, али посебно чувеног Христа Андруца, врхунског православног теолога и филозофа. Ове године се пуни 50 година од смрти Христа Андруца и ако буде хтео Бог написаћу посебан чланак о томе, као и о Панагиоту Трембели, о двојици врхунских теолога нашег века, чији помен на жалост су неки од ових нових хтели да оцрне.

НА КИКЛАДАМА

У децембру 1929 године, у доби од 22 године, добио сам диплому Теологије , оцена «одличан успех». Али боље да не помињем то са «одличним успехом» јер од основне школе до факултета узастопно са «одличним успехом» су ми донели духовну штету. Исповедам то јавно. Обухватила ме је гордост због теолошког знања. Нисам знао јадан да један грам светости вреди више од тону бесплодног знања, мислио сам да имам снаге да  препливам на другу страну теолошког знања са малим и болесним својим разумом. Напио сам се без вина, пићем знања. А као пијанац нисам слушао  савете духовних отаца, који су ме истински волели. А Бог ме је понизио због те моје гордости. Напустио сам окружење непроцењиве духовне вредности ради знања, окружење чију вредност сведочи и мој драги свештенопроповедник о. Христофор Калива, тада мој колега са факултета у кругу Братства, сведочи у његовој последњој књизи о монаштву и братствима.

У мом безумљу сам отишао веома далеко просторно и духовно. Настанио сам се на отоку Ион у Кикладама, који је тада био место прогона. Тамошње моје пребивање је било сахара мога живота. Учењак (!) ја, постао сам учитељ, учећи недужну децу отока Ион, грчкој абецеди! И данас су живи они који ме се сећају као свог учитеља тада. Господе: « Добро ми је што страдам, да се научим наредбама твојим». (Псал. 119,71)

Демон гордости кроз неко време ме је напустио, али почео ме је ометати други још гори демон безнађа. Био сам у опасности да се изгубим духовно. Али Господ је послао на Ион мог анђела, који ме је утешио и охрабрио. То је био покојни Лазар Хађитемелис, у пролазу свештенопроповедник – теолог. Он ме је подсетио на обали тога отока на речи апостола Павла: «Понизите се, дакле,под моћну руку Божију, да вас узвиси када дође време. Све своје бриге положите на њега, јер се он стара за вас». (А. Пет. 5, 6-7).

И заиста Господ је бринуо о мени! Док су ме људи заборавили и живео сам сам и непознат, Господ ме није заборавио. Из дубине ме је повукао. Како? Једног кишног децембарског дана, године 1934 , ишао сам у основну школу, видим на путу једно мало писмо – посетница. Али чије је нисам загледао. Али нешто ме је натерало да се сагнем и да подигнем из блата то писмо. Отварам и читам: “Андреј (то је било моје име као лаика), место Писара моје Митрополије је упражњено. Пожури. Очекујем те…”То је било писмо , које је из Месолонгија мени послао покојни Митрополит Етолокарнаније Јеротеј. То писмо је за мене био један позив, један позив Божији, да се прихватим служења у Цркви. А како се нашло писмо у блату? Испало је из руке старог поштара онога хладног и кишног зимског дана. И у том случају сам видео још једном у збиљи истину коју је проповедао наш Господ говорећи « И длаке са ваше главе су избројане». (Мат. 10,30). А В. Василије говори о томе: «Пуно пута се у малом огледа мудрост и брига Божија».

У Месолонгију

Пошто сам на чудноват начин добио позив, нисам био непослушан. Вољно сам послушао. Првог дана године 1935 у ваздушном броду није било ни једног путника осим мене, чудио се капетан брода, како ја путујем на тај дан. Журио сам да стигнем на своје одредиште. И стигао сам следећег дана у Месолонг.

О Месолонг! Свети град Хелинизма, о којем када су причали наши учитељи и професори су били дубоко дирнути. Митрополит Јеротеј, којем сам био познат од његовог служења као Митрополита Паранаксије, примио ме је раширених руку. У Манастиру Ангелокастро  сам примио монашки чин и добио сам име Августинос. У селу Паравола сам хиротонисан у ђакона.

У Светој Митрополији сам служио као секретар, протосинђел и свештенопроповедник око шест година.  Моја сећања су обимна. У градовима и селима сам проповедао реч Божију. Од понизног сељака сам чуо пола најважнијих поука, што је утицало на мој живот. Један други сељак ми је дао књигу са поучењима светог Козме Етолског, књигу коју је као вредно благо чувао у својој колиби.

У граду Месолонгија сам проповедао највише мојих проповеди. Незаборавна ће мени остати жеља побожних станара тога града, мушкараца, жена и деце, који су као један човек сваке Недеље  заредом у пространом храму Свете Петке  слушали  проповед. Већина тих мојих слушалаца је отишла у вечност. Још живе неки који ме подсећају на оне дане и остајем дубоко дирнут. У суштини моја служба у Светој Митрополији Етолокарнаније је за мене била један други факултет, јер све оно што сам научио у Теолошкој школи као теорију, требао сам тамо претворити у дело. Али колико труда и зноја је потребно да неко стигне до идеалног!

У МАКЕДОНИЈИ

Са острва одлазим у Македонију. Из једне авантуре стигао сам у другу авантуру, која није потрајала само неколико месеци, као у Јањини, али једну осмогодишњицу, пуну авантура и опасности. Извршавао сам одлуку Св. Синода, да као свештенопроповедник учврстим кроз проповед окрутно искушавани народ у Македонији, тако да сам стигао почетком 1942 у Едесу на моје ново намештење. Једна појединост. Појавио сам се код Власти у Едеси да би се моја лична карта оверила. Када је управник видео моје име остао је запрепашћен. У поверењу ми је рекао следеће: “Малопре су ми јавили, да су добили хитну поруку да те ухитимо као опасност по сигурност Италијанских положаја. Али пошто си успео доћи у Македонију, област која се контролише од Немаца, неће се извршити тај налог Италијана. Спасао си се као чудом. Да си само мало закаснио…..”

У Козанију

Како сада да опишем овај мој драматични период живота који сам проживео од  1942-1947 године? Пролазећи кроз Едесу, Јаницу, Флорину, Наусу, Верију, Килкис и Тесалоники, о којима ћу некада посебно говорити, стижем у Козани. Пребачен сам по одлуци Светог Синода у ту Митрополију на место свештенопроповедника, упражњеног због мученичког краја свештенослужитеља у Козанију, покојног архимандрита Јоакима Лиулиа. Била је јака зима 1943 године. Села око Козанија су била паљена од новијих Хуна, од хорда Хитлерових. Хиљаде избеглица је стизало у град. Сабирање, глад и изнемоглост. Драматични дани. Уз помоћ Божију и уз прилоге побожних становника овога историјскога града основана је народна кухиња, која је почела као речица а увећала се на реку доброчинства. Ова кухиња је почела од 50 порција и стигла до 8 000 порција дневно. Једна прича труда и зноја, али и опасности. Оптужен сам код гестапоа као тајни организатор против војски које су нас запоселе(окупаторских армија). Налагало се моје ухићење и погубљење. Како сам се спасао? Рука Господња! Старац по имену Констандин Бозиос, ватрени патриота, под претњом  смрћу, била је забрањена свака кретња, дошао је код мене да ме обавести да под хитно морам напустити моју настамбу и прећи у другу, довео је свој живот у опасност.

У ВОЈСЦИ

Јула 1947 године позван сам од Домовине да служим као војни свештеник и свештенопроповедник омладине Македоније која се борила за њену слободу и независност. Негде око три године је то моје службовање трајало. У Козанију, у Флорини, у Лариси, на брдима Западне Македоније, на задњим стражарницама као свештенопроповедник, обилазећи их уз опасност и проповедајући реч Божију, са свим достојанством говорећи свима једнако, официрима и војницима. Основали смо у Лариси школу образовања наоружаних теолога,  издали смо посебан часопис са називом: «хришћански војник», који се на хиљаде делио бесплатно војницима, основали смо и хришћански православни савез под називом «Сафир», који до данас ради, саградили су и дворану за проповеди, на крају на мој устрајни предлог и позив, од стране незаборавног војсковође П. Калогеропула, подигнут је и леп храм Преображења Господњег у касарни Ларисе. Од тих напорних радова сам био преморен и требао сам се повући на неко веће време са радног места, али остао сам да служим.

СВЕШТЕНОПРОПОВЕДНИК АТИНСКЕ АРХИЕПИСКОПИЈЕ

Када се онај ратни период завршио, премештен сам у Кими на отоку Евији негде средином 1950 године. На том новом месту сам остао негде око годину дана, бавећи се проповедима, поучавањем и исповедањем. Протрчавши кроз ту епархију, долазим и у Атину, где сам пребачен године 1951 као свештенопроповедник. Како сам тамо доспео? Нисам то очекивао. Из психолошких разлога нисам хтео радити у Атини. Мени се допадао рад у епархији. Али у мом незнању на предлог мог драгог архимандрита о. Христофора Каливе, архиепископ Атине Спиридон, који ме је упознао у Јоанини ме је пребацио у Атину. Чим сам стигао у Атину они који су ме «волели» моји непријатељи су већ објавили да је у Атину стигао један луди свештенопроповедник! Око три године сам живео у улици Христокопиду . Није овде довољно простора да  се опише мој 15- годишњи рад у престолници Грчке. Потребно је посебно излагање да би се описали разноразни напади, јутарња и вечерње проповеди, које је пратило у храмовима и дворанама многобројно слушалаштво, узастопни протести за очишћење Цркве, образовања, друштва, мноштво писаних протеста, политички и црквени судови на које сам два или три пута позиван, оснивање савеза и братстава, подизање дворана и добротворних установа, издавање часописа и књига, ратовање и одбијање разних сулудих оптужви и оговарања. Уз помоћ божије благодати све сам препреке успео превазићи. Сузе су ми долазиле на очи, када се сетим мојих незаборавних сарадника и поштовалаца у престолници.

У ФЛОРИНИ КАО ЕПИСКОП

Изненадно јуна 1967 године, отпремљен сам из Атине у пограничну Флорину. Како? Познато је да сам у старо време,  онима који су се чудили што нисам постао епископ, одговарао: « Бићу епископ, када сунце буде излазило са запада…». Међутим, изненада, без да сам некога молио, постао сам епископ Флорине! Био сам изабран од стране Светог Синода, чији је Председник био Преосвећени Архиепископ пр. Атине Јероним, којега сам иначе жестоко изкритиковао једном приликом. Требало је можда да не прихватим тај позив. Али не знам како сам га примио, како сам се уплео у мреже епископске власти. Поздравио сам са сузама моје многобројне слушаоце у Атини 16- тог Јула 1967, отпутовао сам у Флорину и  преузео управљање над граничном и мученичком Митрополијом. Прошло је 40 година од дана мога избора за епископа ове Митрополије. 40 година разних настојања, трудова, зноја, авантура и опасности. Три пута сам био у опасности да ме збаце са трона. Три пута сам се спасао захваљујући милости и благодати Божијој и љубави моје пастве. Тада снажне власти Диктаторије су тада говориле: « Владамо целом Грчком, осим у Флорини, где влада Августинос». Скоро је тако нешто рекао министар Спољњих послова Владе из П. А. С. О. К – а. Не поробљеним смо одржали наш дух. Христа распетога и васкрслога из мртвих смо проповедали и проповедаћемо у сваком правцу. Бивајући знак противречности. Имајући много непријатеља али и много пријатеља из епархије и из унутрашњости и иностранства. Али Господ ме је спасао духовне опасности, кроз које сам пролазио и настављам да пролазим у мојој старости. О, Господе! Ко сам ја да бих се поносио? Све оно што сам, јесам захваљујући твојој благодати. Све што сам добро рекао или проповедао и написао, твоје је. А све што је лоше, моје је.

Поводом испуњавања 50-то годишњице мога служења осећам потребу да дам опроштај од срца свима онима који су ме увредили, оговарали и учинили ми неправду на било који начин, али и да затражим извињење од свих оних којима сам ја учинио неправду или речју или кроз писану реч или на било који други начин. На крају остављам заповест мојој духовној деци, мојим сарадницима у Винограду Господњем, када затворим моје очи за овај пролазни свет, сахраните моје трулежно тело у скромни гроб. На плочи напишите; « овде почива један непотребни ,слуга Господњи (Лука. 17, 10) који је веровао у бескрајну милост ГОСПОДА и узвикује као разбојник «Сети ме се, Господе, у царству твоме». Амин.

Часопис «Хришћанска Варница», лист, 1985, митрополит Флорине о. Августинос Кандиотис. По испуњењу једне педесетогодишњице свештенства ( 1935-1985).

Допуна за читаоце из Србије: Епископ Августинос Кандиотис још увек живи у Флорини, замењен је од његовог духовног детета на трону Митрополије (на нечасан начин) обилази редовно сваке Недеље богослужење у Саборном храму Манастира Св. Августина који је пре неколико година исти основао. После Христа његова највећа љубав је Грчка. Допринео је својим дугогодишњим радом са мноштвом хрићшанских домова за ученике и студенте, мноштвом добротворних установа у више грчких градова. Још увек има широм планете његове духовне деце која га нису заборавила. Остаће у историји запамћен као један од ретких служитеља који су православно износили реч Божију онако како су нам је оставили Свети оци и Свето предање. Многаја љета.

«TIŠINA EPISKOPA JE NEPOBOŽNOST I ZLOČIN»

author Posted by: Επίσκοπος Αυγουστίνος Καντιώτης on date Φεβ 1st, 2010 | filed Filed under: Cрпски језик

EPISKOP FLORINE AVGUSTINOS KANDIOTIS ODGOVARA. POSLUŠAJTE NJEGOV GLAS:

Ovo su zapisi njegovog govora:

«TIŠINA EPISKOPA JENEPOBOŽNOST I ZLOČIN»

Η ΣΙΩΠΗ ΤΩΝ ΕΠΙΣΚΟΠΩΝ ΕΙΝΑΙ ΑΘΕΪΑ ΚΑΙ ΕΓΚΛΗΜΑ

(Μεταφρασμένο στα Σέρβικα)

ŠTA JOŠ OČEKUJU DA UČINI PATRIJARH VARTOLOMEJ,

DA BI PROGOVORILI NAŠI POBOŽNI EPISKOPI?

KOJI JOŠ SVETI KANON OČEKUJU DA POGAZI?

vartholomaios-synagogi-ce99cea3cea4-1Patrijarh Vartolomej u Judejskoj Sinagogi

Saglasno sa Hristovim rečima, Episkop je pastir i treba da čuva ovce, a jeretici su vukovi. Pastir ima svoje pse. Svaki čopor ima svoje pse, koji laju da oteraju daleko vukove. Kao što čobanski pas laje glasno celu noć, da bi oterao vukove daleko, tako i dobar sveštenik, dobar episkop treba da viče da bi oterao vukove. Oterajte iz čopora čobanske pse, neće ostati u toru ni jedna ovca. Oterajte iz Crkve propovednike božije reči, pobožne sveštenike , vatrene sveštenopropovednike, tople episkope i isprazniće se Crkva Hristova. Vukovi će trijumfovati. (deo govora u Florini 13-3-1971).

KAKO PREPOZNATI LOŠEG EPISKOPA

cf87cebfcf84ceb6cf84cf83cebfcebccf80ce99cea3cea41-300x213Kao Episkopi smo dužni da propovedamo i opominjemo druge. Znaš li šta žele ateisti? Ateisti i nevernici ne žele da postoji propoved, ne žele da postoji kontrola u društvu, da bi se lakše raspalo to društvo.

Ako vidite u jednom selu ili u jednoj mitropoliji da niko ne optužuje Vladiku ili sveštenika i da sva usta govore i ateisti i masoni i jeretici da je: «Dobar, dobar». Kada čujete (da oni govore) da je dobar, onda nije dobar, jer govori na takav način da svima ugodi.

Prijatelji Patrijarha Vartolomeja

Ako neki Vladika ili neki sveštenik zatvara svoja usta i ne protestvuje zbog onoga što biva u društvu, on je sa ateistima i pomaže im. O tome nam i govori sveti Grigorije: «Ako ćuti episkop u takve dane, ćutnja episkopova je zločin protiv Crkve, ćutnja episkopa je nepobožnost». Drugim rečima, ako sveštenik, lice u mantiji ili episkop ne opominje, uopšte se ne razlikuje od nevernika, on je sa nevernicima i materijalistima, koji su krivi zbog ovog stanja u društvu.

SPOZNAJE DOBROG SVEŠTENIKA I EPISKOPA

Da, tako je u ovome svetu! Svi koji ste posvećeni svome pozivu, svi koji ste odgovorni – rekao je to Hristos: « u svetu ćete imati žalost, ali ne bojte se, ja sam pobedio svet» (Jovan 16,33). Rekao nam je i apostol Pavle: « A i svi koji hoće da žive pobožno u Hristu Isusu biće gonjeni».

Pokažite mi, molim! Pročitajte u životopisima svetitelja – i pokažite nam jednog svetitelja koji nije prošao kroz kamin patnje i bola. « da nam kroz mnoge nevolje valja ući u Carstvo nebesko» (Dela 14,22). Da, hrišćani moji. Ukoliko želite da živite po Evanđelju, bićete protiv svojih ukućana, protiv društva, protiv svih, sa vama (je) Hristos.
Hiljadu puta je bolje biti siromašan sa Hristom, nego milijarder sa nečastivim! Hiljadu puta je bolje biti đakon, monah sa Hristom, nego patrijarh koji gazi božije i svete kanone! Hiljadu puta je bolje biti prognan nego biti kukavni mantijaš koji propoveda laž.
Nek Hristos vaskrsne u našoj Crkvi jerarhe veličine i dostojanstvenosti jednog svetog Zlatoustog, kroz čije molitve Bog da pomiluje sve nas, amin.

KAKO ĆEMO SE SPASITI?

author Posted by: Επίσκοπος Αυγουστίνος Καντιώτης on date Ιαν 27th, 2010 | filed Filed under: Cрпски језик

Episkopa Avgustina Kandiota

KAKO ĆEMO SE SPASITI?

(ΠΩΣ ΘΑ ΣΩΘΟΥΜΕ)

Αιμα Εσταυρ.ιστŠta nam je činiti? Kako ćemo se spasiti? Naše spasenje je lako. Ne kažem ti da ideš tamo u neku spilju na Svetoj Gori i da se zamonašiš. Ne kažem ti da uzmeš brojanicu, kao sveta Marija Egipćanka i da ideš u pustinju i da tamo živiš teškim isposničkim životom. Ne kažem ti da napustiš svoju ženu i decu. Ne kažem ti da ideš na brdo, ne. Ostani sa svojom ženom i decom u društvu i veruj, da, da veruješ pored tolikih dokaza da postoji Bog. Lako se spasiti na taj način.

Da veruješ da je Hristos sišao na zemlju, da ponese teret naših grehova. Da veruješ da samo jedna kapljica njegove krvi, je izbavljenje za čovečanstvo, i zatim da se približiš skrušeno i sa suzama Raspetom i da kažeš: «O Bože moj! – da izgovoriš jednu reč. Jednu reč da kažeš i dovoljno je. Da kažeš «sagrešio sam». Sagrešio sam da kaže malo dete, sagrešio sam da kaže veliki čovek, sagrešili smo da kažemo svi mi.  Da kažeš sagrešio sam iskreno a ne podsmešljivo i gordo, da kažeš sagrešio sam sa suzama kao Marija Egipćanka u pustinji. Da kažeš sagrešio sam, gde? Pred ikonama? Ne, pred ikonama, ali pred svojim duhovnikom, pred ispovednikom. Pred njim stani i sa pažnjom reci sagrešio sam i učinio sam to i to. A tada će anđeli i arhanđeli u svoje ruke te uzeti i poneti do zvezda nebeskih jer radost biva na nebu zbog svakog pokajnika. Sagrešio sam očekujemo. Poslao sam ispovednika, kao episkop koji imam odgovornost pred Bogom i koji ću dati odgovor za vaše duše pred Bogom, za sve vas koji ste sada ovde i slušate reč Božiju. Poslao sam duhovnika u jedno mesto i kada je on zazvonio od 4.000 stanovnika koje je to mesto imalo samo se 300 duša došlo ispovediti i to su bila deca Osnovne škole i Gimnazije, a muškaraca ni 20 nije došlo da se ispovedi. O Bože moj! O Bože i Stvaraoče svega osvetli  duše, pošalji  duh pokajanja u naša srca.

Želim da svi vi koji ste ovde  odete kod svoga duhovnog oca i kažete «sagrešio sam». Otvoriće se nebesa i raj ćete osetiti u svome srcu i tada će nastati radost i veselje na ovome svetu. Amin.

Deo iz govora Episkopa Avgustina Kandiota

(Amindeo E Nedelja Posta 1977 godine)

KOJE ZNAČENJE IMA KRST?

author Posted by: Επίσκοπος Αυγουστίνος Καντιώτης on date Ιαν 19th, 2010 | filed Filed under: Cрпски језик

KOJE ZNAČENJE IMA KRST?

stayr.Čemu nas poučava, dragi moji krst? Uzmite olovku i beležite. Šta da pišete? Kao što deca u školi uče da je 2 + 2 = 4, tako i krst je =. Šta je krst? Mislite da je to samo jedno drvo koje ukoliko celivamo, spašeni smo? Veliku pogrešku činite, ne stoje tako stvari. Krst = oproštaj. Na krstu je Hristos oprostio ubicama. Da li postoje danas ovde u crkvi ljudi koji su u zavadi? Postoje li  snahe koje mrze svekrve? Postoje li kuće koje ne govore? Postoje li komšije koje se ne pozdravljaju? Postoji mržnja? Danas nam krst govori’ Oprostite! Ako ne opraštaš onda se nemoj približavati krstu, nemoj ga celivati. Sve dok u svome srcu imaš mržnju, tu zmiju otrovnicu, ne možeš da se približiš krstu. Zato što krst znači oproštaj. Da oprostiš i najvećem svome neprijatelju.

Krst je istina. Nož da ti podmeštaju pod grlo, da te ubiju, ti istinu da govoriš. A ne da ideš po sudovima i da pružaš svoju nečistu ruku na Evanđelje i da se lažno kuneš. Ne, tako šta. Hristos je bio razapet za istinu. Ko govori laži, ko ide po sudovima i lažno se kune, on nije dostojan da se pokloni krstu. Krst je dakle jednak oproštaju, krst je jednak istini.

Krst je jednak poniznosti. Ne – nemoj se gorditi jer ti sediš u svojoj velikoj kući, jer imaš više novca, zemlje, ovaca od drugih, jer tvoja deca studiraju, jer imaš lepu ženu . Nisi hrišćanin ako se ponosiš i gordiš sa tim. Skrušenost! Skruši se i reci: «Nisam ništa, jedan crv sam, jedno ništa sam». Ukoliko pak se ponosiš i gordiš i govoriš: « Nek su dobro moji mišići i moje noge i moj posao i imetak, onda nisi hrišćanin. »

Krst je ljubav. Gladan je neko? Da mu daš jedan komad hleba. Žedan li je neko? Daj mu jednu čašu vode. Nag je? Daj mu da se obuče. Plače li neko? Uteši ga i obriši mu suze. Takav je hrišćanizam. A ne da ti imaš sve a drugi da nema ništa.

Krst znači i žrtvu. Kao što se Hristos žrtvovao, tako i mi treba da se žrtvujemo. To znači krst. Ukoliko to budemo činili, tada smo dostojni da se nazivamo hrišćani. Ti koji si umrljao svoje ruke krvlju, ti koji se lažno kuneš, ti koji činiš nepravdu udovici i siročadi, ne možeš da se približiš krstu. Krst te tera. Pročitajte malo životopis svete Marije Egipćanke. Bio je dan kao današnji, ona je krenula u Jerusalim i videla mnoštvo sveta da ulaze u hram da se poklone, svi stari i mladi, žene, muškarci. Pokušala je i ona da uđe u hram. Ali neka snaga je terala nazad. Pokušala je i drugi i treći put, ali nešto joj nije dozvolilo da uđe u hram. Zašto? Bila je grešna žena, radila je grešan posao u Aleksandriji. Samo kada se pokajala i zaplakala, tada je ušla u hram. Krst dragi moji stvara obaveze. Treba da živimo saglasno sa učenjem krsta.

Pravilno se krsti

I još nešto. Da se pravilno krstiš. Nažalost u ovo nesrećno vreme neverja sve je postalo moda. Moda za kosu, moda za garderobu, moda za obuću, svuda moda. Postala je i crkva jedna vrsta mode. Vidiš danas na žalost i zvaničnike, gradonačelnike, premijere, potpredsednike, da se ne krste pravilno. Ono što rade nije krst. To je ismejavanje i ruganje. To je bogohuljenje. Vi nemojte biti bogohulitelji. Kako ću shvatiti da si pravi hrišćanin? Kroz krst. Ako se pravilno prekrstiš, to je kao da izgovaraš celu molitvu. Dakle, molim vas da se pravilno krstite.

Kada da se krstite?

Ujutru kada se probudiš, ranim jutrom, prekrsti se. Ideš na posao? Opet se prekrsti. Ideš na njivu, opet se prekrsti. Seješ, vraćaš se sa njive, ideš kući, opet se prekrsti. Sedaš za stol da jedeš, prekrsti se. Ideš da spavaš, prekrsti se. «Ležem na postelju i krstim se, moj anđeo je pored mene». Ti ženo ako mesiš hleb, prekrsti testo rukom. Uvek i svuda da se krstite. Krst je «čuvar sve vaseljene».

otac Avgustinos Kandiotis

Imera – Kozani 14-9-1965

ŠTA JE ČOVEK I KOJA JE NJEGOVA VREDNOST?

author Posted by: Επίσκοπος Αυγουστίνος Καντιώτης on date Ιαν 8th, 2010 | filed Filed under: Cрпски језик

ŠTA JE ČOVEK I KOJA JE NJEGOVA VREDNOST?

-2

Jedno, od najvećih pitanja zanima mudrace. A to pitanje je: «Šta je čovek?» Da li je i on jednostavno jedna životinja sa niskim apetitima? Koji je njegov početak, odakle dolazi čovek? Koji je njegov cilj i odredište? Koji je sastav i dubina njegova postojanja? Šta je čovek? Muče svoj um naučnici. A da bi odgovorili pišu i pisali su toliko knjiga, da ih sve pročitaš trebao bi da živiš hiljadu godina. Hajde da izvažemo sve te knjige, one će biti kao slamke naspram reči koje govori Hristos u Evanđelju. Reči, o kojim ako razmislimo na miru pet minuta, mogu i najvećeg grešnika da potaknu da promeni smer, jer su napisane sa krvlju našeg Hrista.

«Jer kakva je korist čoveku ako zadobije sav svet a duši svojoj naudi?» (Marko 8,36). Ove reči daju rešenje o čoveku. Govore nam koja je vrednost čoveka. A koja je dragi moji, njegova vrednost? Gde se nalazi njegova vrednost i od čega se sačinjava veličina čovekova?

SA TELESNE STRANE

Sa telesne strane čovek ne postoji. Čovekov obim, njegovo telesno okruženje je malo. Ukoliko stane jedan čovek pored jednog brda kao što su Alpe ili Himalaji, njegov obim će biti jako mali. A ukoliko uporedimo velike planine sa zemljom, videćemo da su i one u usporedbi sa njom kao kore narandže. A ukoliko opet uporedimo zemlju sa zvezdama i planetarnim sistemom, videćemo da je kao jedno zrno peska. Sagledavši sve to čovek je u svetu kao nešto nepostojeće, kao nula.

Ukoliko uzmeš jednog mrtvog čoveka koji je ispustio svoju dušu da analiziraš  njegov sastav, otkrićeš da čovek od 65 kila se sastoji od 45 litara vode, masnoće ima da napraviš 7 sapuna, gvožđa za jedan ekser, fosfora za nekoliko kutija šibica, magnezijuma za jedno čišćenje, uglja za jednu olovku, azbesta za okrečiš jednu malu sobu. Svi ti sastojci tela su nepotrebni, ništavni, nemaju vrednost ni jedne lire. Ali, jednu liru vredi čovek.

ČOVEK NIJE ONO ŠTO SE VIDI

O Hriste! Hvala ti, što si došao u svet i osvetlio mrak, rekao si te reči, za koje ne postoji vaga da ih izvaže’ «Jer kakva je korist čoveku ako zadobije sav svet a duši svojoj naudi?». Vrednost čovekova nije u prolaznom telu. Njegova vrednost je nešto drugo.

ON JE MISAO I RAZUM

Čovek nije ono što se vidi. Ne, braćo moja. Čovek je ono što se ne vidi. Iza njegovog lica, u dubini njegovog postojanja, krije se nevidljiva mašina. Čovek je unutar sebe pre svega pomisao, razum. Sedi u svojoj kancelariji i sa lenjirom meri razdaljinu, važe Sunce, obračunava put zvezda, postaje matematičar, astronom, veliki naučnik.

ON JE SRCE I OSEĆANJE

Međutim čovek nije samo razum. Teško njemu ako je samo razum. On je i srce, a i osećaj. Ukoliko pogledaš u jednom trenutku čoveka koji se zabavlja i provodi, uživa u dobrima zemaljskim, kada mu poštar donese jedno pismo i saznaje da mu je umrla majka, šta se događa? Menja se, nema više volje da govori, zatvara se plače i žali.

ON JE VOLJA

Čovek je razum, srce i osećaj. Ali pre svega najvažnija od svega je volja. O voljo čovekova! Životinja je potčinjena svojim instiktima. Ukoliko je životinja gladna, ješće. Čovek je gladan, ali govori sebi’ Stop! Danas je Veliki Petak, postićeš. Životinji ako se spava, spavaće u svoje vreme, kao po satu. Čovek će sebi reći’ Stop! Neću spavati’ bolničar sam i večeras bdim nad bolesničkim posteljama. Životinja ima instikt samoodržavanja. Ima i čovek taj instikt, ali kaže’ Stop! žrtvovaću svoj život , ne jedan život već hiljade života, za velike ideale. Dana 25 Marta slavimo jedan ep, jednu nezaboravnu stranicu istorije našeg naroda, godinu 1821. Pročitajte malo životopise svetitelja. Šta je bilo ono što ih je privlačilo, materija, novac, niske i male korist, instikti, njihovi nagoni. Ne, bilo je to nešto uzvišenije. Jedan stranac je posetio već ostarela Kanarisa i upitao ga: « kaži mi, stari Konstandine, kako si one noći podmetnuo eksploziv  na mornaricu i uspeo da je razneseš? A heroj je odgovorio: – «Jednostavno, prekrstio sam se i rekao sebi, večeras ćeš Konstandine  umreti za Grčku. Materijalisti i bezbožnici, pitam vas: « Šta je ono što čini čoveka da se izdigne iznad svoga instikta, želja i nagona, i da stigne  do heroja i mučeništva. Da li su to hromozomi, kosti, stomak ili creva? Ne, braćo moja. Iznad toga je duša besmrtna. O njoj govori Hristos kada nam kaže: «Jer kakva je korist čoveku ako zadobije sav svet a duši svojoj naudi?» (Marko 8,36).

VREDNOST DUŠE

Braćo moja, završiću sa jednim prikazom.

Da li želite da vidite vrednost duše? Svojom fantazijom zamislite jednu vagu, veliku vagu, jer nećemo vagati malo i nebitno. A tu vagu okačite o zvezde nebeske, da je drže u svojim rukama anđeli i arhanđeli. A na jednu stranu vage stavite sve najdragocenije što postoji na svetu. Dođite vi žene i stavite sve minđuše, zlato i lančiće koje imate. A vi bankari, škrte Jude, da otvorite svoje trezore i donesite sve novce i stavite na istu stranu vage. A vi radni narode- proleteri, iskopajte iz dubine zemlje svo zlato i srebro i stavite na istu vagu. A vi mornari i mornarico, sa vašim kanticama zaronite u dubine okeana i uzmite sve dragocenosti koje se u njemu kriju i donesite na vagu. A vi avijatičari  i astronomi, krenite sa vašim avionima i vasionskim brodovima i donesite sa svih planete, sa meseca i zvezda sve najdragocenije. A sve to stavite na jednu stranu vage. A sa druge strane stavite samo jednu dušu. Čiju? Dušu jednog kralja? Ne. Dušu jednog vojskovođe? Ne. Dušu nekog velikaša o kojem pišu novine? Ne.  Da stavite dušu jednog poniznog čoveka, jednog sirota i nevažna čoveka. E sada dakle, čim duša dodirne sa svojim krilima disk, odmah vaga se pomera na njenu stranu!  O dušo, blago neprocenjivo! «Jer kakva je korist čoveku ako zadobije sav svet a duši svojoj naudi?» (Marko 8,36).

Dragi moji! Govore da je car Makedonije Filip, otac Velikog Aleksandra, imao jednu važnu naviku. Četristo godina pre Hrista je on živeo, naredio je jednom svom vojniku da svako jutro stoji ispred njegove sobe i da ga podseća. Rekao mu je:  svako jutro, čim sunce izađe , kucaćeš na vrata moje sobe, pozdravićeš me i reći mi: « Filipe, seti se da si smrtan, da ćeš jednog dana umreti».

BRINI SE ZA SVOJU BESMRTNU DUŠU

I ja sada kao vojnik ne Filipov ali svecara Hrista, objavljujem pred svima vama, u vidu dana sudnjeg, i obaveštavam vas: «Imate dušu besmrtnu! Tu dušu čuvajte po svaku cenu i žrtvu. Nemojte zaboraviti nikada u svom životu reči našeg Hrista koje su napisane sa krvlju Njegovom’  «Jer kakva je korist čoveku ako zadobije sav svet a duši svojoj naudi?» (Marko 8,36). Ukoliko me poslušate dobro će biti, ukoliko me ne poslušate, vi ćete biti odgovorni. Odgovornost će biti vaša i samo vaša.

+ episkop Avgustinos Kandiotis

Snimljen govor u sv. Hramu Svetog Kostandina Kolon-Athina 20-3-1960 godine.

Ako dođu progoni, da li će Grčka imati žive Hrišćane?

author Posted by: Επίσκοπος Αυγουστίνος Καντιώτης on date Ιαν 4th, 2010 | filed Filed under: Cрпски језик

Mitropolita Florine Avgustina Kandiota

Ako dođu progoni, da li će Grčka imati žive Hrišćane?

p. AYG+Odgovor o. Avgustina: Dete moje, «nemoguće ljudima je moguće Bogu». Od nas traži velike stvari Bog i za velike stvari smo stvoreni. Ukoliko imamo veru veličine zrna, daće nam snagu Bog. Kada neko pomisli, šta su bili učenici? Hvata te vrtoglavica. Učenici su bili samo dvanaest ribara, ali su promenili ceo svet. Daj mi takve saradnike da potresem ekumenu. To je pitanje vere.

MOLITE SE I VIDEĆETE ČUDA

Ujutru kada se probudite, da li se pomolite? Čitate li Sveto Pismo? Pojete li Bogu? Molite se deco, «neprestalno se molite» i videćemo čuda. U vašem životu ćete videti čuda deco. (Mitropolit Florine o. Avgustin Kandiotis 13-9-1987).

Pitanje: Da li se čovek rađa lukav ili postaje takav?

Odgovor: Ukoliko dođe blagodat Božija dete moje, iskorenjuje strasti i menja se čovek. Sećate li se onoga askete, kada je video da premeštaju jednog zločinca, moleći je rekao: « Da me nije ojačavao i osvetljavao Bog, to što je učinio ovaj čovek i gore bi počinio ja». Bog da nas sačuva. Budimo skrušeni i tražimo blagodat Božiju. (Kamp, 1994).

Kada čovek ima najveća iskušenja?

Iskušenja, od časa kada se rodi čovek pa sve do časa kada umire, neprestalno muče čoveka. Iskušaonica je ovaj život. Ko je to rekao? Jov. «U svetu ćete imati nevolje ali hrabrite se, ja sam pobedio svet» , rekao nam je Hristos.

Ako li vas upita neko, koja i kada su najveća iskušenja čoveka, reći ćete? Ima i mladost iskušenja, oluja, nevolja i nepogoda ali viče «Gospode, spasi me». Međutim, starost je gora, jer tada nečastivi se više bori protiv čoveka, sa raznoraznim pomislima i na razne načine. Kažu za jednoga podvižnika, koji je živeo u pustinji, kada se približavao kraj njegovog života, samo mu je nekoliko minuta preostalo, prišao mu je nečastivi i rekao mu: «Pobedio si me i sada ćeš me se osloboditi». A podvižnik je odgovorio: « I jedan minut samo da mi ostane, nisam siguran. I jedna minuta da mi preostane, postoji opasnost». Poslednje sekunde čovekova života imaju najveću važnost.

I mi kako se približavamo kraju našega života, imamo veliku potrebu za vašim molitvama. Molimo vas da se molite za nas, da ne osramotimo sveta oruđa. Kao što sam vam već rekao, nečastivi najviše napada starce. Zato retko vidiš starca mudrog, vernog, vrlog i posvećenoga. Zato, dakle, nastojim da vam ukažem da imam potrebu od vaših molitvi. Želim da verujem da se molite za nas, a radi vaših molitvi sam dospeo tu gde jesam.

(Kamp, 1-8-1984)

Odgovori mi na «kako» iz prirodnog sveta da ti odgovorim na «kako» iz duhovnog sveta

author Posted by: Επίσκοπος Αυγουστίνος Καντιώτης on date Ιαν 4th, 2010 | filed Filed under: Cрпски језик

ΟΜΙΛΙΑ ΜΗΤΡΟΠΟΛΙΤΟΥ ΦΛΩΡΙΝΗΣ
π. ΑΥΓΟΥΣΤΙΝΟΥ ΚΑΝΤΙΩΤΟΥ ΣΤΑ ΣΕΡΒΙΚΑ

Odgovori mi na «kako» iz prirodnog sveta da ti odgovorim na «kako» iz duhovnog sveta

cf83-193-ceb5cebe-cf80-a-ceb3cf81ceb1cebc«Rečite govornike vidimo kao ribe bezglasne pred Tobom, Bogorodice, jer ne mogu da objasne kako si i devojka ostala i u stanju bila da rodiš. Mi pak, diveći se tajni, sa verom kličemo: «Raduj se, sasude Božije mudrosti!… aliluja».

Šta znače ove reči? Ovde nam pesnik koji je napisao Akatist Presvetoj Bogorodici govori o rečitim govornicima. Stari svet je imao puno govornika, Cicerona, Dimostena kao  i mnoge druge govornike. Danas isto postoje govornici, to su u naše vreme veliki političari koji govore preko radio stanica, preko televizora, i sa balkona. Posebno u predizborno vreme, zasitiće se Grčki narod slušajući ove govornike sa političke scene. Mi ih ne osuđujemo, ali navodimo ko su oni. Postojali su govornici u staro doba, mudraci, koji su nastojali belo da prikažu da je crno i izdražavali se učenim jezikom. Koristili su mnogo reči da bi pobili istinu. Oni su se kaže pesnik čudili, nisu mogli da objasne tajnu. Nisu mogli da ispitaju, kako se dve stvari različite mogu uklopiti, koje su normalno neuklopive, devičanstvo i majčinstvo. Tamo gde postoji devičanstvo, nema  majčinstva i suprotno. Kako li su se te dve suprotne stvari sjedinile u Presvetoj Djevi Mariji? Kako? Nisu mogli govornici da reše tu tajnu i zaćutali su kao ribe, koje ne govore. I tako do naših dana kada neki čovek ne govori uopšte, kažemo da je bezglasna riba. Međutim to pitanje se čuje i ovih dana, kroz vekove,  pismeno i usmeno.

Razgovaraju ljudi i govore: «Pusti sveštenike da govore stvari neverovatne. Da li je ikada bilo moguće da devica rodi? Da li je moguće da jedna majka bude i devica? Pustite te nerazumljive stvari». Pošto oni to ne mogu da objasne sa svojim umovima, kreću u napad protiv naše svete Vere.

Šta ćemo im odgovoriti? Molim vas da pažljivo pratite, jer naša tema nije jednostavna, već je velika i važna. Pokušaću vas uzvisiti do velikih i visokih pojmova, da se divite veličini naše Vere. Šta ćemo dakle odgovoriti na ovo pitanje, koje postoji i u srcima hrišćana? Imaju svoga nečastivoga i ne veruju. Mnogo možemo da kažemo i mnogo vremena bismo mogli pričati, ali da ne krademo vreme, malo ću vam karakterističnih stvari reći, o tajni, koju krije ovaj svet, što se tiče crkvenih tajni.

Svet je kao što sam već rekao vidljiv i nevidljiv. Prirodni i natprirodni. Natprirodni svet je naša Sveta Crkva, naša Vera,  Tajne naše Crkve. Da li naša Crkva poseduje samo nevidljive pojmove, kao što su Bog, duša, anđeli, demoni? Ne. Ona ima i vidljivo i nevidljivo u sebi. Jedno istraživanje je dokazalo da tajne postoje, ne samo u natprirodnom svetu ali i u prirodnom svetu. Želite li primere?

Neodgovorena pitanja iz prirodnog sveta

Samo nekoliko primera ću vam navesti, da bih odgovorio na kako, što se tiče tajni koje zahtevaju pojedinci da budu rešene.

Sunce je velika tajna. Vidite li ga? Ono postoji već hiljade godina. Neki govore da osvetljava zemlju 10,000 godina a neki fizičari govore 1.000.000 godina. Kako se ne gasi? Nemoguće je da nauka odgovori. Ukoliko imaš jedno kandilo, kada se potroši ulje ono se gasi. Isto i sveća kada dogori, gasi se. Vatru ukoliko naloži u svojoj kući, siromašni čovek ukoliko ne dodaje još drva i ona se gasi. A naše sunce na čega ono radi, na drva, benzin ili na petrelej,  sa čime? Kako? U poslednje vreme je ustaljena jedna teorija, da su tobož naučnici rešili ovo pitanje, ali kako, nije rešeno. Naveli su da se događaju neprestalne erupcije, u dubini sunca koje dolaze od takozvane atomske energije. Ali kako? Želite li još nešto?

Pitaš ih za elektricitet? No, ništa ne odgovaraju.

Pitaš ih za magnetizam, kako? Osim opisa, ništa nam ne govore. Želite li još?

Pitamo ih za privlačnost? Govore fizičari i astronomi našoj deci da postoji jedna nevidljiva privlačnost, jedan nevidljivi konac koji spaja milijarde i bilione zvezda, a kako nastaje privlačnosti opet nam ne govore.

Šta čini nauka? Kao što odgovara filozofija, nauka opisuje, ne objašnjava. Opisuje pojedinačno i do detalja o svemu, ali kada ih pitamo da nam daju detaljno objašnjenje, da nam objasne kako? Ostajemo bez odgovora. A vidimo i fizičare i naučnike rečite da ostaju i oni bezglasni kao ribe.

Želite li još primera? Sećam se da sam nekada obilazio Eviju i susreo sam jednoj geodetu, koji je studirao na Univerzitetu u Berlinu i bio je ponosan i samoljubiv, i nije želeo da izgovori reč Bog, već je neprestalno govorio priroda, priroda. Izbrisali su neki reč Bog iz svojih usta i knjiga, jer se stide i govore samo priroda. Priroda je nešto neodređeno, nešto što ne predstavlja stvarnost. Lažni naučnici, mali nastavnici prirodnih nauka, ne prihvataju da izgovore reč Bog i govore priroda. Veliki fizičari i matematičari, stupovi nauke, dostojni svakog poštovanja klanjaju se pred veličinama naše vere i izgovaraju pobožno reč Bog. Razgovarao sam tako s tim geodetom i govorio mi je: «Ja ne verujem i ne prihvatam ništa». Tada sam mu naveo jedan primer  od svetog Zlatoustog, koji često navodim, u mojim govorima. Evo i sada ovde ga navodim.

Pogledajte samo zemlju, u njoj imaju svoje korenje razne vrste drveća. Jedno je drvo narandže, drugo je drvo limuna, treće je breskva itd. Svo to drveće ima svoje korenje u istoj zemlji i upija istu vodu. Ali pita nas sveti Zlatousti: «Kako voda iz masline postaje ulje»? Niti je odgovorila niti će uspeti da odgovori na to nauka. Bože moj, Bože moj, kakve sve tajne krije ovaj svet. Korenje od masline, upija vodu i pretvara je u ulje. Korenje vinove loze upija vodu i pretvara je u vino. Drvo limuna upija vodu i nastaje limun. Drvo narandže upija vodu i nastaju narandže. Razne vrste postoje. Ostavimo drveće po strani  i idemo na biljke, videćemo da se tajna ponavlja. Upijaju vodu koreni biljaka i nastaje krompir, paradajz ili patlidžan, kako? Bune se zemljoradnici, ne optužujem ih, imaju svoja prava, o svemu razmišljaju, ali o ovim stvarima nikada ne razmišljaju. Kako li nastaje taj krompir? Izvoli, dakle, napravi neverniče krompir. Učini jedan koren od svih tih različitih biljaka koje postoje na svetu.

Želite li da napustimo drveće i biljke i da idemo do semenja? Kako li jedno malo seme postaje jedno veliko drvo? Objasni nam to.

Želite li još primera? Pogledaj samo ptice selice, pogledaj samo laste koje dolaze u Proleće. Lete iz daleka i dolaze na isto mesto, na isto gnezdo. Stavili su prstenje na  ptice i ustanovili da dolaze na isto mesto. Koju li su one letačku školu pohađale samo? U Školi Božijoj. Izvoli i reši nam taj fenomen. Mnogi piloti gube puno puta svoju orijentaciju.. Ove ptice selice, koje su se školovale , mogu da pređu ogromne razdaljine, bez da izgube svoju orijentaciju  i da se vrate na ista gnezda i mesta sa kojih su odletele. Neka nam to objasne nevernici. Kako dakle nastaje jedno, kako drugo?

Želiš li da ti navedem još neki primer. Da li znate da mrav ima antenu? Dve antene koje ima na svojoj glavi su njegovi bežični telefoni. Objasni nam i to.

Želiš li još? Pčela leti sa cveta na cvet, uzima cvet i pretvara ga u med. Hajde sada ti radniče, naučniče, veliki i slavni, da uzmeš cvet i da napraviš od njega med.

Ostavljamo sada drveće, biljke, cveće i ptice i vraćamo se čoveku. Dovoljan je samo čovek da dokaže da postoji Bog.

Pogledajmo samo oko. Kako vidiš? Oftalmolog opisuje oko, ne objašnjava  kako je nastalo. Opisuje isto i otorinoralingolog uho ali ne objašnjava kako je nastalo. Opisuju nam i stomak, koji topi hranu i pronosi kroz creva, ali nam ne objašnjavaju ništa više. Opisuju sve, ali nema objašnjenja . Ne odgovaraju na kako su nastali? Opisuju nam hromozome, kao što kažu naučnici, hromozomi su jedna ogromna fabrika, milijarde ih je. Kao što se ovaj hram sastoji od milijardu kamenčića, jedan iznad drugog, po redu tako isto je i sa hromozomima. Kako? Tajna je to. Kako se voda pretvara u krv? Do sada nisu mogli da naprave krv. Traže dobrovoljce da daju krv.

Kako  krv u grudima majčinim postaje mleko? Kako  nastaju nervi? Kako nastaje telo? Kako nastaje mozak?Kako? Kako? Govori neverniče. Svi ostaju kao ribe bezglasne. Vidite li kakvu veliku vrednost imaju Pozdravi Presvetoj Bogorodici, koji nam daju tako velike i besmrtne primere. Sveti Grigorije, bogoslov i filozof, uputio je nevernicima 100 pitanja, na koja nisu mogli da odgovore. Reći će mi sada neko, napredovala je nauka od tada. Ali umnožila su se i pitanja kako?

Koje je najveće pitanje kako? Dopušteno je u našem veku da otkriju kako u jednom malom kamenčiću se krije ogromna snaga, nuklearna energija. Kako? Tako je odredio Bog.

Tako da je odgovor sledeći: Nemoguće ljudima je moguće Bogu. Veruješ li u to? Ništa nije nemoguće Bogu. Bog koji je stvorio sve te lepe i predivne i tajanstvene stvari, Bog koji je zatvorio u materiji ogromnu snagu, Bog koji je odredio da od jednog semena nastane jedno veliko drvo, Bog koji je odredio da lete ptice i da se vraćaju u svoja gnezda, Bog koji je stvorio velike, divne i bezbrojne stvari, Bog je rekao i da Djeva rodi. Reši sve druge tajne o neverniče i bezbožniče a posle da imaš drskosti da ti kažem kako je Djeva rodila. Slava ti Presveta Trojice, slava ti Bože. Iz dubine našeg srca recimo i mi himnu Presvetoj Bogorodici. Dok nevernici ostaju u svome neverju, mi se divimo Bogu,  svoj tvorevini,  svim tim velikim delima  i  svemu što je stvorio. I govorimo slava ti Presveta Trojice i pojemo neprestalno u našem srcu, aliluja.

Crkva nije jedna laž, ona je istina, ona je najveća filozofija na svetu. Treba da čitamo, istražujemo i  zahvaljujemo na svemu što nam je predao i da se divimo tajnama koje su raširene  po celom svetu.

Mitropolit Florine o. Avgustinos Kandiotis

Florini 16-3-1990

Koji je simbol naše vere?

author Posted by: Επίσκοπος Αυγουστίνος Καντιώτης on date Ιαν 2nd, 2010 | filed Filed under: Cрпски језик

Koji je simbol naše vere?

ευλογ. 1999 ist.Koji je simbol naše vere, koji smo čuli na Svetoj Liturgiji? –Kaži mi ti? Kako te zovu? Toma nam kaže, da je naš Simbol, Verujem.

Šta znači Simbol i zašto se taj Simbol naziva Verujem?

Simbol znači nešto po čemu se razlikujemo. To je nešto kao zastava. Kao što razni narodi imaju svoju zastavu. Mi imamo našu plavobelu zastavu. Srbija ima svoju zastavu. Bugarska ima svoju zastavu. Turska ima svoju zastavu.Kao kada vidiš nečiju zastavu znaš kojem narodu pripadaju ti ljudi, tako i mi našu zastavu, našu veliku čast, iznad svega, imamo svoje Verujem. To je zastava hrišćana. Kojih hrišćana? Hrišćani , su i Franci i Italijani, Francuzi, Nemci, Englezi pa i Amerikanci.

«Verujem» je zastava Pravoslavnih hrišćana. Sa «Verujem» raspoznajemo se od svih naroda i dogmi.

Šta ispovedamo u Verujem?

Pre svega ispovedamo da verujemo u jednog Boga a ko ne veruje, nije dostojan da živi na ovome svetu. Verujemo dakle da postoji Bog. To je logično, to nam naređuje naš razum. Zašto neko od vas ne prihvata da je tamo neka kuća sama od sebe nastala. Da se materijal sakupio, kamenje, cement, daske, i da se kuća sama sagradila. Ni jedna kuća se sama ne gradi, neki majstor je pravi.

Ni sat a ni garderoba koju nosite nije iznikla iz neke njive, već je neko načinio. Isto i automobili, avioni, podmornice i ostalo čemu se divite, nije samo nastalo od sebe i kada bi vam to neko tvrdio, smatrali biste ga ludim. Isto i zvezde kojih je na milione, koje su jedno veliko delo, mesec, sunce, i sve ostalo, ko je to stvorio? Jedan je samo odgovor, Bog. Prvo što treba da veruješ je da postoji Bog, Stvoritelj, koji vlada vaseljenom. Drugo što treba da veruješ je da Bog nije Alah ni Bog Indijanaca i drugih religija. Već je Bog u koga verujemo Otac, Sin i Sveti Duh. Vrtoglavica te hvata ako pomisliš na tajnu Svete Trojice. Koji čovek, koji naučnik će moći ikada da uđe u tu veliku tajnu Svete Trojice? Jedan = tri, ne prihvata to um čovekov. Ali činjenica je da su Otac, Sin i Sveti Duh jedan Bog. Ne možemo to osetiti, to je neshvatljivo čovekovom umu. Ako bismo upitali jednog naučnika da nam objasni nešto jednostavno, od mrava do pčele, ne bi znao. Jedan naučnik je proučavao deset godina mrave. A jedan koji je ispitivao pčele u celom svom životu je rekao sledeće: « Oko šezdeset godina ispitujem pčele. Tajna, ne mogu da objasnim kako ta mala životinjica pravi toliko stvari! Kako pravi med! Ukoliko ne možemo da shvatimo jednog mrava i jednu pčelu, tajnu Božanstva ćemo razumeti? Um čovekom je veoma mali da shvati tu neshvatljivu tajnu. Šta treba da činimo? Kada čujemo ime Svete Trojice, da sagnemo glavu i da kažemo: « Sveta Trojice spasi svet i mene grešnika». Verujemo još da je čovek sagrešio puno i da treba da se otvori zemlja i da nas proguta i reke da treba da nas preplave , i zvezde da padnu na naše glave. Ali Bog nas nije uništio. Došao je na zemlju. Poslao je Sina svoga jedinorodnoga. Rođena od Djeve Marije. Kršten na reci Jordan. Prošao je kroz pustinju. Patio je, Razapet i Vaskrsao i Vaznesen u slavi na nebesa bio. Kažemo još u «verujem» nek ne veruju nevernici, mi verujemo, da Hristos koji je došao na zemlju kao jedan jednostavan i običan čovek, on čije su čedne noge gazile po zemlji, koji se susreo sa ljudima i ručao sa njima, opet da će doći na zemlju. Kako će doći? Da sudi živima i mrtvima. Kažemo u «Verujem», to nam govori i Hristos u Evanđelju o sudu.

(Ahlada, Florina 1-3-1970, deo jutarnjeg govora Mitropolita Florine o. Avgustina Kandiota)

Odgovori neverujućim ljudima

author Posted by: Επίσκοπος Αυγουστίνος Καντιώτης on date Δεκ 27th, 2009 | filed Filed under: Cрпски језик

MITROPOLIT FLORINE AVGUSTINOS KANDIOTIS)

Odgovori neverujućim ljudima

Ko je došao sa drugog sveta pa da poverujem?

Takvim ljudima odgovara isti Hristos u priči o bogatašu i ubogom Lazaru.
(Luka 16, 19-31)

plousioukailazaroyČovek pak neki beše bogat i oblačaše se u skerlet i u svilu, i sjajno se veseljaše svaki dan. A beše neki siromah, po imenu Lazar, koji ležaše pred vratima njegovim gnojav, i željaše da se nasiti mrvama koje padahu sa trpeze bogatoga ; a još i psi dolažahu i lizahu gnoj njegov.
A kad umre siromah, odnesoše ga anđeli u naručje Avraamovo ; a umre i bogataš, i sahraniše ga. I u paklu, nalazeći se u mukama, podiže oči svoje i ugleda izdaleka Avraama i Lazara u naručju njegovu. I on povika i reče : «Oče Avraame, smiluj se na me i pošalji Lazara neka umoči u vodu vrh od prsta svoga da mi rashladi jezik ; jer se mučim u ovome plamenu». A Avraam reče : «Sinko, seti se da si ti primio dobra svoja u životu svome, a tako i Lazar zla ; sada pak on se teši, a ti se mučiš. I povrh svega toga, postavljena je među nama i vama provalija velika, da oni koji bi hteli odovud vama preći, ne mogu ; niti oni otuda nama prelaza». Tada reče : «Molim te pak, oče, da ga pošalješ domu oca moga ; jer imam petoricu braće : neka im posvedoči da ne bi i oni došli na ovo mesto mučenja». Reče mu Avraam : «Imaju Mojseja i proroke, neka njih slušaju». A on reče : «Ne, oče Avraame, nego ako im dođe neko iz mrtvih, pokajaće se». A on mu reče : «Ako ne slušaju Mojseja i proroke, ako neko i iz mrtvih vaskrsne, neće se uveriti».
Pomišljao je bogataš da će se desiti neko čudo i da će neko vaskrsnuti mrtvog, i da bi njegova braća tada poverovala i da ne bi išli na ono mesto mučenja, gde se isti nalazio.
A Hristos je kroz usta Avramova rekao : Imaju Sveto Pismo. Bogataš je smatrao većim čudom da vaskrsne jedan mrtav čovek a Hristos je odgovorio ovim rečima : Ako neko ne poveruje u Sveto Pismo neće poverovati ni ako jedan mrtav čovek vaskrsne.
Tako i danas ljudi traže takva čuda, ali onaj koji ne veruje u Sveto Pismo, neće poverovati u ništa. Sveto Pismo je najveće čudo.
Da li veruješ?
«Jednom sam poverovao, a sada više ne verujem.Nisam dete ili tamo neka starica da verujem…». Takve stvari mi je rekao jedan čovek koji je sebe smatrao obrazovanim. A kada bih ga upitao «zašto ne veruješ?» odgovarao bi mi sa pobedonosnim tonom jednog Napoleona: «Prijatelju moj živimo u 20-tom veku i nauka je dokazala da je sve to jedna laž».
Ali, nauka nija dokazala ništa na štetu religije. Nauka ne može da pomeri ni jedan kamenčić sa građevine Hrišćanstva. Suprotno tome nauka, stvarna nauka, nauka koja je vredna da se piše sa velikim N, ona veruje u Boga. Najveći današnji naučnicu su verni Hrišćani. Ajnštajn ispoveda istine naše vere. Kada neki ljudi govore da nauka ukida religiju, to je jedna laž, jedna velika laž.
Prijatelju moj, ostani verujući! Naša vera je iskušavana vekovima. Naša vera je stena nepomeriva, ona je svetionik koji svetli, ona je snaga koja pobeđuje sve. Bez nje ćeš biti nesrećan. Zadrži je, dakle, kao dragoceno nasledstvo i govorite uvek Gospodu: «Gospode’ pomozi mome neverju».

***

Hrišćanski program (življenja)
Voli pre svega Boga, zatim svoje roditelje
Vladaj nad svojim porocima, celog svog života.
Zemlja, prah i pepeo si i nemoj se ponositi,
Daj uvek i svuda novce nemoj žaliti.
Ikona si Božija, oponašaj svoga Hrista,
Zavisni su a ti nemoj biti u svoje vreme.
Zgrešio si? Pokaj se, plači gorko i žali.
Nahrani gladnog, obuci nagog, opraštaj,
Posebno pogreške brata, sakrih ih i pokrivaj.
Dobro ako si video objavi na slavu Božiju.
Govori malo a slušaj puno da naučiš.
Ne uzvisi se, ne ponesi se, jer ćeš dušu izgubiti.
Da pobeđuješ uvek zlo sa svojom dobrotom,
Stranca, siromaha da primaš kao da je isti Hristos.
Svo nebo Božije ako bude tvoje,
Siromaštvo, bolesti, iskušenja velika su na
Tvoju korist.
Polivaj nekada svoj odar, suzama,
Studiraj, koliko možeš, da spaseš svoju dušu.
«Očenaš», dete moje, često izgovaraj.
Hulili su na te i Hristos je mnogo istrpeo.
Izbegavaj mnogogovorenje i ružno govorenje
Raduj se i Pozdrave čitaj Bogorodici.
Psalme i himne i Pismo čitaj uvek,
Kao ugodna Bogu u vekove vekova.
HRIŠĆANSKA OMLADINA KOZANI

DOZVOLITI SVIMA ULAZAK?

author Posted by: Επίσκοπος Αυγουστίνος Καντιώτης on date Δεκ 10th, 2009 | filed Filed under: Cрпски језик

23. Treća knjiga o Makavejima

DOZVOLITI SVIMA ULAZAK?

(Σ’ ΟΛΟΥΣ ΕΙΣΟΔΟΣ?)

«Zadivi se (car Ptolomej) i lepom poretku

u Svetilištu, pa mu dođe na um i zahtede

da uđe u hram». (3.Makavejima 1.10)

Dvadeset treća knjiga Starog Zaveta, dragi moji, jeste Treća knjiga o Makavejima.

Makab. 23Zašto se naziva tako? Događaji koje opisuje ova knjiga nisu povezani sa Makavejima, koji su se u Palestini suprotstavili nametanju tuđeg idolopoklonstva. Međutim, ona opisuje jedno slično suprotstavljanje Judejaca, samo ne u domovini, već u Egiptu, gde su živeli Jevreji. Pošto je reč Makavej postala simbol herojske borbe za veru i domovinu, stoga se svako ko se borio u takvim borbama, premda i nemajući nikakvo krvno srodstvo sa Makavejima, naziva Makavejac. Ovo nas uči jednoj istini: da iznad telesnog srodstva postoji nešto uzvišenije – to je duhovno srodstvo, koje daleko više povezuje ljude.

I mi, Grci, smo telesni potomci velikih muževa i heroja, koje je, kroz vekove, iznedrio naš narod, i zbog kojih treba da se ponosimo svojim slavnim poreklom. Ali, ukoliko im ne sličimo u vrlini, čemu će nam onda koristiti telesno srodstvo? Tada se pokazujemo kao nedostojni potomci naših slavnih predaka, koji su, kao što neko reče, udostojeni velikog imena. Zapravo, naše bi nas telesno poreklo trebalo podstaći da sledimo svoje slavne pretke. Kada ih budemo oponašali i činili ista herojska dela koja su i oni činili, tada će nam se svet diviti i govoriti da na našim licima prepoznaje naše slavne pretke.

To se dogodilo 1940 godine, kada se mala Grčka suprotstavila jednoj ogromnoj imperiji, rekavši istorijsko NE. Tada su deca Grčke – premda pod nedostojnim vođstvom – prepisala svetle stranice slave, a evropske bioskopske sale su plele pohvale našim hrabrim vojnicima, iz kojih su svetleli likovi Leonida, Miltiada, Temistokleja i drugih heroja. Govorili su da se bore kao nekada stari Grci u prolazu Termopila.

Sve ovo je bilo povodom naziva Treće knjige o Makavejima.

Vratimo se sada na sadržaj. Kao što je svima poznato, Aleksandar Veliki, ovo čestito dete naše Makedonije, prošao je sa svojim herojskim odredima Elispont, stigao do Male Azije, pobedio careve, razorio stara carstva i države, te postao osnivač jedne velike imperije – Grčke carevine. No nakon njegove smrti, njegovo carstvo je bilo podeljeno na manja carstva, i u svakom od njih je bio postavljen po jedan car, jedan od njegovih naslednika. Tako, umesto jednog carstva, izdeliše se na više njih, a jedinstvo carevine je time bilo razoreno.

U Egiptu je za cara bio postavljen Ptolomej, koji je – napišimo i to, jer interesuje stanovnike naše mitropolije, poticao iz Eordeje, po kojoj je i naziv današnje prestonice Eordeje, bivšeg Kajlara, a koja po oslobođenju 1912. godine menja ime u P t o l e m a i d a. Ptolomej I je od dvorskih ulizica bio nazvan Spasitelj. Jedan od njegovih potomaka je bio i Ptolomej IV Filopator (240 – 211 p. H.). On se na početku ljubazno ophodio prema Judejima iz političkih razloga, čak poželevši i da poseti prestonicu judejskog naroda, Jerusalim.

Najzad pozvan, Ptolomej je otišao u Jerusalim i posetio predivni Solomonov hram, koji je bio i jedini hram judejskog naroda. Ostao je zadivljen njegovim spoljašnjim izgledom. Poželeo je da vidi i unutrašnjost, ali i da uđe u Svetinju nad svetinjama. Judejci su mu rekli da ulaz u hram nije dozvoljen svakome, ni sveštenicima, već samo arhijereju i to jednom u godini na dan Iskupljenja, kad su se prinosile žrtve. Tako su Judejci sprečili idolopokloničkog cara Ptolomeja da uđe u njihov hram.

Međutim, car je bio čovek sebičan i gord i nije želeo da mu se iko suprotstavlja, te je pokušao na svaki način silom da uđe u hram. Tada su se sakupili sveštenici iz hrama obučeni u svoje svešteničke odežde i pavši na zemlju moliše se naglas Bogu da ne dozvoli takvo svetogrđe. Toliko glasno su se moliti da je odjekivalo u celom hramu.

A judejski narod, doznavši za razlog tako glasne molitve – pobuni se. Nisu ostali ravnodušni i nedodirljivi, već su svi, počev od muškaraca i žena, pa do starih i mladih, na najdrastičniji način izrazili svoje negodovanje; čak su i majke, ostavivši svoju decu, izašle na puteve i trgove da se pridruže protestu sa ostalim narodom. Opšta molitva i protest! A najogorčeniji muškarci nisu se zadovoljili molitvama i protestima, već su pozivali «na oružje», od čega su ih oni stariji jedva odgovorili.

Carevi savetnici, videvši ovu opštu pobunu naroda, savetovali su mu da ni po koju cenu ne ulazi u hram. Uprkos svemu, car, budući drzak i sebičan, i dalje osta uporan, a njegova upornost izazva nove proteste i povike.

Tada i arhijerej Simon kleknu i uputi toplu molitvu Bogu. Molitva naroda i arhijereja je bila uslišena. Car nije uspeo da uđe u hram. Kako? Čudo se dogodilo. Dok je car, stojeći uspravno, pokušavao da na silu uđe u hram, on iznenada poče da drhti, kao što drhti grana na jakom vetru. Ne uspevajući da se održi na nogama, pao je na zemlju i činilo se da mu se bližio kraj. Njegovi čuvari su ga pridigli i preneli na drugo mesto. Tako se car, čim je malo došao sebi, vratio u Egipat.

Nažalost, Ptolomej, i pored svega što mu se dogodilo, i dalje je nastavio sa svojim neprijateljskim ponašanjem prema Judejcima. Svoj gnev je usmerio na Judejce koji su živeli u Egiptu i kojih nije bilo malo. Naredio je da se svi muški Judejci, zajedno sa svojim ženama i decom, sprovedu na jedan posed i da ih tamo čuvaju. Od svih njih, oslobodio je samo one koji su se odrekli svoje vere. Sve druge je nastojao da pridobije na krajnje nepojmljiv način.

Naredio je svojim vojnicima da sakupe 500 slonova i da ih napoje sa vinom, kako bi se opili, potom da ih omame dimom i tako razjarene puste na zarobljene Judejce, da ih izgaze svojim nogama.

Da li je uspeo ovaj podli Ptolomejov plan? Ne! Intervenisao je Bog. Ponovo se dogodilo čudo. Pijani slonovi, umesto da su krenuli na Judejce, promenili su smer i napali vojnike, a strah i trepet je pao na carevu vojsku. Ptolomej se prestrašio; bio je prinuđen da oslobodi zarobljenike i da izda blagonaklone odredbe u korist Judeja. Jedna od odredbi je bila: da se strogo kazne oni koji promene svoju veru.

Dragi moji! Vidite li kako su se suprotstavili arhijereji, sveštenici i judejski narod pokušaju idolopokloničkog cara da uđe u njihov hram? Jedno NE se čulo iz milijarde usta. I Bog je uslišio njihove molitve i čudo se dogodilo. Ptolomej nije uspeo ući u hram!

A sada se osvrnimo na današnje religiozno stanje. Sveti Kanoni Pravoslavne Crkve ne dozvoljavaju da svi, neograničeno, ulaze u Sveti hram u vreme Svete Liturgije, na kojoj se prinosi beskrvna žrtva. Oglašeni nevernici i bezbožnici, hulnici koji psuju javno svetinje, svi oni koji žive u divljem braku (koji nije blagosloven od strane crkve), jeretici (a jeretici nisu samo Jehovini svedoci, nego i protestanti i Franci, a ima ih još puno) i svaki onaj koji, ružeći, govori javno protiv vere, morala, svima njima se ne dozvoljava da uđu u pravoslavni hram. A ukoliko se, poput novog Ptolomeja i usude, tada se, od strane sveštenstva, treba da čuje jedno NE. Zatvorena vrata! Svi verujući! Samo oni imaju pravo da prisustvuju Liturgiji.

Teško nama! Naši Pravoslavni hramovi, uz pomoć naše ravnodušnosti, postali su n e o g r a đ e n i v i n o g r a d i. U njemu se NE ne čuje. A ako se i začuje, mnogi ustaju i protive se onima koji protestvuju.

Gospode, pomiluj nas!