ΝΕΩΤΕΡΑ ΑΠΟ ΤΟΝ ΕΠΙΣΚΟΠΟ ΑΡΤΕΜΙΟ

Κυριακή 21-11-2010
Στο ξενοδοχείο που διανυκτέρευσε ο άγιος επίσκοπος του Κοσσυφοπεδίου Αρτέμιος τον επισκέφθηκαν πολλοί χριστιανοί για να πάρουν την ευχή του.
Στην διαδρομή πρός το Βελιγράδι ο λαός τον υποδέχονταν και τον χειροκροτούσε, τον χαιρετούσε και ζητούσε την ευχή του.
Τώρα βρίσκεται σε σπίτι στο Βελιγράδι.
Βρίσκεται υπό συνεχή παρακολούθησι.
Μόλις βγή από το σπίτι, τον ακολουθεί ένα αυτοκίνητο από μπροστά και ένα από πίσω.
Οι αστυνομικοί με τα πολιτικά του είπαν ότι έχουν αυτές τις εντολές.
Να τον παρακολουθούν ασταμάτητα. Λυσσομανούν κυριολεκτικά κινούντες γη και ουρανό για να τον εξοντώσουν.
Ολος ο κρατικός μηχανισμός βρίσκεται επί ποδός εκτελώντας εντολές κάποιων δεσποτάδων που έχουν γίνει προ πολλού υποχείρια του Πάπα και των σκοτεινών δυνάμεων. Δεν υπάρχει δημοκρατία στην Σερβία. Υπάρχει ένα κράτος φόβου και τρόμου.
Ας προσευχηθούμε, για να βάλει ο Θεός το χέρι του.

Από το μπλόγκ· “Αναστάσιος”

Σήμερα των Εισοδίων στη Σερβία εορτάζεται η Σύναξη των Αρχαγγέλων (είναι με το παλαιό η Εκκλησία της Σερβίας).Στον εσπερινό της εορτής των Αρχαγγέλων, πριν από 50 χρόνια εκάρη μοναχός από τον ίδιο τον Όσιο Ιουστίνο (Πόποβιτς) ο Μητροπολίτης Ράσκας και Πρισρένης Αρτέμιος.
Τι τραγικό και σημαδιακό :Ακριβώς 50 χρόνια μετά, την ίδια μέρα, «αδελφοί» του, «συμμαθητές» του παρά τω π. Ιουστίνω να ανακοινώνουν την … καθαίρεσή του καταπατώντας κάθε έννοια κανόνων και ηθικής.
«Αρτεμίου του Σεβασμιωτάτου και θεοπροβλήτου Μητροπολίτου της Αγιωτάτης Μητροπόλεως Ράσκας και Πρισρένης πολλά τα έτη»! (π. Αναστάσιος)

Ο επίσκοπος Αρτέμιος βαδίζει τον δρόμο του»μαρτυρίου»

Ο επίσκοπος Αρτέμιος βαδίζει τον δρόμο του»μαρτυρίου», αποδεικνύοντας συγχρόνως σε όσους του πετάνε «λάσπη» οτι το φρόνημα του, η πίστη του, η πατρική αγάπη του προς το ποίμνιό του, ξεπερνούν κατά πολύ τις μικρότητες των συνεπισκόπων του.
Αλήθεια γελοιοποιούνται – οι ισχυροί κατά κόσμον- αυτοί επίσκοποι της Ιεραρχίας, όταν ένα γεροντάκι με νεανικό όμως φρόνημα παλεύει να κρατήσει αυτά που παρέλαβε όταν βρισκόταν κοντά στον Άγιο Ιουστίνο Πόποβιτς.
Όλα αυτά δηλώνουν το σταθερό του περπάτημα, η γαλήνια όψη του, ο αργός αλλά σταθερός λόγος του, μετρημένος και ζυγισμένος, η ανεπιτήδευτη απλότητά του, το συγκρατημένο χαμόγελό του, το πολύ πονεμένο βλέμμα του όταν αναφέρεται στην επισκοπή του και στα πνευματικά του παιδιά, το ανύσταχτο ενδιαφέρον του για το μέλλον τους, και το πατρικό του βλέμμα όταν βλέπει αυτό το πλήθος του κόσμου.
Κόσμος που ταξίδεψε ώρες για να βρεθεί κοντά του και να πάρει την ευχή του, από τις μικρότερες ηλικίες μέχρι τις μεγαλύτερες.
Μήπως ενοχλούσαν τους επισκόπους της Ιεραρχίας τα βουρκωμένα μάτια του όταν άκουγε παραδοσιακά τραγούδια από το Κόσσοβο, όταν τα τραγουδούσαν οι πιστοί που είχαν έρθει από εκεί για να πάρουν την ευχή του;
Μήπως τους ενοχλούσε η αγάπη των πνευματικών του παιδιών;
Μήπως τους ενοχλούσε το τεράστιο πνευματικό του έργο στην επισκοπή του;
Μήπως δεν ανέχονταν την καθαρή και ανόθευτη παρακαταθήκη που παρέλαβε από τον Άγιο Ιουστίνο;
Μήπως δε άντεχαν την καρτερία του στην εξορία;
Μήπως ζήλεψαν την συνεχή επαγρύπνηση για το μέλλον των πνευματικών του παιδιών μοναχών και λαϊκών;
Μήπως τους δημιουργεί τύψεις η απλότητά του και η απέχθειά του σε κολακείες και επαινετικά λόγια;
Μήπως τους ενοχλούσε το γεγονός ότι γινόταν δεκτός με πολλή αγάπη και σεβασμό από πολλές μοναστικές αδελφότητες και εκτός της επισκοπής του στον καιρό μάλιστα της εξορίας του;
Μήπως δεν άντεξαν την ανεξικακία του όταν δεν εκφραζόταν ούτε με υπαινιγμό για πρόσωπα και πράγματα που τον αδίκησαν κατάφορα;
Γιατί δεν λένε σε τί παράπτωμα έπεσε ο ε. Αρτέμιος;
Γιατί δεν έχουν δικαιωθεί σε κανένα δικαστήριο;
Γιατί δικάζουν και καταδικάζουν με πρωτάκουστες στην εκκλησιαστική ιστορία ποινές χωρίς να έχουν να καταθέσουν τίποτε αξιόποινο;
Γιατί χρησιμοποιούν βία, και τραμπουκισμό; δεν καταλαβαίνουν ότι η μισαλλοδοξία και το μένος τους, τους εκθέτουν;
Μια απλή βόλτα να κάνει κάποιος στα λεγόμενα τους μέσα από συνεντεύξεις τους θα πειστεί για το χαρακτήρα τους.
Ο επίσκοπος Αρτέμιος ήταν και είναι το δοκάρι στα μάτια τους.
Μικρόσωμος στο σώμα γίγαντας στο πνεύμα.
Δεν θα μπορέσουν να ησυχάσουν αυτοί οι Επίσκοποι και πολύ σύντομα πιστεύω θα δείξουν το πρόσωπό τους ακόμη περισσότερο.
Πολλοί που δεν γνωρίζουν, θα ξαφνιαστούν και θα θαυμάσουν την μορφή και τη στάση του επισκόπου Αρτεμίου, και θα σιχαθούν και θα αγανακτήσουν από τις ενέργειες των συνεπισκόπων του, που εκτός άλλων διαθέτουν και βαρύγδουπα ονόματα στους ακαδημαϊκούς θεολογικούς κύκλους.
Ο επίσκοπος Αρτέμιος δεν θα υποχωρήσει, ούτε θα μπορέσουν να τον φιμώσουν ή θα συνεχίσει ή θα «τελειώσει» και στις δύο περιπτώσεις θα «λάμψει».
Ο Θεός να δίνει δύναμη στον μαρτυρικό επίσκοπο Αρτέμιο και να έχουμε την ευχή του.

www.anastasiosk.blogspot.com

Σάββατο 20-11-2010

EKTAKTO

ΑΝΑΚΟΙΝΩΘΕΝ

Φυλάκιση σέ ἐξέλιξη – Ζήτημα ζωῆς καί θανάτου

• Τή στιγμή πού γράφονται αὐτές οἱ γραμμές ὁ Σεβασμιώτατος Ἀρτέμιος φρουρεῖται ΧΩΡΙΣ ΕΝΤΑΛΜΑ ΣΥΛΛΗΨΗΣ ΕΝΑΝΤΙΟΝ ΤΟΥ καί ΜΕ ΣΟΒΑΡΟ ΚΑΡΔΙΑΚΟ ΕΠΕΙΣΟΔΙΟ σέ ξενοδοχεῖο στό Κράλιεβο τῆς Σερβίας.

Σέ λίγο θά μετακινηθεῖ πρός ἄγνωστη κατεύθυνση, ἐνῶ κινδυνεύει ἡ ζωή του.

Νωρίς σήμερα τά χαράματα ἰσχυρή ἀστυνομική δύναμη τοῦ Κοσόβου συνοδευόμενη ἀπό εἰδικούς ἀστυνομικούς μέ πολιτική περιβολή ἀπό τό Βελιγράδι, μέ τήν παρουσία τῆς ΕULEX (Εὐρωπαϊκή Ἀστυνομία Κοσσυφοπεδίου) εἰσέβαλε στό Μοναστήρι Duboki Potok, ὅπου κατέλυσε ὁ Σεβασμιώτατος Ἀρτέμιος, ὅπου χθές τό πρωί ὁ ἴδιος τέλεσε τήν θεία Λειτουργία μαζί μέ κληρικούς, μοναχούς, μοναχές καί πιστό λαό.

Προηγουμένως ἡ ἴδια δύναμη ἀστυνομικῶν μέ ἐπικεφαλῆς τόν ἐπίσκοπο Θεοδόσιο εἰσέβαλε σέ κοντινό ἔρημο μοναστήρι, ὅπου χθές κατέλυσαν 20 μοναχές τοῦ Ἀρτεμίου, καί τίς ἐξεδίωξε. Ὁ ἴδιος μάλιστα ὁ Θεοδόσιος ἔδιωξε βιαιοπραγόντας μέ τά χέρια του τήν Ἡγουμένη Σάρα.

Ὁ νεοεκλεγείς ἐπίσκοπος Ράσκας καί Πριζρένης Θεοδόσιος, ὁ ὁποῖος μέχρι χθές ἦταν βοηθός ἐπίσκοπος τοῦ Ἀρτεμίου καί πνευματικό τέκνο του, ἦταν ἐπίσης ὁ ἐπικεφαλῆς καί τῆς βίαιης ἔξωσης τοῦ Ἀρτεμίου καί τῶν Μοναχῶν του ἀπό τό μοναστήρι Duboki Potok, ἄλλως ἐπικεφαλῆς τῆς βίαιης ἔξωσης τοῦ πνευματικοῦ πατέρα του καί τῶν ἀδελφῶν του.

Ἡ ὅλη ἐπιχείρηση διηυθύνετο ἀπευθείας άπό τό Πατριαρχεῖο Σερβίας, τό ὁποῖο κατέθεσε μήνυση χθές βράδυ ἐναντίον τοῦ Σεβασμιωτάτου Ἀρτεμίου γιά «καταπάτηση περιουσίας», μετά καί ἀπό σύσκεψη πού προηγήθηκε στό Πατριαρχεῖο μεταξύ τῶν μελῶν τῆς Διαρκοῦς Ἱερᾶς Συνόδου καί τοῦ Ὑπουργοῦ Δημοσίας Τάξεως καί τοῦ Ὑπουργοῦ Θρησκευμάτων.

Μηνύθηκαν ἐπίσης ὅλοι οἱ μοναχοί τοῦ Ἀρτεμίου πού συμμετεῖχαν στή θεία Λειτουργία καί στήν ἀπόπειρα ἐπιστροφῆς στά μοναστήρια τά ὁποῖα ἐγκατέλειψαν πρό μηνῶν διαμαρτυρόμενοι γιά τήν άδικη ἀπόφαση ἐναντίον τοῦ Σεβασμιωτάτου Ἀρτεμίου.

Οἱ Μοναχοί ἐξώσθησαν τῆς Μονῆς διά τῆς βίας. Ἄλλοι διακορπίσθηκαν καί μερικοί συνελλήφθησαν.

Κατόπιν οἱ ἀστυνομικές δυνάμεις, ἀφοῦ ἔσπασαν τήν πόρτα ὅπου ὁ Σεβασμιώτατος εὑρίσκετο, διά τῆς βίας ἔσυραν ἔξω τόν Σεβασμιώτατο καί τόν ἀνάγκασαν νά τούς ἀκολουθήσει μᾶλλον με κατεύθυνση τό Βελιγράδι.

Καθ᾿ ὁδόν ὁ ταλαιπωρημένος καί φιλάσθενος Σεβασμιώτατος ἔνιωσε ἰσχυρό πόνο στήν καρδιά καί ζήτησε νά τύχει στοιχειώδους ἰατρικῆς περιθάλψεως.

Οἱ ἀστυνομικοί ἁπλῶς τοῦ ἐπέτρεψαν νά καταλύσει προσωρινά σέ ξενοδοχεῖο τοῦ Κράλιεβο.

Αὐτή τή στιγμή ὁ Σεβασμιώτατος βρίσκεται σέ κρίσιμη κατάσταση στό ξενοδοχεῖο, ἀποκλεισμένος ἀπό τούς μοναχούς του, ἐνῶ ἀπ᾿ ἔξω περιμένουν οἱ ἀστυνομικοί μέ πολιτική περιβολή νά τόν μεταφέρουν, ποῦ;

Στή φυλακή;

Στό Πατριαρχεῖο γιά ἐγκλεισμό, ὅπως εἶχε δηλώσει ὁ Πατριάρχης; Πρός τό παρόν ἄγνωστο.

Κάνουμε ἔκκληση πρός ὅλες τίς ὀργανώσεις ἀνθρωπίνων δικαιωμάτων, πρός τόν νομικό κόσμο καί πρός ὅσους μποροῦν νά βοηθήσουν:

Αὐτή τή στιγμή καταπατοῦνται στοιχειώδη ἀνθρώπινα δικαιώματα τοῦ Σεβασμιωτάτου καί τῶν Μοναχῶν του.

Ὁδηγεῖται χωρίς ἔνταλμα καί χωρίς στοιχεῖα στή φυλακή, ἐνῶ κινδυνεύει ἄμεσα ἡ σωματική του ἀκεραιότητα ἀπό τή βία πού ἀσκήθηκε ἐπάνω του, ἀπό ὅλη τήν νυχτερινή ἀγρυπνία, τό βιαστικό ταξίδι καί τήν ἐναλλαγή τῶν περιπολικῶν.

__________________

ΣTA ΡOYMANIKA

______________________

COMUNICAT URGENT

SÂMBĂTĂ 20.11.2010.

ÎNTEMNIŢARE ÎN DESFĂŞURARE – O CHESTIUNE DE VIAŢĂ ŞI DE MOARTE

În momentul în care se scriu aceste rânduri PS Artemie este păzit FĂRĂ ORDIN DE ARESTARE ÎMPOTRIVA SA ŞI CU O SERIOASĂ PROBLEMĂ CARDIACĂ LA UN HOTEL DIN KRALJEVO, SERBIA.
Peste puţin timp va fi dus într-o direcţie necunoscută, în timp dar viaţa îi este în pericol.

Astăzi, devreme în zori, puternice forţe ale Poliţiei din Kosovo, însoţite de poliţişti speciali îmbrăcaţi civil, de la Belgrad, în prezenţa EULEX (Poliţia Europeană pentru Kosovo) a intrat în Mânăstirea Dupoki Potok, unde se retrase PS Artemie şi unde, ieri dimineaţă, el însuşi a săvârşit Dumnezeiasca Liturghie împreună cu clerici, monahi, monahii şi credinciosul popor.
Anterior, aceleaşi forţe poliţieneşti, avându-l în frunte pe Episcopul Teodosie, au intrat în mânăstirea pustie din apropiere, unde ieri se retraseseră 20 de călugăriţe ale lui Artemie şi le-au izgonit.
Mai mult, însuşi Teodosie a izgonit-o pe egumena Sara, îmbrâncind-o cu mâinile.
Nou-alesul Episcop de Raşka şi Prizren, Teodosie, care până ieri era Episcopul vicar al lui Artemie şi fiul lui duhovnicesc, a fost de asemenea capul evacuării violente a Părintelui său duhovnicesc şi a fraţilor lui.
Toată operaţiunea a fost condusă direct de către Patriarhia Serbiei, care a intentat un proces aseară împotriva PS Artemie pentru „violarea proprietăţii”, în urma unei întâlniri, ce a avut loc mai înainte la Patriarhie, între membri Sfântului Sinod Permanent, Ministrul Ordinii Publice şi Ministrul Cultelor.
Au fost daţi în judecată şi toţi monahii lui Artemie, care au participat la Dumnezeiasca Liturghie, în încercarea de întoarcere în mânăstirile pe care le-au părăsit cu câteva luni în urmă, protestând pentru nedreapta hotărâre împotriva PS Artemie.
Monahii au fost expulzaţi din mânăstire cu forţa.
Unii s-au împrăştiat, iar câţiva au fost arestaţi.
Apoi, forţele de poliţie, după ce au spart uşa unde se afla Preasfinţitul, l-au târât afară cu forţa pe Preasfinţitul şi l-au obligat să-i urmeze cu direcţia – zice-se – Belgrad.
Pe drum, Preasfinţitul, fiind slăbit şi bolnăvicios, a simţit o durere puternică în inimă şi a solicitat îngrijire medicală imediată.
Poliţiştii i-au permis doar să tragă temporar la un hotel din Kraljevo.
În acest moment, Preasfinţitul se află într-o situaţie critică la hotel, izolat de monahii săi, în timp ce afară poliţişti în haine civile îl aşteaptă să-l ducă, unde?
În închisoare?

La Patriarhie pentru zăvorâre, aşa cum declarase Patriarhul? Până în prezent nu se ştie.
Facem apel către toate organizaţiile pentru drepturile omului, către lumea juridică şi către toţi cei care pot să ajute:
În acest moment se încalcă drepturile umane elementare ale Preasfinţitului şi ale monahilor săi.
Este condus fără mandat şi fără dovezi în închisoare şi în timp ce îi este pusă în pericol în mod direct integritatea fizică din cauza violenţei exercitată asupra sa, din cauza privegherii de toată noaptea, a călătoriei grăbite şi a alternării gardienilor.

(traducere: Frăţia Ortodoxă Misionară „Sfinţii Trei Noi Ierarhi”

ΣΥΝΕΛΗΦΘΗ Ο ΕΠΙΣΚΟΠΟΣ ΑΡΤΕΜΙΟΣ

ΕΣΠΑΣΑΝ ΤΗΝ ΠΟΡΤΑ ΤΟΥ ΔΩΜΑΤΙΟΥ ΤΟΥ ΚΑΙ ΤΟΝ ΣΥΝΕΛΑΒΑΝ, ΧΩΡΙΣ ΝΑ ΦΕΡΕΙ ΑΝΤΙΣΤΑΣΗ.

Ο Θεοδόσιος με αστυνομικούς μπήκε στο Μοναστήρι που ήταν οι μοναχές με την ηγουμένη Σάρα και τις πέταξε έξω. Οι μοναχές δεν έφεραν καμμία αντίσταση. Βγήκαν στον δρόμο τραγουδώντας.

Αυτά που έγιναν στον Ιερό Χρυσόστομο και στους μεγάλους πατέρας της Εκκλησίας επαναλαμβάνονται στην Σέρβικη Εκκλησία.

Οι προδότες στεφανώνονται και οι αληθινοί ποιμένες διώκονται

______

ΣΤΑ ΡΟΥΜΑΝΙΚΑ

______________

P.S. ARTEMIE, EPISCOPUL CANONIC DE KOSOVO, A FOST ARESTAT –

EPISCOPUL ARTEMIE A FOST ARESTAT. AU SPART UŞA CAMEREI SALE ŞI L-AU ARESTAT FĂRĂ CA EL SĂ SE ÎMPOTRIVEASCĂ.

Teodosie împreună cu poliţiştii a intrat în Mănăstirea în care erau monahiile  cu egumena Sarra şi le-a aruncat afară. Monahiile nu au arătat nicio împotrivire. Au ieşit în drum cântând.

Cele care s-au întâmplat Sfântului Ioan Gură de Aur şi marilor părinţi ai Bisericii se repetă în Biserica Serbiei. Trădătorii sunt încoronaţi, iar adevăraţii păstori sunt prigoniţi.

(traducere: Frăţia Ortodoxă Misionară „Sfinţii Trei Noi Ierarhi”, sursa: http://www.augoustinos-kantiotis.gr/?p=17132)

ΜΕ 21 ΨΗΦΟΥΣ ΙΕΡΑΡΧΩΝ ΤΗΣ ΣΕΡΒΙΑΣ «ΚΑΘΑΙΡΕΘΗ»

Ο ΚΑΝΟΝΙΚΟΣ ΕΠΙΣΚΟΠΟΣ ΤΟΥ ΚΟΣΣΥΦΟΠΕΔΙΟΥ ΑΡΤΕΜΙΟΣ

Πολιτικό φιλοδυτικό κόμμα κατάντησαν οι Οικουμενισταί ιεράρχαι την Εκκλησία της Σερβίας. Έκαναν ψηφοφορία για να καθαιρέσουν τον Αρτέμιο και τον καθαίρεσαν με 21 ψήφους.
Σεβαστέ μας Μητροπολίτα Αρτέμιε, «είναι τίτλος τιμής να καθαιρεθείς από τέτοιους δεσποτάδες» (Μητροπολίτης Φλωρίνης π. Αυγουστίνος).

13 Ιεράρχες της Σέρβικης Ορθόδοξης Εκκλησίας ψήφισαν κατά της καθαιρέσεως του κανονικού ορθοδόξου Μητροπολίτου του Κοσσυφοπεδίου Αρτέμιου.

ΔΙΩΧΝΟΥΝ ΤΟΥΣ ΑΝΤΙΔΡΑΣΤΙΚΟΥΣ ΚΑΙ ANOIΓOYN TON ΔΡOMO ΣTHN ΣERBIA ΓIA ΤΗΝ ΕΛΕΥΣΗ ΤΟΥ ΠΑΠΑ ΤΟ 2013!!!

Ο Μητροπολίτης του Κοσσυφοπεδίου Αρτέμιος παίρνει τον έλεγχο της Μητροπόλεώς του. Θέτοντας τέρμα στην παρανομία των Οικουμενιστών επισκόπων και στον σφετεριστή της Μητροπόλεώς του Θεοδόσιο

O επίσκοπος Αρτέμιοs βρίσκεται από χθες το βράδυ με 50 μοναχούς στο έδαφος της Επισκοπής του. Σήμερα το πρωί  τέλεσε το  μυστήριο της Θείας Ευχαριστίας μέσα σε κατανυκτική ατμόσφαιρα, παρουσία των μοναχών και 100 περίπου ορθοδόξων πιστών από το βόρειο τμήμα του Κοσσυφοπεδίου, στο μοναστήρι της δειγματοληψίας στη Ιμπάρ Kolašanu του Zubin Potok... Κοντά στο μοναστήρι υπάρχει σημαντική δύναμη Ιταλών καραμπινιέρων και Γάλλων στρατιωτών της KFOR και τα μέλη της Αστυνομικής Υπηρεσίας του Κοσσυφοπεδίου.

• Μετά την Θεία λειτουργία ο επίσκοπος Αρτέμιος είπε ότι δεν κάνει σχίσμα στην Ορθόδοξη Εκκλησία, αλλά προσπαθεί να αποκαταστήσει την τάξη στη Μητρόπολη Ράσκας και Πριζρένης, που παραβιάστηκε. «Δεν λαμβάνουμε τίποτα και από κανέναν», είπε, «απλώς προσπαθούμε να διατηρήσουμε ό,τι έχουμε παραλάβει από τους ένδοξους προγόνους μας. Θα μας επιτεθούν και πάλι, αλλά δεν πρέπει να φοβόμαστε…».

Το πλήθος των μοναχών και ιερομονάχων που τον περιστοιχίζει αποτελεί την ελπίδα του πιστού Σέρβικου λαού, που δεν συμφωνεί με τα οικουμενιστικά ανοίγματα του νέου 80χρονου Σέρβου Πατριάρχου και των κακών αρχιερέων, που οδηγούν το σκάφος της Σέρβικης Ορθόδοξης Εκκλησίας στην αγκαλιά του αντίχριστου Πάπα.
Ο διωκόμενος επίσκοπος Αρτέμιος με πλειάδα Σέρβων ιερομονάχων είναι η αγωνιζομένη Σέρβικη Ορθόδοξη Εκκλησία, που θα πατήσει φρένο στην ξέφρενη πορεία των φιλοπαπικών ιεραρχών της Σερβίας.
Η Εκκλησία μας δεν σταμάτησε να γεννά ήρωες και μάρτυρες. «Ουκ εκλείψουσι τη Εκκλησία στρατιώται», έλεγε ο επίσκοπος Φλωρίνης π. Αυγουστίνος. Τώρα που οι Σέρβοι ιεράρχες έκαναν το Βατικανό δεύτερο σπίτι τους, περιμένοντας βοήθεια όχι απο τον Χριστό αλλά από τον Πάπα, βλέπουν μπροστά τους να ορθώνονται εμπόδια.
Εμπόδιο είναι γι’ αυτούς ο ηγέτης των Σέρβων του Κοσσυφοπεδίου Αρτέμιος. Εμπόδιο είναι ο πιστός λαός που αρχίζει ν’ αντιλαμβάνεται τον κίνδυνο του Οικουμενισμού. Εμπόδιο είναι οι 100 μοναχοί και μοναχές που κρατούν με κάθε κόστος, τις υποσχέσεις που έδωσαν κατά την κουρά τους. Ακτημοσύνη- παρθενία και υπακοή στον επίσκοπο και πνευματικό τους πατέρα, ο οποίος κρατά ψηλά το λάβαρο της Ορθοδοξίας και ορθοτομεί τον λόγο της Αληθείας

Η επιστροφή του Μητροπολίτου Αρτεμίου στις 18-11-2010 στην έδρα του σήμανε επιστροφή και των εξορίστων μοναχών.
Σήμερα, μετά την θεία Λειτουργία προσπάθησαν οι μοναχοί και οι μοναχές να επιστρέψουν σ’ όποια μοναστήρια είχαν πρόσβαση αδιαφορώντας για τις περιπέτειες και τους κινδύνους, που τους περιμένουν.

Ας δοξάσουμε τον Θεό που και στον 21ο αιώνα του συμφέροντος και της απάτης η Ορθόδοξη  μας Εκκλησία γεννά νέους μάρτυρες και ήρωες έτοιμους για κάθε θυσία.

Ἀνακοίνωση τῆς ἰστοσελίδας τῆς Μονῆς

«Μαῦρο Ποτάμι στήν ἐξορία»

18-11-2010

Ὁ Πατριάρχης καί οἱ Συνοδικοί δημιούργησαν

Σχισμα στην Ορθοδοξη Σερβικη Εκκλησια

Οἱ ἔνοχοι τοῦ Σχίσματος ἀπεκαλύφθησαν Ζῶντος τοῦ Ἐπισκόπου Ράσκας-Πριζρένης ὁρίστηκε μοιχεπιβάτης

Ἡ πολύχρονη ἤδη προσπάθεια ὁρισμένων Συνοδικῶν (σ.μετ.: πού παραμένουν παρανόμως ἐδῶ καί χρόνια μόνιμα μέλη τῆς Διαρκοῦς Ἱερᾶς Συνόδου τῆς Σερβικῆς Ἐκκλησίας) ἐπικουρούμενη ἀπό τόν νῦν Πατριάρχη Εἰρηναῖο ὡς καί ἐκ τῶν ὁμοφρόνων τους μεταξύ τῶν ἐπισκόπων, πού ἀποσκοποῦσε στήν δημιουργία Σχίσματος, σήμερα τελεσφόρησε. Μέ τήν σημερινή ἀνακήρυξη τοῦ δῆθεν ἐπισκόπου Ράσκας-Πριζρένης, ζῶντος τοῦ κανονικοῦ Ἐπισκόπου Ράσκας-Πριζρένης Ἀρτεμίου, ὑλοποιήθηκε ἡ χρόνιά τους πρόθεση καί ἐπιθυμία νά δημιουργηθεῖ Σχίσμα στη Σερβική Εκκλησία. Μέ τήν πράξη αὐτή οἱ ἴδιοι συναριθμήθηκαν μεταξύ τῶν σχιστῶν, οἱ ὁποῖοι δέν εἶναι λίγοι στήν ἱστορία τῆς Ἐκκλησίας.
Ἡ πράξη ἡ ὁποία ρητῶς ἀπαγορεύεται ἀπό τούς Ἱεροῦς Κανόνες τῆς Ἐκκλησίας, ἤτοι ἡ ἐκλογή ἄλλου ἐπισκόπου ζῶντος τοῦ κανονικοῦ, ἐφαρμόστηκε σήμερα στή Σερβική Ἐκκλησία. Αὐτός ἦτο ὁ βεβαιώτερος τρόπος ὥστε οἱ δημιουργοί τοῦ Σχίσματος νά πετύχουν τόν στόχο τους.

Μέ τήν πράξη αὐτή ὁ νῦν Πατριάρχης μέσα σέ μερικούς μόνο μῆνες ἀπό τήν ἐκλογή του κατόρθωσε νά προκαλέσει Σχίσμα στήν Ἐκκλησία –πράγμα τό ὁποῖο δέν κατόρθωσε οὔτε ὁ προγενέστερός του Πατριάρχης Γερμανός, ὁ ὁποῖος ὡς ὑπάκουος ὑποτακτικός τοῦ καθεστῶτος τοῦ Τίτο δημιούργησε κι αὐτός ἐπίσης κατά τήν θητεία του δύο σχίσματα, τό Σκοπιανό καί τό Ἀμερικανικό, ὄχι ὅμως σέ τόσο σύντομο χρονικό διάστημα.
Τήν δημιουργία τοῦ Σχίσματος οὔτε τό μαρτυρικό αἷμα μπορεῖ νά ἐξαλείψει, μαρτυρεῖ ἡ αὐτοσυνειδησία τῆς Ἐκκλησίας, γι’ αὐτό καί οἱ σημερινοί σχισματικοί εἶναι ἀξιολύπητοι. Ἔπεσαν σέ λάκκο ἐκ τοῦ ὁποίου δέν ὑπάρχει σωτηρία. Τά ὀνόματά τούς θά παραμείνουν στήν ἱστορία γραμμένα μέ μελανά χρώματα.

Μέ αὐτόν τόν τρόπο οἱ ὑπεύθυνοι τοῦ Σχίσματος, ὁ Πατριάρχης καί οἱ Συνοδικοί (Εἰρηναίος Μπούλοβιτς, Ἀμφιλόχιος Ράντοβιτς, Γρηγόριος Ντούριτς, Φώτιος Σλαντό-γιεβιτς, ἀναμφίβολα καί ὁ Ἀθανάσιος Γιέφτιτς καθώς καί οἱ ὁμόφρονές τους μεταξύ τῶν ἐπισκόπων) ἔχουν καί τυπικά ἐκπέσει ἀπό τό ζωοποιό Σῶμα τῆς Ἐκκλησίας. Τά πολλά ἕως τώρα ἔργα τους ὁδήγησαν στή δημιουργία Σχίσματος. Μέ τή σημερινή ὅμως πράξη ἡ τραγική αὐτή πραγματικότητα ἐπισημοποιήθηκε ἀλλά καί κατεγνώσθη ἀπό τήν συνείδηση τοῦ πληρώματος τῆς Ἐκκλησίας.

Τό πρόσωπο τό ὁποῖο ἀνακηρύχθηκε δῆθεν ἐπίσκοπος Ράσκας-Πριζρένης, ἐκτός ἀπό τίς πολλές ἄλλες ἐνοχές πού τό βαρύνουν, διέπραξε καί ἕνα ἄλλο μεγάλο ἁμάρτημα· χρηματίζει πλέον μοιχός (μέ τήν πνευματική σημασία). Ποιός θά εἶναι αὐτός πού ἀπό ἐδῶ καί στό ἑξῆς θά ἔχει κοινωνία μέ τόν μοιχεπιβάτη καί ποιός θά διακινδυνεύσει νά κοινωνήσει μαζί του τήν κατάρα τήν ὁποία κληρονόμησε, ἀπομένει νά δοῦμε.
Ἐκφράζοντας τήν βαθυτάτη λύπη μας γιά τήν καινούργια πληγή τήν ὁποία οἱ σχίσται ἐπέφεραν στό  σῶμα τῆς Σερβικῆς Ἐκκλησίας, λυπούμενοι δέ γιά τούς νέους σχισματικούς οἱ ὁποῖοι μέ τήν πράξη τους αὐτή κληρονομοῦν τήν αἰώνια ἀπώλεια, ἀπευθυνόμεθα πρός τούς Σέρβους τῆς Σερβίας καί τῆς Διασπορᾶς καθώς καί τούς ἀπανταχοῦ Ὀρθοδόξους νά προσεύχονται εἰς τόν Ἱδρυτή τῆς Ἐκκλησίας ὥστε τό συντομότερο δυνατό νά θεραπευθεῖ ἡ καινούργια αὐτή βαθειά πληγή, καθ᾿ ὅν τρόπον διδαχθήκαμε ἀπό τήν Ἱερά Παράδοση, καί ὅπως ἀπό τούς ἁγίους Πατέρες πολλές φορές ἕως τώρα ἔχει ὑποδειχθεῖ καί ἐφαρμοσθεῖ.

http://www.mancr.org/2009-03-17-15-07-24/novosti-razne/176-2010-11-18-00-32-45.html

______________________

ΣΤΑ ΣΕΡΒΙΚΑ

_____________________

ПАТРИЈАРХ И СИНОДАЛЦИ

MITROPOLIT FLORINE AVGUSTINOS KANDIOTIS

ИЗДАЈА ПРАВОСЛАВНЕ ВЕРЕ

(ΠΡΟΔΟΣΙΑ ΤΗΣ ΟΡΘΟΔΟΞΟΥ ΠΙΣΤΕΩΣ)

Неко ми је нешто дао. Отварам. Немам права да то дам никоме. Изгледа као нешто обично, али има велику вредност. Шта  је то? То је једна драхма (динар)!

Једна драхма!

Помиловао ме је наш Господ Исус Христос да се родим у Православној цркви. Помиловао ме је Господ Исус Христос да се родим од православних родитеља. Помиловао ме је Господ Исус Христос  унаточ мојој недостојности  даровао ме  да будем проповедник Православне цркве. Помиловао ме је Бог да проповедам већ 30 година.
Славим и благосиљам Господа за његове велике дарове. Међутим долазе тренутци када мој ум застаје, језик утихне, а срце лупа снажно. Долазе тренутци агоније. Долазе тренутци у којима проповедник еванђеља, који има неку свест и верује у оно што проповеда, проповедник који живи у једном демонском роду, долазе тренутци кажем када и он оклева. Верујте ми – искрено вам говорим- , не бих у овај час желео да се налазим за овим амвоном. Желео бих отићи далеко, ван Бабилона светског. Желео бих да имам крила анђела и да одлетим далеко у неки ћошак Свете Горе и тамо да се затворим заувек. Да се више не чује моје скромно име ни у једном ћошку Грчке, и да тамо плачем за својим гресима а, ако ми остане времена да плачем и за гресима свога народа. Желео бих, драги моји, да испуним и ја ону мудру изреку светог Григорија Богослова, која каже: „…себе и Бога сусрести“. Хтео бих да поновим и ја са псалмописцом: „ Ко би ми дао крила голубиња? Ја бих одлетео и починуо…“ (Псал. 55,7).
Али то не чиним. Привезан сам овде за материјалну земљу.  Привезан сам овде у Атини, у престолници. Зашто? Док размишљам да прекинем проповед усмену и писмену, и да се повучем после тридесет година у неки ћошак и да плачем за својим греховима и за греховима свога народа, у моме срцу осећам један ужарени угаљ, који ме гори и не дозвољава ми да утихнем. А тај угаљ ужарени сте ви. Угаљ ужарени  је моја савест. Угаљ ужарени су моји драги читаоци. Угаљ ужарени су и моји драги слушаоци. Ако једном утихнем, видим, неко са посланицама, неко са телеграмима, неко усмено, неко мирно, неко строго ме позива на моје место. И шта ми говоре: – Зашто ћутиш?
Нисам ућутао. Тридесет година трубим у мојој Грчкој домовини. Брдима и долинама, малим градовима и селима, високим и превисоким планинама, тамо где куца грчко срце, нисам престао да проповедам реч Божију. Нисам утихнуо, говорио сам.
Опет да говориш.
Писао сам.
Опет да пишеш.
Дакле. Када видим такву жељу побожног Грчког народа, када видим да постоји један „остатак „ (Рим. 11,5), благословени остатак које наставља да верује у православно грчко постојање, у вредности које су вечне, када то видим, не могу него да останем на овој земљи и да се успињем на овај корак и да проповедам истину, као што је осећам дубоко у своме срцу. Истину, неупрљану и непрецртану. Истину, због које су офарбане у црвено стене Голготе. Истину,  чије гесло и ову дворану украшава („ Бори се до смрти за истину и Господ Бог ће се борити за тебе“ (Пр.Сир. 4,28).Ви сте ме опет довели на овај амвон. Колико бих био срећан да на овај корак се успињу млађи, да и они проповедају реч Божију!

Уједињење „цркава“

Тема је браћо позната, тема је савремена. Тема је о уједињењу двеју „цркава“, као што говоре. Тема, која ће  нажалост раздвојити Грчки народ на два велика табора, у табор ујединитеља и табор антиујединитеља.
Моје схватање и погледе о овој савременој теми знате од почетка, из часописа који је већ објављен „Варница“ (види б. 268/Јануар 1964). У сваком случају и вечерас кроз писану реч (подела „Варнице“ ), али и кроз усмену проповед ћу вам поново изложити моје ставове, ставове, који нису моји лични, али су то погледи и ставови православне пуноће.
Изравно, на почетку наглашавам, браћо моја, да сам и да ћу бити против уједињења. Да бих био прецизнији рећи ћу ово другачије  да сам за уједињење и да сам против уједињења. Када бих имао овде једну црну таблу и када бих написао тај израз, одмах бих се решила енигма. Када кажем, да сам за уједињење и да сам против уједињења, то су два супротна израза, две различите ствари, које логика одбацује.
Али и даље сам упоран, да сам за уједињење и да сам против „уједињења“. Прво, за уједињење је без наводника, а друго против „уједињења“ је под наводницима.
Онај који има ум ће разумети. То ћу данас објаснити. За уједињење и против „уједињења“.

За уједињење

А како браћо моја, да нисам за уједињење? Ако отворимо свето Еванђеље и станемо код 17 поглавља Еванђеља по Јовану, – препоручујем вам, када мало касније одете својим кућама, да отворите то поглавље и да прочитате-, видећемо да постоји једна молитва. Ах, та молитва! Та молитва помера звезде небеске. Та молитва је молитва Господња, који се спрема да крене према својој најузвишенијој жртви, избавитељској жртви.

У оној молитви видимо нашег Господа, у агонији, да се моли и да упорно моли и понавља: Оче наш, „ ја се за њих молим“, „да буду једно“,  „да сви буду једно“ ,“да и они у нама буду једно“ (Јован. 17,9,11,21-23).Не говори пуно Господ, не говори дубоко. Пет пута понавља тај захтев, да бих нагласио важност молбе, да нас учини да и ми будемо у агонији због те молбе. Зато што уједињење Цркава је чудо које уверава и невернике. Када чујем мог Господа да је упоран и да говори, да треба да будемо, сви Хришћани који верују у  Њега, једно,  када одем у цркву и чујем глас ђакона  да понавља и да говори, „ За уједињење свих..“, када са једне стране чујем Еванђеље а са друге стране глас живе Цркве да понавља хиљаду пута. „ За уједињење свих…“, не могу него да и ја будем за уједињење, као што каже Еванђеље.

За уједињење. Јер, браћо моја, раскол је највећа несрећа. Раскол је злочин. Злочин већи, кажу нам свети оци, од оног када су оголили Христа и када су узели његову нешивену доламу. „ Разделише хаљине моје међу собом, и за доламу моју бацише коцку“ (Јов. 19,24). Они нису поцепали нешивену доламу Христову а ми смо је поцепали.

Злочин је раскол „цркве“, злочин је раскол хришћанства, на хиљаде комада. То је већи злочин од онога што су учинили Римски војници који су разапели Господа нашег Исуса Христа и поцепали његово свето тело. То је мањи злочин од војничког. То је злочин који се не може испрати, као што говори свети Јован Златоуст понављам израз једног светог подвижника, то је злочин који питање да ли може да сапере крв мучеништва.
И опет је чињеница, браћо моја, да су велики очеви Цркве расправљали и објашњавали о агонији у Гетсиманском врту, и рекли су да је Господ имао ту агонију, да је његов зној капао „као грашке крви“ (Лука. 22,44), као густа крв је капао његов зној на земљу. Једна је била само његова велика молба, Христос је као Бог предвидео раскол хришћанства. Једна молба коју не може да превазиђе хришћанство је раскол.
Када су мисионари ишли у Африку, када су дошли близу Индије, и када су сишли у Јапан, када су дошли у нетакнуте шуме, када су тражили да поучавају тамошњи људи када су видели  да постоје  раздвојени хришћани су им рекли:“ Идите ви да се уједините, па нам онда дођите причати о Христу.“

Ја сам за уједињење.
–          Онда зашто си против уједињења?
–          Објаснио сам вам. Ја сам против „уједињења“ под наводницима. – Шта значи под наводницима?

Против уједињења

Вратимо се мало назад у историју и видећемо зашто треба да смо против „уједињења“  под наводницима написаног.
Прошло је сада већ петсто година, мало пре пада Констандинграда. Шест- седам бродова је прошло Дарданел и имали су папину заставу на палуби. Зато што је папа мала држава, и има папску заставу. Најмања држава на свету је Ватикан. Државе и краљевства су земаљска. Међутим та мала држава има велики утицај на цео свет.
Прошло је око петсто година када је кроз наш историјски Дарданел прошло шест- седам- осам папских бродова који су имали издигнуту папску заставу. Прошли су Дарданел и стигли су у Град(Констандинград). Сви становници су се сакрили у своје куће када су их видели. Шта су хтели у Граду папини бродови?
Дошли су да узму краља и представнике, да их воде на Запад, да с њима начине дијалог. Вероватно, после дијалога су хтели да потчине Цркву папи.
Припремили су се и формирали су представништво, не мало али отприлике око сто лица. Међу њима главни представник, од стране града, је био исти аутократор, на жалост- од последњих аутократора -, Јован Палеолог. Од важнијих  представника ту је био и Јосиф патријарх, који се на жалост није удостојио да се врати у домовину. Умро је у страној земљи од своје муке, његов гроб се налази тамо у Флоренцији у Ферари.
После патријарха, Јосифа, били су  тумноги игумани, лаици, теолози, законодавци. Међутим од тих сто људи, два човека су била јачи духови православног представништва. Један је био такозвани Висарион, који је на жалост поклекнуо и пришао  папи и постао је кардинал- умало да постане и он папа-, зато што је продао Православље. А други? У представништву сто православних засијао је као звезда јутарња, као звезда прва по величини, свети Марко  Евгеникос Ефески, чији спомен ће бити вечан.
Дан пре поласка био је земљотрес. Били су спремни папски бродови и имали су уздигнуте папске заставе и свирала је папина музика и чуо се емватирио папин. Краљ је био у својим црвеним ципелама, а патријарх са својим панагијама и у пуној  слави својој.  А Марко Ефески је лио сузе и говорио: Краљу, немојмо ићи! Из корена је био противан аутократоровој тактици. Тада се јавио знак. Нека у ово не верују неверници. Постоје неки знаци, са којима небо даје знаке. А небо је сведочило за Православље.
Док су сви били спремни да уђу у папине бродове, аутократор и патријарх Јосиф уопште, сви чланови представништва, онда се затресао Мармарас. Настао је велики земљотрес. Као да им је небо говорило: Ово путовање неће бити на добро Православља. Међутим главни чланови су били упорни. Ушли су у бродове и после пуно перипетије су стигли на крају у Италију.

А шта је тамо било? Требало би да одржим две или три проповеди, да бих вам описао тај сусрет са папом, тај дијалог у Ферари и Флоренцији између Истока и Запада, који је трајао око две године. Шта су све наши представници претрпели не може се описати .
Имали су и католици јаке теологе, имали су и они јаке представнике. Али прави динамит, заиста динамит је био свети Марко Ефески.
Божија промисао је проказала у нашем Православљу звезду. „Неће недостајати Православљу војника“! У то верујем. Подићи ће се у нашем роду војници који ће бранити Православље.
Састали су се католички калуђери, образовани, који су познавали латински, француски, енглески, италијански, знали су многе језике. Читали су и оце и све остало. Али динамит који их је све подигао у ваздух, динамит који је разнео цео папизам, био је само један, Марко Ефески.
Каква мудрост, каква снага, каква духовност је оно била, која им је преокретала све њихове покушаје! Био је стена стабилна, о коју су се одбијале све непогоде папизма.
Да. Са свом својом снагом Марко Ефески, и неки други који су били са њим, су заштитили православну веру.
Уморио се краљ. Две године су трајали разговори. Краљ, који је хтео уједињење не из религиозних разлога него из политичких разлога (*), каже: – Аман, завршавајте! У опасности је Град, пашће Град. – Неће се спасити Град, каже Марко Ефески од једног таквог савеза са јеретицима. Спашће се само када је „ са нама Бог“. Онда „ здружујте се, народи, али ћете се потрти“ (Исаиј. 8.8-9). Неће нас спасити папини бродови. Неће нас спасити цео свет, ако ми порекнемо своју веру(**).
Марко Ефески и неколицина се противе политици аутократора. Пао је на њихове ноге Јован Палеолог (патијарх, борац )али није схватио став нашег православног народа) и молећи их говорио је: – На крају, пронађите неку основу, направити неку формулу, дајте неки предлог, да се сагласимо, и да уђемо у бродове и вратимо се јер пада Град…
И онда су сви размислили и пронашли су једну основу и рекли су: Уједињење је неопходно. Сви прижељкујемо уједињење.  Друга основа: Ко не воли уједињење „анатема  нека је“. То је  важило за светог Марка Ефеског и остале.
Краљ се веома обрадовао и запљескао длан о длан. Али свети Марко му говори:“ Краљу, немојте журити, брзо сте  запљескали.
Ко не воли уједињење, анатема нека је, јер је воља Божија да буде тако. Али наставља и говори им: Да, Ваше Величанство, да патријарше, да епископи, да митрополити, ко не жели уједињење, анатема нека је. Али уједињење само са Православљем. Нећемо допустити ни један уступак. Нећемо допустити уједињење на штету Православља. На крају су се виделе побуде католика“.
_____________

• (*) И данас владају сличне струје. Васељенски патријарх Вартолемеј је нагласио: „ Треба да се угледамо на уједињење разних држава тако и религије треба да почну дијалог о заједничком постојању! (новине „Поподневне“ л. 21-9-2003).
• (**) Оправдан је потпуно исповедник патријарх Јосиф, који је рекао: „ Ако попустите Латинима, Христос нам неће више користити“.

„Вук, и ако је остарио….“

Питам вас: Ко од вас жели уједињење на штету Православља?
Зашто ми говоре , да у Атини, десно и лево, непросвећени људи вичу и траже уједињење…
А тако , имамо пријатеље уједињења. Странка пријатеља уједињења је на Колонакију. Зашто путују у Рим, док сиромашни народ нема за  карту да путује до своје фабрике, нема за карту да путује до свога села?
Шта то чујем од пријатеља уједињења, са њиховим љубазним језиком, са њиховим модерним језиком, са њиховим грчким, лажним грчким:
–          То, је кажу прошло. Сада се променио папа.
–          Да ли се променио папа? То је њихова велика погрешка (*). Није се променио папа! Он је непроменљив. То вам говорим ја, који сам у последње време много читао о тој теми и посаветовао сам се и са мојим надређеним. Није сада тема да изађемо на балконе и да узвикујемо.
У последње време сам се повукао, зато што сам желео да  преиспитам дубоко тему. Хтео сам да питам моју савест, да питам мога Бога, да питам очеве Цркве, да их све упитам, да видим где идемо, где се налазимо. Зато што кроз моје срце никада није могла да прође идеја, да нас је могао издати један патријарх.
Када  размишљам о Григорију Е (петом), када помислим на његов крвави конопац , када помислим на патријархе хероје, подрхтава моја душа. Не може то да прихвати моја душа, да православни патријарх може да прихвати ту велику тајну безакоња. То не може моја душа да прихвати. Зато сам некако оклевао. Али сада, после изучавања, уверио сам се непоколебљиво, да се тајна безакоња и издаје врши у нашој Цркви. Зато говорим и зато проповедам и зато ово пишем(**).

____________________

• (*) Колико је о. Августин био у праву видимо и из изјаве новог папе Јозефа Ратзингера: „Једина црква је Ватиканска, православци су одвојена црква и треба да се врате“ (лист Доминус Јесус 2000).
• (**) Екуменски ризоносци су данас вукови у руху овце, који одбацују и издају апостолско и очинско учење. Омаловажавају  свето Писмо, Васељенске Саборе и догме Цркве. Употребљавају патријаршијски допис из 1920 године, који ставља ван ваљаности догме Цркве и сматра „цркве“ јеретика „поштованим(ваљаним)“, „сунаследницама“ и удовима истога тела. Признају папизам као „цркву“ (у Баламанду у Либану 1993 године) и изједначавају Цркву са разним јересима и схизмама.

Није се променио папа

Да ли се променио папа? Није се променио. Нисте ли видели? Изашао је из Рима. Узео је авион и полетео са бојама свога папскога краљевства и отпутовао је на Свето Место, у Јордан, на Голготу, отишао је да се поклони, био је свуда.

Био је и у Слами, тамо где се родио Христос, и тамо је стајао и говорио. И шта је  рекао?  Довољно је ово мало што је рекао  То сам записао у „Варници“, а ко може нека то демантује (*). Зато после тога што сам написао једна од две ствари треба да буде’ или да се рашчини Августинос или патријарх(**). Не постоји друго решење. Када би  било правде у цркви, требало би да ме ставе да седнем ја јеромонах Августин и да ми кажу, Како се зовеш? Где живиш? И да ме рашчине. Да ме пошаљу у неки манастир. Зато што говоре да сам ја опасност за Цркву. Да ме одведу и затворе тамо и случај завршен, а да оставимо њих напољу да преору цело православље.

______________________

• (*) Види „Хришћанска Варница“, бр. 264-265, Атина 1963.
• (**) Свети канони наређују’ Да се рашчини свештеник, епископ или патријарх који заједно врши литургију, који се моли, који  благосиља и прима благослове јеретика. Патријарх Вартоломеј назива папу „братом“! Архиепископ Христодул изједначава Православну Цркву са папизмом! (види његову празничну посланицу новом папи, стр. 57).

Сви смо очекивали неку промену, да чујемо папу да говори. Ништа. Исти је и непроменљив.
Шта је рекао? То можете прочитати у „Варници“. Овде ћу вам само понешто рећи.
Једна, каже папа, једна само црква постоји. Само Рим, само папа. Рекао је и да сви други, дакле сви ми који смо се крстили у име свете Тројице, у име Оца и Сина и светог Духа’ сви који се причешћујемо не само са телом, као што се они причешћују, али са телом и крвљу Христовом на живот вечни, сви ми да смо ван табора, да смо сви ми јеретици, да смо ми блудна деца папина, да смо ми изгубљене овце’ и да требамо доћи на његова врата, тада ће он отворити и примити нас у свој загрљај. То је цела прича.
Него требао је нешто друго да каже, и ја бих се сложио’ али то није рекао, и сви су се заледили. Иако сам ја веома се борио против Бенедикта Јерусалимскога као масона, дужан сам да признам, да је овај пут Бенедикт имао једну пуно бољу тактику од самог Васељенског патријарха.
Да ли се променио папа? Како се променио?
Каже нам једна бајка’ „вук и ако остари и ако његова коса побели, неће ни своју ћуд променити а ни своју главу“’ вук своју длаку мења али своју ћуд никада не мења. Вук можда  се и промени али папа се не мења. Не мислим на његово лице, него на институцију папизма. Кажем, није се променио. Зато што се папизам базира на неким одређеним темељима. Вук ако престане да једе овце, више неће бити вук. Ако одузмеш темеље, пашће цела зграда. И темеље папизма сам објаснио. Одржао сам вам целу проповед. Посебан лист сам издао(*).
Темељи папизма су два антихришћанска учења, која су у супротности са Еванђељем. Први темељ је папино првенство, а други је непогрешиво. Ако то двоје промени папа, више неће постојати папизам. Зато вам кажем да је папизам непроменљив. Мења се само када носи разне маске да би преварио наивне. Представио бих вам ово са једним живописним приказом али вам то не говорим, смејали бисте се. Ово је довољно.
Ако се није променио папа, тада шта тражи од нас? Шта тражи са православнима? А, овде је тајна! Игра бакару(baccarat). Има „јаке“ карте папа у овај час, зато што преко пута себе има слабе играче.
Они који су картароши увек гледају да преко пута себе имају слабе играче’ јер када имају јаке, не играју, јер их се боје.
Овај пут папа је јак играч. Држи у својим рукама „карте“ велике и каже’ сад или никад. Ако их не победим бар да их разделим’ да их раскомадам и да се међусобно поједу. Ако не успем у ономе што желим, нешто ћу већ добити, 10,30,60,100, нешто ћу узети. То ће бити моја срећа….
Зашто вам говорим, браћо моја, један израз, који забележите. Услови у којима бива тај дијалог, услови које тражи папизам за тај дијалог између Истока и Запада, је веома повољан за папизам а неповољан за Православље.
Дошло је време! Није време сада за такве разговоре. Зашто, браћо моја? Будите стрпљиви и рећи ћу вам још неку реч. Желим да вас просветим и свако од вас да буде мач да и друге освешћује.

Неповољни услови

Који су неповољни услови за Православље? (забележите’оно што је неповољно за Православље је повољно за папу).

• 1. То је број. Није толико важно, али и то има значење.
• Њих се скупило шесто милиона. А православци? Нека је добро Кемал, чију слику има окачену у Васељенској Патријаршији наш патријарх. Нека је добро Кемал, који нас је побио, са Иноном, два милиона наше браће! Кроз ватру и гвожђе је прошло цело Православље.
• Западњаци имају већину и распрострањени су по целом свету. А нас православних колико је остало? Двеста милиона.
• Ко је православан? То су Руси, Румуни, Бугари и Срби. То су слабе патријаршије. Када чујемо патријаршије, чини нам се да је то нешто огромно. Али није тако. У популацији су мањи него митрополија Китирон.
• Толико мало света постоји. Чујем да Патријаршија Јерусалимска нема више од хиљаду православних Грка.
• Те слабе патријаршије имамо на уму када узимамо у обзир снагу, популације и теолога. И само то?

• 2. Други неповољан услов. Румунија, Србија, Бугарска и Русија се налазе под атеистичким системом( говор је био 1964). У њиховом друштвеном систему могу да потпишем, али не потписујем никада њихове атеистичке проповеди.  Само атеистичке? И искључиве! Атеисти постоје и у Грчкој. Али тамошњи атеистички систем има за своју догму са политичким насиљем да држи под контролом Цркву. Дају Руској Цркви толико слободе само да се види да живи(постоји). Али њена уста нису слободна. Имају брњицу и Руска и Румунска и Бугарска као и Српска црква. То смо установили. И по неиспитаним одредбама Божијим једина слободна православна земља остаје Грчка.
• Први неповољан услов је да је њих много. Други неповољан услов је да постоји хаос у Православљу, да 90% до 95% православаца се налази под атеистичком влашћу, која тржи да угаси цело Православље, и остајемо само ми, Грчка са осам милиона људи, који сачињавамо слободну православну земљу.

• 3. Која је трећа неповољност за нас? Дођите да отворимо ђак који се назива Грчка Православна држава да видимо шта има унутра.
• Ово сам говорио и пре, али мој глас као „глас вапијућег у пустињи“. Говорио сам вам и рекао сам вам’ од сто Грка шта имамо, колико је од њих заиста правих православаца? Они који се називају православцима, они су православци по имену и личној карти, али њихова дела , њихово понашање и њихове идеје на жалост нису православне. Један део нашег народа се налази у незнању. Не зна у шта верује. Не зна шта је то Православље.
• Не само да не знају шта је Православље у пуноћи својој, али не знају и у шта верује појединачно. Не знају које су наше догме, који су наши темељи, наши чланови, наше тајне, наша литургија. Све ово не зна велика већина нашег Православља. И не само да не знају у шта верују, али не знају ни зашто верују.
• Један део нашег народа је у незнању. А други део нашег народа је равнодушан, има равнодушност. Интересује се за своје дућане. Интересује се за берзу. Интересује се за лопте фудбалера. Интересује се за звезде театра. Интересује се за политику. Интересује  се и фанатизује за све. Али за наше свето Православље не постоји интересовање. Хладна су срца. Навешћу вам један пример.
• Не желим да икоме прође кроз главу помисао да се мешам у политику. Остајем ван политике. Ја, као свештеник и клирик Цркве, стојим изнад странки. Од мене јеромонаха сте слободни да гласате за онога  за кога ви сматрате да је бољи за нашу домовину, за наше народ, за наше Православље. Последично не постоји опасност да ме нека странка погрешно схвати, али ходам изнад, високо, изнад странака, изнад пролазног и залудног. Наводим вам један пример.
• Видели сте на изборима какве све борбе буду? Даје се битка у разним темама. Али главна битка се даје за једну ствар.
• Долази на балкон један – примера ради – и узвикује’
• –          Драхма је у опасности! Излази на балкон други и говори’- Не, није драхма у опасности!

Стручњаци који се тиме баве, банкари и време ће показати. Као Грк који сам прошао кроз то страшно време и видео, да са једним милионом не можеш да купиш ни једну шибицу- Бог нека нас сачува да се не вратимо више на то време-, не желим да прихватим такве ствари. Желим да верујем, то су неке размирице тих политиканата, који узимају као тему драхму! Кажем само следеће.
Виче један, драхма је у опасности! Није у опасности драхма! Виче други. И онај који убеди народ, узима власт. Ако они који кажу,драхма је у опасности буду убедљивији, добијају они изборе. Ако ли други докажу да није  драхма у опасности али то је само варка, добијају они изборе. Шта желим са овим да кажем’ Тако значи господо бринете се за драхму? Ја вам представљам нешто друго и кажем’ Постоји једна друга непроценљива драхма, небеска драхма, од неба начињена, та драхма је сишла са неба. Држим је у мојим рукама. Дао ми је Бог, не дајем је никоме. То је наше свето Православље.
Ко се брине?
За драхму се бринете, јел тако? А тако значи , за наш новчаник, за наш дућанчић, за нашу плату, за наше рачуне…. Наравно!  Када вам ја кажем да је драхма у опасности – а то није моја измишљотина-, не брините се. Отворите пажљиво 15-поглавље Еванђеље по Луки, да видите о драхми говори (Лука 15,8- 10). Колико вреди једна драхма- говори нам симболично Господ-, не вреде толико ни звезде небеске и све галаксије заједно.
Поспи ми целу Грчку са ружама и каранфилима, дај ми плату сто пута увећану, нека на путевима буде злато. Не’желим пре да умрем као сиромах, него да предам ту једну драхму. Зато што се сећам онога страшног дана, који бар ја као клирик нећу никада заборавити.
Један поштовани старац, у једном селу Етолокарнаније, ми је рекао’“Узмите овај завет и чувајте га до Другог доласка Христовог“!
Овај час, браћо моја и очеви, свештеници, ако сте поверовали у Христа, добра и благословена борба, када би постојала добра и благословена борва, тај завет свети, који су нам предала поколења, поколења, да га сачувамо кров векове. Како је та драхма стигла до нас? Стигла је од наших очева, од колена на колено се преносила. И држимо ту драхму за Православље.
Нека повикују политичари, нека решавају своје разлике. Ја вам говорим, да је драхма у опасности, а та драхма је  наше свето Православље. И, сви који верују, поред те драхме треба да буду! То је рекао Марко Ефески аутократору’
-Краљу мој, рекао је, када би  се појавио у твојој држави неки човек који  кривотвори лажни новац, шта би ти учинио? –Обесио бих га. Значи тако обесићеш онога који кривотвори новчанице. А какав одговор ћу ја дати Богу ако допустим да наше свето Православље постане кривотворена новчаница?
Данас су услови повољни за папизам а неповољни за Православље. Зашто? Прво, зато што је католика пуно, а православаца мало. Друго, јер у државама источног света, где преовладава Православље, постоји велики неред. Треће, јер овде у нашој православној земљи једни су у незнању а други су равнодушни’ више знају православци у Уганди него ми православци у Грчкој. За све се брину Грци, само се не брину за наше свето и бесмртно Православље..

Дезорјентација  јавног мњења

4. Они који стварају јавно мишљење, дакле , новинари, на жалост, једни су у незнању, други су пријатељски настројени папи, трећи желе да се улагују владарима дана, четврти  имају везе са великим личностима у држави и цркви. Узима један новине и чита, чита а или б чланак без да испитује да ли је истина то што чита.Жао ми је до смрти. Бринем се ја јеромонах, да неке куће објављују по две или три новине, а ми православци не можемо да издамо једну свакодневну новину. Двадесет пет, двадесет, тридесет новина има свакодневно папа, док наша Црква издаје један мали листић несрећница.

Проверавао сам то. Послао сам новинама једну малу објаву. То нису објавиле ни једне новине. Али када је један католички свештеник предао своју објаву,у  целости су је објавили.

Ми сада немамо новинарске балконе. Папа има двадесет пет свакодневних новина, у Паризу, у Риму, у Мадриду и др. Ми немамо православне новине, свакодневно да излазе. Не, мислим сада на часописе који излазе повремено. Новине свакодневне немамо. Нека је благословена једна новина у Грчкој, „Грчки Север“ у Македонији, која се бори за Православље. На жалост није у Атини. Када бисмо је имали у Атини, подрхтавале би кости католицима. Само она је једина антипапска новина. Они који је издају, деле свој лист и боре се на Белој Кули за Православље.

Други новинари…. Не желим да говорим о њима. Могу само ово рећи. Један пише лепе хронике, пуцате од смеха када их читате. Други пише некако љубазније. Трећи пише са тактом. Четврти пише репортажу. Има их четири-пет. Сви они су за папу. Они стварају опште мњење у друштву.

Разлагање теолошког света

Неповољан услов је и следеће. Када сам сишао са високих планина и дошао у Атину после двадесет година- нисам долазио још од мојих студентских дана (1929-1949), сусреће ме један мој стари колега и каже ми’ – Бре, Августине, идемо доле, и показао ми је на стару зграду владе, тамо где се налази статуа Колокотронова. Тамо унутра, каже ми колега, је скуп теолога. – Идемо.

Улазимо унутра и видимо на окупу студенте, професоре, директоре, надстојнике, владике са панагијама, проповеднике, мале и велике. Ја, потпуно непознат у Атини, ушао сам и сместио се, као што је у облику амфитеатра стара влада, горе, на последња места.

Одатле шта примећујем? Видео сам да улазе неки старчићи, свештеници којима је побелела коса, свештеници којих да није било не би постојала Грчка држава. Они који су били на дочеку, главно представништво теолога, нису уопште обраћали пажњу на њих., и многи од  тих поштованих свештеника су стајали. Али када је улазио неки католички свештеник, њему су правили велики дочек, велику бригу око њега су полагали, и стављали га на прва места да седне. Кажем’ себи где се налазим?… Поред мене је био један свештеник који је отишао у иностранство. – Не видиш ли ти ово, говори ми, шта се дешава? Али немој говорити, и задржавао ме је за ризу. Добро, то сам некако поднео. Ускоро долази неки професор и најављује’- Пречасна Католичка Црква… Ох! Кажем. Долази други професор и каже’- Пречасна Црква католика…

Е, то већ нисам могао поднети’ нисте ме видели када сам љут  – Бог нека ме помилује грешнога. Тамо где сам седео, дижем руку и сам узимам реч и кажем’- Питам вас да ми одговорите. Ја знам још од јаслица, знам од своје мајке, знам из мога манастира, знам од старих теолога, да је Црква’ једна, апостолска, наша Православна Црква. Све друго су шизме и јереси. Питам вас да ми одговорите’ Католичка „црква“ није ли она шизма и јерес? Ја кажем, да је јерес, и као јерес не треба да се назива пречасна.

Шта се догодило онда!… Нико од њих није одговарао на моје питање. Зазвонила су звона. Позвали су стражу. Дошли су чувари да ме одведу са мога места. Тада неколицина од десеторо деце, младих теолога које сам познавао из војске још, је рекла’ Не, неће изаћи напоље проповедник. Тако, једва и на силу су се зауставили.

Када сам касније изашао са тога скупа, рекао сам својим умом’ “Замисли где нас воде…“ пре дванаест година је то било(*). Рекао сам у себи’ “Они ће нас одвести папи!“ (**).

Тако да имамо једну корозију у православном свету. Велика већина од тих који су студирали на протестантским факултетима су наклоњени папи. Нико не иде у Свету Гору да отвори свете књиге, да отвори кодексе, да научи теологију. Иду у Париз, врте се десно и лево, а када се врате у Грчку, постају непрепознатљиви. Нису више православци, али  иза њиховог „православља“ једни подупиру католике а други не знам ни сам кога.

На истом скупу неко други је поставио једно друго питање’ – Који су непријатељи хришћанства?

Као одговор неко је допунио, да су и масони непријатељи хришћанства. Е, то нису уписали у записнике! Нису желели ти теолози да признају да је масонија непријатељ Цркве.

____________________________

• (*) 1964 -12 = 1952
• (**) На последњим страницама ове књижице, 40 година већ после овога говора, видимо страшне путање јерарха, који данас настављају силазним током издајника вере. Шта ми би? Почео сам сада да се супротстављам са теолозима?  Где ме је одвео брод речи? Одвео ме је у ковитлац, у велики циклон нашег народа. Пошто се успињем овде на корак да вам проповедам истину, потпуно ми је свеједно да ли ћу бити горак у а или в теми. Зато што може доћи дан када ћете испразнити дворану. И ако један  остане унутра, ја ћу наставити да проповедам наше свето Православље. Не интересује ме. Не узимам у обзир бројеве. Узимам у обзир само истину. А онај који има истину, има Бога са собом’ а ко има Бога,  несавладив је.

Стражарнице издају

6. Идемо сада у циклон. Идемо у ковитлац који погађа наш народ.

Ово сам већ писао, само овде понављам. Имамо православног краља. У нашим црквама појемо Многајаљета краљу. Кажемо’ „…најпобожнијем…“ , „…са најпобожнијим…“ , „ …за најпобожнијег…“.
Ако треба неко од осам милиона Грка да заштити наше Православље и да је наш стражар, као пример вере и живота – наглашавам ове речи- , када би требало да постоји лице које ће штитити наше Православље, то би требао бити краљ Грка. Наравно.
Дакле? У сто година је кроз Рим прошло пуно Грчких краљева.
Прошао је блаженопочивши Георгије А(први), који је пролио своју крв на Белој Кули у Солуну. Сто пута је прошао кроз Рим, али никада није отишао у посету папи. Јер је знао, да је отишао код папе, не би могао више да стоји на своме трону – иако је био протестант.
Прошао је затим ловором овенчани за многе његове победе краљ Грка – иако је његова несугласица са оним првим борцем битке била разлог за велики трауматизам нашег народа. Прошао је краљ Констандин Б (други) са блаженопочившом краљицом Софијом. И једном и два и три пута су прошли кроз Рим, а нису отишли код папе. Прошао је Георгије Б , којег је Бог удостојио кроз његова уста да се каже чувено историјско „Не“. Прошао је много пута кроз Рим, али није ни он отишао у посету папи. Прошао је Александар, који је умро у младој доби чији суд је видео Господ’ није ишао код папе. Прошао је Павле са краљицом Фридериком – неко ће ми рећи’ Не желим да чујем антидинастијске проповеди! Али ја настављам-, прошли су и Павле и Фридерика, и отишли су да се поклоне папи! Наравно. Као да говоре нама глувим кокошкама’ Шта смо учинили ми као ваши краљеви, учинићете и ви народе. И само то? Није прошло много дана како се догодило и нешто друго доле на Олимпији, тамо где су се у старо време одржавале Олимпијске борбе. Не потцењујемо оне борбе, али се не слажемо са нечим другим. У чему се не слажемо?
Многи су се тамо скупили. Било их је из иностранства, из Аустрије су дошли да би узели олимпијско светло.
Ми, који живимо не у олимпијском светлу, ни у светлу Делфа, ни у светлу лажних богова, ни у другим лажним светлима, али живимо у истинитом светлу, у светлу Еванђеља, у једином Светлу, великом Светлу, ми се не слажемо. Зато што узимамо свећу на Велику Суботу увече и кажемо’ „ Дођите и примите светло од вечног Светла.!..“.
Упалили су на Олимпији своја светла од онога светла. А то је још и небитно. Затим су тамо клекнуле, пред кипом Дијане, неке православне госпођице,полуправославе рекао бих можда са Колонакија, ни једну од њих нисам видео у најветијем тренутку када чујемо „Твоје од твојега…“, да клече пред Христом – клекнуле су пред Дијаниним кипом и помолиле су се! А све то се одиграло пред ким? Био је присутан онај кога ми у црквама помињемо као „најпобожнијег“. Тамо је био и градоначелник и не знам који сви други званичници, био је тамо и наследник Грчкога трона (*).
Како да опстане Православље, када је ти велики издају на тај најбеднији начин?
Одлази наша краљица у Колумбију у Америци и шта тамо ради?  Не први пут – они који читају „Варницу“ то већ знају, а ја целу јерархију сматрам одговорном-, још један пут је отворила њена усташца и шта нам је рекла велика госпа’? Да већ „ ноћима у замковима нисам могла да се смирим јер ме узнемиравају велики  животни проблеми, и настојала сам да пронађем решење  тајнама живота, прибегла сам и старим филозофима, Платону и Аристотелу, али нисам се умирила…“.
Госпо моја отвори Еванђеље нашег Христа, да ти се реше све твоје недоумице за Бога и Христа ради будућег живота после смрти! Али где је нашла одмор наша госпа, наша велика госпа? У науци! У цепању атома или у атомској енергији. Ни једна реч за преподобно и свето Еванђеље.
Ах, ићи ћемо у пакао сви! Ни једна реч за Еванђеље! Кенеди је свако вече држао у својим рукама и читао плачући заједно са својом супругом еванђеље по Јовану. А овде наши краљеви нам говоре о пантеизму… Он (Кенеди) католик, веровао је у Еванђеље Христово. А они, који живе од Грчког народа и помињу се од Цркава, поричу Еванђеље и наше свето Православље и говоре пантеистичи.
Како ми после да водимо борбу за Православље, када они који по Уставу и законима су стражари, издају на тај начин наше Православље? Зато се не слажем са свима. Не свиђа ми се лагана проповед. Не свиђа ми се да вичемо за једну или другу ставку. Желим да ствари узимамо из њиховог корена.
Ја, да вам кажем, не служим литургију због других разлога, али и зато што нећу помињати никада, никада „најпобожније краљеве“. Могу само да помињем једноставно „краљеве“, али никада нећу рећи, „најпобожнијих краљева“. Не, ако наши краљеви говоре пантеистички.
Знају веома добро Козаните, да сам у тешким временима када је краљ потписао одредбу за масонију, ја престао са помињањем краља у  цркви. И даље остајем при мојим ставовима. Али са тугом се разилазим са свим проповедницима и теолозима који имају једну млаку тактику и не узимају случај у обзир из корена.
Овде пантеистички говори. А пантеисти = сатанисти= атеисти. Међутим крив је и Јероним, по свему другом веома добар архимандрит, који подноси једно такво стање.
Ја – извините ме на изразу-, када бих био првосвештеник на двору или архиепископ, не бих им дозвољавао да се причешћују пресветим тајнама. Поставио бих их да потпишу демант, да порекну претходни пантеизам.
Ево зашто вам тако говорим. Има и других ствари, које још нисам утврдио, истражујем. Рекао сам вам то што сам до сада установио и што се већ догодило. Постоји и нешто друго, које када се уверим да се догодило, рећи ћу вам и то. Истражујем. Желим да ходам по чврстим даскама. И ако ме отерају у прогонство, и ако ме одведу на њихове далеке отоке, нека ме воде где желе, нека буде благословен онај дан када ћу за моје Православље жртвовати мој живот

Не постоји поверење за оне који су на челу

7. Има веома повољне услове папа, и постоји велика опасност да добије игру. Зашто? То смо већ рекли.
Оптужио сам, или боље речено упозорио сам двор, колико имам право као православни свештеник, опонашајући примере великих јерарха, чије ја не могу везице на стихарима одвезати. Тако је упозорио Григорије, тако Василије, тако Јован Златоусти, којима нисам достојан да паднем и поклоним се пред њиховим светим ногама.
То није записано у историји, само да би биле приче, већ је уписано да бисмо ми то усадили у  живот и крв нашег народа.
Да, оптужио сам наследника’али пре свега осуђујем некога другог. Иза наследника сам угледао- кога кажете?
Боже мој, кажем, у које време си нас поставио да живимо! Кога сам угледао? Владику! – Пусти владику, рећи ће ми неко. А сада улазим у саму срж случаја.
Овде у Грчкој сеју јеретици, сви сеју реч, зато што немамо живу и слободну цркву, зато што немамо епископе који живе и умиру за нашу веру’ не постоје такви. И завршавам, да откријем главно.
Овде, свако ко је ишао у теолошку школу и обукао ризу нема жељу да иде доле у Уганду, да иде у Јапан, да проповеда Христа’ или да буде економ свештеник горе на Српској граници(стара), или да буде проповедник уопште. Седеће овде у Атини и улагивати се бродовласницима, генералима’ глачаће ципеле и последњем хоштаплеру у Атини, само за једну ствар’ да постане владика, да зграби патерицу (жезал). То је њихово велико зло.
И док ти људи који немају идеале јуре од врата до врата, да се успну на велика места, други, они који у себи имају бар мало побожности, који верују у Бога, када чују за епископски чин њихова душа подрхтава. У старо време, у оно благословено време, секли су своје уши и носеве, да не би били епископи. На силу их је грабио народ и постављао их за епископе. Уграбили су Великог Василија на силу, уграбили су Златоустог на силу, уграбили су Атанасија на силу… А сада грабе сами на силу епископски чин. Ево ту је велика разлика.
А ово ћу рећи на вечни спомен једном блаженом мужу, кога поштујем, иако се нисам сложио у неким тачкама са њим. Али нека му је на вечни спомен.
Пре 42 године, 1922 године, догодио се велики прогон у Малој Азији. Био сам мали и видео сам. Био сам мали и осећао сам дубоко тај прогон, када  се два милиона Грка са душом у зубима скупило овде на нашој светој земљи.
Овде у Атини је онда било нешто младића. Нису имали седе длаке. Изашли су тада са факултета као теолози, ђакони и архимандрити. Скупили су се у установи „Три Јерарха“ (*). Тема скупа је била’ – Да очистимо Цркву!… Дебеле речи. Други’ – Да направимо хиротонију!…
Он је био најгласнији, јер је био гласноговорник, онај ко сада познаје црквене ствари, разумеће. А други опет, са неким тетарским гласом који је био познат свима, је узвикивао’ – Да, спасемо нашу Грчку, нашу војску, наш народ’ да се ујединимо… – Да ратујемо, викао је трећи’ да створимо покрет за препород Цркве…
То су биле њихове мане? Међу њима је био и један млади ђакон – није имао ни 30 година – и слушао их је. Када су сви они завршили своје говоре, друго су имали у уму а друго у своме срцу а треће су говорили народу, подигао се и он и рекао:
– И ја се слажем са вама, потписаћу то. Али ако желите да вечерашње вече остане једно историјско вече, остаће то под једним условом: Нико од нас, који се боримо за препород Цркве, нико неће очекивати да постане владика.
-Ух, рекоше, не може то тако.
Викали су, дакле, да би постали владике’а када им је он рекао да, „ То ћемо захтевати као обични архимандрити, као обични свештеници, јер постоје други узвишенији од нас по годинама, да буду епископи“, тим ђакончићима који нису имали ни једну седу влас, није се допала та реч.
Онај који је протествовао – нека му је вечни спомен – био је архимандрит и  један од бољих проповедника, о. Серафим Папакоста, ученик Еусевија Матхопоула.
А он није постао владика. Али сви други, који су узвикивали, ишли су и поклонили се генералу, ономе славноме генералу(*Никола Пластир), отишли су код њега и обманули га, и ускоро после неколико дана сви  су постали владике. Један је имао 27 година, други 28, трећи 30 година – а један је био још ђакон-, узели су своје пастирске штапове. Један од њих, који је употребио нечасна средства у тој ноћи и преко ноћи на тај сатански начин постао владика, је Атинагора, патријарх Констандинграда.
И питам вас: Од таквих владика, који су ушли у цркву не кроз врата већ кроз прозоре и црепове, да ли можеш очекивати добро? Јер да би неко постао владика треба да је богоизабран или јавно изабран. А њих ни Бог није позвао а ни народ их није изабрао. Ево, драги моји, разлози због којих кажемо да су услови да буде уједињења „цркава“ неповољни за Православље. Немамо никакво поверење у Атинагору да би се то све остварило. Немамо баш никакво поверење у њега. То све нашироко пишем у часопису (види. Хришћанска Варница).

Боље да се угаси сунце!

А сада, браћо моја, желим да завршим са речима светог Козме Етолског, чији благослов нека је са нама. Говорио је:
Многе сам књиге читао на Светог Гори. (Тамо је провео двадесет година). Био сам на Светој Гори и видео сам место где је живео свети Козма и посветио се, а после је изашао у свет и проповедао по целој Грчкој. Каже нам дакле свети Козма). Читао сам многе књиге, читао сам Куран и друге књиге света. Видео сам да је само једна права вера, Православље. Оно је сунце. Све друго су звезде, свеће, мала светла, која се гасе чим изађе сунце. Када излази сунце све се гаси и струја и полијелеји и месец нам се чини мрачним.
Наше Православље је једно сунце које сија, пресветло сунце. Сунце са поучењима наших очева, сунце са својом литургијом, сунце са својим чудима. Сунце пресветло које греје свако срце које верује у истину нашег Христа. Али пазимо. Јер ако не будемо пазили, Православље се неће изгубити. Зато што је дрво Божије, а свако дрво које је засадио Бог, да се скупе сви ђаволи, неће моћи да га искорене. То дрво је поливено са сузама, са крвљу старих мученика и новомученика. То дрво неће моћи да искорене јер је дубоко у нашем срцу укорењено, а да изађе Православље из нас треба наше срце да изваде из нас.
Да, Православље је сунце, али требамо пазити. Приликом окретања земље, сунце одлази и иде на друга места, тако постоји опасност једног дана да видимо то сунце да одлази из наше благословене домовине и да иде другим народима. Можда ће отићи доле у Уганду, можда ће отићи у Мадагаскар(*), отићи ће негде, ни сам не знам где, а ми ћемо изгубити његову топлоту, изгубићемо светло, изгубићемо живот. Боље да се угаси сунце, него да се угаси Православље у нашем народу.
Ако не будемо пазили догодиће се следеће. Сунце ће отићи далеко, а наша срца ће се смрзнути а ми ћемо са телескопима тражити сунце. Са телескопима ћемо тражити наше Православље, и нећемо моћи да га распознамо на хоризонту, ЈЕР ЋЕ  ОКО ПРАВОСЛАВЉА БИТИ ЈЕДНА СМЕСА И ЈЕДНА МЕШАВИНА СВИХ ИДЕЈА И СВИХ МОГУЋНОСТИ, док је наше Православље чисто и не постоје у њему никакве примесе неистина и лажних вредности.
Да нас не би задесила та непогода, треба сви да се пробудимо.
Уместо да траже да се ујединимо, браћо моја, са католицима, ујединимо се ми православци међусобно. Да се ујединимо ми међусобно, а тада ћемо засигурно имати међу нама Христа. Да се ми ујединимо са Србима, са Румунима, са Бугарима…., без да изгубимо своју народност и љубав према домовини. Да се уједине овде у Грчкој новокалендарци и старокалендарци. Да ујединимо сва удружења, све организације и све проповеднике.
И да будемо, браћо моја, сви спремни. Да проповедамо будност. Зато што не знамо из часа у час шта ће нам учинити. Будимо спремни, да се не нађемо у неки час ван Православља. Зато сам и издао и раширио часопис „Стражарнице, бдите“.
Знајте веома добро да су стражарнице у Грчкој главне, и треба да буду главне. Стражарница је архиепископ, и треба да буде. Чувари су епископи, чувари су и свештеници. Чувари , велики чувари Православља , нису ни краљеви, ни владари, ни архиепископ ни наши јерарси, ни наши свештеници. Велики чувари Православља сте ви, побожни Грчки народ (**). А  побожни Грчки народ никада али никада се неће  поклонити папи.
Мене могу назвати фанатиком, могу ме звати како желе. Имам много таквих ордена. Уз друге ордене нека ми моји непријатељи придодају и још један орден, да сам против папе(антипапик). Јесам и бићу до краја мога живота.
И још нешто браћо моја. Као стари Атињани, који су живели на овоме благословеном ћошку како  су они одговорили на претње Перса освајача, тако ћемо и ми одговорити на папине претње: Ако некада сунце промени своју путању, тада ћемо се и ми подчинити папи. А све док сунце иде својом путањом, док теку реке, док постоји Грчка остаће православна. И биће Грчка православна у векове векова, амин.
_______________________________

• (*) У то време није било мисионарења у Мадагаскару. Православни Грци су отишли тамо, а и Грчки свештеници касније.  А о. Августин  наводи ово 1964 године. Данас, после 40 година, тамо постоји Православље!
• (**)Да ли је дозвољено  верницима да суде свештеницима и епископима, када они преступају догме и када не правослове реч Истине? На ово одговарамо следеће:
• а) Свештеници и епископи се бирају од народа, дакле суди им се по закону од народа
• б) У старој Цркви верници су упозорили(опоменули) апостола Петра јер је ручао заједно са необрезаним(види. Дела. 11,3).
• в) Апостол Павле даје наредбу верницима да подсећају Архипа – који је био свештеник- на његову службу. ( види. Колаш. 4,17).
• Очеви нам говоре:
• а) Треба да су слушаоци  упућени у Писма и да суде ако изречено од учитеља није сагласно са Писмима. А све што је страно да одбацују а оне који су упорни у томе да снажно одвраћају од тога“(В. Василије).
• б) „Све што је јавно изречено и учињено нека се јавно контролише“ (св. Златоуст)
• в) „Ако твој надређени греши у друштву и у своме делу, немој на то обраћати пажњу. Али ако греши по питањима вере, иди и опомени га, не само ако је човек, већ и ако је анђео са неба“ (свети Никодим Светогорац, О честом Причешћивању, стр. 175).
• г) „Немојте бити послушни монасима, ни свештеницима а ни епископима ако вас  саветују да верујете у нешто погрешно“ (свети Мелетије Исповедник).
• д) „Како је могуће да се не опаклени онај који се прави као да не види и ћути, када су божански закони и канони  исмејани!“ (св. Златоуст).
• ђ) „Треба да покажемо храброст за Истину, иако се појединци саблажњавају“ (В.Василије).
• е) „Ко говори ствари другачије од одређених, иако је веродостојан или испосник или и чудотворац па и аскета и пророк, нека ти буде као вук обучен у јагњећу кожу који прождире овце“. (свети Игњатије Богоносац).
• ж) Ако епископ или презвитер , главне очи Цркве, се сусрећу са лошим и саблажњавају народ, њих да одлучујете. Већа је корист да се без њих сакупљате у некој кући, него да се са њима као Ана и Кајафа сурвате у гену ватрену“. (реч В. Атанасија,Вепес 33,199).
• з) Горе наведене речи В. Атанасија утврђује и 31-и канон Светих Апостола, и 15-ти канон  АБ Васељенски Сабор, 861 В. Фотије).

БОРБЕ МАРКА ЕФЕСКОГ

Папе су увек лукаве, они су лисци и искоришћавају потребу овог несрећног народа. Када је Византија клонула од најезде Ислама  и када јој је била потребна помоћ, папа је рекао аутократору Јовану Палеологу:
– Желиш ли помоћ?
– Желим.
– Доведи у Рим патријарха и око двадесет пет  теолога, свештеника, ђакона и монаха.  Потпишите споразум са нама и онда ћемо вам дати помоћ.
Несрећни Јован Палеолог је напунио један брод са теолозима, монасима, епископима и патријархом Јосифом и после 4 месеца су стигли на Запад, у Ферару у Флоренцији. А тамо шта је било:
Рачунајући на  папино обећање, да ће да помогне Византији  која се бори против непријатеља вере, Јован Палеолог је рекао: Слажем се и прихватам уједињење. Учинио је један „наклон“ и целивао је папину папучу. После њега су дошли и остали митрополити, монаси, теолози и они су се подчинили. Сви су се покорили и један за другим су потписали уједињење.
Један није потписао. Бесмртни херој, који је задржао цело Православље на својим раменима, Марко Ефески, чији спомен нека је вечан.
–          Не потписујем, каже. Не издајем свето и преподобно Православље. Рођен сам као православац и као православац ћу умрети. Папину папучу нећу целивати. Не поклањам се папином идолу.
Није потписао уједињење. Остао је сам. Атлас Православља.
Када су на Истоку чули да су потписали споразум за уједињење, узбунио се цео Град. Од тада није прошло пуно времена и Град је пао. Овде треба да се зауставим, да идем у моју ћелију и да плачем, као грешан човек какав јесам. Зато што знам веома добро, да ви нисте борци. Не проповедам вам  да бих вам угодио, него зато што желим да будете борци Православља. Ако не будете борци, некорисни сте.
Дакле шта сте, борци или само слушаоци и обожаваоци? Сада почиње борба. Не говорим вам из политичких побуда, сведок ми је Бог, који ме чује. Анђели и арханђели, апостоли и оци, преподобни и мученици, велики и славни који ме слушате,  протествујем са овога места, да је  дело владара наше земље против наше православне вере, и да се на тај начин извршава издаја нашег Православља!

(Атина, 1959)

Не патријарха Фотија

Прошло је више од  хиљаду година како се родио у Констандинграду од побожних и познатих родитеља патријарх Фотије. Образовао се, васпитао и задобио велику мудрост и постао један од најобразованијих људи свог времена.
У време светог Фотија појавила се једна велика опасност у Цркви. Појавио се вук, гори од вука. Био је то вук у јагњећем руху. Зашто се није појавио као вук, него да би преварио овце и да би ушао у тор, преобукао се у овцу. А тај вук је био папа Римски. И тога вука је протерао свети Фотије и до данас смо одвојени од католичке „цркве“…
Папа је настојао да притисне и превари источњаке, али свети Фотије се одупро и рекао не.
Као ми што смо на брдима Албаније рекли Италијанима и Мусолинију „не“ и задржали смо своју слободу, тако је управо и свети Фотије рекао не папи и задржало се православље код нас.
То што смо данас православци, то што су православци Срби, Бугари, Румуни и Руси, дугујемо том историјском не, које је изрекао свети Фотије папи  онда када је хтео да потчини себи цели Исток и да га присвоји само за себе. Тог светог мужа данас прославља наша Црква.

Будимо достојна деца Православне вере

Велика су настојања за помирење Истока и Запада.   за бива, који по мом скромном мишљењу су замке, у које траже да упадне наша Православна вера.

У једном таквом времену име светог Фотија се заборавља. Траже да се заборави. Зато што мисле, да је подсећање штетно за дело уједињења „цркава“. Али ми деца Православне вере, који још увек осећамо у нашој души једну варницу велике и ватрене љубави коју је осетио свети Фотије за нашу свету Цркву, за коју је живео и удисао и за коју се жртвовао и умро у изгнанству ускраћен од свега, ми, кажем, деца Православља треба у ово време да будемо достојна деца наше Православне вере. Пре свега да не придајемо велики значај  ономе шта се говори о уједињењу. Ако некада дође до уједињења, неће бити кроз потчињавање наше Православне Цркве и на позиве папе и на хировитост протестаната, него ако дође тај час- а нека дође што пре уједињење „цркава“ -, то ће се догодити повратком свију предањској лепоти наше Православне Цркве. Будимо дакле приправни.

(Атиna 06-02-1965, говор младима)

Папа извор јереси

Противим се доласку папе, зато што је папа извор јереси. Ми ћемо остати православци. Нећемо издати нашу веру. Треба и ми да се покајемо, мали и велики, и да останемо неклонули у нашој вери. И Бог ће погледати на виноград овај. Папа тражи да потчини Грчку. Али неће моћи да је пороби. Нити ће Грчка дозволити да додирне њену веру. (Флорина 11-03-2001)
Папа није добродошао од побожног Грчког народа, нажалост Синод се сложио
Црква се опет занима са темом папизма. Јеретички погледи папе већ су познати. Тако да од побожног Грчког народа је неприхватљив, а нажалост се свети Синод сложио да папа буде прихваћен у Грчкој. Није погодно време. Постоје друге теме које интересују Грчки народ.
Тема је озбиљна. Написали смо и посебну књигу под насловом „Антипапика“.
Што се тиче одлуке да посети папа Грчку, ту има реч Црква. Одговоран да одлучи није мали Синод већ Јерархија. Лице а или в није одговорно да одлучи, јер појединац може да размишља као политичар. Последично, једина одговорна власт да одговори на предлог папе је Јерархија.
Али наш народ, који је многе недаће поднео од католика, не чује са задовољством тај предлог. Треба да се упита и побожни народ. А народ, просвећен од Цркве ће одговорити негативно.
Да бисмо га примили, треба томе чину да претходи једно искрено папино покајање. Међутим то се није десило. Папа има јеретичка веровања. Католичка  „ црква“ је показала лукав став. Тако треба да одговоримо. (Флорина 8-3-2001)

Да ли ће увек свет бити подељен?

–   Рећи ћете ми, да ли је подела добра ствар? Не, то је ружна ствар. Као што је ружна ствар, када је једна породица подељена, тако је и ово  ружна ствар. Ми смо делови- делићи. Једни су католици, други су протестанти, трећи су пентикосталци, четврти су из неких других јереси.

– Да ли ће увек бити тако подељен свет? – Не неће бити увек     подељен.

Ако одете у Уједињене Народе, видећете 157 застава. Али, као што каже Откровење, доћи ће један дан када ће сви ти народи, који су сада подељени разним заставама и у разним државама и друштвима сада живе са одвојеним војскама и морнарицом, та стада подељеног света ће –то нам говори Откровење, то нам говори Свето Писмо – да ће се сви они ујединити. Да, сви ти чопори људи који имају сада различите боје, различите религиозне и државне вође, разне  официре  који се боре између себе, ујединиће се једног дана, и постојаће на свету  само једна застава, да једна застава. У то верујем неклонуло, да ће једна застава овладати светом. То неће бити ни америчка ни руска ни немачка ни јапанска ни кинеска ни албанска ни грчка ни застава неке друге државе, али само једна застава ће постојати на свету, то је сигурно.

Пашће сви народи, и Руси и Американци и Кинези и Јапанци и католици и протестанти,сви ће пасти и поклониће се једној застави. А та застава ће бити часни крст. А вођа целе васељене ће бити Господ наш Исус Христос. То нам говори Еванђеље које сте чули: „И биће једно стадо и један пастир“ (Јован 10,16).

То ће се догодити свакако. Међутим сада ћемо проћи кроз многа искушења, кроз многе ратове. Пролиће се пуно крви, веома пуно крви. Из часа у час очекујемо трећи светски рат. Пре би се рекло четврти светски рат, јер се трећи светски рат већ догодио – не говорим вам који је то рат био. Биће четврти светски рат. И после пуно крви, која ће се пролити, човечанство ће се покајати и поклониће се  Христу. И онда ће сва уста и сва срца и сва брда и долине и све камење и реке, и звезде небеске, сви ће рећи: „Један је свет, један је Господ Исус Христос, у славу Бога Оца. Амин.“

(Пендавриси Еордеја 6-2-1974, спомен светог Фотија, заштитника Пендаврисиja)

НИКАДА ПАПИНИ РОБОВИ

„Драги наши читаоци! Против те монархијске, ауторитарне  и антихришћанске папине власти, противи се православна савест. Против подмуклих планова Рима се борио блажени Фотије, Кируларије, Јосиф Вриениос, Марко Ефески, Георгије Схолариос, ону су сачували  независном Православну Цркву, која је била пресветли брод, истинити ћивот нашег побожног народа, у тешким историјским данима за нас. У тој Цркви постоји јасна, нетрулежна, тачна, непрецртана и  узвишена  перцепција, прецизних концепција  и поимања бесмртних идеја хришћанства. Папизам као организам је једна врста рака. Као идеја је једна лаж, један мит који је створило незнање и властоманија црквених поглавара Рима. А тим лажима и идолима православна Грчка неће се никада  поклонити . Зато што чује трубу апостола Павла: „Купљени сте скупо, не будите робови људима“(Корић. 7,23). Овдашњи папољупци на жалост оцењују стање и мисле да је дошао час… Буду ли упорни наћи ће се пред изненађењем. Дух противљења наших чувених отаца против шизматика и јеретика ће оживети. Овде у Грчкој папизам ће се сусрести са Стражом  и обрушиће се. Православље ће на крају победити и тријумфовати  а под њеним крилом слава и одмор велики ће се наћи“.

(део из књиге Антипапика, Атина 1987, стр. 30-31)

И ДАНАС ЖРТВУЈУ ИСТИНУ ВЕРЕ ЗБОГ „ЉУБАВИ“

(Патријарх Констандинграда Вартоломеј са одушевљењем је примио одлуку архиепископа Христодула и Светог Синода да одобре  долазак папе у Грчку. До „када“, рекао је, „ће држати у себи мржњу? Зашто да не дочекамо папу као мене што дочекују где год  да одем?“)
Потцењују вредност вере
Лица на високим положајима, која се налазе на великим и узвишеним местима, говоре да изнад борби В. Атанасија, изнад борби Марка Ефеског, изнад борби отаца Цркве, изнад свега   је данас љубав.
Када изговарају реч љубав као да на њихова уста излазе сирупи.
Шта имамо да им одговоримо?
Сви који говоре и пишу о тим стварима, да умање вредност светих борби великих отаца наше Цркве, сви они чине један велики грех. Који је то грех?
Потцењују вредност вере у хришћанству. Шта је вера?
Љубав у себи има и Јапанац, љубав у себи има и Кинез, љубав у себи има и пентикосталац, љубав у себи има и масон, љубав у себи има и атеиста. Међутим љубав Христова је нешто посебно, то је натприродна струја која долази са неба овде на ову црну земљу.
Потцењују вредност вере. Зашто?
Одговорићу вам кроз један приказ.
Хришћанство је једно бесмртно дрво. Хришћанство је једно огромно дрво. Хришћанство је једно дрво које није засадио човек, већ га је засадила иста света Тројица, и ни један демон неће моћи никада да искорени то свето дрво, пуно плодова и лишћа, хришћанства.
Дрво је хришћанство. Нека падну чекићи, нека ударају атеисти, неће моћи никада да искорене тај корен. Гране могу и да сломе, цветове могу да откину, плодове могу да поједу, али корен је дубоко, где ни једна сила на свету не може да искорени православну веру.
Јер који је корен? Ако ли упитате неког научника, који је најважнији део дрвета, да ли су то цветови, плодови, стабло или лишће? Одговориће вам: Не. То је оно што се не види. То је она ружна ствар, која је као пањ сакривена  у земљи. У тај корен јабуке и свог дрвеће стане цела хемија. Никада неће моћи наука да нам начини такав корен који даје сладак сок и огромно дрво.
Као што је код дрвета најважнији део корен, тако је и у хришћанству најважнији део наша вера.
То нам проповеда апостол Павле када нам говори да „без вере није могуће угодити Богу“ (Јевр. 11,6).
Рекао нам је то и Богочовек: „Који поверује и крсти се биће спасен“ (Марк. 16,16). Пре него што је рекао: „Љубите једни друге“ (Јован. 13,34), рекао нам је: „Покајте се и верујте у еванђеље“ (Марк. 1,15).
Претходи вера, која је корен дрвета. Цветови су  занос, то су лепа осећања, а плодови су врлине, а листови су одредбе Цркве. И оне придоносе лепоти дрвета.
Да ли сте  видели како је дрво лепо у пролеће, када је пуно  листова? Све има неко значење у Православљу. И свећа коју палиш и тамјан и иконе, све су обележја. Као што кроз један лист можеш разумети о каквом се дрвету ради, потребан је само један лист да ти кажем да ли је нпр. Маслина или нека друга врста дрвета, тако је и са спољашњим издражајима вере.
Дај ми једног човека да ти кажем у шта верује. На начин на који упражњава спољње обожавање, обреде, могуће је да то разумемо.

Понављам:
Дрво је хришћанство, корен је вера, цветови су осећања, плодови су врлине, као главна љубав, а листови су украс Цркве, одредбе, свете службе, то су видљиви знаци наше вере.
Дакле, када ти издвојиш веру, желиш да искорениш корен, али када се искорени корен, нема више ни дрвета ни било чега.
Потцењују веру, која је корен наше хришћанске религије.

Велики Атанасије одговара на оптужбе

Шта то чујем?  Још једну бајку. Доћи ће дани , а већ су наступили ти дани, када ће рећи, срећни су људи који немају  уши да чују и очи да виде. Чућемо такве ствари на земљи, да би човек пре пожелео да нема уши.

Чуо сам да ових дана говоре: Зашто сте толико упорни. Добро и протестанти и католици од 1000 тачака у 990 се слажу, у десет се само не слажу, зашто сте толико окрутни, зашто гледате на оно у чему се не слажемо, уместо да гледате оно у чему се слажемо. Прогледајмо кроз оно што се не слажемо и ујединимо се, да будемо једно братство и „једно стадо и један пастир“.

Та помисао, браћо моја, исповедам вам се јавно, и мене је у почетку ганула. Јуче сам читао Великог Атанасија и он даје одговор на тај аргумент, који се чуо и за време аријанизма.

Говорили су онда Великом Атанасију:

Чујте о чему се ради и дивите се мудрости тога светог мужа.

– Чујте, каже, лукавство које нам сервирају. То је као да претпоставимо, да имаш човека у својој кући и он падне од болести у кревет и има болове у грудима и јечи од болова. Његове очи су здраве. Његове уши су здраве, срце му је здраво, ноге су му здраве, руке су му здраве, има само један бол у грудима. Позива лекара, а лекар долази код болесника и говори му:  Како лепе очи има овај болесник! Како лепе руке и ноге има овај болесник! Како јако срце има овај болесник!

Али, хришћане мој, нисмо те позвали због здравих делова тела. Шта се овде дешава, овај бол који осећа у грудима , можеш ли нам рећи од чега је? А, тако, одговара лекар.

Тако раде и они, игноришу ране. Међутим човече, једна бубуљица када ти изађе, трчиш и бојиш се, можда та бубуљица једног дана  те разори и одведе у смрт. Једна бубуљица, једна грешка, једно посртање од вере, то је велики грех.

Зато треба да припазимо, каже нам Велики Атанасије, да задржимо нетакнутом нашу веру.

Папизам, најстрашнији непријатељ Православља

Браћо моја живимо у тешким данима. Црква Христова нападана је страшно, као и у време Великог Атанасија, свети Брод, теретњак, као што је називао Цркву велики отац, је у опасности, тако је и данас Црква у опасности. Ово није само реч, то је окрутна стварност, да Црква Христова је искушавана окрутно. Њени непријатељи су велики и смртни, они су видљиви и невидљиви.

Непријатељи Православља су на првом месту масони, који као чворови ђаволови стискају сав Грчки народ а народ се гуши под њиховим чвором, а данас су они ушли у све слојеве нашег народа.

Непријатељи су и јеховини сведоци, који као најезда скакаваца из Откровења су пали на Грчку земљу. Као што скакавци не остављају ништа у винограду, на исти начин и они делују, као скакавци и пацови, настоје да униште темеље наше домовине.

Непријатељи су… Верујте ми, браћо, бојим се више једног другог непријатеља. Зато што хилиасту можеш избећи, масона исто, протестанта исто. Више се бојим папизма.

На жалост јерарси и теолози и професори и многи народ су наклоњени са симпатијама папизму.

Проредиће се Стадо, али немојте се бојати

Да, постоји велики страх и у великој је опасности наша Црква од стране папизма. У овим тешким данима кроз које пролазимо, шта треба да учинимо?

Моја душа је у овај час узнемирена и тужна. Као мали и недостојан еванђеља проповедник, као недостојан  да целивам ваше ноге, дозволите ми у овај час у духу Божијем да кажем следеће: Узимајући ово  пророчанство из спискова светог Козме, узимајући ово  пророчанство из светог предања, упозоравам вас и говорим вам: Православље ће проћи кроз велику недаћу, Православље ће поднети велику опасност. То свето стадо Цркве ће се проредити. Проредиће се православци. Једни ће отићи у масоне, други у хилиазам, а трећи у папизам и тако даље, проредиће се верници. Доћи ће дан, када  неће бити у Цркви ни појац за певницом, ни свештеника да врши литургију, ни ђакона да износи молитве и молбе. Доћи ће дан када ће се проредити жртвеници Божији. Немојте се бојати. Борба се не мери са телима, борба се не мери са бројевима, борба се добија са грудима хероја, борба се даје са вером.

Наравно. Било је време када је осам људи било на земљи, сви други су били поплављени. То је био Ноје са својом женом и децом. Осам душа, а Нојеви потомци су постали цели милиони.

Један је био Аврам, а племе Аврамово је било као звезде небеске и као песак морски. Један је био Велики Атанасије. Остао је сам. Напустили су га аутократори, напустио га је народ, напустило га је  и свештенство. Живео је три године у једном гробу, у једној спиљи са дивљим животињама.Један је остао. Сам. Сам против целог света. А тај један  је победио, зато што је имао истину и Бога са собом. Један  и сам је победио. Као што његов тропар говори, био је „стуб Православља“, Атлас Цркве. Као Атлас подигао је на своја рамена целу подземну сферу, по старој митологији, као што је Велики Атанасије постао Атлас, на чијим раменима се ослонило цело Православље.

Немојмо се бојати, „неће недостајати Православљу војника“.

И ако ми свештеници, и ако теолози издају нашу веру, и ово камење по којем газимо ће васкрснути и узвикивати: Вера православних је истинита. И из камења и брда и планина ће изаћи нови хероји наше вере.

КАНОНИ СВЕТИХ ВАСЕЉЕНСКИХ САБОРА О ЈЕРЕСИ

ПОГОВОР

Шта кажу свети Оци за јеретике?

7 . правило Св. Апостола

Ако који епископ или презвитер или ђакон буде светковао свети дан Пасхе (Васкраса) пре пролећне равнодневнице заједно са Јудејима нека се свргне.

10. правило Св. Апостола

Који се заједно са одлученим, ма било и у кући, буде молио, нека се одлучи.

11. правило Св. Апостола

Клирик, који се буде молио заједно са свргнутим клириком, нека се свргне и он.

45. правило Св. Апостола

Епископ, или презвитер, или ђакон, који се са јеретицима само и молио буде, нека се одлучи; ако им пак допусти, као клирицима, да што раде, нека се свргне.

46 . правило Св. Апостола

Заповиједамо да се свргне епископ, или презвитер, који призна крштење или жртву јеретика. Јер: како се слаже Христос с велијаром? или какав удио има вјерни са невјерником?

48. правило Св. Апостола

Епископ, или презвитер, или ђакон, који прими од кога друго рукоположење, нека се свргне и он и онај, који га је рукоположио, осим ако се не докаже да од јеретика има рукоположење. Јер, који су од таквих крштени или рукоположени, не могу бити ни вјерни ни клирици.

64 . правило Св. Апостола

Ако који клирик или световњак пође у синагогу Јудејску или јеретичку да се моли, нека буде свргнут и одлучен.

70. правило Св. Апостола

Ако који епископ или презвитер или ђакон или други из именика клирика буде постио заједно са јудејима, или светковао са њима њихове празнике, или примао од њих њихове празничне дарове као пресне хлебове или шта слично нека буде свргнут, а ако то учини световњак нека се одлучи.

71 . правило Св. Апостола

Ако који хришћанин принесе уља у светилиште незнабожачко, или у јудејску синагогу, или пали свеће, када су празници јеретички, нека се одлучи.

1. канон Антиохијског Помесног Сабора

Сви они, који се усуде да повреде наредбу Светог и Великог Сабора, који се сакупио у Никеји у присуству благочестивог и Богу омиљенога Цара Константина, у погледу празника спаситељне Пасхе, имају бити одлучени и искључени из Цркве, ако по својој расположности к препирању остану упорни противу добре установе…

2. правило четвртог помесног Антиохијског сабора

Сви они, који долазе у Цркву и слушају Свето Писмо, али који неће да учествују заједно са народом у молитви, или се одвраћају од светог Причешћа и евхаристије по неком противљењу, такви имају бити искључени из Цркве док се не исповеде и не принесу плодове покајања, и тада, када узмоле моћи ће добити опроштај. Нити треба имати општења са онима , који су одлучени, нити одлазити у куће и молити се са онима , који се са Црквом не моле, нити примати у једну Цркву оне, који се туђе од зборова, што у другој цркви бивају. Нађе ли се пак који епископ или презвитер или ђакон, или други из клира, да општи са онима који су одлучени, нека буде одлучен и он, као човек, који ред Црквени помућује.

9. правило Картагенског сабора

Ако који епископ или презвитер прими у општење оне, који су заслужно због својих преступа били искључени из Цркве, мора и он потпасти онаквој истој осуди…

Канонски одговор св. Тимотеја Александријског бр.9

На питање да ли може један клирик да се моли у присуству аријанаца или других јеретика, или му то ништа не шкоди, кад се он моли или чини принос.

Одговор:

На божанственоме приносу ђакон прије времена целивања казује: „Који сте ван општења, одлазите“, не смеју дакле присуствовати, осим ако обећају да ће се покајати и да ће оставити јерес.

33. правило Лаодикијског Сабора

С јеретицима или расколницима не сме се заједно молити.

9. правило Лаодикијског Сабора

Не може се допустити, да они, који припадају Цркви полазе ради молитве или службе у гробља или у такозване мученичке храмове јеретика, а који то чине, ако су верни, имају бити ван општења за неко време. Покају ли се и исповеде да су згрешили, нека се опет приме.

32. правило Лаодикијског Сабора

Не треба примати јеретичких благослова, јер су они више злословља него ли благослови.

34. правило Лаодикијског Сабора

Ниједан хришћанин не сме остављати мученике Христове и обраћати се лажним мученицима, тј. јеретичкима, или који су прије јеретици били, јер су ови далеки од Бога. Нека су дакле анатема, који се к њима обраћају.

37. правило Лаодикијског Сабора

Празничне дарове, које шаљу Јудеји или јеретици, не треба примати, нити заједно с њима празновати.

38. правило Лаодикијског Сабора

Не сме се празновати заједно са незнабошцима, нити општити у њиховом безбожју.

6. правило Лаодикијског Сабора

Не може се допуштати јеретицима, који остају упорни у јереси да улазе у дом Божји.

7. правило Лаодикијског Сабора

Који се обраћају из јереси….не смеју се примати док не предаду анатеми сваку јерес, а особито ону, у којој су прије били, и тек онда они које они називају вернима пошто изуче символ вере и буду помазани светим миром, нека се приме у општење светих тајни.

10. правило Лаодикијског Сабора

Који Цркви припадају, не смеју равнодушно женити своју децу са јеретицима.

31. правило Лаодикијског Сабора

Ни са каквим јеретиком не сме се брак склапати или за такве давати синове или кћери, него напротив треба њих узимати, ако обећају, да ће (православни) хришћани постати.

72 . правило Трулског (шестог Васељенског) Сабора

Нека не буде допуштено човеку православноме да се сједини са женом јерети~ком, нити жени православној да се венча са човеком јеретиком, а ако се открије да је ко тако што учинио, брак нека се сматра не ваљаним и незаконита свеза нека се развргне, јер не треба да се меша оно, што се не може мешати, нити састављати са овцом вука, ни са Христовим уделом наследство јеретика; а ко преступи ово, што смо ми установили нека се одлучи….

5. правило Св . Василија Великог

Јеретике, који се при крају живота кају, треба примати, али примати их , разуме се, не без разбора, него испитавши, да ли показују право покајање, и да ли могу представити плодове, који сведоче о њиховом старању да се спасу. Канони Светих Васељенских Сабора о јереси 207

1. правило Картагенског Сабора

Они који су крштени од јеретика треба да се поново крсте да би били примљени у Цркву.

15. канон

А они, који се одељују од општења са својим епископом због какве јереси, која је од светих сабора, или Отаца осуђена, то јест кад он јавно проповеда јерес и отворено о њој у цркви учи, такви не само што неће подлећи казни по правилима за то, што су прије саборнога разбора оделили се од таквога епископа, него ће напротив бити заслужни части која православнима пристоји. Јер они нису осудили епископе, него назовиепископе и назовиучитеље, нити су расколом порушили јединство Цркве, него напротив похитали су да ослободе Цркву од раскола и раздељења.“

46. правло св. Никифора Исповедника

У цркве које су основали јеретици, напомињемо да се може ући само по нужди, и то као у просту кућу, и само када се положи крст на средину може се ту и певати; али у олтар се не сме улазити, нити кадити нити се молити, нити палити кандило или свећу. Јеретици су сви, који уче противно православној вери, било да су они одавна или од скора одлучени од Цркве, било да следе старој или некој новој јереси.

(Зонара, Тумачење 2. Вас. 6, Ат.синт.2,182)

Учење (јеретичко) противној православној вери не мора се у осталом тицати основе православног веровања, па да се дотични сматра јеретиком, него је доста да он греши и у само неком догмату и већ је јеретик. Под именом јеретик подразумевају се и они који призивају и исповедају нашу тајну али који греше тек у неким питањима учења православног и у томе другачије мисли од православних.

(Зонара,Тумачење 14. правила,

IV Васељенског сабора)

Еванђелист Јован нам каже: „Сваки који преступа и не остаје у учењу Христовом, тај Бога нема, а који остаје у учењу Христовом, он има и Оца и Сина. Ако неко долази к вама и ово учење не доноси, не примајте га у кући и не поздрављајте се. Јер ко се поздравља с њим, учествује у његовим злим делима“ (2.Јован 9-11).
„Они (Латини), свети владико, ни један од важнијих делова вере нису оставили нетрауматизован и неизмењен. Зато, не само да се одсецају од увек правог и доброг и лепог Тела Христовог, него се предају и Сатани…“ (Светогорски оци аутократору Михаилу Палеологу после лажног уједињења у Ферари у Флорентији).
Папизам је осуђен као јерес од Сабора на челу са В. Фотијем (879-880 п.Х.) и  од Сабора у Констандинграду 1351, када су анатемисани католици.
Свети Козма назива папу антихристом и каже: „Папу проклињите, он ће бити разлог“.У Симболу Вере исповедамо да сви православни верујемо „у једну свету, саборну и апостолску Цркву“.

Шта кажу и шта раде латинизирани јерарси?

Патријарх Вартоломеј, архиепископ Христодул и други наши екуменизовани јерарси верују не у једну али у многе цркве. Прихватају папизам као цркву. Потписују сагласности, за признање тајни католика. Доводе у Грчку папу! Примају га званично у Атинској Архиепископији. Размењују целиве и поклоне! У званичном часопису Патријаршије пише: „Немогуће је да сматрамо да било ми Православни или ви Паписти имамо као  искључиво власништво наслеђе старе цркве“ (Епискепсис, 1-7-1991, бр. 464).

Називају папу „пресветим“ (Епискепсис, бр. 647, стр. 2-3,30-4-2005), „ заиста посланог од Бога“ (Католики, 22-7-2003), „блажени“ , „брат“, итд.

Усиновљују демонске теорије. Говоре: „Све религије су путеви спасења“ (Епискепсис, бр. 523, стр. 12, Женева 1995).

Приликом 6-стог Светског Сусрета Религија и Мира 4-11-1994, патријарх Вартоломеј објављује: „Ми као религиозне вође треба да уведемо на сцену духовне почетке екуменизма, братства и мира. Али да бисмо успели у томе треба да будемо уједињени у духу једног Бога… Римокатолици и Православци, Протестанти и Јевреји, Муслимани, Индијци, Будисти….“ (Епискепсис бр. 494, стр. 23, Женева 1994).

Са издатцима Цркве архиепископ Христодул  и његови следбеници, сазивају у Атини свејеретички скуп“! Сваку групу јеретика признају као цркву!

Праве договор на „Светском Савету Цркава“, да … не доведу у Православље јеретике!

Протерују православног свештеника и теолога!

„…Забрањујемо ти до изрицања одлуке Црквеног Суда, вршење свих свештенодејстава“. (Спис Свете Архиепископије, Број. Проток. ЕКС. 3173/2005).

****

„По Допису под броје. 3173/06.06.2005 Свете Архиепископије Атинске, који је послат нама и по којем смо обавештени од Пресветог Архиепископа Атине и целе Грчке г. Христодула да вам  се забрањује на одређено и до изрицања одлуке задуженог Црквеног Суда , вршење свих свештенодејстава због почињених канонских преступа, упознати смо да лично нисте у могућности да свештенодејствујете у Светом Храму светог Антонија као и у било ком другом Светом Храму“.  (допис митрополита Солуна Антима, бр. Прот. 497).

„Неће недостајати Цркви војника“

Узнемиравајући феномени. По свему скромни наши јерарси не протествују. Други се одважују још више. Патријарх Вартоломеј, архиепископ Христодул и мноштво јерарха се екуменизује и масонизује. Имају све ближе односе са папом и јеретицима и одаљавају се од православног стада.

У овим тешким временима, када стражарнице издају и напуштају своје положаје, држи Бог тај мали остатак да даје борбу. Борбе о. Августина Н. Кандиота за очишћење Цркве настављају данас и други угледни свештеници, монаси и мноштво побожних Хришћана.

Где нас воде!

Фотографије говоре:

_____________________________________

MIKΡΟ ΑΦΙΕΡΩΜΑ ΣΤΟΝ ΕΠΙΣΚΟΠΟ ΤΟΥ ΚΟΣΣΟΒΟΥ ΑΡΤΕΜΙΟ

ΠΟΥ ΔΙΩΚΕΤΑΙ  ΓΙΑ ΤΗΝ ΟΡΘΟΔΟΞΙΑ

Γραμμένο από ευλαβή ιερομόναχο που κρατά με συνασκητάς του ψηλά το λάβαρο της Ορθοδοξίας

Σεβασμιώτατε Πατέρα!
Μέ θλίψη παρακολουθῶ πώς κάποιοι ξήλωσαν ἀπό τόν καρδιά τους τόν Χριστό! Καί ἦταν ἐπίσκοποι αὐτοί!!!
Πῶς ἤθελες νά κρατήσουν ἐσένα, ἀφοῦ Ἐκεῖνον ξήλωσαν πιό νωρίς;…
Μέ ἄδειες καρδιές προχωρᾶνε καί μέ ἀγωνία κοιτᾶνε νά δοῦν μήπως ὑπάρχει κανείς συνεπίσκοπος, πού ἐξακολουθεῖ τήν Ἀλήθεια νά κρατᾶ στό χέρι και τόν Θεόν νά φανερώνει στούς ἀνθρώπους, καί τόν Θεόν στήν καρδιά νά κρατᾶ!
Σέ ξήλωσαν Πατέρα ἀπό τόν θρόνο τῆς Ράσκας καί Πριζρένης… Δέν μπόρεσαν ὅμως νά σέ ξηλώσουν ἀπό τίς καρδιές τῶν παιδιῶν σου πού τά πάντα ἄφησαν γιά τόν Χριστό!
Σέ ἐξόρισαν μακριά, ἀφήνοντας ἔρημα τά Μοναστήρια καί Ἐκεῖνος ἔστειλε τούς Μοναχούς σου στήν ἔρημο.
Ἡ Ἐκκλησία ἔφυγε στήν ἔρημο…
Ὁ θρόνος τοῦ Πατριάρχου στήθηκε πάνω στό αἷμα, στά δάκρυα, στόν ἱδρῶτα, στήν ἀγωνία!!!
Τά λιοντάρια τοῦ θρόνου σκαλίστηκαν στά κόκκαλα τῶν Μοναχῶν. Τά δάκρυα ὅμως τῶν διωγμένων παιδιῶν τοῦ Θεοῦ θά πνίξουν τούς κακούς ἐργάτας τοῦ Ἀμπελῶνος τοῦ Κυρίου!
Ἐσεῖς Σεβασμιώτατε εἶστε ὁ Πατέρας, ἐμεῖς ἀκολουθοῦμε σιγά σιγά πίσω ἀπό τά διωγμένα παιδιά σου! Μέσα στό Ἅγιο Ποτήριο –τό Σῶμα καί τό Αἷμα τοῦ Χριστοῦ– ὅλο τό σῶμα τῆς Ἐκκλησίας στά χέρια σου κρατᾶς!
Προσευχήσου γιά μᾶς τίμιε Πατέρα!
Προσευχήσου καί γιά μᾶς! Ἀμήν.

ΠΟΙΗΜΑ ΕΤΕΡΟΥ ΙΕΡΟΜΟΝΑΧΟΥ ΓΙΑ ΤΟΥΣ ΕΠΙΣΚΟΠΟΥΣ ΤΩΝ ΕΣΧΑΤΩΝ ΚΑΙΡΩΝ

ΤΟΙΟΥΤΟΙ  ΥΜΙΝ  ΠΡΕΠΟΥΣΙΝ  ΑΡΧΙΕΡΕΙΣ

ΚΑΤΑ  ΤΑΣ  ΚΑΡΔΙΑΣ  ΥΜΩΝ  ΔΟΣΩ  ΥΜΙΝ  ΑΡΧΟΝΤΑΣ

1. Σήμερα ποὖναι ἐορτή,———————-2. Μέ τίς χρυσές τίς γκλίτσες των
σήμερα ποὖναι σχόλη,—————————-τ᾿ ἀτίμητ᾿ ἄμφιά των,
θἄρθουν νά μᾶς βλογήσουνε————-——τίς ἀκριβές τίς μήτρες των,
καμπόσοι ἀργοσχόλοι.—————————-καί τά καλά φαγιά των.

3. Ἄν καί μαστίζετ᾿ ὁ  λαός–—————–4. Λέν πώς ποιμαίνουν τόν λαόν,
ἀπό τήν ἀνεργία,––——————————–μά μον᾿ ν᾿ ἀρμέγουν ξέρουν,
ἐτοῦτοι ἐδῶ καλοπερνοῦν———————-καί τ᾿ ἔρημο τό βόσκημα
ἀπό τήν Ἐκκλησία.–———————–——–πολύ βαρύ τό φέρουν.

5. Γιά τοῦτο φεύγει ὁ λαός–———————–6. Ἐγέμισ᾿ ἡ πατρίδα μας
ἀπό τήν Ἐκκλησία——————————-—ἀπό  κακοδοξία
καί δέν τούς καίγεται καρφί———————-κανείς τους δέν ἀνησυχεῖ
γιά τήν ἀποστασία.……………………………γιά τήν ΌΡΘΟΔΟΞΙΑ.

7. Κι᾿ ἄν φύγουν ὅλοι οἱ πιστοί.……………..8. .Ἄς πᾶνε ὅπου θέλουνε,
ἀπό τήν Ἐκκλησία,……………………………..ἐμεῖς καλά περνοῦμε
ἐκεῖνοι ἀναπαύονται…………………………….μέ τίς φιέστες τίς πολλές,
εἰς τήν μισθοδοσία.……………………………..ὅπου γιορτές ἀκοῦμε.
Μ. Κ.  19-10-2010

_________________________

«Η εκκλησία, η οποία προς απολαβή εγκόσμιων αγαθών, έκρινε καλόν να συζευχθεί, να ενώσει την τύχη της μετά του θηρίου της Αποκάλυψης, συν τω χρόνω απώλεσε την ελευθερία της, και ηδονικά καθισμένη στη ράχη του θηρίου, κυβερνάται υπ΄ αυτού και περιφέρεται στις οδούς και στις ρύμες του κόσμου ως μισθωτή πόρνη θρησκευτική πόρνη, που εμπορεύεται τον Χριστόν, αναγκασμένη να κερνά τα πλήθη από το χρυσόν ποτήρι όχι τον καθαρό οίνο της Κ. Διαθήκης, αλλά οίνο νοθευμένο, διδάγματα ξένα και αλλότρια προς το γνήσιο πνεύμα του Χριστιανισμού».

Αυγουστίνος Καντιώτης,  «Χριστιανική Σπίθα» του 1952

____________________________________________________

ΣΧΟΛΙΟ

• Εξ αφορμής του ποιήματος του ιερομονάχου όπου μεταξύ των άλλων δεσποτικών παραλυσιών στιγματίζει και τα συλλείτουργα με καυστικό τρόπο, ανακάλεσα στη μνήμη μου ένα πρόσφατο κείμενο που δημοσιεύθηκε στον ΟΡΘΟΔΟΞΟ ΤΥΠΟ με συγγραφέα τον π. Διονύσιο Τάτση το οποίο αναλύει πολλές πτυχές του εκφυλιστικού αυτού φαινομένου κάτω απ το πρίσμα του ορθοδόξου ήθους. Συνιστώ εκθύμως στους αναγνώστες του μπλογκ να το αναγνώσουν είτε μέσω διαδικτύου είτε μέσω ανάγνωσης του εβδομαδιαίου κυκλοφορούντος φύλλου. Με ευγενικό τρόπο αλλά χωρίς μισόλογα και υπεκφυγές ένα δυσώδες έλκος της σύγχρονης εκκλησιαστικής ζωής ανατέμνεται κατά τον καλύτερο τρόπο από τη γραφίδα ενός εκλεκτού κληρικού. Είθε να εκλείψει κάποτε το θλιβερό φαινόμενο των συλλείτουργων που τόσο σκανδαλίζει τον ευσεβή λαό.

• Σας συγχαίρω για την παράθεση του μνημειώδους κειμένου του αοιδίμου π. Αυγουστίνου στη ΣΠΙΘΑ του 1952 που περιγράφει με μοναδικό τρόπο την άθλια θέση της Ελλαδικής Εκκλησίας έναντι της άθεης πολιτείας. Ο αείμνηστος ιεράρχης είχε συλλάβει το πρόβλημα στις αληθινές του διαστάσεις καθόσον χρημάτισε βοηθός  του αειμνήστου καθηγητού της Θεολογικής Σχολής Αθηνών Χρήστου Ανδρούτσου, συγγραφέως του μοναδικού στο είδος του βιβλίου «ΕΚΚΛΗΣΙΑ ΚΑΙ ΠΟΛΙΤΕΙΑ ΕΞ ΕΠΟΨΕΩΣ ΟΡΘΟΔΟΞΟΥ» που αναλύει με ενάργεια τη μοναδική πραγματικότητα ότι δηλαδή η Εκκλησία της Ελλάδος κατήντησε ταπεινό εξάρτημα της άθεης πολιτείας. Παρενθετικώς αναφέρω ότι ο αείμνηστος, πεφιλημένος όλων μας, θρυλικός πλέον π. Αυγουστίνος προοριζόταν για πανεπιστημιακός λόγω των φοβερών ικανοτήτων του αλλά ΕΥΤΥΧΩΣ άλλως έδοξε τη θεία χάριτι προς όφελος της αγίας μας Εκκλησίας! Ουδέν ψευδέστερον του κατά κόρον λεγομένου ότι κυριαρχεί το σύστημα της συναλληλίας στις σχέσεις Εκκλησίας-πολιτείας όπως έγραψε κάποτε ο αείμνηστος Ιερώνυμος Κοτσώνης, πρώην αρχιεπίσκοπος Αθηνών και καθηγητής του κανονικού δικαίου που ασχολήθηκε ιδιαίτερα με το θέμα. Η πικρή αλήθεια είναι ότι κυριαρχεί το σύστημα της νόμω κρατούσης πολιτείας προς χαράν των δαιμόνων και προς βλάβη του αληθινού εθνικού συμφέροντος. Δυστυχώς αυτή η κατάσταση βολεύει και κάποιους ορεγομένους επισκοπής. Τυχόν χωρισμός Εκκλησίας-πολιτείας θα επιφέρει αναποτρέπτως καταπληκτική μείωση του αριθμού των ορεγομένων επισκοπής αφού θα εκλείψει το κίνητρο της επισκοποποιήσεώς των και ο νοών νοείτω! Η Εκκλησία μας όμως θα ανακτήσει τη χαμένη αίγλη και αξιοπιστία της. Και κάτι τελευταίο! Ο π. Αυγουστίνος δε δίστασε να χρησιμοποιήσει και εκφράσεις ωμές προς αποκάλυψη της ελεεινής πραγματικότητας. Δυστυχώς η σύγχρονη εκκλησιαστική γλώσσα γέμει διπλωματίας και ψευδοευγένειας και ουσιαστικά επευλογεί τα πλείστα όσα εκκλησιαστικά, κοινωνικά και εθνικά αίσχη! Ας δεηθούμε όλοι μας,εν μια ψυχή και καρδία,οι εκλεκτές σκέψεις του πεφιλημένου π. Αυγουστίνου να προβληματίσουν τους ιεράρχες μας επ αγαθώ της αγίας μας Εκκλησίας!
• Λυκούργος Νάνης

Τοῦ ἁγίου Δημητρίου
26 Ὀκτωβρίου

ΥΠΟΔΕΙΓΜΑ ΗΡΩΪΚΗΣ ΠΙΣΤΕΩΣ

ΣΗΜΕΡΑ 26 Ὀκτωβρίου εἶνε ἑορτὴ μεγάλη. Ἡ Ὀρθόδοξος Ἐκκλησία, ὄχι μόνο στὴν Ἑλ­λάδα ἀλλὰ παντοῦ, τὴν τιμᾷ. Διότι παντοῦ ὑπάρ­χουν Δημήτριοι, ἀκόμη καὶ γυναῖκες Δήμητρες, καὶ ἑορτάζουν τὸν μεγαλομάρτυρα ἅγιο Δημήτριο.

* * *

Τί ἦταν ὁ ἅγιος Δημήτριος; Ἄνθρωπος ἦ­ταν καὶ αὐτὸς ὅπως ἐμεῖς, δὲν διέφερε. Κάθε ἄνθρωπος ὅμως ἔχει θέλησι. Καὶ ἂν κάνῃ κα­λὴ χρῆσι τῆς θελήσεώς του, μπορεῖ νὰ φτάσῃ μέ­χρι τὰ οὐράνια· ἂν κάνῃ κα­κὴ χρῆσι, μπορεῖ νὰ κατρακυλίσῃ μέχρι τὸν ᾅδη. Ἂν θέλῃ γίνεται ἄγγελος, ἂν θέλῃ γίνεται σατανᾶς. Κ’ εἶ­νε στι­γμὲς ποὺ φτάνει πολὺ ψηλά, εἶνε στιγμὲς ποὺ πέφτει πολὺ χαμηλά, ἀηδιάζει τὸν ἑαυτό του, γίνεται χειρότερος ἀπὸ τὸ δαίμονα. Γι’ αὐτὸ γέ­μισε ὁ κόσμος τώρα ἀπὸ δαιμονιζομένους.

Ὁ ἅγιος Δημήτριος γεννήθηκε στὴ Θεσσα­λονίκη ἀπὸ ἐκλεκτὴ οἰκογένεια περὶ τὸ 300 μ.Χ., ὅταν στὴν αὐτοκρατο­ρία βασίλευε ἕνας τύραννος, ὁ Διοκλητιανός. Τὸ ἐπάγγελμά του ἦταν στρατιωτικός, γενναῖος ἀ­ξιωματικός. Ἐ­κεῖνο ὅμως ποὺ τὸν διέκρινε ἀπὸ τοὺς συναδέλφους του ἦταν – ποιό· ὅτι πίστευε στὸ Χρι­­στό, ὅτι αὐτὸς βασιλεύει, εἶνε ὁ κυβερνήτης τοῦ σύμπαντος. Πίστευε μὲ ὅλη τὴν καρδιά του, κι αὐτὸ ποὺ πίστευε δὲν τὸ ἔκρυβε.

Τώρα σπάνια θὰ συναντήσῃς Χριστιανὸ νὰ ὁμολογῇ τὸ Χριστό. Ἔρχονται στὴν ἐκκλησία, προσκυνοῦν, ἀνάβουν κεριά, κ.λπ., ἀλλὰ με­τὰ ἔξω τίποτα. Πουθενὰ δὲν ἐκδηλώνονται. Φοβοῦνται καὶ τὸ σταυρό τους ἀκόμη νὰ κάνουν, ντρέπονται καὶ νὰ ποῦν τὸ ὄνομα τοῦ Χριστοῦ. Αὐτοὶ εἶνε ἀνάξιοι νὰ λέγωνται Χριστιανοί. Τέτοια δειλία καὶ ἀνανδρία ἐπικρατεῖ. Ἢ πιστεύεις, κύριε, ἢ δὲν πιστεύεις! Ἐὰν δὲν πιστεύῃς, τότε ἑνώσου μὲ τοὺς ἀπίστους καὶ ἀθέους καὶ πολέμησε ὅ,τι ὑψηλὸ καὶ ὡ­ραῖο ὑπάρχει. Ἂν πιστεύῃς ὅμως, αὐτὸ ποὺ πιστεύ­εις νὰ τὸ καμαρώνῃς καὶ νὰ τὸ διακηρύττῃς.

Αὐτὸ ποὺ πίστευε λοιπὸν ὁ ἅγιος Δημήτρι­ος τὸ ἐκήρυττε φανερά, παντοῦ, καὶ προσπαθοῦ­­σε νὰ ἑλκύσῃ κι ἄλλους στὸ Χριστό. Κάθε πρωῒ παρακαλοῦσε· Κύριε, κάνε νὰ γίνουν κι ἄλ­­­λοι Χριστιανοί! Λένε μάλιστα, ὅτι δὲν ἡσύχα­ζε ἐὰν δὲν ἔκανε τοὐλάχιστον ἕνα καινούρ­γιο Χρι­στιανὸ τὴν κάθε ἡμέρα. Πρὸ παντὸς προσπαθοῦσε νὰ φέρῃ στὸ Χριστὸ παιδιὰ καὶ νέους. Καὶ μεταξὺ τῶν νέων ποὺ ἐκέρδισε εἰς Χριστὸν ἦταν καὶ ἕνας ποὺ ὠνομάζετο Νέστωρ.

Αὐτὴ ἦταν ἡ δρᾶσι του ὅταν κηρύχθηκε δι­ωγμός. Ὅποιος ἐκήρυττε Ἰησοῦν Χριστὸν κα­τεδιώκετο· καὶ μεταξὺ τῶν πρώτων ποὺ συν­ελήφθησαν ἦταν ὁ ἅγιος Δημήτριος. Τοῦ εἶ­παν· ―Ἀρνήσου τὸ Χριστό, βλαστήμησέ τον. ―Ὄχι. ―Βλαστήμησε τὸ Χριστό. ―Ὄχι. ―Βλα­στήμησε τὸ Χριστό. ―Ὄχι. Ἐπειδὴ δὲν πειθαρχοῦσε, τὸν καθαίρεσαν ἀπὸ τὸ στρατιωτι­κό του ἀξίωμα, τὸν ἔκαναν ἁπλὸ πολίτη, καὶ τὸν ἔβαλαν στὴ φυλακή.

Ἐνῷ ὅμως βρισκόταν στὸ κελλί, δέχθηκε μία ἐπίσκεψι. Ἀνοίγει ἡ πόρτα καὶ μπαίνει ὁ Νέστωρ. ―Δάσκαλε, φέρ­νω δυσάρεστα νέα. ―Τί συμβαίνει, παιδί μου; ―Ἡ Θεσσαλονίκη εἶ­­νε ἀνάστατος. Ἄντρες γυναῖ­κες παιδιὰ συγ­κεντρώνονται στὸ στάδιο καὶ βλέπουν ἀγῶνες. Ἐκεῖ παρουσιάστηκε ἕνας γιγαντιαῖος σι­δηρό­φρακτος εἰδωλολάτρης ποὺ λέγεται Λυαῖος. Εἶνε τὸ καύχημα καὶ καμάρι τῶν ἐ­χθρῶν τοῦ Χριστοῦ. Κάθε μέρα ὁ κήρυκας φωνάζει· Ὅ­ποιος Χριστιανὸς θέλει, ἂς ἔρ­θῃ νὰ παλέψῃ μὲ τὸ Λυαῖο!… Τόσες μέρες τώρα κανείς δὲν παρουσιάζεται, καὶ ὅλοι μᾶς  χλευάζουν. Δὲν τὸ ἀνέχομαι. Θέλω νὰ ξεπλύ­νω τὸ ὄνειδος αὐ­τό, θέλω νὰ μονομαχήσω μὲ τὸ Λυαῖο, καὶ ζητῶ τὴν εὐχή σου. Ὁ ἅγιος Δημήτριος δὲν τὸν ἀπέτρεψε. Τὸν εὐλόγησε καὶ τοῦ εἶπε· ―«Ὕπαγε· καὶ Λυαῖον νικήσεις καὶ ὑπὲρ Χριστοῦ μαρτυρήσεις»· καὶ τὸ Λυαῖο θὰ νικήσῃς, ἀλλὰ καὶ θὰ μαρτυρήσῃς γιὰ τὸ Χριστό.

Ὡπλισμένος ὁ Νέστωρ μὲ τὴν εὐχὴ τοῦ ἁ­γίου διδασκάλου του, νάτος τώρα κατεβαίνει στὸ στίβο φτερωτός. Ὁ κῆρυξ φωνάζει· ―Ποιός Χριστιανὸς θέλει νὰ μονομαχήσῃ μὲ τὸ Λυαῖο; ―Ἐγώ, φωνάζει ὁ νέος. Στρέφονται ὅλοι καὶ βλέπουν ἕνα παιδάριο. ―Ἐσύ, τοῦ λένε, θὰ τὰ βάλῃς μὲ τὸ γίγαντα; Δὲ λυπᾶσαι τὰ νιᾶτα σου; Μ᾽ ἕνα χτύπημα θὰ σὲ ξαπλώσῃ κατὰ γῆς. Λυπήσου τὴ ζωή σου… Αὐτὸς ὅμως εἶνε ἀ­ποφασισμένος, καὶ ἔτσι οἱ δύο ἀντίπαλοι παρατάσσονται. Καὶ ἐνῷ ὅλοι, τὸ πλῆθος τῶν εἰδωλολατρῶν καὶ οἱ λίγοι Χριστιανοί, κρατοῦν τὴν ἀναπνοή τους, ὁ Νέστωρ ὁρμᾷ καὶ φωνάζοντας «Θεὲ τοῦ Δημητρίου, βοήθει μοι», δίνει ἕνα καίριο πλῆγμα στὸ γίγαντα καὶ τὸν ῥίχνει κάτω μὲ γδοῦπο. Αὐτὸ ἦταν ἕνας θρί­αμβος τοῦ χριστιανισμοῦ τὴν ἡμέρα ἐκείνη.

Ἐν συνεχείᾳ ὅμως ὁ Νέστωρ μαρτύρησε. Τὸν συλλαμβάνουν, τοῦ ζητοῦν νὰ βλαστη­μή­σῃ τὸ Χριστό. Δὲν βλαστημᾷ, κ’ ἔτσι τὸν θανατώνουν.

Μετὰ πηγαίνουν στὴ φυλακή, στὸ κελλὶ τοῦ διδασκάλου. Μὲ τὶς λόγχες τρυποῦν τὸν Δημήτριο στὴν πλευρά, καὶ τελειώνει μαρτυρι­κῶς τὸν δρόμο του. Ὁ τάφος του ἀνέβλυσε μύρο· γι᾽ αὐτὸ λέ­γεται μυροβλήτης. Πάνω στὸν τάφο του κτίστηκε ἔπειτα μεγαλοπρε­πὴς ναός, ὁ ναὸς τοῦ Ἁγίου Δημητρίου Θεσσαλονίκης, ποὺ ἑορτάζει σήμερα.

Πολλὰ καὶ μεγάλα θαύματα ἔκανε ὁ ἅγιος Δημήτριος. Ἕνα μόνο σᾶς θυμίζω. Ἂς μὴν πιστεύουν οἱ ἄπιστοι, δικαίωμά τους· ἐμεῖς πιστεύουμε. Διότι τέτοια ἅγια ἡμέρα, 26 Ὀκτωβρίου τοῦ 1912, ὁ ἅγιος Δημήτριος ἔκανε τὸ θαῦμα του. Τὰ παιδιὰ τῆς Ἑλλάδος φώναζαν στὶς μεραρχίες καὶ στὰ τάγματα· Ἅγιε Δημήτριε, κάνε τὸ θαῦμα σου! Καὶ πράγματι τὴν ἡ­μέρα τοῦ ἁγίου Δημητρίου μπῆκαν στὴ Θεσσαλονίκη καὶ ὕψωσαν τὴ σημαία μας ἐπάνω στὸ Λευκὸ Πύργο! Δὲν εἶνε θαῦμα αὐτό;

* * *

Τὸ συμπέρασμα ποιό εἶνε; Οἱ ἅγιοι εἶνε ὑ­ποδείγματα. Τόσο ὁ ἅγιος Δημήτριος ὅσο καὶ ὁ ἅγιος Νέστωρ εἶνε ὑποδείγματα πίστεως, ποὺ πρέπει κ’ ἐμεῖς νὰ μιμηθοῦμε ὅσο ζοῦμε σ’ αὐτὴ τὴ ζωή, νὰ τοὺς ἀκολουθήσουμε.

Γεννᾶται τὸ ἐρώτημα· πιστεύουμε; Μὲ τὰ λόγια πιστεύουμε, τὰ πράγματα ὅμως ἀποδει­κνύουν ὅτι δὲν ἔχουμε οὔτε λίγη ἀπὸ τὴν πίστι ποὺ εἶχαν οἱ ἅγιοι ἐκεῖνοι. Ἂν γίνῃ δι­ω­γμὸς ―καὶ θὰ γίνῃ διωγμός― ὅπως ἔγινε ἐπὶ Διοκλητιανοῦ, δὲν ξέρω πόσοι ἀπὸ τοὺς λεγομένους Χριστιανοὺς θὰ μείνουν πιστοὶ στὸ Χριστό.

Θὰ πέσῃ κόσκινο. Ἔρχεται ὁ ἀντίχριστος. Τὸ νούμερό του, τὸ 666, ἔχει σημασία. Καὶ οἱ ταυτότητες μὲ τὸ 666 εἶνε μέσα στὸ πρόγραμ­μα τῆς κυριαρχίας του. Μὴν πάρῃ κανείς τέτοια ταυτότητα. Εἶνε σημάδι τοῦ ἀντιχρίστου. Αὐτὸς θὰ σείσῃ τὴν οἰκουμένη, θὰ κοσκινίσῃ μικροὺς καὶ μεγάλους, καὶ ἄρχοντες καὶ ἀρ­χομένους, καὶ γυναῖκες καὶ ἄντρες καὶ παιδιά. Θὰ προσπαθήσῃ νὰ σφραγίσῃ ὅλους. Ἐ­μεῖς μία σφραγῖδα ἔχουμε, τὴ σφραγῖδα τοῦ ἁγίου βαπτίσματος. Θὰ προσπαθήσῃ ὁ ἀντίχριστος νὰ σφραγίσῃ τὸν κόσμο μὲ τὴ σφρα­γῖ­δα τοῦ σατανᾶ. Καὶ τότε μέσ᾽ στοὺς χίλιους ἕνας, μόνο ἕνας, θ’ ἀντισταθῇ!

Εἶνε ὑπερβολικὸς ὁ λόγος μου; Δὲν εἶνε. Διότι πόση ἀντίστασι δείχνουν οἱ σημερινοὶ Χριστι­ανοὶ ἐν συγκρίσει μὲ τοὺς Χριστιανοὺς τῶν πρώτων αἰώνων; Σ’ ἐκείνους τὸ μαχαί­ρι ἔ­βαζαν στὸ λαιμὸ γιὰ νὰ βλαστημήσουν, καὶ δὲ βλα­στημοῦσαν· οἱ σημερινοὶ βλαστημοῦν χω­ρὶς νὰ τοὺς ἀναγκάζῃ κανείς. Ποιός τοῦ βάζει τὸ μαχαίρι στὸ λαιμὸ τοῦ ψευδοχριστιανοῦ καὶ βλαστημᾷ; Ἐὰν λοιπὸν τώρα χωρὶς μαχαίρι, χωρὶς διωγμό, βλαστημοῦν, φαντάσου τί θὰ γίνῃ ὅταν ἔλθῃ ὁ ἀντίχριστος…

Ἐμεῖς τί πρέπει νὰ κάνουμε; Νὰ πιστέψουμε. Ἂς παρακαλέσουμε· Δός μας, Κύριε, τὴν πίστι! τὴν πίστι ποὺ εἶχε ὁ ἅγιος Δημήτριος καὶ ὁ ἅγιος Νέστωρ, τὴν πίστι ποὺ εἶχαν οἱ πρόγονοί μας· τετρακόσα χρόνια ἔζησαν κάτω ἀπ’ τὴν Τουρκιά, μὲ τὸ μαχαίρι στὸ λαιμό, καὶ δὲν ἀρνήθηκαν τὸ Χριστό. Κ’ ἐμεῖς, ἂν γί­νῃ διω­γμός, νὰ μείνουμε ὅλοι πιστοὶ καὶ ἀφωσιωμένοι. Τὰ λεφτά μας ἂς τὰ πάρουν οἱ ἀντίχριστοι, τὰ σπίτια μας ἂς τὰ πάρουν, τὰ χωρά­φια μας ἂς τὰ πάρουν, τὰ ζῷα μας ἂς τὰ πάρουν, ὅπως λέει ὁ ἅγιος Κοσμᾶς ὁ Αἰτωλός· τὴν πίστι μας ὅμως στὸ Χριστὸ ὄχι! Νά τὰ λόγια τοῦ ἁγίου Κοσμᾶ· «Ψυχὴ καὶ Χριστὸς σᾶς χρειάζονται. Αὐτὰ τὰ δύο ὅλος ὁ κόσμος νὰ πέσῃ, δὲν ἠμπορεῖ νὰ σᾶς τὰ πάρῃ, ἐκτὸς καὶ τὰ δώσετε μὲ τὸ θέλημά σας. Αὐτὰ τὰ δύο νὰ τὰ φυλάγετε νὰ μὴ τὰ χάσετε».

Εἴθε, ἀγαπητοί μου, ὅσοι ἀ­κοῦτε τὰ λόγια αὐτά, παιδιὰ γυναῖκες καὶ ἄντρες ποὺ τιμᾶτε σήμερα τὸν ἅγιο Δημήτριο, εἴθε κανείς νὰ μὴ γίνῃ προδότης. Νὰ μείνουμε ὅλοι πιστοί. Κι ἂν ἀκόμη ἔρθουν χρόνια κατηραμένα ―καὶ θὰ ἔρθουν―, καὶ πάνω στὴ γῆ μείνῃ ἕνας Χριστιανός, ἕνας μόνο νὰ μείνῃ, φτάνει αὐτός. Αὐτὸς ὁ ἕνας θὰ νικήσῃ. Θὰ νικήσῃ ὁ ἕνας, δὲ θὰ νικήσουν οἱ πολλοί. Δὲ θὰ νικήσουν οἱ ἀντίχριστοι, δὲ θὰ νικήσουν οἱ ἄθεοι, ἀλλὰ θὰ νικήσῃ ὁ Θεὸς τοῦ ἁγίου Δημητρίου.

«Θεὲ τοῦ Δημητρίου, βοήθει» μας· ἀμήν.

† ἐπίσκοπος Αὐγουστῖνος

(Ομιλία Μητροπολίτου Φλωρίνης εις Ιερό ναὸ Ἁγίου Δημητρίου Κ. Καλλινίκης – Φλωρίνης Δευτέρα 26-10-1987)

______________________

ΣΕΡΒΙΚΑ

__________________________

Свети Димитрије Мироточиви- Митровдан- 8 Новембар/ 26 Октобар

ХЕРОЈСКИ ПРИМЕР ВЕРЕ

Данас 26 Октобра је велики празник. Православна Црква, не само у Грчкој него широм васељене га поштује. Зато што свуда постоје Димитрији, имају и жене његово име,  Димитре, и сви они славе великомученика светог Димитрија.

* * *

Шта је био свети Димитрије? Био је човек као и ми, није се разликовао. Сваки човек има вољу. Уколико добро употеби своју вољу, може да стигне и до небеса, ако ли злоупотреби своју вољу скотрљаће се до ада. Ако жели човек постаје анђел или сатана. Има тренутака када стиже веома високо, а има и тренутака када пада веома ниско, гади се сам себи , постаје гори од демона. Зато је сада свет испуњен демонизираним(опседнутим) људима.

Свети Димитрије је рођен у Солуну од угледних родитеља негде 300 п.Х, када је у царству владао један тиранин, Диоклецијан. Занимање светог Димитрија је било војно, био је храбар царски намесник града Солуна. Али оно по чему се издвајао од своје сабраће – шта је било-  веровао је у Христа, да Он царује и да је Он владар васељене. Веровао је свим својим срцем, и то у шта је веровао није скривао.

Данас ћеш веома ретко сусрести Хришћанина да исповеда Христа. Долазе у цркву, поклањају се, пале свеће, итд., али након тога ништа. Нигде се не објављују. Боје се и прекрстити, стиде се да изговоре име Христово. Они су недостојни да се називају Хришћанима. Такав страх и кукавичлук влада. Или верујеш господине или не верујеш! Ако не верујеш онда се уједини са неверницима и незнабошцима и бори се против свега узвишеног и лепог што постоји на свету. Али ако верујеш,  да се поносиш и проповедаш то у шта верујеш.

Оно у шта је веровао свети Димитрије, јавно је проповедао свуда, настојао је и друге да приближи Христу. Свако јутро се молио· Господе, учини и други људи да постану Хришћани! Говоре многи, да се није смиривао ако сваки дан није бар некога  учинио Хришћанином. Пре свега је настојао приближити Христу децу и омладину. Међу омладином коју је придобио Христа ради, био је и један младић који се звао Нестор.

То је било његово деловање  када се прогласио прогон против Хришћана. Онај који проповеда Исуса Христа, прогони се, међу онима који су први били ухваћени је био и свети Димитрије. Рекли су му· Пореци Христа, похули на њега. – Не. – Хули на Христа. – Не. Хули на Христа.- Не. Пошто није пристао, одузели су му његов војни чин, постао је обични грађанин, затворили су га у затвор.

Док је био у затвору, примио је једну посету. Отварају се врата и улази Нестор. – Учитељу, доносим вам непријатне вести. – Шта се дешава, дете моје? – Солун је узнемирен. Мушкарци, жене и деца се сакупљају на стадиону и гледају борбе. Тамо се појавио један огромни ковач идолопоклоник који се зове Лије. Он је понос и похвала непријатеља Христових. Сваки дан разгласивач узвикује: Ко жели од Хришћана нека дође и бори се са Лијеом! … Прошло је већ неколико дана и нико се није појавио, сви нам се подсмејавају. Не могу то више поднети. Желим сапрати ту срамоту, желим се борити са Лијеом, и тражим твој благослов. Свети Димитрије га није одговарао. Благословио га је и рекао му· ― «Иди, и Лијеа ћеш победити и за Христа ћеш бити мучен »·

Наоружан Нестор са благословом свога светога учитеља, иде лако корака у борбу. Разгласник је повикао· ― Који Хришћанин жели да се бори са Лијеом? – Ја, повикао је младић. Сви се окрећу и виде једно дете. – Ти, кажу му, борићеш се са гигантом? Није ти жао твоје младости? Са једним ударцем ће те срушити на земљу. Сажали се на свој живот… Али он остаје одлучан, и тако се два противника боре. И док сви, мноштво идолопоклоника и мало Хришћана задржавају свој дах, Нестор напада и повикује « Боже Димитријев, помози ми», даје један јак ударац гиганту и баца га на земљу. То је била једна победа хришћанства.

μοι», δίνει ἕνα καίριο πλῆγμα στὸ γίγαντα καὶ τὸν ῥίχνει κάτω μὲ γδοῦπο. Αὐτὸ ἦταν ἕνας θρί­αμβος τοῦ χριστιανισμοῦ τὴν ἡμέρα ἐκείνη.

Потом је Нестор мучен. Ухватили су га, тражили су да хули на Христа. Нећу хулити и тако су га убили.

Затим одлазе у затвор, у ћелију учитеља. Са копљем пробадају  прса Димитрију, и тако завршава мученички свој пут. Из његовог гроба је излазило миро. и зато се назива мироточиви. На његовом гробу је саграђен касније узвишени храм, храм Светог Димитрија Солунског, који се данас слави ( храм је саградио  неки велможа из Илирије, по имену Леонтије, који се излечио од тешке болести на гробу овога светитеља и мученика).

Многа велика чуда је учинио свети Димитрије. Само ћу вас подсетити на једно његово чудо. Нека не верују неверници, њихово право· ми верујемо. Зато што је у такав дан, 26 Октобра 1912 године, свети Димитрије учинио своје чудо. Деца Грчке су у својим водовима и одредима узвикивала· Свети Димитрије учини чудо! И заиста на дан светог Димитрија ушли су у Солун и уздигли заставу на Белој Кули! Није ли то чудо?

* * *

Који је закључак? Свети Димитрије и свети Нестор су примери вере, које и ми треба да следимо колико живимо у овом животу, да их следимо.

Рађа се питање· да ли верујемо? Са речима верујемо, али чињенице доказују да немамо ни мало од вере коју су имали ови светитељи. Ако буде прогона- а биће прогона- као што је био за време Диоклецијана, не знам колико од такозваних Хришћана ће остати верно Христу.

Биће просејавања. Долази антихрист. Број, 666, има симболику. И личне карте са бројем 666 су у програму његове владавине. Немој да неко узме такву личну карту. То је знак антихристов. Он ће потрести васељену, просејаће мале и велике, владаре и поглаваре, жене, мушкарце и децу. Покушаће опечатити све. Ми имамо један печат, печат светога крштења. Настојаће антихрист да опечати свет са сатаниним печатом. И тада од хиљаду, само ће један да се супротстави!

Да ли је моја реч претерана? Није. Јер колико се данас супротстављају данашњи Хришћани у поређењу са Хришћанима првих векова? Њима су нож стављали под грло да псују, и нису псовали, а данашњи псују без да их неко присиљава. Ко ставља нож под грло лажном хришћанину и псује? Ако ли сада без ножа, без прогона, хуле на Бога, замислите шта ће само бити када дође антихрист…

Ми шта треба да чинимо? Да верујемо. Помолимо се· Дај нам, Господе, веру! веру коју су имали свети Димитрије и свети Нестор, веру коју су имали наши преци, четристо година су живели под Турцима, са ножем под грлом, и нису порекли Христа. А ми, ако буде прогона, да останемо верни и посвећени. Наше паре нек узму антихристи, наше куће нека узму, наше њиве, наше животиње нека узму, као што каже свети Козма Етолски· али нашу веру не! Ево речи светог Козме· «Душа и Христос су вам потребни.То двоје цео свет да пропадне, не могу вам узети, осим ако их дате својом вољом. То двоје да чувате да их не изгубите».

Драги моји, сви који слушате ове речи, децо, жене и мушкарци који данас поштујете светог Димитрија, нека нико не постане издајник. Останимо сви верни. И ако дођу године уклете- а доћи ће-, и на земљи остане само један Хришћанин, један да само остане, довољан је и он. Тај један да победи. Победиће један,  неће победити многи. Неће победити антихристи, неће победити незнабошци, него ће победити Бог светог Димитрија.

«Боже Димитријев, помози нам» амин.

† ἐπίσκοπος Αὐγουστῖνος

________________

ROYMANIKA

____________________

MITROPOLITUL AUGUSTIN DE FLORINA LA POMENIREA SFÂNTULUI DIMITRIE:

“Vine Antihristul. Numărul lui, 666, are o importanţă. Şi buletinele cu 666 sunt în programul instaurării lui. Să nu ia nimeni un astfel de buletin. Este semnul lui Antihrist”.

“… Multe şi mari minuni a făcut Sfântul Dimitrie. Vă amintesc doar una. Să nu creadă necredincioşii, dreptul lor; noi credem. Pentru că într-o astfel de sfântă zi, 26 octombrie 1912, Sfântul Dimitrie şi-a făcut minunea. Copiii Eladei strigau în divizii şi batalioane: Sfinte Dimitrie, fă minunea ta! Şi într-adevăr, în ziua Sfântului Dimitrie, au intrat în Tesalonic şi au înălţat steagul nostru pe Turnul Alb! Asta nu e minune?

***

Concluzia care este? Sfinţii sunt exemple. Atât Sfântul Dimitrie, cât şi Sfântul Nestor sunt exemple de credinţă, pe care şi noi trebuie să le imităm cât trăim în această viaţă, să le urmăm.
Se naşte întrebarea: Credem? Cu cuvintele credem, însă faptele demonstrează că nu avem nici măcar puţin din credinţa pe care au avut-o aceşti sfinţi. Dacă ar fi o prigoană – şi va fi prigoană – aşa cum a fost sub Diocleţian, nu ştiu câţi din aşa numiţii creştini vor rămâne credincioşi lui Hristos.
Va veni sita. Vine Antihristul. Numărul lui, 666, are o importanţă. Şi buletinele cu 666 sunt în programul instaurării lui. Să nu ia nimeni un astfel de buletin. Este semnul lui Antihrist. Acesta va cutremura lumea, îi va cerne pe cei mici şi pe cei mari, şi pe conducători şi pe supuşi, şi pe femei şi pe bărbaţi şi pe copii. Va încerca să-i pecetluiască pe toţi. Noi o singură pecete avem, pecetea Sfântului Botez. Antihristul va încerca să pecetluiască lumea cu pecetea satanei. Şi atunci din mii… unul, doar unul, se va împotrivi!
Este exagerat cuvântul meu? Nu este. Fiindcă ce împotrivire arată creştinii de astăzi în comparaţie cu creştinii din primele veacuri? Acelora li se punea cuţitul la gât, ca să hulească, dar nu huleau. Cei de astăzi hulesc fără să-i forţeze nimeni. Cine-i pune cuţitul la gât falsului creştin de huleşte? Dacă deci acum fără cuţit, fără prigoană, hulesc, închipuieşte-ţi ce se va întâmpla când va veni Antihrist…
Noi ce trebuie să facem? Să credem. Să ne rugăm: Dă-ne, Doamne, credinţă!, credinţa pe care au avut-o Sfântul Dimitrie şi Sfântul Nestor, credinţa pe care au avut-o strămoşii noştri; Patru sute de ani au trăit sub turci, cu cuţitul la gât, dar nu s-au lepădat de Hristos. Şi noi, dacă va fi o prigoană, să rămânem toţi credincioşi şi devotaţi. Banii noştri să-i ia antihriştii, casele noastre să le ia, ogoarele noastre să le ia, animalele noastre să le ia, cum zice Sfântului Cosma Etolianul; însă credinţa noastră în Hristos, nu! Iată cuvintele Sfântului Cosma: „De suflet şi de Hristos aveţi nevoie. Pe acestea două, întreaga lume de-ar cădea, nu pot să vi le ia, doar dacă le veţi da de bunăvoie. Acestea două să le păziţi ca să nu le pierdeţi”.
Iubiţii mei, fie ca din toţi câţi auziţi cuvintele mele, copii, femei şi bărbaţi, care îl cinstiţi astăzi pe Sfântul Dimitrie, nimeni să nu ajungă trădător. Să rămânem toţi credincioşi. Şi chiar dacă o să vină ani blestemaţi – şi vor veni -, şi pe pământ va rămâne un singur creştin, unul singur să rămână, ajunge acesta. Acest unul va învinge. Va învinge unul, nu vor învinge cei mulţi. Nu vor învinge antihriştii, nu vor învinge ateii, ci va învinge Dumnezeul Sfântului Dimitrie.
„Dumnezeul lui Dimitrie, ajută-ne”. Amin.”

(traducere: Frăţia Ortodoxă Misionară „Sfinţii Trei Noi Ierarhi”, sursa: A.K.)

(Говор Митрополита Флорине у Светом храму Светог Димитрија К. Калиникис-  Флорина, Понедељак –26-10-1987)

ΣΥΝΤΕΛΕΙΤΑΙ ΠΡΟΔΟΣΙΑ ΤΗΣ ΟΡΘΟΔΟΞΟΥ ΠΙΣΤΕΩΣ

ΕΚ ΜΕΡΟΣ ΠΑΤΡΙΑΡΧΩΝ, ΕΠΙΣΚΟΠΩΝ, ΘΕΟΛΟΓΩΝ

_____________________

___________________

«…Eμείς τα παιδιά της Ορθοδοξίας πρέπει στην εποχή αυτή να φανούμε αντάξια παιδιά της Ορθοδόξου ημών Πίστεως. Και προπαντός χρειάζεται προσοχή· Να μην δίνουμε μεγάλη σημασία εις όσα λέγονται περί Ενώσεως. Εάν ποτέ γίνει Ένωσης ουχί δια της υποταγής της Ορθοδόξου Εκκλησίας εις τα κελεύσματα του Πάπα και εις τας ιδιοτροπίας των Προτεσταντών· αλλά εάν ποτέ έρθει η ώρα και είθε να έρθει το συντομότερο η ώρα της Ένωσης, αύτη θα επέλθει δια της επιστροφής όλων εις το αρχέγoνο κάλλος της Ορθοδόξου ημών Εκκλησίας.
Ας είμεθα, λοιπόν εν επιφυλακή. Ζούμε εις τας ημέρας τας οποίας συντελείται, όπως ανέπτυξα εις τα εσπερινα κηρύγματά και εις τας ποικίλας συναντήσεις που κάναμε μεταξύ μας, συντελείται μία προδοσία της Ορθοδόξου ημών πίστεως μέσα εις τους κόλπους της αγίας ημών Πίστεως εκ μέρους επισκόπων, εκ μέρους ιεροκηρύκων, εκ μέρους θεολόγων και εκ μέρους εκείνων που θα έπρεπε να είναι οι πρώτοι φύλακες της ιεράς ημών παρακαταθήκης. Και εάν παραστεί ανάγκη σκληροτέρων αγώνων, διότι τώρα απλώς είναι τα πρooίμια μιας τοιαύτης συγκρούσεως, εάν παρουσιαστεί ανάγκη, δεν ξέρουμε τι μας επιφυλάσει ο Κύριος, εάν παρουσιαστεί τοιαύτη περίπτωση. Είθε ο Κύριος να αναδείξει νέους αγωνιστάς της Ορθοδόξου ημών Πίστεως. Είθε ο καθένας από ημάς και ιδίως οι νεαροί, ας προσπαθήσουν να γίνουν μικροί Αθανάσιοι, μικροί Φώτιοι, μικροί Μάρκοι Ευγενικοί έτοιμοι να σηκώσουν ψηλά το λάβαρο και την σημαία της Ορθοδόξου ημών Πίστεως.
Το καλύτερο μνημόσυνο του σημερινού εορταζομένου αγίου ο οποίος θα ευφραίνεται και θα αγάλλεται εις τους ουρανούς όταν βλέπει ότι η παράταξη των ορθοδόξων δεν στερείται μαχητών, δεν στερείται ανδρών, δεν στερείται ηρώων,  δεν στερείται ανθρώπων οι οποίοι να είναι έτοιμοι και τον χρόνον και την νεότητα και τα πάντα θα θυσιάσουν υπέρ της Ορθοδοξίας, υπέρ της οποίας έζησε και εξεδήμησε προς Κύριον ο ιερός Φώτιος του οποίου πρεσβείες ως και του αγίου Βουκόλου και πάντων των αγίων· είθε ο Κύριος να ελεήσει και σώσει πάντας ημάς».

ΟΣΟ ΕΙΜΑΙ ΕΓΩ ΕΠΙΣΚΟΠΟΣ ΕΔΩ,

ΔΕΝ ΘΑ ΠΑΤΗΣΕΙ ΦΡΑΓΚΟΠΑΠΑΣ ΣΤΗ ΦΛΩΡΙΝΑ

Ερώτηση Μητροπολίτου Φλωρίνης π. Αυγουστίνου Καντιώτου στο εκκλησίασμα του Αγίου Παντελεήμονος Φλωρίνης, στις 7-3-1971:

–«Θέλετε εδώ στο ναό του Αγίου Παντελεήμονος να λειτουργήσει Φραγκόπαπας; Θέλετε;».

Απάντηση εκκλησιάσμ.: -«Όχι».

Λοιπόν, εκεί πάει η υπόθεσις, εκεί πηγαίνουμε πάνε το συντομότερο να λειτουργήσουν Φράγκοι και Ορθόδοξοι μαζί, εκεί πάει η υπόθεσις, αλλά δεν θα μπορέσουν να κατορθώσουν τίποτα. Ο λαός της Ελλάδος ο οποίος εκ των προγόνων αυτού είναι Ορθόδοξος, ο λαός της Ελλάδος μνήμων των μεγάλων θυσιών που επέφερε η Δύση, οι παπικοί, η Ελλάς μνήμων των θυσιών των ορθοδόξων αρχιερέων δεν θα υποκύψει. Θα γίνει μεγάλη αναστάτωση πνευμάτων, αλλά ημείς θα προτιμήσουμε να χάσουμε τον θρόνο να πάμε στα σπήλαια και τας οπάς της γης να εγείρομεν ηρωική επανάσταση εναντίον όλων των παπιστών για να κρατήσουμε την Πατρίδα μας Ορθόδοξη, διότι κατ’ εμέ, όπως το αποδείξαμε εις άλλην ομιλία· ΕΛΛΑΣ και ΟΡΘΟΔΟΞΙΑ είναι δυο όροι αλληλένδετοι, ενωμένοι. Όπου Ελλάς εκεί και Ορθοδοξία και όπου Ορθοδοξία είναι η Ελλάς. Και εάν η Ελλάς ήτο φράγκικη, το είπε ένας μεγάλος ιστορικός· Εάν η Ελλάς ήτο φράγκικη ουδέποτε η Ελλάς θα έλεγε το ΟΧΙ στο Αλβανικό έπος. Διότι οι φράγκοι που ήταν στην Ελλάδα υποδέχθηκαν με αγαλίασει τα Ιταλικά αεροπλάνα, διότι οι Ιταλιάνοι είναι φράγκοι, εάν ήτο φραγκιά η Ελλάς, δεν θα είχαμε τον ηρωικόν αυτόν αγώνα. Πίσω από τα ηρωικά αυτά παιδιά της Ελλάδος ηγωνίζετο ολόκληρη η Ορθοδοξία.

Εν πάση περιπτώση, χαίρω και αγάλλομαι, διότι τουλάχιστον όσο καιρό είμαι εγώ επίσκοπος εδώ, δεν θα πατήσει πόδι φράγκου. Δεν ξέρω τί θα γίνει σ’ άλλες μητροπόλεις, αλλά εδώ τουλάχιστον θα σχηματίσουμε σύνταγμα ηρωϊκό, έτοιμο προς θάνατον. Όσοι πιστοί – όσοι πιστοί· Έχει μεγάλη σημασία αυτό το οποίο σας λέγω, διότι σήμερον, αύριο, μεθαύριο, θα ρθουν αγκαλιασμένοι ο Πάπας με τον Πατριάρχη, θα κοινωνήσουν μαζί, ό εστί μεθερμηνευόμενον· θα δύναται ο φράγκος να μπαίνει μέσα στην Ορθόδοξο Εκκλησία να λειτουργάει. Πράγμα το οποίο δεν θα επιτρέψουμε· διότι χάσμα μέγα χωρίζει την Δυτική από την Ανατολική Εκκλησία.

Μια διαφορά· Αν πάτε μέσα στην Παπική εκκλησία δεν θα δείτε εικόνες, αλλά τι θα δείτε; αγάλματα. Επίσης, αν πάτε μέσα στους Προτεστάντες· οι προτεστάντες είναι γυμνοί.

Η Εκκλησία μας ούτε αγάλματα έχει ούτε γυμνοί είναι, αλλά έχει τας εικόνας του ΚΥΡΙΟΥ ημών ΙΗΣΟΥ ΧΡΙΣΤΟΥ και των αγίων. Διοτι πιστεύει ότι η εικόνα δεν είναι ο αυτός ο άγιος, όχι. Άλλο είναι η εικών και άλλο το εικονιζόμενο πρόσωπο. Και όπως μέσα στο σπίτι έχουμε τις φωτογραφίες των γονέων μας, κατά παρόμοιο τρόπον έχομε τας εικόνας των αγίων, τας οποίας τιμώμεν και δεν προσκυνούμεν.

30 ΧΡΟΝΙΑ ΜΕΤΑ

ΔΙΑΜΑΡΤΥΡΙΑ ΤΟΥ ΓΕΡΟΝΤΟΣ ΕΠΙΣΚΟΠΟΥ π. ΑΥΓΟΥΣΤΙΝΟΥ ΠΡΙΝ ΠΑΤΗΣΕΙ ΤΟ ΠΟΔΙ ΤΟΥ ΠΑΠΑ ΣΤΗΝ ΕΛΛΑΔΑ στις 1-5-2001

(ενάμισι χρόνο μετά την παραίτησή του, στην ηλικία των 94 ετών ο αγωνιστής επίσκοπος έλεγε)

(Απόσπασμα)

«Ο Πάπας είναι πολέμιος της ΟΡΘΟΔΟΞΙΑΣ και οι Ορθόδοξοι καταδιώκονται. Έρχεται στην Αθήνα για να κάνει προπαγάνδα, αλλά εμείς προπαγάνδα δεν θέλομε, έχομε την ΟΡΘΟΔΟΞΙΑ στην οποία και μένομε, δεν θέλουν τέτοια πράγματα».

• (Κάποια απομαγνητοφωνημένα αποσπάσματα τ’ ανεβάσαμε και ηχητικά· α) Για να δώσουμε απάντηση σ’ εκείνους που αμφισβήτησαν ότι τα παραπάνω λόγια είναι του Γέροντος, και β) Για να μάθουν οι πιστοί ότι· ήταν παραμύθια αυτά που διέδιδαν εκτός Φλωρίνης, κάποιοι επιπόλαιοι και φιλόδοξοι τον καιρό της παραιτήσεως. Ο π. Αυγουστίνος μέχρι τα βαθιά του γεράματα τα είχε 400. Απλώς, έλεγε λίγα λόγια γεμάτα σοφία, όταν χρειάζονταν. Έχουμε πολλές τέτοιες συνομιλίες μαγνητοφωνημένες. Μία μέρα πριν από το εγκεφαλικό, το βράδυ της Δευτέρας στις 2-8-2010 η υπεύθυνη της ιστοσελίδας μίλησε μαζί του στο τηλέφωνο, και εκείνος καθαρότατα της είπε «την ευχή». Την επόμενη μέρα το μεσημέρι έπαθε το εγκεφαλικό και ύστερα από 25 ημέρες έφυγε για την αιωνιότητα).

ΣΧΟΛΙΟ ΦΙΛΟΥ ΤΗΣ ΙΣΤΟΣΕΛΙΔΟΣ
Σχετική με την από μέρους ανευθύνων ποιμένων προδοσία της Ορθοδόξου πίστεως στην οποία αναφέρεσθε τυγχάνει και η πρόσφατη απόφαση της ΔΙΣ που απέδωσε λευκό το μητροπολίτη Μεσσηνίας και που κατεπίκρανε κι εξόργισε τον πιστό λαό του Θεού. Το επαίσχυντο «Φιλάδελφο» υποσκέλισε το «φιλόθεο» και η επάρατη σκοπιμότητα κατίσχυσε της ποιμαντικής ευθύνης. Οι συνοδικοί της παρούσης ΔΙΣ αποδείχτηκαν κατώτεροι των περιστάσεων.Μας λύπησαν σφόδρα και μας σκανδάλισαν. Κι ο λαός του Θεού νοσταλγεί οσημέραι την αγωνιστικότητα του Αυγουστίνου Καντιώτη κι εμπνέεται απ αυτή.

____________________________


ΣΤΑ ΣΕΡΒΙΚΑ

__________________________




ИЗВРШАВА СЕ ИЗДАЈА ПРАВОСЛАВНЕ ВЕРЕ

ОД ПАТРИЈАРХА, ЕПИСКОПА И ТЕОЛОГА

«…Ми као деца Православља у овом времену треба да се покажемо као достојна деца наше Православне вере. Пре свега је неопходна молитва. Немојмо придавати велики значај ономе што се говори о Уједињењу. Ако некада дође до Уједињења, оно неће доћи потчињавањем Православне Цркве на позиве Папе и размажених Протестаната него ако дође икада тај час, и нека дође тај час Уједињења што пре, а до Уједињења ће доћи повратком свију нашој предањској Православној Цркви. Будимо на опрезу. Живимо у данима када се извршава као што сам већ говорио на вечерњим проповедима и на многим нашим сусретима, извршава се издаја наше Православне вере у колевци наше Вере од стране епископа, од свештенопроповедника, од теолога и од оних људи који би требало да буду први чувари нашег светог предања.Уколико се укаже потреба за окрутнијим борбама, јер се сада налазимо тек на почетку овога сукоба, уколико буде било потребно, не знамо шта нам је Господ припремио, нек Господ прокаже нове борце наше Православне Вере. Нека свако од нас посебно млади, нек покушају да буду мали Атанасији, мали Фотији, мали Марко Ефески, нека буду спремни да подигну барјак наше Православне вере. Најбољи помен светитељу кога данас прослављамо и који ће се радовати и веселити на небесима када види да Православљу не недостаје бораца, не оскудева у мушкарцима, у херојима, не недостаје му људи који ће бити спремни ако затреба у догледно време и своју младост и свој живот да жртвују за Православље, за које је живео и уснуо у Господу свети Фотије чијим молитвама као и светог Вукола и свих светих нек нас Господ помилује ».

ДОК САМ ЈА ЕПИСКОП ОВДЕ, НЕЋЕ КРОЧИТИ У ФЛОРИНУ КАТОЛИЧКИ СВЕШТЕНИК

Питање Митрополита Флорине о. Августина Кандиота присутним у цркви Светог Пантелејмона 7-3-1971:

–«Желите ли овде у храму Светог Пантелејмона да води литургију Католички свештеник? Да ли желите?».

Одговор присутних.: –«Не».

Тако ће се завршити овај случај, идемо у томе правцу да заједно врше литургију Католици и Православци, тако су наумили, али неће им ништа од тога успети. Народ Грчке који је још од својих предака Православан, народ Грчке се сећа великих жртава које нам је нанео Запад и католици, Грчка се сећа жртава православних архијереја и неће попустити. Настаће велико подизање духова, али ми ћемо пре пожелети да изгубимо свој трон и да одемо у спиље и пећине, да подигнемо херојску револуцију против свих католика да бисмо очували нашу Домовину Православном, јер ми као што смо то и доказали у другом говору· ГРЧКА и ПРАВОСЛАВЉЕ су повезани и уједињени. Где је Грчка тамо је и Православље и где је Православље тамо је и Грчка. Да је Грчка била католичка земља, то је рекао један велики историчар· Да је Грчка била католичка земља никада Грчка не би рекла НЕ Албанском епу. Зато што су католици који су били у Грчкој са весељем дочекали Италијанске авионе, зато што су Италијани католици, да је била католичка Грчка онда, не бисмо имали ту херојску борбу. Иза те храбре и херојске деце Грчке борило се цело Православље. У сваком случају, радујем се и веселим се, јер бар док сам ја овде епископ, овде неће крочити нога католика. Не знам шта ће бити у другим митрополијама, али бар ћемо овде формирати херојски вод, спреман за смрт. Сви верни – сви верни· Веома је важно све ово шта вам говорим, јер данас, сутра, прекосутра ће доћи загрљени Папа са Патријархом, заједно ће се причестити, преведено, биће могуће да католик улази у Православну Цркву и да врши литургију. Тако нешто нећемо дозволити зато што велика је провалија која раздваја Западну и Источну Цркву.

Једна од разлика·Ако одете у Католичку цркву нећете видети иконе, него ћете видети кипове. Такође, ако одете код Протестаната· протестанти су наги.

Наша Православна црква нема ни кипова ни голотиње, него има иконе ГОСПОДА нашег ИСУСА ХРИСТА и светитеља. Зато што верује да икона није сам светитељ, не. Друга ствар је икона а нешто друго је оцртано лице. Као што у кући имамо фотографије наших родитеља, на исти начин имамо и иконе светитеља, које поштујемо и којима се поклањамо.

30 ГОДИНА КАСНИЈЕ

ПРОТЕСТ ЕПИСКОПА о. АВГУСТИНА ПРЕ НЕГО ШТО ЈЕ КРОЧИЛА ПАПИНА НОГА У ГРЧКУ 1-5-2001
(годину и по дана после његовог повлачења са трона, у доби од 94 године, борбени епископ је рекао)
(Део говора)

«Папа се бори против ПРАВОСЛАВЉА а Православци се протерују. Долази у Атину да врши пропаганду, али ми не желимо пропаганду, имамо ПРАВОСЛАВЉЕ у којем ћемо остати, не желимо такве ствари».

Недеља 11 по Матеју

(Мат. 18, 23-35)

Тешка је врлина опраштање

Живот драги моји, је једно путовање. Исправан пут који треба сви да следимо да бисмо стигли до краја, на небо је један· пут који је зацртао Христос са својом крвљу· пут којим је ишао и сам као и милиони мученика и исповедника наше вере. Сам Христос је рекао· « Ја сам пут, истина и живот» (Јован 14,6). Истина је да је тај пут врлине тежак, стрм, то је једна Голгота. «Уска су врата и тесан је пут што води у живот… » (Мат. 7,14). Супротно, пут зла, нечистоће и неверја је лаган, силазан. « Јер су широка врата и широк пут што воде у пропаст….» (Мат. 7,13),Један пут је Христов, а други пут је сатанин· један пут је рајски а други је паклени . Изаберите· слободан је човек да следи пут који жели.

Тешка је врлина. Ако питате од свих врлина, која је најтежа, среброљубац ће рећи милостиња, сладокусац ће рећи пост, страстољубац ће рећи девичанство, љубитељ живота ће рећи мучеништво за Христа. Но, ја сматрам да је најтеже од свега – шта? Оно што нам данас говори еванђеље· да један опрашта другом. То је један каменчић који тражи Христос да подигнемо, а ђавол га чини непомеривом планином. А да је то најтежа врлина показаћу вам са 3-4 примера· молим пазите·

Један пример је из животописа светих. Ако отворите животопис, видећете да 22/ 9 Фебруара слави један светитељ који се зове Никифор. Чујте како је мучен. У своје време Никифор је био у свађи са једним свештеником који се звао Саприкиje. За свађу је био крив Саприкије, а не Никифор. Настао је прогон, и први кога су ухватили је био свештеник, Саприкије. Осудили су га и донели су одлуку да му одсеку главу. Повели су га војници раним јутром пре изласка сунца ван града да га убију. Када је то чуо Никифор да Саприкије неће више бити у животу, почео је да плаче. Трчи на путу , сустиже војну пратњу, и пада на његове ноге. – Брате Саприкије, опрости ми. Али Саприкије ништа не одговара. – Не опраштам ти! До последњег часа мучења Никифор је падао и молио Саприкија да му опрости. Немогуће. Шта се онда догодило· чим је војник подигао мач да му одсече главу, Саприкије је рекао· – Зашто ми одсецате главу? – Зато што си Хришћанин. – А зато дакле; онда ја поричем Христа… И док су му анђели спремали венац, Саприкије који није опростио Никифору, оцењен је као недостојан мучења· напустила га је Божија благодат и порекао је Христа. Уместо њега, ко је мучен? Никифор који је имао добро срце и љубав. Исповедио је да је Хришћанин и био је мучен. Тако да тога 9 Фебруара уместо да славимо мученика Саприкија ми прослављамо Никифора мученика. Ово је страшан пример· показује нам да је узвишенији и од мучеништва да опрашташ, да даш опроштај из дубине свога срца. Али да ли је то лако? Рекао сам вам, то је један каменчић, то је једна реч·  али постаје тежа и од самог Олимпа и Виција и Грамма ( планине).

⃝ Не опраштају људи. Желите ли новије примере ? Није прошло пуно времена како је у једном селу умро један веома стар човек од 90 година. Долази му у кућу свештеник, веома добар свештеник. ― Старче, како си? ― Немоћно. ― Желиш ли да се причестиш? ― Желим. ― Уреду, причестићу те али ако позовемо онога човека са којим ниси годинама говорио. ― Кога? Њега? А, не опраштам му. Реци ми попо мој, учинићу било шта друго, упалићу свеће, саградићу цркву, чинићу милостињу, постићу али њему не опраштам. ― Te oво –  те оно,  рекао му је свештеник кроз сузе. Ништа. Испуштао је душу, предавао је своју душу ђаволу, али опет није хтео да опрости.

⃝ Народи се мрзе. То ће уништити човечанство. Немци не опраштају Русима, Руси не опраштају Немцима. Постоји злопамћење. Када би постојало опраштање, овај свет био као рај. Најлепша реч у еванђељу је опроштај.

⃝ Не опрашта човек. Желите ли неки други пример. Није прошло ни десет дана како сам чуо да се у једном селу један брачни пар свађа. Позвао сам их. ― Шта вам је? Жена, која је била кротка, просветио је Бог и рекла је· ― Ја сам крива·  пуно пута сам била неправедна према своме супругу, псујем га, оговарам, говорим ружно о њему· молим га да ми опрости – чак је пала и поклонила му се. Ретка ствар да жена прихвати да је погрешила. Ја сам остао толико ганут, да сам и заплакао. Да видиш једну младу и лепу жену, да клечи пред једним мушкарцем – који је преварио- и да каже, тражим ти опроштај за све шта сам рекла. И анђели и звезде остају ганути. А он?  Не опраштам ти!… Шта све није учинила за њега! Ипак јој није опростио.

* * *

Такав је свет. Нажалост постоје породице које гаје међусобну нетрпељивост и годинама не опраштају. Покушава свештеник или митрополија да их помире али мржња се прености и на децу и унучад. Човек који не опрашта није Хришћанин. Он је животиња, звер. Кажу, ако неко дете дира камилу, она не заборавља. Могу проћи године, али ако ли га сретне негде на путу, напасће га, не заборавља. Зато и « овај човек је сличан камили, не опрашта· дубоко у себи држи освету ». Супротно од њега, човек који опрашта из дубине свога срца сличи – коме? Богу. Богу? Наравно.

То нам говори данашње еванђеље. Зато и Бог шта чини, опрашта·  непрестално опрашта. А шта ми радимо? Нама је крив наш комшија, јер нам је нешто ружно рекао, јер је његова животиња ушла у нашу башчу…., за мале и неважне ствари. Али оно што смо ми скривили Богу је много веће. Криви смо, грешимо непрестално. Грешимо са нашим очима, са нашим ушима, са нашим рукама, са нашим телом· грешимо дан и ноћ, у разниим ноћним клубовима, на путу, на њиви, чак грешимо и у цркви. Ко може да изброји човекове грехове? Бескрај, «десет хиљада таланата» о којима данас говори еванђеље (Мат. 18,24), неизбројни су наши греси, то би био неки астрономски број. И шта чини Бог? Кажњава ли нас? Када би нас кажњавао, када би за сваки грех који учинимо, за сваку псовку која се чује, падао по један астероид, сви бисмо давно изгорели. Опрашта нам, непрестално нам опрашта наше грехове. Зато и ми опраштајмо. То се тражи од нас. Као што Oн опрашта наше грехове, велике и неизбројне, тако и ми опраштајмо· снахе нек опраштају свекрвама а свекрве нек опраштају снахама, мужеви својим женама нека опраштају, отац својој деци, сељани једног села сељанима другог села. Дајте ми, дајте ми једно село где постоји опраштање, милост, љубав·  тамо је рај. Дајте ми једно друго село, где не постоји опроштај ни милост·  тамо је пакао. Пакао је постала земља, јер смо заборавили речи нашег Христа, несувишне и вечне речи «Љубите једни друге» (Јован. 13,34).

* * *

Драги моји, нека Бог искорени из нашег срца трње које се зове злопамћење, и нека посади небеско цвеће, љубав нешега Христа. Тако ћемо само бити следбеници онога, који је са крста опростио својим разапињачима. Тада ћемо моћи да се помолимо и кажемо ону страшну реч· «И опрости нам дугове наше, као што и ми опраштамо дужницима  својим » (Мат. 6,12). Иначе, бићемо лажљивци  сви и свештенство и народ.

Ово обећање је услов за опраштање. Опрашташ ли? Биће ти опроштено· не опрашташ? Хиљаде свештеника да ти поје помене, хиљаде владика и патријарха да дођу на твој гроб, неће ти бити опроштено. Опрости дакле, да би ти било опроштено.

† ἐπίσκοπος Αὐγουστῖνος

(Говор Митрополита Флорине о. Августина Кандиота у светом храму Рођења Пресвете Богородице Като Клинон- 14-8-1977)



Κυριακὴ ΣΤ΄ Λουκᾶ (Λουκ. 8,26-39)

Το ονομα του δαιμονιζομενου «λεγεων»

(Λουκ. 8,30)

ΑΚΟΥΣΑΤΕ, ἀγαπητοί μου, τὸ εὐαγγέλιο. Περιγράφει ἕνα θαῦμα· ἕνα ἀπὸ τὰ ἀναρί­θμητα θαύματα ποὺ ἔκανε, κάνει καὶ θὰ κά­νῃ μέχρι συντελείας τῶν αἰώνων ὁ Κύριος ἡμῶν Ἰησοῦς Χριστός. Μπορεῖς νὰ μετρήσῃς τὰ ἄ­στρα τ᾽ οὐρανοῦ, ἀλλὰ δὲν μπορεῖς νὰ μετρή­σῃς τὰ θαύματα τοῦ Κυρίου μας.

Ποιό εἶνε τὸ θαῦμα. Σ᾽ ἕνα χωριὸ ποὺ λεγό­ταν Γάδαρα, στὰ ἄκρα τοῦ Ἰουδαϊκοῦ κράτους, στὰ σύνορα, ζοῦσε ἕνας ἄνθρωπος φιλό­τιμος, ἐργατικός, εἰρηνικός. Δὲν πείραζε κανένα. Ἀλ­λὰ ξα­φνι­κὰ ἄλλαξε τελείως. Τὸ πρόσωπό του ἀγρί­εψε, τὰ μάτια του πετοῦ­σαν σπίθες, τὸ στό­μα του ἔ­βγαζε ἀφρούς. Ἔ­σχιζε τὰ ροῦχα του καὶ παρουσιαζόταν γυμνός, ὅπως τὸν γέννησε ἡ μά­να του, χωρὶς νὰ ντρέπεται. Ἔτρεχε ἔξω στὰ χωράφια. Πήγαιναν καὶ τὸν ἔπιαναν οἱ συγγε­νεῖς του, τὸν ἔδεναν μὲ ἁλυσίδες, κι αὐτὸς ἔ­­σπαζε τὶς ἁλυσίδες σὰ νὰ ἦταν κλωστές· τέτοια δύναμι εἶχε. Δὲν τολμοῦσε νὰ πε­ράσῃ καν­είς ἀπὸ τὸ δρόμο του. Καὶ τὴ νύχτα δὲν πήγαινε νὰ κοιμηθῇ στὸ σπίτι· πήγαινε στὰ μνήματα καὶ κοιμόταν ἐκεῖ, μὲ τὰ κόκκαλα τὰ ξερά. Φρικτὸ θέαμα.

Τί ἦταν, τρελλός; Μακάρι νὰ ἦταν τρελλός. Ὑπάρχει κάτι ἄλλο χειρότερο ἀπὸ τὴν τρέλλα· κι αὐτὸ εἶνε ὁ δαιμονισμός. Ὅποιος δὲν πιστεύει, ἂς πάῃ στὴν Κεφα­λονιὰ νὰ δῇ ὅτι ὑ­πάρ­χουν δαιμονιζόμενοι. Κι ὁ ἄνθρωπος αὐτὸς ἦταν δαιμονιζόμενος. Εἶχε μπῆ μέσα του δαιμόνιο· γι᾽ αὐτὸ ἦταν ὁ φόβος – τρόμος ὅλων.

Τώρα ὅμως βλέπουμε αὐτὸν τὸν δαιμονιζόμενο νὰ τρέμῃ σὰν τὸ φύλλο. Γιατί; Διότι μπροστά του παρουσιάστηκε ὁ Παντοδύναμος, ὁ Κύριος Ἰησοῦς Χριστός. Οἱ δαίμονες κα­τάλαβαν, ὅτι ἔφτασε ἡ ὥρα τῆς τιμωρίας, καὶ τὸν παρακαλοῦσαν νὰ μὴν τοὺς τιμωρή­σῃ.

Ὁ Χριστὸς ρώτησε τὸν δαιμονιζόμενο· Ποιό εἶνε τ᾽ ὄνομά σου, ἡ ταυτότητά σου; Κ᾽ ἐκεῖ­νος τί ἀπήντησε· «λεγεών» (Λουκ. 8,30). Τί θὰ πῇ «λεγεών»; Εἶνε λέξις ῥωμαϊκή, καὶ σημαίνει στρατός, στρατιά. Ὄχι λόχος ἢ τάγμα ἢ μεραρχία, ἀλλὰ σῶμα ὁλόκληρο. Ὅπως εἶνε σήμερα τὸ σῶμα στρατοῦ, ἔτσι ἦταν τότε ἡ ῥωμα­ϊκὴ λεγεών· ἕνα στρατιωτικὸ σῶμα ποὺ ἀ­ριθμοῦσε 6.000 στρατιῶτες. Μὲ ἄλλα λόγια, πλῆθος δαιμόνια εἶχαν μπῆ μέσα στὸν ἄν­θρω­πο αὐτὸν καὶ τὸν τυραννοῦσαν·«λεγεών· ὅτι δαιμόνια πολλὰ εἰσῆλθεν εἰς αὐτόν» (ἔ.ἀ.).

* * *

Τὸ ὄνομα αὐτό, ἀγαπητοί μου, τὸ ὄνομα «λε­γεών», ἁρμόζει καὶ σήμερα σὲ πολλὲς περιπτώσεις. Ἁρμόζει σὲ μεγάλους – σὲ μικρούς, σὲ ἄντρες – σὲ γυναῖκες, σὲ γέρους – σὲ νέους, σὲ διαβασμένους – σὲ ἄξεστους…

―Μὰ τί εἶν᾽ αὐτὰ ποὺ μᾶς λές; θὰ πῆτε. Ἐ­μεῖς ἔχουμε ὀνόματα χριστιανικά· Δημήτριος, Κωνσταν­τῖνος, Μιχαήλ, Βασίλειος, Νικόλαος…· ὀνόματα ποὺ τὰ πήραμε στὸ βάπτισμά μας.

Ποιό τὸ ὄφελος ὅμως; Μόνο τὸ ὄνομα ἔ­μει­νε· τὸ τσῶφλι ἔμεινε, ὁ καρπὸς λείπει. Πήρα­με τὰ ὀνόματα αὐτά, γιὰ νὰ ζοῦμε ζωὴ χριστι­ανι­κή· αὐτὸς ποὺ λέγεται Δημήτριος νὰ ζῇ ὅ­πως ὁ ἅγιος Δημήτριος, αὐτὸς ποὺ λέγεται Γεώργιος νὰ ζῇ ὅπως ὁ ἅγιος Γεώργιος, αὐ­τὸς ποὺ λέγεται Νικόλαος νὰ ζῇ ὅπως ὁ ἅγιος Νικόλα­ος, ὅλοι γενικῶς νὰ ζοῦμε ὅπως οἱ ἅγιοί μας. Ζοῦμε ὅμως; Κάθε ἄλλο. Δὲν ζοῦμε ὅ­πως θέλει ὁ Χριστός, δὲν ἐκτελοῦμε τὶς ἐντο­λές του· ζοῦμε μιὰ ἄλλη ζωή. Συνεπῶς καὶ σ᾽ ἐμᾶς ἁρμόζει ἡ λέξις «λεγεών». Πειραζόμεθα κ᾽ ἐμεῖς ἀπὸ πολλὰ δαιμόνια.

Ποιά δαιμόνια; Ἀναρίθμητα εἶνε. Ὁ ἕ­νας ἔ­χει τὸ δαιμόνιο τοῦ μίσους· μισεῖ, ἀνάβει, κοκ­κινίζει ὅταν δῇ τὸν ἀντίπαλό του, καλη­μέρα δὲ λένε μεταξύ τους. Ὁ ἄλλος ἔχει τὸ δαιμόνιο τοῦ φθόνου· φθονεῖ, κιτρινίζει, χάνει τὸ χρῶ­μα του ἂν δῇ καλὸ στὸν ἄλλο, ἂν παντρεύτηκε τὸ κορίτσι του ἢ πῆρε δίπλωμα ὁ γυιός του ἢ πῆγαν καλὰ οἱ δουλειές του ἢ γέννησαν τὰ ζῷα του ἢ καρποφόρησαν τὰ δέν­τρα του· λυ­πᾶται γιὰ τὸ καλό του, εὐχαριστεῖ­ται γιὰ τὸ κα­κό του. Ὁ ἄλλος ἔχει τὸ δαιμόνιο τῆς ὀρ­γῆς· ὀργίζεται, θυμώνει μὲ τὸ τίποτα, τὰ κάνει ὅλα γυαλιά – καρφιά. Ὁ ἄλλος ἔχει τὸ δαιμόνιο τῆς φιλαργυρίας, ἀγαπᾷ τὸ χρῆ­μα, τὰ τριάκοντα ἀργύρια τοῦ Ἰούδα. Ὁ ἄλ­λος ἔχει τὸ δαιμόνιο τῆς φιληδονίας, λατρεύ­ει τὴ σάρκα καὶ τὰ πάθη της. Ὁ ἄλλος ἔχει τὸ δαιμόνιο τῆς ψευδορ­κίας· ἁπλώνει τὸ χέρι στὰ δικαστήρια καὶ παίρ­νει ψεύτικο ὅρκο. Ὁ ἄλλος ἔ­χει τὸ δαιμόνιο τῆς βλαστήμιας. «Δόξα τῇ μακροθυμίᾳ σου, Κύριε» (Μ. Παρ. ὄρθρ.) ποὺ ἀνέχεσαι. Ἐὰν κάθε φορὰ ποὺ βλαστημάει κάποιος γινόταν κ᾽ ἕ­νας σεισμός, δὲν θὰ ἔμενε τίποτα ὄρθιο.

Δαιμόνιο μπῆκε ἀνάμεσα στοὺς συζύγους καὶ βλέπεις νὰ χωρίζῃ ἡ γυναίκα τὸν ἄντρα ἢ ὁ ἄντρας τὴ γυναῖκα. Δαιμόνιο μπῆ­κε στὰ παιδιὰ καὶ δὲν ὑπακούουν σὲ καν­­έ­να. Δαιμόνιο στοὺς νέους, ποὺ σὰν τὸν ἄνθρωπο τῆς περι­κοπῆς δὲ μένουν στὸ σπίτι, ἀλλὰ ξενυχτοῦν στὰ κέν­τρα, ὅπου τόσα δαιμόνια δροῦν. Δαιμόνια παντοῦ· δαιμόνια στὰ σχολεῖα, ὅπου δάσκαλοι διδάσκουν ὅτι ὁ ἄνθρωπος κατάγεται ἀπὸ τὸν πίθηκο κι ὅτι δὲν ὑπάρχει Θεός· δαιμόνια στὴν ἀγορά, ὅπου ἐπικρατεῖ τὸ δό­γμα «ἅρπαξε νὰ φᾷς καὶ κλέψε νά ᾽χῃς»· δαιμόνια στὰ δικαστήρια ὅπου παλαμίζουν χωρὶς φόβο τὸ Εὐαγγέλιο…. Κοινωνία δαιμονισμένων. Εἶ­χε δίκιο ὁ ῾Ρῶ­σος Ντοστογιέφσκυ ποὺ ἔγραψε τὸ ἔργο «Οἱ δαιμονισμένοι». Τὰ δαιμόνια ταράζουν τὴ ζωὴ καὶ τὴν κάνουν δυστυχισμένη. Ποιό εἶνε τὸ ὄνομά σου, κοινωνία; «λεγεών». Τὸ ὄνομα τοῦ σπιτιοῦ; «λεγεών». Τὸ ὄνομα τοῦ σχολείου; «λεγεών». Τὸ ὄνομα τοῦ στρα­τοῦ; «λεγεών». Καὶ ἡ καρδιά μας; «λεγεὼν» κι αὐτή· δὲν κατοικεῖ μέσα της ὁ Χριστός.

Ζοῦμε σὲ ἐποχὴ σατανική· σατανοκρατούμεθα. Δυστυχῶς σήμερα, κατὰ μέγα μέρος, δὲν κυβερνάει ὁ Χριστός· κυβερνάει ὁ σατα­νᾶς καὶ οἱ δαίμονες. Οἱ ἄνθρωποι τοὺς ἀνέδειξαν «κοσμοκράτορας» (Ἐφ. 6,12). Ἔχουν πα­ραδοθῆ σ᾽ αὐτοὺς ―μὲ τὴ θέλησι ἑνὸς ἑκάστου― καρδιές, οἰκογένειες, σπίτια, ὑπουργεῖα, κυβερνή­σεις, κοινοβούλια, ὀργανισμοί…. Καὶ ὁ διάβολος καλὸ δὲν ξέρει νὰ κάνῃ. Γι᾽ αὐ­τὸ ἐπικρατεῖ παραλογισμὸς καὶ διάλυσις.

Ἀπιστία μεγάλη κυριαρχεῖ. Κ᾽ ἐμεῖς ποὺ λέμε ὅτι πιστεύουμε δὲν πιστεύουμε. Ἔχουμε ἐ­πηρεασθῆ. Ἦταν κάποτε ἐποχή, ποὺ οἱ πρόγο­νοί μας δὲν εἶχαν σχολειά, πανεπιστήμια, ἀ­καδημίες, δὲν εἶχαν χρῆμα καὶ πλούτη, δὲν εἶ­χαν σπίτια καὶ αὐτοκίνητα πολυτελῆ. Ἀλλὰ ἡ κοινωνία ἦταν ἁγιασμένη. Βλαστήμια δὲν ἀκουγό­ταν. Ἑ­κα­τὸ χρόνια περνοῦσαν στὴ Μακεδο­­νία καὶ δι­αζύγιο δὲν ἔβγαινε· τὸ διαζύγιο ἦταν ἄγνωστο. Τώρα; Ποιό εἶνε τὸ ὄνομά σου Ἑλλάς; «λεγεών»! Τότε εἶχαν φτωχὲς καλύβες, ἀλλὰ στὶς καλύβες κατοικοῦ­σαν ἅγιοι ἄν­θρωποι, ἄγγελοι. Τώρα μέσ᾽ στὰ μεγάλα σπίτια μὲ ὅλα τὰ κομφὸρ κατοικοῦν δαίμονες.

* * *

Τί θὰ γίνῃ λοιπόν, ἀδελφοί μου; ἔτσι θὰ μεί­νουν τὰ πρά­γματα; δὲν ὑπάρχει ἐλπίδα; Ἂν δὲν ἐρχόταν στὸν κόσμο ὁ Χριστός, ἡ κατάστασι θὰ ἦταν ἀπελπιστική. Ἀλλὰ ἦρθε ὁ Χριστὸς καὶ νίκησε τὸ διάβολο.

Μιὰ μέρα στὴ μητρόπολι μὲ ζήτησε μιὰ γυναίκα. Ἔτρεμε ὁλόκληρη ἀπὸ φόβο.

―Ἔχω νὰ κοιμηθῶ δυὸ νύχτες, λέει.

―Γιατί; τί σοῦ συμβαίνει;

―Σηκώθηκα προχθὲς τὸ πρωὶ καὶ βρῆκα στὴν αὐλή μου μαγικά· κόκκαλα, τρίχες, κέρα­τα. Θὰ μοῦ κάνουν κακὸ στὸ σπίτι.

―Πιστεύεις στὸ Χριστό; τὴ ρωτάω.

―Πιστεύω, λέει.

―Ἔ τότε ποιός εἶνε πιὸ δυνατός, ὁ Χριστὸς ἢ ὁ σατανᾶς;

―Ὁ Χριστός.

―Ἀφοῦ ὁ Χριστὸς εἶνε πιὸ δυνατός, αὐτὸς νικάει ὅλα τὰ δαιμόνια. Μὴ φοβᾶσαι.

Ὁ Χριστὸς εἶνε ὁ νικητὴς τῶν δαιμόνων. Κι ὄχι μόνο ὁ ἴδιος τοὺς νίκησε, ἀλλὰ δίνει δύναμι καὶ στὸν κάθε πιστὸ Χριστιανὸ νὰ νικᾷ τὰ δαιμόνια, ὅσο ἰσχυρὰ καὶ νὰ εἶνε. Ὅτι ὁ «Ἰησοῦς Χριστὸς νικᾷ» ἀπόδειξις ποιά εἶνε; Ὁ ἄν­­θρωπος τοῦ σημερινοῦ εὐαγγελίου. Ὁ σατανᾶς τὸν εἶχε κάνει ἄγριο λύκο, κοντὰ στὸ Χριστὸ ὅμως ὁ λύκος ἔγινε ἀρνί.

Ὦ Χριστέ, πόσο μεγάλη εἶνε ἡ δύναμί σου! Ὅπου εἶνε ὁ Χριστὸς εἶνε ἐλευθερία, ὅπου λείπει ὁ Χριστὸς εἶνε σκλαβιά. Ὅπου εἶνε ὁ Χριστὸς εἶνε δικαιοσύνη, ὅπου λείπει ὁ Χριστὸς εἶνε ἀδικία. Ὅπου εἶνε ὁ Χριστὸς εἶνε ἡ ἀγάπη, ὅπου λείπει ὁ Χριστὸς εἶνε τὸ μῖσος. Ὅπου εἶνε ὁ Χριστὸς εἶνε ὁ παράδεισος, ὅ­που λείπει ὁ Χριστὸς εἶνε ἡ κόλασις. Καὶ κόλα­σις ἔγινε πράγματι ὁ κόσμος. Δὲν τολμᾷς νὰ βγαίνῃς ἀπὸ τὸ σπίτι σου, ἀφοῦ τώρα ἐμ­φανίζον­ται τρομοκράται· ὅπως τότε ὁ δαιμονιζόμενος τρομοκρατοῦσε ὅλους, ἔτσι κι αὐ­τοὶ σήμερα. Γίναμε Σικάγο.

Τί νὰ κάνουμε λοιπόν, ἀδελφοί μου; Νὰ μετανοήσουμε, νὰ ἐπιστρέψουμε στὸ Θεὸ καὶ νὰ ἔρθῃ νὰ μᾶς κυβερνήσῃ πάλι ὁ Χριστός· ὅν, παῖδες Ἑλλήνων, ὑμνεῖτε καὶ ὑπερυψοῦτε εἰς πάντας τοὺς αἰ­ῶνας· ἀμήν.

† ἐπίσκοπος Αὐγουστῖνος

(Ομιλία Μητροπολίτου Φλωρίνης π. Αυγουστίνου Καντιώτου στον ιερό ναό Ἁγίου  Κων/νου & Ἑλένης στην Νίκη – Φλωρίνης 25-10-1987)

Име бесомученика «легион»

(Лука. 8, 26-39)

Чули сте, драги моји, еванђеље. Описује једно чудо· једно од безбројних чуда које је учинио, и која ће чинити до краја векова Господ наш Исус Христос.  Можеш  да избројиш звезде небеске, али не можеш да избројиш чуда нашег Господа.

Које је чудо? У једном селу које се звало Гадара, на крају Јудејске државе, на граници, живео је један човек, дружељубив, вредан и миран. Никога није дирао. Али изненада се скроз променио. Његово лице је попримило дивљи израз, из његових очију су излазиле варнице, његова уста су пуштала пену. Цепао је своју одећу и појављивао се наг, као од мајке рођен, без да се срами. Трчао је по пољима. Често су га хватали његови рођаци и везивали са ланцима, а он је ломио ланце као да су конци· имао је такву снагу. Нико се није усуђивао да  прође испред њега. А ноћу није ишао да спава у кућу· већ је ишао по гробовима и тамо спавао, са сувим костима. Грозан призор.

Шта је био, луд? Добро би било да је био луд. Постоји нешто још горе од лудости· а то је бесомучност(опседнутост демоном). Ако неко не верује нека иде у Кефалонију  да види да постоје бесомучни људи. Тај човек из Гадаре је био бесомучан. У њега је ушао демон· зато је био страх и  трепет за све остале становнике Гадаре.

Али сада видимо тога бесомучника да дрхти као лист на ветру. Зашто? Пред њим се појавио Свемогући, Господ Исус Христос. Демони су предосетили да је дошао час њиховог кажњавања, и молили су га да их не казни.

Христос је питао бесомучника· Које је твоје име, како се зовеш? А он је одговорио· «легион» (Лука. 8,30). Шта значи «легион»? То је римска реч и значи војска, легија. Не одред или јединица или вод, него цео корпус. Оно што је данас корпус војске,  онда је била римска легија· једна војна снага која је бројала око 6.000  војника. Са другим речима, мноштво демона је ушло у тога човека из Гадаре и непрестално су га мучили.

* * *

Име његово , драги моји, име «легион », и данас одговара/пристаје у многим случајевима. Пристаје великим али и малим, мушкарцима- женама, старима и младима, начитаним и неначитаним људима…
― Шта је то што нам сада говориш? Рећи ћете ми. Ми имамо хришћанска имена· Димитрије, Констандин, Михаил, Василије, Никола… · имена која смо добили приликом нашег крштења.
Али, која корист од имена? Само је име остало· љуска је остала а плода нема. Добили смо та имена, да бисмо живели хришћански· ко  се зове Димитрије нека живи као што је живео свети Димитрије, ко се зове Георгије нека живи као што је живео свети Георгије, ко се зове Никола нека живи као што је живео свети Никола, сви уопштено треба да живимо као и наши светитељи. Да ли живимо тако? Не, живимо потпуно другачије. Не живимо како жели Христос, не извршавамо његове заповести· живимо једним другим животом. Последично и нама пристаје реч «легион». И ми смо ометани/ искушавани од многих демона.
Од којих демона? Безброј их је. Један од нас има демона мржње· мрзи, бесни и црвени када види свога противника, ни добар дан си не говоре. Други опет има демона зависти· завиди, жути, губи своју боју ако види добро код другог, ако се удала његова кћерка или је његов син дипломирао или његови послови напредују добро или му се окотила нека животиња или су му воћке добро родиле· зависник жали због његовог напредка, а радује се његовом злу. Трећи има демона срджбе,срди се, бесни од ничега, прави од  стакла- ексере. Четврти има демона среброљубља, воли новце, тридесет сребреника Јудиних. Пети има демона сластољубља, обожава своје тело и његове страсти. Шести има демона лажног заклињања· пружа своју руку на суду и даје лажно сведочење. Седми има демона хуле. «Слава твоме дуготрпљењу, Господе» (В. Пет. јутрење ) што нас подносиш. Када би сваки пут када неко оспује божанско био један земљотрес, ништа не би остало усправно.
Демони су дошли и међу супружнике и видиш да се разводи жена од мужа и муж од жене. Демони су ушли и у децу и не слушају никога. Демони у омладини, која као човек из ове приче не остају кући него проводе ноћи у разним центрима, где толико демона ради. Демони су свуда· демони у школама, где учитељи уче децу да је човек постао од мајмуна и да не постоји Бог· демони на пијаци, где влада догма « граби да једеш и укради да имаш»· демони на судовима где без страха Божијег стављају руку на Еванђеље и дају заклетву… Друштво бесомучника. Био је у праву Рус Достојевски који је написао дело «Демони». Демони узбуркавају живот и чине га несрећним. Које је твоје име, друштво; «легион». Име куће; «легион». Име школе; «легион». Име војске; «легион». А наше срце; «легион» и оно· не станује више у њему Христос.
Живимо у сатанско време· сатанократија. Нажалост данас, у великој већини, не влада Христос· већ владају сатана и демони. Људи су их назвали «светодршци» (Ефес. 6,12). Предали су њима са својом вољом, своја срца, породице, куће, министарства, владе, скупштине, организације…. А ђавол не зна да чини добро. Зато влада противречност и раздор.
Влада велико неверје. И  ми који кажемо да верујемо, не верујемо. И ми смо поводљиви. Било је некада време када наши преци нису имали школе, факултете, академије, нису имали новац и богатство, нису имали скупе куће и аутомобиле. Али друштво је било освећено. Није се чула псовка. Сто година је пролазило у Македонији а да се нико не разведе· развод је био непознаница. А сада? Које је твоје име Грчка; «легион»! Онда су имали сиромашне колибе, али у тим колибама су живели свети људи, анђели. А сада у великим кућама са свим комфором, живе демони.

* * *

Шта нам је чинити, браћо моја, да ли све треба тако да остане? Не постоји више наде? Да није дошао у свет Христос, стање би било безнадно. Али дошао је Христос и победио је ђавола.

Један дан у митрополији ме тражила једна жена. Сва је дрхтала од страха.
― Нисам спавала две ноћи, рече ми та жена.
― Зашто? Шта ти се догодило?
― Јуче ујутру када сам се пробудила пронашла сам у моме дворишту враджбине· неке кости, длаке, рогове. Да ли ће  то нашкодити мојој кући?
― Верујеш ли у Христа; питам је.
― Верујем, каже ми.
― Е, онда ко је снажнији, Христос или сатана?
― Христос.
― Ако је Христос много јачи, он побеђује демоне. Немој се бојати.
Христос је победитељ демона. И не само да их је исти победио, већ је дао и снагу сваком верном Хришћанину да побеђује демоне, колико и да су јаки. Да «Исус Христос побеђује » који је доказ? Доказ је човек из данашњег еванђеља. Сатана је од њега створио дивљег вука, а поред Христа је од вука постао јагње.
О, Христе, колико је велика твоја сила! Где је Христос, тамо је слобода, где недостаје Христос, тамо је ропство. Где је Христос тамо је правда, где Христос недостаје тамо је неправда. Где је Христос тамо је љубав, где Христос недостаје тамо је мржња. Где је Христос тамо је рај, где нема Христа тамо је пакао. А свет је заиста постао пакао. Не усуђујеш се да изађеш из своје куће јер сада се појављују разни застрашивачи· као тада што је бесомучник застрашивао све, тако и они данас. Постали смо Чикаго.
Шта нам је чинити, браћо моја? Да се покајемо, да се вратимо Богу и доћи ће опет да нам влада Христос· кога деца Грка нек славе и хвале у све векове векова· амин.

† ἐπίσκοπος Αὐγουστῖνος

(Беседа Митрополита Флорине о. Августина Кандиота у светом храму Светих Констандина и Јелене у Никију- 25-10-1987)

ΑΠΟΣΠΑΣΜΑΤΑ ΟΜΙΛΙΩΝ ΚΑΙ ΤΟ ΠΡΟΓΡΑΜΜΑ

ΑΠΟ ΤΟ 40ΗΜΕΡΟ ΜΝΗΜΟΣΥΝΟ

ΤΟΥ ΜΗΤΡΟΠΟΛΙΤΟΥ ΦΛΩΡΙΝΗΣ ΑΥΓΟΥΣΤΙΝΟΥ

Την Παρασκευή το απόγευμα 6-9 μ.μ. στην Ιερά Μονη του Αγίου Αυγουστίνου επισκόπου Ιππώνος στην Φλώρινα έγινε η Παννυχίδα για το μνημόσυνο του Μητροπολίτου Φλωρίνης π. Αυγουστίνου. Παρόντες ήταν οι Μητροπολίτες· Κισσάμου & Σελίνου (Κρήτης) κ. Αμφιλόχιος, ο Καστορίας κ. Σεραφείμ και ο Φλωρίνης κ. Θεόκλητος. Ο Μητροπολίτης Καστορίας Σεραφείμ μίλησε για τον π. Αυγουστίνου και εγκωμίασε τον νυν Μητροπολίτη Φλωρίνης Θεόκλητο, ως άξιο διάδοχο του. Ο έπαινος θα έχει αντίκρισμα εάν ο Μητροπολίτης Θεόκλητος κάνει κάτι απ’ αυτά που έκανε ο π. Αυγουστίνος. Τώρα που είναι συνοδικός ας υψώσει φωνή διαμαρτυρίας εναντίον του Οικουμενισμού.

___

Το Σάββατο το πρωί έγινε αρχιερατική Θεία Λειτουργία και το 40 ήμερο μνημόσυνο στην Ιερά Μονή του Αγίου Αυγουστίνου επισκόπου Ιππώνος στη Φλώρινα.
Μίλησε ο Μητροπολίτης Γλυφάδος Παύλος. Εξέφρασε τον σεβασμό και την αγάπη του στο πρόσωπο του π. Αυγουστίνου, που τον γνώρισε από την παιδική του ηλικία. Η μητέρα του είχε συμμαθητή της τον π. Αυγουστίνο και στο Γυμνάσιο και στο Σχολαρχείο της Σύρου. Αυτή του μιλούσε συχνά  και με σεβασμό για τον ακέραιο χαρακτήρα του Γέροντος.
Tου έλεγε ότι· «Στα διαλείμματα ο π. Αυγουστίνος κρατούσε την Αγία Γραφή και διάβαζε και ήταν πάντοτε σιωπηλός. Είχε ταπείνωση και απλότητα. Τ’ αγόρια εκείνη την εποχή φορούσαν στο Γυμνάσιο κοντά παντελονάκια, ενώ εκείνος φορούσε μέχρι το γόνατο.
Από τα λόγια, λοιπόν της μητέρας μου γνώρισα τον π. Αυγουστίνο και κατάλαβα ότι είναι ένας πνευματικός κληρικός, ένας ποιμένας γνήσιος της Εκκλησίας και προσευχόμουν γι’ αυτόν και είχα μεγάλη επιθυμία να τον γνωρίσω.
Όταν έδωσα εξετάσεις στη Θεολογική Σχολή του Πανεπιστήμιο Αθηνών, στα 18 μου χρόνια, πριν δηλαδή από 49 χρόνια, πήγαμε με την μητέρα μου σ’ ένα οικοτροφείο στην Παλαμηδιού, που έμενε ο π. Αυγουστίνος για να τον συναντήσουμε, να πάρουμε την ευχή του για να έχουμε καλά αποτελέσματα… Ο π. Αυγουστίνος μας δέχθηκε με την μητέρα μου σε ένα γραφείο του οικοτροφείου…
Και με ρώτησε· «Γιατί θέλεις να γίνεις θεολόγος;
Του απάντησα· Για να γίνω κληρικός.
Το σκέφτηκες καλά; μου είπε. Ο πατέρα σου δεν αντιδρά; η μητέρα σου;
‘Οχι του απάντησα…
Άγαμος ή έγγαμος κληρικός θα γίνεις, με ξαναρώτησε.
Αν είναι θέλημα Θεού του απάντησα, θέλω να γίνω άγαμος κληρικός…
Αν νιώθεις, μου είπε, ότι είσαι ολοκληρωμένη προσωπικότης και δεν σου λείπει τίποτα, προχώρα για να γίνεις άγαμος κληρικός. Αν όμως δεν νιώθεις ολοκληρωμένη προσωπικότητα, γιατί ο Θεός μας έπλασε να κάνουμε οικογένεια, να γίνεις έγγαμος κληρικός…
Μετά με ρώτησε· Γιατί θέλεις να γίνεις παπάς;
Για να προσφέρω, του απήντησα.
Γιατί, δεν προσφέρεις σαν λαϊκός; Και μου είπε κάτι σοφό·
Η Εκκλησία μας δεν έχει ανάγκη από πολλούς κληρικούς, έχει ανάγκη από συνειδητούς και ευσυνείδητους κληρικούς είτε άγαμους είτε έγγαμους που να εφαρμόζουν τις εντολές του Θεού, για να έχει αξία η αποστολή τους και η προσφορά τους. Κάνε, μου είπε, την προσευχή σου και ότι σε φωτίσει ο Θεός να γίνεις.
Με χάρισε και ένα βιβλίο του· «Ο άγιος Κοσμάς ο Αιτωλός», β’ έκδοση  και έγραψε την αφιέρωση·
Εις τον αγαπητόν μοι Ευστάθιον Τσαούσογλου
φοιτητή της Θεολογίας
μετ’ εγκαρδίων ευχών
Αυγουστίνος Καντιώτης
Αθήναι τη 10/10/1961.
Έχω, δηλαδή, βιβλίο με την υπογραφή του π. Αυγουστίνου! Τί άλλο θέλω;
Στην αφιέρωση ο Γέροντας έγραψε φ.
Δεν είμαι φοιτητής, του είπα και δεν ξέρω άμα θα περάσω. Θα περάσεις μου, απάντησε, και θα γίνεις φοιτητής.
Όταν βγήκαν τ’ αποτελέσματα ήμουν ένας από τα 25 αγόρια που περάσαν στην θεολογία, από σύνολο 600 ατόμων. Περάσαν και 5 κοπέλες.
Ο Μητροπολίτης Γλυφάδος Παύλος ανέφερε και για την χειροτονία του π. Αυγουστίνου σε Μητροπολίτη Φλωρίνης.
«Έμειναν βαθιά χαραγμένα στην σκέψη μου», είπε, «οι χιλιάδες πιστοί που βρέθηκαν στην χειροτονία του και τα λόγια του π. Χριστοφόρου Καλύβα· «Αυγουστίνος ανελήφθη και διάβολος κατελήφθη»…

«Εγώ πιστεύω», συνέχισε , «και το λέω παντού, όχι μόνο τώρα, ότι ο π. Αυγουστίνος είναι ένας σύγχρονος άγιος Κοσμάς ο Αιτωλός. Το πιστεύω, το βιώνω και το ζω. Εγώ δεν θα ζω, για να το δω, αλλά η αγάπη του χριστεπωνύμου πληρώματος της Ορθοδόξου Εκκλησίας όχι μόνο στην Ελλάδα, που γνωρίζει τους αγώνες του και τους διωγμούς του από την Διοικούσα Εκκλησιά και έξω απ’ αυτήν,  θα τον αναγνωρίσει μια μέρα άγιο».

Μετά την αρχιερατική Θεία Λειτουργία και το μνημόσυνο του Σαββάτου έγινε τρισάγιο από τους αρχιερείς στον τάφο του Γέροντος.

Το μεσημέρι του Σαββάτου η Ιερά Μονή του Αγίου Αυγουστίνου παρέθεσε τράπεζα και παραβρέθηκαν πολλοί πιστοί από εγγύς και από μακράν. Μίλησαν 3 γιατροί και είπαν κάποια προσωπικά τους βιώματα για τον π. Αυγουστίνο.  Ο θεολόγος, κοινωνιολόγος κ. Βασίλης Τσιούπρας που από 10 χρονών έχασε το φως του, είπε· «Γνώρισα τον π. Αυγουστίνο από μικρό παιδάκι. Θα σε φωνάζω Δίδυμο, μου έλεγε. (Δίδυμος λεγόταν ένας άγιος τυφλός, που έζησε τα χρόνια του μεγάλου Αντωνίου).

Ο π. Αυγουστίνος είναι δημιουργός εποχής και αυτή είναι η μεγαλύτερή του προσφορά. Γιατί μπορεί κανένας να είναι ιεροκήρυκας καλός, μπορεί να είναι γιατρός πολύ ωραίος, μπορεί να είναι καθηγητής,  αλλά αν δεν καταφέρει ν’ αναταποκριθεί στις ανάγκες της εποχής του, θα μείνει απλώς ένας Βασίλης σούπερ και τίποτε άλλο…».

Μετά μίλησε ο κ. Βασίλης Στεργιούλης από την Λάρισα, που γνώρισε  πριν από 60 χρόνια τον π. Αυγουστίνο. Και είπε· «Αν επρόκειτο να εξιστορήσω όσα έζησα κοντά στον π. Αυγουστίνο θα έπρεπε να σας μιλώ μέχρι τα μεσάνυκτα.  Ήμουν μικρός μαθητής του Δημοτικού Σχολείου, όταν τον γνώρισα. Υπηρετούσε στην Λάρισα ως στρατιωτικός ιερεύς… Εργάστηκε μέσα στο στράτευμα όσο κανένας άλλος και έκανε πάρα πολλά στην Λάρισα. Ήταν θαραλλέος και δεν έκανε πίσω… Έβγαζε το περιοδικό “Σάπφειρος, το περιοδικό “Χριστιανός Στρατιώτης”. Έκτισε τον περικαλέστατο  ναό της Μεταμορφώσεως του Σωτήρος στο κεντρικό Στρατόπεδο της Λάρισας. Έκανε στο στράτευμα, Κέντρο Εκπαιδεύσεως Θεολόγων. Τα εσπερινά κηρύγματά του τις Κυριακές που μεταδίδονταν από τον ραδιοφωνικό σταθμό την Ενόπλων Δυνάμεων άφησαν εποχή. Άφηνε ο κόσμος τις δουλειές τους και πήγαινε σε σπίτια ή  σε καταστήματα που είχαν ραδιόφωνα για να ακούσουν τα κηρύγματά του.

Άκουσα από τον στρατηγό Καλογερόπουλο· ότι ο π. Αυγουστίνος τον απείλησε ότι θα παύσει το πολυχρόνιο του βασιλιά Παύλου το 1949, στον στρατιωτικό ναό της Μεταμορφώσεως, ενώπιον των στρατιωτικών αρχών, γιατί υπέγραψε μασονικό έγγραφο με το οποίο χαρακτηρίζονταν η μασονία ως φιλανθρωπικό ίδρυμα και θα ενισχύονταν από τους ναούς και τα μοναστήρια. Ο στρατηγός  Καλογερόπουλος παρ’ ότι τον αγαπούσε φοβήθηκε και του είπε ότι θα τον συλλάβει αν κάνει κάτι τέτοιο. Ό π. Αυγουστίνος πραγματοποίησε την απειλή του και έπαυσε το πολυχρόνιο του βασιλέως στον Άγιο Αθανάσιο Κοζάνης, ο οποίος χρησιμοποιούνταν τότε ως στρατιωτικός ναός του ιδίου στρατοπέδου. Μίλησε σκληρά εναντίον του βασιλέως Παύλου και είπε στον ψάλτη να μην πει το πολυχρόνιο. Όταν εκείνος φοβήθηκε και πήγε να το ψάλλει ο π. Αυγουστίνος βγήκε στην ωραία πύλη και με ύφος αυστηρό του είπε να διακόψει, γιατί ο βασιλεύς δεν είναι ευσεβέστατος, αλλά ασεβέστατος. Αυτά όλα έγιναν ενώπιον των στρατιωτικών αρχών της Κοζάνης και μπροστά στον στρατηγό Βεντήρη. Αναστατώθηκαν οι πάντες και ξεκίνησε διωγμός εναντίον του. π. Αυγουστίνου Η διαδικασία του διωγμού σταμάτησε όταν ο βασιλιάς κατάλαβε την γκάφα του και ανεκάλεσε την υπογραφή του από το μασονικό έγραφο (Περισσότερα γι’ αυτό το θέμα, μπορείτε να διαβάσετε στο βιβλίο «Μιά Ζωντανή Ιστορία, ο π. Αυγουστίνος στην Κοζάνη, Νο2»). Στην τράπεζα μίλησε και ο π. Γερβάσιος Ραπτόπουλος και είπε· ότι «Ο π. Αυγουστίνος ήταν το θαύμα του Θεού στην προσωπική ζωή όλων μας…»
Την Κυριακή το πρωί έγινε και δεύτερο αρχιερατικό μνημόσυνο στον Μητροπολιτικό ναό του Αγίου Παντελεήμονος, με περισσότερους αρχιερείς. Μίλησε ο αρχιμανδρίτης Νικηφόρος Μανάδης και ο Μητροπολίτης Βεροίας Παντελεήμων.
Ο μητροπολίτης Βεροίας μίλησε για τους συνεχείς διωγμούς και τις περιπέτειές του π. Αυγουστίνου. «Δεν είχε ταίρι», είπε,  «ο μακαριστός, στην πίστι στην φιλοπατρία και στην γενναιότητα. Ήταν μοναδικός, ήταν επαναστάτης. Πολλοί είναι οι καλοί χριστιανοί και ενάρετοι κληρικοί, αλλά ολίγοι και πολλοί ελάχιστοι είναι αυτοί που αμύνονται φανερά και μαχητικά και με κόστος για την Πίστη και την Πατρίδα. Θέλει αρετή, θέλει τόλμη, θέλει καρδιά ο αγώνας για τα όσια και τα ιερά, απαιτεί γενναιότητα και επανάσταση. Ο π. Αυγουστίνος ήταν ένας επαναστάτης σ’ όλα. Δεν γνώριζε ούτε την υφή των χρημάτων, και πως δεν θα στηλίτευε την φιλαργυρία; Έχοντας αφιερώσει ολοκληρωτικά τον εαυτό του στον Κύριο, απαρνούμενος τον σαρκικό άνθρωπο, πως δεν θα κατεδίκαζε τις παράνομες σαρκικές σχέσεις; Αγαπούσε με πάθος τον Χριστό και τον πίστευε ακράδαντα και πως μπορούσε να δεχθεί την παραμικρή απιστία; Υπέφερε για την Πατρίδα και πως μπορούσε να δεχθεί την αμέλεια για τα συμφέροντά της; Νά, έτσι γίνεται κανείς επαναστάτης…»

Οι μητροπολίτες μετά την Θεία Λειτουργία πήγαν στον τάφο του Γέροντος και έκαναν τρισάγιο.
_

Το μεσημέρι της Κυριακής παρατέθησαν δύο τράπεζες. Μία από τον Μητροπολίτη Φλωρίνης για τους Μητροπολίτες και για άλλους καλεσμένους σε ξενοδοχείο της Φλώρινας και δεύτερη στην Ιερά Μονή του Αγίου Αυγουστίνου, για τον απλό πιστό λαό. Την ώρα της τράπεζας  στην Μονή, τον λόγο πήρε ο π. Αυγουστίνος. Ακούσαμε ομιλία του Γέροντος “περί θανάτου”, που δεν είναι το τέλος της ζωής του ανθρώπου, αλλά η αρχή μιας άλλης ωραιότερης ζωής… Στην συνέχεια μίλησε με θαυμασμό για τον π. Αυγουστίνος ο προσωπικός γιατρός κ. Τσιαντήλας και ο ηγούμενος της Αγίας Παρασκευής Μηλοχωρίου π. Μάξιμος Καραβάς.

Το βράδυ της Κυριακής έγινε αγρυπνία στην Μονή, εις μνήμη του αγίου Ιεροθέου.

______________________

ΣΕΡBIKA

______________

ДЕЛОВИ ГОВОРА И ПРОГРАМ

СА 40-ДНЕВНОГ ПОМЕНА

МИТРОПОЛИТА ФЛОРИНЕ АВГУСТИНА

У Петак поподне 6-9 п.п. у Манастиру Светог Августина епископа Ипоније у Флорини је било Вечерње Бденије за помен Митрополита Флорине о. Августина. Присутни су били следећи митрополити: Кисаму и Селину (Крит) г.Амфилохије, из Касторије г. Серафим и из Флорине г. Теоклит. Митрополит Касторије г. Серафим је говорио о оцу Августину и похвалио је садашњег Митрополита Флорине Теоклита, као достојног наследника. Похвала би одговарала када би Митрополит Теоклит чинио бар нешто као и о. Августин. Сада када је постао синодалац нек подигне бар свој глас протеста против Екуменизма.

У Суботу ујутро одржана је Божанствена Литургија и 40-дневни помен у Манастиру Светог Августиноса епископа Ипоније у Флорини. Говорио је Митрополит Глифаде- (Атина) Павле. Изразио је своје поштовање и љубав према личности о. Августина, кога је упознао још у својој дечијој доби. Његовој мајци је био школски друг о. Августин у Гимназији и у Школархији у Сиру. Она ми је веома често са поштовањем говорила о Старчевом беспрекорном карактеру. Овим речима му је говорила:
«На одмору о. Августин је увек држао Свето Писмо у рукама и читао, увек је био тих. Био је понизан и једноставан. У оно време дечаци су у Гимназији носили кратке шорцеве, док је он носио панталоне дуге до колена. Кроз мало речи моје мајке, упознао сам о. Августина и схватио сам да је он један продуховљени свештеник, један добри пастир Цркве и молио сам се за њега и имао сам велику жељу да га упознам. Када сам полагао испите у Теолошкој Школи при Атинском Факултету, у мојих 18 година, то је било пре 49 година, посетио сам са мојом мајком један хришћански дом у улици Паламидиу, где је боравио о. Августин да бисмо га срели, да узмемо његов благослов и да добијемо добре резултате… Примио нас је тада о. Августин са мојом мајком у једну канцеларију установе.

И упитао ме је· «Зашто желиш да будеш теолог?
Одговорио сам му· Да бих касније постао свештеник. Добро си то замислио, рекао ми је. Твој отац се не противи, а твоја мајка? Не, одговорио сам му… Да ли желиш да будеш брачни или небрачни свештеник, поново ме је упитао. Ако је воља Божија, желим да будем безбрачни свештеник…

Ако осећаш, рекао ми је, да си потпуна личност и да ти ништа не недостаје, тада постани безбрачни свештеник. Али ако не осећаш да си потпуна личност, јер нас је Бог створио да имамо породицу, постани брачни свештеник… После ме је упитао· Зашто желиш да будеш поп? Да бих служио, одговорио сам му. Зашто, не служиш ли као лаик? И тада ми је рекао нешто веома мудро·
Наша Црква нема потребу за многим свештеницима, њој су потребни савесни и свесни свештеници били они брачни или безбрачни, али да испуњавају заповести Божије, да би имала вредност њихова мисија и служба. Моли се, рекао ми је и шта те просветли Бог постаћеш. Даровао ми је и једну своју књигу· «Свети Козма Етолски», б’ издање, написао ми је и посвету ·
Драгом студенту Теологије Евстатију Цаусоглу од Августина Кандиота
У Атини 10/10/1961.
Тако да имам књигу са потписом о. Августина! Шта друго  желим? У посвети је написао студент. Нисам студент, рекао сам му, не знам да ли ћу проћи испите. Проћи ћеш,  рекао ми је и постаћеш студент. Када су изашли резултати био сам један од 25 дечака који су прошли на Теологију, од укупно 600 особа које су полагале за упис. Прошло је и пет девојака. Митрополит Глифаде Павле је навео и сећања са полагања о. Августина у Митрополита Флорине. «Дубоко у моме сећању је остала урезана та служба», рекао је, « као и хиљаде верника који су се ту нашли на служби и речи о. Христофора Каливе· «Августин се успео а ђавол је сишао… ».

«Ја верујем», наставио је , « и свуда то говорим, не само сада, да је о. Августин био један савремени свети Козма Етолски. У то верујем, проживљавам то и живим. Ја то нећу доживети да видим, али љубав христозваних следбеника Православне Цркве не само у Грчкој, која познаје његове борбе и прогоне од Владајуће Цркве и ван ње, једног дана ће га признати као светитеља ».

После архијерејске Литургије и помена у Суботу је на гробу Старчевом одржана и трисвета молитва од архијереја.

Упоподневним часовима у Суботу у Манастиру Светог Августина је  служена трпеза на којој се нашло много верника из близине и даљине. Говорила су три лекара и рекли су понешто из својих личних доживљаја везаних за о. Августина. Теолог и социолог г. Василије Циупра који је од својих десет година изгубио вид, каже· «Упознао сам о. Августина као мало дете. Зваћу те Близанац, говорио ми је. (Близанац се звао један слепи светитељ, који је живео у време великог Антонија).

О. Августин је творац времена и то је  његова највећа заслуга. Може неко да буде добар проповедник, може да буде веома леп лекар, може да буде учитељ, али ако не успе да се одазове потребама свога доба, остаће само од њега један суперлатив   и ништа више …».

После је говорио г. Василије Стергиулис из Ларисе који је упознао о. Августина пре 60 година. Рекао· «Када бих вам причао све шта сам проживео поред о. Августина требао бих вам причати до поноћи. Био сам мали ученик у Основној школи, када сам га упознао. Служио је у Лариси као војни свештеник… Радио је у војсци као нико други и много је учинио за Ларису. Био је храбар и није се повлачио… Издавао је часопис “Сафир“, као и часопис “Хришћански Војник”.Сазидао је чувени храм Преображења Спаситељевог у централној Касарни у Лариси. Основао је у кругу касарне и Центар Образовања Теолога. Његове вечерње проповеди Недељом су биле преношене са радио станице Оружаних Снага, оставиле су одјек у оном добу. Напуштали су људи послове које су радили да би отишли кући или у радње које су имале радио да би слушали његове проповеди. Чуо сам од војсковође Калогеропула да је о. Августин претио да ће престати са поменом краља Павла 1949 године, у војном храму Преображења у Лариси, пред војним властима, јер је краљ Павле потписао масонски акт са којим се масонерија описивала као човекољубива установа и била би као таква помогнута новчано од храмова и манастира. Официр Калогеропулос иако је волео о. Августина, уплашио се и рекао је о. Августину ако нешто тако учини да ће наредити његово хапшење. О. Августин је остварио своју претњу и престао је да помиње краља Павла прво у храму Светог Атанасија у Козанију, који се употребљавао као војни храм исте касарне.Говорио је јако строго против краља и наредио је појцу да не помиње више краља. Када се појац уплашио и почео да пева о. Августин је изашао из олтара и са оштрим тоном га је прекинуо, јер краљ није побожан већ је постао непобожан. Све то се одиграло пред војним властима Козанија, и пред официрем Вентиром. Сви су се подигли и покренута је хајка за о. Августином. Процес прогона је обустављен када је краљ схватио своју грешку и опозвао свој потпис са масонског документа (Више о овој теми можете читати у књизи « Једна Жива Прича, о. Августин у Козанију, Νο2»). За трпезом је говорио и о. Герасим Раптопулос који је рекао следеће· «О. Августин је био чудо Божије у животу свих нас појединачно …»

У Недељу ујутру је одржан други архијерејски помен у Митрополитском храму Светог Пантелејмона, са више архијереја. Говорио је архимандрит Никифор Манадис као и Митрополит Верије г. Пантелејмон. Митрополит Верије је говорио о непресталним прогонима и авантурама о. Августина «Нико му није био раван»,рекао је ,  «блаженом, у вери и љубави за домовину и у храбрости. Био је посебан, био је револуционар. Много је добрих хришћана и врсних свештеника, али је јако мало  оних који се боре јавно и борбено под сваку цену за Веру и Домовину. Потребна је врлина, потребна је одважност, потребно је срце за борбу за свето и преподобно, потребна је храброст и револуција. О. Августин је био један револуционар у свету. Није познавао ни додир новчаница, и како би подржавао среброљубље?Посветио се потпуно Господу, одричући се телесног човека, како да не осиуђује преступне  ванбрачне телесне односе?Волео је јако Христа и веровао је  бескрајно у Христа, како би могао поднети и најмање неверје? Трпео је за Домовину и како је могао поднети немар за њене интересе? Да, тако неко постаје револуционар…»

Митрополити су после Литургије отишли на Старчев гроб и одслужили трисвету молитву. _

У Недељу поподне послужене су две трпезе. Једна у Митрополији Флорине за Митрополите и друге званице из хотела Флорине а друга у Манастирском храму Светог Августина у Флорини за верни народ. У време трпезе у Манастиру, реч је узео о. Августин. Чули смо говор Старца “ о смрти”, којом се не завршава човеков живот већ којом почиње један лепши  живот…У наставку је говорио са дивљењем за о. Августина његов лични лекар г. Циандила као и игуман мушког Манастира Свете Петке у Милохорију, о. Максим Карава.

Увече је одржано бденије у Манастиру , у спомен на светог Јеротеја.

________________________

ΣTA ΡOYMANIKA

_________________________

POMENIREA DE 40 DE ZILE A
MITROPOLITULUI AUGUSTIN DE FLORINA.
FRAGMENTE DIN OMILIILE ROSTITE

Vineri după amiază, între orele 6 şi 9, în Sfânta Mănăstire a Sfântului Augustin, Episcopul Hypponei, din Florina, a avut loc panihida pentru pomenirea Mitropolitului de Florina, Părintele Augustin. De faţă au fost Mitropoliţii Amfilohie de Kissamos şi Selinos (Creta), Serafim de Kastoria şi Teoclit de Florina. Mitropolitul Serafim de Kastoria a vorbit despre Părintele Augustin şi l-a lăudat pe actualul Mitropolit de Florina Teoclit, ca vrednic urmaş al său. Lauda ar fi justificată, dacă Mitropolitul Teoclit ar face ceva din cele pe care le-a făcut Părintele Augustin. Acum, când este sinodal, să înalţe glas de protest împotriva ecumenismului.
Sâmbătă dimineaţă a avut loc Sfânta Liturghie Arhierească şi pomenirea de 40 de zile în Sfânta Mănăstire a Sfântului Augustin, Episcopul Hypponei din Florina.
A vorbit Mitropolitul Pavlos al Glifadei.

Şi-a exprimat respectul şi dragostea lui faţă de persoana Părintelui Augustin, pe care l-a cunoscut încă din copilărie. Mama Înaltpreasfinţiei Sale l-a avut elev pe părintele Augustin şi în Gimnaziu şi la „Sholarheion” în Syros. Aceasta îi vorbea adeseori şi cu respect despre caracterul integru al Stareţului. Îi spunea: „În pauze, Părintele Augustin ţinea Sfânta Scriptură şi citea şi era întotdeauna tăcut. Avea smerenie şi simplitate. Băieţii în vremea aceea purtau în gimnaziu pantalonaşi scurţi, dar el purta până la genunchi.
Aşadar, din cuvintele mamei mele l-am cunoscut pe Părintele Augustin şi am înţeles că este un cleric duhovnicesc, un păstor autentic al Bisericii şi mă rugam pentru el şi am avut o mare dorinţă să-l cunosc.
Când am dat examene la Facultatea de Teologie a Universităţii din Atena, la 18 ani, adică în urmă cu 49 de ani, am plecat cu mama mea la un internat în Palamidi, unde locuia Părintele Augustin, ca să-l întâlnim, să-i sărutăm mâna şi să avem rezultate bune… Părintele Augustin ne-a primit pe mine şi pe mama într-un birou al internatului… şi m-a întrebat:
– De ce vrei să devii teolog?
I-am răspuns:
– Ca să devin cleric.
– Te-ai gândit bine la asta? – mi-a spus. Tatăl tău nu este împotrivă? Mama ta?
– Nu, i-am răspuns…
– Vei deveni cleric necăsătorit sau căsătorit? – m-a întrebat din nou.
– Dacă este voia lui Dumnezeu, i-am răspuns, vreau să devin cleric necăsătorit…
– Dacă simţi, mi-a spus, că eşti o persoană integră şi nu-ţi lipseşte nimic, mergi înainte şi fă-te cleric necăsătorit. Dacă însă nu simţi că eşti o persoană integrată, aşezată, pentru că Dumnezeu ne-a creat pentru familie, să te faci cleric căsătorit…
După aceea m-a întrebat:
– De ce vrei să te faci preot?
– Ca să ajut lumea, i-am răspuns.
– De ce nu ajuţi ca mirean? Şi mi-a spus un cuvânt înţelept:
– Biserica noastră nu are nevoie de mulţi clerici, ci are nevoie de clerici conştienţi şi foarte conştienţi fie căsătoriţi, fie necăsătoriţi, care să împlinească poruncile lui Dumnezeu, ca să aibă valoare misiunea şi jertfa lor.
Mi-a spus:
-Fă-ţi rugăciunea şi să faci tot ce te luminează Dumnezeu.
Mi-a dăruit şi o carte a sa: „Sfântul Cosma Etolianul”, ediţia a doua şi a scris dedicaţia: Iubitului mie Evstatie Tsausoglu, student la Teologie, cu rugăciuni din inimă, Augustin Kandiotis, Atena, 10.10.1961
Am adică o carte cu semnătura Părintelui Augustin! Ce altceva vreau?
În dedicaţie Stareţul a scris „s.”.
– Nu sunt student! – i-am spus. Nu ştiu dacă voi trece. Vei trece, mi-a răspuns, şi vei ajunge student.
Când s-au dat rezultatele eram unul din cei 25 de băieţi care au intrat la Teologie, din totalul de 600 de persoane. Au intrat şi cinci fete.
Mitropolitul Pavlos de Glifade s-a referit şi la hirotonia Părintelui Augustin ca Mitropolit de Florina:
„Au rămas profund înscrise în amintirea mea – a spus, miile de credincioşi prezenţi la hirotonia sa şi cuvintele Părintelui Hristoforos Kalivas: „Augustin s-a înălţat şi diavolul s-a surpat”…
„Eu cred – a continuat – şi zic asta pretutindeni, nu doar acum, că Părintele Augustin este un Sfânt Cosma Etolianul contemporan. Cred asta, o simt şi o trăiesc. Eu nu voi trăi, ca să văd asta, dar dragostea pleromei hristonimice a Bisericii Ortodoxe nu doar din Elada, care ştie luptele şi prigoanele lui din partea Bisericii administrative şi din afara ei, îl va recunoaşte într-o zi sfânt”.
După Sfânta Liturghie Arhierească şi parastasul de sâmbătă, arhiereii au slujit un Trisaghion la mormântul Stareţului.
Sâmbătă la amiază, Sfânta Mănăstire a Sfântului Augustin a oferit o masă la care au participat mulţi credincioşi şi de aproape şi de departe. Au vorbit trei medici şi au expus unele trăiri personale cu Părintele Augustin. Domnul teolog şi sociolog Vasilis Tsiupras, care în urmă cu 10 ani şi-a pierdut vederea, a spus: „L-am cunoscut pe Părintele Augustin de mic copilaş. Am să te strig Didim! – îmi zicea. (Didim a fost un sfânt orb, care a trăit în vremea lui Antonie cel Mare).
Părintele Augustin este un creator de epocă şi aceasta este contribuţia lui cea mai mare. Pentru că poţi să fi predicator bun, poţi să fi medic bun, poţi să fi profesor, dar dacă nu reuşeşti să corespunzi nevoilor vremii, vei rămâne doar un Vasilis super şi nimic mai mult…”.
A vorbit apoi domnul Vasilis Sterghiulis din Larisa, care l-a cunoscut pe Părintele Augustin în urmă cu 60 de ani. Şi a spus: „Dacă ar trebui să vă povestesc cele pe care le-am trăit lângă Părintele Augustin, ar trebui să vă vorbesc până la miezul nopţii. Eram mic elev de şcoală primară, când l-am cunoscut. Slujea în Larisa ca preot militar… A lucrat în armată ca nimeni altul şi a făcut foarte multe în Larisa. Era curajos şi nu dădea înapoi… Scotea periodicul „Safirul”, periodicul „Soldatul creştin”. A ridicat faimoasa biserică a Schimbării la Faţă a Mântuitorului în tabăra centrală din Larisa. A făcut în armată un Centru de Educaţie a Teologilor. Predicile lui de seară din duminici, care erau difuzate de postul radiofonic al Forţelor Armate au creat o epocă. Lumea îşi abandona treburile şi se ducea în case sau în magazine unde erau radiouri ca să asculte predicile lui.
Am auzit de la generalul Kalogheropoulos că Părintele Augustin îl ameninţase că va interzice polihroniul Regelui Pavlos în 1949, în biserica militară a Schimbării la Faţă, înaintea autorităţilor militare, pentru că acesta semnase un document masonic, prin care masoneria era caracterizată drept un aşezământ filantropic, urmând a fi susţinută de biserici şi mănăstiri. Generalul Kalogheropoulos, cu toate că îl iubea, s-a temut şi i-a spus că îl vor aresta dacă face aşa ceva. Părintele Augustin şi-a dus la îndeplinire ameninţarea şi a sistat polihroniul regelui în biserica Sfântului Atanasie din Kozanis, care deservea atunci ca biserică militară a aceleiaşi tabere. A vorbit dur împotriva regelui Pavlos şi i-a spus psaltului să nu cânte polihroniul. Când acela s-a temut şi s-a dus să cânte, Părintele Augustin a ieşit în Uşile Împărăteşti şi pe un ton aspru i-a zis să înceteze, pentru că regele nu este prea-binecredincios, ci prea-necredincios. Toate acestea au avut loc înaintea autorităţilor militare din Kozanis şi înaintea Generalului Ventiri. S-au răsculat toţi şi a început prigoana împotriva Părintelui Augustin. Procedura prigoanei a încetat când regele şi-a înţeles gafa şi şi-a retras semnătura de pe documentul masonic (Mai multe pe această temă puteţi să citiţi în cartea „O istorie vie. Părintele Augustin în Kozanis, vol. II”). În trapeză a vorbit şi Părintele Ghervasios Raptopoulos şi a spus că „Părintele Augustin a fost minunea lui Dumnezeu în viaţa personală a noastră a tuturor…”
Duminică dimineaţă a avut loc o a doua pomenire arhierească în Catedrala Mitropolitană a Sfântului Pantelimon cu mai mulţi arhierei. A vorbit Arhimandritul Nikiforos Manadis şi Mitropolitul Pantelimon de Veria.
Mitropolitul de Veria a vorbit despre permanentele prigoane şi păţanii ale Părintelui Augustin. A spus: „Fericitul nu a avut pereche în credinţă, în iubirea faţă de patrie şi în vitejie. A fost unic, a fost un revoluţionar. Mulţi sunt creştini buni şi clerici virtuoşi, dar puţini şi foarte puţini sunt cei care apără pe faţă şi luptă cu risc pentru credinţă şi patrie. E nevoie de virtute, e nevoie de curaj, e nevoie de inimă luptătoare pentru cele sfinte şi cuvioase, e nevoie de vitejie şi de revoluţie. Părintele Augustin a fost un revoluţionat în toate. Nu ştia nici valoarea banilor, nici cum arată. Şi atunci cum să nu mustre iubirea de argint? Închinându-se în întregime Domnului, lepădându-se de omul trupesc, cum să nu condamne relaţiile trupeşti nelegiuite? L-a iubit cu patos pe Hristos şi a crezut neclintit în El; şi atunci cum putea să tolereze cel mai mic semn de necredinţă? A suferit pentru patrie şi cum ar fi putut să tolereze nepăsarea faţă de cele folositoare ei? Iată, aşa devine cineva revoluţionar…”
După Sfânta Liturghie, Mitropoliţii s-au dus la mormântul Stareţului şi au slujit un Trisaghion.
Duminică, la amiază, s-au oferit două mese. Una de către Mitropolitul Florinei pentru mitropoliţi şi alţi invitaţi la un hotel din Florina, iar a doua la Sfânta Mănăstire a Sfântului Augustin, pentru poporul credincios simplu. În timpul mesei de la mănăstire, a luat cuvântul Părintele Augustin. Am ascultat Omilia Stareţului despre moarte, care nu este sfârşitul vieţii omului, ci începutul unei alte prea-frumoase vieţi. În continuare, a vorbit cu entuziasm despre Părintele Augustin medicul său personal, domnul Tsiantilas şi Egumenul Sfintei Parascheva Milohoriou – Părintele Maxim Karavas.
Duminică seară, în mănăstire, a avut loc o priveghere la pomenirea Sfântului Ierotei.

(traducere: Frăţia Ortodoxă Misionară „Sfinţii Trei Noi Ierarhi”, sursa: http://www.augoustinos-kantiotis.gr/ )

Недеља Δ΄ Лука (Лука. 8, 4-15)

МАТЕРИЈАЛНЕ И ДУХОВНЕ ТАЈНЕ

«Вама је дано да знате тајне…» (Λουκ. 8,10)

Еванђеље које смо чули, драги моји, је једна прича Господа нашег Исуса Христа преузета из земљорадничког живота. Земљорадник је узео посуду са семеном, изашао је на њиву и сејао је свуда. Резултат· један део семена је пао на пут, где су пролазила кола и пешаци, дошле су птице и позобале семе. Други део семена је пао на камениту земљу и није могао да донесе род. Трећи део семена је пао усред трња, које је узрасло и угушило га. А четврти део је пао на земљу чисту и плодну, и изникавши донесе стоструки род. То је прича. Сви сте је чули. Али шта са тим? То им се није чинило као нешто важно, није код њих пробудило радозналост. Само дванаест ученика, када је завршено поучавање се приближило Христу и упитали су га· Шта значи та прича? А он им тада рече· «Вама је дано да знате тајне Царства Божијега; а осталима бива у причама, да гледајући не виде, и чујући не разумију» (Лука. 8,10).
Узећу само ове Христове речи· «Вама је дано да знате тајне…».Шта то значи· Вама мојим ученицима, не другима,дата је привилегија, благодат, да знате тајне Божије. О тајнама је дакле реч.

* * *

Тајне се деле у две врсте· тајне материје, и тајне духовне.Почнимо са тајнама материје.

⃝ Шта је материја, земља којом ходамо? Немојмо живети као животиље. Неки, као што нам говори Еванђеље, имају очи и не виде, имају уши и не чују (види. Марко. 8,18), тако живе. Узмите у шаку мало земље. Некада није постојала. Како је настала? Са каквом лакоћом пекар узима у руке брашно и прави разне производе (кроасане, кифлице, итд., тако и нека невидљива рука је од материје направила· месец, звезде, планете мале и велике, који су  каои огромни кругови. Питаш научнике· шта је материја? Окрећу своје главе· нико не зна одговор. Тајна.
⃝ И само то? Како стоје те планете? Једна сила, кажу, светирске привлачности, чини да једна звезда привлачи другу. Ако ли упиташ шта је светирска привлачност? Нећеш добити потпун одговор. И то је тајна
⃝ Желите ли још неки пример? Држиш један магнет. Приближиш ли га игли, боцкалици или ексеру магнет их  привлачи · померају се са свога места и журе да се залепе за магнет. Шта је магнетизам? Никакав важан одговор. Тајна. Желите ли још? Електрицитет· притиснеш дугме и упале се светла. Шта је електрицитет?Никакав опет одговор· и то је тајна.
⃝ Желиш још?  Пронашли су неку нову енергију, јачу, нуклеарну или атомску енергију. Шта је атомска енергија?И то је тајна.
⃝ Немојмо ићи далеко· идемо на данашњу причу. Шта нам говори? Говори нам о семену, које је сејао земљорадник. Шта је семе? Једна мала стварчица. Убациш је у земљу и изникне од њега један леп цвет или једно огромно дрво. Како? Шта постоји у семену? Направи ти једно семе!Сви научници да се скупе, једно зрно семена не могу да направе. Довољно је једно зрно семена да докаже да Бог постоји.

Многе материјалне ствари крију тајну. Наука настоји да реши тајне. Али чим реши једну, после ње јавља се још више тајни, један океан тајни постоји. Од хиљаду ни једну није могла наука да објасни.

* * *

И опет човек, горд и непокоран, не може да реши тајне природног света, тражи да реши тајне духовног света. Као што постоје тајне материје тако постоје и духовне тајне, а то су тајне наше вере. Ево неких од њих:

⃝ Чују и говоре· Како може једна девица да роди? Сумњаш? И ја те питам како се родила материја? Онај што је рекао да се од нуле створи материја, он је рекао и да се од Дјеве роди Син. Шта је теже, да материја настане од нуле или да се роди дете од једне девице? То рађање је тајна.

⃝ Нешто слично. Како је Бог постао човек? Несхватљива тајна. Онај који је спојио ватру и ужарено жељезо, Он  је спојио две природе у лицу Христовом.

⃝ Како је вода постала вино у Кани? Тајна. Тражиш објашњење? А ја ти кажем нешто друго. Једном сам шетао кроз неко село и наишао сам на једног гордог земљорадника, који није веровао у то. Док смо напредовали, стигли смо до једног воћњака са разним дрвећем. ― Сви они, кажем му, имају корење, и сви се хране преко корења, и увлаче у себе исту воду. Како вода постаје код дрвете лимуна, лимун, а код дрвета нарандже постаје наранджа, код јабуке, јабука, код маслине, уље?… ―Не знам, одговара ми. ― Немој сумњати у Еванђеље.
⃝ Друга тајна вере. Ако у то не верујеш, немој ићи у цркву. Тамо, на светом столу,на божанственој литургији хлеб и вино постају тело и крв Христова. Ако сумњаш у то, питам те· не видиш ли толико промена које настају у материјалном свету? Како нпр. Трава и вода код овце постају млеко? То што видиш  испред себе не можеш објаснити, а тражиш да објасниш велике ствари.

⃝ Шта да кажемо о другој, најузвишенијој тајни наше вере? Која је то тајна? Тројична догма, да је Бог један али да има три лица· Отац, Син и свети Дух – света Тројице, спаси свет! То је већ тајна над тајнама. Долази човек и пита како је један једнако са три и како је три једнако са  један? Свети Козма Етолски као помоћни пример наводи· « Сунце је једно, али и три заједно· има здраке, које долазе на нас као црте, као конци, има и светло , које се шири по целом свету. Са сунцем поистовећујемо Оца, са здракама Сина и са светлом једносушни Дух». Хајде да ми објасниш тајне које има сунце, а после ми тражи да ти објасним тајну свете Тројице. Сећам се, када сам био мало дете, један студент медицине је дошао у село и исмејавао се вери: ―Ко је видео Бога? Говорио је. Тада је један неписмени свештеник, поп-Никола, му рекао· ― Дођи овамо, Георгије дете моје, који си као мали долазио у цркву и придржавао свећу. Ко ти је искоренио веру? Желиш да видиш Бога? Веома добро (био је месец Јул, подне и сунце је пекло). Попни се овде. (Успео га је на  једну клупу). Погледај у сунце ― Не могу, каже, ослепећу. ― Е, несрећниче, сунце не можеш да погледаш а желиш Бога да видиш?

* * *

Као што су истините, драги моји, материјалне тајне, тако су истините и несхватљиве тајне вере.  Али све што је неприступачно постаје приступачно – али коме? Онима који верују и показују велику ревност.«Вама је дано да знате», каже Христос· ви имате част да знате тајне.Путовао сам до једног села близу Вица. Свиђало ми се да разговарам са скромним људима и разговарао сам са једним чобаном. ― Био је, рече ми, у мојој колиби један студент из Солуна. Дао сам му да једе хлеб и сир, али када сам се ја пре јела прекрстио, подмејавао ми се. Знао је неке делове из Писма- ја не знам- и правио ми се паметан. А тако, треба и ја да научим. Одлазим у градић Аминдео, купујем једно свето Писмо, почео сам и ја да читам, једном, два пута, три пута, четврти пут. Сада разумем! Нека дође сада неки неверник па да разговарамо… Један скромни чобан чита Писмо и разуме, чита други гордељивац и не разуме. Како да то представим.Прошао сам поред Алиакмона два пута, зими и лети.Зими много воде има, али мутне, не видиш ништа, а лети све видиш, сваки каменчић, дно, бело камење- црвено- црно, рибице. И умови људи су данас мутни, ништа не виде. Дајте ми чиста срца. Тамо се Бог појављује. «Вама је дано да знате тајне». Други , нека знају слова, нека студирају у иностранству, од Цркве не разумеју ни Ц, као кинески да је. Закључак: Верујеш ли у Бога? Моли се, читај, иди у цркву, причешћуј се. Тада ће се отворити небеса, постаћеш астронаут, полетећеш до звезда и појати·« Једин Свјат, једин Господ, Исус Христос, во славу Бога Отца. Амин. » (Фил. 2,11 и б. Лит.).

† ἐπίσκοπος Αὐγουστῖνος

(Говор Митрополита Флорине о. Августина Кандиота у светом храму Светог Андрије, Ано Патисиа- Атина 11-10-1970)

21. Септембар, Рођење Пресвете Богородице

У ЦРНО ОДЕВЕНА БОГОРОДИЦА

Данас, драги моји је радостан богомајчински празник. Славимо рођење Пресвете Богородице. Која је суштина празника и каква осећања буди у нама?

* * *

Као и сви други људи  и Богородица је на овај свет дошла од некога. Ко се родио од стене? Нико. Од једне мајке и од једног оца смо сви рођени. Богородица је имала родитеље. Мајка се звала Ана а отац Јоаким.

Они су били јако побожни људи, али бездететни. У оно време бездететност је сматрана несрећом. Ко је имао децу, сматран је срећним. Ко је имао више деце (5,6,7,8…), сви су га благосиљали. Онда су биле патријархалне породице. Данас се деца сматрају несрећом. Роде једно, на силу двоје, а више не, стоп! Бездететни родитељи су молили Бога дан-ноћ да им подари дете да би му га посветили. Где данас да нађемо такву мајку! Не постоји данас више такво расположење за давањем. Ускоро ће три професије нестати. А то су полицајац, болничар и свештеник. Зашто да полицајац чува ред,  и да долази у опасност, зашто да болничар бди целу ноћ поред болесника, боље да иде у неки ноћни клуб и пева, згрнуће доста пара.

А други је предмет исмејавања да буде свештеник, да би му на улици показивали ружне  хирономије? Не. Нестаће неколико тако неопходних професија и то ће бити знак напретка.

Остарили су Јоаким и Ана. Да ли може из једног пања да изађе цвет или из једне суве стене да изникне љубичица? Још мање из једне неплодне жене може да изађе цвет који се зове дете. Оно шта је цвет у природи и шта је звезда на небу, то је дете у породици, даје утеху, радост и весеље. Они су молили Бога да им дарује дете, да би му га посветили. Која мајка, када роди дечака, каже: «Боже мој, удостој ме да га посветим да постане свештеник или  монах»? Механичар, лекар, правник ће бити, то се сматрало великим. Свештеник?… Путовао сам једном у неко село иза Алиакмона, у Хаси, тамо су постојали крадљивци у брдима. Тамо када се рађао дечак, комшинице су благосиљале· «Госпа Марија, нек ти је жив, нек постане капетан!…». Да ли разумете? Први благослов је био да постане капетан а задњи да постане свештеник. И данас који отац или мајка сматра својим поносом да посвете своје дете Богу­?

Јоаким и Ана су били побожни и часни људи. Зато им је Бог подарио једну веселу девојчицу, назвали су је Марија и посветили су је Богу. Шта значи име Марија? Многе жене имају то име, али не знају шта оно значи. Марија је јеврејска реч и значи «господарица», «госпа». Не значи госпођа градоначелника, госпођа судије, госпођа председника, госпођа официра, ништа од тога. Значи Господарица света, Господарица анђела, заиста Госпа. То је Дјева Марија.

* * *

Данас је светско славље поводом рођења Пресвете Богомајке.  Ко се радује празнику наше Богородице? Радује се света Тројица, Отац, Син и Свети Дух, јер је пронађена једина достојна да понесе у својој утроби Реч Божију, пронађен је чисти сасуд, преблагословена Богомајка. Радују се и диве се анђели, је виде једно земаљско створење да се уздиже до облака и звезда небеских и постаје «часнија од херувима и славнија од серафима»· радује се и арханђел Гаврило, који јој је објаво «радуј се» (Лука. 1,28). Радују се пророци, од Исаије који је најавио пре 800 година па до часног Претече који је поздравио из мајчине утробе. Радују се праведни старог завета, који су је очекивали вековима. Радује се цео свет, охрабрују се грешници видећи да је стигло њихово избављење. Сви се радују. А Богородица? Да ли се она радује? Она је ожалошћена. Када бисмо могли да је видимо, видели бисмо да је обучена у црно и да плаче, а њене сузе да падају са неба доле на грешну земљу. Зашто се не радује Богородица?

Како да се радује? Жали пре свега, јер постоје нечиста уста и одурна, породи аспидини, који хуле на њено име дан-ноћ. Ни једна жена, колико и грешна да је, не псује се колико се псује наша Богородица из уста Грка(Срба)! Рећи ћу вам једну страшну ствар. Бог нек нам се смилује! Иза Евра око хиљаде Турака су спремни да нас покосе са њиховим мачевима, а хиљаде Турака са оружјем једва чекају да нас побију. Од свих њих ни један, ни један, не псује Алаха! Да наставим?Долазе у моју канцеларију војници из Александропоља, из Козанија и из других места, добра деца, која верују у Бога. Они се грозе и плачу говорећи ми.· «Бог ће нас казнити. Од јутра па до вечери мали и велики псују». Како да нам се смилује Бог?Турчин не псује Алаха, а Грчки војник да псује божанско, и нико да не протествује! Да ли се усуђује неко да псује некога од постојећих владара? Ко? А не, они су велики а Христос је мали! Зато је обучена у црно Богородица. Жали због псовки. И не само мушкараца, али и у последње време жена. До, сада смо бар знали да жене  не псују, а сада сам чуо и грозим се, да и жене говоре ружне речи и да псују. То нисам очекивао. Тако да смо доживели да смо најхулнија нација на Балкану и на целом свету.

⃝ Богородица плаче и због пада женског рода. Данас влада један други тип жене, супротан опису православне Гркиње. То је жена у панталонама, обнажена, са цигаретом, са намазаним ноктима и одсеченом косом, која је напустила своју кућу и децу и цео дан се налази по разним центрима забаве. Жали наша Богородица због напуштања  и  раздора породице, због ванбрачних заједница, због прељубе, због  развода, због свих  зала  која  су се одомаћила код нас

⃝ Обучена је у црно Пресвета због псовки мушкараца и због посрнућа жена, а посебно због великог злочина који се назива чедоморство. Да сам судија или полицајац, вршио бих истраживања на гинеколошким клиникама и проналазио бих шта– шта бих проналазио·  да искомадане ембрионе бацају у одводе за канализацију !Колико деце? 400 на годину! Чујете ли! 400! Зато се гасимо као народ. У Турској има деце, у Албанији има деце… А ми са чедоморствима имамо најмање деце. Обогатили су се незнабожни гинеколози , деца и паре, чедоморство и паре. Нечисте паре. Загађујемо нашу земљу са недужном крвљу! Плаче Богородица због наше духовне пропасти.

⃝ На крају обучена у црно Богородица – зашто? Зато што многе њене цркве, у неизбављеним домовинама, као нпр. Кипар, не служе данас. Мноштво цркава свуда, у селима, на узвишењима, поред обала, лепе цркве, споменици вековних техника, посвећене у име Пресвете Богородице (неке Рођењу, неке Успењу, неке Благовестима итд.) остају данас затворене или су порушене и похаране са поломљеним крстовима,  са покраденим и побацаним светим чашама, крстионицама са поломљеним и измуљаним иконама, са обешчашћеним гробовима… Обучена у црно Пресвета плаче. Плаче због нас, плаче за Кипром, плаче наша слатка Богомајка за целим светом. Помолимо се драги моји, данас. Задржимо нашу веру. Затворимо се у своје куће и плачимо и ми заједно са Пресветом. Као грешници ми да жалимо због својих сагрешења. И донесимо одлуку да живимо сагласно са вољом њеног вољеног Сина, да бисмо имали благослов као особе и породице и као народ. Амин.

† ἐπίσκοπος Αὐγουστῖνος

(Ομιλία του Μητροπολίτου Φλωρίνης π. Αυγουστίνου Καντιώτου στον Ιερό ναὸ του Αγίου Παντελεήμονος Φλωρίνης 7-9-1974 ἡμέρα Σάββατο βράδυ)

(Говор Митрополита Флорине о. Августина Кандиота у Светом храму Светог Пантелејмона у Флорини 7-9-1974 у Суботу увече)

Недеља пре Крстовдана
(Јован 3, 13-17)

Говор Митрополита Флорине
Августина Кандиота

БОГ ТЕ ВОЛИ

(О ΘΕΟΣ ΣΕ ΑΓΑΠΑ)

«Јер Бог тако заволе свет да је Сина свога Јединороднога дао, да сваки који верује у њега не погине, него да има живот вечни» (Јован 3,16).

Воздизање часног Крста је центар Септембра. Данашња Недеља се назива « пре Воздизања» а наредна «после Воздизања». Следећи су стихови « Крст уписа Мојсије… », апостол и еванђеље су исто посвећени крсту.

Шта нам поручује еванђеље: « И нико се није попео на небо осим Онај који сиђе с неба, Син Човечји који је на небу. (Јован 3,13). Ма, рећи ће нам неверујући, данас је напредовала наука, сви погледи су усмерени на свемир, како еванђеље говори, да се нико није попео на небо? Овде наука разоткрива религију… Шта имамо да одговоримо на ово?

Не познате добро Писмо. Када нам Еванђеље каже    «небо», не мисли на ово природно небо, на које се попео пророк Илија. Изнад тога природног неба, изнад сунца и месеца, звезда и галаксија, постоји једно друго небо, духовно натприродно и невидљиво. Зато нам негде Писмо говори «Хвалите га небеса над небесима» (Псалм. 148,4). Зато и за апостола Павла каже да је однесен «до трећег неба» (Β΄ Κοр. 12,2). Постоји и једно узвишеније небо, на којем се обожава Бог. «Иже Херувимы тайно образующе и Животворящей Троице Трисвятую песнь припевающе, всякое ныне житейское отложим попечение…» (Б.лит). О томе небу, на којем не постоји ништа земаљско већ тамо борави Пресвета Тројица и бестелесни духови, говори нам Христос када каже : « И нико се није попео на небо». Тако да је са тога неба дошао на земљу Господ наш Исус Христос, његово порекло је божанско, то значи да је он Бог. А да је Бог то нам је Христос доказао, између осталог, са својим учењем, које је божанско. Књиге које су написали највећи мудраци су мањкаве у поређењу са Еванђељем. Онај који слуша и чита Еванђеље осећа се као Христови слушаоци који су говорили: «Никада човек није тако говорио као овај човек» (Јован. 7,46).Исти је о своме учењу рекао· «Небо и земља ће проћи, али речи моје неће проћи» (Матеј. 24,35. Лука. 21,33. ви. и Μарк. 13,31).

Са неба са којег је дошао Христос донео нам је – узвишене поуке. Која је, упитаћете, најузвишенија догма, највећа његова поука? То нам говори данашње еванђеље. Било би ми драго да имам снагу Златоустог и Великог Василија, да вам то усадим у ваше душе. Најузвишенија догма, највећа истина, је да Бог воли свет- Бог воли човека  (Јован. 3,16).

Бог воли човека, пре свега зато што га је створио. Ако ме убедиш да су се  твоја кућа и твој сат сами  направили, само тада ћу прихватити и да је тај велики сат који се назива човек настао сам. Бог је створио човека, он је створио очи да гледају, ухо да слуша, руке да се покрећу, ноге да ходају, срце да лупа, крв да кружи, мозак да разуме. Бог је дао свима њихове функције , здравље. Сваки откуцај твога срца ти виче. Бог те воли!

Не само да је Бог створио човека већ се и брине о њему. Није га бацио на неки пусти оток или на месец, настанио га је на овој планети, где му је дао све прве материје, све неопходно за стварање културе. Дао му је сунце, које светли и греје. Свака здрака сунца, која путује толико миља и пада на образ детета, на руку радника, на куће и колибе, пролази и кроз решетке затвора, шта је? Целив, пољубац Божији. Свака здрака сунца, свака капљица кише, сваки дашак ветра који удишемо, ветрови, росе, дрвеће, цвеће, славуји све говори и каже: Бог те воли!

И не само то. Ако си Хришћанин, пусти друге људе да говоре о цвећу и птицама. А ти дођи на Крстовдан у цркву, када свештеник воздиже часно Дрво и да видиш умно Христа са трновим венцем, са рукама и ногама повређеним и са прободеним прсима, стани мало и размисли и запитај се

зашто се патио Христос? И тада ћеш чути одговор , који  даје већ 800 година пре Христа, пророк Исаија· «А он болести наше носи и немоћи наше узе на се, а ми мишљасмо да је рањен, да га Бог бије и мучи. А он би рањен за наше преступе, избијен за наша безакоња, казна беше на њему нашега мира ради, и раном његовом ми се исцелисмо.» (Исаија. 53,4-5). Ко може да осети колико је Бог заволео свет! Са којим језиком да опишемо љубав Христову за нас? Онај који има само једно дете, колико ли га пати! Дођите ти оче и мајко да нам кажете колико волите вашег јединца! Ако вам сада неко каже, да то дете сада треба да жртвујете за вашег непријатеља, која мајка и који отац би то учинили? Поготово за непријатеља. Ни за пријатеља, а за непријатеља још мање. Али шта нам говори данашње еванђеље· «Јер Бог тако заволе свет да је Сина свога Јединороднога дао, да сваки који верује у њега не погине, него да има живот вечни» (Јова. 3,16)·

* * *

Не постоји браћо моја  сумња да Бог воли човека. Али та љубав Божија и код нас ствара обавезу да Га волимо. Као што си ти мајко се удостојила да те воли твоје дете, тако и Бог очекује да га људи воле. Наша је дужност да волимо нашег Спаситеља.

Али не постоји љубав према Богу. Срца су данас хладна- ледена за Бога. Једно пророчанство апостола Павла нам говори, да « у последње дане» ― а и ми смо у последњим данима: «Али ово знај да ће у последње дане настати тешка времена, јер ће људи  бити самољубиви, среброљубиви, хвалисави, гордељиви, хулници, непослушни родитељима, неблагодарни, непобожни,безосећајни, непомирљиви, клеветници, неуздржљиви, сурови, недоброљубиви, издајници, напрасити, надувени, више сластољубиви него богољубиви, који имају изглед побожности, а силе су се њезине одрекли» (Β΄ Τим. 3,1-5). Људи ће волети сласти мале и велике више од Бога. Први ће волети своју децу, други своју жену, трећи новце, четврти књиге, пети науку, шести провод, седми спорт… и тако редом. Људи ће бити луди за тим стварима али у њиховим срцима неће бити љубави за бесконачног Бога.

Молим, да ли то већ не бива данас? Бога не само да не волимо већ га и псујемо. Хулимо на њега са нашим језиком и нашим речима, хулимо га и са нашим делима. Сваки дан, сваког часа, сваког минута се чују псовке. И после свега очекујемо напредак? Као што смо кренули – немојте ме назвати песимистом уз помоћ Еванђеља важем друштво, говорим вам следеће: Јевреји су једном разапели Христа, али ми га разапињемо хиљаду пута сваки дан. У кућама, у школама, у касарнама, на судовима, на бродовима, у колима, на обали, на копну, свуда га разапињемо, не постоји место на коме не постављамо и један крст Христов.

После свега тога ја се чудим како нас  Бог и даље воли. Слава дуготрпљењу твоме, Господе! Могао би да каже сунцу, мало се спусти, примакни се земљи и температура би са 40 се попела на 100, 200 или 300 степени. Могао би рећи мору· Не подносим више њихова блудничења и курварства, попни се, прекриј све врхове, да не остане ни један црвић жив! Могао би рећи водама, изворима, облацима и рекама· Пресушите!… Незахвални човече који пијеш воду и псујеш Бога. Угледај се на птице, које када се напију воде, уздигну своју главу према небу као да захваљују Богу. Ако пресуше воде, нећеш пронаћи ни једну чашу да се освежиш· твој језик ће се лепити за мермер у спиљама. Али Бог нас ипак још држи на овоме свету, црви у творевини. Слава твоме дуготрпљењу Господе!

Браћо моја, сви ви који верујете у Еванђеље Христово, у овоме нечистоме веку, дођите сви, мали и велики, у цркву на дан Воздизања часног Крста. Постите као да је Велики Петак. Помислите на своје грехове. Избројте доброчинства Божија. И док будемо гледали часни крст, рецимо сви· «Сети ме се Господе,  када дођеш у Царству своме» (Лука. 23,42) Амин.

† ἐπίσκοπος Αὐγουστῖνος

(Говор Митрополита Флорине о. Августина Кандиота у храму Узнесења Господњег у Драпецони- Пиреја 11-9-1960)

ΣΕΡΒΙΚΑ

(Део говора епископа Августина Кандиота, Птолемаида 15-11-1992)

А КО ЈЕ  БЛИЖЊИ МОЈ?

„А ко је ближњи мој?“ (Лука. 10,29)

Бог је драги моји створио човека као друштвено биће, побринуо се да живи са другим људима. Због тога се човек забрине када остане сам, осећа се усамљено. Ближњи треба да су му његови родитељи, браћа, рођаци и пријатељи. Пре свега код  брачних парова  треба да је  супруг ближњи својој супрузи, а супрузи да је ближњи њен супруг, јер су спојени  светом тајном брака са нераскидивим спонама и нису више два већ су једно тело.

На жалост данас те споне нису јаке. Чак ни спона брака. Од сто бракова, око двадесет и пет се разведу а остали немају савршену хармонију. Велика  љубав и повезаност је некада постојала код старијих брачних парова, када се дешавало да ујутру умре супруг  увече би умрла од туге за њим и његова супруга. Где је данас таква љубав! Долазе тренутци када човек остаје сам.: „далеко стоје ближњи моји“ (псалм. 38,11).

Веома ћеш се преварити ако мислиш да је твој ближњи, твоје дете које ће остати поред тебе да се брине о теби у старости твојој. Колико ли само деце није напустило своје старе родитеље или су их послали у старачке домове! Наш ближњи треба да су наша мајка, супруг или супруга, наша деца, наши рођаци, наши пријатељи и  земљаци. На жалост пуно пута они то нису и стоје далеко од нас.

Једини који остаје заиста наш ближњи  је Господ наш Исус Христос. Самарићанином су га називали његови непријатељи, тако су га називали презриво фарисеји. Али он је сишао са неба, пронашао  човека којег је напао разбојник и излечио га је. Разбојници су лукаве помисли, страсти, лоши људи, разбојник је пре свега сатана.

Крвари данашњи човек и тражи ближњег. Христос помаже  повређеном човеку, брине се о њему и води га у преноћиште, које је Црква са њеним светим тајнама. Христос је идеалан ближњи…

Христос је ближњи сваком човеку… И ако те сви напусте, ти кажи: „Ако на свету не будем имао где да се ослоним или прибегнем, тамо високо је мој  Бог, како могу да очајавам?“ (Г. Веритис).

(Αποσπάσματα ομιλίας επισκόπου Αυγουστίνου Καντιώτου, Πτολεμαϊδα 15-11-1992)

(Део говора епископа Августина Кандиота, Птолемаида 15-11-1992)

MANIA ΓEPONTIΣMOY

(Απόσπασμα αγιογραφικού μαθήματος του Μητροπολίτου Φλωρίνης π. Αυγουστίνου στην προς Γαλάτας επιστολή, στον «Οίκο Χειροτεχνίας», δηλαδή στο σημερινό Μοναστήρι του Αγίου Αυγουστίνου στην Φλωρίνης, στις 11-1-1991)

«Την προς Γαλάτας επιστολή χαρακτηρίζει· το φιλελεύθερο και ελεγκτικό πνεύμα. Την πικρία που αισθάνθηκε ο απόστολος Παύλος από την εγκατάλειψη. Για φανταστείτε να έχει 200-300 χριστιανούς και να φύγουν όλοι!…

Tα ξέρετε τα γεγονότα, να μη τα λέμε. Tώρα τελευταίως υπάρχει η μανία του γεροντισμού. Θα γράψω άρθρο γι’ αυτό. Φοβερό, τρομερό πράγμα! Tο χθεσινό παιδάριον, μόλις το χειροτόνησες να θέλει να κάνει οπαδούς. Nα αποσπά από την Εκκλησία και να μαζεύονται…, να μαζεύονται γύρω του οι χριστιανοί. Διασπώνται έτσι τις δυνάμεις του Χριστιανισμού. Και κάθε πλέον αρχιμανδρίτης έχει μανία γεροντισμού. Mεγάλη νόσος αυτή μέσα στην Eκκλησία του Xριστού.

Eμείς πρέπει να παρηγορούμεθα, αν έμεναν όλοι θα ε­ίχαμε 300-400 ιερείς….

Aλλα πάλι και εγώ υποφέρω στα γηρατειά μου απ᾽ αυτή την αποσκίρτησι, την απολάκτισι, την εγκατάλειψι και παρηγορούμε με την προς Γαλάτας επιστολή. Την διαβάζω συχνά και παρηγορούμε.

Eάν ο Παύλος, που ήταν τόσο μεγάλο υπόδειγμα αιώνιον και αθάνατον, έπαθε αυτά, τί να πούμε εμείς;…

Tί να πούμε για την εγκατάλειψη; Έμειναν μερικά πρόσωπα κοντά μας, όπως είναι και ο π. Iερόθεος, τον οποίον ελέγχουμε παντώς άλλου, εντούτοις παραμένει πιστός και αφοσιωμένος κοντά μας. Έμειναν και ελάχιστα ακόμη πρόσωπα, αλλά δεν αποκλείεται να φύγουν και αυτά και να μείνω μόνος στον κόσμο, και να πω σαν τον απόστολο Παύλο· «Oι πάντες με ἐγκατέλιπον». Ας γίνει και αυτό· Aλλ’ ει ο Θεός μεθ’ ημών ουδείς καθ’ ημών και «Γνώτε έθνη και ηττάσθαι ότι μεθ’ ημών ο Θεός». Aυτό είναι το ουσιώδες…».

ΜΑΝΙΑ ΓΕΡΟΝΤΙΣΜΟΥ ΚΑΙ ΔΕΣΠΟΤΙΣΜΟΥ

• Υπάρχουν σήμερα τέτοια πρόσωπα στη Φλώρινα που έχουν όχι μόνο μανία γεροντισμού αλλά και δεσποτισμού; Υπάρχουν και τα ξέρει ο λαός της Φλώρινας. Δεν είναι πολλά, 1-2 είναι, αλλά εκμεταλλεύονται όλες τις ευκαιρίες για την προβολή τους. Να πιάσουν μίτρα και πατερίτσα και ας προσκυνήσουν και τον Αντίχριστο. Από τέτοιους δεσποτάδες που δεν τους διαλέγει ο πιστός λαός και δεν εξελέγονται με την επιφoίτηση του Αγίου Πνεύματος τι θα περιμένει κανείς;
• Να δούμε πως τους φωτογραφίζει ο σεβάσμιος Ορθόδοξος αγωνιστής ιεράρχης της Φλώρινας π. Αυγουστίνος Καντιώτης·
• ΑΚΟΥΣΤΕ ΤΟΝ:
• «Ὁ Χριστόφορος ὁ Καλύβας, ἕνας ἐπιστήθιος φίλος µου, σπουδαία φυσιογνωµία, µοῦ ἔλεγε πρό ἐτῶν πού συζητούσαµε: “Ρέ Αὐγουστῖνε, δέν κατάλαβες τί θά γίνῃ; Ὁ σατανᾶς µετεχειρίσθη ὅλα τά µέσα γιά νά διάλυση τήν Ἐκκλησία.  Θά µεταχειριστῇ εἰς τούς ἔσχατους καιρούς καί ἕνα τελευταῖο ὅπλο:  Θά ντύσῃ παπᾶδες καί δεσποτάδες πρόσωπα τῆς ἐξουσίας του· θά τούς φορέσῃ ἐγκόλπια καί θά τούς δώσῃ πατερίτσες!  Καί διά µέσου αὐτῶν τῶν ἀρχιερέων θά διάλυσῃ τήν Ἐκκλησία”

Ο ΧΡΙΣΤΟΣ ΕΙΝΑΙ Ο ΝΥΜΦΙΟΣ ΤΗΣ ΨΥΧΗΣ

Ο ΠΝΕΥΜΑΤΙΚΟΣ Ο ΝΥΜΦΑΓΩΓΟΣ

Κάποιοι θεολόγοι, αρχιμανδρίτες ακόμη και πνευματικοί πατέρες συγχέουν τον ρόλο τους. Δεν βλέπουν τους εαυτούς τους σαν μικρούς εργάτες του Ευαγγελίου που τάχθηκαν να οδηγήσουν ψυχές στο Χριστό, αλλά αριθμούν οπαδούς και συμπεριφέρονται ως νυμφίοι των ψυχών. Αυτό το αμάρτημα το θεωρούσε πολύ φοβερό ο επίσκοπος Φλωρίνης Αυγουστίνος και δεν επέτρεπε σε κανένα από τα πνευματικά του παιδιά να συγχέει τον ρόλο του.

Θα αναφέρουμε κάτι που έγινε στην Κοζάνη την δεκαετία του 60.

Ο π. Αυγουστίνος που εργάστηκε τα δύσκολα χρόνια της Κατοχής στην Μακεδονία είχε γίνει φούτ μπολ στα πόδια των αρχιερέων και είχε πολλές δυσμενείς μεταθέσεις, γιατί τους ήλεγχε. Έφτασαν να μη του επιτρέπουν ούτε την διέλευσή του από τις πόλεις που εργάστηκε και έπαιξε κορώνα γράμματα την ζωή του. Ο κόσμος όμως τον αγαπούσε και τον περίμενε. Τον περίμενε και μια μεγάλη ομάδα κοριτσών, ιεραποστολικών προσώπων από Φλώρινα – Κοζάνη – Γρεβενά για να εξομολογηθεί σ’ αυτόν. Τα πρόσωπα αυτά τον  έβλεπαν μόνο μια ή δυο φορές τον χρόνο και για τα προβλήματά τους ενημερώνονταν δια αλληλογραφίας.

Κάποια μέρα, μετά την εξομολόγηση όταν έφυγε έκλαυσαν.

Αυτό το έμαθε ο π. Αυγουστίνος από έναν συνεργάτη του, τον Γεώργιο Παφίλη. Ο π. Αυγουστίνος όμως όχι μόνο δεν κολακεύθηκε από την αγάπη τους, αλλά λυπήθηκε και θεώρησε τα δάκρυα που έχυσαν για την απομάκρυνσή του μεγάλη αμαρτία, και είπε· Δεν είμαι εγώ ο νυμφίος της ψυχής σας, για να κλαίτε όταν φεύγω. Νυμφίος σας είναι ο Χριστός. Αυτόν να αγαπήσετε και κοντά του πάντα να βρίσκεσθε. Εγω είμαι απλώς νυμφαγωγός, αυτό πρέπει καλά να το καταλάβετε. Αν δεν καταλάβετε, δεν θα ξαναδείτε το πρόσωπό μου και δεν θα επικοινωνήσω ούτε δια αλληλογραφίας μαζί σας.

Ο π. Αυγουστίνος μ’ αυτόν τον αυστηρό τρόπο απέκρουε κάθε προσωπολατρία στο πρόσωπό του και δίδασκε τον ρόλο του πνευματικού στην ζωή των πιστών.

____________________

ΣΤΑ ΡΟΥΜΑΝΙΚΑ

_____________________

MANIA STĂREŢISMULUI

(fragment din lecţia biblică la Epistola către Galateni a Mitropolitului de Florina, Părintele Augustin, în “Casa lucrului manual”, adică în actuala mănăstire a Sfântului Augustin din Florina, pe 11 ianuarie 1991)

„Epistola către Galateni este caracterizată de un duh liberal şi mustrător, de amărăciunea pe care a simţit-o Apostolul Pavel din cauza părăsirii. Ia închipuiţi-vă să aibă două – trei sute de creştini şi să plece toţi!…
Ştiţi faptele, să nu le mai spunem. Acum, în ultima vreme, există mania stăreţismului. Voi scrie un articol despre asta. Înfricoşător, groaznic lucru! Flăcăul de ieri, pe care doar l-ai hirotonit, vrea să-şi facă adepţi şi admiratori. Să rupă din Biserică şi să strângă…, să se adune creştinii în jurul lui. În felul acesta se risipesc forţele creştinismului. Şi de-acum, fiecare arhimandrit are mania stăreţismului. O mare boală este aceasta în Biserica lui Hristos.
Noi trebuie să ne consolăm; dacă rămâneau toţi am fi avut trei – patru sute de preoţi…
Dar iarăşi, şi eu sufăr la bătrâneţile mele de această abandonare, de acest şut, de această părăsire şi mă consolez cu Epistola către Galateni. O citesc adesea şi mă consolez. Dacă Pavel, care a fost un aşa exemplu, veşnic şi nemuritor, a pătimit acestea, ce să spunem noi?…
Ce să spunem despre părăsire? Au rămas câteva persoane lângă noi, cum este părintele Ierotei, pe care-l mustrăm mai mult decât pe toţi. Cu toate acestea el rămâne credincios şi dedicat alături de noi. Au mai rămas şi foarte puţine persoane, dar nu e exclus să plece şi ele şi să rămân singur în lume şi să spun ca Apostolul Pavel: „Toţi m-au părăsit”. Să se întâmple şi asta, dar „Dacă Dumnezeu este cu noi, nimeni nu este împotriva noastră” şi „Înţelegeţi neamuri şi vă plecaţi, căci cu noi este Dumnezeu”. Asta este esenţial…”.

MANIA STĂREŢISMULUI ŞI A EPISCOPATULUI

Există astăzi astfel de persoane în Florina, care nu au doar mania stăreţismului, ci şi a episcopatului? Există. Şi poporul din Florina le ştie. Nu sunt multe. Sunt una sau două, dar profită de toate prilejurile pentru promovarea şi afirmarea lor. Să pună mâna pe mitră, cârjă şi să se închine chiar şi lui Antihrist. De la astfel de episcopi, pe care nu-i alege poporul credincios şi care nu sunt aleşi prin pogorârea Duhului Sfânt, la ce să te aştepţi?
Să vedem cum îi descrie respectabilul şi luptătorul ierarh ortodox al Florinei, Părintele Augustin Kandiotis:
ASCULTAŢI-L:
„Hristoforos Kalivas, un prieten de suflet, o personalitate importantă, mi-a spus cu ani în urmă în timp ce discutam: „Bre, Augustine, n-ai înţeles ce se va întâmpla? Satana unelteşte toate mijloacele, ca să distrugă Biserica. Va unelti în vremurile din urmă şi o ultimă armă: Va îmbrăca el preoţi şi episcopi, persoane de sub stăpânirea sa; le va pune la gât engolpioane şi le va da în mâini pateriţe! Şi prin aceşti arhierei va distruge Biserica”.

HRISTOS ESTE MIRELE SUFLETULUI.

DUHOVNICUL ESTE DOAR NIMFAGOGUL.
(CEL CARE CONDUCE MIREASA SPRE MIRE)

Unii teologi, chiar şi arhimandriţi şi părinţi duhovniceşti, îşi confundă rolul. Nu se consideră pe ei înşişi mici lucrători ai Evangheliei, care au fost rânduiţi să conducă sufletele la Hristos, ci îşi numără adepţi şi admiratori şi se comportă ca nişte miri ai sufletelor. Episcopul Augustin al Florinei considera acest păcat foarte groaznic şi nu îngăduia nimănui din fiii lui duhovniceşti să-şi confunde rolul.
Vom aminti un fapt, care s-a întâmplat în Kozanis în anii 60.
Părintele Augustin, care a activat în acei grei ani ai ocupaţiei în Macedonia, devenise minge de fotbal în picioarele arhiereilor şi a pătimit foarte multe transferuri defavorabile, tocmai pentru că-i mustra. Ajunseseră să nu-i permită trecerea prin oraşele în care a lucrat, dar el şi-a jucat viaţa la cap şi pajură. Lumea însă îl iubea şi-l aştepta. Îl aştepta şi un mare grup de fete, persoane misionare din Florina – Kozani – Grevena, ca să se spovedească la el. Aceste persoane îl vedeau doar o dată sau de două ori pe an şi pentru problemele lor îl informau prin scrisori.
Într-o zi, după spovedanie, când Stareţul a plecat, ele au început să plângă.
Părintele Augustin a aflat asta de la un colaborator al său, Gheorghios Pafili. Părintele Augustin însă, nu numai că nu s-a simţit adulat sau flatat de dragostea lor, ci s-a întristat şi a considerat lacrimile pe care le-au vărsat la plecarea sa un mare păcat şi a spus: Nu eu sunt mirele sufletului vostru, ca să plângeţi când plec. Mirele vostru este Hristos. Pe El să-L iubiţi şi lângă El să fiţi întotdeauna. Eu sunt doar un nimfagog. Lucrul acesta trebuie să-l înţelegeţi bine. Dacă nu-l înţelegeţi, nu veţi mai vedea faţa mea şi nu voi mai comunica nici prin scrisori cu voi.
Părintele Augustin printr-o astfel de asprime respingea orice cult al personalităţii la adresa sa şi învăţa despre rolul duhovnicului în viaţa credincioşilor.

(trad. Frăţia Ortodoxă Misionară “Sfinţii Trei Noi Ierarhi”, sursa: http://www.augoustinos-kantiotis.gr/?p=15330)

_____________________________

SERBIKA

______________________________

ОПСЕСИЈА СТАРАЧЕСТВОМ

(Део снимљеног говора Митрополита Флорине о. Августина на посланицу Галаћанима, у  «Кући Ручних радиности» а сада, Манастир Светог Августина у Флорини,  11-1-1991)

«Посланица Галаћанима је окарактерисана да је слободног и контролног духа. Садржи горчину коју је осетио апостол Павле када су га напустили његови јако блиски сарадници. Замислите 200-300 хришћана и да сви оду!…

Упознати сте са дешавањима, нема потребе да наводим.Сада у последње време постоји нека опсесија да сви буду старци. Написаћу чланак о томе. То је страшна ствар! Јучерашње дете само што си га рукоположио да жели да има своје следбенике. Да се одваја од Цркве и да се сакупљају…, да се сакупљају око њега хришћани. Тако се расипају снаге Хришћанства. И сваки архимандрит има опсесију старачевства. То је једна велика болест у Цркви Христовој.

Ми треба да се утешимо, да су сви остали имали бисмо 300-400 свештеника…

И ја у мојој старости трпим од те зле коби, одвајања и напуштања мојих блиских сарадника, налазим велику утеху у посланици Галаћанима. Често је читам и тешим се.

Ако је Павле, који је био велики пример вечним и бесмртним, трпео то, шта онда ми остали да кажемо?… Шта да кажемо о напуштању? Поред нас је остало веома мало лица, као што је о. Јеротеј, којег непрестално опомињемо, при томе он остаје веран и посвећен нама. Остало је још по неко лице, али није искључено да и они оду од мене и да останем сам на свету, и да кажем као апостол Павле· «Сви су ме напустили».Нека се и то догоди· Ако је Бог са нама ко може против нас «Знајте народи да побеђујете јер је с нама Бог». То је најважније…».

ОПСЕСИЈА СТАРАЧЕСТВОМ И ВЛАДИЧАНСТВОМ

Постоје и данас таква лица у Флорини која имају опсесију старачеством и владичанством. Постоје и то зна народ Флорине. Нема их пуно, 1-2 особе, али искориштавају све прилике за своје приказивање. Само да ухвате митру и патерицу у своје руке, па макар се поклонили и Антихристу. Од таквих владика које не бира верни народ и који се не одабиру са дејством Светог Духа шта да очекује неко?

• Погледајмо како их фотографише поштовани Православни борбени јерарх Флорине о. Августин Кандиот. ·
• ЧУЈТЕ ГА:
• «Христофор Калива, један мој веома драг пријатељ, веома важна личност, рекао ми је пре много година када смо разговарали: “Августине, зар не разумеш шта ће бити? Сатана ће употребити сва средства да разори Цркву. У последња времена употребиће своје последње оружје: Оденуће у свештенике и епископе људе који су у његовој власти; украсиће их панагијама и даће им патерице и кроз те Архијереје ће уништити Цркву.”

ХРИСТОС ЈЕ ЖЕНИК ДУШЕ

ДУХОВНИ НИМФАГОГ-ПРОВОДАЂИЈА

Неки теолози, архимандрити и понеки духовни оци не схватају своју улогу. Не виде себе као мале раднике Еванђеља који су одређени да воде душе Христу, него пребројавају своје следбенике и понашају се као  женици душа. Тај грех је сматрао страшним епископ Флорине Августин и није ником од своје друховне деце дозвољавао да помеша  његову улогу.

Навести ћу нешто што се децило у Козанију пре  60-те:

О. Августин који је радио у тешко време Окупације у Македонији, постао је фудбалска лоптица на ногама архијереја и много пута је био премештан по разним митрополијама јер их је све опомињао. Дошло је дотле да му не дозвољавају пролазак кроз градове у којима је радио и свој живот умало жртвовао за исте. Али људи у тим градовима су га волели и очекивали. Очекивала га је једна повећа група девојака, мисионарских лица из Флорине-Козанија-Гревене да се исповеди. Та лица су га виђала само једном или два пута на годину а о својим проблемима су се дописивале са оцем.

Једног дана по одласку о. Августина , неке су заплакале за њим.

То је сазнао о. Августин од једног свог сарадника г. Георгија Пафилија. Али о. Августин не само да није био занесен њиховом љубављу, али се ожалостио и сматрао је да те сузе што су за њим проливене као велики грех, и рекао је следеће· Нисам ја женик ваше душе, да плачете када одлазим. Женик ваш је Христос. Њега да волите и близу њега да се увек налазите. Ја сам само проводађија женика, то морате веома добро да разумете. Ако то не разумете, нећете више видети моје лице и нећу више са вама контактирати ни преко писама.

О. Августин је на тај строг начин одбацивао свако обожавање његове личности и поучавао је свештенике о улози духовника у животу верника.

Ὕψωσις τοῦ Τιμίου Σταυροῦ

Крстовдан – Воздвижење Часног Крста – 27 Септембар

Крст, «лудост» и «сила»

Браћо, «јер је реч о крсту лудост онима који гину,а сила Божија нама који се спасавамо» (Α΄ Κορ. 1,18)

Данас је драги моји Крстовдан. Данас славимо тај историјски догађај када је света Јелена пронашла у Јерусалиму часни крст, и као данас крст су узвисили, а хиљаде људи се молило са: «Господе, помилуј». О крсту нам данас говори Еванђеље. Док нам апостол казује нешто чудно, то би требало да запазимо данас.

* * *

«Реч о крсту», казује нам дакле о крсту,за једне је «лудост» а за друге је « мудрост и сила» (Α΄ Κορ. 1,18). Заиста чудне речи. Да ли може бити истог укуса слатко и кисело? Како то бива? Реч о крсту или ће бити лудост а не мудрост, или ће бити мудрост а не лудост, или ће бити слабост а не немоћ. Међутим те две супротности се сједињавају код крста Господњег. Који би требао бити разлог ових супротности? Да бих вам представио те супротности које се примећују код крста, навешћу вам један пример. А то је сунце. Излази сунце, његови здраци падају на свећу и она се топи, али ако падну на блато оно се стврдњава, постаје као дрво. Да ли је сунце криво за то? Не. Свећа има способност када дође у додир са сунцем да се омекшава а блато има својство у додиру са сунцем да се стврдњава. Све зависи од материје и од њених својстава. Исто тако и крст, исти, као и сунце које осветљава свет, за једне је лудост, а за друге је снага и мудрост. «Лудост» је крст, нешто несхватљиво. Ко је то говорио? За кога је био «лудост»? За Јудеје. Јудеји нису могли замислити никада, да би један Бог могао доспети до тако велике немоћи и постати предмет исмејавања и ироније. А са друге стране Грци, који су замишљали своје богове да бацају муње и град са врха Олимпа, нису могли да усагласе божанску силу са немоћи једног разапетог. Зато је код њих проповед о Разапетом сматрана као «лудост», нешто несхватљиво.
И до данас је за неке, проповед о крсту лудост. Постоје људи који ако виде једног дечака или девојчицу, или једног човека уопштено, да често иде Богу у Цркву, да се исповеда, да се причешћује, да отвара Еванђење и чита, говоре о њему иронично: „Готово је са њим, полудео је, скренуо је, окренуло му се, луд је, безуман је…“, то је оно шта нам говори апостол данас. За њих је проповед о крсту једно безумље, једна лудост, као и за Јудеје. Та иста проповед је за њих лудост, за друге је мудрост и «сила Божија». «Сила Божија»! Како је  « сила Божија »? Посматрајте и видите.

У старо време је било тако пуно учитеља – нећемо наводити њихова имена. Настојали су да спасу свет. Шта су успели? Ништа, потпуно ништа. Нису могли да исправе своју супругу, своју децу, свога комшију а ни себе саме. Били су немоћни. Погледајте сада, од часа када се воздигао часни крст Господњи, какву промену уочавате! Десно од њега је један разбојник утопљен у крви својих злочина које је починио. Ништа му није помогло да се поправи, ни савети мајке и оца, нити страх од државних органа, нити затвори и окови, нити претње вешалима и смртном казном, ништа. Али чим су на његово срце пале божанске здраке Разапетог, променио се, сунце – Христос- је омекшао његово окрутно срце- јер је у дубини  своје душе имао добро расположење- и њега сада видиш да се каје и постаје светац. Да снага крста га је променила.

Он није једини пример покајања. Од времена када је подигнут крст, пуно таквих чуда је било, моралних и духовних, забележени су у историји. Људи који су били гневни и насилни су постали кротки, људи који су били среброљупци су постали милостиви, људи егоистични и горди су постали понизни, људи изјелице и прождрљивци су постали уздржљиви и умерени. Такве је промене донео часни крст, који је центар великих промена и „сила Божија“.

Да бисмо некако разумели те апостолове непроценљиве речи, које се до данас испуњавају, да је за једне проповед о крсту лудост а за друге мудрост и сила, све зависи од човековог расположења, да бисмо разумели која је снага крста, наводим један пример који се догодио у Енглеској. Тамо, близу мора, била је једна велика стена, која је требало да буде премештена. Пуно се људи сакупило и покушали су да је откотрљају, али нису успели. Тада су довезли један багер. Багер је ухватио стену и са притиском на једно дугме стена се одвојила и подигла високо као да је била каменчић. Сви присутни су се дивили, како је багер подигао стену, коју није могло ни стотину људи да помери. У томе часу један од њих се одважио, обратио се осталима који су још били задивљени чудноватим призором ( први пут  је тада багер употребљен) и рекао им је: „Дивите ли се овој ствари? Дивите се, како је ова машина, багер, који је узео стену и подигао је високо као да је била један мали каменчић? Али ја имам да вам кажем данас за још једно вече чудо. – За које чудо? Послушајте ме. Сви ме познајете јако добро. Знате, да сам до скора био један пијанац, ишао сам ноћу у кафане, излазио из њих касно, одлазио сам кући, тукао сам моју супругу, тиранисао сам моју децу, живео сам једним неморалним и погрешним животом, некада сам одлазио у затвор а некада се окретао лево и десно без циља. Сада већ неко време како сам отворио Еванђеље и како сам поверовао у Христа, сам се променио. Био сам стена а багер је био крст Господњи!…

Лепо је то објаснио. Крст Христов је силни багер. Као што багер подиже и спушта терет, колико и да је тежак и подиже га високо са лакоћом, исто чини и крст. Иако је неки човек отежао од грехова, сила Божија, и да је човеков грех тежак као цела стена или планина може да га подигне са багером крста Господњег. Са тим Христос привлачи грешнике и узноси их до неба. Зато у химнама вечерње службе чујемо: „Радуј се крсте, кроз кога смо се узвисили са земље на небо….“.

* * *

Драги моји, надам се да Ви прихватате проповед о крсту и да дубоко поштујете тајну крста. Нисте од оних који исмејавају тајну. Супротно, ви сте верни и побожни Хришћани. Верујете у Христа, кајете се за своје грехове, исповедате се духовном оцу, причешћујете се са светим телом и часном крвљу његовом. Свет, гоничи провода и модерни фантоми ноћних центара и картања, можда вас сматрају лудим. Не ви нисте луди. Ви сте паметни, ви сте људи који су схватили смисао живота. Луди и безумни и безумни су они који су се упутили ка вечном губилишту сви они који не верују у Христа. Последично, ако било ко, да ли то био супружник или рођак или комшија или комшиница вам каже, зашто не учествујете у животу овога света већ губите прилику да се радујете и пролазите ваше време бесциљно верујући у Христа, ви то немојте схватати озбиљно. Да сте поносни на такве карактеризме. Зато што видите још од времена апостола Павла да је реч о крсту за једне лудост а за друге мудрост и сила. Нек нас ојача часни крст, да бисмо непрестално напредовали из подвига у подвиг, из врлине у врлину, све док не завршимо у царству Божијем којег нек будемо сви удостојени кроз избавитељску жртву и кроз васкрсење Господа нашег Исуса Христа.

† ἐπίσκοπος Αὐγουστῖνος

(Ομιλία του Μητροπολίτου Φλωρίνης π. Αυγουστίνου Καντιώτου στον ιερό ναό της Μεταμορφώσεως του Σωτῆρος στο Ὑψώματος 1020, 14-9-1974)

(Говор Митрополита Флорине о. Августина Кандиота  у светом храму Преображења Спаситељевог на узвишењу од 1020м, Флорина 14 -9-1974)

EPISKOP FLORINE AVGUSTINOS KANDIOTIS ODGOVARA. POSLUŠAJTE NJEGOV GLAS:

Ovo su zapisi njegovog govora:

«TIŠINA EPISKOPA JENEPOBOŽNOST I ZLOČIN»

ŠTA JOŠ OČEKUJU DA UČINI PATRIJARH VARTOLOMEJ,

DA BI PROGOVORILI NAŠI POBOŽNI EPISKOPI?

KOJI JOŠ SVETI KANON OČEKUJU DA POGAZI?

Patrijarh Vartolomej u Judejskoj Sinagogi Saglasno sa Hristovim rečima, Episkop je pastir i treba da čuva ovce, a jeretici su vukovi. Pastir ima svoje pse. Svaki čopor ima svoje pse, koji laju da oteraju daleko vukove. Kao što čobanski pas laje glasno celu noć, da bi oterao vukove daleko, tako i dobar sveštenik, dobar episkop treba da viče da bi oterao vukove. Oterajte iz čopora čobanske pse, neće ostati u toru ni jedna ovca. Oterajte iz Crkve propovednike božije reči, pobožne sveštenike , vatrene sveštenopropovednike, tople episkope i isprazniće se Crkva Hristova. Vukovi će trijumfovati. (deo govora u Florini 13-3-1971).

KAKO PREPOZNATI LOŠEG EPISKOPA

Kao Episkopi smo dužni da propovedamo i opominjemo druge. Znaš li šta žele ateisti? Ateisti i nevernici ne žele da postoji propoved, ne žele da postoji kontrola u društvu, da bi se lakše raspalo to društvo.

Ako vidite u jednom selu ili u jednoj mitropoliji da niko ne optužuje Vladiku ili sveštenika i da sva usta govore i ateisti i masoni i jeretici da je: «Dobar, dobar». Kada čujete (da oni govore) da je dobar, onda nije dobar, jer govori na takav način da svima ugodi.

Prijatelji Patrijarha Vartolomeja

Ako neki Vladika ili neki sveštenik zatvara svoja usta i ne protestvuje zbog onoga što biva u društvu, on je sa ateistima i pomaže im. O tome nam i govori sveti Grigorije: «Ako ćuti episkop u takve dane, ćutnja episkopova je zločin protiv Crkve, ćutnja episkopa je nepobožnost». Drugim rečima, ako sveštenik, lice u mantiji ili episkop ne opominje, uopšte se ne razlikuje od nevernika, on je sa nevernicima i materijalistima, koji su krivi zbog ovog stanja u društvu.

SPOZNAJE DOBROG SVEŠTENIKA I EPISKOPA

Da, tako je u ovome svetu! Svi koji ste posvećeni svome pozivu, svi koji ste odgovorni – rekao je to Hristos: « u svetu ćete imati žalost, ali ne bojte se, ja sam pobedio svet» (Jovan 16,33). Rekao nam je i apostol Pavle: « A i svi koji hoće da žive pobožno u Hristu Isusu biće gonjeni».

Pokažite mi, molim! Pročitajte u životopisima svetitelja – i pokažite nam jednog svetitelja koji nije prošao kroz k patnje i bola. « da nam kroz mnoge nevolje valja ući u Carstvo nebesko» (Dela 14,22). Da, hrišćani moji. Ukoliko želite da živite po Evanđelju, bićete protiv svojih ukućana, protiv društva, protiv svih, sa vama (je) Hristos.
Hiljadu puta je bolje biti siromašan sa Hristom, nego milijarder sa nečastivim! Hiljadu puta je bolje biti đakon, monah sa Hristom, nego patrijarh koji gazi božije i svete kanone! Hiljadu puta je bolje biti prognan nego biti kukavni mantijaš koji propoveda laž.
Nek Hristos vaskrsne u našoj Crkvi jerarhe veličine i dostojanstvenosti jednog svetog Zlatoustog, kroz čije molitve Bog da pomiluje sve nas

Την απομαγνητοφώνηση στα Σέρβικα την έκανε η αγωνιστική Ορθόδοξη Σέρβικη ιστοσελίδα

www.ihtus.us/i…

_________________________________________

_______________________________________