Његовој Светости Патријарху српском Господину Иринеју
и свему Свештеном Сабору Архијереја СПЦ
ОТВОРЕНО ПИСМО
Ваша Светости, Високопреосвећени и Преосвећени Оци,
Као деца Цркве удовице – епископа нам браћом ућуткана, као чеда Оца љубљенога – домашњима оклеветанога и распињанога, као овце слепи без пастира поузданога – браћом му „пастирима“ у јаму баченога… све плачући за Јосифом нам драгим, као Праоца нам Светога Јакова – молимо Вас и преклињемо: да антиканонску, тј. антицрквену и цркворазарајуће-окупациону експедицију ниспослату нам у лику бившег епископа зах.-херц. Атанасија и „викара“ (!?! – појам крајње неразумљив; ваљда хорепископа) дечанског Теодосија ПОВУЧЕТЕ како би сви скупа превазишли догађаје минулих смутњи изазване, верујемо несвесно, још на самом почетку поста, брзоплетим, нецрквеним, чисто световним, грубо-извршним, распудним дејством светога Синода на овце паше рашкопризренског нам узорно-правоверног Архипастира Г.Г. Артемија.
Придружујемо се овом апелу и ми, остали православни који, иако комарачке, а ипак неспаљене савести желимо да свој глас подигнемо против неправде изазване антиканонским дејством Светог Синода, осећајући, попут блажене успомене оца Јустина Ћелијског, да „нисмо рођени да душе наше буду прљаве потковице на копити галопирајућег коња ничијих амбиција и интрига“.
Да се у овом случају ради, не само о атаку на епископа Артемија, већ суштински о уклањању главног, са својим бројним монаштвом, противника новоконкордатском, проекуменистичком расправослављивању и (вешто прикриваном) унијаћењу Србије римокатолицизмом – помпезно најављиваним за 2013.г. али, такође и покушају потирања најчојскијег вишегодишњег готово усамљеног „косовског ратника“ за очување огњишта Србиновог на земљи му заветној, крвљу мученика омеђеној, са 1300 студенаца исцелитељних који православљем извиру и правоживљем напајају душе српске вековима, јасно је ово свима побожнима, али је потребно посведочити све ово нарочито и ради свих крштених уопште, као и свих опредељених на тврдоглаву и тврдоврату непобожност, јер је и једнима и другима Истина једина и неопходна храна као разумних бића душа људских.
Комунисти су деценијама покушавали да разним неделима и махинацијама остваре свој утицај на Српску Православну Цркву. Кроз њих, као и кроз сваку наредну власт лако је видљив утицај државе на деловање појединих црквених старешина, нарочито кроз форсирање утицаја институције Светога Синода који, из године у годину, све више и више, узурпира врховну власт Светог Сабора свих епископа СПЦ, што се нажалост најјасније уочава кроз синодално, несаборско антиправославно увлачење и прљање православне вере и њено дављење у екуменистичким белосветским баруштинама васколике лажи, и то увек готово истим синодалним делегацијама које у име српског „православља“ потписују разне јеретичке ствари; уводе реформе у свесвету Литургију, самовољно их цркворазарајуће, појединачно и антисаборски по Србији спроводећи (реформе иначе не због вајног „поправљања“ Литургије свете, јер како поправити оно што нам неискварено оставише Свети Оци, већ једино услед усличавања Њеног духу овога света, ради планиране будуће јеретичке уније, тј. новог екуменистичког конкордата).
У Равени Св. Синодом овлаштени српски епископи потписују екуменистичку декларацију којом, између осталог признају римског папу за првозваног епископа Цркве, иако он ван Цркве пребива већ готово хиљаду година, штампају са православног гледишта готово неупотребљиве уџбенике веронауке; пропагирају евроокупаторске и издајничке србосрамотне ставове државе по питању Косова и Метохије и признавања тренутно постојећег злорођеног јајета црночиних орлова на црвеној српском крвљу натопљеној позадини; а исти ти људи који се још увек и православним епископима називају, у својој умишљеној свемоћи рекламно изјављују како су се 2006. г. три дана молили заједно са разноразним јеретицима (како ли им се тај заједнички „бог“ зове и чему их учи – нису нам објаснили, јер се ни на Сабору не могаде поставити питање њихове издаје правоверја, пошто иста господа и дневни ред Саборски једини одређују).
Ко ће још постићи поменути све дрскости, неверја и издаје исте мале духовне олигархије, од неверовања у бесмртност душе све до избацивања Светог Аве Јустина и његове свеправославне догматике са Богословског факултета СПЦ-а, а кога сада тиме осрамоћеног смерају канонизовати; – административно канонизовати а у упракси презирати и ниподаштавати ?!?
Трезвено ишчекујући Ваш миротворно – дејствени благослов који ће, знамо, надуго обновити и очврснути наду и веру у чистоту православља и правоживља српског, колико могући трудећи се у правоживљу, верни Православљу и Вама остајемо синовски одани. Стога, целивајући свету десницу предлажемо клечећи, подножју ногу светости Ваших ову многобројну брижну молитву нашу – Бога небом погледајући а земљом благодат Његову кроз Вас с поверењем ишчекујући Вашим делатним повратком негдашњег предањског мира древне побожности српске. Амин.
Додатна појашњења потенцијалним потписницима
Ово отворено писмо које је за узрок имало пре свега напад како на православље, тако и на Косово и Метохију, шto ради довлачења у Србију зловерног и у непокајању традиционално беспримерног римског папе 2013г. унијатско-јеретичких тежњи ради, то и ради верификације институција псеудодржаве Косова (синодском најавом постављања савршено, готово безлично – попустљивог еп. дечанског Теодосија на место психофизички живог и здравог еп. Артемија), али и коначно растурање, у СПЦ најбројнијег, православно-правоживећег монаштва окупљеног око неупоредиво најпредањскијег духовника нам владике Артемија.
Почетни потписници овога отвореног писма су монаси појединих рашко–призренских манастира који су, већином једномислено уз Свети Сабор, Устав Цркве српске и владику Артемија, као и поједини храбри појединци из манастира где игумани нису сложни са њим. Али, ако се узме у обзир да управа неколиких великих нам манастира није дозволила ни да обавестимо њихову братију или сестринства о овом, милости искатељном писму Светом Сабору епископа СПЦ, тада број ових сада храбрих потписника још више добија на значају, те се лако свакоме може схватити да би тај број у мирнијим околностима био далеко, далеко већи. Ми почетни потписници смо се истурили у претходницу ове групе која сведочи да желимо поштовање Устава и предања Цркве позивајући на повратак све преступнике, ма како се они називали, како би коначно завладао мир свима, а ако би, нажалост уследило супротно, ево нас спремне именом и презименом за следна дејства нове небивале православне инквизиције, што им, ипак, не дао Господ Бог да икада постану.
Стога, пре свега у Господа се уздајући, искрено позивамо у припомоћ и верни народ српски истине и вере нам нападане ради – трубно му најављујући, ми доле потписани, а од еп. Атанасија и Теодосија (овог, личним немиром, развеслалог „двојца без кормилара“ по досад мирним свештеним водама епархије рашко-призренске) ипак неустрашени монаси епархије рашко-призренске, трубно најављујући да ће се
ПО СВИМ ВЕЋИМ ГРАДОВИМА СРБИЈЕ (контакт телефон око организације потписивања 063/8851078), ПОЧЕВ ОД СВЕТЛОГ ЧЕТВРТКА 8. АПРИЛА 2010г. ПРИКУПЉАЋЕ СЕ ПОТПИСИ НАРОДА СРПСКОГ ПОВОДОМ ОВОГ ИСТОГ ОТВОРЕНОГ ПИСМА КОЈЕ, УСЛОВЉЕНИ НЕБИВАЛИМ ДУХОВНИМ ТЕРОРОМ, САДА ВЕЋ ЗАПОЧИЊУ НАЈХРАБРИЈИ (тј. претњама неустрашени) МОНАСИ ЕПАРХИЈЕ РАШКО ПРИЗРЕНСКЕ, А КОЈИ ЋЕ СЕ (тј. потписи) СКУПА НА РУКЕ ПРЕДАТИ ДАНА 25.04.2010 ГОДИНЕ СВЕШТЕНОМ САБОРУ ЕПИСКОПА СПЦ. ПРЕЦИЗНИЈЕ, ПОТПИСИ ПОДРШКЕ ЋЕ СЕ ПРИКУПЉТИ И ПРЕДАТИ ЕПИСКОПИМА СВЕ ДО ПОЧЕТКА ПРВОГ ДАНА РЕДОВНОГ ЗАСЕДАЊА СВЕТОГ САБОРА, МА КАДА ОН ПОЧЕО.
ТАКОЂЕ ВАС ОБАВЕШТАВАМО ДА СЕ ОВО ПИСМО СВЕТОМ САБОРУ ЕПИСКОПА СПЦ МОЖЕ ПОТПИСАТИ И НА ИНТЕРНЕТУ, ОВДЕ – И ТО СВЕ ДО ПОЧЕТКА САБОРСКОГ ЗАСЕДАЊА.
Иначе, идеју скупљања потписа изнедрио нам је сам еп.Атанасије, пре свега, приморавањем сестара манастира Кончула да му „под ноге“ донесу све своје потписе (у недељу 07.03.2010г.) са пропратним текстом да га, иако савршено Цркво-неУставног, безусловно признају за наводног администратора епархије; а где је ту још обијање грачаничких келија; отимање документације; онда, смена легалног секретара епархије, као и непрестане претње сменом свима – Цркви и Уставу Њеном – послушних игумана, те константном претњом прогоном њиме (читај: Атанасијем) оклеветаних монаха; укидање државне помоћи свим непокорним њему а не Светом Сабору СПЦ манастирима и монасима; претећи актови Црној Реци, Архангелима и осталима од нелегалног узурпаторског двојца епископа инспирисаног једино, што ретко виђеном личном прелешћу – то и духом и руковођењем „свудаприсутног“ увек савременог и (милом или силом) ауторитативног епископа бачког Г. Иринеја; итд… укратко – узурпација им је заједничка, нова псеудоправославна идеологија је из бачке, спровођење на делу новаторстава (новаторства то су стога што нам се не нуди слобода у ситним разликама богослужења већ многе наводне ситнице спаковане у један пакет који се каткад нуди, каткад приморава на примену свима побожнима) нам сада долази олујно из херцеговине од узнемиреног господина „свезнајућег“, а жеља за славом и влашћу експлодирала је из Дечана као древног темеља епархије рашко призренске урушавајући нам исту правоверну, духовну кућу свима.
Библијска благовест, нарочито важећа у најсмутнијим временима када пастири залутају а овце се у збегу окрену једино и вечно Верним Небесима, је да је ГЛАС ПОБОЖНОГ НАРОДА – ГЛАС БОЖИЈИ, а то се на живом садашњем примеру најјасније и види – општим непосећивањем богослужења (виртуелног) администратора и његовог привидног наследника од стране верног народа иако га на то нико и никада није позвао. Иако су исти епископи, све до пресуде Светог Сабора епископа СПЦ савршено НЕЛЕГАЛНИ, ипак, све ово нека би, пре свега, у истима такло извор смирења и покајања великопосног, а никако и никада узрастање немира, гњева и двоједушности, којима су, на велику нам свима жалост, сада безглаво неки похрлили.
Гоподе Христосе помилуј и благослови Истином и Миром Љубави Њене свету Цркву Своју и васкрсни нам свима ослабелу светоотачку, предањску побожност Благодати Твоје. Амин.
Не сматрам вас слушаоцима, већ саборцима… Имате у себи религиозно интересовање, а то је данас реткост, осећате у себи једну бол због разних црквених догађања. Због тога вам желим најавити нешто веома важно. Као војници Христови, као верна деца Цркве, не треба да смо равнодушни за црквене теме, али да показујемо велико интересовање за Цркву Христову.
Хришћани треба да буду борци. А када кажемо борци, не мислимо да узму ашове, крампове, мотике или оружје. Не. Далеко то било од нас. Потребно нам је оружје духовно. А наше духовно оружје је реч Божија, то је наш протест, то су наши гласови, то је узвик «срамота», сва та атмосфера коју можемо створити против шибања Исуса Христа, коју морамо уздићи протествујући због корумпираног стања данашњег друштва. У житијама светих остајемо изненађени гледајући храброст Хришћана. Појављују се пред аутократорима и тиранима вичући гласно, срамота, стидите се, ви сте нечовечни и окрутни !… Протестовали су против њихове свирепости. И њих су на крају хватали и мучили. Такви живи су били они хришћани. Имају свој систем незнабошци да униште Цркву Христову. Зато треба да смо спремни да заштитимо свето и преподобно. Да се не одмарамо у « има Бога» и у «врата ада неће њу уништити». Наравно неће се угасити Црква али може се угасити у Грчкој као што се угасила у Малој Азији. Где је Црква Мале Азије? Где је њених педесет митрополија? Где су њени храмови? Где су њени манастири? Где су њена поклоништа (ходочашћа)? Где су њене мошти? Где?… Где? Уколико сте расположени да се борите, постоји нада да победимо, ако нисте расположени, угушиће нас вал неверја и непобожности и свих других јереси. Ја данас-сутра одлазим са овога света, стар сам човек. Али вас обавештавам и говорим вам, видећете многе недаће у нашој домовини, страшније него до сада што смо ми старији видели и доживели. Али шта и да се деси, и звезде са неба да падну и реке да пресуше, једно ће остати Исус Назарећанин, кога децо прослављајте у векове, векова. Амин.
Хришћани, именом и у стварности
Наш назив, што се називамо Хришћанима, није довољан. Назив који смо примили приликом нашег крштења, треба да одговара и стварности. Као што на једној новчаници није довољно да се одштампа нека сума, већ да та сума која је одштампана на новачници заиста и одговара одговарајућој залихи злата. Дакле, у часу када треба да идемо у банку, да може банка да нам да сто златних франака, уколико је одштампано сто или хиљаду, уколико је одштампано хиљаду. Иначе ће то бити само један обичан папир. На исти начин није довољан наш назив, да нас називају Хришћанима да би оправдали наше постојање на овоме свету. Назив ствара обавезе, попраћен је обавезама и дужностима. То важи за сваки позив. Ако ти је позив инжењер, називаш се инжењером. Треба да си у стању да градиш чврсте и јаке куће. Ако се називаш учитељем, треба да си у стању да учиш децу словима. Ако си лекар, није само то довољно, треба да си у стању да даш неку дијагнозу, да пронађеш одговарајуће лекове, да одредиш одговарајућу дијету, тада ћеш бити лекар, није довољно само име и назив “ја сам лекар”. Називаш се капетаном брода, није довољно само име већ и да си командант на броду и на океану. Називаш се војником и официрем, нису довољни дугмићи и манжетне, нису довољне униформе, параде, трубе и гимназија, потребно је нешто више од тога. Шта је потребно? Храброст, одлучност у нужди да жртвујеш не један живот, већ хиљаде живота за домовину, то чини војника. Као што назив војника, лекара, учитеља или било којег другог стручњака на овом свету, ствара обавезу, још већу обавезу ствара назив Хришћанин. Од свих позива који постоје у овоме свету, од краљева, принчева, војсковођа и мудрих, ја не налазим ни један други узвишенији позив, који је достојан да испуни нашу унутрашњост и наше срце и да нас понесе до небеса, ни један други позив већи на овоме свету од имена « ја сам Хришћанин».
Квалификације Хришћанина сагласно са Блаженствима
Као што ученик има квалификације, војник исто тако, свако има квалификације и не прима се нико у службу ако нема одређене квалификације, тако исто постоје и квалификације Хришћанина. Које су то квалификације? Квалификације Хришћанина су: прва – прво корен врлина. Хришћанин је један скуп, један повез од врлина. Прва врлина, који је њен корен? Као што дрво има корен, тако и дрво врлине, које полива са сузама и крвљу наша вера, то дрво врлине које постоји вечно, има корен, драги моји. И што дубљи је тај корен, толико је стабилнији Хришћанизам, и толико лепши и достојанственији и идеалнији на овоме свету. Корен тога дрвета, драги моји је понизност. Хришћанин треба да је понизан. Дал’ мудар, дал’ филозоф, дал’ песник, дал’ путник, треба да је понизан. Сећате се шта појемо на погребној служби: «Ја сам земља и пепео..». Шта си ти човече, где и да стигнеш? Једна шака земље и пепела. Понизан дакле. Понизност треба да издваја Хришћанина. Али осим понизности Хришћанин треба да има и нешто друго. Сузу покајну. Ако греши – а греши Хришћанин, јер не може да буде безгрешан нико на овој земљи – ако он греши, ако греши његова жена, ако греши његово дете, ако греши друштво, он треба да плаче и жали. « Блажени су који плачу, јер ће се утешити».
Хришћанин још треба да је кротак и миран. Али под једним условом кротак и миран, када њега неко напада и када њему неко чини неправду. Али када види у своме насељу, у фабрици, у канцеларији, у друштву, неправду, треба да се претвори у лава. Ниси Хришћанин, ако се не бориш да у свету завлада правда. « Блажени гладни и жедни правде, јер ће се наситити». То је оно што нама недостаје. Немамо жеђ за «правдом». Када се напада наша личност, постајемо звери, када се чини неправда некој удовици, сирочету, свет сиромашан и напуштен који нема адвокате и заштитнике да га заштите, ми смо равнодушни. Хришћанин треба да је кротак за себе, али треба да је борац и да има жеђ за правдом. Хришћанизам треба да је миротворан, да поставља мостове и да спаја провалије. Као када стигнемо на неко непрелазно место, постављамо мост и прелазимо, тако и у овоме свету, који раздвајају идеологије, интереси и мржња, треба Хришћанин да је ујединитељ раздвојених, истока и запада, треба да је мост који ће спојити супротне светове. «Блажени су миротворци, јер ће се синови Божји назвати». Хришћанин треба да има још нешто. Да си као снег. Као снег на врху Олимпа где не газе ноге људске, већ је пречист, тако и срце Хришћанина треба да је чисто. «Блажени чисти срцем, јер ће Бога видети». Хришћанин треба да има и једну другу квалификацију. Да је стрпљив. Стена. Као што стена у пелагу се не боји мора, већ је истурена у пелагу и остаје изнад запењених валова, тако и Хришћанин у патњама треба да је храбар и одважан. На крају Хршћанин треба да је спреман на жртву. Спреман да умре не у своме кревету, али на пољу части, да жртвује свој живот за славу Христову.
То су квалификације, на огрлици која треба да украшава сваку хришћанску душу.
Светло и со
Имамо ли то? Ако имамо све то, нама се обраћа рећ Божја: «Ви сте со земљи… Ви сте светлост свету…». Видите драги моји, какве симболе има свето Писмо? Ако послушамо те речи еванђеља, чине нам се изненадним. Али ако их повежемо са претходним текстом, тада оне добивају потпуни смисао. «Ви сте со земљи… Ви сте светлост свету…». Хришћани моји, налазим се још на почетку еванђеља и преда мном се налази пелаг идеја које могу прећи са мојим малим чуном. Али немам времена, немам часа, да се удубим у тај смисао, у пелаг, у океан тих узвишених идеја. Немојте ми говорити о другим књигама. Ако узмете свето Еванђеље у своје руке, није ништа друго потребно. Запалите остале књиге, романе, часописе, ганстерске филмове, све што нађете у кући. Узмите у своје руке свето Еванђеље, нек се посветите, нек омирише цео ваш душевни свет. Еванђеље нашег Христа каже: «Ви сте со земљи… Ви сте светлост .свету…». Остављам друго и узимам прво. «Ви сте со земљи», ви сте со.
Хришћанин је со света
Сваки Хришћанин треба да је со. Да ли постоји нешто корисније од соли? Со је на тањиру сиромашног човека као и на краљевом . Со је нешто неопходно. Она је неопходан састојак у животу човека. Једна мала количина соли чини јело укуснијим. Со има још својство да одржава или чува, да предухитри кварење и распадање хране. Такав баш треба да је и Хришћанин у друштву, треба да је духовна со. – А, на који начин да постаје Хришћанин со друштва? а) са речима својим, које треба да су биране. Псалтир говори: «Постави, Господе, стражу код језика мога, чувај врата уста мојих» (Псал. 141,3). Све куће имају врата. Ми смо без «врата», немамо дакле, никакву пажњу на речи које изговарамо лево и десно. Али даћемо велики одговор за то, за сваку реч неумесну, која нема богоугодан мирис и благодат, за сваку реч лукавства и злобе. Испунио се свет лажима и ласкањима. Нико своме комшији не говори више истину већ настоји са меденим речима, лепим и бајним приказима да га завара не приказујући му стварност. Али Хришћанин је истинољубив. Он је ученик Онога који је пред Пилатом рекао: « Ја сам за то рођен и за то сам дошао на свет да сведочим истину. А сваки који је од истине слуша глас мој» . (Јов. 18, 37). А истина у овоме свету је горка. Ако имате неку рану и поспете је уљем, осетићете угодност. Али ако поспете – а потребно је да проспете- со – онда ће вас пећи. Таква је и истина, истина пророка и свештеника. Реч њихова није угодна. Истина боли, горка је али она спасава. Замислите пророка Илију. У држави је било 8.000 хиљада «попова». Они су клечали пред краљем и краљицом. Али св. Илија се усудио и успео се на двор и рекао им: «остало вам је још мало дана, јер је ваше краљевство безаконо и преступно, цео двор се разгневио од тих речи…. » .Један се нашао (свештеник) да тако прича, и од онога часа тражили су начин да га ухвате, а он је отишао у пећине, као орао, да се избави од краљеве потере, коме је ласкало цело злогласно свештенство. Замислите само Јована Претечу, који је исто дошао на двор и пронашао безакони пар крвомешанаца који су живели у прељуби и рекао је Ироду: « Не можеш ти имати за жену, жену свога брата». Не дозвољава ти се краљу да живиш незаконито. Размислите о апостолу Павлу, о великим пророцима. Размислите о истом Христу, који је увек говорио истину и који је био разапет због истине. Истина је реч жустра, она је со која пада на ране и човеку наноси бол. Али та бол коју човек осећа од истине, је бол спасоносна и блажена, онај човек који осећа у дубини своје душе ово спасоносно деловање оно долази да га ослободи од сваког зла и греха.
Хришћанин није ласкавац. Не. Он ће рећи истину. Где ће је говорити? Свуда ће је говорити. Ономе којег види да се ваља у блату ће рећи: «Није ти дозвољено», није ти дозвољено да се ваљаш као звер у нечистоћи. Ономе који је празнославан и горд и мисли да ће стићи небеса и звезде, рећи ће: «Господ се противи гордима, а понизнима даје благодат». Другом, који обожава не Христа али злато, који је новац учинио богом и обожава га, немајући свето и преподобно, ће рећи: “Ти си идолопоклоник, похлепа је “идолопоклонство”. Трећег, који има разне мане, неће оклевати Хришћанин да подсети на истину. Тако са својим речима строгим али животворним, са речима Писма, ће постати со у друштву.
б) Са примером. Али Хришћанин није со духовна само са својим речима. Он је со и са својим примером. Начин на који живи и како се понаша у својој кући, у својој канцеларији или фабрици, тај начин је светао. И тај начин чини друге да размисле, да изнад овога пролазнога живота, живота осећаја и уживања, постоји један други узвишенији свет, у који их позива кроз реч и свој пример.
Потребна је со!
Међутим то су само теорије, желите да видите стварност, шта је духовна со? Налазите се у оној кући где је отац духовна со. Постоје у трулежи друштва такви људи и тако се још одржава друштво. Постоје такви родитељи, који пазе и погледе и речи и на своје понашање, они су пример живота. Нек је над њима благослов светих анђела и арханђела и свих наших отаца. Остају ти очеви и мајке на висини . Деца их гледају као божанске иконе, као небеске иконе.Пред њима девојчица или дечак не могу да причају или да се понашају ружно. Светле као светлеће звезде. Ето вам духовне соли, која не дозвољава друштву да се распадне у потпуности. Желите да видите духовну со? Отиђите у једну парохију на Пинду, у Алиакмон, или доле на Мориу и на Крит. Да одете у једну парохију где служи један побожни свештеник. Нека и не зна слова, нека и није завршио факултете и теолошке школе, али он верује. Верује у Христа, у Богородицу, у светитеље и када врши литургију дирнут је до суза. Хајде да пронађеш једно село са једним таквим попом. И видећеш да сви сељани не псују, не гневе се, не дешавају се тамо ни убиства. Зато што у томе селу постоји со. А со села је свештеник, побожан свештеник, који није студирао, који нема велика звања и плаће, али у своме срцу има Христа.
Stari Episkop o. Avgustinos Kandiotis u Vaskršnjoj noći 19-4-2009, u dobi od 103 godine i sa govorom na kraju iz 1995 godine
________________________________________________
Успон и силазак Хришћанина
Хришћанин се не успиње, већ и силази. Успон је да се затвориш у једну собу и да се успињеш, успињеш, да се молиш и наћи ћеш се високо на небу. Да одеш у један манастир, да отвориш псалме, да се молиш, да се непрестално бориш и да устајеш ноћу и бдиш молитвено, да се посвећујеш, да живиш наТавору. Леп је Тавор, леп је успон. Али потребан је и силазак. Хришћанин је успон и силазак. Постоји успон јер постоји силазак. Који је силазак? Да силазиш и силазиш као што је Христос сишао у ад. Потребан је и силазак. Какав је силазак? Силазак у бол. Да одемо тамо где постоји бол у болнице, у куће сиромашних, у затворе, у куће удовица, сирочића, грешних. Да посетимо социјални ад. Наравно, човек се јежи пред погледом на људски бол. Али не треба да га заборавимо. Један светитељ нам говори: «ако претпоставимо да се налазиш у успону и молиш се , живиш на Тавору и чујеш један повик да неко зове у помоћ, остави Тавор, прекинућеш своју молитву и потрчаћеш да се сусретнеш са болним човеком. Немој рећи ја се молим сада не могу. Не. Оставићеш своју молитву за касније и потрчаћеш. Два пола да имамо. Један да је успон, тешко нама ако немамо успон. Ако немамо успон, неће нам успети ни силазак. Уколико имамо успон, ако живимо кроз молитву на Тавору, тада ћемо и ми моћи да силазимо, сигуран силазак, у овом свету, у социјални Ад».
Истинити Хришћани у Солуну
У Солуну је бацио своје мреже апостол Павле. Море је пуно риба, али не улови их све рибар. Само једну малу количину улови. Тако је и апостол Павле уловио једну малу мањину. Колико их је било? Сто – двеста, није их било више. Дај Боже да су живи данас они Хришћани, и нека жале над ових 500 милиона. Цела гомила, са именом хришћанским, али некорисна. Боље је да имаш један дијамант у својим рукама него једно брдо камења. Данашњи људи бацају дијаманте, одбацују Христа, и задржавају каменчиће, задржавају своје грехове. Безумни човече, шта радиш? Каменчићи које држиш, немају вредност, а дијамант има вредност. Дијамант су онда били Хришћани, данас су само некорисни каменчићи. Вапију анђели, а само они лажни хришћани не вапију и мисле да су најбољи Хришћани. Једног празничног дана сам био принуђен да кажем великашима: «Ићи ћете у пакао, господо, ићи ћете у пакао!… ».Појављују се само на велике празнике. Као да нам говоре: «Захвалите нам јер вас поштујемо». Као да је Црква један салон, и треба да им захвалимо што су дошли. Нек не мисле да ако су дошли приносе славу Богу. Велики су често грешнији од малих, је злоупотребљавају власт. Онај што има власт, пуно пута греши више. Другачије сам грешио као монах а другачије сада као епископ. Другачије греши један обични сељанин, а другачије један учитељ. А када погледате високу господу са каквом гордошћу долазе у храм и наравно у последњи час? Пролазе без да обраћају пажњу на било кога и заузимају прва места за званичнике. Ићи ће у пакао ако се не промене. Шта да радимо са таквим хришћанима са којима се испунио свет? Разлог је нипиоваптисмос(крштење одојчади).Али доћи ће прогон као у Русији и ствари ће се разјаснити. «У сваком прогону».
Главна спознаја хришћана је прогон
Тамо идемо. Поново ћемо се вратити у апостолске године. То ће бити или унутар Цркве или изван са спољњим прогоном. Као у Русији што је било неколико милиона лажних хришћана. После су сви дошли на велику цедиљку и сви су просејани Хришћани. Сада их има мало, али су стварни Хришћани. Питање је данас у Москви која има око 8 милиона становника, да ли има 100-200 Хришћана. Али они у себи имају снагу. То показује њихов животни пример и самопожртвовање. А ми смо овде сви слатководни хришћани. Да смо веровали у Христа напустили би сваку земаљску окупацију. Шта да радиш са осталим, Еванђеље ко испуњава? У Солуну су тада били прави хришћани. Доказ је што нису поклекли од прогона. Они сиромашци су се борили са свим властима и владама, које су биле непријатељске. То мало Хришћана је било занемарено, није их нико рачунао али они су дошли у сукоб са свим властима у Солуну и поднели су пуно прогона.
Али увек се сиромашци протерују и остају уз Христа. А други који имају звања и разне чинове се углавном боре против Христа. Биће прогона. Видећете то ви који ћете још живети, ја сам стари човек. Видећете прогоне и видећете све учитељчиће да се клањају црвеној звери. Тридесет хиљада учитеља имамо, питање је да ли ће сто остати да каже, драже би нам било да будемо лустери на централном тргу, него да проповедамо непобожност. Сви други, са колико лакоће су аплаудирали Пападопулу, са колико лакоће су аплаудирали Караманлију, са истом лакоћом ће аплаудирати и антихристу. Видећете то. Корист и само корист су данас људи, ништа више. Такви су и учитељи и наставници а и војни званичници(официри…), зашто не и попови и владике, не правим никакву разлику. Није још дошао час антихристов, када дође видећемо. Говори нам у наставку апостол о часу антихристовом. Дијаманти несаломиви су прави Хришћани. У Америци су се трудили много да пресеку један дијамант да би га поделили на два. Не ломи се лако дијамант. Ломи се чекић који га ломи али се дијамант не поломи лако. Такав је и прави Хришћанин. «У свим прогонима ». Не само да издржимо један прогон или два али све прогоне. Трпили су Хришћани Солуна, били су прави хероји. Дај Боже да будемо као ти Хришћани. Да имамо мало Хришћана али живих. Зашто се занимамо са свима? Неће такав Хришћанин палити ватру и скакати по њој. Неће постати масон или ротар. Нећемо се онда бавити са њима. Сада се принудно бавимо са свима. Претпоставимо, да се ствари кристалишу, и да у граду остане 200 или 300 Хришћана, који ће рећи: «Желимо да живимо хришћански», не постоји већа радост од те. Остали нека чине шта им је воља. Нека граде синагоге и джамије, ми нећемо имати никакву одговорност за то. Не видиш ли како празнике проводи премијер земље а и остали званичници? На разним састанцима, а не у Цркви!…
Мало је, дакле било Солунских Хришћана, али су били живи. Има вредност не квантитет већ квалитет. Када ће наша Црква имати такве живе Хришћане. Такви су били први Хришћани. Трпили су од разних прогона али нису поклекли. Зато их и хвали апостол Павле.
«Христос продужен кроз векове»
Претпоставимо да је Христос остао на овоме свету и наставио своје учење, не би се људи понашали ни мало љубазније од Јудејаца. Оно што су Јудејци учинили Христу, исто би учинили и сви други у било које доба да су живели. То шта би пропатио да је Христос наставио телесно да живи на свету, са њим би пропатили и Хришћани. Зато и говори апостол Павле: « допуњавамо страсти Христове ». Сваки Хришћанин је један мали Христос. И баш зато што је мали Христос, зато се и прогања. За уснуле светитеље се не интересују прогонитељи, али тамо где се појави један живи Хришћанин, почиње рат. Зато је и рекао један незнабожац у Паризу: « са Црквом смо завршили али шта да радимо сада са Хришћанима?… ». Светитељ је једна стварност на земљи. Мучења првих векова и мучења за време турске владавине су била страшна. У поређењу са новијим прогонима су доста мања. Данас средства која користе прогонитељи, су научна а надгледање је страшно. Шпијунска мрежа је страшна. Све се истражује и испитује.
„Украли сте од народа…“
Размислите само, данас имамо пуно хришћанских центара(икотрогфија- хришћански домови), које други смртно мрзе и размишљају о њиховом уништењу. Као што је у Албанији Хођа уништио сва хришћанска удружења, све покрете, све парохије, није искључено и овде да ће бити тако. Нити пророкујем нити сам прогнозер зла, већ гледам ствари, пратим развој догађаја. Није искључено да ће те установе данас- сутра, где се данас налазимо,и које су саграђене са пуно труда и зноја,присвојити( држава). Питају се неверници и незнабошци како су успели хришћани да саграде такве дворце, такве палате, те палате хришћанске љубави. Питају се среброљупци и материјалисти, који троше милијарде у својим центрима свако вече, како су Хришћани то стекли, одакле су украли новце за градњу.
Чињеница је, да те установе (које нису саграђене за годину или две већ су зидане више година), су саграђене са трудом и напором неколицине мисионарских лица, који су највише допринели од свога прихода и пожртвовања.Ништа од тога не прихватају прогонитељи. „То је украдено, покрали сте народ…“ говоре прогонитељи. Као онда у првим вековима, тако и данас, само су се оптужбе промениле. Тада су говорили за Хришћане да се клањају овновској глави, да праве крваве вечере, да кољу своју децу, да чине разне гадости итд.Сада су променили начин и говоре друге ствари. „Крадљивци сте, украли сте од народа, будући да сте то ви украли од народа, сада то вратите народу“. А када кажу „ народу“ знате ли на шта мисле? Мисле на оно што се догодило у Козанију 1954 године, што сам имао прилику да видим. Открили су под главним тргом у Козанију једну велику количину лира, и рекли су:“Ове новце ћемо дати народу, јер су народне…“.Тако су дакле, извадили скривене лире из подземних подрума, катакомби, нечастиви је створио своју катакомбу, јер новац влада, а све су то открили кроз издају, изнели су лире на површину и рекли су:“Оне су од народа, оне су народне“.
Да ли су заиста и отишле народу те лире?Не. После два-три дана они су се почерупали око тих лира у општини, тако је уграбио свако за себе што више је могао и поделили су на тај начин лире. Разумете ли?Они су се завадили и они су поделили лире.
Заузеће установе и отераће вас…(*)
Они, дакле, материјалисти и среброљупци, неправедни, који не знају ни за давање а ни за жртвовање, за ништа, имају толико велику мржњу према хришћанским установама. Тако да није искључено да дођу овде и свуда у Грчкој где постоје хришћанске установе у неки час једног јутра , лупајући на врата да вам саопште:
– Ми смо представници власти.
– Које власти?
– До вечери ћете напустити установу. Потребна нам је да отворимо центар младости.
– Али… ма…
– Никакво али. До увече ћете отићи. Као што сте дошли тако ћете и отићи. Оно што је унутра је наше нећете ништа понети са собом.
– Тако да више, шта да радиш?Не можеш остати унутра јер је твој живот у опасности, убиће те.
А то ће се дешавати по целој Грчкој. Испразниће се сви ти центри. Трудови, напори, духовни рад, духовни центри, где су се чули псалмопеви и химне упућени Богу , места која су била центри обожавања итд. Сви они ће бити угашени од једном. Угасио се хришћанизам;
____________
(*) – Ове речи су изречене 10-05-1983. Двадесет година касније 04-12-2003 ученички дом „Четрдесет Мученика“ у Козанију, који је заштитио стотине сиромашне деце и помогао им да се школују и студирају, затворен је насилно, са брзом интервенцијом државних органа власти. Ученице и надстојница су избачене на улицу. Град Козани је преузео њихову установу. Стари оснивач Удружења „Четрдесет Мученика“ о. Августинос Кандиотис је остао као подршка до последњег тренутка за надстојницу и ученице, и усмерио их је шта им је чинити ( види књигу „Бацам моју кофу дубоко…“ епископа Августиноса Н. Кандиотиса , издав. Андроники П. Капланоглоу, Козани, 2004).
Спремимо се за цркву катакомби
И ми се полако удаљавамо од тога периода Цркве, када смо уживали у одређеним предностима и повлашћењима, у одређеним епохама црквене слободе. Одлазимо из тога периода и долазимо у период катакомби.
Тада ћемо се не само тропски али и местом раздвојити. Црква ће бити протерана, храмови ће бити затворени, као што су затворене у Албанији и у другим местима.
Прогон. Све то изгледа невероватно, али сви догађаји нам говоре да тамо идемо. И ми треба себе да припремимо за Цркву катакомби. Ствара се питање. Имамо ли ми такво расположење?Шта кажете? Можда се догоди оно што је Христос рекао Петру: „ Симоне, Симоне, ево вас заиска сатана да вас веје као пшеницу. А ја се молих за тебе да вера твоја не престане…“ (Лук. 22, 31-32). Господ је знао Петрову слабост, да је имао искрену жељу да остане поред Христа, али је његов дух био болешљив. Петар је одговорио: „Ја ћу Господе, са тобом бити“. И ви сте сада овде са мном. Али да ли ћете увек бити? Проћи ћете кроз сито. Не желим да вас разочарам. Лепо вам је сада овде. Нико вас овде не узнемирава, нико вас не прогања. Имате слободну школску веронауку, слободно се сабирете, све је слободно. Живите на једној гори Тавор. „Добро нам је овде бити…“ (Мат. 17,4). Имате овде своје друштво, своју храну, своје центре разоноде, свој сан, све погодности. Све је то добро и угодно. Али након тога ће нам Господ дати један ударац, као што нам говори Хотзнер, и бациће нас са горе Тавор, бациће нас доле, у окрутну долину, у тај период.
Рађа се питање, да ли смо ми спремни за тај прогон? Имамо ли ми храброст и самопоодрицање оних првих хришћана, који када би приметили да долази мрмљање лавова би рекли: „Ево, чује се труба, труба која ме позива“. Имамо ли ми такво самоодрицање и пожртвовање? Ми материјални, приземљени људи можемо ли стићи тамо где су стигли сви ти хероји? Имамо ли самоодрицање као Маријам, једна понизна служавка, која је успела да придобије за Христа, Фабијолу?
Нек наш живот говори о Христу
Немојте мислити да су Хришћани у време прогона, непрестално говорили о Христу. Нису непрестално говорили о Христу, али, „говорили су“ стално о Христу. Док ми сада стално говоримо о Христу а „не говоримо“ о Христу. Није ли вам ово чудно? Хришћани у Фабијолино време уопште нису говорили о Христу у идолопоклоничким круговима. Али иако нису уопште причали са устима о Христу, на други начин су проповедали Христа. Зато што су идолопоклоници били дивљи и неукортиви духови, они су били тигрови и лавови на земљи. Хришћани су служили код њих као услужно особље, у разним радовима, као куварице, као болничарке, свуда их је било. И нису уопште причали о тим стварима пред њима, по речи: „Не дајте светиње псима; нити бацајте бисера својих пред свиње, да их не погазе ногама својим, и окренувши се не растргну вас“ (Мат. 7,6). Ипак задобили су идолопоклонике без речи, без проповеди, без поучења. Где је то записано? Ви који сте овде и читате Еванђеље, реците ми где је то записано, „Онда….. добрим понашањем и без речи буду придобијени“ . Где је то записано? У Првој Петровој посланици 3,1.
То је оно што се догађа и данас у неким кућама. Имамо једну жену која се религиозно говори, говори, говори и ње се одвраћа њен супруг јер увиђа да она ништа не испуњава од онога што говори. Док постоје неке друге жене које у кући не говоре о Христу, већ њихов живот говори, њихов свети живот и на тај начин доводе и мужеве ближе Христу. Хришћани,који су били прогањани су живели са светим животом и велике жртве су подносили, и на тај начин су придобили идолопоклонике. Остала је одушевљена Фабијола и сва та аристократска лица пред самоодрицањем, мудрости и пожртвованости , пред тим врлинама Хришћана.
Колико ће их остати?
Ствара се питање: „Да ли смо ми спремни за једну такву Цркву?“. Када падне сито прогона, као у Албанији и другим земљама, колико ће нас остати?Један врх Тавора се сада овде налази, али нестаће тај врх. Сада вас је много. Када почне прогон, од осамдесет – сто колико вас је сада овде, да вам се не учини чудно, питање да ли ће вас остати десет или пет. Отићи ће многи, отићи ће, отићи ће. Видећете то. Ја више нећу живети да видим те трагичне догађаје.
Проживео сам те догађаје (у рату), знају они који овде седе. Изаћи ће једна књига, која ће писати о догађајима пре четрдесет година- не у моју славу- али да одамо почаст оним догађајима. Дошао је дан , када сам поред себе имао око педесет- шездесет људи и сви су ме напустили осим једног Георгија Пафилија. Само он ме није напустио, остао је поуздан и неклонуо. Сви други су ме напустили.
Дакле, немојте мислити да ћете на Тавору провести цео свој живот. Доћи ће напуштање и прогон. Гладни и боси ћемо бити, све ћемо поднети за Христа. Да ли ћемо ми имати ту храброст оних хришћанских хероја? Тада ће се јавити и нови новомученици. Такви мученици се пројављују у Русији и у Албанији. Све шта се дешава у тим земљама је непознато.Ми смо сада били у цркви, обавили смо литургију, читали Еванђеље, причестили се, слушали слободну проповед и вратили се под слободним сунцем нашим домовима, осим што имамо непосредан прогон против Еванђелских идеала. После ће почети и посредни прогон. Сваки Хришћанин ће бити прогањан још и ако се крсти јавно. Не говорим вам овакве ствари да бих сејао разочарење. Ово вам говорим, јер је то огледало, у којем се огледамо, да бисмо и ми стигли до висина светитељских, али и зато што треба да знате истину.
Много смо речи рекли, веома много речи,а суштина је једна. Нису они говорили о Христу али њихово владање је било чисто хришћанско. „Без речи придобијени“. То је. Сустигла је једна хладноћа хришћане, њихов начин живота је постао замрзнут. Ко је видео вољу Божију. Ко је видео кроз то мртвило које данас влада у Грчкој шта ће изнедрити Бог?
Означени сте
Сви ви сте изабрани, сви сте означени, имате печат јагњета. Тамо где се налазе живи Хришћани знају их сви појединачно. Могу једне ноћи да их ухвате све.
Не говоре ли овде у нашем граду екуменисти и марксисти: „Шта да радимо?Ми јако добро познајемо Хришћане, немојте нам говорити о њима. Они су стрвинари. Уколико успемо да отерамо Кандиотиса, завршили смо случај. Цела Флорина је наша“. Тако ће и учинити. Удариће нас по сред главе.
Такве планове имају. Боре се на све начине против веронауке, против свих покрета, против јерарха који још стоје, имају на свом челу једног архиепископа који им чини све по вољи.
После свега тога свако својој кући, својој породици и ништа више. Не интересује их ништа више. Постали су људи саможиви. Тридесет Јудиних сребреника влада, а саможивост и корист царују.
Јутрос су дошли да ми се пожале на једног свештеника. Веома сам се разбеснео и разљутио. Крађа, крађа,и само крађа! Дају људи новце за цркву а свештеник граби све те новце за себе и цркви не оставља ништа. Нове Јуде. Осим њихове попадије и њихове деце ништа друго свето и преподобно их не занима. Ретки су побожни и спремни на жртве свештеници.
Небрижни Грци и Гркиње пробудите се!
Браћо „последњи је час“ (А. Јов. 2,18). Од горе где се одмарају хероји и мученици нашег рода чује се глас: „Небрижни Грци и Гркиње зашто спавате? Зашто живите равнодушно и неосећајно?Ако се запали ваша кућа не остајете равнодушни, већ трчите да спасете шта се спасити може од вашег материјалног имања. Ево сада једног неупоредиво већег пожара од материјалног, који сваког дана узима све више маха и све се више шири и распростире, прети морално и религиозно све да сагори. Нек је благословена та духовна кућа која се назива православна Грчка, вечна настојања, су у опасности да изгоре потпуно.
Пред тим окрутним призором ћете остати равнодушни?Не треба да останете равнодушни. Време је да се пробудите из духовног сањарења, да устанете и да се борите са законитим средством које има наша слободољубива и демократска домовина, са вашим гласом. Са вером неклонулом се борите, борите се упорно и систематично. А тада будите уверени, да ће демони паклени, коју боју и да имају, нестати а Грчка ће остати земља Православна.
Последње оруђе сатанино
Христофор Калива, мој срдачни пријатељ, веома важна историјска личост, једном приликом ми је рекао: „Вре, Августине, не схваташ ли шта ће бити? Сатана ће употребити сва средства да уништи Цркву. У последња времена ће употребити и једно последње оруђе. Оденуће свештенике и владике, лица у његовој власти, даће им панагије и патерице. Кроз те архијереје ће уништити Цркву“. Сатана ће се појавити са ризом, одеждом, са патерицама и пастирским штаповима!
Шта ће видети наше очи?
Марко Ефески се борио са великом звери, са папом, који толико година мучи свет. И сада у наше време – шта ће наше очи видети…, боље да нас узме Бог са овога света него да видимо лоше дане који долазе – имамо лоше предзнаке. Нека се проводе и веселе појединци, нека ваде своје очи, сустиже нас гнев Божји. Гори од онога који смо преживели 1940 године. Сећате се глади, сећате се несреће, сећате се ропства? Сећате се само шта смо преживели онда сви ми који смо остали верни Цркви и домовини? Поново долазе такви дани.
Теолози, свештеници, владике, архијереји, патријарси нам говоре да идемо и поклонимо се папи. Падамо са трона, али папи се не клањамо. Само три митрополије (Елеутхерополија, Флорине и Парамитхије) су због тога захтева престале да помињу име патријарха Атинагоре. Зашто? Хоће на силу да нас учини францима(латинима). Нећемо бити франци. Писаћемо лично Атинагори да смо спремни и трон и живот да изгубимо, али папи се нећемо поклонити. Долазе такви лоши дани, сви желе да идемо код папе на поклоњење.
Ја, мислим да треба да останемо Православци. Православци као наши очеви, православци као поколења, поколења као што узвикује цела историја. Ми смо деца првобораца Православних, Марка Ефеског, Великог Атанасија, ми смо деца светог Николе, ми смо деца светог Димитрија, ми смо деца Православља и нико од нас уз помоћ Божију то неће порећи.
Помолимо се Богу да нас све одржи уједињене, верне нашем светом Православљу чија лепота је неометана а слава неописива.
Спознаје православног клирика(свештеника)
Драги моји, треба да исповедимо једну горку истину. Верници који се боре да одрже Православље су у мањини. Велики део је оних, који полако али сигурно се удаљавају од православне вере.
Рећи ћу нешто што никада није нико рекао. Можда ћете помислити да је егоистично то што имам рећи, али дајем вам једну вагу да изважете све свештенике, владике, сав клир и све теологе. А та вага која је? Која је спознаја свештеника? Да прикупља прилоге; Да одржава лепе службе; Да изговара радосне и христолошке речи са амвона тако да засузе очи појединих госпођица од тих његових речи; Која је спознаја у ова тешка времена свештеника или владике?
Спознаја владике и свештеника је борбеност, одважност. То је оно шта је рекао апостол Павле: „А и сви који хоће да живе побожно у Христу Исусу биће гоњени“ (Б. Тим. 3,12). Ако видите свештеника, ако видите теолога, ако видите митрополита или архиепископа који се не прогони, него ужива у љубави и поштовању свих, тада се испуњава реч Христова: „Тешко вама када стану сви људи добро говорити о вама, јер су тако чинили лажним пророцима оцеви њихови“ (Лук. 6,26), знајте да један такав не иде добрим путем. И ако се зове православац а не жели да се суочи са струјом, са том мећавом која жели да уништи свет. Православни свештеник иде узводно. Велики Атанасије је био сам али је на својим плећима као Атлас, понео цело Православље. Марко Ефески је био исто сам, али је задржао у својим рукама цело Православље. Свети Фотије исто тако. Мало их је било, али нико не побеђује са бројевима но, побеђује са вером. Јер колико вреди један побожан свештеник, колико вреди један побожан епископ, колико вреди један побожан архиепископ, колико вреди неки верни лаик и нека верна жена, не вреди цео свет. Тако да се не заваравамо, јер је наступила издаја вере и лево и десно од нас.
Једно вам препоручујем, немојте ми рећи он је добар, он је уважен теолог, он тако полемише, он је отворио Платонову академију и ако га само чујеш остаћеш одушевљен…! Измери да ли има једну варницу од Марка Ефеског, да ли има једну варницу светог Фотија, има ли коју варницу од Кируларија и Папулака (овај неписмени човек се супротставио целом свету).
Говорим вам све ово имајући дубок осећај мога положаја као Грка и као епископа са великом одговорношћу. Спреман сам све да жртвујем. Усуђујем се, можда последњи пут са овога амвона, да кажем :“Сви ви који волите Христа, сви ви који волите Цркву, на нашој је страни Богородица и сви они који су се борили и боре за нашу православну веру. Они који су са нечастивим, нек’ седну доле, нек’ затворе своја уста. Зато што је нечастиви њихово страшило, он је њихова устрашивост, он је њихово настојање да покушају да замрзну једну шачицу оних који се муче, тиранишу и прогоне због вере у нашег Христа.
А ми имамо као лозинку речи младих Атињана. Младићи старе Грчке су на Акропољу присезали и говорили: „Сам или са другима ћу штитити преподобно и свето“. И ја као мали војник одважно изјављујем:“Сам или са другима ћу штитити преподобно и свето наше вере са последњом капи своје крви“. А ви уместо аплауза узалудног, који ништа осим хвале не говоре, молите се пуно. Зато што је остало мало Православаца а борба се шири и да се не нађемо пред новим догађањима. Не, само у нашој малој земљи, већ и по свим дужинама и ширинама земаљским, нечастиви је мобилисао и подивљао да искорени православну веру из груди људских. Не знам шта ће бити. Не знам какав прогон ћемо поднети ми епископи који смо престали да спомињемо Атинагору, као и други свештеници који су око нас. Не знам на коју Свету Гору ћемо прибећи. Једно знам, шта и да се деси, и звезде да падну, и реке да пресуше, а свет да је горе-доле, једно знам и верујем неклонуло – да ће на крају победити Православље.
Када дође час прогона Православаца, тада и ми имамо свој план, као и сваки верник. Сви ви овде- сте 3.000; ово што сам вам рекао да разгласите свуда. Једа да постане два, два да постану четири, четири да постану осам…. Нека се створи велики морски вал, да саперемо нашу домовину, тако да Грчка постане звезда на небу, православно место, рај Православља. Амин.
Последња времена
Крај света ће бити говори нам Христос: „као у дане Нојеве“ (Мат. 24,27). А наши дани су као дани Нојеви. Зато што смо скренули са правог пута и треба да чекамо Нојев крај. Ово вам не говорим ја, епископ Флорине, тобож строг, то нам говоре друга уста, савременици, политичари и научници, људи поштовани у Америци и Русији, они предвиђају да смо близу олује.
Само што овај пут се неће отворити небески водопади и неће пасти вода на главе грешних људи, већ ће као што говори свети Козма Етолски, приказаће се на небу „црне птице“, а то су авиони. Авијатичари ће са висине од хиљаде метара, притиснути електричне дугмиће и бациће атомске бомбе и уништена ће бити земља. Више неће постојати градови, неће више постојати света, биће пропаст без преседана. То ће бити Армагедон из Откровења Јовановог (16,16), последњи рат, до којег ће доћи засигурно због наших грехова.
Мир света се клати на једном концу. Свете, проводи се, уживај, оргијај, чини прељубу, кради, граби, сакупљај богатство… Над нашим главама се клати мач Демоклеусов. За једну нит се држи мир света а ако се она прекине тешко свету. Пресвета Тројице спаси свој свет, Господе Исусе Христе, помилуј нас.
Живимо у једном грешном и трагичном времену, у време одвајања од Бога, у време велике неморалности и неверја. Никада човечанство није псовало и чинило више убистава него у ово наше време. Никада тако мали и велики нису лагали као данашњи лажови. Никада свет није скренуо са моралног пута као данас. Наши дани су онакви како их је пророковао Христос. Читајте Еванђеље да видите шта нам говори, последњи дани ће бити као „дани Нојеви“.
Боже мој, Боже мој какво испуњење пророштва!
Настаје раздор
Христос је „знак против кога ће се говорити“ (Лук. 2,34). Не можемо знати шта се дешава у кућама људским. Постоји лукави дух. Христос и цесар се боре у нашем веку. Зато је неопходно, да опонашате примере светитеља. Изабрале сте вољно а не невољно овај пут, јер да смо употребили друга средства и начин, требало би да вас је 500,600, 700 итд. Но само вас је овде 70 душа, а исти сте као Петар, ви имате вољу али не познајемо слабост коју имамо у својим грудима. Овде видимо „Фабијолу“ коју препоручујем да поново прочитате, да вам буде пример, пробајте да је проживите.
Васкрснимо Фабијолу, васкрснимо све оне херојске примере мученика, да и ми можемо рећи да Христос није само живео у Фабијолино време и у време оних мученика , већ да царује у векове . Амин.
Васкрснимо примере светитеља
Да ли ћемо ми у наше време успети да обновимо жртве мученика. „Фабијола“ је добра, дивиш јој се, читаш и уживаш, плачеш итд. Знам душе које плачу. То није довољно. Треба и ми да васкрснемо те примере. Да не сличимо са оним „хришћанима“ који воле свету Екатарину, свету Варвару, али не желе нову свету Екатарину на свету. Новa Екатаринa, ни случајно да се појави. Каква лажурија, каква превара, каква хришћанска комедија! Да постоји само једна света Варвара а друга да се не појављује. Желе је као једну врсту табуa, дотле је стигла таква наша пресвета религија, а жива је.
Дакле, Фабијола постоји, али је требамо оживити. Као и сва та света лица која се наводе, треба да оживимо. Да постанемо мученичка лица, мученичка Црква, катакомбна Црква. Да ли ћемо успети да остваримо тако нешто? Веома је угодно оно што читамо написано je са књижевним стилом. Фабијола је јако интересантан лик. Јединствена је. Питање је да ли ћемо ми успети да поновимо њен пример. Био сам у првим годинама у Месолонгу протосинђел, и сваки пут када се званично славио излазак Месолонга, у Цветну Недељу су долазили разни званичници.
Tај излазак је био један херојски чин, и сви су га поштовали, они хероји су пре изабрали да буду убијени него да живе поробљени. Долазили су у оне дане разни говорници и говорили, говорили, и говорили. Речи и само речи, чисти вербализам, непресталан. Једног раног јутра пре 1940′ тачније 1939 је дошао Метаксас, и рекао нешто мало речи. Да ли је био пророк? Стао је пажљиво на споменик где су биле расуте кости хероја и рекао следеће: „Грци важан је Месолонг, уколико се укаже нова прилика треба да поновимо оно што се догодило у Месолонгу“. Он више ништа друго није рекао. Заиста следеће године је Грчка поновила Месолонг.
Да не желимо само да постоји „Фабијола“ . „Фабијола“ постоји и вредна је да нас дирне, уколико се нама пружи прилика, повод треба и ми да поновимо ове дивне примере наведене у Фабијоли. Било би веома интересантно да данас у наше време као филм видимо Фабијолу и њене ликове. Да видимо све њих, Панкратија, Касијана, Тарсиза, да видимо Себастијана са стрелама у свом телу. Да видимо и издајнике, да видимо Тоаркуата, сва та лица, то је једна нова драма. Наставља се распињање нашег Христа.
Помолимо се, да нам помогне Бог да не издамо Христа. Долазе веома окрутни дани. Веома окрути дани, треба да смо спремни.
Тавор полако завршава. Тавор је овде (у хр. кампу) . Ви, девојчице које овде живите сте на Тавору. Треба да признамо у поређењу са другим девојчицама, ви имате мањи терет. Ово вам говорим, не осуђујемо друге девојчице. Неке од њих су сада створиле породице, и имају мужеве захтевне, страшне и одбојне, имају децу, имају лоше и изопачене свекрве, оне се налазе на једном мучењу. Оне се разапињу. Док ви живите на Тавору, ви сте у изабраним, међу лицима која проживљавају један духовни мир. Не оптужујем вас због тога већ вас хвалим и изузимам. Међутим завршава полако Таворовање и стижемо до катакомби.
Порука пастиру
Чују се застрашујуће трубе Откровења. Спремићеш се не за уживања и провод али за мучење. Бићеш срећан и блажен ако будеш мучен за Онога који је пролио своју крв за тебе. Са таквим светим осећањима те данас рукополажем у чин ђакона, и желим да верујем да нећеш изневерити наду коју је у тебе положио наш народ и паства.
Никада немој заборавити да си рукоположен у ђакона на дан светог Козме Етолског, и да сам ти онда даровао једну књигу да би му наликовао.
Вежба спремности једног дечака „ (2)“ разреда основне школе.
Кажи ми малецки: Ако те неко ухвати и каже ти :Дођи овамо да опсујеш Христа уколико желиш да живиш, а уколико ме не послушаш одсећи ћу ти главу, овако цап“. Има један нож да ти одсече главу, шта ћеш ти учинити? Псоваћеш Христа? Шта ћеш учинити? Не говориш? Ништа не кажеш? Држи у својој руци нож и говори ти: ако опсујеш Христа нећемо ти ништа али ако нас не послушаш отиће ти глава, цап. Шта ћеш ти учинити? Све то што си нам читао и појао све ово време, шта је то било? Парада? Шта ћеш учинити? Зашто тако стојиш? Волиш ли свој живот? Желиш ли да будеш старац од сто година? Кажи ми шта ћеш учинити? Бојиш ли се? (Одговор малишана) – То је ствар о којој треба размислити. –Ма шта нам кажеш, да треба размислити, овде је једино срце битно. Није ли тако? Кажи нам зашто треба размишљати? Одговорићеш са да или са не? (Дечаков одговор) – Не, нећу псовати! Да, али си ту реч „не“ изрекао са толико агоније, двоумљења и борбе. Бојиш ли се? Треба да кажеш „Ја ћу се помолити Богу да ми да снагу“ . Ако ти Бог не да снагу, ништа нећеш учинити сам. Да ли деца твоје доби нису била мучена? Кажи нам.Које дете је било твојих година онда ? Гласно нам кажи. Тај дечак се звао Тарсизије. Свети Тарсизије. –Тарсизије и многа друга деца твоје доби су била мученици. Чуј „размислити“, то немој више рећи. Срце каже „не“ а ум каже „да“. Срце каже „не“ нећу похулити на Христа. Ум каже „да“ опсуј га. Разумеш ли то? Видећемо шта ћеш учинити када порастеш….
Да ли ћемо остати у вери?
Сада говоримо да верујемо, да смо хришћани али ако се појави прогон као што се појавио у време свете Филотеје и других мученика, шта ћемо учинити?
Сада имамо неку слободу, али ако се деси и код нас оно што се десило у Албанији, да се не смемо ни прекрстити, да ли ћемо се одржати чврсти и неклонули у нашој вери? То ћемо испитати и истражити.
Да испитамо себе, ако нас позову као што су позвали мученике, и затраже сведочење наше вере, да ли ћемо је посведочити или ћемо је порећи, и постати дезертери.
Историја наводи лица мученика, али не наводи лица дезертера, којих је много више. Као у овој причи једна жена је била мученица а остале жене су порекле Христа. Треба на то да се навикнемо. Треба да испитамо и истражимо себе, да ли ћемо издржати један прогон? Можемо ли ми поднети мучења која је поднела света Филотеја? Имамо ли вољу?
Треба да спремимо себе за мучење. Да смо приправни. Да спремимо себе за један тако тежак дан који долази. Ако дође таква непобожна власт, биће забрањено и овде да се сакупљамо. Доћи ће полицајац те непобожне власти, да нас забележи. Нећемо моћи да правимо скупове као сада, нећемо моћи правити хришћанска камповања, нећемо моћи живети у хришћанским домовима, нећемо моћи ићи у цркву на Божанствену литургију, ништа од тога нећемо моћи. Тада ћемо ићи у цркву катакомби, вратићемо се у време турске владавине, када су Свете тајне морале тајно да се врше. У такво време долазимо. Бог да стави десницу своју и да нам буде „избављење посла народу своме“ (Псал. 111,9).
Како да постанемо живи хришћани?
Треба да припремимо себе. Од Бога је одређено и записано да све то треба да се догоди јер смо сви запали у малодушје. Прешли смо у једно млако стање, ми смо млаки хришћани. Нисмо ватрени и живи хришћани. Говоримо,говоримо и говоримо али немамо дела, немамо врлине које су имали светитељи. Право је речено да је хришћанизам дрво које је посадио Бог, које је посадила Пресвета Тројица, а свако дрво које Бог засади не искорењује се. Наравно, настојаће то дрво да искорени безбожност (атеизам), уложиће велике напоре, али узалуд, јер то дрво неће успети да искорени. Ми, хришћани који припадамо том дрву, пројављујемо једну сушност, велику сушу, имамо много сувих грана, треба нам орезивање свакако, и поднећемо га. Као што сам и пре наводио данас дрво хришћанизма се појављује као увело, и потребно му је оживљавање. Природно дрво да би се оживело, има потребу од воде и орезивања. Дрву хришћанизма да се оживи, да му крену пупољци, листови и плодови потребне су му две ствари, сузе покајника, свих покајника и крв мученика.
Сузе покајника и крв мученика
Ако није воља Божија да нам тражи крв мученика, и суза је уосталом крв. Уколико смо на том дрвету, бар да будемо у могућности да имамо сузе покајне. Тада ће то дрво оживети, тада ће то братство оживети.
Тако проводимо наш живот, „ у узалудности“, као што каже молитва. Није довољно да се овде скупљамо, да овде појемо. Нећемо тако проћи са тралала, тралала, потребно је да створимо једно ново стање, један нови хришћанизам, а то ћемо успети кроз сузе покајне и кроз крв мученичку. Треба да обратимо пажњу на те две ствари да бисмо стигли до Господа.
Ви жене
Да живите и ви као света Филотеја. Нека дође тај светли дан. Зато што у нашем народу има пуно девојака које воле Господа.
Ви жене ако пратите унутрашњи живот, у неком манастиру или сте мисионарска лица, као учитељице, наставнице, вероучитељице, као болничарке, много вас је више неко мушких представника. Примећујем, овде под јарболом овог братства, негде вас је око стотињак женских лица, а мушких лица нема ни двадесетак , и непрестално се умањују бројчано. Док се ви бројчано увећавате, мушкарци се умањују, и долази до кризе у Грчком мисионарству и постоји опасност да се мисионарске куће затворе. Док се ви умножавате, растете, мушки мисионари су у великом опадању.
Проћи ћемо кроз велику олују
Ово мало речи сам вам рекао, и молим Бога да ојачате. Зато што ћемо проћи кроз велику олују. Проћи ће кроз велику олују наша домовина. Ово говоримо и не осећамо, не сећамо се мученика у Албанији и у другим непобожним местима, шта све трпе. Ми овде у Грчкој смо сретни,ми смо једина земља на Балкану која ужива у слободи. Ми немамо тај притисак који други осећају, уживамо у добрима једног демократског живота. Да ли ћемо увек све то имати?…
Нек нас Бог удостоји и мучеништва. Да ли сте чули шта је рекао свети Козма Етолски: „Христе мој“ говорио је „као што си ти пролио своју крв за мене, удостој и мене да пролијем своју крв за тебе“. Тај дух нек имамо.
Одсецање своје воље
Није само то мучење. Када кажемо мучење наш ум одмах помисли на мучење крвљу. Постоје и друга мучења која се не виде, која немају славу коју има мучење крвљу али и она имају своју вредност, и то су мучења. Ако га спроведемо овде већина од вас ће отићи. Може неко бити спреман за мучење…. а да није спреман за мучење. Није ли чудан овај израз? Шта нам говоре оци? Где је то мучење о којем су говорили старијим мисионарским покретима а вреди више?
Одсецање своје воље! Одсецање своје воље се сматра мучењем? Сада када бих све вас ухватили овде, иако сте одлучиле да се посветите мисионарском животу, свака од вас има нешто лоше у себи, неки порив грешан, неки порок, неку слабост, која је за њу њен вољени „Исак“. Претпоставимо да долази један строг духовни отац, који вас добро познаје и каже вам:“пресеците а или б порив… итд., тада од 80-100, колико вас је овде, не би вас остало ни десет. Одсецање своје воље тражи труд и бол. То је тешка ствар коју треба да имамо а веома је ретка.
Мучи се неко распиње и трпи, када? Када одсеца своју властиту вољу. То је она воља на коју требамо пазити, да бисмо постигли такво владање. Дај Боже да се у нашем народу, појаве нове Филотеје…. Дај Боже, дај Боже…
Тренутачно мучење
Мучење крвљу је тренутачно. У онај час даје Бог своју благодат, и мученик добија снагу. Зато што се не објашњава другачије радост, храброст и издржљивост мученика у мукама.Чује неко од вас за мучење и јежи се. Данас зуб треба да вадиш- иако је сада са ињекцијама безболно- мислиш на то данима, осећаш некакав страх. Овде у мучењима, су зубе вадили, носеве и зубе су секли,одсецали су људске удове, палили, мазали сољу или са запаљивим материјама. Ово није фантастика већ се десило у стварности. Благодат Божија им је давала огромну снагу. То мучење је кратко и тренутачно.
Мучење Јовово
Живот једног православног хришћанина је једно непрестално мучење. Осим тренутачног мучења постоји и једно друго. Свети Хрисостом говори: „хришћани се стално прогоне“. Прогоне се непрестално, још и у време мира и благостања. Шта он мисли? Боље је да неко буде прогоњен од једног спољњег тиранина, него од унутрашњих прогонитеља, који ти не дају мира ни дању ни ноћу. А унутрашњи прогонитељи су наше страсти. Рат тела је једно мучење дугогодишње.
И ми се боримо против невидљивих непријатеља. Истрпимо то мучење. Мучење има степене. Крећемо од првог степена а завршавамо са хиљадитим степеном. Припазимо да се одржи расположење за мучење, да оживи дрво Цркве, које у наше дане се суши. То дрво се чини осушеним, али његов корен се одржава живим, крвљу мученика и сузама покајника.
Замолимо Бога да нам да сузу да оплакујемо своје грехове, и вољу за мучењем , а уколико се укаже прилика унутрашњег мучења, будимо спремни, пошто смо се претходно, припремили изнутра, да живимо и тренутачно мучење и мучење крвљу које је крајње(најузвишеније.
Понашање официра у битци
Једном приликом ми је причао о психологији војника у битци један војник који је учествовао у многим биткама, одликован је са више ордена. – Чудна ствар, каже када смо тамо у битци и боримо се, у тим кризним часовима, иако се сви ми људи на неки начин бојимо смрти – а ко је се не боји? Даје нам Бог, нешто, неки ентузијазам и полет да заборављамо живот. У тај час заборављамо своје супруге, заборављамо своју децу, све заборављамо и све жртвујемо. Док у биткама постајемо хероји али чим се вратимо из борбе у долину , опет постајемо плашљивци и највеће кукавице . Тамо смо хероји а овде смо највеће кукавице ….
Тамо је оно тренутачно. Има велику вредност тренутачно. Треба да будемо доживотни мученици, борећи се непрестално са унутрашњим страстима, и да смо спремни да поднесемо мучење за Господа нашег Исуса Христа.
Жеља за мучеништвом
Ми који волимо Христа и који му појемо разне тропаре треба да имамо жељу за мучењем, као што је имао св. Козма Етолски. Да и ми желимо да пролијемо своју крв за Христа као што је и он своју пролио за нас, да поднесемо сваку невољу.
Бар ових дана ја се радујем. Многи ми пишу и издражавају своје жаљење зато што ће ми судити јер ја не желим да потпишем аутоматски развод верницима. Ја се ипак радујем. Не знам како размишљају ти велики, зашто имају велику манију гоњења против мене, и желе на сваки начин да ми суде и да ме осуде. Не знам шта ће учинити. Драго ће ми бити да идем на суђење и да ме не осуде за блуд, прељубу, крађу, грабљивост и лакомост већ да ми суде и да ме осуде јер подржавам хришћанску породицу, која је темељ домовине , јер подржавам праве вредности, свете каноне и веру наших отаца. Осећаћу велику радост ако ме за то осуде. Али ја сам грешан и нисам достојан једне такве привилегије. Да мој крај буде у затвору, као крај св. Хрисостома и других великих очева Цркве, не постоји узвишенија ствар. Такву вољу за мучењем да имамо и да је одржавамо.
Сећам се времена када сам био свештенопроповедник, и када сам имао поред себе помоћника. Помоћника који је у младој доби постао епископ- не наводим његово име . Поклонио сам му једну моју књигу која је тек изашла и замолио ме да му напишем неку посвету , написао сам му следеће: „Драгом …….. да се својом крвљу жртвује за веру и домовину“. Чим је угледао посвету, крап, одмах је бацио. – Вре, оче такву ми посвету дајеш? – Постоји ли – одговарам му- дете моје – оче мој, брате мој нека узвишенија посвета од те? Постоји ли нешто узвишеније него да неко пролије своју крв за Христа?
Видите ли сада како су се ствари промениле. Желимо све олако. Желимо да имамо свој положај, своју плаћу, своју пензију, своје дворове, своје митрополије, своје уживања и комфор, а када нам се догоде неке непријатне ствари узнемиравамо се. Ако упоредимо себе са очевима Цркве – ми смо једна нула.
Спремите се за мучење
Ово мало речи сам имао да вам кажем, добро пазите и спремите се за мучење. Свака од вас да је спремна да подигне крст мучеништва. Да не будемо плашљиви.
Помолите се и св. Филотеји. „много је моћна усрдна молитва праведника“ (Јак. 5,16). Молите се и тражите помоћ светитеља. Постоје богољубиве душе које причају са светитељима. То није лаж. Разговарају и расправљају са њима.
Сећам се, када сам оних светих година путовао као свештенопроповедник, оних незаборавних дана- а са собом нисам имао бриге, нисам имао братства, нисам имао ништа осим једног джака и униформе и тако сам ишао из села у село, и нисам имао обавезе и бриге које данас имам, онда сам сусрео такве људе.
Спремите се за мучења, спремите се за цркву катакомби. Превише смо навикли на лепе столице и столове, на лепа јела и лепо друштво. Овде доле је Тавор. Отићи ћемо са Тавора. Једног обичног дана ће доћи овде и речи нам: – Да до сутра испразните ово место, треба нам. Рећи ћеш ….али. Остаћеш без стола, столица, кревета, без хране, без ичега. Шта ће онда бити? Све из почетка ћеш стварати.
Ми смо то проживели, нису то само речи. Проживели смо и били смо у таквим околностима, када нисмо имали у своме джепу ни новчића, ни драхме а ни хране нисмо имали. И шта се догодило: „као они који ништа немају а све поседују“( Б Кор. 6,10).
Доказ је књига о Козанију. Данас то читају неке новије генерације које не знају шта значи Грчка, шта значи жртва, шта значи труд, који сматрају да су то бајке. Једна мајка је ту књигу дала својој кћерки која је читала ту књигу целу ноћ и ујутру је упитала мајку: „Да ли су то бајке или се то стварно догодило? Делују као бајке“.
Даће Бог и нама снаге да се супротставимо. Ми нисмо достојни јер смо немоћни. Жеља за овдашњим животом је јака. „ И не уведи нас у искушење…“ (Мат. 6,13).
Да ли сам или са другима ћу заштитити свето и преподобно
Убедио сам себе или ћу сам или са другима заштитити свето и преподобно. Угодно је да се бориш са другима, добијаш радост и усхићење. „Павле је (од браће) добио храброст. (Дел. 28,15). Павле који је отишао у Рим, када је видео Хришћане охрабрио се. Један Павле се охрабрио, а колико нама треба? Да се бориш са другима је лепа ствар. Протестни скупови у Солуну, у Патри, у Атини….Иако сада опада и умањује се интересовање народа, због подмуклости владара. Зато сам убедио себе да се борим или сам или са другима. И ви очекујте тај прогон, није тако далеко тај дан.
Међу шкорпионима смо
Јуче сам читао књигу Језекиљину да га је послао Бог „ међу шкорпије“ (Јез. 2,6).
Данас наше друштво има страшне „шкорпије“ који те пробадају, са клеветама и увредама. Страшне и одурне намере имају да растуже твоју душу. „Међу шкорпијама смо“. И онај који те данас слуша тобож, и уколико не испуниш његову вољу сутра ће се олако претворити у шкорпију и пробадати те.
Јуче у митрополији једном адвокату нисам дозволио развод. Са каквим погрдним речима је отишао са степеница митрополије, не можете ни замислити. Газимо по „шкорпијама“ и „змијама“ у овоме друштву у којем живимо. Горак је пут којим иду неки од нас, зато је потребно бити јако пажљив у овоме свету. Има једно старо пророчанство, на њега ме је подсетио један монах Светогорац када сам постао епископ : „Постао си епископ у време када ће пастири, епископи, економи, свештеници и сав клир, постати вукови и растргнуће паству, а овце ће исто постати вукови и растргнуће пастире.“ У томе се времену налазимо. У целој Грчкој сведоци смо тога феномена. Једног лошег епископа, који је потпуно равнодушан за духовни живот своје пастве, који не проповеда, не саветује, не поучава, њега не дирају, он је њихов пријатељ. У свом програму су зацртали да униште добре епископе, који су борбени, оне који се некако покрећу, нешто раде, наравно не у висини великих отаца Цркве, али једноставно види се да нешто раде, да ли је то проповед, да ли су то школе веронауке, или на било који други начин. Сви остали значи имају за свој циљ да униште Црвку. Нападају, свим силама добре епископе. Међу осталим оружјем које користе, су клевете и увреде без преседана. Најгоре је што међу мисионарским круговима постоје такви клеветници и шаптачи. Ако се данас униште таква мисионарска удружења, неће бити уништена од спољњих непријатеља – не, сетите се ових мојих речи које са сузама говорим – разориће се од људи који су поред тебе десет, двадесет и више година. Узео си их као малу децу, поучио их вери, напојио млеком, трудио си се и намучио за њих, итд, а они сада постају „шкорпије“. Пролазимо кроз велику кризу. „Удариће пастира, и овце стада разбећи ће се“ (види. Зах. 13,7 и Мат. 26,31). И ово „ Доћи ће време када ће људи сами себе водити“. (Јуд. 12).
Шаптачи
Пожелео сам да одем на Свету гору, да си пронаћем тамо једну собицу, да останем тамо, да престанем да се сећам. Пресело ми је. Молим Бога да не постанем „човекомрзац“ као што каже св. Василије Велики. Видиш неко своје такорећи духовно дете да те оптужује непрестално. Тобож, твоје духовно дете; Духовно дете које си волео и подржавао све време. Где је оно свето време очева Цркве, када су очеви говорили најокрутније речи, а њихова духовна деца су им била послушна и тада? Сада су оци нико и ништа.
Шаптачи, огроман вал шаптача, само чујеш шу, шу, шу…. Да те оптужују, да те вређају, да те клевећу, да не можеш разумети одакле долазе ране и поготци. „Секу тестером дрво на којем седе“. Али онај дан Господњи ће открити многе ствари.
Али чему да се чудимо и устајемо. И Христос је међу 12 ученика имао једног издајника, Јуду. И ми морамо проћи кроз то искушење патњи и перипетија….
Ако бих вам прочитао очеве Цркве , видели бисте да су највеће отрове попили од своје тобож духовне деце.
Тобожња духовна деца, најгори непријатељи
Ако прочитате животопис св. Златоуста, остаћете згрожени. Они који су ако је дозвољено тако рећи, извадили очи Златоустом, – које нису извађена јер су вечне – била су његова духовна деца која су била поред њега. Јели су заједно, пили заједно са њим, и они су постали тужитељи Златоустог. Отишли су на суд и ставили длан на Еванђеље и изрекли незамисливе лажи против Златоустог. Против Златоустог, молим! Они су појели Златоустог, они су га отерали са трона, његова тобожња духовна деца! Тобожња! Лицемери и фарисеји, који су се појављивали поред њега и после му копали јаму, да би себе прославили. Страшна и окрутна ствар. У томе ја проналазим утеху. Страшне, окрутне и невероватне ствари, које ће бити откривене у онај дан. Зато када су ухватили Златоустог и протерали, није га протерала ни царица Евдоксија ни било ко други, већ та лица су га протерала која су била поред њега и чију вољу, жеље и прохтеве није хтео извршити, да би се они зато окомили као шкорпије против свога духовнога оца. После је отишао у прогонство, те ноћи је био земљотрес , уплашила се царица Евдоксија и вратили су га назад. После тога страшног искушења при повратку назад изашао је сав верни народ да дочека свог духовног оца, који су претходно затровале и узјогуниле шкорпије његове митрополије. А када се вратио из прогонства- погледајте како суди верни народ- знате ли шта је повикивао верни народ, то је забележено и сачувано у историји: „Напоље клир, нови клир, напоље клир, нови клир“. Значи, узми лопату и побацај их све напоље, и доведи нови клир.
Најстрашнији и најгори отрови које пијем долазе од клирика. Шу, шу, шу, и тако. „Добар је отац, али знаш…..“, ево шкорпије. Не наводим имена, јер су догађаји познати и немојмо се више сакривати иза наших прстију. И ми се налазимо у томе искушењу.
Неопходна је контрола
Ако имамо то стање данас у цркви, то је јер недостаје контрола. Контрола је неопходна да се спроводи сагласно са канонима Цркве. Када видиш неки недостатак код свога брата, реци му: „Ако ли те не послуша“ каже нам Христос, „узми са собом још једнога или двојицу да на устима два или три сведока остане свака реч. Ако ли њих не послуша, кажи Цркви, а ако ли не послуша ни Цркву, нека ти буде као незнабожац и цариник“. (Мат. 18, 15-17).
Контрола је неопходна и клиру
Данас се подржавају епископи педофили и епископи блудни – ако желите да се тако изразим. Они су већ основали своју странку а добро чине Хришћани што протествују против тога. Наша црква је постала деспотократска док је наша држава демократска и слободна. У Цркви се створила једна болесна навика.
Сећам се једног дана када је дошла једна жена из једног села у мојој епархији и жалила се на пропуст једног свештеника. Одмах сам наредио испитивање. Када је она то сазнала, дошла је поново и рекла ми : „Није у реду да је контролишем, одмах ћу повући моје сведочење…“, толико је плакала да се цела митрополија потресла. То је болестан поглед на ствари. Исправан став је контрола. Али то морамо испуњавати како налажу канони о контроли, да не допустимо да црква стигне ту где је данас стигла… То су страшне ствари. Бог нек помилује своју Цркву. „Сети се Господе своје свете Цркве“ (Лит. Св.Василија).
Трембела је говорио: „Ако ми кажемо да волимо Цркву, слагаћемо, један је само волео Цркву, Господ наше Исус Христос, и он ће наћи начин да води брод Цркве, „ који се напада али се не потапа“.
Бог нека је са нама. Немојте ми замерити што говорим мало строжије, али то ми налаже мој положај а и целокупно стање у цркви. А данас повикују и пишу новине, Двеста кандиотика, они повикују и чују се , нико други… Да ли то није у реду? Створила се једна црквена струја у целој Грчкој и у дијаспори, и боримо се за то, иако смо прозивани и клеветани. Треба да се интересујемо за цркву.
Жена близу Христа
Радујем се што су на овом нашем скупу и многе жене. Жене нас много пута побеђују. Сећам се блаженопочившег Трембеле који ми је говорио: „Августине немој се супротстављати женама, пусти их оне имају своје мане и недостатке, али на срећу и оне постоје, да њих није , ми бисмо разорили цркву“. Отиђите у било који храм и видећете да су оне у множини. Желим употребити тешке речи за мушкарца. Ако дође до прогона – сетите се овога – жена ће остати поред Христа, као што је остала испод крста Христовог. Мушкарац га је порекао, мушкарац га је напустио, мушкарац га је издао. Попови и владике ће издати Христа, али жена ће остати. И у Русији жена је одржала хришћанство.
(Ομιλία του Μητροπολίτου Φλωρίνης π. Αυγουστίνου Καντιώτου στον ιερό ναὸ του Ἁγίου Παντελεήμονος Φλωρίνης 8-5-1983)
**********************
ΚΑΙ ΣΤΑ ΣΕΡΒΙΚΑ
**********************
ΤRI PASHE
«О Pasha velika i najsvetija Hriste! O mudrosti i Logose Božji i Silo, daruj da se Tobom pričešćujemo u nezalaznom Danu Carstva Tvoga” Praznik nad praznicima i slavlje nad slavljima je današnji dan. Glavno ime od starog doba je pasha. “Pravimo pashu”, “slavimo pashu”, govorimo. Šta znači reč pasha? Imajući u vidu predanje Crkve i učenje očeva raspoznajemo tri pashe.
* * *
Prva i najstarija je judejska pasha. Reč pasha je jevrejska i znači “prelazak” ili “prelaznica”. Kada neko želi da pređe iz jedne zemlje u drugu potreban mu je pasoš(prelaznica), isto je bilo i u staro doba. Bog je dao prelaznicu, dopustio je jednom narodu da pređe. Dva naroda na svetu imaju veliku istoriju i bili su izabrani narodi Božji. Izrailj i Ellas (Grčka). To ne govorimo mi Grci već nam to govori istorija. Kao što smo mi Grci bili 400 godina zarobljeni od Turaka, tako je i Izrailj četristo godina bio zarobljen od Egipćana – to je istorijska činjenica. Radili su dan-noć, gradili su velike piramide, koje su do danas sačuvane kao spomenici ne toliko graditeljstva koliko ropstva.Živeli su pod teškim ropstvom faraona, kraljeva Egipta. Ali Bog im je dao slobodu. Poslao je rane na Egipat, čuli ste za deset rana, i na kraju je anđel Gospodnji ubio svu prvorođenu decu, samo Egipćana, ostavljajući u životu decu Izrailjaca. Kako su bili spašeni? Poslednje noći su dobili zapovest.Večeras ćete zaspati kao robovi a osvanućete slobodni. Da zakolju jedno “jagnje”, ovcu od jedne godine (Izl. 12,5), koja da nema ni jednu manu. Sa njenom krvlju da premažete oba dovratka i gornji prag vrata. Ispeći ćete je, ali pazite da neslomite ni jednu njenu kost (vidi Izla. 12,10), poješćete je sa beskvasnim hlebom, i gorkom travom (simbol gorkog ropstva) i budite spremni da krenete. Ova zapovest je zaista i izvršena tako. Faraon je bio prinuđen da potpiše njihovu slobodu i Izrailjci su otišli. Prešli su, napravili su pashu iz ropstva u slobodu. Ovaj događaj slave i do danas sa religioznom skrušenošću, u noći posle zalaska sunca 14-tog u mesecu Nisan, koji se poklapa sa našim mesecom Aprilom. Kolju jagnje i jedu gorku travu i beskvasni hleb. Ali prethodno – kakva opomena za nas! – ne jedu- ne dodiruju ništa, ako ne učine nešto drugo, glava porodice čita jedan deo iz istorijskih knjiga Starog Zaveta, iz Izlaska, gde se opisuje pojedinačno ona prva pasha, prvi prelazak. Posle toga jedu, uzdižu naizmenično četiri čaše, koje imaju značenje za njih – najvažnija je treća, poju nekoliko Davidovih psalmova svi zajedno. Tako prave pashu, koja je najveći praznik za njih.
Prva je dakle pasha judejska. Druga je hrišćanska Pasha. Razlikuju li se? Veoma. Judejska je senka a hrišćanska je stvarnost. Koliko se razlikuje telo od svoje senke toliko se ove dve pashe razlikuju jedna od druge. Koju sličnost imaju? Kolju oni jagnje, ali i mi imamo jagnje. Koje je naše jagnje? Nije životinja. Jagnje jeste , koje je dostojno da se piše sa velikih slovima, naš Gospod Isus Hristos.On je “jagnje Božje koje uzima na sebe grehe sveta! (Jovan 1,29).On se prinosi kao žrtva i njegova krv izbavlja čovečanstvo. Druga važna sličnost ove dve pashe je što je Bog rekao, da se ne lome kosti. Veliki Petak na Golgoti, vojnici, iako su slomili kosti dvojice razbojnika da umru brže, kada su se približili telu Hristovom “ ne prebiše mu goleni” (Jovan 19,33), samo su mu proboli rebra kopljem. Bilo je prorečeno: “jer se ovo dogodi da se ispuni Pismo: “kost njegova neće se prelomiti” (Jovan, 19,33 i Izlaz. 12,10). To je hrišćanska Pasha, koja je puno uzvišenija. Jedna je pasha dakle judejska, druga je hrišćanska, a treća pasha? To je nebeska PASHA, najvažnija od svih. Ovo nam govori tropar: “О Pasha velika i najsvetija Hriste! O mudrosti i Logose Božji i Silo, daruj da se Tobom pričešćujemo u nezalaznom Danu Carstva Tvoga”.Na nebu! Ali ko veruje danas u nebo, da postoji nebo? Potrebna je istrajna vera. Ako ona ne postoji, poučimo se bar od Sokrata. On je živeo pre Hrista. Šta je on rekao kada su ga osudili na smrt? Odlazim, moja duša ide u drugi svet, tamo ću sresti sudije neporočne, Minoa, Radamanthi, Aiako, oni će na kraju prosuditi o mome slučaju… Do tamo je stizao signal Sokratovog predajnika. Ali crkva nas sa ovim troparom uverava, da izvan ove Pashe postoji i Pasha koja postoji u jednom drugom savršenom svetu. Udostoj nas Hriste, da učestvujemo u tome “nezalaznom”, životvornom, da se pričestimo u carstvu nebeskom. Ta Pasha je večna. Da li danas postoji vera u onaj svet? Sa tugom sam saznao o gledištu jedne učiteljice. Jednog dana kada se prekida nastava za Pashu, rekla je deci sledeće : “Završavamo danas, zatvara se škola, otvoriće se posle petnaest dana”. – Zašto, gospođo zatvaramo školu? – Nemam ništa da vam odgovorim na to pitanje, idite vašim kućama!… Ispod časti je bilo gospođi da deci kaže, da je raspust da bi se setili raspetog Pobednika smrti. Koliko je sigurno dragi moji da je danas ovde Pasha, toliko je sigurno da postoji drugi svet i druga nebeska Pasha. Veruješ li to? Vernik si. Ne veruješ u to, žao mi je. Možda u crkvu na taj praznik dolaziš samo iz navike.
Braćo moja! Poučimo se od Jevreja. Oni poštuju svoju religiju. Zato i vidimo, iako su jedna šačića, nameću se. Ne podržavam ih, ne simpatišem njihove poglede, imperiju koju žele da postave, sionističke planove, ne, ali dužan sam da priznam, da vladaju u Mesogiju, i u celom svetu. Odakle crpe snagu? Ako odete kod Jevreja kući, glava porodice objašnjava Pismo a drugi slušaju. Pokažite mi, pokažite mi jednu hršćansku kuću, gde će otac danas nešto reći o Hristovom vaskrsenju! Svi su uglavnom kao učiteljica koju smo naveli. Nek ustane otac, nek uzme Evanđelje u ruke i neka kaže: Deco, stanite, šta danas slavimo? Koji je danas praznik? Da li je to istina ili laž? – istina je-, “poklonimo se i približimo se” Pobedniku smrti i ada!… Ako to učiniš, oče, hrišćanin si. Jedan dan ćeš umreti, ali te deca neće zaboraviti. Ovaj praznik da ne bude gastronomski već da bude duhovni praznik. Svi hrišćani “svi verni”, nemojte slaviti samo materijalno, nemojte navaliti na hranu kao guske i lešinari. Slavite hrišćanski. Nemojmo se prikazati nižim od Jevreja. Otvorite svete tekstove, pročitajte nešto, pričajte, udubite se, utvrdite veru u našu Crkvu. Tako će postojati nada da jednog dana budemo udostojeni da se i nama dogodi to što čujemo u ovom predivnom troparu: «О Pasha velika i najsvetija Hriste! O mudrosti i Logose Božji i Silo, daruj da se Tobom pričešćujemo u nezalaznom Danu Carstva Tvoga” .Dajem vam kanon sa petrahiljem, pre nego što počnete ručati, otvorite Evanđelje po Jovanu i da pročitate 20-to poglavlje i posle kao hrišćani uz oče naš i vaskršnji tropar da sednete za stol, koji nek blagoslovi Gospod. To je sve. Hristos sa vama. Hristos sa vašim porodicama, Hristos sa vašim gradom, Hristos sa našim narodom. Amin.
† ἐπίσκοπος Αὐγουστῖνος
(Govor Mitropolita Florine o. Avgustina Kandiota u svetom hramu Sv. Pantelejmona u Florini 8-5-19)
***************************
KAI STA ROYMANIKA
***************************
CELE TREI PAŞTI
„O, Paştile cele mari şi preasfinţite, Hristoase, o, Înţelepciunea şi Cuvântul lui Dumnezeu şi Puterea, dă-ne nouă mai adevărat să ne împărtăşim cu Tine în ziua cea neînserată a împărăţiei Tale”
(Cântarea a IX –a din Canonul Paştilor)
Sărbătoare a sărbătorilor şi praznic al praznicelor este luminata zi de astăzi. Cel mai răspândit nume al ei din vremurile cele mai vechi este „Paşte”. „Facem Paştele”, „sărbătorim Paştele”, spunem. Ce înseamnă Paşte? Având în vedere tradiţia Bisericii şi învăţătura Părinţilor distingem trei Paşti.
***
Primul şi cel mai vechi este Paştele iudaic. Cuvântul „Paşte” este evreiesc şi înseamnă „trecere” sau „paşaport”. După cum pentru a se deplasa cineva dintr-o ţară în alta are nevoie de un paşaport, ceva asemănător se întâmpla şi în vremurile vechi. Dumnezeu a dat un paşaport, a îngăduit unui popor să treacă. Care este poporul? Şi unde i s-a îngăduit să treacă? Două popoare în lume au o mare istorie şi au fost popoare alese ale lui Dumnezeu: Israel şi Elada. Nu o spunem noi. O spune istoria. După cum noi 400 de ani am fost sclavi la turci, aşa şi Israel 400 de ani a fost sclav la egipteni – acesta este un fapt istoric. Munceau zi şi noapte, construiau marile piramide care se păstrează până astăzi şi sunt monumente nu atât ale artei, cât ale sclaviei. Au trăit în aspra sclavie a faraonilor, a împăraţilor Egiptului. Dar Dumnezeu le-a dat libertate. A trimis pedepse peste Egipt, cele zece plăgi, şi în cele din urmă îngerul Domnului i-a ucis pe toţi copiii întâi-născuţi doar ai egiptenilor, ocrotind copiii israelitenilor. Cum au fost salvaţi? În ultima noapte au primit o poruncă: În seara aceasta vă veţi culca sclavi şi vă veţi trezi liberi. Să junghiaţi „o oaie de un an”, un miel de un an (Ieşire 12, 5), care să nu aibă nicio meteahnă, dar niciuna. Cu sângele lui să vopsiţi pragul de sus şi uşorii uşilor voastre. Îl veţi găti fript, dar să fiţi atenţi să nu rupeţi niciunul din oasele lui (vezi Ieşire 12, 10). Îl veţi mânca cu pâine azimă, pâine fără drojdie şi cu ierburi amare (simbol al amărăciunii sclaviei – nu există un lucru mai amar ca sclavia –) şi să fiţi gata să fugiţi.
Aceasta a fost porunca şi într-adevăr aşa s-a şi întâmplat. Faraon a fost nevoit să semneze eliberarea lor şi israeliţii au plecat. Au trecut, au trecut Paştile de la sclavie la libertate. Acest eveniment îl sărbătoresc până astăzi cu umilinţă religioasă, noaptea, după apusul soarelui, pe 14 ale lunii Nissan, care corespunde cu luna noastră aprilie. Junghie mielul şi mănâncă ierburi amare cu pâine azimă. Dar mai înainte – Ce mustrare pentru noi! – nu mănâncă – nu ating nimic, dacă nu fac ceva; mai marele familiei citeşte un fragment din cărţile istorice ale Vechiului Testament, din Ieşire, unde este descris în detaliu acel prim Paşti, prima trecere. Apoi mănâncă, înalţă unul după altul patru pahare, care au o importanţă pentru ei – cel mai important fiind al treilea -, şi cântă câţiva psalmi ai lui David toţi împreună. Aşa fac Paştile, care este cea mai mare sărbătoare la ei. Aşadar, primul Paşti este cel iudaic. Al doilea este cel creştin. Se deosebesc? Mult. Cel iudaic este umbra, cel creştin este realitatea. Pe cât de mult se deosebeşte un trup de umbra lui, atât de mult un Paşte de celălalt. Ce asemănări au? Acolo se junghie un miel, dar şi noi avem un miel. Care este mielul nostru? Nu este un animal. Este Mielul, care merită a se scrie cu „m” mare, Domnul nostru Iisus Hristos. Acesta este „Mielul lui Dumnezeu, Cel ce ridică păcatul lumii” (Ioan 1, 29). El se aduce jertfă şi sângele Lui izbăveşte umanitatea. Altă importantă asemănare: La primul Paşti Dumnezeu a spus să nu se sfărâme niciun os. Şi în Vinerea cea Mare pe Golgota soldaţii, deşi au sfărâmat oasele celor doi tâlhari ca să moară mai repede, când s-au apropiat de trupul lui Iisus „nu i-au zdrobit fluierele” (Ioan 19, 33); nu au vătămat niciunul din oase. Doar cu suliţa a fost împuns în coastă Fiul Fecioarei. Fusese profeţit: „Şi s-a făcut aceasta ca să se împlinească Scriptura: Niciun os nu I se va zdrobi” (Ioan 19, 36; Ieşire 12, 10). Acesta este Paştele creştin, care este mult superior celuilalt. Aşadar, un Paşte este cel iudaic, al doilea este cel creştin, şi al treilea Paşti care este? Este PAŞTELE cel ceresc, cel mai important dintre toate. Nu-l vom prăznui aici pe pământ; îl vom prăznui în Împărăţia Cerurilor. Asta o spune troparul: „O, Paştile cele mari şi preasfinţite, Hristoase, o, Înţelepciunea şi Cuvântul lui Dumnezeu şi Puterea, dă-ne nouă mai adevărat să ne împărtăşim cu Tine în ziua cea neînserată a împărăţiei Tale”(Cântarea a IX –a din Canonul Paştilor).
În cer! Dar cine crede astăzi în cer, că există cer? Este nevoie de o sensibilitate a credinţei (de o antenă a credinţei). Nu învăţăm nici măcar de la Socrate? A trăit înainte de Hristos; totuşi, ce a spus când l-au condamnat la moarte? Plec, sufletul meu merge într-o altă lume. Acolo îi voi întâlni pe judecătorii cei nepărtinitori, pe Minoa, pe Radamantis, pe Aiakos, şi ei vor rejudeca pricina mea…
Până acolo au ajuns undele antenei lui Socrate. Dar Biserica ne confirmă în acest tropar, că dincolo de Paştele acesta, există şi Paştele într-o altă lume, desăvârşită. Învredniceşte-ne, Hristoase, să fim părtaşi acestuia „mai adevărat”, mai strălucitor, să ne desfătăm de Tine în Împărăţia Cerurilor. Acesta este Paştele cel veşnic.
Există astăzi credinţă în acea lume? Cu întristare am aflat despre poziţia unei învăţătoare. În ziua în care au întrerupt lecţiile pentru Paşti, ea a spus copiilor: – Încheiem astăzi, se închide şcoala. Va începe după 15 zile. – De ce, doamnă, încheiem? – Nu am a vă spune nimic, să vă duceţi la casele voastre!… Nu s-a învrednicit domniţa să spună copiilor că iau vacanţă pentru a-L cinsti pe Biruitorul morţii Cel răstignit.
Iubiţii mei, pe cât de sigur e faptul că astăzi, aici pe pământ, este Paştele, tot atât de sigur e că există şi altă lume şi alt Paşte. Crezi lucrul acesta? Eşti creştin. Nu crezi lucrul acesta? Îmi pare rău de tine. Că dacă vii la biserică şi sărbătoreşti poate că o faci dintr-un obicei.
***
Fraţii mei! Să învăţăm de la evrei. Aceştia îşi respectă religia lor. De aceea, priviţi, o mână sunt şi se impun. Nu sunt pentru ei, nu simpatizez convingerile lor, imperiul pe care vor să-l întemeieze, planurile sioniste, nu. Dar mă simt dator să mărturisesc că ei domină în Mediterana şi la nivel mondial. De unde au atâta putere? Dacă mergeţi într-o casă de evrei, capul familiei explică Scriptura, ceilalţi ascultă. Arătaţi-mi, arătaţi-mi o casă creştină, în care tatăl, astăzi, va spune ceva despre Învierea Domnului! Aproape toţi sunt ca învăţătoarea despre care am spus. Aşadar să se scoale tatăl, să ia Evanghelia în mâini şi să spună: copii, staţi. Ce sărbătorim astăzi? Ce este sărbătoarea aceasta? Este minciună sau adevăr? Dacă este minciună, să mergem şi noi cu materialiştii şi cu ateii să o desfiinţăm, deoarece nu se cuvine să trăim în minciună. Dacă însă este adevăr – şi este adevăr -, atunci „veniţi să ne închinăm şi să cădem” la Biruitorul morţii şi al iadului!… Dacă faci asta, tată, eşti creştin. Într-o zi vei muri, dar copiii nu te vor uita. Aşadar să nu fie această sărbătoare una gastronomică. Să fie duhovnicească. Câţi sunteţi creştini, „câţi sunteţi credincioşi”, să nu sărbătoriţi doar materialist, să nu cădeţi peste mâncare precum vulturii şi corbii. Să prăznuiţi creştineşte. Să nu ne arătăm mai prejos de evrei. Deschideţi sfintele texte, citiţi ceva, vorbiţi, aprofundaţi, cultivaţi credinţa Bisericii noastre. Aşa există nădejde că într-o zi ne vom învrednici să ni se întâmple şi nouă ceea ce spune acest minunat tropar: „O, Paştile cele mari şi preasfinţite, Hristoase, o, Înţelepciunea şi Cuvântul lui Dumnezeu şi Puterea, dă-ne nouă mai adevărat să ne împărtăşim cu Tine în ziua cea neînserată a împărăţiei Tale”. Vă dau canon cu epitrahilul: înainte de a începe să mâncaţi, să deschideţi Evanghelia lui Ioan, să citiţi capitolul 20, şi apoi ca nişte creştini să şedeţi la masă, pe care fie ca Domnul să o binecuvinteze.
Acestea. Hristos cu noi, Hristos cu familiile voastre, Hristos cu oraşul nostru, Hristos cu tot poporul nostru. Amin.
+ Episcopul Augustin
(Omilie a Mitropolitului de Florina, părintele Augustin Kandiotis,
în Sfânta Biserică a Sfântului Panteleimon, Florina, 8-5-1983)
O μ ι λ ί α του Μητροπολίτου Φλωρίνης π. Αυγουστίνου Καντιώτου στον ιερό ναό του Ἁγίου Π α ν τ ε λ ε ή μ ο ν ο ς Φ λ ω ρ ί ν η ς τ ὴ ν 1 4 – 4 – 1 9 8 5
************************************
KAI ΣΤΑ ΣΕΡΒΙΚΑ
**************************************
VASKRSNA NEDELJA
“Stvoritelj svih bića”
“Sve kroz njega postade, i bez njega ništa ne postade što je postalo” (Jovan 1,3)
Najrađe bih se uzdržao dragi moji da sada govorim na božanstvenoj liturgiji Vaskrsa. Oklevam, pre svega jer je kasni čas, svi ste umorni, a drugo jer se večeras oglasio i car nad sveštenopropovednicima sveti Hrisostom (Zlatoust) u jednom od njegovih predivnih govora, a treće jer je današnje evanđelje filozofsko, ondološko (ondologija-teorija o biću), mefafizičko, teološko i priznajem da je teško da ga neko u nekoliko minuta protumači. Ali, dozvolite mi pri tome da kažem nekoliko reči. Napoleon je rekao jednom: “Dva topa postoje u svetu, jedan je moj, sa kojim sam zavladao Evropom, ali doći će vreme kada će moj top utihnuti, a taj drugi top će uvek trijumfovati, a taj top je Evanđelje. To je rekao sa povodom Napoleon. Jedan teolog je dopunjujući te reči rekao, da je današnje evanđelje jedna vrsta topništva jake snage, koje sa svojim naoružanjem prevrće oklopništvo protivnika, razara prevaru koja vlada u umovima mnogih o licu Isusa Hrista. Daje odgovor na večno pitanje ko je Hristos?
Ko je dakle Hristos? Hiljadu – dva mišljenja se čuju. Jedan kaže da je filozof, drugi da je sociolog, treći da je revolucionar, četvrti da je pesnik itd. Hristos je Bog (Jov. 1,1). Veruješ li u to? Hrišćanin si, ne veruješ, nisi hrišćanin, pripadaš možda nekoj filozofiji ili drugoj teoriji ali Hrišćanin nisi.
Bog je dakle Hristos, ne samo jednostavan čovek, već je on Bogočovek Isus Nazarećanin, raspeti i Bog. Zato čujemo ovde, da nije postojalo vreme kada nisu postojali Sin i Reč (Logos) Božija.
Postoji vreme kada nije postojao čovek – to i nauka prihvata -, ali nije postojalo vreme kada nije postojao Hristos, drugo lice Svetog Trojstva. Sveta Trojica, Otac Sin i sveti Duh.Sva tri lica zajedno Otac, Sin i sveti Duh sačinjavaju tri sunca u jednom suncu, trosunčano Božanstvo. Presveta Trojice, pomiluj svoj svet. U nastavku nam evanđelje govori, da je Isus Hristos, drugo lice svete Trojice, onaj kroz koga je sve postalo, sva bića
, sve što vidimo i što ne vidimo .”Sve” kaže, “ kroz njega postade, i bez njega ništa ne postade što je postalo” (Jov. 1,1 ). Ovo treba da analiziramo. Bogonadahnuta reč se ovde osvrće na ondologiju sveta, preciznije na stvaranje bića. Jedan od deset najvećih duhova čovečanstva, sveti Avgustin – čije ime nosim nedostojno-, kaže, da vidljiva bića, istražujemo ili sa teleskopom ili sa mikroskopom, a spadaju u ove četiri kategorije.
U prvu kategoriju spadaju ona koja imaju svoje “jesu” ta reč znači da imaju svoje postojanje. Koja su to? To su zemlja, voda, kamenje, brda, obični i teški metali, rude, ali i nebeska tela, zvezde i galaksije. Sve to postoji, imaju jednostavno svoje “jesu”.
U drugu kategoriju pripadaju bića koja imaju i nešto drugo osim “jesu”, imaju i “razmnoži”. Koja su to bića? To su biljke i drveće. Ona osim postojanja imaju i razmnožavanje. Odakle počinje jedno malo drvo, od jednog malog semena. Ono pada u zemlju i otvara se, hrani se i počinje da se razmnožava, daje izdanke, raste, razvija se i postaje jedno ogromno drvo. Stvoritelj svih bića: “Sve kroz njega postade, i bez njega ništa ne postade što je postalo” (Jovan 1,3).
A treća kategorija po svetom Avgustinu imaj, osim “jesu” i “razmnoži”, i nešto drugo, imaju “osećaj”. Koja su to bića? To su životinje. Radosna ovčica ima npr. “jesu”, ima “razmnoži” i ima “osećaj”. Koliko samo boli trpi ovih dana od čoveka, koji je ovih dana kolje za vaskršnju trpezu! Životinje imaju “osećaj”. Neke naravno od njih imaju jača osećanja od drugih. Orao npr. ima jako oštar vid, oči kristalne, ima karakterističan orlovski pogled, sa kojim gleda jasno sunce i uočava sa visine i najsitnije predmete na zemlji. Pas opet ima veoma istančan njuh i sluh. Čitao sam jednom da je u Londonu milicija ima posebne pse ,kada milicajac zazviždi sa specijalnom zviždaljkom ne čuje je čovek ali je čuju samo psi i odmah trče čuvaru. Pas je takođe prva životinja koja čuje potres, prevazilazi i potresometar(zemljograf).
Ponavljamo “jesu” ima i kamenje, “jesu” i “razmnoži” ima i drveće, a “jesu”, “razmnoži” i “osećaj” imaju životinje. I sada stižemo na vrh skale bića, do čoveka. Čovek zaista ne poričem je tvar – zemlja, ima budući i on “jesu” , ima i “razmnoži”, jer od embriona i maloga deteta postaje ceo čovek, ima takođe “osećaj”, jer i njega boli. Ali ne ostaje samo na tome, ima i još nešto. Šta je to? To je “misli”, um. O ume čovečiji! Neka govore i uzvikuju da čovek potiče od majmuna i orangutana, to je velika zabluda. Ono što nas razdvaja od životinja je um. Strašna je stvar um, pred njim kompjuter je jedno ništa. Nula, igrica je kompjuter naspram tog neobuhvatnog oružja koje se naziva um čovekov. To ga razdvaja od svih bića. S umom čovek shvata, planira, pronalazi, stvara. Uzmi jednog majmuna, deset godina da ga školuješ, neće naučiti azbuku, samo će da ciči. Dok čovek od malog učenika postaje mudar, naučnik i izumitelj. Primer je napretka a sve to zahvaljujući svome umu. Četiri su kategorije bića. Prva je “jesu”, druga je “jesu” i “razmnoži”, treća je “jesu”, “razmnoži” i “osećaj”, a četvrta je “misli”. Da li smo onda završili skalu bića? Pogreška. Jer ne postoje samo vidljiva bića, postoje i nevidljiva. Vidljivih bića je malo a nevidljivih je mnogo i nebrojno. Izvan vidljivog, postoji i nevidljivi svet, koji je beskonačan i zadivljujući. U njemu postoje bestelesni duhovi, nebeske sile, anđeli i arhanđeli, duše ljudi koji su prošle zemljom, ali i nečastivi sa svojim demonima koji su samovoljno otpali od namere za koju su stvoreni.
To je, dragi moji, piramida svih bića, “svega vidljivog i nevidljivog” (Simbol vere. 1), a u vrhu je Stvoritelj, u Trojici Bog. Kao što bogoslove oci i učitelji naše Crkve. Otac kroz Sina sa Presvetim duhom sve stvori. Dogma – ta istina naše vere se oslanja na današnje evanđelje koje nam govori o Sinu i Reči (Logosu) Ocu. “Sve kroz njega postade, i bez njega ništa ne postade što je postalo” (Jovan 1,3). Sin i Reč Božija, koja se unizila i došla na zemlju i očovečila se i raspela i vaskrsla iz mrtvih a danas slavimo njegovo vaskrsenje, on je onaj, “kroz njeg a sve postade”. “Sve” od najmanjeg do najvećeg, je nastalo kroz Hrista. Od male travčice koju gazimo do ogromnog drveta, od male životinjice do slona, od atoma do sfere i galaksija koje su rasprostranjene u beskonačno, sve je postalo kroz Hrista. Veruješ li u to? Onda si hrišćanin, ne veruješ u to; tvoje je pravo. Ne treba Hristos i Crkva sledbenike. Za jednu sam kvalitetnu a ne kvantitetnu crkvu. Koliko vredi jedan čovek koji veruje ne vredi hiljadu ljudi koji ne veruju. A onaj koji veruje ne govori: “ja imam svoje mišljenje” . Kakvo “tvoje mišljenje” gospodine? Ovde je rekao i objavio Bog kroz Evanđelje koje je večno: “Sve kroz njega postade, i bez njega ništa ne postade što je postalo” (Jovan 1,3). Ovome Hristu, večnome Bogu, u inat nevernicima i ateistima, svih vekova, Njemu slava čast i poklonjenje u vekove vekova amin.
† ἐπίσκοποςΑὐγουστῖνος
(Govor Mitropolita Florine Avgustina Kandiota u svetom hramu Sv. Pantelejmona u Florini 14-4-1985)
(Oμιλία Μητροπολίτου Φλωρίνης π. Αυγουστίνου Καντιώτου στον ιερό ναὸ του Ἁγίου Παντελεήμονος Φλωρίνης 15-4-1987 βράδυ)
*******************************************
KAI ΣΤΑ ΣΕΡΒΙΚΑ
*********************************************
Veliki Četvrtak veče
Kraj progonitelja
“Gospode, umnožio si narod, umnožio si narod i proslavio si se, ali si ih proterao na sve krajeve zemaljske” (Isaija 26, 15).
Tumačimo dragi moji, četiri predivna stiha koji su popraćeni sa aliluja, na početku jutarnje službe, odmah posle šestopsalma. To su reči proroka Isaije i poju se na bogosluženjima Velike sedmice tri – četiri prva dana. Prvi stih kao što smo već čuli je : “ Dušom svojom žudim tebe noću, i duhom svojim što je u meni tražim te jutrom, jer kad su sudovi tvoji na zemlji” (Isaija 26,9), a te reči znače, hrišćanine, da se moliš češće nego danas, molitva je za tebe sveta obaveza. Drugi stih govori: “uče se pravdi koji žive u vaseljeni” (Isaija 26,9), dakle, hrišćanine pripazi kako se odnosiš prema bližnjima da nikome ne načiniš nepravdu, jer kao što onaj koji npr. deli ukradeno sa kradljivcem čini nepravdu, on “mrzi svoju dušu” (Prop. 29,24). Treći stih – juče smo ga tumačili – govori: “ videće i posramiće se od revnosti za narod, i oganj će progutati neprijatelje tvoje” (Isaij. 26,11). i o njemu smo rekli da, teško narodu koji je pao u ruke demagoga koji uspevaju da dođu na vlast, jer sa sloganima takvih prevaranata narod postaje korumpiran, narod prestaje da bude savestan, postaje robot, rob, kukavica, postaje mnoštvo a mnoštvo kao što nas uči istorija, može da učini najveće žločine u ime određenih ideja. Večeras završavamo tumačenje sa poslednjim stihom: “ Dodaj im zla, Gospode dodaj (im) zla, slavnima. Dakle govori ovaj stih: Kazni Gospode, vladare velike i jake na zemlji, kazni ih . O čemu nam ovde govori prorok? O lošim ljudima koji su na vlasti.
Ko je uopšte, zao čovek. Nije onaj koji je grešan, onaj koji poveden nečastivim čini neke grehe, a zatim se kaje i lije suze i traži milost Božiju. Zao je onaj čovek, čija zloća – greh je ispunio ceo njegov duševni svet i zatrovan je do svojih ćelija. Zloća je kod njega ušla duboko u njegov unutrašnji svet i postala je njegova druga priroda. Razmišlja neprestalno o zlu. Noću ga ne hvata san, razmišlja i planira kakvo će zlo učiniti ujutru kada se probudi. Pomisao njegova je priviknuta na zlo. Kao što sam i rekao ranije, kaži mi o čemu razmišljaš noću, da ti kažem ko si. Takvi zločinci su bili npr. Juda, kao što ga opisuju tropari Velike Sedmice. U njega je ušla zloća – srebroljublje. On nije samo imao želju za novcem ali je imao u sebi “maniju srebroljublja” (V. Čet. B apost. himn.). Zli su bili lažni svedoci. Zao je bio i narod, koji je primio toliko dobročinstava od Nazarećanina, vikao je sada: “Raspni ga, raspni ga” (Luk. 23,21). Pre svega kao što su zli bili “ vođe zemaljske”, religiozne i političke vođe onoga doba. Anna i Kajafa koji su sudili Hristu, kao i Pilat koji je oprao svoje ruke i rekao: “ ja sam nevin u krvi ovoga pravednika; vi ćete videti” (Mat. 27,24), ipak je potpisao presudu da ga ubiju. Koji je bio kraj svih njih? Mene pitate? Istorija o tome piše. Gorak. Koji je bio Judin kraj; jedno vešalo! Očajan od krivice, otišao je i obesio se, izvršio je samoubistvo. Arhijereji Anna i Kajafa i oni su imali loš kraj, došli su Rimljani, prekopali Jerusalim, plugom su prošli tamo gde su bili njihovi dvorci i sudovi. A Pondije Pilat je imao ružnu končinu , izgubio je svoj položaj, daleko je otišao (jedno predanje govori da je proteran u Švajcarsku), a tamo je očajan izvršio samoubistvo bacivši se sa velike visine u vodu jednog potoka. Narod koji je na kraju vikao: “Raspni ga” i “Krv njegova na nas i decu našu!” (Mat. 27,25), platio je istom kovanicom. Kao što navodi istoričar Josip, 70 godine p. H. stigli su čuveni legioni Rimski, opkolili su i zauzeli Jerusalim. Nisu ostavili “kamen na kamenu” (e.a. 24,2), i počeli su neprestalno da raspinju Judejce. Toliko su ih raspeli, da su potrošili sva drva, nije više bilo drveća u šumama da naprave krstove. Šta to znači? Da će takav kraj imati i svi progonitelji Hrista, koji progone veru Evanđelja.
I danas se javljaju takvi jaki crkvoborci, koji kao što smo već rekli su zli, imaju zlo u sebi. Nisu samo grešni. Grešnik se kaje. Zao čovek ima upornost nečastivog i ne kaje se. Mrzi, sve što je lepo, sve što je uzvišeno, sve što je veliko, mrzi veru – Crkvu Hristovu, ometa ga njeno prisustvo. Ne želi da vidi sveštenika, ako vidi mantiju na putu, obuzima ga demon. I to je jedan dokaz da je naša religija istinita. Ne vidite li ih samo šta čine? Psuju, proklinju, pene itd. Ne vole da čuju propoved, zatvaraju svoje uši. Smeta im kada zvoni zvono, kada će prestati kažu? U Florini pojedincima smeta i krst koji nas je udostojio Bog da postavimo na visini od 1.020 m , koji je osvetljen noću, škripe oni zubima i žele sa dinamitom da ga unište. Neke druge simbole oni žele tamo da postave.
Velika je potreba da podsetimo, kakav će biti kraj crkvoboraca? Kao i kraj svih progonitelja . Mnogo progonitelja navodi istorija. Bio bi ovaj moj govor veoma dug, ako bih navodio primere takvih ljudi, “ moćnika zemaljskih”, koji su sa velikih položaja koje su imali se borili protiv hrišćanizma a imali su lošu končinu. U svakom od tih slučajeva su se ispunile reči : “Gospode, dodaj im zla, dodaj zla moćnicima zemaljskim”. Samo jedan karakterističan primer ću navesti od svih. Primer Julijana Prestupnika. On je veoma mrzeo hrišćansku veru. Iako je vaspitan kao hrišćanin i na početku se pokazao kao krotak i miran, bio je prijatelj i školski drug Velikog Vasilija u Atini, potom je kao car pokazao drugo lice. Mrzio je hrišćane, odrekao se Hrista kao drugi Juda, i proganjao je Crkvu. Uzeo je drastične mere protiv Crkve sa ciljem da je uništi i da ponovo oživi idolopoklonstvo. Ali kakav je bio kraj njegovog ovozemaljskog života? Mislio je da će iskoreniti hrišćanstvo. Nije iskorenjeno hrišćanstvo već je on iskorenjen. Boreći se protiv neprijatelja u dubini Persije, tamo je smrtno ranjen. Pogodila ga je jedna strela u grudi, a povreda je bila smrtonosna. Kada je pao dole na zemlju, stavio je svoju šaku ispod svoje rane, napunio je krvlju koja je isticala, i posle je raneo u vazduh govoreći: “Pobedio si me Nazarećanine”, Nazarećanine, pobedio si me! “Gospode, dodaj im zla, dodaj zla moćnicima zemaljskim”.
Zaključak je, braćo moja, Nazarećanin je nepobediv. A pouka je koja, poučimo se. Ako odluče neprijatelji naše vere, moćnici dana, da se bore protiv svete naše Crkve, nek pokušaju šta žele, nek probaju najbolje što mogu. Nek upotrebe sva sredstva, nek upotrebe sve satanističke planove za uništenje vere Hristove. Neće im uspeti. Zabeležiće samo privremeno neke uspehe, imaće poneku pobedu, činiće se da su uništili i oslabili hrišćanstvo. Ali opet će biti pred njima. Zašto? Zato što naša vera- naša Crkva nije čovečanska tvorevina, nije nešto što su ljudi stvorili. Naša Crkva je drvo besmrtno, koje je usadila u srca ljudi desnica Gospodnja, Bog, Sveta Trojica. A jedno takvo drvo ne može da iskoreni niko. Svi demoni iz pakla da se sakupe, neće moći da ga poljuljaju. Njihovi čekići će se slomiti a oni će biti uništeni. I uvek će naći svoje ispunjenje bogonadahnute reči proroka Isaije: “Gospode, dodaj im zla, dodaj zla moćnicima zemaljskim”.
† ἐπίσκοποςΑὐγουστῖνος
(Govor Mitropolita Florine o. Avgustina Kandiota u svetom hramu Sv. Pantelejmona u Florini 15-4-1987)
ΑΠΟΣΠΑΣΜΑΤΑ ΑΠΟΜΑΓΝΗΤΟΦΩΝΗΜΕΝ ΟΜΙΛΙΩΝ ΤΟΥ ΕΠΙΣΚΟΠΟΥ ΦΛΩΡΙΝΗΣ ΑΥΓΟΥΣΤΙΝΟΥ ΚΑΝΤΙΩΤΟΥ (ΑΠΟ ΤΑ ΒΙΒΛΙΑ «ΟΙ ΧΡΙΣΤΙΑΝΟΙ ΣΤΟΥΣ ΕΣΧΑΤΟΥΣ ΚΑΙΡΟΥΣ», ΚΑΙ «ΠΡΟ∆ΟΣΙΑ ΤΗΣ ΟΡΘΟ∆ΟΞΟΥ ΠΙΣΤΕΩΣ» – ΚΟΖΑΝΗ 2007).
O. Avgustinos Kandiotis o Episkopima poslednjih vremena
Κ.U POSLEDNJA VREMENA SATANA ĆE ODENUTI SVEŠTENIKE I VLADIKE, ODENUĆE IH U DESPOTSKE ODEŽDE I STAVITI IM PATERICE DA RAZORE CRKVU
“Na žalost i ono malo dobrih episkopa što postoji je plašljivo i nema hrabrosti da se bori! Plaše se i boje se da će biti raščinjeni!”
“Oni koji su imali u sebi jednu malu pobožnost, koji su verovali u Boga, kada bi čuli o episkopskom činu njihova duša je drhtala od straha! (…) (Zato) ih je i birao na silu narod da budu episkopi!”
Ugrabili su Velikog Vasilija na silu, ugrabili su Zlatoustog na silu, ugrabili su Atanasija Velikog na silu…. A sada razni današnji sveštenici grabe na silu za sebe taj episkopski čin! Vidite li samo koja je to velika razlika. I pitam vas: Od takvih vladika, koji su ušli u crkvu ne kroz vrata već kroz prozore i crepove, može li neko da očekuje nešto dobro?
Da bi neko postao vladika treba da je Božiji izabranik ili narodni. A ove današnje vladike ni Bog nije pozvao a ni narod ih nije izabrao! I uopšte danas vladike u našoj Crkvi ni Bog ne poziva a ni narod ne bira.
Hristofor Kaliva, jedan od mojih zdušnih prijatelja, veoma važna ličnost, mi je pre nekoliko godina rekao sledeće u jednom od naših razgovora: “ Bre Avgustine, ne shvataš li ti šta će biti? Satana će upotrebiti sva sredstva da bi uništio Crkvu. Upotrebiće u poslednja vremena jedno od svojih poslednjih oruđa: Odenuće sveštenike i vladike, lica u njegovoj vlasti i daće im odežde i paterice. A kroz te arhijereje će uništiti Crkvu…”.
Bogohule ovde u Grčkoj jeretici, bogohule ateisti, bogohule svi, jer nemamo Crkvu živu i slobodnu, jer nemamo episkope koji bi živeli da umru za našu Veru, ne postoje takvi!
Na žalost ne postoji danas Zlatoust, ne postoji danas Vasilije, ne postoji danas Grigorije Nazianzinski. Na žalost, i ovo malo dobrih episkopa što je ostalo je plašljivo, nemaju hrabrosti da se bore! Boje se loših, boje se da ih ne raščine, jer su u mogućnosti da ih raščine. A zaboravljaju dobri episkopi, da je jedno rasčinjenje čast, za onoga koga raščine takvi loši episkopi. (ide u prilog Veri).
Kao raščinjen je umro Zlatoust, ali njegova slava je ostala vekovima u Crkvi. Bilo bi mi draže da me raščine takvi loši episkopi i da odem u pustinju da plačem za svojim grehovima.
Svi ti sveti očevi su se borili ali danas nema borbe. Sveštenstvo se ne bori. Nema borbenog duha više. Šta će li se dogoditi? Borba pada na narod. Kao na žalost i sve ostale poteškoće kao što su ekonomija, porezi, vojska, krvoproliće, mučenje, sve pada na naš narod. Tako i težina ove crkvene borbe pada na narod.
Svi koji ste verni, stanite! Mi smo poslednja vrata straže! Neće ih proći Papizam, neće ih proći jeres, večno će opstati Pravoslavlje.
Što se tiče mene ne znam (šta me očekuje) da li će to biti pustinja, progon, smrt, ja ovo malo oružja što imam ne predajem, boriću se do kraja, da vidim jednu Crkvu moćnu i svetu, kao što su nam je predali Očevi naši, u vekove vekova.”
Deo iz govora Episkopa Florine Avgustinosa Kandiotisa ( iz knjige: “Hrišćani u poslednja vremena”, i “Izdaja Pravoslavne vere” – Kozani 2007).
****************************************
ΚΑΙ ΣΤΑ ΡΟΥΜΑΝΙΚΑ
*****************************************
Părintele Augustin Kandiotis despre episcopii din vremea sa: “Din nefericire, puţinii episcopi buni care există sunt fricoşi, nu au puterea morală de a se lupta! Tremură, se tem să nu fie caterisiţi!”
„Cei care au în ei o mică evlavie, care cred în Dumnezeu, aud de demnitatea episcopală şi sufletul lor se cutremură! […] [De aceea] i-a şi luat cu forţa poporul şi i-a făcut episcopi! L-a luat pe Marele Vasile cu forţa, l-a luat pe Ioan Gură de Aur cu forţa, l-au apucat pe Atanasie cu forţa… Acum, ei înşişi apucă cu forţa demnitatea episcopală! Iată marea diferenţă. […] Şi vă întreb: De la astfel de episcopi (vlădici), care au intrat nu pe uşă, ci pe fereastră, printre cărămizi, poţi să aştepţi altceva? Pentru că pentru a deveni cineva episcop (vlădică) trebuie să fie chemat de Dumnezeu sau chemat de popor. Pe aceştia nici Dumnezeu nu i-a chemat, nici poporul nu i-a ales! Şi, în general, astăzi, în Biserica noastră, pe episcopi nici Dumnezeu nu-i cheamă, nici poporul nu-i alege. […]
Hristoforos Kalivas, un prieten de-al meu de suflet, o personalitate importantă, mi-a spus cu ani în urmă când discutam: „Bre, Augustine, nu ai înţeles ce se va întâmpla? Satana a folosit toate mijloacele pentru a distruge Biserica. Va unelti în vremurile din urmă şi o ultimă armă: Va îmbrăca preoţi şi vlădici persoane de sub stăpânirea sa. Le va pune engolpioane şi le va da cârje episcopale! Şi prin intermediul acestor arhierei va distruge Biserica”. […]
Cutreieră şi acţionează acum în Elada ereticii, cutreieră ateii, cutreieră toţi, pentru că nu avem o Biserică vie şi liberă, pentru că nu avem episcopi care să trăiască şi să moară pentru Credinţa noastră! Nu există! […]
Din nefericire, nu există astăzi un Gură-de-Aur, nu există astăzi un Vasilie, nu există un Grigorie de Nazianz. Din nefericire, puţinii episcopi buni care există sunt fricoşi, nu au puterea morală de a lupta! Tremură de cei răi, se tem să nu fie caterisiţi; şi sunt în stare să-i caterisească. Şi uită bunii episcopi că o caterisire este titlu de onoare pentru acela care este caterisit! [Din pricina ataşamentului faţă de Credinţă]. Caterisit a murit Gură-de-Aur, dar slava lui este veşnică în Biserică! De mii de ori să fiu caterisit de astfel de episcopi şi să merg în pustie şi să-mi plâng păcatele mele!
Luptatu-s-au deci toţi aceşti Sfinţi Părinţi. Astăzi nu mai există luptă. Clericii nu luptă. Nu există duh de luptă. Ce se va întâmpla? Lupta cade pe popor. Precum, din nefericire, toate greutăţile economice, impozitele, înrolarea în armată, sângiurile, muceniciile, toate cad pe poporul nostru, aşa şi greutatea acestei lupte, a celei bisericeşti, cade pe popor. […]
Câţi suntem elini credincioşi să stăm bine! Noi suntem Termopilele! Nu va trece papismul (romano-catolicismul), nu vor trece ereziile! Elada veşnică va trăi! […]
În ceea ce mă priveşte, nu ştiu [ce mă aşteaptă]; fie pustia, fie exilul, fie moartea, eu cel puţin armele nu le predau. Mă voi lupta până la sfârşit, ca să văd o Biserică măreaţă şi sfântă, precum au predat-o Părinţii noştri întru pomenire veşnică.”
(Fragmente din omiliile transcrise după înregistrări ale fostului episcop de Florina, Augustin Kandiotis, din cărţile „Creştinii în vremurile din urmă” şi „Trădarea Credinţei Ortodoxe” – Kozani, 2007)
Posted by: Επίσκοπος Αυγουστίνος Καντιώτης on Φεβ 28th, 2010 | Filed under: Cрпски језик
ΟΜΙΛΙΑ ΜΗΤΡΟΠΟΛΙΤΟΥ ΦΛΩΡΙΝΗΣ ΜΕΤΑΦΡΑΣΜΕΝΗ ΣΤΑ ΣΕΡΒΙΚΑ
«GOSPODI POMILUJ»
«(ΚΥΡΙΕ ΕΛΕΗΣΟΝ»)
Nedelja Hananejke (Mat. 15, 21-28)
Jedno, dragi moji, od najvećih zala koje pogađa čovečanstvo je nezahvalnost. Suprotna vrlina je zahvalnost, da imaš potrebu da kažeš jedno hvala svojim dobročiniteljima. Zahvalan čovek je dužan svome ocu koji ga je rodio, svojoj majci koja ga je othranila, učitelju koji ga je učio, svešteniku koji ga je blagosiljao, dužan je svakom svom dobročinitelju.
Ali kakvi su to dobročinitelji? Oni su mali i nebitni. Jedan je najveći od svih dobročinitelja – a ne osećamo to na žalost, a taj veliki dobročinitelj je Bog, Gospod svega. Dobročinstva Božija, materijalna i duhovna su nemeriva. Ako možeš da izbrojiš zvezde na nebu, izbrojaćeš i dobročinstva kojima smo darovani neprestalno. Dobročinstva u danu, u noći, zimi, u proleće, u leto, u jesen… Kao riba koja pliva u beskonačnom moru, tako i čovek gde i da se nalazi je u jednom pelagu dobročinstava Božijih. Ne radi li vaše srce svakoga trena tik-tak? Razmislite molim vas, šta bi se desilo da prestane? Zato nek je svaki otkucaj jedno hvala Bogu. «Na svemu zahvaljujte» (A’ Solunj. 5,18)’ da ispoljavamo našu zahvalnost Bogu.
Jedno od dobročinstava Božijih je i što idemo u hram. Zato što je hram mesto sveto’ on je sveto mesto, raj, nešto veoma uzvišeno. Veruješ li u to? Dođi u crkvu, ne veruješ li u to, sedi kod kuće. Sa verom da ideš u hram, tada on preuzima beskonačne dimenzije. Šta biva tamo? Prima nas. Ko nas prima, alfa (a), vita (b) ili gama (c) osoba? Prima nas na saslušanje Bog i ima otvorene uši da čuje naše molitve. Tamo prima molbe, tamo je mesto svetog okupa. Tamo molimo nebeskog Oca da nam da – šta? Da li ste pažljivo slušali liturgiju? Kao kada dete moli od oca, tako i mi tražimo materijalna ili duhovna dobra. Šta tražimo? Dvadeset zahteva ima Božanstvena Liturgija, jedan važniji od drugog. Prvo što tražimo čim počne božanstvena liturgija’ « za višnji mir». «Oče, daj nam mir». Ne očekujemo ga ni sa Istoka ni sa Zapada, od onih koji govore o miru a spremaju rat. Pretvorni ljudi! Samo u crkvi zahtev je iskren. I toliko današnji. Ako sada bude rata, biće sa atomskim bombama, «Daj mir svetu, Gospode» « za svevišnji mir sveta». Šta drugo tražimo? «za nepokolebljivost svetih Božijih Crkava»’ «Gospode, čuvaj sve tvoje crkve, da stoje čvrsto, da ne dođu varvari i bezbožnici i da ih sruše. Sačuvaj svoju Crkvu, Hriste, neklonulom dao kraja vekova».
Šta drugo tražimo? «i jedinstvo svih». Svet je rasparčan na hiljadu komadića, narodi razdvojeni se bore kao lavovi ideološki. Kažemo dakle: « Molimo te Gospode, da se hiljadu komadića ujedini, da postanu « jedan pastir, jedno stado» (Jovan 10,16). Jedinstvo, to je veoma važan zahtev. «za jedinstvo svih». – «Gospode, prosvetli vladare koji nas vode, daj im um, a pre svega daj im srce, da misle o velikih i uzvišenim stvarima, da napreduje naš narod».Šta još tražimo? « Gospode učvrsti našu vojsku koja čuva granice». «Gospode zaštiti udovice i siročad, bolesnike u bolnicama, mornare koji plove i koji su u opasnosti na okeanu». Gospode pogledaj na zarobljenike, zatvorenike i robove…» Nikoga ne ostavlja naša crkva, kao majka, koja se seća sve svoje dece, tako se i ona seća sviju i moli Boga za ceo svet. Na svaku molbu koju upućuje Crkva, kada tražimo materijalna i duhovna dobr, šta odgovaraju pojci od strane naroda? «Gospode pomiluj». Da li to govori samo pojac? Ne, to treba da govori cela Crkva. «Gospode pomiluj» je najkraća molitva. Ima samo dve reči, ali koliku snagu imaju, kada se govore kako treba i sa dubokom verom i posvećenošću! «Gospodi pomiluj» je rekla i žena iz današnjeg evanđelja i dogodilo se čudo. Koja je to bila žena? To je bila Hananejka. Hananejka nije neko žensko ime, to je ime kojim se objavljuje njeno poreklo ( kao kada kažemo Atinjanka, Solunjanka itd.), njena domovina je bila na granici Izraela. Kada je Hristos došao blizu granice ona je potrčala i povikala: «Pomiluj me, Gospode» (Mat. 15,22). Šta je htela? Imala je jednu nesrećnu kćerku koju je demon uznemravao, padala je na patos i bacala se a pena joj je izlazila na usta, bacala se kao riba, strašan prizor. Ni jedan vrač, ni jedan lekar nije mogao da je izleči. Očajna dolazi Nadi i govori: «Gospode pomiluj». Ali Hristos ne odgovara, čini se kao da nije zainteresovan. Ona ne očajava. Trči za njim, i viče glasnije: «Gospode, pomiluj» Nastupaju i učenici’ – Ali, Gospode, ne čuješ? Nije ti žao, nećeš se smilovati na nju?… Hristos je imao svoj cilj. Rekao joj je; « Ja, hleb imam za svoju decu, a ne za pse». Sa tim je hteo da kaže da čuda čini samo svome narodu Izrailju, a ne nečistim idolopoklonicima ( nije još došlo vreme za njih). Jedna psovka je bio taj opis, nazvao je psom. Ali ona ni tada nije se rasrdila, i nije otišla. Uzela je tu Hristovu reč i učinila je svojim oružjem. – Da, reče, Gospode, prihvatam da ja nisam tvoje dete, već da sam jedan mali kerić u tvojoj avliju. Ali i kerić, sedi ispod stola, za kojim ruča gazda, i očekuje da jede mrvice koje padaju. Jednu mrvicu, Gospode želim, ne tražim ti ceo hleb… Kakve velike reči! Jednu mrvicu od beskonačne snage Hristove je tražila. A Hristos videći njenu veru, njenu poniznost i tu istrajnu molitvu, reče joj: «O ženo, velika je tvoja vera! neka ti bude kako želiš…» ( e.a. 15,28).
** *
Poučimo se, dragi moji i mi. Naša Crkva nije laž, druženje sa Bogom je živo. Mogu da budu laž zvezde, sunce, zemlja i sve ostalo ali jedno nije laž, naš Gospod. Oponašajmo I mi Hananejku. Kleknimo i pomolimo se neprestalno govoreći: “Gospode pomiluj”. Naši svetitelji su govorili: “Gospodi pomiluj” i činili su čuda. U staro vreme to su govorili svi hrišćani klečeći i sa suzama u očima. U Rusiji to govori verni narod i odjekuje u crkvi. Na Svetoj gori drže u ruci celu noć brojanicu i svaki broj (komb) je jedno “Gospode, Isuse Hriste, pomiluj me”. A mi? Tipično, provodeći vreme telesno prisutni u crkvi, odsutni duhom, bez osećaja, bez oduševljenja. “Gospode pomiluj” je najmanja molitva. To može da izgovori i jedan nepismen čovek, može da to izgovori i malo dete pa i odojče, kao i sedi starac. Čuje Bog “Gospode pomiluj”. Preporučujem i ja vama tu molitvu. Ne moliš se velikim molitvama, nisi neprestalno u crkvi? Izgovori je tamo gde se nalaziš “Gospode pomiluj” Sedaš da jedeš, opet “Gospode pomiluj”, smrkava se, opet “Gospode pomiluj”, sviće a ti opet “Gospode pomiluj” , ideš na posao opet “Gospode pomiluj”, radiš “Gospode pomiluj”, napasaš stoku, “Gospode pomiluj”, na poslu si “Gospode pomiluj” , ako si oficir “Gospode pomiluj”, vojnik si “Gospode pomiluj”, grešan si “Gospode pomiluj” Ta molitva čini čuda. Ono što tražimo daće nam Bog, jer je otac. Kaže nam Hristos: “ Koji otac kada mu dete traži hleb, daje detetu kamen? Ili ako traži ribu da mu daje zmiju? (Mat. 7, 9 – 10’ Luk, 11,11). Ukoliko se zemaljski otac brine o deci, mnogo više se brine onaj koga nazivamo: “Oče naš….”. Daće nam to Bog, ukoliko verujemo zaista i ako smo Hrišćani . Amin.
+ Mitropolit Florine Avgustinos
Snimljen govor Mitropolita Avgustina Kandiota, u hramu svetog Konstandina i Jelene u Amindeu 1-2-1987.
ПИСМО ЈАВНОСТИ СРБИЈЕ О БЕЗАКОЊУ У ЕПАРХИЈИ РАШКО-ПРИЗРЕНСКОЈ
ΑΝΟΙΚΤΗ ΕΠΙΣΤΟΛΗ
ΣΤΟ ΛΑΟ ΤΗΣ ΣΕΡΒΙΑΣ
ΓΙΑ ΤΙΣ ΠΑΡΑΝΟΜΙΕΣ ΕΙΣ ΒΑΡΟΣ ΤΟΥ ΜΗΤΡΟΠΟΛΙΤΟΥ ΑΡΤΕΜΙΟΥ ΚΑΙ ΤΗΣ ΕΠΙΣΚΟΠΗΣ ΤΟΥ Raska και Πρίζρεν
Ο «Zakonopravilo» (Νομοκανόνας), που συντάχθηκε το Φεβρουάριο 2008, για να προστατευτεί η Σύνοδος Σ.Ε. (Σέρβικης Ορθόδοξης Εκκλησίας)… Απευθυνόμαστε στο κοινό της Σερβίας και θέλουμε να το πληροφορήσουμε για τις παρανομίες, που συντελεί ένα γκρουπ αυθαίρετων αρχιερέων στην Σύνοδο Σ.Ε.(Σέρβικης Εκκλησίας), εφαρμόζοντας εν ονόματι δήθεν της εκκλησίας, παρανομία πάνω στον νόμιμο εκλεγμένο επίσκοπο Raska και Πρίζρεν Αρτέμιο.
Οι φωνές των αρχιερέων, που υπερίσχυσαν στην σύνοδο είναι του Μαυροβουνίου, Zahumlje-Ερζεγοβίνης και της Δαλματίας (ανθρώπων που δεν ανήκουν πλέον στο Σερβικό κράτος). Αυτοί έχουν παρακάμψει τα πάντα με την πρόφαση ότι κάνουν αγώνα κατά της «διαφθοράς και του εγκλήματος», στη Μητρόπολη Raska και Πρίζρεν παραβιάζουν τους Ιερούς Κανόνας, την Παράδοση και το Σύνταγμα της Σερβικής Ορθόδοξης Εκκλησίας, εις βάρος του επισκόπου Αρτεμίου· επιβάλλοντας ως διαχειριστή έναν άνδρα που δεν έχει κανένα δικαίωμα να είναι ο διαχειριστής, αφού παραιτήθηκε από την επισκοπή του (και είναι συναξιούχος) και μετά αποδέχθηκε άλλη (αυτή είναι η τέταρτη) του – Αθανασία Jevtic.
Εμεις εδω δεν θα ασχοληθούμε με «πολιτικούς λόγους» για την απόλυση του επισκόπου Αρτέμιου (αυτός ένοχλούσε το Νάτο και τις Αλβανικές αρχές, ακριβώς επειδή δεν αναγνώριζε την «ανεξαρτησία» του Κοσσυφοπεδίου.
Εμεις θέλουμε να επισημάνουμε μόνο την παραβίαση των κανόνων της Εκκλησίας και την κατάφoρη αδικία σε εναν απλό και ταπεινό επίσκοπο ο οποιος είναι σύμβολο Κοσσυφοπεδίου στο τέλος του 20ου και στην αρχή του 21ου αιώνος.
Για να πούμε εκ των προτέρων οτι κανείς δεν αμφισβητεί το δικαίωμα στην Σύνοδου ΣΕ οτι σύμφωνα με τον 70. αρθρο 35Β, σε πρώτη περίπτωση να δικάζει “κανονικές ενοχές των αρχιερέων” Αλλά επίσης, το 19ο άρθρο της Συνόδου της Kartaginskog δείχνει ότι δεν εχει δικαίωμα να συμπεριφέρεται στον επίσκοπο Αρτέμιο σαν να είναι κρατούμενος και καταδικασμένος.
Η απόφαση της ΑΕ Συνόδου της Σερβικής Ορθόδοξης Εκκλησίας
επ’ ευκαιρία του Επισκόπου Αρτεμίου
Επικαλούμε των αρθρο 70, τελια 356, με την οποια η Σύνοδος Σ.Ε. έχει δικάσει σε πρώτη φάσει «κανονικές ενοχές των αρχιερέων». Η σημερινή Σύνοδος εχει επιβάλει τον επίσκοπο Αρτεμιο σε απαγόρευση της διοίκησις της Επαρχίας του και έχει ορίσει διαχειριστή. Αυτό αποτελεί παραβίαση του 111ου άρθρου του Συντάγματος της Σερβικής Ορθόδοξης Εκκλησίας, η οποία λέει ότι μόνο η Σύνοδος Σ.Ε. μπορεί να απομακρύνη τον επίσκοπικο αρχιερέα με βάση καταδικαστικής απόφασης ή αποδεδειγμένης ανικανότητας, κ.λπ.. Η Συνοδος Σ.Ε. δεν δίκασε ακόμα τον Επίσκοπο Αρτέμιο, ούτε τον έχει δικασει για οτιδήποτε άλλο προηγουμένως. Για αυτό η Σύνοδος δεν μπορούσε να επιβάλει διαχειριστή ζώντος και υγειούς του Επισκοπου Αρτεμιου, αφου σε αρθρο 112 του Συνταγματος Σ.Ε διαχειριστής ορίζεται μόνο σε κενές επισκοπές. Αυτό αποτελεί παραβίαση του 16ου Κανόνα (Canon pomesnog) ενάτης τοπικής Συνόδου η οποία, ανακοινώνει οτι· «Σε καμμιά περίπτωση δεν μπορεί να διοριστεί επίσκοπος σε εκείνη την Εκκλησία που ο επίσκοπος ειναι ζωντανός και είναι ακόμα προς τιμήν»… Ο πρώην επίσκοπος Αθανάσιος άρχισε να παραβιάζει τους Κανόνας και να καταδικάζει την Επισκοπή Raska και Πρίζρεν, και απειλεί με εξορία επιφανών κληρικών, μοναχών και μοναζουσών που διατίθενται ευμενώς στον κανονικόν επίσκοπόν τους.
Ο πρώην επίσκοπος Atanas Jevtic
Πρώην Επίσκοπος Αθανάσιος Jevtic, ο σημερινός διαχειριστής της Επισκοπής Raska και Πρίζρεν, λόγω ασθένειας, παραιτήθηκε από την Μητρόπολη του Zahumlje-Ερζεγοβίνη και αποσύρθηκε μετά τη συνταξιοδότηση του. Από τότε δεν έχει δικαίωμα να συμμετάσχει και να έχει ενεργή συμμετοχή στην Σύνοδο της Σερβικής Ορθόδοξης εκκλησίας…
Η συμμετοχή του αυτή παραβιάζει σειρά ιερών κανόνων της Ορθόδοξης Εκκλησίας…
Μετά βαθυτάτης πικρίας, άλγους και οδύνης Αισθανόμεθα βαθύτατον αποτροπιασμόν δια την απαράδεκτον αυτήν απόφασιν της Ορθοδόξου Σερβικής Εκκλησίας, αλλά δεν εκπλησσόμεθα, διότι ως αποδεικνύεται οι αυτοί άνθρωποι που ωδήγησαν τον μακαριστόν Πατριάρχην των Σέρβων κ. Παύλον εις συμπροσευχήν μετά των αθέσμως και αιρετικώς λειτουργούντων Ρωμαιοκαθολικών της Κροατίας, των «αγιοποιησάντων» τον αιμοσταγή εγκληματίαν και ψευδοάγιον της Ρωμαιοκαθολικής παρασυναγωγής Καρδινάλιον Αλουΐσιο Στέπινατς, τον ηθικόν και φυσικόν αυτουργόν της αιμασταγούς δολοφονίας δια πολυωδύνων βασάνων οκτακοσίων χιλιάδων (800.000) αγίων ενδόξων νεομαρτύρων του Σερβικού έθνους και της Αγιωτάτης ημών Εκκλησίας υπό των ορδών των Ρωμαιοκαθολικών Ουστάσι, ενορχηστρώνουν τώρα την κανονικήν και φυσικήν εξόντωσιν ενός αγίου, ανεπιψόγου, θεοφιλούς και λαοφιλούς πνευματικού ταγού του Σερβικού έθνους, αγωνιζομένου δια τα δίκαια της πίστεως και της πατρίδος αυτού με προσχηματικές κατηγορίες, που δεν θα ανθέξουν υπό το φως της αληθείας.
Επικαλούμεθα τας θεοπειθείς ευχάς προς τον Δομήτορα της Εκκλησίας Κύριον του συγχρόνου Αγίου του Σερβικού Έθνους και βαθυνουστάτου Ορθοδόξου Θεολόγου καταδείξαντος δι’ εξαιρέτων συγγραφών την αιρετικήν κακοδοξίαν του αντιθέου Παπισμού, μακαριστού γέροντος Ιουστίνου Πόποβιτς πνευματικού πατρός του διωκομένου αντιοικουμενιστού Ιεράρχου και τινων ετέρων Ιεραρχών της Σερβικής Ορθοδόξου Εκκλησίας, επληροφορήθημεν περί της από 13 τρ. μηνός ε.ε. αποφάσεως της Ιεράς Συνόδου της Σερβικής Ορθοδόξου Εκκλησίας, η οποία συνήλθε υπό την προεδρίαν του νεοεκλεγέντος Μακαριωτάτου Πατριάρχου των Σέρβων κ.κ. Ειρηναίου περί διαθεσιμότητος και ουσιαστικής απομακρύνσεως εκ των κανονικών αυτού καθηκόντων του Πανιερωτάτου Επισκόπου Ράσκας και Πριζρένης κ.κ. Αρτεμίου, ανδρός κεκοσμημένου δι’ αποστολικών αρετών, αγωνιστού της πίστεως και ομολογητού Αυτής.ίνα καταπαύση αυθωρεί ο κατ’ αυτού ενορχηστρούμενος διωγμός.
************************************************
ΤΟ ΠΑΡΑΠΑΝΩ ΜΕΤΑΦΡΑΣΜΕΝΟ ΣΤΑ ΣΕΡΒΙΚΑ
*************************************************
Митрополит Серафим Пирејски
НЕПРИХВАТЉИВА ЈЕ ОДЛУКА СПЦ О ЕПИСКОПУ АРТЕМИЈУ
Са најдубљим огорчењем, болом и патњом примили смо вест о одлуци Светог Синода СПЦ од 13. фебруара ове године, који се састао под председавањем новоизабраног Свјатјејшег Патријарха српског г.г. Иринеја, о суштинском удаљавању од канонских дужности Свеосвећеног Епископа рашко-призренског г.г. Артемија, човека украшеног апостолским врлинама, борца за Веру и Њеног исповедника.
Осећамо најдубље гнушање због ове неприхватљиве одлуке Српске Православне Цркве, али нисмо изненађени, јер као што се потврђује, исти они људи који су одвели блаженог Патријарха српског г. Павла на заједничку молитву са безаконо и јеретички служашчим Хрватским Римокатолицима, који су „посветили“ крволочног злочинца и лжесветитеља Римокатоличке парасинагоге Кардинала Алојзија Степинца, моралног подстрекача и истинског кривца злочиначког убиства, кроз зверска мучења, осамстотина хиљада (800.000) светих преславних новомученика Српског народа и наше Најсветије Цркве, од стране хорди Римокатоличких усташа, исти они сада оркестрирају канонско и суштинско уништење једног светог, коме не приличи осуда, вољеног од Бога и од верног народа, духовног вође Српског народа, борца за истине вере и своју отаџбину, са тобожњим кривицама, које неће издржати светлост истине.
Призивамо усрдне молитве ка Господу Устројитељу Цркве савременог Светитеља Српског народа и дубокоумног православног богослова, који је изванредним списима убедљиво показао јеретичко злославље богопротивног Папизма, блаженог старца Јустина Поповића, духовног оца прогоњеног антиекуменистичког Јерарха, и неких других Јерараха Српске Православне Цркве, да се одмах заустави оркестрирани прогон против њега.
Превод са грчког: Жељко Которанин
***********************************
ΤΟ ΙΔΙΟ ΚΑΙ ΣΤΑ ΡΟΥΜΑΝΙΚΑ
***********************************
Mitropolitul Serafim de Pireu:
„Inadmisibilă hotărârea Bisericii Serbiei”
Profundă amărăciune a exprimat astăzi Mitropolitul Serafim de Pireu, în ceea ce priveşte hotărârea Sfântului Sinod al Bisericii Ortodoxe a Serbiei, care a disponibilizat pe Episcopul Artemie de Raşca şi Prizren. De semnalat că Agenţia de Ştiri Bisericeşti „Romfea.gr” a scris despre ancheta judiciară încă de duminică, 14 februarie 2010.
Mitropolitul Serafim de Pireu despre Episcopul Artemie:
Cu profundă amărăciune, întristare şi durere am aflat despre hotărârea din ziua de 13 a lunii în curs a.c. a Sfântului Sinod al Bisericii Ortodoxe a Serbiei, care s-a întrunit sub preşedinţia nou-alesului patriarh, Preafericitul Irineu al Serbiei, despre disponibilizarea şi în esenţă îndepărtarea de la îndatoririle lui canonice a Preasfinţitului Episcop Artemie de Raşca şi Prizren, bărbat împodobit cu virtuţi apostolice, luptător pentru Credinţă şi mărturisitor al Ei.
Simţim o profundă repulsie pentru această inadmisibilă hotărâre a Bisericii Ortodoxe a Serbiei, dar nu ne uimeşte, pentru că – după cum se vede – aceiaşi oameni – care l-au condus pe fericitul întru adormire patriarh al sârbilor Pavle la rugăciunea-în-comun cu romano-catolicii din Croaţia, care liturghisesc în mod ilegal şi eretic, care l-au „sanctificat” pe cardinalul Aloijio Stepinats, criminalul băutor de sânge şi falsul sfânt al para-sinagogii („adunăturii”) romano-catolice, pe autorul moral şi fizic al sângerosului asasinat (genocid) prin schingiuiri neînchipuit de dureroase a opt sute de mii (800.000) de sfinţi, slăviţi, noi mucenici ai poporului sârb şi ai Preasfintei noastre Biserici de către hoardele ustaşilor romano-catolici – orchestrează acum anihilarea canonică şi fizică a unui sfânt, neprihănit, iubitor de Dumnezeu şi iubitor de popoare, care este culmea duhovnicească a poporului sârb, luptând pentru drepturile credinţei şi ale patriei lui, prin acuze voalate, care în lumina adevărului nu pot sta în picioare.
Invocăm de-Dumnezeu-primitele rugăciuni către Domnul -Întemeietorul Bisericii, ale Sfântului contemporan al poporului sârb şi profundului teolog ortodox – care a demonstrat prin excepţionalele sale opere kakodoxia (reaua-slăvire) eretică a papismului potrivnic lui Dumnezeu – ale fericitului întru adormire Stareţ Iustin Popovici, părintele duhovnicesc al ierarhului anti-ecumenist prigonit şi al altor ierarhi ai Bisericii Ortodoxe Sârbe, ca să înceteze îndată prigoana orchestrată împotriva lui.
Posted by: Επίσκοπος Αυγουστίνος Καντιώτης on Φεβ 11th, 2010 | Filed under: Cрпски језик
БИОГРАФИЈА МИТРОПОЛИТА АВГУСТИНА КАНДИОТА
(Σύντομο βιογραφικό Μητροπολίτου Φλωρίνης Αυγουστίνου Καντιώτου, ΣΤΑ ΣΕΡΒΙΚΑ)
Угледао сам слатко светло дана, 1907 године. Рођен сам на једном острву Киклада, на Паросу. Моји телесни преци, по предању су долазили са великог острва Крита који се називао у оно време стране окупације Кандиа, тако су се и они звали Кандиоте. Као дете сам растао у побожном окружењу мога села Лефке, побожност њених становника сведочи око 20 светих храмова, црквица и припрата. Моја мајка је била учитељица, од малих ногу сам живео у школској атмосфери, коју је предводио предивни надстојник, подсећајући на надстојнике Рода, чувени Јоанис Гаитанос, чију је биографију написао један његов ученик архимандрит о. Николаос Аркас. Био сам несташно и немирно дете, које је пуно пута осетило педагошки штап својих учитеља и родитеља. О, добри моји родитељи и учитељи, за строгоћу коју сте ми показали, која је прикривала мноштво брижности, колико сам вам само захвалан!
Прво интересовање за духовни живот дугујем мом незаборавном оцу, који је био човек од мало слова, али човек искреног покајања и дубоке вере, није био у почетку такав. Како се преобратио? Чујте. Као трговац често је путовао. Налазио се у Атини 1920 године, фебруар, једно јутро је посетио главну продавницу у Атини, где је набављао неопходне намирнице, за своју малу радњицу на острву Паросу. Улазећи у радњу угледао је све службенике и надлежне да плачу горко. На његово питање, зашто плачу, одговорили су. Госн’ Николица, умро је наш духовни отац, отац Дионисије Фаразулис, јеропроповедник Митрополитског храма. Данас ће бити његова сахрана. … «Службеници су препоручили и мом оцу да иде и он на ту сахрану, и отишао је. О, шта није тамо чуо и видео на сахрани незаборавног о. Дионисија, све то га је дубоко дирнуло. Један до тада непознат хришћанин му је препоручио часопис «Живот», чији уредник је био покојни јеропроповедник о. Дионисије. Од онога дана мој отац је доживео велику промену. Вратио се у село. Отишао је духовном оцу, исповедио се и до краја живота је читао реч Божију, редовно је одлазио у цркву, препоручивао је и другима покајање. Отац је водио и мене, док сам био ученик, у св. Манастир Лонгобарду и први пут сам се исповедио код покојног архим. о. Филотеја Зервака, са којим сам од тада духовно остао повезан. После те исповести мој несташни карактер је почео да се укроћава. О родитељи, који читате ове редове! Сви они који имате проблема са немирним и несташним дететом, приђите светој исповести, доведите и ваше дете да се исповеди код искусног духовног оца, и кроз исход ћете се уверити да један побожни духовни отац може утицати на карактер вашег детета колико ни један други учитељ или васпитач.
У СИРУ
Уз помоћ Божију завршио сам основну школу у Лефкама као и у Пару. Изразио сам жељу да наставим са учењем. Кикладе које сада имају око 30 гимназија и средњих школа, тада у оно доба су имале само једну гимназију, чувену Гимназију у Сиру, у којој су се скупљали са свих Киклада. У тој Гимназији сам похађао наставу од 1921-1925 године. Био сам марљив ученик и у свим разредима сам био одличан. У то време посетио је Еримополи и о. Филотеј, који нас је надахњивао пре свега са проповедима и његовим светим животом. Са одличним сам завршио гимназију. Пријатељи и рођаци су предлагали да студирам једну од оних наука, које су привлачиле и привлаче још увек мноштво младих. Али ја сам одлучио да студирам теологију. Када сам после једне исповести код о. Филотеја објавио моју одлуку мом покојном оцу, он се веома гануо, заплакао је и рекао ми: «Дете моје, иако у нашој кући имамо три неудате девојке којима је потребна заштита, у толико не постављам ти никакву препреку. Само пази молим те да будеш достојан свога звања…» Од тада , срећући родитеље у мом јавном животу као свештенопроповедника, који су са једним демонским инатом спречавали своју децу да студирају теологију и претили да ће извршити злочин, са ганућем и захвалношћу сам се сећао и сећаћу се мога покојног оца, који је испоштовао моју слободу и благословио је моју одлуку.
У АТИНИ
Мој покојни отац, после моје одлуке да студирам теологију у Атини, бринући се за мој живот у престолници ме је одвео у Братство «Живот», са којим се повезивао не само као претплатник али и као заступник претплатника за острво Парос. Био сам примљен. Боравио сам под кровом установе «Живот» око четири године и по могућности сам радио и студирао. Време мог студентског живота је било време посебних благослова за мене.
Први благослов је био што сам био удостојен да упознам оног светог свештеника, оснивача Братства «Живот», о. Еусевија Матопулоса, писца предивне књиге «Одредиште човека». Проповеди о. Еувевија, последњих година у светом Храму Успења Пресвете Богородице у Монастиракију, сам пратио без изостанка.
Други благослов је био што сам био писар чувеног Панагиотиса Трембеле, врхунског теолога, који се будио раном зором и писао. Посебно се сећам уснућа чувеног о. Еусевија (29 јула 1929 године) када ми је диктирао састав испрекидан са јецајима и сузама. Други благослов, за који захваљујем Богу, да сам као студент био слушалац факултетских предавања и других наравно професора, али посебно чувеног Христа Андруца, врхунског православног теолога и филозофа. Ове године се пуни 50 година од смрти Христа Андруца и ако буде хтео Бог написаћу посебан чланак о томе, као и о Панагиоту Трембели, о двојици врхунских теолога нашег века, чији помен на жалост су неки од ових нових хтели да оцрне.
НА КИКЛАДАМА
У децембру 1929 године, у доби од 22 године, добио сам диплому Теологије , оцена «одличан успех». Али боље да не помињем то са «одличним успехом» јер од основне школе до факултета узастопно са «одличним успехом» су ми донели духовну штету. Исповедам то јавно. Обухватила ме је гордост због теолошког знања. Нисам знао јадан да један грам светости вреди више од тону бесплодног знања, мислио сам да имам снаге да препливам на другу страну теолошког знања са малим и болесним својим разумом. Напио сам се без вина, пићем знања. А као пијанац нисам слушао савете духовних отаца, који су ме истински волели. А Бог ме је понизио због те моје гордости. Напустио сам окружење непроцењиве духовне вредности ради знања, окружење чију вредност сведочи и мој драги свештенопроповедник о. Христофор Калива, тада мој колега са факултета у кругу Братства, сведочи у његовој последњој књизи о монаштву и братствима.
У мом безумљу сам отишао веома далеко просторно и духовно. Настанио сам се на отоку Ион у Кикладама, који је тада био место прогона. Тамошње моје пребивање је било сахара мога живота. Учењак (!) ја, постао сам учитељ, учећи недужну децу отока Ион, грчкој абецеди! И данас су живи они који ме се сећају као свог учитеља тада. Господе: « Добро ми је што страдам, да се научим наредбама твојим». (Псал. 119,71)
Демон гордости кроз неко време ме је напустио, али почео ме је ометати други још гори демон безнађа. Био сам у опасности да се изгубим духовно. Али Господ је послао на Ион мог анђела, који ме је утешио и охрабрио. То је био покојни Лазар Хађитемелис, у пролазу свештенопроповедник – теолог. Он ме је подсетио на обали тога отока на речи апостола Павла: «Понизите се, дакле,под моћну руку Божију, да вас узвиси када дође време. Све своје бриге положите на њега, јер се он стара за вас». (А. Пет. 5, 6-7).
И заиста Господ је бринуо о мени! Док су ме људи заборавили и живео сам сам и непознат, Господ ме није заборавио. Из дубине ме је повукао. Како? Једног кишног децембарског дана, године 1934 , ишао сам у основну школу, видим на путу једно мало писмо – посетница. Али чије је нисам загледао. Али нешто ме је натерало да се сагнем и да подигнем из блата то писмо. Отварам и читам: “Андреј (то је било моје име као лаика), место Писара моје Митрополије је упражњено. Пожури. Очекујем те…”То је било писмо , које је из Месолонгија мени послао покојни Митрополит Етолокарнаније Јеротеј. То писмо је за мене био један позив, један позив Божији, да се прихватим служења у Цркви. А како се нашло писмо у блату? Испало је из руке старог поштара онога хладног и кишног зимског дана. И у том случају сам видео још једном у збиљи истину коју је проповедао наш Господ говорећи « И длаке са ваше главе су избројане». (Мат. 10,30). А В. Василије говори о томе: «Пуно пута се у малом огледа мудрост и брига Божија».
У Месолонгију
Пошто сам на чудноват начин добио позив, нисам био непослушан. Вољно сам послушао. Првог дана године 1935 у ваздушном броду није било ни једног путника осим мене, чудио се капетан брода, како ја путујем на тај дан. Журио сам да стигнем на своје одредиште. И стигао сам следећег дана у Месолонг.
О Месолонг! Свети град Хелинизма, о којем када су причали наши учитељи и професори су били дубоко дирнути. Митрополит Јеротеј, којем сам био познат од његовог служења као Митрополита Паранаксије, примио ме је раширених руку. У Манастиру Ангелокастро сам примио монашки чин и добио сам име Августинос. У селу Паравола сам хиротонисан у ђакона.
У Светој Митрополији сам служио као секретар, протосинђел и свештенопроповедник око шест година. Моја сећања су обимна. У градовима и селима сам проповедао реч Божију. Од понизног сељака сам чуо пола најважнијих поука, што је утицало на мој живот. Један други сељак ми је дао књигу са поучењима светог Козме Етолског, књигу коју је као вредно благо чувао у својој колиби.
У граду Месолонгија сам проповедао највише мојих проповеди. Незаборавна ће мени остати жеља побожних станара тога града, мушкараца, жена и деце, који су као један човек сваке Недеље заредом у пространом храму Свете Петке слушали проповед. Већина тих мојих слушалаца је отишла у вечност. Још живе неки који ме подсећају на оне дане и остајем дубоко дирнут. У суштини моја служба у Светој Митрополији Етолокарнаније је за мене била један други факултет, јер све оно што сам научио у Теолошкој школи као теорију, требао сам тамо претворити у дело. Али колико труда и зноја је потребно да неко стигне до идеалног!
У МАКЕДОНИЈИ
Са острва одлазим у Македонију. Из једне авантуре стигао сам у другу авантуру, која није потрајала само неколико месеци, као у Јањини, али једну осмогодишњицу, пуну авантура и опасности. Извршавао сам одлуку Св. Синода, да као свештенопроповедник учврстим кроз проповед окрутно искушавани народ у Македонији, тако да сам стигао почетком 1942 у Едесу на моје ново намештење. Једна појединост. Појавио сам се код Власти у Едеси да би се моја лична карта оверила. Када је управник видео моје име остао је запрепашћен. У поверењу ми је рекао следеће: “Малопре су ми јавили, да су добили хитну поруку да те ухитимо као опасност по сигурност Италијанских положаја. Али пошто си успео доћи у Македонију, област која се контролише од Немаца, неће се извршити тај налог Италијана. Спасао си се као чудом. Да си само мало закаснио…..”
У Козанију
Како сада да опишем овај мој драматични период живота који сам проживео од 1942-1947 године? Пролазећи кроз Едесу, Јаницу, Флорину, Наусу, Верију, Килкис и Тесалоники, о којима ћу некада посебно говорити, стижем у Козани. Пребачен сам по одлуци Светог Синода у ту Митрополију на место свештенопроповедника, упражњеног због мученичког краја свештенослужитеља у Козанију, покојног архимандрита Јоакима Лиулиа. Била је јака зима 1943 године. Села око Козанија су била паљена од новијих Хуна, од хорда Хитлерових. Хиљаде избеглица је стизало у град. Сабирање, глад и изнемоглост. Драматични дани. Уз помоћ Божију и уз прилоге побожних становника овога историјскога града основана је народна кухиња, која је почела као речица а увећала се на реку доброчинства. Ова кухиња је почела од 50 порција и стигла до 8 000 порција дневно. Једна прича труда и зноја, али и опасности. Оптужен сам код гестапоа као тајни организатор против војски које су нас запоселе(окупаторских армија). Налагало се моје ухићење и погубљење. Како сам се спасао? Рука Господња! Старац по имену Констандин Бозиос, ватрени патриота, под претњом смрћу, била је забрањена свака кретња, дошао је код мене да ме обавести да под хитно морам напустити моју настамбу и прећи у другу, довео је свој живот у опасност.
У ВОЈСЦИ
Јула 1947 године позван сам од Домовине да служим као војни свештеник и свештенопроповедник омладине Македоније која се борила за њену слободу и независност. Негде око три године је то моје службовање трајало. У Козанију, у Флорини, у Лариси, на брдима Западне Македоније, на задњим стражарницама као свештенопроповедник, обилазећи их уз опасност и проповедајући реч Божију, са свим достојанством говорећи свима једнако, официрима и војницима. Основали смо у Лариси школу образовања наоружаних теолога, издали смо посебан часопис са називом: «хришћански војник», који се на хиљаде делио бесплатно војницима, основали смо и хришћански православни савез под називом «Сафир», који до данас ради, саградили су и дворану за проповеди, на крају на мој устрајни предлог и позив, од стране незаборавног војсковође П. Калогеропула, подигнут је и леп храм Преображења Господњег у касарни Ларисе. Од тих напорних радова сам био преморен и требао сам се повући на неко веће време са радног места, али остао сам да служим.
СВЕШТЕНОПРОПОВЕДНИК АТИНСКЕ АРХИЕПИСКОПИЈЕ
Када се онај ратни период завршио, премештен сам у Кими на отоку Евији негде средином 1950 године. На том новом месту сам остао негде око годину дана, бавећи се проповедима, поучавањем и исповедањем. Протрчавши кроз ту епархију, долазим и у Атину, где сам пребачен године 1951 као свештенопроповедник. Како сам тамо доспео? Нисам то очекивао. Из психолошких разлога нисам хтео радити у Атини. Мени се допадао рад у епархији. Али у мом незнању на предлог мог драгог архимандрита о. Христофора Каливе, архиепископ Атине Спиридон, који ме је упознао у Јоанини ме је пребацио у Атину. Чим сам стигао у Атину они који су ме «волели» моји непријатељи су већ објавили да је у Атину стигао један луди свештенопроповедник! Око три године сам живео у улици Христокопиду . Није овде довољно простора да се опише мој 15- годишњи рад у престолници Грчке. Потребно је посебно излагање да би се описали разноразни напади, јутарња и вечерње проповеди, које је пратило у храмовима и дворанама многобројно слушалаштво, узастопни протести за очишћење Цркве, образовања, друштва, мноштво писаних протеста, политички и црквени судови на које сам два или три пута позиван, оснивање савеза и братстава, подизање дворана и добротворних установа, издавање часописа и књига, ратовање и одбијање разних сулудих оптужви и оговарања. Уз помоћ божије благодати све сам препреке успео превазићи. Сузе су ми долазиле на очи, када се сетим мојих незаборавних сарадника и поштовалаца у престолници.
У ФЛОРИНИ КАО ЕПИСКОП
Изненадно јуна 1967 године, отпремљен сам из Атине у пограничну Флорину. Како? Познато је да сам у старо време, онима који су се чудили што нисам постао епископ, одговарао: « Бићу епископ, када сунце буде излазило са запада…». Међутим, изненада, без да сам некога молио, постао сам епископ Флорине! Био сам изабран од стране Светог Синода, чији је Председник био Преосвећени Архиепископ пр. Атине Јероним, којега сам иначе жестоко изкритиковао једном приликом. Требало је можда да не прихватим тај позив. Али не знам како сам га примио, како сам се уплео у мреже епископске власти. Поздравио сам са сузама моје многобројне слушаоце у Атини 16- тог Јула 1967, отпутовао сам у Флорину и преузео управљање над граничном и мученичком Митрополијом. Прошло је 40 година од дана мога избора за епископа ове Митрополије. 40 година разних настојања, трудова, зноја, авантура и опасности. Три пута сам био у опасности да ме збаце са трона. Три пута сам се спасао захваљујући милости и благодати Божијој и љубави моје пастве. Тада снажне власти Диктаторије су тада говориле: « Владамо целом Грчком, осим у Флорини, где влада Августинос». Скоро је тако нешто рекао министар Спољњих послова Владе из П. А. С. О. К – а. Не поробљеним смо одржали наш дух. Христа распетога и васкрслога из мртвих смо проповедали и проповедаћемо у сваком правцу. Бивајући знак противречности. Имајући много непријатеља али и много пријатеља из епархије и из унутрашњости и иностранства. Али Господ ме је спасао духовне опасности, кроз које сам пролазио и настављам да пролазим у мојој старости. О, Господе! Ко сам ја да бих се поносио? Све оно што сам, јесам захваљујући твојој благодати. Све што сам добро рекао или проповедао и написао, твоје је. А све што је лоше, моје је.
Поводом испуњавања 50-то годишњице мога служења осећам потребу да дам опроштај од срца свима онима који су ме увредили, оговарали и учинили ми неправду на било који начин, али и да затражим извињење од свих оних којима сам ја учинио неправду или речју или кроз писану реч или на било који други начин. На крају остављам заповест мојој духовној деци, мојим сарадницима у Винограду Господњем, када затворим моје очи за овај пролазни свет, сахраните моје трулежно тело у скромни гроб. На плочи напишите; « овде почива један непотребни ,слуга Господњи (Лука. 17, 10) који је веровао у бескрајну милост ГОСПОДА и узвикује као разбојник «Сети ме се, Господе, у царству твоме». Амин.
Часопис «Хришћанска Варница», лист, 1985, митрополит Флорине о. Августинос Кандиотис. По испуњењу једне педесетогодишњице свештенства ( 1935-1985).
Допуна за читаоце из Србије: Епископ Августинос Кандиотис још увек живи у Флорини, замењен је од његовог духовног детета на трону Митрополије (на нечасан начин) обилази редовно сваке Недеље богослужење у Саборном храму Манастира Св. Августина који је пре неколико година исти основао. После Христа његова највећа љубав је Грчка. Допринео је својим дугогодишњим радом са мноштвом хрићшанских домова за ученике и студенте, мноштвом добротворних установа у више грчких градова. Још увек има широм планете његове духовне деце која га нису заборавила. Остаће у историји запамћен као један од ретких служитеља који су православно износили реч Божију онако како су нам је оставили Свети оци и Свето предање. Многаја љета.
Posted by: Επίσκοπος Αυγουστίνος Καντιώτης on Φεβ 1st, 2010 | Filed under: Cрпски језик
EPISKOP FLORINE AVGUSTINOS KANDIOTIS ODGOVARA. POSLUŠAJTE NJEGOV GLAS:
Ovo su zapisi njegovog govora:
«TIŠINA EPISKOPA JENEPOBOŽNOST I ZLOČIN»
Η ΣΙΩΠΗ ΤΩΝ ΕΠΙΣΚΟΠΩΝ ΕΙΝΑΙ ΑΘΕΪΑ ΚΑΙ ΕΓΚΛΗΜΑ
(Μεταφρασμένο στα Σέρβικα)
ŠTA JOŠ OČEKUJU DA UČINI PATRIJARH VARTOLOMEJ,
DA BI PROGOVORILI NAŠI POBOŽNI EPISKOPI?
KOJI JOŠ SVETI KANON OČEKUJU DA POGAZI?
Patrijarh Vartolomej u Judejskoj Sinagogi
Saglasno sa Hristovim rečima, Episkop je pastir i treba da čuva ovce, a jeretici su vukovi. Pastir ima svoje pse. Svaki čopor ima svoje pse, koji laju da oteraju daleko vukove. Kao što čobanski pas laje glasno celu noć, da bi oterao vukove daleko, tako i dobar sveštenik, dobar episkop treba da viče da bi oterao vukove. Oterajte iz čopora čobanske pse, neće ostati u toru ni jedna ovca. Oterajte iz Crkve propovednike božije reči, pobožne sveštenike , vatrene sveštenopropovednike, tople episkope i isprazniće se Crkva Hristova. Vukovi će trijumfovati. (deo govora u Florini 13-3-1971).
KAKO PREPOZNATI LOŠEG EPISKOPA
Kao Episkopi smo dužni da propovedamo i opominjemo druge. Znaš li šta žele ateisti? Ateisti i nevernici ne žele da postoji propoved, ne žele da postoji kontrola u društvu, da bi se lakše raspalo to društvo.
Ako vidite u jednom selu ili u jednoj mitropoliji da niko ne optužuje Vladiku ili sveštenika i da sva usta govore i ateisti i masoni i jeretici da je: «Dobar, dobar». Kada čujete (da oni govore) da je dobar, onda nije dobar, jer govori na takav način da svima ugodi.
Prijatelji Patrijarha Vartolomeja
Ako neki Vladika ili neki sveštenik zatvara svoja usta i ne protestvuje zbog onoga što biva u društvu, on je sa ateistima i pomaže im. O tome nam i govori sveti Grigorije: «Ako ćuti episkop u takve dane, ćutnja episkopova je zločin protiv Crkve, ćutnja episkopa je nepobožnost». Drugim rečima, ako sveštenik, lice u mantiji ili episkop ne opominje, uopšte se ne razlikuje od nevernika, on je sa nevernicima i materijalistima, koji su krivi zbog ovog stanja u društvu.
SPOZNAJE DOBROG SVEŠTENIKA I EPISKOPA
Da, tako je u ovome svetu! Svi koji ste posvećeni svome pozivu, svi koji ste odgovorni – rekao je to Hristos: « u svetu ćete imati žalost, ali ne bojte se, ja sam pobedio svet» (Jovan 16,33). Rekao nam je i apostol Pavle: « A i svi koji hoće da žive pobožno u Hristu Isusu biće gonjeni».
Pokažite mi, molim! Pročitajte u životopisima svetitelja – i pokažite nam jednog svetitelja koji nije prošao kroz kamin patnje i bola. « da nam kroz mnoge nevolje valja ući u Carstvo nebesko» (Dela 14,22). Da, hrišćani moji. Ukoliko želite da živite po Evanđelju, bićete protiv svojih ukućana, protiv društva, protiv svih, sa vama (je) Hristos.
Hiljadu puta je bolje biti siromašan sa Hristom, nego milijarder sa nečastivim! Hiljadu puta je bolje biti đakon, monah sa Hristom, nego patrijarh koji gazi božije i svete kanone! Hiljadu puta je bolje biti prognan nego biti kukavni mantijaš koji propoveda laž.
Nek Hristos vaskrsne u našoj Crkvi jerarhe veličine i dostojanstvenosti jednog svetog Zlatoustog, kroz čije molitve Bog da pomiluje sve nas, amin.
Posted by: Επίσκοπος Αυγουστίνος Καντιώτης on Ιαν 27th, 2010 | Filed under: Cрпски језик
Episkopa Avgustina Kandiota
KAKO ĆEMO SE SPASITI?
(ΠΩΣ ΘΑ ΣΩΘΟΥΜΕ)
Šta nam je činiti? Kako ćemo se spasiti? Naše spasenje je lako. Ne kažem ti da ideš tamo u neku spilju na Svetoj Gori i da se zamonašiš. Ne kažem ti da uzmeš brojanicu, kao sveta Marija Egipćanka i da ideš u pustinju i da tamo živiš teškim isposničkim životom. Ne kažem ti da napustiš svoju ženu i decu. Ne kažem ti da ideš na brdo, ne. Ostani sa svojom ženom i decom u društvu i veruj, da, da veruješ pored tolikih dokaza da postoji Bog. Lako se spasiti na taj način.
Da veruješ da je Hristos sišao na zemlju, da ponese teret naših grehova. Da veruješ da samo jedna kapljica njegove krvi, je izbavljenje za čovečanstvo, i zatim da se približiš skrušeno i sa suzama Raspetom i da kažeš: «O Bože moj! – da izgovoriš jednu reč. Jednu reč da kažeš i dovoljno je. Da kažeš «sagrešio sam». Sagrešio sam da kaže malo dete, sagrešio sam da kaže veliki čovek, sagrešili smo da kažemo svi mi. Da kažeš sagrešio sam iskreno a ne podsmešljivo i gordo, da kažeš sagrešio sam sa suzama kao Marija Egipćanka u pustinji. Da kažeš sagrešio sam, gde? Pred ikonama? Ne, pred ikonama, ali pred svojim duhovnikom, pred ispovednikom. Pred njim stani i sa pažnjom reci sagrešio sam i učinio sam to i to. A tada će anđeli i arhanđeli u svoje ruke te uzeti i poneti do zvezda nebeskih jer radost biva na nebu zbog svakog pokajnika. Sagrešio sam očekujemo. Poslao sam ispovednika, kao episkop koji imam odgovornost pred Bogom i koji ću dati odgovor za vaše duše pred Bogom, za sve vas koji ste sada ovde i slušate reč Božiju. Poslao sam duhovnika u jedno mesto i kada je on zazvonio od 4.000 stanovnika koje je to mesto imalo samo se 300 duša došlo ispovediti i to su bila deca Osnovne škole i Gimnazije, a muškaraca ni 20 nije došlo da se ispovedi. O Bože moj! O Bože i Stvaraoče svega osvetli duše, pošalji duh pokajanja u naša srca.
Želim da svi vi koji ste ovde odete kod svoga duhovnog oca i kažete «sagrešio sam». Otvoriće se nebesa i raj ćete osetiti u svome srcu i tada će nastati radost i veselje na ovome svetu. Amin.
Posted by: Επίσκοπος Αυγουστίνος Καντιώτης on Ιαν 19th, 2010 | Filed under: Cрпски језик
KOJE ZNAČENJE IMA KRST?
Čemu nas poučava, dragi moji krst? Uzmite olovku i beležite. Šta da pišete? Kao što deca u školi uče da je 2 + 2 = 4, tako i krst je =. Šta je krst? Mislite da je to samo jedno drvo koje ukoliko celivamo, spašeni smo? Veliku pogrešku činite, ne stoje tako stvari. Krst = oproštaj. Na krstu je Hristos oprostio ubicama. Da li postoje danas ovde u crkvi ljudi koji su u zavadi? Postoje li snahe koje mrze svekrve? Postoje li kuće koje ne govore? Postoje li komšije koje se ne pozdravljaju? Postoji mržnja? Danas nam krst govori’ Oprostite! Ako ne opraštaš onda se nemoj približavati krstu, nemoj ga celivati. Sve dok u svome srcu imaš mržnju, tu zmiju otrovnicu, ne možeš da se približiš krstu. Zato što krst znači oproštaj. Da oprostiš i najvećem svome neprijatelju.
Krst je istina. Nož da ti podmeštaju pod grlo, da te ubiju, ti istinu da govoriš. A ne da ideš po sudovima i da pružaš svoju nečistu ruku na Evanđelje i da se lažno kuneš. Ne, tako šta. Hristos je bio razapet za istinu. Ko govori laži, ko ide po sudovima i lažno se kune, on nije dostojan da se pokloni krstu. Krst je dakle jednak oproštaju, krst je jednak istini.
Krst je jednak poniznosti. Ne – nemoj se gorditi jer ti sediš u svojoj velikoj kući, jer imaš više novca, zemlje, ovaca od drugih, jer tvoja deca studiraju, jer imaš lepu ženu . Nisi hrišćanin ako se ponosiš i gordiš sa tim. Skrušenost! Skruši se i reci: «Nisam ništa, jedan crv sam, jedno ništa sam». Ukoliko pak se ponosiš i gordiš i govoriš: « Nek su dobro moji mišići i moje noge i moj posao i imetak, onda nisi hrišćanin. »
Krst je ljubav. Gladan je neko? Da mu daš jedan komad hleba. Žedan li je neko? Daj mu jednu čašu vode. Nag je? Daj mu da se obuče. Plače li neko? Uteši ga i obriši mu suze. Takav je hrišćanizam. A ne da ti imaš sve a drugi da nema ništa.
Krst znači i žrtvu. Kao što se Hristos žrtvovao, tako i mi treba da se žrtvujemo. To znači krst. Ukoliko to budemo činili, tada smo dostojni da se nazivamo hrišćani. Ti koji si umrljao svoje ruke krvlju, ti koji se lažno kuneš, ti koji činiš nepravdu udovici i siročadi, ne možeš da se približiš krstu. Krst te tera. Pročitajte malo životopis svete Marije Egipćanke. Bio je dan kao današnji, ona je krenula u Jerusalim i videla mnoštvo sveta da ulaze u hram da se poklone, svi stari i mladi, žene, muškarci. Pokušala je i ona da uđe u hram. Ali neka snaga je terala nazad. Pokušala je i drugi i treći put, ali nešto joj nije dozvolilo da uđe u hram. Zašto? Bila je grešna žena, radila je grešan posao u Aleksandriji. Samo kada se pokajala i zaplakala, tada je ušla u hram. Krst dragi moji stvara obaveze. Treba da živimo saglasno sa učenjem krsta.
Pravilno se krsti
I još nešto. Da se pravilno krstiš. Nažalost u ovo nesrećno vreme neverja sve je postalo moda. Moda za kosu, moda za garderobu, moda za obuću, svuda moda. Postala je i crkva jedna vrsta mode. Vidiš danas na žalost i zvaničnike, gradonačelnike, premijere, potpredsednike, da se ne krste pravilno. Ono što rade nije krst. To je ismejavanje i ruganje. To je bogohuljenje. Vi nemojte biti bogohulitelji. Kako ću shvatiti da si pravi hrišćanin? Kroz krst. Ako se pravilno prekrstiš, to je kao da izgovaraš celu molitvu. Dakle, molim vas da se pravilno krstite.
Kada da se krstite?
Ujutru kada se probudiš, ranim jutrom, prekrsti se. Ideš na posao? Opet se prekrsti. Ideš na njivu, opet se prekrsti. Seješ, vraćaš se sa njive, ideš kući, opet se prekrsti. Sedaš za stol da jedeš, prekrsti se. Ideš da spavaš, prekrsti se. «Ležem na postelju i krstim se, moj anđeo je pored mene». Ti ženo ako mesiš hleb, prekrsti testo rukom. Uvek i svuda da se krstite. Krst je «čuvar sve vaseljene».
Posted by: Επίσκοπος Αυγουστίνος Καντιώτης on Ιαν 8th, 2010 | Filed under: Cрпски језик
ŠTA JE ČOVEK I KOJA JE NJEGOVA VREDNOST?
Jedno, od najvećih pitanja zanima mudrace. A to pitanje je: «Šta je čovek?» Da li je i on jednostavno jedna životinja sa niskim apetitima? Koji je njegov početak, odakle dolazi čovek? Koji je njegov cilj i odredište? Koji je sastav i dubina njegova postojanja? Šta je čovek? Muče svoj um naučnici. A da bi odgovorili pišu i pisali su toliko knjiga, da ih sve pročitaš trebao bi da živiš hiljadu godina. Hajde da izvažemo sve te knjige, one će biti kao slamke naspram reči koje govori Hristos u Evanđelju. Reči, o kojim ako razmislimo na miru pet minuta, mogu i najvećeg grešnika da potaknu da promeni smer, jer su napisane sa krvlju našeg Hrista.
«Jer kakva je korist čoveku ako zadobije sav svet a duši svojoj naudi?» (Marko 8,36). Ove reči daju rešenje o čoveku. Govore nam koja je vrednost čoveka. A koja je dragi moji, njegova vrednost? Gde se nalazi njegova vrednost i od čega se sačinjava veličina čovekova?
SA TELESNE STRANE
Sa telesne strane čovek ne postoji. Čovekov obim, njegovo telesno okruženje je malo. Ukoliko stane jedan čovek pored jednog brda kao što su Alpe ili Himalaji, njegov obim će biti jako mali. A ukoliko uporedimo velike planine sa zemljom, videćemo da su i one u usporedbi sa njom kao kore narandže. A ukoliko opet uporedimo zemlju sa zvezdama i planetarnim sistemom, videćemo da je kao jedno zrno peska. Sagledavši sve to čovek je u svetu kao nešto nepostojeće, kao nula.
Ukoliko uzmeš jednog mrtvog čoveka koji je ispustio svoju dušu da analiziraš njegov sastav, otkrićeš da čovek od 65 kila se sastoji od 45 litara vode, masnoće ima da napraviš 7 sapuna, gvožđa za jedan ekser, fosfora za nekoliko kutija šibica, magnezijuma za jedno čišćenje, uglja za jednu olovku, azbesta za okrečiš jednu malu sobu. Svi ti sastojci tela su nepotrebni, ništavni, nemaju vrednost ni jedne lire. Ali, jednu liru vredi čovek.
ČOVEK NIJE ONO ŠTO SE VIDI
O Hriste! Hvala ti, što si došao u svet i osvetlio mrak, rekao si te reči, za koje ne postoji vaga da ih izvaže’ «Jer kakva je korist čoveku ako zadobije sav svet a duši svojoj naudi?». Vrednost čovekova nije u prolaznom telu. Njegova vrednost je nešto drugo.
ON JE MISAO I RAZUM
Čovek nije ono što se vidi. Ne, braćo moja. Čovek je ono što se ne vidi. Iza njegovog lica, u dubini njegovog postojanja, krije se nevidljiva mašina. Čovek je unutar sebe pre svega pomisao, razum. Sedi u svojoj kancelariji i sa lenjirom meri razdaljinu, važe Sunce, obračunava put zvezda, postaje matematičar, astronom, veliki naučnik.
ON JE SRCE I OSEĆANJE
Međutim čovek nije samo razum. Teško njemu ako je samo razum. On je i srce, a i osećaj. Ukoliko pogledaš u jednom trenutku čoveka koji se zabavlja i provodi, uživa u dobrima zemaljskim, kada mu poštar donese jedno pismo i saznaje da mu je umrla majka, šta se događa? Menja se, nema više volje da govori, zatvara se plače i žali.
ON JE VOLJA
Čovek je razum, srce i osećaj. Ali pre svega najvažnija od svega je volja. O voljo čovekova! Životinja je potčinjena svojim instiktima. Ukoliko je životinja gladna, ješće. Čovek je gladan, ali govori sebi’ Stop! Danas je Veliki Petak, postićeš. Životinji ako se spava, spavaće u svoje vreme, kao po satu. Čovek će sebi reći’ Stop! Neću spavati’ bolničar sam i večeras bdim nad bolesničkim posteljama. Životinja ima instikt samoodržavanja. Ima i čovek taj instikt, ali kaže’ Stop! žrtvovaću svoj život , ne jedan život već hiljade života, za velike ideale. Dana 25 Marta slavimo jedan ep, jednu nezaboravnu stranicu istorije našeg naroda, godinu 1821. Pročitajte malo životopise svetitelja. Šta je bilo ono što ih je privlačilo, materija, novac, niske i male korist, instikti, njihovi nagoni. Ne, bilo je to nešto uzvišenije. Jedan stranac je posetio već ostarela Kanarisa i upitao ga: « kaži mi, stari Konstandine, kako si one noći podmetnuo eksploziv na mornaricu i uspeo da je razneseš? A heroj je odgovorio: – «Jednostavno, prekrstio sam se i rekao sebi, večeras ćeš Konstandine umreti za Grčku. Materijalisti i bezbožnici, pitam vas: « Šta je ono što čini čoveka da se izdigne iznad svoga instikta, želja i nagona, i da stigne do heroja i mučeništva. Da li su to hromozomi, kosti, stomak ili creva? Ne, braćo moja. Iznad toga je duša besmrtna. O njoj govori Hristos kada nam kaže: «Jer kakva je korist čoveku ako zadobije sav svet a duši svojoj naudi?» (Marko 8,36).
VREDNOST DUŠE
Braćo moja, završiću sa jednim prikazom.
Da li želite da vidite vrednost duše? Svojom fantazijom zamislite jednu vagu, veliku vagu, jer nećemo vagati malo i nebitno. A tu vagu okačite o zvezde nebeske, da je drže u svojim rukama anđeli i arhanđeli. A na jednu stranu vage stavite sve najdragocenije što postoji na svetu. Dođite vi žene i stavite sve minđuše, zlato i lančiće koje imate. A vi bankari, škrte Jude, da otvorite svoje trezore i donesite sve novce i stavite na istu stranu vage. A vi radni narode- proleteri, iskopajte iz dubine zemlje svo zlato i srebro i stavite na istu vagu. A vi mornari i mornarico, sa vašim kanticama zaronite u dubine okeana i uzmite sve dragocenosti koje se u njemu kriju i donesite na vagu. A vi avijatičari i astronomi, krenite sa vašim avionima i vasionskim brodovima i donesite sa svih planete, sa meseca i zvezda sve najdragocenije. A sve to stavite na jednu stranu vage. A sa druge strane stavite samo jednu dušu. Čiju? Dušu jednog kralja? Ne. Dušu jednog vojskovođe? Ne. Dušu nekog velikaša o kojem pišu novine? Ne. Da stavite dušu jednog poniznog čoveka, jednog sirota i nevažna čoveka. E sada dakle, čim duša dodirne sa svojim krilima disk, odmah vaga se pomera na njenu stranu! O dušo, blago neprocenjivo! «Jer kakva je korist čoveku ako zadobije sav svet a duši svojoj naudi?» (Marko 8,36).
Dragi moji! Govore da je car Makedonije Filip, otac Velikog Aleksandra, imao jednu važnu naviku. Četristo godina pre Hrista je on živeo, naredio je jednom svom vojniku da svako jutro stoji ispred njegove sobe i da ga podseća. Rekao mu je: svako jutro, čim sunce izađe , kucaćeš na vrata moje sobe, pozdravićeš me i reći mi: « Filipe, seti se da si smrtan, da ćeš jednog dana umreti».
BRINI SE ZA SVOJU BESMRTNU DUŠU
I ja sada kao vojnik ne Filipov ali svecara Hrista, objavljujem pred svima vama, u vidu dana sudnjeg, i obaveštavam vas: «Imate dušu besmrtnu! Tu dušu čuvajte po svaku cenu i žrtvu. Nemojte zaboraviti nikada u svom životu reči našeg Hrista koje su napisane sa krvlju Njegovom’ «Jer kakva je korist čoveku ako zadobije sav svet a duši svojoj naudi?» (Marko 8,36). Ukoliko me poslušate dobro će biti, ukoliko me ne poslušate, vi ćete biti odgovorni. Odgovornost će biti vaša i samo vaša.
+ episkop Avgustinos Kandiotis
Snimljen govor u sv. Hramu Svetog Kostandina Kolon-Athina 20-3-1960 godine.
Posted by: Επίσκοπος Αυγουστίνος Καντιώτης on Ιαν 4th, 2010 | Filed under: Cрпски језик
Mitropolita Florine Avgustina Kandiota
Ako dođu progoni, da li će Grčka imati žive Hrišćane?
Odgovor o. Avgustina: Dete moje, «nemoguće ljudima je moguće Bogu». Od nas traži velike stvari Bog i za velike stvari smo stvoreni. Ukoliko imamo veru veličine zrna, daće nam snagu Bog. Kada neko pomisli, šta su bili učenici? Hvata te vrtoglavica. Učenici su bili samo dvanaest ribara, ali su promenili ceo svet. Daj mi takve saradnike da potresem ekumenu. To je pitanje vere.
MOLITE SE I VIDEĆETE ČUDA
Ujutru kada se probudite, da li se pomolite? Čitate li Sveto Pismo? Pojete li Bogu? Molite se deco, «neprestalno se molite» i videćemo čuda. U vašem životu ćete videti čuda deco. (Mitropolit Florine o. Avgustin Kandiotis 13-9-1987).
Pitanje: Da li se čovek rađa lukav ili postaje takav?
Odgovor: Ukoliko dođe blagodat Božija dete moje, iskorenjuje strasti i menja se čovek. Sećate li se onoga askete, kada je video da premeštaju jednog zločinca, moleći je rekao: « Da me nije ojačavao i osvetljavao Bog, to što je učinio ovaj čovek i gore bi počinio ja». Bog da nas sačuva. Budimo skrušeni i tražimo blagodat Božiju. (Kamp, 1994).
Kada čovek ima najveća iskušenja?
Iskušenja, od časa kada se rodi čovek pa sve do časa kada umire, neprestalno muče čoveka. Iskušaonica je ovaj život. Ko je to rekao? Jov. «U svetu ćete imati nevolje ali hrabrite se, ja sam pobedio svet» , rekao nam je Hristos.
Ako li vas upita neko, koja i kada su najveća iskušenja čoveka, reći ćete? Ima i mladost iskušenja, oluja, nevolja i nepogoda ali viče «Gospode, spasi me». Međutim, starost je gora, jer tada nečastivi se više bori protiv čoveka, sa raznoraznim pomislima i na razne načine. Kažu za jednoga podvižnika, koji je živeo u pustinji, kada se približavao kraj njegovog života, samo mu je nekoliko minuta preostalo, prišao mu je nečastivi i rekao mu: «Pobedio si me i sada ćeš me se osloboditi». A podvižnik je odgovorio: « I jedan minut samo da mi ostane, nisam siguran. I jedna minuta da mi preostane, postoji opasnost». Poslednje sekunde čovekova života imaju najveću važnost.
I mi kako se približavamo kraju našega života, imamo veliku potrebu za vašim molitvama. Molimo vas da se molite za nas, da ne osramotimo sveta oruđa. Kao što sam vam već rekao, nečastivi najviše napada starce. Zato retko vidiš starca mudrog, vernog, vrlog i posvećenoga. Zato, dakle, nastojim da vam ukažem da imam potrebu od vaših molitvi. Želim da verujem da se molite za nas, a radi vaših molitvi sam dospeo tu gde jesam.
Posted by: Επίσκοπος Αυγουστίνος Καντιώτης on 
Απρ 11th, 2010 | 
Filed under: Cрпски језик
Као деца Цркве удовице – епископа нам браћом ућуткана, као чеда Оца љубљенога – домашњима оклеветанога и распињанога, као овце слепи без пастира поузданога – браћом му „пастирима“ у јаму баченога… све плачући за Јосифом нам драгим, као Праоца нам Светога Јакова – молимо Вас и преклињемо: да антиканонску, тј. антицрквену и цркворазарајуће-окупациону експедицију ниспослату нам у лику бившег епископа зах.-херц. Атанасија и „викара“ (!?! – појам крајње неразумљив; ваљда хорепископа) дечанског Теодосија ПОВУЧЕТЕ како би сви скупа превазишли догађаје минулих смутњи изазване, верујемо несвесно, још на самом почетку поста, брзоплетим, нецрквеним, чисто световним, грубо-извршним, распудним дејством светога Синода на овце паше рашкопризренског нам узорно-правоверног Архипастира Г.Г. Артемија.
Ово отворено писмо које је за узрок имало пре свега напад како на православље, тако и на Косово и Метохију, шto ради довлачења у Србију зловерног и у непокајању традиционално беспримерног римског папе 2013г. унијатско-јеретичких тежњи ради, то и ради верификације институција псеудодржаве Косова (синодском најавом постављања савршено, готово безлично – попустљивог еп. дечанског Теодосија на место психофизички живог и здравог еп. Артемија), али и коначно растурање, у СПЦ најбројнијег, православно-правоживећег монаштва окупљеног око неупоредиво најпредањскијег духовника нам владике Артемија.
Be the first! 
Не сматрам вас слушаоцима, већ саборцима…
Наш назив, што се називамо Хришћанима, није довољан. Назив који смо примили приликом нашег крштења, треба да одговара и стварности. Као што на једној новчаници није довољно да се одштампа нека сума, већ да та сума која је одштампана на новачници заиста и одговара одговарајућој залихи злата. Дакле, у часу када треба да идемо у банку, да може банка да нам да сто златних франака, уколико је одштампано сто или хиљаду, уколико је одштампано хиљаду. Иначе ће то бити само један обичан папир. На исти начин није довољан наш назив, да нас називају Хришћанима да би оправдали наше постојање на овоме свету. Назив ствара обавезе, попраћен је обавезама и дужностима. То важи за сваки позив. Ако ти је позив инжењер, називаш се инжењером. Треба да си у стању да градиш чврсте и јаке куће. Ако се називаш учитељем, треба да си у стању да учиш децу словима. Ако си лекар, није само то довољно, треба да си у стању да даш неку дијагнозу, да пронађеш одговарајуће лекове, да одредиш одговарајућу дијету, тада ћеш бити лекар, није довољно само име и назив “ја сам лекар”. Називаш се капетаном брода, није довољно само име већ и да си командант на броду и на океану. Називаш се војником и официрем, нису довољни дугмићи и манжетне, нису довољне униформе, параде, трубе и гимназија, потребно је нешто више од тога. Шта је потребно? Храброст, одлучност у нужди да жртвујеш не један живот, већ хиљаде живота за домовину, то чини војника. Као што назив војника, лекара, учитеља или било којег другог стручњака на овом свету, ствара обавезу, још већу обавезу ствара назив Хришћанин. Од свих позива који постоје у овоме свету, од краљева, принчева, војсковођа и мудрих, ја не налазим ни један други узвишенији позив, који је достојан да испуни нашу унутрашњост и наше срце и да нас понесе до небеса, ни један други позив већи на овоме свету од имена « ја сам Хришћанин».
Христофор Калива, мој срдачни пријатељ, веома важна историјска личост, једном приликом ми је рекао: „Вре, Августине, не схваташ ли шта ће бити? Сатана ће употребити сва средства да уништи Цркву. У последња времена ће употребити и једно последње оруђе. Оденуће свештенике и владике, лица у његовој власти, даће им панагије и патерице. Кроз те архијереје ће уништити Цркву“. Сатана ће се појавити са ризом, одеждом, са патерицама и пастирским штаповима!
ΔΙΣΤΑΖΩ, ἀγαπητοί μου, νὰ μιλήσω τώρα στὴν θεία λειτουργία τοῦ Πάσχα. Διστάζω, πρῶτον διότι ἡ ὥρα εἶνε περασμένη καὶ ὅλοι κουρασμένοι, δεύτερον διότι ἀπόψε ἀκούγεται ὁ βασιλεὺς τῶν ἱεροκηρύκων ὁ ἱερὸς Χρυσόστομος σὲ μία θαυμάσια ὁμιλία του, καὶ τρίτον διότι τὸ σημερινὸ εὐαγγέλιο εἶνε φιλοσοφικό, ὀντολογικό, μεταφυσικό, θεολογικό, καὶ ὁμολογῶ ὅτι εἶνε δύσκολο κανεὶς σὲ λίγα λεπτὰ νὰ τὸ ἑρμηνεύσῃ. Ἐπιτρέψτε μου ἐν τούτοις νὰ πῶ λίγες λέξεις.
ΕΡΜΗΝΕΥΟΥΜΕ, ἀγαπητοί μου, πρακτικῶς τοὺς τέσσερις περίφημους στίχους ποὺ συνοδεύουν τὸ ἀλληλούια στὴν ἀρχὴ τοῦ ὄρθρου, ἀμέσως μετὰ τὸν ἑξάψαλμο. Εἶνε λόγια τοῦ προφήτου Ἠσαΐου καὶ ψάλλονται στὶς ἀκολουθίες τῆς ἁγίας καὶ Μεγάλης Ἑβδομάδος τὶς τρεῖς – τέσσερις πρῶτες μέρες. Ὁ πρῶτος στίχος, ὅπως ἀκούσαμε, εἶνε· 
ΣΤΟΥΣ ΕΣΧΑΤΟΥΣ ΚΑΙΡΟΥΣ Ο ΣΑΤΑΝΑΣ ΘΑ ΝΤΥΣΕΙ ΠΑΠΑΔΕΣ 
∆ιότι γιά νά γίνῃ κανείς δεσπότης πρέπει νά εἶνε ἤ θεόκλητος ἤ δηµόκλητος. Αὐτούς οὔτε ὁ Θεός τούς κάλεσε, οὔτε ὁ λαός τούς διάλεξε! Καί ἐν γένει σήµερα τούς δεσποτάδες στήν Ἐκκλησία µας οὔτε ὁ Θεός τούς καλεῖ, οὔτε ὁ λαός τούς διαλέγει […] 
“Na žalost i ono malo dobrih episkopa što postoji je plašljivo i nema hrabrosti da se bori! Plaše se i boje se da će biti raščinjeni!”
„Cei care au în ei o mică evlavie, care cred în Dumnezeu, aud de demnitatea episcopală şi sufletul lor se cutremură! […] [De aceea] i-a şi luat cu forţa poporul şi i-a făcut episcopi! L-a luat pe Marele Vasile cu forţa, l-a luat pe Ioan Gură de Aur cu forţa, l-au apucat pe Atanasie cu forţa… Acum, ei înşişi apucă cu forţa demnitatea episcopală! Iată marea diferenţă. […] Şi vă întreb: De la astfel de episcopi (vlădici), care au intrat nu pe uşă, ci pe fereastră, printre cărămizi, poţi să aştepţi altceva? Pentru că pentru a deveni cineva episcop (vlădică) trebuie să fie chemat de Dumnezeu sau chemat de popor. Pe aceştia nici Dumnezeu nu i-a chemat, nici poporul nu i-a ales! Şi, în general, astăzi, în Biserica noastră, pe episcopi nici Dumnezeu nu-i cheamă, nici poporul nu-i alege. […]
Jedno, dragi moji, od najvećih zala koje pogađa čovečanstvo je nezahvalnost. Suprotna vrlina je zahvalnost, da imaš potrebu da kažeš jedno hvala svojim dobročiniteljima. Zahvalan čovek je dužan svome ocu koji ga je rodio, svojoj majci koja ga je othranila, učitelju koji ga je učio, svešteniku koji ga je blagosiljao, dužan je svakom svom dobročinitelju.
УГ „Законоправило“ («Νομοκανόνας»)
Οι φωνές των αρχιερέων, που υπερίσχυσαν στην σύνοδο είναι
Μετά βαθυτάτης πικρίας, άλγους και οδύνης Αισθανόμεθα βαθύτατον αποτροπιασμόν δια την απαράδεκτον αυτήν απόφασιν της Ορθοδόξου Σερβικής Εκκλησίας, αλλά 
Угледао сам слатко светло дана, 1907 године. Рођен сам на једном острву Киклада, на Паросу. Моји телесни преци, по предању су долазили са великог острва Крита који се називао у оно време стране окупације Кандиа, тако су се и они звали Кандиоте. Као дете сам растао у побожном окружењу мога села Лефке, побожност њених становника сведочи око 20 светих храмова, црквица и припрата. Моја мајка је била учитељица, од малих ногу сам живео у школској атмосфери, коју је предводио предивни надстојник, подсећајући на надстојнике Рода, чувени Јоанис Гаитанос, чију је биографију написао један његов ученик архимандрит о. Николаос Аркас. Био сам несташно и немирно дете, које је пуно пута осетило педагошки штап својих учитеља и родитеља. О, добри моји родитељи и учитељи, за строгоћу коју сте ми показали, која је прикривала мноштво брижности, колико сам вам само захвалан!
Patrijarh Vartolomej u Judejskoj Sinagogi 
Kao Episkopi smo dužni da propovedamo i opominjemo druge. Znaš li šta žele ateisti? Ateisti i nevernici ne žele da postoji propoved, ne žele da postoji kontrola u društvu, da bi se lakše raspalo to društvo.
Šta nam je činiti? Kako ćemo se spasiti? Naše spasenje je lako. Ne kažem ti da ideš tamo u neku spilju na Svetoj Gori i da se zamonašiš. Ne kažem ti da uzmeš brojanicu, kao sveta Marija Egipćanka i da ideš u pustinju i da tamo živiš teškim isposničkim životom. Ne kažem ti da napustiš svoju ženu i decu. Ne kažem ti da ideš na brdo, ne. Ostani sa svojom ženom i decom u društvu i veruj, da, da veruješ pored tolikih dokaza da postoji Bog. Lako se spasiti na taj način.
Čemu nas poučava, dragi moji krst? Uzmite olovku i beležite. Šta da pišete? Kao što deca u školi uče da je 2 + 2 = 4, tako i krst je =. Šta je krst? Mislite da je to samo jedno drvo koje ukoliko celivamo, spašeni smo? Veliku pogrešku činite, ne stoje tako stvari. Krst = oproštaj. Na krstu je Hristos oprostio ubicama. Da li postoje danas ovde u crkvi ljudi koji su u zavadi? Postoje li snahe koje mrze svekrve? Postoje li kuće koje ne govore? Postoje li komšije koje se ne pozdravljaju? Postoji mržnja? Danas nam krst govori’ Oprostite! Ako ne opraštaš onda se nemoj približavati krstu, nemoj ga celivati. Sve dok u svome srcu imaš mržnju, tu zmiju otrovnicu, ne možeš da se približiš krstu. Zato što krst znači oproštaj. Da oprostiš i najvećem svome neprijatelju.
Odgovor o. Avgustina: Dete moje, «nemoguće ljudima je moguće Bogu». Od nas traži velike stvari Bog i za velike stvari smo stvoreni. Ukoliko imamo veru veličine zrna, daće nam snagu Bog. Kada neko pomisli, šta su bili učenici? Hvata te vrtoglavica. Učenici su bili samo dvanaest ribara, ali su promenili ceo svet. Daj mi takve saradnike da potresem ekumenu. To je pitanje vere.