Αυγουστίνος Καντιώτης



Archive for Νοεμβρίου, 2010

ΚΑΙ ΑΠΟΡΟΥΜΕ ΚΑΙ ΑΝΗΣΥΧΟΥΜΕ! ΓΙΑ ΤΗΝ «ΚΑΡΤΑ ΤΟΥ ΠΟΛΙΤΗ»

author Posted by: Επίσκοπος Αυγουστίνος Καντιώτης on date Νοέ 30th, 2010 | filed Filed under: ΜΗΝΥΜ. ΠΑΡΑΛ. ΠΡΟΩΘ.
Δευτέρα, 6 Δεκεμβρίου 2010

ΚΑΙ ΑΠΟΡΟΥΜΕ ΚΑΙ ΑΝΗΣΥΧΟΥΜΕ!

ΓΙΑ ΤΗΝ «ΚΑΡΤΑ ΤΟΥ ΠΟΛΙΤΗ»
______Στο ζήτημα της πολυδιαφημιζόμενης «κάρτας του πολίτη» επικρατεί ένας γνόφος. Η περιρρέουσα ατμόσφαιρα δεν είναι καθαρή. Η Ιερά Σύνοδος κατ΄αρχήν διά του από 17ης Νοεμβρίου 2010 Ανακοινωθέντος εγνωστοποίησε τα εξής:

Ανακοινωθέν της Ιεράς Συνόδου

Η Διαρκής Ιερά Σύνοδος ενημερώθηκε από τον Πρόεδρο της Συνοδικής Επιτροπής Δογματικών και Νομοκανονικών Ζητημάτων Σεβασμιώτατο Μητροπολίτη Φιλίππων, Νεαπόλεως και Θάσου κ. Προκόπιο, ότι, το απόγευμα της Δευτέρας 15 Νοεμβρίου ε.ε., συμμετείχαν σε κοινή Συνεδρίαση στο Συνοδικό Μέγαρο η Συνοδική Επιτροπή Δογματικών και Νομοκανονικών Ζητημάτων, η Ειδική Συνοδική Επιτροπή Ανθρωπίνων Δικαιωμάτων, Στελέχη της Ελληνικής Κυβερνήσεως και ειδικοί Επιστήμονες και Εμπειρογνώμονες, τόσο από τον χώρο της Νομικής, όσον και της Πληροφορικής, με αντικείμενο την μελέτη της εκδόσεως της «Κάρτας του Πολίτη».

Από την Σύσκεψη προέκυψαν τα κάτωθι συμπεράσματα :
1. Η Κυβέρνηση προχωρεί στην αντικατάσταση της Αστυνομικής Ταυτότητος με την «Κάρτα του Πολίτη», η τεχνολογία της οποίας θα την καθιστά απαραχάρακτη και θα προστατεύονται τα δικαιώματα των πολιτών από την δράση του κοινού εγκλήματος. Σε αυτή θα περιέχονται μόνο τα στοιχεία ταυτότητος του κατόχου.
2. Αναμένεται από τις αρμόδιες Κρατικές Υπηρεσίες να δοθεί προς δημόσια διαβούλευση στις αρχές του νέου έτους 2011, και επομένως και προς την Διαρκή Ιερά Σύνοδο, σχέδιο κειμένου με τις τεχνικές και νομικές προϋποθέσεις για την έκδοση της «Κάρτας».
3. Από την πλευρά των Μελών των Συνοδικών Επιτροπών τονίσθηκε, ότι η Εκκλησία είναι υποχρεωμένη να διαφυλάττει την ελευθερία του προσώπου και να υπερασπίζεται την ακεραιότητα της πίστεως. Γι’ αυτό :
α) Η «Κάρτα του Πολίτη» δεν πρέπει να περιέχει κατ’ ουδένα τρόπο εμφανή η αφανή τον αριθμό «666».
β) Επίσης κατ’ ουδένα τρόπο πρέπει με αυτή να παραβιάζονται οι προσωπικές ελευθερίες.
4. Τα στελέχη της Ελληνικής Κυβερνήσεως εδήλωσαν, ότι συμφωνούν με τις παρατηρήσεις των Μελών των αρμοδίων Επιτροπών της Εκκλησίας και θα τις λάβουν υπ’ όψιν τους.
Τούτων δοθέντων η Ιερά Σύνοδος αναμένει το καταρτιζόμενο σχέδιο από τις αρμόδιες Υπηρεσίες για την έκδοση της «Κάρτας» για να τοποθετηθεί υπευθύνως.
Γι’ αυτό συνιστά στον ευαγή Ιερό Κλήρο, στους Μοναχούς και στους πιστούς να αναμένουν την τελική θέση Της.
Εκ της Διαρκούς Ιεράς Συνόδου
______Εις τα ανωτέρω θα μπορούσε κάθε καλόπιστος κριτής να παρατηρήσει τα εξής:
ΠΡΩΤΟΝ
1. Η Κυβέρνηση προχωρεί στην αντικατάσταση της Αστυνομικής Ταυτότητος με την «Κάρτα του Πολίτη», η τεχνολογία της οποίας θα την καθιστά απαραχάρακτη και θα προστατεύονται τα δικαιώματα των πολιτών από την δράση του κοινού εγκλήματος. Σε αυτή θα περιέχονται μόνο τα στοιχεία ταυτότητος του κατόχου.
_____Αν ήταν τόσο απλά τα πράγματα, γιατί άραγε η Κυβέρνησις δεν προβαίνει σε μια ανακοίνωση, ώστε να ηρεμήσουν τά πνεύματα των Ελλήνων; Γιατί λοιπόν το Υπουργικό Συμβούλιο ή  ο Πρωθυποργός ή ο καθ΄ύλην αρμόδιος Υπουργός δεν βγαίνουν να μας είπουν, ότι στην κάρτα του πολίτη «θα περιέχονται μόνο τα στοιχεία ταυτότητος του κατόχου»; Πολύ φοβούμεθα, ότι η Κυβέρνησις δεν λέγει την αλήθεια πρός τούς εκπροσώπους της Εκκλησίας. Γράψτε το κάπου και εύχομαι να διαψευσθώ.
ΔΕΥΤΕΡΟΝ
2. Αναμένεται από τις αρμόδιες Κρατικές Υπηρεσίες να δοθεί προς δημόσια διαβούλευση στις αρχές του νέου έτους 2011, και επομένως και προς την Διαρκή Ιερά Σύνοδο, σχέδιο κειμένου με τις τεχνικές και νομικές προϋποθέσεις για την έκδοση της «Κάρτας».

_____Αν έτσι έχουν τά πράγματα, γιατί άραγε η Κυβέρνησις έθεσε ήδη σε δημόσια διαβούλευση το θέμα της κάρτας; Καί όπως πολύ σωστά παρατηρεί ο Καθηγητής κ. Τσελεγγίδης. Επί τίνος ζητήματος ζητεί την γνώμην των Πολιτών της η Κυβέρνησις, αφού δεν έχει δώσει στη δημοσιότητα ούτε κάποιο κείμενο, ούτε κάποια έστω περιγραφή της κάρτας; Στην Ιερά Σύνοδο η Κυβέρνησις λέγει, ότι θα δώσει στη  δημοσιότητα σχέδιο κειμένου στίς αρχές του 2011! Γιατί λοιπόν σήμερα πιά  άνοιξε το δημόσιο διάλογο καί μάλιστα χωρίς γνωστικό αντικείμενο; Βλέπε ———-Το ερώτημα προβάλλει αυθόρμητα: Ποιός κοροϊδεύει ποιόν; Γιατί άραγε η Ιερά Σύνοδος δεν διαμαρτύρεται για την πρόωρη έναρξη της «δημόσιας διαβούλευσης»;
ΤΡΙΤΟΝ
4. Τα στελέχη της Ελληνικής Κυβερνήσεως εδήλωσαν, ότι συμφωνούν με τις παρατηρήσεις των Μελών των αρμοδίων Επιτροπών της Εκκλησίας και θα τις λάβουν υπ’ όψιν τους.
_______Μας επιτρέπεται να ερωτήσουμε τίς Συνοδικές Υπηρεσίες: Η δήλωσις των Στελεχών της Ελληνικής Κυβερνήσεως, ότι συμφωνούν κλπ είναι άραγε γραπτή και τεκμηριωμένη; Ή μήπως είναι «λόγια του αέρα»;
ΤΕΤΑΡΤΟΝ
……Τούτων δοθέντων η Ιερά Σύνοδος αναμένει το καταρτιζόμενο σχέδιο από τις αρμόδιες Υπηρεσίες για την έκδοση της «Κάρτας» για να τοποθετηθεί υπευθύνως. Γι’ αυτό συνιστά στον ευαγή Ιερό Κλήρο, στους Μοναχούς και στους πιστούς να αναμένουν την τελική θέση Της.
______Θά συμφωνήσουμε κατ’αρχήν μέ τήν άποψη, ότι όλοι μας πρέπει να αναμένουμε την τελική θέση της Διοικήσεως της Εκκλησίας επί του ζητήματος τούτου και ότι συνεπῶς δεν μπορεί ο καθένας μας, δηλ. ούτε Επίσκοπος, ούτε Πρεσβύτερος, ούτε πιστός να σπεύδει για να εκδώσει είτε μανιφέστα εἰτε οδηγίες περί της αποδοχής ή της απορρίψεως της κάρτας του πολίτη. Η ενότης της Εκκλησίας  και η ενιαία αντιμετώπισις του θέματος είναι πρωταρχικόν ζήτημα.
______Αλλά παρά ταύτα δεν μπορούμε να συμφωνήσουμε με τον εφησυχασμό της Ιεράς Συνόδου, όπως εκφράζεται στα εξης λόγια «η Ιερά Σύνοδος αναμένει το καταρτιζόμενο σχέδιο από τις αρμόδιες Υπηρεσίες για την έκδοση της «Κάρτας» για να τοποθετηθεί υπευθύνως«. Αυτός ο εφησυχασμός μας εμβάλλει σε μεγάλη ανησυχία. Δεν αμφισβητούμε της ακεραιότητα των Αδελφών μας Συνοδικῶν καί τήν μεγίστη ευαισθησία ςοτους για τα ζητήματα της πίστεως. Πλήν όμως απέναντί μας έχουμε ένα ύπουλο αντίπαλο, ο οποίος πολλά μας έχει παρουσιάσει δείγματα της δολιότητός του. Οι απόψεις της κας Δραγώνα, της κας Ρεπούση π.χ. εισήχθησαν στην Εκπαίδευση «εν κρυπτώ και παραβύστω», δηλ. με δόλιο τρόπο! Ποιός λοιπόν μας εγγυάται, ότι μιά μέρα δεν θα μας παρουσιάσουν τη κάρτα μέ όσα κατακριτέα στοιχεία θα περιέχει; Προσωπικά μας γνώμη είναι, ότι η Ιερά Σύνοδος θά έδει να ακολουθήσει μια επιθετική στάση. Δηλ. εγγράφως και δια παραστάσεων πρός τόν κ. Πρωθυπουργό να καταστήσει σαφές, ότι με κανένα τρόπο δεν θα αποδεχθή μια κάρτα, η οποία θα έχει τόν δυσώνυμο αριθμό 666, προσωπικά δεδομένα κλπ. Ότι επίσης με κανένα τρόπο δεν θα αποδεχθή μιά κάρτα, της οποίας το περιεχόμενο δεν θα μπορεί να αναγνώσει, χρησιμοποιώντας ηλεκτρονικά μέσα, ο κάτοχός της! Στην ταυτότητά μου σήμερα γνωρίζω ποιά στοιχεία περιλαμβάνει! Πρέπει και στο νέο τύπο ταυτότητος, δηλ. στην κάρτα του Πολίτη, να μπορώ να αναγνώσω, να ελέγξω καί να επιβεβαιώσω τα σοιχεία μου. Ούτε τραπεζικοί λογαριασμοί έχουν θέση εκεί, ούτε τα περί της υγείας μου, ούτε τα του ποινικού μητρώου μου. ΤΙΠΟΤΕ ΑΠΟ ΟΛΑ ΑΥΤΑ! Σήμερα,  λοιπόν, ε’δω καί τώρα, θα πρέπει η Ιερά Σύνοδος να εξασφαλίσει από την Κυβέρνηση μια επίσημη καί δεσμευτική διαβεβαίωση, ότι όλα αυτά ΔΕΝ θα περιλαμβάνωνται στην πρίφημη κάρτα! Αλλοιώς, αν περιμένουμε αύριο να μας κοινοποιήσουν «το καταρτιζόμενο σχέδιο »  θα είναι αργά, πολύ αργά μάλιστα!
_____Δεν είναι δυνατόν ένα Μέλος της Εκκλησίας, ο Ελλογιμώτατος κ. Δ. Τσελεγγίδης, Καθηγητής της Θεολογικής Σχολής του ΑΠΘ,  να είναι προμηθεύς, η δε Εκκλησία μας να ανήκει στην τάξη των επιμηθέων. Το προνοείν είναι ίδιον των σοφών. Ο κ.Τσελεγγίδης λοιπόν, τρέχοντας μπροστά από τα γεγονότα,  πρώτον μεν απευθύνει πρός τήν Κυβέρνησιν δέκα καυτά ερωτήματα για τόν χαρακτήρα της κάρτας  (βλ. Ορθόδοξον Τύπον της 26ης Νοεμβρίου ε.ε.), δεύτερον δέ συνιστά καί προτρέπει τήν Εκκλησίαν νά σπεύσει για να κατοχυρώσει τα δικαιώματά μας μέσα από το πρωτογενές Ευρωπαϊκό Συνταγματικό Δίκαιο, ζητώντας τήν θεσμοθέτηση των θεμελιωδών δικαιωμάτων μας ως εξής:
ΠΕΜΠΤΟΝ, Ένα ερώτημα:

«Δέν επιτρέπεται η Ε.Ε. ή κράτος-μέλος της νά νομοθετήσει, νά προωθήσει καί νά επιβάλλει σέ οποιοδήποτε έγγραφο, κάρτα, μικροτσίπ, ταυτότητα ή ηλεκτρονικό σύστημα συναλλαγών, κάποιο αριθμό – όπως τόν δυσώνυμο 666 – όνομα ή σύμβολο ή χάραγμα, πού προσβάλλει τή θρησκευτική συνείδηση των Χριστιανων ή των οπαδών άλλης θρησκείας».

______Τόσες και τόσες πληροφορίες κυκλοφορούν μέσα από τό διαδίκτυο ως πρός το σχήμα και το περιεχόμενο της κάρτας του πολίτη. Είναι λοιπόν ακατανόητο η μεν Κυβέρνησις να ισχυρίζεται, ότι δεν έχει ετοιμάσει ακόμη το Σχέδιο του σχετικού Νόμου, η δέ Εκκλησία της Ελλάδος νά πείθεται στις έωλες διαβεβαιώσεις -προφορικές μάλλον- στελεχών της Κρατικής Μηχανής  και να  μη αξιοποιεί όλες τις διαθέσιμες πληροφορίες, έστω καί με την παρενόχληση της Κυβερνήσεως υπό την μορφή ερωτήσεως για μια επίσημη διάψευσή τους του τύπου: «Πείτε μας κ. Υπουργέ, σκέπτεσθε νά …….»; Επί τέλους η Ιερά Σύνοδος ας ακολουθήσει τήν μέθοδο Τσελεγγίδη! Ας προλάβει τα γεγονότα. Τώρα είναι ο καιρός της δράσεως! Ας αξιοποιήσει ο Μακαριώτατος Αρχιεπίσκοπος κ. Ιερώνυμος την προσωπική του σχέση με τον κ. Πρωθυπουργό!
Λοιπόν πως είναι δυνατόν να κυκλοφορούν μέσα από το διαδίκτυο τόσες πληροφορίες και η Ιερά Σύνοδος να αρκείται στις διαβεβαιώσεις Κυβερνητικών Στελεχών;
_______Ως επιβεβαίωση των ανωτέρω σας παραθέτω στη συνέχεια μιά περιγραφή της Κάρτας, όπως κυκλοφορεί στο διαδίκτυο. Βεβαίως ούτε να την επιβεβαιώσω δύναμαι, ούτε όμως και να την διαψεύσω.
+Ο ΚΑΛΑΒΡΥΤΩΝ και ΑΙΓΙΑΛΕΙΑΣ ΑΜΒΡΟΣΙΟΣ
Αίγιον, 6 Δεκεμβρίου 2010

ΠΑΙΔΙΑΤΡΟΣ ΠΑΥΛΟΣ Γ. ΜΠΙΛΑΛΗΣ

author Posted by: Επίσκοπος Αυγουστίνος Καντιώτης on date Νοέ 30th, 2010 | filed Filed under: ΜΗΝΥΜ. ΠΑΡΑΛ. ΠΡΟΩΘ.


Ίδρυμα Προασπίσεως Ηθικών και Πνευματικών Αξιών

ΠΑΙΔΙΑΤΡΟΣ ΠΑΥΛΟΣ Γ. ΜΠΙΛΑΛΗΣ

(+30.11.2010)

MPILL.Λαμπρὸς ἐπιστήμων καὶ  ταπεινὸς Ἄνθρωπος μὲ μεγάλην κοινωνικὴν εὐαισθησίαν εἶχε τὸ τηλέφωνον του καὶ τὸν ἑαυτόν του 24 ὧρες τὸ 24 ωρον εἰς τὴν διάθεσιν τῶν ἀσθενῶν παιδιῶν καὶ τῶν δεινοπαθούντων συνανθρώπων μας. Καταγόμενος ἐκ τοῦ χωρίου Μηλιὲς Ἠλείας ἀνέπτυξεν ἀπὸ πολὺ νέος μεγάλην ἐπιστημονικὴν καὶ ποικίλην κοινωνικὴν δραστηριότητα.

Ἦτο ἀπὸ τὰ ἱδρυτικὰ μέλη τοῦ Σωματείου μας «Οἱ Φίλοι τοῦ τάματος τοῦ Ἔθνους» καὶ εὑρίσκετο συνεχῶς ἐν ἀγωνίᾳ διὰ τὴν πραγματοποίησίν του.

Μέχρι καὶ τὰς τελευταίας μας συζητήσεις ἐξεφραζε τὸν σφοδρόν του πόθον, ὅτι πρέπει νὰ κάνωμε τὰ ἀδύνατα δυνατά, ὥστε τὸ Τάμα τοῦ Ἔθνους νὰ πραγματοποιηθῇ τὸ συντομώτατον δυνατὸν καὶ μόνον εἰς τὴν περίοπτον θέσιν τοῦ Ἀττικοῦ  Ἄλσους, ὅπου ἔχουν διατεθῆ χρήματα εὐλαβῶν φίλων τοῦ Τάματος τοῦ Ἔθνους διὰ ἀπαλλοτριώσεις, ὁδοὺς προσβάσεων κ.λπ.

Ὁ ἀείμνηστος Παῦλος (πρῶτος ἐκ δεξιὼν) πάντοτε εἰς τὰς ἐπάλξεις. Κατὰ τὴν συνάντησίν μας τὴν 4.6.2009 μὲ τὸν  Πρωτοσύγκελλον Πανοσιολ. Ἀρχιμ. π. Γαβριὴλ  Παπανικολάου (ἀδυνατοῦντος τοῦ Ἀρχιεπισκόπου νὰ μᾶς δεχθῇ) κατὰ μίαν ἀπὸ τὰς πολλὰς ἐκκλήσεις μας συμπαραστάσεως τῆς Ἐκκλησίας εἰς τὴν πραγματοποίησιν τοῦ Τάματος τοῦ Ἔθνους.

ΑΙΩΝΙΑ  Η  ΜΝΗΜΗ  ΑΥΤΟΥ !

AПОСТОЛ АНДРЕЈ ПРВОЗВАНИ (ΣΕΡΒΙΚΑ)

author Posted by: Επίσκοπος Αυγουστίνος Καντιώτης on date Νοέ 29th, 2010 | filed Filed under: Cрпски језик

13 Децембар/30 Новембар

AПОСТОЛ  АНДРЕЈ ПРВОЗВАНИ

(Прво познанство са Христом)

Απόστολος+Ανδρέας+2Данас, драги моји, наша света црква слави успомену на апостола Андреја. Андреј је један од дванаест ученика Христових. Предање говори, да је после Вазнесења Христовог проповедао еванђеље у Скитији и у Колхиди. Постоје и писмена сведочанства, да је проповедао у Витанији и у  Понду, у Пропондиди, у Халкидони, у Византији, у Македонији, у Тракији, у Тесалији и у Грчкој све до Херсона. Из Херсона се опет вратио у Византију, пошто је тамо поставио епископа Стахија, дошао је на Пелопонез. У Патри га је ухватио царски намесник  Егеат и разапео га на крсту  са главом према доле. То је светитељев крај. А који је био његов почетак? Данас се чита она еванђељска прича, која говори о првом познанству апостола Андреја са Христом (види. Јован. 1,35-52).

* * *

Андреј је родом био из Витсаиде. Потицао је из једне сиромашне рибарске породице . Глава породице је био Јона. Андреј и његов брат Симеон заједно са својим оцем су имали један мали чамац с којим су пецали на Галилејском језеру. Живели су скромним и мирним животом. Били су непознати осталом свету. Два брата, Андреј и Петар – тако је назван касније Симеон, су били веома племенита бића. Њихова интересовања нису се ограничавала само на њиховом занимању. Нису гледали само како би пецали, шта би јели и како би живели. Имали су и узвишенија интересовања. Као Јудејци у религији у којој су били, веровали су у истинитог Бога. Веровали су у оно што су их поучили Мојсије и пророци. Ишли су редовно у синагогу и из онога што су видели и прочитали у њиховом срцу се родила жива нада, да  се приближило време када ће доћи Месија Христос, који ће спасити Израиљ и цео свет.  Са том надом су живели ти сиромашни рибари Галилејски. Зато, када су чули да се на реци Јордан појавио пророк Јован, који је пророковао да долази Месија и који је позивао свет на покајање, Андреј и Петар  су одмах потрчали на Јордан и постали ученици Јована Претече. Колико им је било угодно да га слушају и гледају! Међутим, када је једног дана Христос као један странац прошетао поред обале, Јован, који га је познао, пун радости и усхићења га је представио Андреју и еванђелисти Јовану и рекао им: „Гле,  Јагње Божје“ (Јован. 1,36). Као и у другој прилици што је рекао, „Гле, јагње Божје које узима на себе грехе света! „  (Јован. 1,29). У то мало речи је утиснута тајна божанске икономије. Послушајмо. Као што примећује свети Хрисостом, Христос се не назива само „јагње“. То значи да Христос није само један од многих јагањаца које су сваке године клали  Јевреји за пасху, већ је посебно Јагње. Он је Избавитељ и Спаситељ света. Још и Златоусти, тумачећи рећ „јагње“  нам говори  да Христос није само једно од многих јагањаца које су сваке године клали Јевреји за пасху, већ је јединствено Јагње. Јагње чија праслика и сенка су јагањци Јевреја. Он је Избавитељ и Спаситељ света. Још тумачећи реч „узима“, примећује Хрисостом да је његова жртва на Голготи  била јединствена. Кроз ту јединствену жртву опраштају се грехови целога света. Увек Христос носи, узима, подиже грехове света кроз веру и вршење тајни божије еухаристије. Андреј и Јован, чим су чули речи Јована Претече, који је препоручио Христа као Избавитеља света, одлучили су да се приближе Христу и да га упознају поближе. Јован Претеча не би зажалио ако би они отишли од њега Христу. Радовао би се Read more »

«ΕΥΡΗΚΑΜΕΝ»

author Posted by: Επίσκοπος Αυγουστίνος Καντιώτης on date Νοέ 29th, 2010 | filed Filed under: εορτολογιο

Αποστόλου Ανδρέα

30 Νοεμβρίου

«ΕΥΡΗΚΑΜΕΝ»

(Iωάν. 1,42)

ΣΗΜΕΡΑ, 30 Νοεμβρίου, ἡ ἁγία μας Ἐκκλησία ἑορτάζει τὴ μνήμη τοῦ ἁγίου Ἀνδρέου. Μὲ τὸ ὄνομα Ἀνδρέας τιμῶνται καὶ ἄλλοι ἅγιοι. Ἀπὸ τοὺς πιὸ ὀνομαστοὺς εἶνε ὁ Ἀνδρέας Κρήτης, ὁ ποιητὴς τοῦ Μεγάλου Κανόνος, τοῦ θαυμασίου ἐκείνου ποιήματος ποὺ ψάλλεται τὴ Μεγάλη Τεσσαρακοστή, ὁ ἅγιος Ἀνδρέας ὁ σαλὸς (ἔτσι τὸν ἔλεγε ὁ κόσμος γιὰ τὰ παράξενα ἔργα ποὺ ἔκανε), ὁ ὁποῖος τὴ νύχτα σὲ ἀγρυπνία σὲ ναὸ τῆς Κωνσταντινουπόλεως εἶδε τὴν ὑπεραγία Θεοτόκο ν᾿ ἁπλώνῃ τὸ μαφόριό της, τὴ μανδήλα της, καὶ νὰ σκεπάζῃ τὸ λαό, γεγονὸς ποὺ ἑορτάζει ἡ Ἐκκλησία μας στὶς 28 Ὀκτωβρίου, ἡμέρα ποὺ μὲ τὴ βοήθεια τῆς Παναγίας ἡ μικρή μας πατρίδα ἀξιώθηκε νὰ πῇ τὸ ἱστορικό της «ΟΧΙ».
Ὁ σπουδαιότερος ὅμως ἀπὸ ὅλους ὅσους φέρουν τὸ ὄνομα Ἀνδρέας, ποὺ λάμπει ὡς ἀστὴρ πρώτου μεγέθους, εἶνε ὁ αὐτὸς ποὺ ἑορτάζουμε σήμερα· ὁ ἀπόστολος Ἀνδρέας ὁ πρωτόκλητος. Γι᾿ αὐτὸν θὰ ποῦμε λίγα λόγια.

* * *

Ὁ ἅγιος Ἀνδρέας ἦταν ψαρᾶς. Ψαρᾶς αὐτός, ψαρᾶς ὁ ἀδερφός του ὁ Πέτρος, ὅπως ψαρᾶδες ἦταν καὶ τ᾿ ἀδέρφια Ἰωάννης καὶ Ἰάκωβος μαζὶ μὲ τὸν πατέρα τους τὸν Ζεβεδαῖο. Ὅλοι αὐτοὶ ψαρᾶδες, ποὺ κατήγοντο ἀπὸ ἕνα μικρὸ χωριό, τὴ Βηθσαϊδὰ τῆς Γαλιλαίας, καὶ ζοῦσαν ἀπὸ τὸ ταπεινό τους ἐπάγγελμα. Ποιός θὰ φανταζόταν, ὅτι τὰ ὀνόματα αὐτῶν τῶν ἀσήμων ἐργατῶν τῆς θαλάσσης θὰ ἐγίνοντο μετὰ πασίγνωστα; Καὶ ὅμως νίκησαν τὰ ὀνόματα μεγάλων φιλοσόφων καὶ ῥητόρων.
Ὁ ἅγιος Ἀνδρέας στὴν ἀρχὴ ἦταν μαθητὴς τοῦ Ἰωάννου τοῦ Προδρόμου. Ὅταν μιὰ μέρα ὁ Χριστὸς πέρασε ἀπὸ τὸ μέρος ποὺ ἔμενε ὁ Ἰωάννης, τότε ὁ Πρόδρομος, ταπεινὸς ὅπως ἦταν καὶ συναισθανόμενος τὴ μικρότητά του, ἔδειξε τὸ Χριστὸ καὶ εἶπε· «Ἴδε ὁ ἀμνὸς τοῦ Θεοῦ ὁ αρων τὴν ἁμαρτίαν τοῦ κόσμου», αὐτὸς θὰ εἶνε ὁ ἐξιλασμός, ὁ λυτρωτὴς τοῦ κόσμου (Ἰωάν. 1,29,36). Ἔτσι ὁ Ἀνδρέας ἦταν ὁ πρῶτος ποὺ πλησίασε καὶ γνώρισε τὸ Χριστό. Καὶ μετά, γεμᾶτος χαρὰ καὶ ἐνθουσιασμό, πῆγε καὶ βρῆκε τὸν ἀδερφό του τὸν Πέτρο καὶ τοῦ λέει· «Εὑρήκαμεν τὸν Μεσσίαν» (ἔ.ἀ. 1,42), βρήκαμε τὸ θησαυρό, τὸν πολύτιμο μαργαρίτη.
Οἱ δύο ἀδελφοὶ Πέτρος καὶ Ἀνδρέας ἐκλήθησαν ἀπὸ τὸν Κύριο ἐπισήμως νὰ τὸν ἀκολουθήσουν ἐκεῖ ποὺ ψάρευαν στὴ λίμνη Γεννησαρὲτ τῆς Γαλιλαίας. Ἀμέσως τὸν ἀκολούθησαν. Καὶ εἶχαν διακεκριμένη θέσι μεταξὺ τῶν μαθητῶν τοῦ Χριστοῦ· ὁ μὲν Πέτρος λέγεται κορυφαῖος, ἐνῷ ὁ Ἀνδρέας λέγεται πρωτόκλητος.
Στὸ Εὐαγγέλιο βλέπουμε, ὅτι τὸ ὄνομα τοῦ Ἀνδρέα συνδέεται καὶ μὲ τὴ μικρὰ ἀλλὰ ἱστορικὴ πατρίδα μας. Διότι Read more »

www.eparhija-prizren.org

author Posted by: Επίσκοπος Αυγουστίνος Καντιώτης on date Νοέ 28th, 2010 | filed Filed under: Eпископ Артемије

Φοβούμαστε

για τη ζωη του Επισκοπου

μας ΑΡΤΕΜΙΟΥ

www.borbazaveru.com


mnaum.thumbnail…Οι Μοναχοί από το μοναστήρι Ljuljaci δεν το κρύβουν ότι φοβούνται πολύ για τη ζωή του Επισκόπου Ράσκας και Πριζρένης Αρτεμίου, και ανησυχούν για την ασφάλειά του.
Πρίν απο λίγες μέρες και ενώ οδηγούσε ο γραμματέας μοναχός το Φίατ που χρησιμοποιεί ο επίσκοπος ακούστηκε ενα δυνατός θόρυβος στο όχημα.
Αμέσως το πήγε στο μηχανικό και στην εξέτασί του φάνηκε ότι ήταν ξεβιδωμένες οι βίδες και μάλιστα, κατά την γνώμη του μηχανικού, πρέπει να ξεβιδώθηκαν με το χέρι.
Αυτό έγινε αφορμή για να σκεφθούμε σοβαρά την ασφάλεια του Επισκόπου μας, είπε ο μοναχός Ναούμ, με τον δικαιολογημένο φόβο του ότι κάποιοι θέλουν και επιθυμούν διακαώς να τον βγάλουν από τη μέση και να εξοντωθή ο Επίσκοπος Αρτέμιος.
Και όχι μόνον ηθικά, όπως προσπαθεί να το κάνη η ΤΡΟΪΚΑ των ΤΡΙΩΝ, αλλα ακόμα και βιολογικά αφού από την παρουσία του ενοχλούνται εκτός των άλλων και καποιες παγκόσμιες δυνάμεις.

______________
Εν τω μεταξύ, άγνωστο για ποιούς λόγους, η ομάς των τριών οικουμενιστών της ΤΡΟΪΚΑΣ κινείται σε όλα τα κοινωνικά επίπεδα και σκέφτεται και μεθοδεύει τίνι τρόπω θα εξοντώση τον επίσκοπο Αρτέμιο.

Ηδη κατάφερε να υπάρχουν ειδικές δυνάμεις ασφαλείας που να τον παρακολουθούν ανελλιπώς και επί 24ώρου βάσεως.
Οι λόγοι βέβαια που γίνεται αυτό είναι άγνωστοι.
Ο επισκοπικός φθόνος και η επισκοπική μανία, όπως διδάσκει η ιστορία, είναι πάθη ΑΠΥΘΜΕΝΑ.
Ο ίδιος ο Διάβολος μαθητεύει στα πάθη αυτά, από τα πρόσωπα των ΚΑΚΩΝ και ΦΘΟΝΕΡΩΝ επισκόπων.


5269871

Његово Преосвештенство Епископ рашко-призренски

г. Артемије дао је краћи интервју за Инфо-службу

Епархије рашко-призренске

и косовско-метохијске.

Θεοδ.1. Ваше Преосвештенство, како коментаришете иступање у јавности Вашег „наследника“ Теодосија?

Одг: Епископ док је жив, нема наследника на својој канонској Епархији. Ми смо доживотни канонски Епископ Епархије рашко-призренске. Теодосије наступа као узрпатор, као онај који је од оца преотео његову невесту. Сва његова прича је покушај да себе увери да је он Епископ ЕРП. Сигуран сам да у томе није успео. Друге може обманути, али себе не може, јер он најбоље зна како се домогао тога места.

2. Преосвећени, шта кажете на позиве бившег Епископа херцеговачког А. Јевтића да вратите новац који сте узели од народа на Косову и Метохији, ако сте узели, и да ли стоје све те приче о новцу и Вашем иметку?

Одг: Замолио бих га да ми каже где је тај новац о коме прича, а ја, ево јавно обећавам, да ћу му га поклонити. О томе прича месецима, али никако да пружи некакве доказе. Оптужба без доказа је најобичнија клевета, која је по закону кажњива.

3. Да ли сте се у међувремену сретали са руским амбасадором Конузином и да ли заиста намеравате да од Русије затражите азил

Одг: Да, срели смо се са господином Амбасадором и информисали га о догађајима у Дубоком Потоку. Што се тиче тражења „азила“ у Русији или у било којој другој држави, таква идеја не постоји ни у подсвести. То је још једна анонимна клевета од неког душебрижника.

4. Преосвећени, aко не намеравате ни у Русију, ни у Грчку, како се прича, а не враћате се ни у Шишатовац, куда ћете, у који манастир, на коју страну?...

Одг: Тамо ћемо где је могуће. Негде морам боравити и Богу своме служити. Никада се на почетку све карте не откривају. Треба нешто оставити да Бог решава. А и време.

www.eparhija-prizren.org

sxed. 1

Издали су светосавље!
Владика Артемије на педесетогодишњицу од монашења под полицијским надзором

ΜΗΤΡ. ΑΡΤΕΜУ историји СПЦ до сада се није десило да епископу не дозвољавају да служи! Нигде не постоји таква казна ни у једној православној цркви за две хиљаде година! Био сам отворено против политике Београда и актуелне власти која је прећутно прихватила Ахтисаријев план, дозволила Еулексу да дође на КиМ и тако потпомогла стварање такозване независне државе Косово. Мој став је увек био изричито против било каквих компромиса који су на штету нашег народа

Ви сте просвећени владико, ученик Ава Јустина, један од четворице: Амфилохија Радовића, Атанасија Јефтића и Иринеја Буловића. Сећате ли се тог периода вашег живота, и шта је све оно што је отац Јустин Поповић успео да пробуди, и касније распламса у Вама?

Била би нам потребна цела књига да вам говорим о оцу Јустину, и просто је немогуће у једном разговору то изнети, толико је много лепоте и сећања на њега. Било је то пре равно 50 година, у време када сам завршио Богословију и када сам се определио за монашки пут у животу. За службу Цркви у монашком чину. Богу сам благодаран што сам имао поред себе оца Јустина, што сам га упознао, што је мени био духовник и старац. Отац Јустин ме је и замонашио у манастиру Ћелије! Од тада до данас много тога је прошло, пут дуг, ето неки и не преживе, доживе пет деценија. Данас се присећам тих давних година. У сваком случају, живети и радити поред оца Јустина, гледајући на његов живот, посматрајући његова богослужења, слушати његове мудре речи био је велики Божји благослов, али и надахнуће за све нас који смо били у његовој близини.

Рођени сте у Лелићу, није ли ваше родно место одакле је и владика Николај Велимировић предодредило да кренете стопама духовности, будете нераскидиви део СПЦ и борац, али и да имате много тежа искушења него неке друге Ваше колеге – владике?

– Нема сумње да је благослов Божји што сам рођен у истом месту где и свети отац Николај. Моја родна кућа била је на двеста метара од дома светог Владике Николаја. Разуме се да сам од малих ногу знао за њега. Нажалост, нисам се никада сусрео са њим, јер сам тада био дете, а владика је већ 1941. године кренуо трновитим путем. Био је заробљен, депортован, касније није могао да дође у Србију. Али дух Николаја Велимироваића остао је у Лелићу, његов дух био је у кући мојих родитеља. Сигурно је да су његове књиге, и „Мали мисионар” и друга његова дела, много утицала на животно опредељење да се после завршене мале матуре определим за упис у Богословоју. У исто време отац Јустин је већ био у манастиру Ћелије које је такође у селу Лелићу. Тако да сам имао и његов пример пред собом, и наравно благослов! Увек сам се трудио у животу да следим њихове стопе!

Докторирали сте у Грчкој, претпостављам да се радо сећате вашег школовања. Шта никада нећете заборавити?

Сећам се свих детаља из Грчке иако већ дубоко газим осму деценију. Јер, ништа не може тако лако да се заборави. Ево, поменуо бих избор тезе докторске дисертације. То је била „Тајна спасења по светом Максиму Исповеднику”, једном дивном светитељу из 7. века. Само његово име Исповедник говори да је страдао за веру. Мучен је, прогањан, затваран. Непоколебљиви борац за истину. У то време био је практично тај који је представљао, сачувао Православну Цркву. Наиме, тадашња четири Патријарха, четири помесне Цркве Патријаршије, цар, цео Сенат пали су у јерес монотелитства[1]. Свети Максим је био истински борац чистоте Православља. Страдао је страшно. Био је осуђен да му се одсече језик којим је сведочио веру, десна рука којом је писао списе бранећи Православну веру и био је послат у прогонство, где је у 82. години скончао. Управо његова ревност, истрајност у одбрани православне хришћанске вере су ме дубоко мотивисали и определили да баш његов живот и борбу узмем за тему докторске дисертације. Трудио сам се да га увек следим. Ко зна, можда су сва ова моја искушења по Божјој промисли и нека симболика!

Од краја седамдесетих до 1992. били сте игуман манастира Црна Река, све док тадашњи Владика рашко-призренски Павле није изабран за Патријарха. Патријарх Павле, увек вођен Јеванђељем проценио је ко ће, по његовом мишљењу, умети најбоље да брине о српском народу, светињама на КиМ. То је била огромна одговорност за Вас!

У манастиру Црна Река био сам настојатељ, игуман, 13 година, по благослову тадашњег Владике Павла, касније нашег Патријарха, а када је он постао Патријарх СПЦ предложио ме је за за свога наследника на трону стародревне Eпархије рашко-призренске. Треба да се зна да се Епархија рашко-призренска први пут помиње у писаним споменицима још 918. године. Значи, постојала је пре више од хиљаду сто година. Радио сам у Епархији пуних 19 година, наравно трудећи се увек према сопственој савести и епископској заклетви. Колико сам и како чинио као Епископ рашко-призренски нека Бог просуди, мој верни напаћени народ, моје монаштво и свештенство. Истински резултати, све жртве и истине, запазе се, као што то обично бива, када прође време.

У Црној Реци сте успели за веома кратко време да окупите велику монашку групу. На тај начин јачало је монаштво у косметским светињама СПЦ.

Не бих се у потпуности сложио са Вама да сам ја то окупљао. Бог је слао оне које је он одабирао. Ја сам био само тај који је прихватао с љубављу оно што Бог пошаље. Онолико колико је то било у мојој моћи трудио сам се да их упућујем у прави начин монашког живота. Све је то било по Божјој промисли, јер догађаји који су наступили 1998-1999, и потоњи, који су били пресудни за наш српски народ на Косову и Метохији, то су потврдили. Управо бројност монаштва и манастира на Космету постали су нека врста духовних центара, стожера за који се наш народ „држао”, у који је веровао. Поред свих невоља, ужаса, прогона, па и страдања народ је опстајао на нашим древним просторима. У том смислу, улога монаштва је непроцењива! А Бог је на КиМ припремио ревносно, непоколебљиво и бројно монаштво. Црна Река је била кошница која се повремено ројила. И као што кошнице, матице стварају нова друштва, тако је и Црна Река попунила све манастире на Косову и Метохији, а многе је и обновила, или саградила потпуно нове. Било је, дакле, више од 200 монаха. Од свих манастира на КиМ, пет је било женских, остало су били мушки. У некима је у почетку био по један или два монаха, у некима ниједан! Успели смо ревношћу и љубављу манастире да обнављамо, и монаштво да увећавамо. Рецимо, манастир Високи Дечани, у време када сам постављен за Епископа рашко-призренског имао је четири, а Црна Река је тада имала 17 монаха. Онда смо прво обновили, подмладили братство манастира Високи Дечани, превели из Црне Реке групу од девет монаха. Кренуло је попут чисте планинске реке. Многи манастири су били потпуно обновљени као што је манастир Кончул, Бањска, ту су и Ђурђеви Ступови. Изграђен је манастир Девине Воде, Улије, Тушимље, обновљен манастир Драганац који није имао монаха, и да не набрајамо. Био је то период процвата монаштва и монашког живота у нашим светињама на Косову и Метохоји, уопште у рашко-призренској Eпархији. Поједини монаси су, стицајем околности, одлазили у друге Eпархије, чак на друге континенте. Сада наших монаха имамо од Европе, Аустралије, Африке, до северне Америке.

Учестовали сте у преговорима Српског националног већа мотивисани борбом за опстанак нашег народа на просторима КиМ.

У почетку су постојала два Српска национална већа. Мислим да је прво створено оно за северно Косово на челу са др Марком Јакшићем, а после прогона Срба када смо били принуђени да пређемо из Призрена у Грачаницу, формирали смо СНВ Косова и Метохије. Створили смо, дакле, Српско национално веће Косова и Метохије, националну организацију која је обухватила целокупну територију јужне српске покрајине. СНВ је бринуло о проблемима српског народа у сваком делу Космета. Учествовао сам у стварању Националног већа и био сам озбиљно укључен у његов рад, а извесно време био и председник. Када је СНВ стасало, ојачало, разуме се, повукао сам се, али сам остао његов члан. Српско национлно веће имало је огроман допринос за опстанак нашег народа, његову оријентацију у тим мрачним и смутним временима, када нас је наша матична држава на овај или онај начин остављала на цедилу, изневеравала. Све до дана данашњег!

Зна се да сте годинама путовали у САД и друге западне земље лобирајући за Србију, као и то да сте са Џимом Џатрасом формирали Амерички савет за КиМ. Колико сте успели у свему томе ?

Бројна су путовања од 1997. до 2008. а било је година када сам и по пет пута ишао за САД, не ради туризма, провода, него искључиво због заштите интереса српског народа и одбране Косова и Метохије као дела државе Србије. И то не само у САД. Путовао сам по целој Европи, ишао у нашу братску Русију, стизао све до Африке, са циљем да истина о збивањима на Косову и Метохији оде у свет. О страдању нашег народа! Уништавању светиња! Сведочио сам као особа која живи на Космету и дели судбину са својим народом. Бранио сам истину о српском Космету. Такође сам указивао на високе духовне вредности Космета, говорио о нашој српској историји. Иако су то по природи веома напорна путовања, а ја у одмаклим годинама, ваљда Бог даје човеку физичку издржљивост да се све то поднесе. Идеали, наш народ и СПЦ на КиМ, којима сам служио уливали су ми додатну снагу да све то издржим. Када се почело припремати оно на шта сам упорно указивао, а било је очигледно да се иде према стварању независног Косова, указала се потреба за српским лобирањем. Да и српска страна презентује своје интересе. Не треба да Вам говорим о томе колико је био јак албански лоби у САД и како су организовани. Србија, као држава, на том пољу ништа није урадила, па смо ми у СНВ преузели и ту бригу на себе уз помоћ Џима Џатраса. Приликом бројних путовања у Америку упознали смо се. Џатрас се показао као велики, истински пријатељ нашег народа. Православац, пореклом Грк, Џатрас је у потпуности схватио косметску агонију, истински је разумео. Такође се укључила и Џатрасова мајка Стела, која је неуморно писала чланке о косметској, српској голготи у бројним америчким медијима, штитила Србе од напада, клевета, тако да су је убрзо амерички Срби прозвали српском мајком. Било је заиста дирљиво са колико су се љубави борили за нас Србе. Џатрас је и данас, без обзира на такозвано „самопроглашење” Косова остао доследан. Без икаквих материјалних интереса, финансијске помоћи са наше стране, он се и даље у Америци бори за Србе, за наш Космет. Том великом човеку треба дубоко да будемо захвални!

Својевремено сте сматрали да може да се нађе неко помирљиво решење са демократским Западом, барем сте веровали у то, међутим одмах после погрома 17. марта 2004. Ваши ставови, начин на који функционишете постају национално чврсти. Које је то искуство у сарадњи са демократским Западом које Вас је мотивисало да схватите шта су заправо њихови циљеви, а Вас апсолутно учврстили у националним позицијама?

Видите, након повлачења наше војске, полиције, после потисивања Кумановског споразума, и пораза који је проглашен за победу, доласка КФОР-а и УНМИК-а, на Космету остаје потпуно незаштићен наш народ, и то само трећина. Две трећине је већ било протерано. Доживљавао је српски народ ужасне дане и ноћи. Било је отмица, киднаповања, Срби су убијани. Сваки дан – нови страх од злочиначке УЧК, која је безочно сатирала српски живаљ. Само захваљујући Цркви, нашем монаштву и свештенству многи су остали. Наравно да смо у таквим ужасним околностима и потпуно препуштени на милост и немилост Шиптара, са нестрпљењем чекали међународне снаге. Мислили смо да ће међународне снаге завести какав-такав ред, да ће успети да заштите православно становништво од албанских терориста, које је, чини ми се у том периоду било најзверскије малтретирано, тиранисано. У прво време требало је показати спремност за сарадњу са међународним институцијама због опстанка нашег народа, надајући да ће се тако стање поправити и касније се омогућити повратак прогнаног народа. Међутим, када смо и поред тога доживели мартовски погром 2004, био је то за мене преломни моменат. Од тада сам престао, прекинуо сваку сарадњу са међународним представницима на КиМ. Схватили смо да сарадња са њима не води никаквом решењу. Да не води нигде! Никакву заштиту Срби нису добили доласком КФОР-а, УНМИК-а. За све наше компромисе, уместо заштите и решења нашег проблема доживели смо ужас, страхоте, прави погром -Вартоломејску ноћ на КиМ! Од 17. марта променио се и мој лични став, и став СНВ. Изгубили смо апсолутно поверење у њих. Потом је „стигао” ЕУЛЕКС, који је, према Ахтисаријевом плану, само ту да припомогне да се створе, оснују косовске институције и да се омогући једнострано проглашење квази-државе на нашој територији. На то сам указивао, али није имао ко да ме чује!

Зна се да сте покренули тужбу против држава НАТО због уништавања српских светиња на КиМ. Ко је на Вас из СПЦ вршио притисак због те тужбе?

До марта 2004. године било је порушено око 115 цркава и манастира, у првих пет година. У мартовском погрому, за само два дана, уништено је, запаљено, срушено, оскрнављено још 35 наших светиња. Поднео сам потом тужбу Међународном суду за људска права у Стразбуру, не против НАТО-а, већ против конкретне четири европске државе које су биле задужене, односно имале своје секторе. Космет је био подељен на пет региона: источни део контролисале су САД, Немачка – јужни, Италија – западни, Француска – северни и Велика Британија је држала централни део КиМ. Америка не потпада под јурисдикцију Међународног суда у Стразбуру, тако да сам могао да тужим поменуте четири европске државе које су биле дужне да штите наше светиње, а оне то нису учиниле! Значи, сносе непосредну одговорност за уништење српских цркава и манастира! О тужби сам одмах обавестио Свети архијерејски Синод СПЦ. И наишао сам на подршку. Синод је такав став имао три месеца да би га децембра 2004. нагло променио због тога што су неке западне земље, у првом реду, Италија, протестовале. Јер како то да тужимо, када они ето, нас помажу!!! Онда је Синод преко наше власти и притиска Запада захтевао да се тужба повуче. Борио сам се и то жестоко против повлачења тужбе. Сада ми и то приписују као један од „грехова непослушности”. У мају 2005. године Сабор доноси одлуку да се тужба против ових држава повуче. Нажалост тај подухват је пропао, на срамоту неких људи из наше Цркве а на огромну штету нашег народа.

Ваш став у јавности је познат и јасан са моралне и хришћанске стране – да не могу српске светиње да обнављају они који су их скрнавили, и постаје узрок Вашем озбиљном сукобу са Синодом. Ваш сукоб са садашњим патријархом Иринејом почео је у време када је испред Синода био задужен за контролу спровођења Меморандума, односно како Шиптари обнављају наше уништене светиње, чему сте се Ви жестоко противили. За узврат, Ваша браћа у Христу су отворено пребацивали да сте „поново” својеглави, и да не уважавате савете, одлуке Синода СПЦ.

Увек сам бранио интерес нашег народа, Православље, Светосавље и Христа од оних који су га на Космету разапели. Од oних који данас отимају нашу земљу, угњетавају наш Православни народ! Могу да ми приписују данас у Синоду разноразне етикеције, али ћу увек бити непоколебљив у одбрани живота, опстанка, достојанства нашег народа на КиМ, и истине!

Теодосија сте произвели у викарног епископа, али он се убрзо окреће против Вас, мења политику, одједном се позива на Саву Јањића. Уосталом ко је ко у целој причи – знамо, био је ту Бајден да „потврди”! Ви сте, разуме се, после дрскости, непоштовања, отвореног рата против Вас, Теодосија хтели да смените, али сте опет под притиском – били беспомоћни! Чијим то све притисцима?

Свети Синод и поједина браћа архијереји су се директно, неканонски и неуставно мешали у живот рашко-призренске Епархије уз апсолутно неуважавање мене као епархијског Aрхијереја, мог рада, залагања, што по канонима СПЦ никако није допуштено! То непристајање на њихово мешање у унутрашњи живот рашко-призренске Eпархије био је сукоб који је трајао пуних пет година да би се завршио мојим протеривањем из Eпархије, забраном служења, и ево садашњим околностима. Свима је позната „чувена тројка”: Амфилохије, Атанасије, Иринеј и њихове присталице Григорије, Фотије… који су директно оспоравали мој рад и постојање у својству Aрхијереја.

У верском смислу Ви сте увек били и остали непоколебљив Светосавац, чувар исконске православне вере. Свесни сте такође да је дошло време о којем су писали познати српски, руски, грчки духовници, када ће кренути да уништавају православље увлачећи га погубно у екуменизам, формирајући потом неку такозвану универзалну веру. Ви то видите данас јасније од других?

То је један од озбиљних разлога разилажења, неслагања, или да употребим израз „моје непослушности”, јер никада нисам прихватао дух екуменизма. Екуменизам је, према речима светог оца Јустина, свејерес. Дакле, све старе јереси су оваплоћене у екуменизму. Контактирање са екуменистима због пристајања на екуменизам кроз Светски савет цркава, што неминовно води приближавању и утицају Ватикана, сходно томе и папизму, глобализму – потајно је издаја Православља и Светосавља. На то никада нисам и нећу пристати без обзира на цену! Због таквог става одавно сам трн у оку и црквеном врху, али и политичким структурама! Још као богослов, као монах, касније игуман, Eпископ, стаза којом сам ишао била је и остала очување чистоте Πравославља и светосавске Вере. Познато је моје потпуно неслагање са свим новотаријама које се уводе у литургијски живот наше Цркве! Све то је погубно за наш православни народ. И видите до чега је довело! Много је верника који престају да одлазе у цркву, јер не желе наметнуте новотарије, неки праве селекцију, па прелазе километре да би присуствовали старом богослужењу по Типику Светог Саве. Неки долазе најрадије у манастире. Траже преосталу светињу где се служи онако како се то у Срба радило више од осам векова. Јасан је и мој став по питању доласка папе у Србију. Дакле схватате зашто сам толика сметња, и у чему сам „непослушан”. Трудим се да будем послушан Светој Православној Цркви оној коју исповедамо у Симболу Вере.

На вас је покренута, у историји незабележена, прљава медијска и политичка кампања. Она се до данас води у самом политичким врху Србије, и у СПЦ. Како подностите тај, у исто време, духовни и људски линч?

Пола века сам живео и радио у Цркви и за Цркву. За педестогодишњицу сам, добио братски поклон, „признање”, такозвано – рашчињење! Бог ће то најбоље просудити. Медијске и политичке кампање које су вођене пуних десет месеци заиста у историји наше Цркве до сада никада није било. Парадоксално је да су такозване финансијске малверзације, које ничим нису доказане, послужиле као доказ да будем уклоњен са трона Епископа рашко-призренског. Када је то уопште утврђено, питам се, ако је комисија Синода била 10. фебруара у Грачаници да изврши преглед пословања, а већ сутрадан Синод доноси „изненада” одлуку о мом уклањању због наводних финансијских проневера. Чак је покренута нека кривична пријава за 350 хиљада евра, све је то преко ноћи „утврђено”. А ево, након 10 месеци ниједан доказ нигде није показан! Отац Симеон Виловски био је у Грчкој у притвору око три месеца, и тражено је његово изручење Србији, а он је прибегао Врховном суду Грчке – Ареопагу, јер је на то има право. Ареопаг у своме разматрању захтева српског правосуђа донео је ослобађајућу одлуку! Зашто? Српске власти и правосудни органи поред захтева за екстрадицију нису могли да доставе никакве доказе о почињеној кривици Виловског. Зашто нису доставили? Просто зато јер нису имали никакве доказе. Предраг Суботички који је био на челу предузећа „Раде Неимар” 10 месеци је у притвору у Београду. Истражни суд није утврдио никакво чињенично стање, него се још увек, према потреби „оперише” са том цифром која је наводно исплаћена за „фиктивне радове! А ти „фиктивни” радови су у ствари – подигнуте светиње, манастири, црквени објекти и конаци које је својим очима гледао, у којима је боравио, пио кафу, улазио, исти онај који је и потписао ту несрећну кривичну пријаву -Амфилохије Радовић! Више се то уопше не помиње. Све је то трагично за СПЦ! Дакле, требало је у одређеном моменуту да се изазове гнев нашег народа! И сумња у мене! А то су, разуме се, неки медији даље „конструисали”.

Ваша политичко-национална димензија ни мало не заостаје за верском принципијелном. Ви сте на КиМ дуго година били не само верски, него и национални стуб опстанка и останка Срба на КиМ. И то је много сметало, зар не?

У праву сте, био сам отворено против политике Београда и актуелне влсти, која је прећутно, незнанично прихватила Ахтисаријев план, дозволила Еулексу да дође на Ким, дакле да омогући, потомогне стварање такозване независне државе Косово. Мој став је увек био изричито против било каквих компромиса који су на штету нашег народа. Настојао сам да наша држава инсистира на изршавању Резолуције 1244, пре свега, праву на повратак који се све мање помиње у јавности! Јер не може се ниједно питање решити на КиМ у одсуству две трећине Срба! То је сметало многима, па и САД, јер нису могли лако да спроведу своју намеру, о стварању независног Косова, опет за сопствене интересе, а не због Шиптара, за своју базу „Бондстил” и друге амбиције и геостратешке претензије. Сметња и ЕУ која је радила здушно на извршавању америчке воље. Па и самим властима у Београду сам сметао, онима који немају алтернативу за Европу, и пошто-пото желе српски народ да уведу у ЕУ, причајући како нас тамо чека рај. Једно је сигурно – пре ће бити да они Србе воде у пакао, а не у рај, како покушавају да убеде наш осиромашени, ојађени, понижени народ.

Тржили сте од српских власти да се активније и отвореније сарађује са Русијом и предложили да наша држава од Русије купи модерно наоружање.

Свакако да сам био за то, и сада сам, да се Србија окрене православној Русији. Једином народу који нас је заиста све време косметске Голготе истински помагао. Без обзира на све наше глупости и недоследности, изгреде које смо правили у званичној политици, Русија нас је увек подржавала и није нас напуштала! Оно што су нам поручивали да не могу бити већи Срби од Срба – сасвим је исправно! Увек су истицали, као и данас, да су спремни да подрже све захтеве Срба, а ако Срби немају адекватне захтеве – Русија нам то не може наметати! Уместо да се окренемо братској Русији, ми смо се окренули према Бриселу, прогласивши то као највиши национални циљ и интерес који нема алтернативу. Дакле, ни КиМ није алтернатива, ни српски народ није алтернатива, ни СПЦ! Ништа није алтернатива ЕУ. Нажалост, СПЦ са таквим властима има тесну сарадњу.

Насилно су Вам отели епархију, истичете, противно канонима СПЦ! Сабор је, поред свега, именовао Теодосија за новог владику Рашко-призренског. Ви сте, затим, служили литургију са својим монаштвом у Дубоком Потоку! Зашто?

После свега што се збивало, од фебруара, маја и током целог лета, увидео сам да је узалудна моја кооперативност ради мира и јединства СПЦ! Прихватао сам и оно што није за прихватање, али се нисам слагао! Разлог неслагања јесте у чињеници да су спровођене неканонске одлуке. Прихватао сам такве одлуке Синода и Сабора ради неког узвишенијег циља. Нажалост, без икаквих позитивних резултата! Свети Синод је у току целога лета са појединим епископима наставио са изрицањем нових казни, нових санкција. Настављен је и медијски линч! Крајем августа Синод је упутио писмо у којем ме оптужује у неких 18 тачака, уз то, упућује ми се и претња. И као што је за мене погром на КиМ 2004. био преломан у односима са међународном заједницом, тако је и поменути акт био преломан. Проговорио сам језиком Православног Епископа. Одговорио сам да се убудуће нећу повиновати никаквим неканонским одлукама Сабора. Не свим одлукама, већ неканонским! Одмах сам кажњен, јер је убрзо уследила одлука Синода – забрана свих свештенодејстава! Та одлука је апсолутно неканонска, јер ниједан канон Православне Цркве не предвиђа такву казну за Eпископа! Упозоравам, у историји СПЦ до сада се није десило да Eпископу не дозвољавају да служи! И не само у СПЦ него нигде, ни у једној Православној Цркви на свету за две хиљаде година! Нигде не постоји таква казна! У пракси сам престао да богослужим. Чак пуна два месеца нисам то чинио да не бих нанео непријатности мом домаћину у манастиру Шишатовцу, брату Василију, Владики сремском. Он ме је са истинском братском љубављу позвао, примио и угостио у свом манастиру. Са друге стране, нисам желео да дајем материјални аргумент Синоду да настави са лавином оптужби и изрекне казну о рашчињењу о којој се већ увелико говорило. Претило! Забрана је била важећа до Сабора. Чекао сам. Очекивао сам на Сабору који је недавно завршен да ћемо имати прилике о томе да разговарамо. На моје запрепашћење, на Сабор ме нису ни позвали! Као да више не постојим! Као да нисам жив! И још једна у низу неканонскох одлука! Попуњавају Eпархију рашко-призренску новим Eпискoпом. Постављају Теодосија. А по црквеним канонима немогуће је за живота Архијереја поставити другог Eпископа у Eпархију. Увидевши да безакоњу нема краја решио сам и практично да покажем да сам Eпископ рашко-призренски. У манастиру Дубоки Поток смо одслужили архијерејску Литургију. Наравно да су неки из Сабора жељно чекали да опет будем „непослушан” како би имали напокон „корпус деликти” – да кршим каноне! За свештенике и ђаконе, наиме, постоји канон да ако под забраном служе, следи рашчињење. Али мени није следила ни забрана свештенодејства! Чудном брзином су донели одлуку о мојем рашчињењу! Такву неканонску одлуку не прихватам! И нећу јој се повиновати! „По плодовима њиховим, познаћете их! Не може добро дрво плодове рђаве рађати, нити рђаво дрво плодове добре рађати”, то су речи Господа! А борити се за исконско Православно Хришћанство, за истину – значи ходати уским, трновитим путем.То је пут крстоносни, али и спасоносни. Без те борбе и пута истине – нема спасења!

Да ли је било сличних примера рашчињења епископа у СПЦ?

– Бивало је кроз историју рашчињења Eпископа. Пре 50 година у СПЦ, такође из политичких разлога рашчињен је Владика Дионисије, под протиском Броза и његовог послушничког комунистичког апарата. Видите, и тада су Синод и Сабор СПЦ подлегли Брозовом захтевима и пресијама. Иначе, у историји Православне Цркве бивала су рашчињења. Рецимо, рашчињен је Свети Јован Златоусти, и он никада није признао то рачшиње. Служио је и даље Господу. Затим, свети Атанасије Велики, Григорије Ниски, Григорије Палама и многи други који су своју чврсту веру плаћали у тешким временима за хришћанство. Дакле, историја се понавља. Верујем да ће тога бити и у будућности, јер Црква је као брод на таласима мора, ветрови је шибају са свих страна, али је никада неће потопити!

Раскол у СПЦ, о којем се све чешће прича, био би најтрагичнији догађај у свеукупној историји српског народа. Коме је стало до раскола?

Нема никаве сумње да је питање раскола велика трагедија за православни народ и Православну Цркву, и била би то наша трагедија са несагледивим последицама! Када говоримо о расколу питање је, ко ствара раскол? Коме он треба? За ових десет месеци непријатности, етикетирања, искушења, казни, понижавања које сам доживео од моје епископске браће, имао сам утисак да је некоме раскол у СПЦ веома потребан. Стичем утисак да је то неко припремао и да на њему озбиљно ради! Написао сам недавно да о расколу у нашој Цркви нико не мисли и не говори, осим светог Синода, поготово владике Григорија, који је својевремено у интервјуима „Политици” потегао ту причу. Као да је то некоме веома потребно! Међутим, онај ко на расколу СПЦ ради, не жели да понесе одговорност, него би да се она пребаци на неког другог. Схватио сам да ту одговорност покушавају да пребаце на Владику Артемија. Искрено се надам да је наш народ схватио суштину – да раскол ствара онај ко се тајно одваја од непроцењивих вредности, идеала Српске Православне Цркве којима су служили наши свети Oци, од пута којим су они корачали! Раскол праве они који одступају од Светосавља, Васељенских Сабора, од Канона. А то је тако очигледно! И свакако то није Владика Артемије и никада неће бити! Али остаћу до краја свог живота оно што сам био – Eпископ рашко-призренски! Напомињем да судски процес против мене никада није вођен и није започео. У сукобљавању са СПЦ због моје тужбе против оне четири европске државе НАТО, око Меморандума СПЦ и неслагању тим поводом, није било тужбе. Оно што неки покушавају сада да кажу јесте да наводно процес против мене траје пет година! Постоје само одлуке СПЦ које се базирају на чистој власти – сили! Нажалост једна група Aрхијереја постала је доминантна у СПЦ и намеће своје прохтеве, амбиције, жеље, пресуде изнад Синода и Сабора.

На једном од посећених православних сајтова „Борба за веру” пише да се спрема линч владикама банатском и сремском. Односно да ће бити насилно пензионисани. Оно што је „Блиц” својевремено лицемерно најављивао сада се дешава у СПЦ. Почели су са Вама и сада су и други „непослишни” на реду!

– Нисам читао, али сам чуо о томе. Не плашим се ни за себе, нити за њих, јер знам да свако од нас ради по својој савести. Односно сами одлучују да ли ће да остану верни, доследни принципима Светосавске Цркве, или ће прихватити било какву врсту компромиса. Дубоко сам убеђен да су та браћа веома добри Eпископи, да су се увек заузимали на Сабору за истину. На нашу трагедију, остајали су у мањини. И самом поразном чињеницом да се одлуке на Сабору доносе путем већинског гласања је веродостојан доказ да то нису никакве канонске одлуке. Шта су канонске одлуке Цркве? Према јеванђелском принципу: „Изволи се Духу Светоме и нама, да…!” Значи, јединство са Светим Духом. Сада су по среди одлуке као у Народној скупштини, без Духа Светога. Јер, ако је већ подељено, за или против, или уздржани, поставља се питање са којом је групом Дух Свети?!

Разговарала Биљана Живковић

___________________

[1] Монотелитство, јерес која се појавила у 7. Веку, по којој Господ Исус Христос, иако је имао две природе (божанску и човечанску), имао је само једну вољу (божанску). Та јерес је осуђена на Шестом Васељенском Сабору, док је учење Св. Максима Исповедника (о две воље, јер нема природе без воље) утврђено као догма Цркве.

www.eparhija-prizren.org

ab84bb1

ЕПИСКОП АРТЕМИЈЕ СЛУЖИО У ЉУЉАЦИМА

+header_3

Прва Архијерејска Литургија након раскола изазваног од стране Патријарха и Синодалаца

Верници из читаве Србије и БиХ на Литургији у Љуљацима

Преко 1.000 присутних и 18 служашчих на Архијерејској Литургији

Епархија рашко-призренска обележила је почетак Божићног Поста Светом Архијерејском Литургијом у храму светог Јована Крститеља у селу Љуљаци код Горњег Милановца.

То је била прва Архијерејска Литургија Епископа рашко-призренског г. Артемија након што су Патријарх Иринеј и Синодалци пре 10-ак дана произвели раскол у Српској Цркви.

И поред тог трагичног догађаја и велике ране нанете телу Српске Цркве, Епархија рашко-призренска наставља своју духовну и пастирску мисију, следећи назначење од Бога дато и обавезу коју има пред Народом Божијим, делујући сада у условима прогонства, спровођеног од стране политичког режима и Епископа расколника, беспрекорно сједињених у своме науму, и ослоњених по потреби на безакону муслиманску Владу у Приштини.

Знајући добро да је прогон пратио Цркву од првих дана након њеног устројства на земљи (о чему многобројна сведочанства видети почев од Дела Апостолских, преко црквених Историчара, житија Светих, многобројних јереси – иконоборства, папизма, итд, све до данашњих дана – уз често препознатљиву карактеристику, спрегу световне власти и јеретика/расколника), и данас свесно и одговорно сусрећемо сва искушења и насртаје које ђаво подиже на Цркву, жалећи гонитеље, али и радујући се што нас Господ удостојава да окусимо делић страдања за Њега, знајући извесно да ”ништа није моћније од Цркве” (свети Јован Златоусти, Беседа пред изгнанство), и да Цркву Божију, по речима Христовим, ”ни врата паклена неће надвладати” (Мт 16, 18).

Из те свести, и из изобилне благодати Божије, произилази неописива радост коју осећају прогоњени за Христа.

Та радост и благодат била је препознатљива и опипљива, да се повратимо у наше дане, у манастиру Дубоки Поток пре неких недељу дана, како током Архијерејске Литургије, тако и у тренуцима претњи, насиља, шиканирања, избацивања – спровођених од стране тзв. Косовске полиције, уз надзор, руковођење и ”благослов” расколничког узурпатора трона Епархије рашко-призренске; била је присутна у хотелу Ројал у Краљеву, где је Епископ Артемије са својим монаштвом и многобројним народом, који је долазио да изрази подршку прогнаном Епископу и испроси благослов од њега, прослављао 50-годишњи јубилеј примања монашке схиме; била је изобилно присутна и на Архијерејској Литургији у Љуљацима, где се окупило преко 1000 верника из свих крајева Србије, као и из Босне и Херцеговине, да заједно са Преосвећеним Артемијем и његовим монаштвом узнесе молитве Богу и добијe благослов за почетак Божићног Поста.

Насупрот те радости, која и у гоњењима изобилује, од стране гонитеља излива се само мржња, злоба, завист, непријатељство, лукавство, сплетке, интриге, перфидност, и слично, са циљем искорењивања прогоњених. Разлика у духу видљива је свакоме оку.

Монаси Епархије рашко-призренске, по благослову Епископа Артемија, обављају свакодневна богослужења у својим обиталиштима, а на Архијерејској Литургији у Љуљацима уз надлежног Епископа саслуживало је 17 јеромонаха и јерођакона.

Инфо служба

Епархије рашко-призренске


www.eparhija-prizren.org

Ο ΕΚΚΛΗΣΙΑΣΜΟΣ (5 Δεκεμβρίου)

author Posted by: Επίσκοπος Αυγουστίνος Καντιώτης on date Νοέ 28th, 2010 | filed Filed under: ΕΥΑΓΓΕΛΙΑ ΚΥΡΙΑΚΗΣ

Κυριακὴ Ι΄ (Λουκ. 13,10-17)
5 Δεκεμβρίου 2010 Φλώρινα –

Ο ΕΚΚΛΗΣΙΑΣΜΟΣ

6.KYRIOS istΚύριος, ἀγαπητοί μου, ὅπως λέει τὸ σημερινὸ εὐαγγέλιο, θεράπευσε τὴν συγκύπτουσα, μιὰ γυναῖκα δυστυχισμένη ποὺ 18 ὁλόκληρα χρόνια βρισκόταν κάτω ἀπὸ τὴν ἐπήρεια τοῦ πονηροῦ πνεύματος. Ὁ διάβολος τῆς εἶχε λυγίσει τὸ σῶμα σὰν τὸ τσέρκι ποὺ βάζουν στὰ βαρέλια, ὥστε τὸ κεφάλι της ν᾽ ἀγγίζῃ στὴ γῆ κι ἀπὸ μακριὰ νὰ νομίζῃ κανεὶς ὅτι βαδίζει ἕνα τετράποδο. Τὸ θαῦμα αὐτὸ δίδει ἀφορμὴ γιὰ πολλὰ θέματα, ἀλλ᾽ ἀφήνοντας τὰ ἄλλα ἐφιστῶ τὴν προσοχή σας στὸ ἑξῆς.
Ἡ γυναίκα αὐτή, λόγῳ τῆς ἀ ναπηρίας της, θὰ ἦταν δικαιολογημένη νὰ μένῃ στὸ σπίτι. Ἐν τούτοις τὴν ἡμέρα τῆς ἀργίας ὁ πόθος γιὰ
τὴ λατρεία τοῦ Θεοῦ τὴν ἔκανε νὰ μὴν ὑπολογίζῃ οὔτε τὸ ἐλάττωμά της οὔτε τὶς εἰρωνεῖες τοῦ κόσμου, ἀλλὰ νὰ δίδῃ τὸ παρὼν στὴν ἑβδομαδιαία λατρευτικὴ σύναξι. Αὐτὴ λοιπὸν ἡ γυναίκα θὰ εἶνε κατήγορος τῶν ἀμελῶν ἐν ἡμέρᾳ Κρίσεως· «οἱ ἅγιοι τὸν κόσμον κρινοῦσι»(Α΄ Κορ. 6,2). Αὐτὴ θὰ δικάσῃ τότε ἐ  κείνους ποὺ χωρὶς σοβαρὸ λόγο παραλείπουν τὸν ἐκκλησιασμό.

* * *

Πολλοί, ἀγαπητοί μου, ἀπουσιάζουν ἀπὸ τὸ ναὸ καὶ τὴ λατρεία γιὰ διαφόρους λόγους. Ἄλλοι διότι ξενύχτησαν τὸ Σάββατο μέχρι τὶς πρωινὲς ὧρες κι ὅταν οἱ καμπάνες χτυποῦν αὐτοὶ κοιμοῦνται. Ἄλλοι, ἰδίως τὸ καλοκαίρι, διότι τὴν Κυριακὴ τὸ πρωὶ ξυπνοῦν καὶ τρέχουν γιὰ μπάνιο στὶς παραλίες, κ᾽ ἐκεῖ γυμνοί, ἀρσενικοὶ καὶ θη λυκοί, κολυμποῦν ὅ λη μέρα. Ἄλλοι διότι, ἂν εἶνε χειμώνας, περιμένουν νὰ χιονίσῃ καὶ τότε ἀνεβαίνουν σὲ χιονοδρομικὰ κέντρα γιὰ σκί. Ἄλλοι, διότι πᾶνε γιὰ κυνήγι.
Ἄλλοι λοιπὸν στὰ κρεβάτια, ἄλλοι στὶς παραλίες, ἄλλοι στὶς κορυφές, ἄλλοι στὸ κυνήγι, καὶ ἄλλοι διότι προφασίζονται ὅτι παρακολουθοῦν τὴ λειτουργία ἀπὸ ῥαδιοφώνου. Ὅλοι αὐτοί, ἐνῷ ἔχουν ὑγεία, μὲ διάφορες προφάσεις ἀπουσιάζουν ἀπὸ τὸν ἐκκλησιασμό. Εἶνε αὐτὸ σοβαρὴ ἁμαρτία; Πολὺ σοβαρή.

⃝ Εἶνε μιὰ προσβολὴ στὸ Θεό. Ὅταν σὺ φωνάζῃς τὸ παιδί σου κι αὐτὸ σὲ περιφρονῇ, δὲν στενοχωρεῖσαι; Ὅταν ὁ δάσκαλος χτυπάῃ τὸ κουδούνι κι ἀπὸ τὰ 100 παιδιὰ μπαίνουν γιὰ μάθημα μόνο 2, πῶς θὰ τοῦ φανῇ; Κι ὅταν ἕ νας ἀξιωματικὸς σαλπίζῃ ἐν ὥρᾳ μάχης κ᾽ οἱ στρατιῶτες κοιμῶνται μακαρίως, τί δείχνει αὐτό;
⃝ Ἡ ἀπουσία ἀπὸ τὸν ἐκκλησιασμὸ εἶνε παράβασις κανόνος τῆς Ἐκκλησίας, τοῦ ὀγδοηκοστοῦ(π΄= 80) τῆς Ἕκτης (ΣΤ΄) Οἰκουμενικῆς Συνόδου, ποὺ λέει ὅτι ὅποιος Χριστινὸς ―ἐκτὸς ἂν ὑπάχῃ λόγος ἀσθενείας― ἀπουσιάζει τρεῖς Κυριακὲς συνεχῶς ἀπὸ τὸν ἐκκλησιασμό, ἐὰν μὲν εἶνε κληρικὸς πρέπει νὰ καθαιρῆται, ἐὰν δὲ εἶνε λαϊκὸς πρέπει νὰ ἀφορίζεται.
⃝ Καὶ δὲν εἶνε μόνο παράβασις· εἶνε καὶ ζημιά. Ἂν εἴχαμε μάτια πνευματικά, θὰ βλέπαμε καθ᾽ ὅλη τὴ θεία λατρεία ἕνα ἀγγελικὸ χέρι νὰ σκορπάῃ μπριλάντια, ρουμπίνια καὶ σμαράγδια. Τί εἶνε ὁ ἑξάψαλμος, τὰ τροπάρια, τὰ δοξαστικά; κατόπιν ἡ θεία λειτουργία, οἱ αἰτήσεις, οἱ εὐχές, ὁ ἀπόστολος, τὸ εὐαγγέλιο, τὸ κήρυγμα, καὶ παραπάνω ἀπ᾽ ὅλα ἡ προσφορὰ τοῦ σώματος καὶ τοῦ αἵματος τοῦ Χριστοῦ, τὸ μυστήριο τῶν μυστηρίων – ἡ θεία εὐχαριστία; Ὅλα αὐτὰ εἶνε δωρεὲς ἀνεκδιήγητες, ποὺ προσφέρει κάθε Κυριακὴ ἡ Ἐκκλησία στὸν ἄνθρωπο. Κι ἂν δὲν εἶχες ἐκκλησία κοντά σου ἀλλ᾽ ὑπῆρχε μόνο μία ἐκκλησία στὴν πατρίδα σου, θὰ ἄξιζε νὰ ξεκινήσῃς καὶ νὰ πᾷς ἐκεῖ γιὰ νὰ λειτουργηθῇς. Ὅπως τρέχουν γιὰ θεραπεία τοῦ σώματος σὲ ἰαματικὲς πηγὲς καὶ σὲ γιατροὺς ἀκόμα καὶ στὸ ἐξωτερικό, ἔτσι ἔπρεπε νὰ σπεύδουμε στὴν ἐκκλησία, νὰ αἰσθανώμεθα ἐκεῖνο ποὺ εἶπε ὁ ψαλμῳδός· «Εὐφράνθην ἐπὶ τοῖς εἰρηκόσι μοι· εἰς οἶκον Κυρίου πορευσόμεθα», αἰσθάνθηκα χαρὰ ὅταν μοῦ εἶπαν νὰ πᾶμε στὴν ἐκκλησία (Ψαλμ. 121,2). Δυστυχῶς ὅμως αὐτὸ δὲν γίνεται καὶ πολλοὶ ἀπουσιάζουν συστηματικῶς. Καὶ ὅσες εὺλογίες χαρίζει ἡ μετοχὴ στὸν ἐκκλησιασμό, τόσα κακὰ συνεπάγεται ἡ ἀποχὴ ἀπὸ αὐτόν.
Διότι ἡ ἀπουσία αὐτὴ μὴ νομίσουμε ὅτι μένει χωρὶς τιμωρία. Διάβασα σ᾽ ἕνα παλιὸ βιβλίο, ὅτι τὰ χρόνια τῆς τουρκικῆς σκλαβιᾶς, τότε ποὺ ἡ Ἐκκλησία ἦταν λιμάνι, παρηγοριὰ ἀλλὰ καὶ σχολεῖο (μὲ βιβλία τὴν Ὀκτώηχο καὶ τὸ Ψαλτήρι), συνέβη τὸ ἑξῆς.
Ἕνας Χριστιανὸς νέος ἦταν δοῦλος, μαζὶ καὶ μὲ ἄλλους, στὸ σπίτι ἑνὸς Τούρκου πασᾶ. Ἡ κυρὰ τοῦ σπιτιοῦ, κρυφὰ ἀπ᾽ τὸν ἄντρα της, εἶχε συνάψει ἀθέμιτες σχέσεις μὲ κάποιον ἄλλο δοῦλο, ὁ ὁποῖος ἔτσι εἶχε κυριαρχήσει στὸ σπίτι, ἔκανε ὅ,τι ἤθελε, καὶ τυραννοῦσε τοὺς ἄλλους. Αὐτός, ἀπὸ φθόνο στὸ Χριστιανὸ δοῦλο, τὸν συκοφάντησε στὴν κυρά του κι αὐτὴ ἀποφάσισε νὰ τὸν ἐξοντώσῃ. Μήνυσε λοιπὸν στὸν ἄντρα της τὸν πασᾶ, ποὺ ἦταν στὸ σαράι – διοικητήριο, τὸ ἑξῆς. Αὔριο Κυριακή, προτοῦ νὰ βγῇ ὁ ἥλιος, θὰ σοῦ στείλω ἕνα δοῦλο κακοποιό· διάταξε ἕνα δήμιο νὰ τοῦ κόψῃ τὸ κεφάλι, βάλ᾽ το σ᾽ ἕνα τορβᾶ, καὶ ὕστερα ἀπὸ δυὸ ὧρες θὰ σοῦ στείλω ἕναν ἄλλο δοῦλο νὰ τοῦ δώσῃς τὸν τορβᾶ νὰ μοῦ τὸν φέρῃ. Ἔτσι σκέφτηκε ἡ πονηρὴ χανούμισσα.
Ὁ ἀθῷος δοῦλος ξύπνησε τὸ πρωί, πῆρε τὴν ἐντολὴ καὶ ξεκίνησε. Στὸ δρόμο πέρασε ἀπὸ μιὰ ἐκκλησία ποὺ λειτουργοῦσε. Θυμήθηκε τότε τὴ μάνα του, ποὺ τοῦ εἶχε πεῖ· Παιδί μου, Κυριακὴ μέρα, ὅπου κι ἂν βρεθῇς κι ὅποια δουλειὰ κι ἂν ἔχῃς, νὰ πηγαίνῃς πρῶτα στὴν ἐκκλησία. Μπῆκε λοιπόν, ἄναψε τοῦ κερί του, προσευχήθηκε καὶ ἄκουσε τὴ λειτουργία μέχρι τὸ τέλος. Μετὰ βγῆκε καὶ συνέχισε γιὰ τὸ σαράι. Εἶχαν ὅμως περάσει δυὸ ὧρες. Ἐν τῷ μεταξὺ ἡ κυρά, κατὰ τὴ συμφωνία, ἔστειλε τὸν ἄλλο, τὸν ἔνοχο, ποὺ ἔτσι ἔφτασε πρῶτος. Τοῦ κόβουν τὸ κεφάλι, καὶ τὸ βάζουν στὸν τορβᾶ. Σὲ λίγο φτάνει ὁ Χριστιανός, ποὺ ἔτσι ἀπὸ πρῶτος ἦρθε δεύτερος. Ὁ πασᾶς τοῦ δίνει τὸν τορβᾶ. Ἀνύποπτος αὐτὸς τὸν πάει στὴν κυρά. Ἐκείνη, μόλις τὸν εἶδε, τά ᾽χασε· ἀνοίγει τὸν τορβᾶ, κι ὅταν εἶδε τὸ κεφάλι τοῦ ἐρωμένου της πῆγε νὰ πά θῃ συγκοπή…
Εἴδατε; Ἡ καθυστέρησι γιὰ τὸν ἐκκλησιασμὸ ἔσωσε τὸν ἀθῷο. Αὐτὸ δείχνει ὅτι ὁ χρόνος τοῦ ἐκκλησιασμοῦ δὲν εἶνε χρόνος χαμένος. Εἶνε μεγάλη εὐλογία. Κι ἂν σήμερα δὲν ὑπάρχουν Τοῦρκοι καὶ Νέρωνες, κάποιοι ἄλλοι ἐχθροὶ σὲ περιμένουν νὰ σοῦ κάνουν κακό, καὶ ἔχεις ἀνάγκη ἀπὸ τὴ θεία βοήθεια.

* * *

Τὸν παλιὸ καιρό, ἐκτὸς ἀπὸ τοὺς κατακοίτους, ὅλοι ἐκκλησιάζοντο. Καὶ ὅσους ἀπουσίαζαν ὁ παπᾶς τοὺς ἐπισκεπτόταν, νὰ δῇ γιατί ἔλειψαν. Σήμερα ἄδειασαν οἱ ἐκκλησίες. Ἀπὸ τοὺς 100 Χριστιανοὺς 2 μόνο ἐκκλησιάζονται. Γιατί; ποιά εἶνε τὰ αἴτια;
Δὲν διστάζω, ἀγαπητοί μου, ν᾽ ἀποδώσω τὶς εὐθῦνες πρῶτα στὸν κλῆρο. Ἐμεῖς φταῖμε γιὰ τὴν ἀραίωσι τοῦ ἐκκλησιάσματος. Γιατὶ σὲ ποιά ἐνορία παρουσιάστηκε παπᾶς εὐλαβὴς καὶ σεμνὸς καὶ ἠθικός, ποὺ νὰ λειτουργῇ μὲ πίστι, καὶ δὲ μάζεψε τὸν κόσμο; Καὶ ἂν ἕνας παπᾶς συγκεντρώνῃ ἔτσι κοντά του τὸ λαό, πόσο μᾶλλον ὅταν ἔτσι εἶνε καὶ ὁ δεσπότης!
Μπορεῖτε νὰ φανταστῆτε τί γινόταν στὰ χρόνια τῶν πατέρων; Ὅταν λειτουργοῦ σαν ἅγιοι κληρικοί (στὴν Καισάρεια ὁ ἅγιος Βασίλειος, στὰ Μύρα τῆς Λυκίας ὁ ἅγιος Νικόλαος, στὴν Τριμυθοῦντα τῆς Κύπρου ὁ ἅγιος Σπυρίδων κ.λπ.), ὁ λαὸς ἐκκλησιαζόταν.
Τὸ ἴδιο καὶ στὴ Δύσι. Στὸ Μιλᾶνο π.χ., ποὺ λειτουργοῦσε ὁ ἅγιος Ἀμβρόσιος Μεδιολάνων–ὁ ὁποῖος ἑορτάζει στὶς 7 Δεκεμβρίου,
καὶ ἄπιστοι ἀκόμα ἑλκύοντο στὴν πίστι. Ὑπάρχουν στὸν βίο του τρία στιγμιότυπα σχετι κὰ μὲ τὸ θέμα τοῦ ἐκκλησιασμοῦ. 1ον. Δύο νέοι πῆγαν καὶ τοῦ ἔθεσαν μιὰ ἀπορία ἐπὶ τῆς ἁγίας Γραφῆς. Ἐκεῖνος τοὺς εἶπε νὰ ἔρθουν τὴν Κυριακὴ στὴν ἐκκλησία, ὅπου θὰ ἔδιδε τὴν ἀπάντησι. Αὐτοὶ ὅμως πῆγαν βόλτα μὲ μιὰ ἅμαξα καὶ ἄφησαν τὸν ἐκκλησιασμό. Ἀλλὰ σὲ κάποια γέφυρα ἡ ἅμαξα γλίστρησε στὸν ποτα μὸ καὶ πνίγηκαν στὸ ῥεῦμα (καὶ σήμερα πόσα τροχαῖα γίνονται κάθε Κυριακή!). 2ον. Οἱ αἱρετικοὶ ἔπεισαν κάποτε τὴν πολιτικὴ ἐξουσία νὰ συλλάβῃ τὸν Ἀμβρόσιο. Ἀλλ᾽ ὅταν οἱ στρατιῶτες πῆγαν ἐκεῖ ποὺ λειτουργοῦσε νὰ τὸν βγάλουν ἔξω ἀπ᾽ τὸ ναό, θαμπώθηκαν ἀπὸ τὴ μορφή του καὶ ἔφυγαν ἄπρακτοι. Καὶ τὸ 3ο. Ὅταν ὁ αὐτοκράτωρ Μέγας Θεοδόσιος, θυμωμένος γιὰ μία ἐπανάστασι ποὺ ἔγινε στὴ Θεσσαλονίκη, διέταξε καὶ ἔσφαξαν 6.000 ἀνθρώπους στὸν ἱππόδρομο, τότε ὁ Ἀμβρόσιος τοῦ ἀπηγόρευσε τὴν εἴσοδο στὸ ναὸ τῶν Μεδιολάνων καὶ τὸν ὑπέβαλε σὲ κανόνα μετανοίας.

* * *

Τὸ συμπέρασμα. Δὲν ἔχουμε καλοὺς κληρικούς, ποὺ θὰ ἑλκύσουν τὸ λαὸ στὸν ἐκκλησιασμό. Καὶ γι᾽ αὐτὸ φταῖνε καὶ τὰ λεγόμενα
θρησκευτικὰ σπίτια, ποὺ δὲν ἐνέπνευσαν τὰ παιδιά τους μὲ ἕνα συνεπῆ χριστιανικὸν βίον.
Δῶστε ἕνα παιδὶ στὴν Ἐκκλησία!Καὶ τότε, μὲ καλοὺς ἱερεῖς, θὰ γεμίσουν καὶ πάλι
οἱ ἐκκλησίες, καὶ αἶνος καὶ δόξα θὰ ἀναπέμπεται στὴν ἁγία Τριάδα εἰς αἰῶνας αἰώνων· ἀμήν.

(†) ἐπίσκοπος Αὐγουστῖνος

Ἀπομαγνητοφωνημένη ὁμιλία, ἡ ὁποία ἔγινε στὴν αἴθουσα τῆς ὁδ. Χριστοκοπίδου 12, Ψυρρῆ – Ἀθῆναι τὴν 7-12-1958.
Τὴν ὁμιλία αὐτὴ μπορεῖτε νὰ τὴν ἀκούσετε χωρὶς περικοπὲς στὸ cd 1Α τῆς σειρᾶς «ΦΩΝΗ ΒΟΩΝΤΟΣ» (πληροφορίες στὸ τηλέφωνο 23850-28868)

ΣΥΓΧΡΟΝΟΙ ΕΚΚΛΗΣΙΟΛΟΓΙΚΟΙ ΠΡΟΒΛΗΜΑΤΙΣΜΟΙ ΜΕ ΒΑΣΗ ΤΟΝ ΑΓΙΟ ΙΩΑΝΝΗ ΧΡΥΣΟΣΤΟΜΟ

author Posted by: Επίσκοπος Αυγουστίνος Καντιώτης on date Νοέ 26th, 2010 | filed Filed under: ΜΗΝΥΜ. ΠΑΡΑΛ. ΠΡΟΩΘ.

ΣΥΓΧΡΟΝΟΙ ΕΚΚΛΗΣΙΟΛΟΓΙΚΟΙ ΠΡΟΒΛΗΜΑΤΙΣΜΟΙ

ΜΕ ΒΑΣΗ ΤΟΝ ΑΓΙΟ ΙΩΑΝΝΗ ΧΡΥΣΟΣΤΟΜΟ

Πρωτοπρεσβύτερος Θεόδωρος Ζήσης

Αναρτούμε ένα μεγάλο τμήμα από το παρακάτω επίκαιρο κείμενο του π. Θεοδώρου και το αφιερώνουμε στον διωκόμενο αγωνιστή της Ορθοδοξίας και μιμητή του ιερού Χρυσοστόμου κανονικό Μητροπολίτη Ράσκας και Πριζρένης Αρτέμιο.

Χρυσ«…Μετά τήν ελπιδοφόρο νεοπατερική άνθηση των τελευταίων δεκαετιών…, η κατάσταση έχει αλλάξει δραματικά, ώστε νά μη δικαιολογούνται πλέον οι αισιόδοξες προβλέψεις και προοπτικές γιά τήν πορεία της Ορθοδοξίας τόν 21ο αιώνα, άν η εκκλησιαστική ήγεσία δέν αντιληφθεί τούς κινδύνους και δέν διαμορφώσει ποιμαντικά τις συνθήκες, ώστε νά τηρούνται στόν εκκλησιαστικό βίο τά δύο απαραίτητα στοιχεία, χωρίς τά οποία ούτε Ορθοδοξία υπάρχει, ούτε συνεπώς καί δυνατότης σωτηρίας.

Ο Άγιος Ιωάννης ο Χρυσόστομος, όπως καί οι άλλοι Άγιοι Πατέρες, μέ επιμονή αναφέρεται στις δύο αυτές ουσιώδεις πλευρές της χριστιανικής ζωής… Η αχώριστη αυτή δυάδα είναι «η δογμάτων ακρίβεια καί η ορθότης του βίου», η ενότητα δόγματος καί ήθους, η οποία σήμερα πλήττεται από τόν δογματικό μινιμαλισμό του Οικουμενισμού, …ως καί από τήν εκκοσμίκευση, από τήν είσοδο του κοσμικού, του γήϊνου φρονήματος μέσα στούς κόλπους της Εκκλησίας, κλήρου καί λαού, ακόμη καί μέσα στούς κόλπους του κατ’ εξοχήν φυγόκοσμου καί εν ξενιτεία καί αποταγή ζώντος Μοναχισμού…

Επί πολλές δεκαετίες, …απασχολεί πολλούς πιστούς μέ ενταση καί σωτηριολογική αγωνία τό θέμα του ποιά επί τέλους είναι η αληθινή Εκκλησία, πού βρίσκεται η Εκκλησία; Είναι δυνατόν νά θεωρούνται ως εκκλησίες οι αιρέσεις καί τά σχίσματα; Είναι επιτρεπτόν θεολογικά η Εκκλησία, η αδιακόπως υφισταμένη μέχρι σήμερα διά της διπλής αποστολικής διαδοχής, διαδοχής εν πρώτοις στό σύνολο των αληθειών της πίστεως, και χρονικής διαδοχής κατόπιν στούς επισκοπικούς θρόνους, νά υποβιβάζεται και νά συμφύρεται ως ένα πολλοστημόριο μεταξύ εκατοντάδων άλλων δήθεν εκκλησιών, όπου η διαδοχή της αλήθειας έχει διακοπή από νεωτερικές ανθρώπινες διδασκαλίες, και η χρονική διαδοχή των επισκόπων, όπου υπάρχει, έχει ακυρωθή λόγω της διακοπής της αλήθειας; Υπήρξε ποτέ περίοδος στή ζωή της Μίας Εκκλησίας, κατά τήν οποία οι αιρέσεις και οι αιρετικοί εθεωρούντο μέλη της Εκκλησίας; …Πώς συμπεριφέρθηκε ο Άγιος Ιωάννης Χρυσόστομος απέναντι στις θρησκείες και στις αιρέσεις της εποχης του;

Συναφή εκκλησιολογικά θέματα πού έχουν ανάγκη διασαφήσεως είναι και ο υπερβαλλόντως προβαλλόμενος από μερίδα ορθοδόξων θεολόγων επισκοποκεντρισμός, ο οποίος ουσιαστικά ταυτίζει επίσκοπο και εκκλησία, κατ’ απομίμησιν της ταυτίσεως πάπα και εκκλησίας, ώστε εν πολλοίς ορθώς νά επιρρίπτεται η μομφή εναντίον της Ορθοδόξου Εκκλησίας ότι ο μέν Ρωμαιοκαθολικισμός έχει ένα πάπα οι δέ Ορθόδοξοι τόσους πάπες όσοι είναι και οι επίσκοποι. Προκύπτει μέσα από τή διδασκαλία του Αγίου Ιωάννου Χρυσοστόμου αυτός ο επισκοποκεντρισμός; Σέ περιόδους συγχύσεως και ακαταστασίας, κατά τις οποίες οι ποιμένες μεταβάλλονται σέ προβατόσχημους λύκους και διαφθείρουν τήν ευαγγελική αλήθεια και ζωή, δέν μπορούν νά εκφράσουν τήν εκκλησιαστική συνείδηση οι πρεσβύτεροι και οι μοναχοί αλλά ακόμη και οι λαϊκοί; Εχουμε στήν περίπτωση αυτή σχίσμα; Ποιοι προκαλούν τό σχίσμα και τις ταραχές μέσα στή ζωή της Εκκλησίας;

Ήταν σχισματικός ο Άγιος Ιωάννης ο Χρυσόστομος, όπως τόν κατηγόρησαν οι τότε κρατούντες στήν Εκκλησία, ή αυτοί πού αθέτησαν τούς θεσμούς και τις παραδόσεις της Εκκλησίας, υπέρ των οποίων αγωνιζόταν εκείνος;…

2. Ή γνώμη του γιά τις αιρέσεις

Μέ τήν ίδια ποιμαντική εγρήγορση καί ανυποχώρητη αγωνιστικότητα αντιμετώπισε ο Χρυσόστομος καί τις αιρέσεις τής εποχής του… Σέ εγκωμιαστική του ομιλία στόν Αγιο Μελέτιο Αντιοχείας, ο οποίος προήδρευσε της Β’ Οικουμενικής Συνόδου στήν Κωνσταντινούπολη, πού εθεσε τέρμα στήν δράση των αντιτριαδικών αιρέσεων καί ολοκλήρωσε τό σύμβολο της πίστεως, αναφέρεται στήν επιτυχή αντιαιρετική του δράση, η οποία του εστοίχισε διωγμούς καί εξορίες. Μόλις ανέλαβε, λέγει, τήν θέση του επισκόπου, απήλλαξε τήν Αντιόχεια από τήν αιρετική πλάνη …«καί τά σεσηπότα μέλη καί ανιάτως έχοντα του λοιπού σώματος αποκόψας, ακέραιον την υγείαν επανήγαγε τω πλήθει της Εκκλησίας». Καί μόνον αυτή του η θέση είναι αρκετή, γιά νά δείξει πώς πρέπει νά αντιμετωπίζεται η αίρεση, ως διαστροφή της αλήθειας καί ως αρρώστια στό σώμα της Εκκλησίας, σέ όλες τις εποχές καί στήν δική μας. …Ο Ιωάννης, μετά τήν εκ του Μοναχισμού επιστροφή του, έγινε, ως κληρικός πλέον, στενός συνεργάτης αμφοτέρων καί βοηθός διά του φλογερού του κηρύγματος στήν εκρίζωση του Αρειανισμού, τούς κινδύνους εκ του οποίου δέν αντελαμβάνοντο πολλοί Αντιοχείς καί επεσκέπτοντο ακόμη καί ναούς Αρειανών…

Συνιστά νά αποφεύγουμε τις συναναστροφές μέ τούς αιρετικούς, όπως αποφεύγουμε τά δηλητήρια των φαρμάκων, γιατί είναι χειρότεροι από αυτά. Εκείνα βλάπτουν τό σώμα, αυτοί καταστρέφουν τήν σωτηρία της ψυχης. Αν η συναναστροφή μέ τούς αίρετικούς καί η φιλία οδηγεί καί σέ κοινωνία της ασεβείας, πρέπει νά τήν αποφεύγουμε, ακόμη καί άν πρόκειται γιά τούς γονείς μας. Ήταν πολύ αυστηρός καί στόν εαυτό του ο Χρυσόστομος στό θέμα της κοινωνίας μέ τούς αιρετικούς. Επειδή οι γνωστοί Μακροί Αδελφοί είχαν κατηγορηθη από τόν πατριάρχη Αλεξανδρείας Θεόφιλο ως Ωριγενιστές, ενώ τούς προστάτευσε, δέν είχε λειτουργική κοινωνία μαζί τους. Αυτός άλλωστε ήταν καί ο λόγος γιά τόν οποίο ο Άγιος Επιφάνιος Κύπρου, εξαπατηθείς από τόν Θεόφιλο ότι καί ο Χρυσόστομος ήταν Ωριγενιστής, ήλθε στήν Κωνσταντινούπολη νά βοηθήσει τόν Θεόφιλο καί δέν είχε καμμία κοινωνία μέ τόν Άγιο Χρυσόστομο, ως αιρετικό. Αρνήθηκε νά παραχωρήσει ως πατριάρχης ο Χρυσόστομος ναό στόν πανίσχυρο Γότθο ηγεμόνα Γαϊνά, επειδή ήταν Αρειανός, παρά τήν πίεση του αυτοκράτορος Αρκαδίου, ο οποίος είχε ανάγκη των στρατιωτικών υπηρεσιών του. Επαινεί τόν πατριάρχη Αλεξανδρείας Φλαβιανό, διότι διεχώρισε τά λείψανα μαρτύρων πού ήσαν θαμμένα μαζί μέ λείψανα αιρετικών έτσι, λέγει, απαλλάχτηκαν τά πρόβατα από τούς λύκους, οι ζώντες από τούς νεκρούς. Έμειναν οι μαργαρίτες της πίστεως μόνοι, ανέπαφοι από τήν δυσωδία των αιρετικών λειψάνων.

…Δίδει μεγάλη σημασία ο Άγιος Ιωάννης στόν εναντίον των ετεροθρήσκων καί αιρετικών αγώνα. Ολόκληρος ο τέταρτος «Περί Ιερωσύνης» λόγος του είναι αφιερωμένος στό νά δείξει ότι ο ιερεύς πρέπει νά εχει υψηλή θεολογική συγκρότηση, νά γνωρίζει τις θέσεις καί τά επιχειρήματά τους, νά διαθέτει τά απαραίτητα όπλα γιά νά τούς αποκρούει.

…Σχεδόν ταυτίζει τήν Ιερωσύνη ο Άγιος Χρυσόστομος μέ τό κήρυγμα, μέ τη διδασκαλία του λόγου, χωρίς βέβαια νά υποτιμά τήν τελετουργία των μυστηρίων. …Δέν ωφελούν οι ασκητικοί κόποι καί ιδρώτες, όταν, λόγω αγνοίας καί απειρίας των δογμάτων, πέσει κανείς σέ αίρεση καί αποχισθεί από τό σώμα της Εκκλησίας. Διαβεβαιώνει ο Άγιος Ιωάννης ότι γνωρίζει πολλούς πού τό έπαθαν αυτό. Δέν ωφελεί λοιπόν μόνον ο ενάρετος βίος, χωρίς τά υγιή δόγματα, ούτε βέβαια η υγιής πίστη, όταν ο βίος είναι διεφθαρμένος.

Αν εφαρμόσουμε όσα γιά τις αιρέσεις αναφέραμε, ολίγα εκ πολλών, στήν σημερινή κατάσταση της Εκκλησίας, η εικόνα είναι ζοφερή. Ό,τι είπαμε γιά τήν Απολογητική, πού αντιμετώπιζε παλαιότερα τούς εξωτερικούς εχθρούς της Εκκλησίας, τούς αλλοθρήσκους, ισχύει καί γιά τό αντιαιρετικό κήρυγμα. Έπαυσε νά ακούγεται στούς ναούς λόγος εναντίον των αιρέσεων, ωσάν ή Εκκλησία νά έχει περιλάβει στούς κόλπους της όλους όσοι ονομάζονται Χριστιανοί, ωσάν νά ανήκουν όλοι οι Χριστιανοί στό σώμα του Χριστού, νά μνημονεύονται όλοι στό δισκάριο της Προσκομιδης, νά κοινωνούν όλοι εκ του αυτού ποτηρίου. Καί μολονότι αυτό δέν έχει γίνει, καί υπάρχουν Χριστιανοί πολυπληθείς ανά τόν κόσμο πού δέν είναι υγιείς, νοσούν στήν πίστη, στά δόγματα, καί είναι αποκομμένοι από τό σώμα της Εκκλησίας, όχι μόνο δέν παρουσιάζουμε τά νόθα δόγματα καί τις πλάνες τους, γιά νά γιατρέψουμε καί τούς ίδιους καί νά προφυλάξουμε καί τά μέλη της ‘Εκκλησίας από τήν λύμη των αιρέσεων, αλλά τούς καθησυχάζουμε πώς δέν είναι αιρετικοί, είναι καί αυτοί εκκλησίες, όπως εμείς, καί μάλιστα αδελφές εκκλησίες, συγκροτούμε μαζύ τους συμβούλια εκκλησιών, αναγνωρίζουμε τό βάπτισμά τους ως έγκυρο, συμπροσευχόμαστε, μας δίδουν καί τούς δίδουμε ναούς καί πολλά άλλα, όσα η οικουμενιστική σύγχυση των ημερών μας έχει προκαλέσει. Τά πάντα «άνω καί κάτω γέγονε» θά έλεγε ο Άγιος Ιωάννης ο Χρυσόστομος. Γκρεμίσαμε τούς φράκτες, τά όρια πού έθεσαν οι Άγιοι Απόστολοι καί οι Άγιοι Πατέρες…

Δέν θά φθάσετε στήν ενότητα, λέγει [ο διάβολος] σέ όσους τόν ακούουν, αγωνιζόμενοι γιά τήν αλήθεια· κάνουν λάθος ο Χριστός, οι Απόστολοι, οι Πατέρες· θά φθάσετε στήν ενότητα μέ τήν αγάπη. Αφήστε τά δόγματα στούς θεολόγους, κλείστε τους σέ ενα νησί καί άς συζητούν όσο θέλουν. Ούτε δογμάτων ακρίβεια, ούτε βίου ορθότης είναι απαραίτητα γιά τήν σωτηρία, όπως διδάσκει τό Ευαγγέλιο καί σύμπας των Πατέρων ο χορός, μέ έμφαση δέ ο Άγιος Ιωάννης Χρυσόστομος. Θά σάς σώσει τώρα ο Οικουμενισμός, πού καταλύει τήν αποκλειστικότητα, τόν ναρκισσισμό, τό δόγμα της Μιάς, Αγίας, Καθολικής καί Αποστολικής Εκκλησίας, καί καταργεί τήν αυστηρότητα της Ευαγγελικής ζωής, διευκολύνοντας τήν εκκοσμίκευση. Μπορούμε ετσι τώρα στις τρείς πτώσεις πού προκάλεσε ο Διάβολος, κατά τόν αείμνηστο καί όσιο Γέροντα Ιουστίνο Πόποβιτς, τις πτώσεις του Αδάμ, του Ιούδα καί του πάπα, νά προσθέσουμε καί τέταρτη πτώση, τήν πτώση του Οικουμενισμού. Ίσως βέβαια σκεφθεί κάποιος καί πεί ότι ορθώς ο Άγιος Χρυσόστομος ομιλεί γιά τούς αιρετικούς καί τούς ελέγχει. Τότε έτσι πίστευαν. Σήμερα έχουν αλλάξει αυτά. Δέν πρέπει νά ασχολούμαστε πλέον καί νά αγωνιζόμαστε εναντίον των άλλων θρησκειών καί των αιρέσεων. Έτσι μου απήντησε γραπτώς μεγαλόσχημος καί γνωστός επίσκοπος, κεκοιμημένος τώρα, όταν του εστειλα τό βιβλίο μου γιά τήν Ουνία, στό οποίο παρουσίαζα τήν εξέλιξη της εξετάσεως του θέματος, στόν διάλογο Ορθοδόξων καί Ρωμαιοκαθολικών, από τόν οποίο μέ απεμάκρυναν γιά τήν όποια συμβολή μου στήν καταδίκη της Ουνίας.

Επειδή λοιπόν κυριαρχούν στήν εκκλησιαστική επικαιρότητα οι θεολογικές συζητήσεις γιά τά όρια της Εκκλησίας, …άς επιτραπεί νά ακουσθεί εδώ στό συνέδριο μας ενας σαφής χρυσοστομικός-πατερικός λόγος.

Οι Ορθόδοξοι τίποτε δέν αλλάσσουμε από όσα παραλάβαμε· ούτε προσθέτουμε, ούτε αφαιρούμε, ούτε αλλοιώνουμε. Όσους προσθέτουν καί αφαιρούν καί αλλοιώνουν τούς αποκηρύσσουμε, τούς αναθεματίζουμε ως αίρετικούς, όπως έκαναν οι άγιες σύνοδοι καί οι Άγιοι Πατέρες…

Η διά των αιώνων ομόφωνη, σταθερή καί αταλάντευτη αυτή αυτοσυνειδησία της Εκκλησίας εκφραζόταν από τό σύνολο των ιεραρχών της Εκκλησίας της Ελλάδος μέχρι καί του αρχιεπισκόπου Σεραφείμ. Από του αρχιεπισκόπου Χριστοδούλου (1998) η πρώην παραδοσιακή καί αυστηρή σέ θέματα πίστεως τοπική αυτή εκκλησία, άλλαξε στάση καί προσδέθηκε στό άρμα του Οικουμενισμού…

Σύμφωνα λοιπόν μέ τά λεχθέντα υπάρχουν καί σήμερα αιρέσεις καί μάλιστα πιό επικίνδυνες, γιατί καλύπτουν τό αληθινό τους πρόσωπο ο κυριαρχών Οικουμενισμός καί η απατηλή σύντροφος του η αγαπολογία. Γι’ αυτό όσα είπε καί έπραξε γιά τίς αιρέσεις της εποχής του ο Άγιος Ιωάννης ο Χρυσόστομος, ελάχιστα των οποίων παρουσιάσαμε, ισχύουν πολύ περισσότερο καί σήμερα. Μπορεί κανείς νά εχει σ’ αυτά αντίρρηση, άν επιθυμεί νά είναι ενσωματωμένος στήν διά των αιώνων από τούς Άγιους Πατέρες εκφραζόμενη αυτοσυνειδησία της Εκκλησίας; Όπως σέ παρόμοια περίπτωση κατά τήν διάρκεια των εργασιών της Z’ Οικουμενικής Συνόδου γιά τό θέμα των άγιων εικόνων είπε ο μητροπολίτης Νικομηδείας Πέτρος, «Ιωάννης ο Χρυσόστομος τοιαύτα λέγει· τις έτι τολμά ειπείν κατ’ αυτών;». Ετολμήθη, παρά ταύτα, νά χρησιμοποιηθεί ο Άγιος Ιωάννης ο Χρυσόστομος, μέ εσφαλμένη κατανόηση μερικών θέσεών του, υπέρ του Οικουμενισμού από τόν καθηγητή Ευάγγελο Θεοδώρου, αποκαταστάθηκε όμως ή αλήθεια από τόν εμβριθή μελετητή τής διδασκαλίας του αείμνηστο καθηγητή Κωνσταντίνο Μουρατίδη.


3. Τό Σχίσμα. Παρανόηση της χρυσοστομικής διδασκαλίας.

Ενδιαφέρουσα είναι η διδασκαλία του Αγίου Ιωάννου του Χρυσοστόμου καί γιά τό σχίσμα, τό οποίο θεωρεί ότι είναι εξ ίσου μεγάλο κακό, όσο και η αίρεση: «Του εις αιρεσιν εμπεσείν το την Εκκλησίαν σχίσαι ουκ έλαττόν εστι κακόν». Η γνώμη του αυτή χρησιμοποιείται συχνά καί στις ημέρες μας, ιδιαίτερα όταν γίνεται λόγος γιά τούς Παλαιοημερολογίτες καί όταν επίσης πολλοί κληρικοί καί πιστοί, προβληματισμένοι γιά τήν εκκλησιολογική αίρεση του Οικουμενισμού, φθάνουν μέχρι του σημείου νά σκέπτονται διακοπή τής κοινωνίας μέ τούς οικουμενιστάς επισκοπους. Τοτε τούς επισημαίνεται ο κίνδυνος του σχίσματος μέ τήν επίκληση καί αυτής της γνώμης του Αγίου Χρυσοστόμου, όχι πάντως ορθώς, διότι η συνάφεια στήν οποία διετύπωσε ο Άγιος Ιωάννης αυτήν τήν θέση είναι τελείως διαφορετική, ο ίδιος δέ δέν δίστασε νά διακόψει τήν κοινωνία μέ άλλους επισκόπους καί να επαινέσει στά κειμενά του, ιδιαίτερα στις επιστολές πού στέλνει απο τήν εξορία, όσους κληρικούς καί λαϊκούς ηρνούντο νά δεχθούν ως νόμιμη εκκλησιαστική κατάσταση τούς διώκτες καί διαδόχους του.

Η συνολική ερευνα των κειμένων του δίδει διαφορετική εικόνα της στάσεως του Χρυσοστόμου πρός τούς διαδόχους του, διαφορετική από εκείνη πού συνήθως προβάλλεται μέ βάση σύσταση καί συμβουλή του Χρυσοστόμου πρός τούς οργισμένους γιά τήν εξορία του κληρικούς καί λαϊκούς νά κάνουν υπακοή στόν διάδοχο του καί νά τόν αναγνωρίσουν, διότι δέν μπορεί η Εκκλησία νά μείνει χωρίς επίσκοπο, νά είναι «ανεπίσκοπος». Αντίθετα, από τήν διδασκαλία καί τήν ζωή του προκύπτει ότι διακοπή της κοινωνίας πρός τόν επίσκοπο δικαιολογείται όχι μόνο σέ περίπτωση πού κηρύσσει αιρεση, όπως τελικώς καθόρισε η Εκκλησία μέ τόν 15ο κανόνα της Πρωτοδευτέρας συνόδου, γιατί αυτό είναι αυτονόητο καί προφανές, αλλά ακόμη καί σέ περίπτωση κατά τήν οποία προσβάλλονται οι θεσμοί της Εκκλησίας, προσβάλλονται γενικώς οι αρχές της αποστολικής πίστεως καί ζωης. Η διδασκαλία του Ευαγγελίου γιά τήν πίστη καί τήν ζωή είναι ενιαία, ο δέ απόστολος Παύλος απέκοψε από τήν εκκλησιαστική κοινωνία τόν αιμομίκτη της Κορίνθου γιά ηθικό παράπτωμα καί όχι γιά αίρετική διδασκαλία. Αυτήν τήν χρυσοστομική γραμμή ακολούθησε μετά από τέσσερες αιώνες άλλη μεγάλη πατερική μορφή, ο Άγιος Θεόδωρος Στουδίτης (759-826), ο οποίος διέκοψε τήν κοινωνία γιά τό ηθικό θέμα της «μοιχοζευξίας», γιά τό ότι δηλαδή ο ιερομόναχος Ιωσήφ, τη ανοχη του πατριάρχου, ευλόγησε τόν δεύτερο γάμο του αυτοκράτορος Κωνσταντίνου Στ’ (780-797), ενώ ζούσε ακόμη η προηγουμένη του σύζυγος.

…Απαντώντας δέ καί σέ ένσταση πού στρεφόταν εναντίον του ότι δέν έπρεπε νά προβεί σέ καθαιρέσεις καί νά προκαλέσει αναστάτωση καί σχίσμα, αφού δέν υπηρχε θέμα αιρέσεως, αλλά ήσαν ορθόδοξοι οι καθαιρεθέντες, είχαν τήν ίδια πίστη, απαντά ότι δέν αρκεί τό ότι ήσαν ορθόδοξοι· είχαν προσβάλει μέ τήν σιμωνία τήν χειροτονία, τήν ίερωσύνη. Όπως πρέπει νά αγωνιζόμαστε γιά τήν πίστη, έτσι πρέπει νά αγωνιζόμαστε καί γιά τήν κανονική, τήν σωστή εκλογή των επισκόπων. Γιατί, άν μπορεί ο καθένας νά γεμίζει τά χέρια του μέ χρήματα καί νά εξαγοράζει τήν ιερωσύνη, άς προσέλθουν τότε όλοι, άξιοι καί ανάξιοι. Δέν χρειάζεται πλέον τό άγιο θυσιαστήριο, δέν χρειάζεται η γνώμη του πληρώματος της Εκκλησίας, ούτε ο σύλλογος των ιερέων. Ας τά καταργήσουμε όλα αυτά καί άς τά καταστρέψουμε. …Μπροστά στό προσήκον, στό σωστό, δέν κάνει καμμία παραχώρηση ο Χρυσόστομος, ακόμη καί άν πρόκειται νά αποσχισθούν μερικοί από τήν Εκκλησία. Αυτό άς τό σημειώσουμε όσοι στούς καιρούς μας διστάζουμε νά πράξουμε αυτό πού πρέπει, επικαλούμενοι τόν κίνδυνο σχίσματος. Καί τό προσήκον στήν περίπτωση αυτή ήταν η κανονική, η μή σιμωνιακή ιερωσύνη, η κάθαρση της Εκκλησίας από τούς αναξίους επισκόπους.

…Καθ’ όλην τήν διάρκεια της πατριαρχίας του, εξασθενημένος σωματικά αλλά άκαμπτος καί ανυποχώρητος μπροστά στό προσήκον μέχρι τό τέλος τής ζωής του, πού επισυνέβη απο τις ταλαιπωρίες της εξορίας, εισέπραξε, και εξόριστος ων, αφάνταστο μίσος εκ μέρους αναξίων επισκόπων, ελεγχομένων από τήν ζωή καί τήν διδασκαλία του, πράγμα πού τόν οδήγησε νά γράψει πρός τήν διακόνισσα Ολυμπιάδα ότι δέν φοβάμαι κανένα άλλο όσο τούς επισκόπους, εκτός από ελάχιστες εξαιρέσεις: «Ουδένα γάρ λοιπόν δέδοικα ως τούς επισκόπους, πλην ολίγων».

Αντιλαμβάνεται λοιπόν κανείς ότι ή συνάφεια, μέσα στήν οποία ο Άγιος Ιωάννης ο Χρυσόστομος είπε ότι τό σχίσμα είναι εξ ίσου κακό μέ τήν αιρεση καί ότι ούτε τό αίμα του μαρτυρίου δέν μπορεί νά εξαλείψει τήν αμαρτία του σχίσματος, έχει σχέση μέ τις διαιρέσεις πού προκαλούνται εξ αιτίας της φιλαρχίας καί της κενοδοξίας όσων εκλέγονται αναξίως επίσκοποι καί όσων εισπηδούν σέ ξένες δικαιοδοσίες γιά νά στηρίξουν τούς αναξίους, καί όχι μέ όσους αντιδρούν γιά τήν καταπάτηση των θεσμών της Εκκλησίας. Οι πρώτοι σχίζουν καί διαιρούν τήν Εκκλησία καί όχι οι δεύτεροι, έστω καί άν, από τήν κυριαρχούσα στήν ηγεσία της Εκκλησίας σχισματική ομάδα, χαρακτηρίζονται ως σχισματικοί, όπως χαρακτηρίσθηκαν ο Άγιος Ιωάννης καί οι έχοντες κοινωνία μαζί του κληρικοί καί λαϊκοί, ως «σχίσμα των Ιωαννιτών», από τούς πράγματι σχισματικούς διαδόχους του. Σ’ αυτούς επιρρίπτει ευθέως τήν κατηγορία του σχίσματος καί τούς στολίζει μέ βαρείς χαρακτηρισμούς, όπως θά δούμε. Πολύ περισσότερο δέν έχουν καμμία σχέση ούτε μέ τούς Παλαιοημερολογίτες, ούτε μέ όσους νεοημερολογίτες ανησυχούν καί αγωνιούν γιά τήν κυριαρχία της παναιρέσεως του Οικουμενισμού, μέ τούς εκπροσώπους του οποίου, ετεροδόξους καί Ορθοδόξους, έπρεπε αυτονοήτως καί προφανώς νά διακόψουμε κάθε κοινωνία. Αυτό προκύπτει σαφώς από όσα περί αιρέσεων παρουσιάσαμε του Αγίου Ιωάννου, αλλά καί από τήν θέση του Αποστόλου Παύλου στήν πρός Εφεσίους επιστολή, ότι η ενότητα στήν Εκκλησία διασφαλίζεται, όταν οι πιστοί είναι «εν σωμα και εν πνεύμα», όταν υπάρχει «είς Κύριος, μία πίστις, εν βάπτισμα». Πιστεύει ο Άγιος Χρυσόστομος, ότι καλώς ο Απόστολος μετά τό «εν σώμα» έθεσε καί τό «εν πνεύμα», γιά νά δείξει ότι από τό ενα σώμα θά υπάρχει ασφαλώς καί ενα πνεύμα, η ιδια πίστη, ή ακόμη ότι δέν αρκεί νά είναι κανείς ενσωματωμένος στήν Εκκλησία, στό «εν σώμα», χρειάζεται νά έχει καί τό πνεύμα της Εκκλησίας, καί αυτό ισχύει όχι μέ τούς αίρετικούς πού είναι εκτός του σώματος της Εκκλησίας, αλλά μέ όσους Ορθοδόξους ανήκουν στό σώμα της Εκκλησίας, δέν εχουν όμως τό πνεύμα της Εκκλησίας, καί είναι φίλοι των αιρετικών.

Θά συμπληρώσουμε τις περί σχίσματος θέσεις του Αγίου Ιωάννου Χρυσοστόμου παρουσιάζοντας πιό ολοκληρωμένη εικόνα από τήν αποσπασματική καί επιλεκτική πού προβάλλεται μέ τήν επίκληση της συμβουλής του πρός τούς κληρικούς καί λαϊκούς μετά τήν καθαίρεση καί εξορία του νά αποδεχθούν καί νά υπακούσουν στούς διαδόχους του, γιατί η Εκκλησία δέν μπορεί νά είναι χωρίς επίσκοπο. Προηγουμένως πρέπει νά πούμε ότι ο Χρυσόστομος στήν εκκλησιολογία του δέν είναι επισκοποκεντρικός, όπως υπάρχει τάση σέ αρκετούς κληρικούς καί θεολόγους σήμερα νά παρουσιάζουν τήν Ορθόδοξη Εκκλησία ως δήθεν επισκοποκεντρική .

Δέν βλέπει μεγάλη απόσταση μεταξύ του επισκόπου καί του πρεσβυτέρου, αντίθετα πρός τό χάσμα πού εχει δημιουργηθεί σήμερα, κατά τό οποίο ο επίσκοπος είναι τό πάν, οι πρεσβύτεροι καί ο λαος τίποτε, υμνητές και προσκυνητές του επισκόπου. Η Ιερωσύνη είναι ενιαία, ασκούμενη αυθεντικώς καί από τόν επίσκοπο καί από τούς πρεσβυτέρους… «Διαλεγόμενος περί επισκόπων και χαρακτηρίσας αυτούς και ειπών τίνα μέν εχειν, τίνων δέ απέχεσθαι χρη, καί τό των πρεσβυτέρων τάγμα αφείς εις τούς διακόνους μετεπήδησε. Τι δήποτε; Ότι ού πολύ τό μέσον αύτων καί των επισκόπων. Καί γάρ καί αυτοί διδασκαλίαν εισίν αναδεδεγμένοι καί προστασίαν της Εκκλησίας. Καί α περί επισκόπων είπεν, ταύτα καί πρεσβυτέροις αρμόττει. Τή γάρ χειροτονία μόνη υπερβεβήκασι καί τούτω μόνο δοκούσι πλεονεκτείν τούς πρεσβυτέρους».

Μετά τήν αναγκαία αυτή γιά τούς σημερινούς εκκλησιολογικούς προβληματισμούς επισήμανση επανερχόμαστε στά περί σχίσματος. Πράγματι η καθαίρεση καί εν συνεχεία η εξορία του Χρυσοστόμου εδημιούργησαν εκκλησιολογικό δίλημμα στούς κληρικούς καί στούς λαϊκούς γιά τό άν έπρεπε νά αποδεχθούν τις αποφάσεις της συνόδου… Δεχόμαστε λοιπόν τις αποφάσεις όλων των συνόδων, καί των ληστρικών; Δέν υπάρχουν «ψευδείς» καί «αληθείς» σύνοδοι; Ήταν φοβερός ο λαϊκός ξεσηκωμός υπέρ του Αγίου Ιωάννου Χρυσοστόμου… Αποφασισμένος όμως καί ο αυτοκράτωρ Αρκάδιος νά πραγματοποιήσει τήν απομάκρυνση, ιδιαίτερα όταν οι εχθροί του Χρυσοστόμου επίσκοποι της ψευδοσυνόδου τόν προέτρεψαν νά χρησιμοποιήσει βία…

Ο Χρυσόστομος δέν είχε αναγνωρίσει ποτέ ως κανονική τήν καθαίρεσή του καί θεωρούσε ότι τό σχίσμα τό προκαλούσαν οι αντίπαλοι του. Ήδη οι περί αυτόν σαράντα επίσκοποι, εχοντες μάλιστα τήν πλειοψηφία σέ σχέση μέ τούς τριανταέξη πού συγκέντρωσε ο Θεόφιλος παρά τήν Δρυν, εκ των οποίων είκοσι επτά είχε φέρει από τήν Αίγυπτο, είχαν απευθυνθή πρός τόν Θεόφιλο καθιστώντας τον υπεύθυνο γιά τό σχίσμα: «Μη κατάλυε τά πράγματα της Εκκλησίας καί μη σχίζε τήν Εκκλησίαν, δι’ ην ο Θεός εις σάρκα κατήλθε»…

Επειδή λοιπόν επίστευε ότι τό σχίσμα τό προκαλούν οι αντίπαλοί του, ουδέποτε διενοήθη νά αποδεχθεί τις αποφάσεις των δύο ψευδοσυνόδων, της «επί Δρυν» καί της δεύτερης πού ανανέωσε τις αποφάσεις εκείνης, καί νά αποχωρήσει του θρόνου οικειοθελώς· αυτό θά εσημαινε αναγνώριση της κανονικότητος των αποφάσεων. Από τήν αρχή των περιπετειών του μέχρι του θανάτου του επίστευε ότι αυτός είναι ο νόμιμος καί κανονικός επίσκοπος στόν θρόνο της Κωνσταντινουπόλεως. Γι’ αυτό καί όταν ο Αρκάδιος του εζήτησε νά αποχωρήσει από τόν ναό οικειοθελώς γιά νά αποφευχθούν καί οι ταραχές, έδωσε τήν γνωστή γενναία απάντηση: «Εγώ παρά του Σωτήρος Θεού αποδέδεγμαι την Εκκλησίαν ταύτην εις επιμέλειαν της του λαού σωτηρίας, και ου δύναμαι αύτην καταλείψαι· ει δέ τούτο βούλει (η γάρ πόλις σοι διαφέρει), βία με εξέωσον, ίνα έχω απολογίαν της λιποταξίας την σην αυθεντίαν». Ήταν εκ του Θεού χειροτονημένος καί τοποθετημένος, καί η εθελουσία εγκατάλειψη του ποιμνίου που του ενεπιστεύθη ο Θεός θά ήταν λιποταξία. Πιστεύει ότι η εκλογή του ήταν θεόθεν, όχι μέ ψήφους ανθρώπων, γι’ αυτό καί δέν μπορούν νά τόν καταργήσουν άνθρωποι· καί εξ αυτού προκύπτει βεβαίως ότι οι αποφάσεις των συνόδων δέν είναι πάντοτε θεοκίνητες, δέν τις επικυρώνει πάντοτε ο Θεός· «Μη γάρ ανθρωπίναις ψήφοις ενταύθα ήλθομεν; Μη γάρ ανθρωπος ήγαγεν, ίνα άνθρωπος καταλύση».

…Συγκλονίζει πράγματι τό μεγαλείο του Χρυσοστόμου καί η ετοιμότητά του νά φθάσει μέχρι καί τόν θάνατο, προκειμένου νά υπερασπισθεί τούς θεσμούς της Εκκλησίας. …

«Επειδή έστη η πόλις, Εκκλησίαν ο διάβολος ηθέλησε σαλεύσαι. Μιαρέ και παμμίαρε διάβολε, τοίχων ου περιεγένον καί Εκκλησίαν προσδοκάς σαλεύσαι; Μή γάρ εν τοίχοις η Εκκλησία; Εν τω πλήθει των πιστών η Εκκλησία. Ιδού πόσοι στύλοι εδραίοι, ου σιδήρω δεδεμένοι, αλλά πίστει εσφιγμένοι».

…Εκτιμώντας ότι αυτοί οι έπαινοι του πρός τούς αντιδρώντας πιστούς θά εθεωρούντο από μερικούς, όπως συμβαίνει καί σήμερα, ώς υποκίνηση των πιστών σέ στάση, κάνει διάκριση ανάμεσα στή στάση καί στό ζηλο. Αυτά πού κάνουν εκείνοι είναι στάση, γιατί φθάνουν καί μέχρι τή διάπραξη φόνων, ενώ σείς θέλετε νά αποτρέψετε αυτά τά δεινά καί αγωνίζεσθε γιά τήν διάσωση της Εκκλησίας. Αυτό είναι ζηλος, όχι στάση. Αυτοί προκάλεσαν τήν τρικυμία, αλλά η δική σας ανδρεία απέτρεψε τήν θαλασσοταραχή.

…Θά δώσει διέξοδο ο Θεός· θά αμείψει μέ στεφάνους καί βραβεία όσους υπομείνουν τούς πειρασμούς καί θά τιμωρήσει αξίως όσους σκανδάλισαν τήν οικουμένη, ανέτρεψαν τόσες εκκλησίες, …έσχισαν τό σώμα του Χριστού καί διέσπειραν παντού τά μέλη του. …Επαινεί πολλούς επισκόπους πού είχαν διακόψει κάθε κοινωνία μέ τήν κρατούσα εκκλησιαστική κατάσταση, τούς προτρέπει δέ νά συνεχίσουν αυτήν τήν στάση, εστω καί άν οι περισσότεροι υπέκυψαν στούς ισχυρούς. Είναι η μόνη ελπίδα γιά νά διορθωθούν τά κακά. «Τούτο γάρ αρχή της λύσεως του χειμώνος, τούτο ασφάλεια της Εκκλησίας, τούτο των κακών διόρθωσις, όταν τούς τά τοιαύτα πονηρευσαμένους υμείς οι υγιαίνοντες αποστρέφησθε καί μηδέν κοινόν έχητε πρός αυτούς». Καί δέν αρκείται μόνον στήν δική τους διακοπή κάθε κοινωνίας, αλλά τούς συνιστά νά προτρέπουν καί όλους νά πράξουν τό ίδιο. Θεωρεί μάλιστα ότι συγκαταλέγονται μεταξύ των μαρτύρων αυτοί οι οποίοι αγωνίζονται ωστε νά μη φθαρούν καί καταστραφούν οι πατερικές παραδόσεις καί οι θεσμοί της Εκκλησίας…

Μέσα λοιπόν στά πλαίσια αυτά καί μέ αυτήν τήν εικόνα πού προκύπτει από τό σύνολο των μετά τις δύο εξορίες κειμένων του ιδίου του Χρυσοστόμου, μπορούμε νά ερμηνεύουμε όσα παραδίδει ο Παλλάδιος Ελενουπόλεως γιά στις συστάσεις του Χρυσοστόμου πρός αποφυγήν του σχίσματος, τά οποία δέν δίδουν πλήρη τήν εικόνα, γιατί συμπληρώνονται στήν συνέχεια καί από τόν ίδιο τόν Παλλάδιο, ο οποίος συνέπαθε μετά του Χρυσοστόμου καί δέν εκοινώνησε μέ τούς αληθινούς σχισματικούς, συμφωνών απολύτως πρός τήν στάση καί τις συστάσεις του Χρυσοστόμου. Πράγματι τόν παρουσιάζει ο Παλλάδιος αρχικά μετά τήν ανακοίνωση της πρώτης του καθαίρεσης από τήν «επί Δρυν» σύνοδο νά στηρίζει τούς περί αυτόν επισκόπους, οι οποίοι είχαν καταληφθή από αθυμία, εδάκρυζαν καί έκλαιγαν. Αφού τούς υπενθύμισε ότι «οδός εστιν ο παρών βίος, καί τά χρηστά καί τά λυπηρά παροδεύεται», τούς συνέστησε νά μήν εγκαταλείψουν τις επισκοπές τους· «τάς εκκλησίας υμών μη αφήτε». Όταν του επεσήμαναν ότι, άν κρατήσουν τις επισκοπές, είναι αναγκασμένοι νά κοινωνήσουν πρός τούς κρατούντες, απήντησε· «κοινωνήσατε μέν, ίνα μή σχίσητε τήν Εκκλησίαν, μή υπογράψητε δέ· ουδέν γάρ εμαυτώ σύνοιδα αξιον καθαιρέσεως». Τά ίδια είπε καί πρός τήν Ολυμπιάδα καί τις άλλες διακόνισσες, τά οποία, ερμηνευόμενα μετά προσοχης, δέν αφήνουν καμμία αντίφαση καί αντίθεση μεταξύ των όσων συνιστούσε πρός αποφυγήν του σχίσματος στή φάση αυτή καί των όσων στή συνέχεια έπραττε καί συνιστούσε γιά αποφυγή της κοινωνίας καί αποστροφή των κρατούντων.

Είπε λοιπόν προς τις πνευματικές του κόρες:

«Τούτο εστιν ο παρακαλώ· μη τις υμών ανακοπή της συνήθους εύνοιας της περί τήν Εκκλησίαν· και ος αν άκων αχθή επι τήν χειροτονίαν, μή αμφιβατεύσας το πράγμα, κατά συναίνεσιν των πάντων, κλίνατε αυτώ τήν κεφαλήν υμών ως Ιωάννη· ου δύναται γάρ η Εκκλησία άνευ επισκόπου είναι».

Γιά νά μή μείνει λοιπόν η ‘Εκκλησία άνευ επισκόπων καλών, συνιστά στούς επισκόπους πού τόν ακολουθούσαν νά παραμείνουν στις επισκοπές τους εν κοινωνία προσωρινη πρός τούς παρανομούντες. Ήθελε νά μή παραδοθεί σέ κακούς επισκόπους καθ’ ολοκληρίαν τό σκάφος της Εκκλησίας· οικονομεί πρός καιρόν τά πράγματα. Αυτό φαίνεται καί εκ του ότι τήν ίδια στιγμή πού λέγει αυτά πρός τούς συνεπισκόπους του, ο ίδιος σέ δικά του κείμενα ομιλεί περί λύκων καί μοιχών, όπως είδαμε· αυτή είναι η κατά ακρίβειαν γνώμη του. Η σύσταση πρός τις διακόνισσες βρίσκεται στήν ίδια κατεύθυνση, προετοιμάζει όμως τό έδαφος γιά τήν μετέπειτα τελείως απορριπτική των διαδόχων του στάση, διότι θέτει όρους καί προϋποθέσεις γιά τήν αναγνώριση καί αποδοχή τους, γιά τήν κοινωνία πρός αυτούς· καί οι όροι πού θέτει είναι νά εκλεγεί άκων, χωρίς τή θέληση του, χωρίς νά τό επιδιώκει αυτός πού θά τόν διαδεχθεί, καί νά είναι πρόσωπο επίσης κοινής αποδοχής, «κατά συναίνεσιν πάντων».

Αυτοί οι όροι όχι μόνον δέν ετηρήθησαν, καί οι δύο διάδοχοι του, ο Αρσάκιος καί ο Αττικός στή συνέχεια ήσαν πρόσωπα της μερίδος των εχθρών του, ανελθόντες όχι άκοντες αλλά μετά χαράς εις τόν θρόνον, αλλά πολύ περισσότερο εκίνησαν φοβερούς διωγμούς εναντίον όσων παρέμειναν πιστοί στόν Ιωάννη, ακόμη καί εναντίον της Ολυμπιάδος καί των άλλων διακονισσών. Δέν κατέβαλαν καμμία προσπάθεια ειρηνεύσεως της Εκκλησίας· καθαιρούσαν καί εξόριζαν επισκόπους, δέν άφηναν δέ τόν εξόριστο ιεράρχη ούτε στήν εξορία του ήσυχο, αλλά τόν ταλαιπωρούσαν διαρκώς μέχρι πού τόν οδήγησαν στόν θάνατο. Έδειξαν λοιπόν τά ίδια τά πράγματα ότι αυτοί ήσαν προβατόσχημοι λύκοι, πειρατές καί δήμιοι, χειρότεροι από τούς πιό σκληρούς διώκτες της Εκκλησίας, γι’ αυτό καί επαινεί όσους δέν εχουν κοινωνία μαζί τους, θεωρώντας τους κατά πρόθεση μάρτυρες.

Δέν πρέπει λοιπόν νά γίνεται επιλεκτική επίκληση μόνον των πρώτων συστάσεων του Χρυσοστόμου πρός τούς σαράντα συνεπισκόπους του καί στις διακόνισες καί ιδιαίτερα της φράσεως ότι δέν μπορεί η εκκλησία να είναι χωρίς επίσκοπο, «ου δύναται γάρ η Εκκλησία ανευ επισκόπου είναι», αλλά καί της τελικής του στάσεως, της διακοπής κάθε κοινωνίας καί συναναστροφής ως μόνης οδού γιά τή διόρθωση των πραγμάτων της Εκκλησίας. Σέ δύσκολες περιόδους τήν διαποίμανση αναλαμβάνει ο ίδιος ο Χριστός· καθιστά τά πρόβατα ποιμένες, καί δι’ αυτών εκδιώκει τούς προβατόσχημους λύκους. Όντως η Εκκλησία δέν μπορεί νά είναι χωρίς επίσκοπο, εννοείται βέβαια χωρίς καλόν επίσκοπο.

Επίλογος

…Η μεγάλη του προσφορά, ανάμεσα στις πολλές άλλες, είναι τό ανύστακτο καί αμετάπτωτο μαρτυρικό φρόνημα πού μετέδωσε στούς πιστούς όλων των εποχών, γιά νά κρατηθεί άγρυπνη καί αγωνιζόμενη η Εκκλησία μετά τούς διωγμούς, νά μή παρασυρθή από τήν άνεση, τήν ειρήνη, τήν καλοπέραση, απο τήν ειρηνική καί ισοπεδωτική συνύπαρξη μέ τις άλλες θρησκείες καί τις αιρέσεις. Διέγνωσε ότι μετά τήν ήττα του Διαβόλου από τόν φανερό πόλεμο εναντίον της Εκκλησίας, θά επιχειρούσε νά τήν πλήξει εσωτερικά μέ τις αιρέσεις καί τά σχίσματα . Γι’ αυτό καί εκράτησε τούς πιστούς στήν Αντιόχεια καί στήν Κωνσταντινούπολη ετοιμοπόλεμους μέχρι θανάτου, ετοιμους νά μαρτυρήσουν γιά νά σώσουν τήν ευσέβεια καί τήν αρετή. Τούς εδίδασκε ότι μάρτυρας δέν είναι μόνον αυτός πού αποθνήσκει γιά τήν πίστη κατά τούς διωγμούς, αλλά καί αυτός πού έχει τήν προαίρεση, τήν πρόθεση νά μαρτυρήσει, αντιδρώντας πρός όσους διαστρέφουν τά δόγματα καί τούς θεσμούς της Εκκλησίας, πρός τούς ψευδοποιμένες καί προβατόσχημους λύκους.

…Είναι καθοδηγητικά όσα λέγει γιά τήν υπεροχή, γιά τήν προτίμηση της αλήθειας μπροστά στήν αγάπη, ή οποία, χωρίς τήν αλήθεια, είναι ψευτοαγάπη, πρόσχημα και υποκρισία:

«Ει που την ευσέβειαν παραβλαπτομένην ίδοις, μη προτίμα την ομόνοιαν της αληθείας, αλλ’ ίστασο γενναίως έως θανάτου…την αλήθειαν μηδαμού προδιδούς».

Καί, αλλού συνιστά μέ έμφαση: «Μηδέν νόθον δόγμα τω της αγάπης προσχηματι παραδέχησθε».

СВЕТА ЕКАТАРИНА

author Posted by: Επίσκοπος Αυγουστίνος Καντιώτης on date Νοέ 25th, 2010 | filed Filed under: Cрпски језик

СВЕТА ЕКАТАРИНА


images-1Данас ћемо говорити о светој Екатарини, којy славимо данас.

* * *

Света Екатарина је живела у трећем веку после Христа. Рођена је у Александрији. Отац Конста, представник аутократора, и њена мајка су били идолопоклоници. Тако да је и она била идолопоклоница. Та мала девојчица је имала велику наклоност за слова. Студирала је све науке и читала је списе Грка и Латина. У доби од осамнаест година била је најпаметнија девојка у Александрији. Својом појавом је исто била једна од лепших жена. Са таквим даровима, телесним и умним, била је тражена млада. Важни младићи су је просили. Она је говорила, да не жели да се уда, унаточ свим притисцима њених. Ако неко жели да се уда, грех је да га спречавамо. Али ако је то једном грех, сто пута је грех да спречавамо једног човека, мушкарца или жену, који желе дати своје срце Богу. Брак је сребро, девичанство је злато. Изабери и узми. Ја, толико година што служим Господа, никада али никада нисам спречио човека да се венча. Увек сам подржавао жене и мушкарце који желе да се посвете Богу и да буду мисионарска и монашка лица. Слободу нам је дао Бог, сила је забрањена, посебно у тим стварима. Тако да су  присиљавали, свету Екатарину да се уда. Она није мрзела брак, али као узвишени дух хтела је да буде слободна. Не постоји само такав облик брака, на који смо навикли. Неко венчава домовину, неко науку, неко религију. Света Екатарина, да би избегла притиске, употребила је једну мудру досетку. Зашто је Хришћанин паметан, треба да има памет не овога света али Божију. Рекла је она својим родитељима: – Пошто сте толико упорни, прихватам да се удам, али под једним условом. – Који је то услов, дете моје? – Само ако се нађе један младић који је узвишенији од мене по лепоти, богатству, знању и науци, онда ћу се удати за њега. Почели су да траже, многих је било. Неки су били богати, али не толико лепи. Други су били  богати и лепи, али не образовани. Ретка ствар да се богатство, лепота и образовање сусретну код једне особе. Тако да се нико није могао наћи, а родитељи су били неутешни. Послали су је код једног филозофа аскете, који је живео у једној спиљи иван Александрије. Отишла је код њега да се посаветује шта да учини. Он јој рече: – Кћери моја, ја знам једној младића, не постоји други на овоме свету као што је он. Леп, богат, снажан, мудар као нико други. Екатарина се одушевила и рекла: – Желела бих да га видим. Рече јој аскета: – Учинићеш оно што ћу ти речи? –Хоћу. – Чуј ме добро (рече аскета и извади једну икону Богородице са Господом нашим Исусом Христом). Узми ову икону, иди својој кући, затвори се у своју собу и помоли се. А Богородица ће ти јавити шта да чиниш. Заиста Екатарина је узела икону, затворила се у собу, и помолила се, после поноћи се умори и заспа. Види тада један приказ. Видела је Богородицу да сија као месец и Божанско Детенце у њеном загрљају да сија као сунце, али Христово лице се окретало да не види Екатарину. Рече Богородица: – Дете моје, погледај ову девојку. Дошла је из далека, тражи да пронађе некога ко ће је волети и ко ће јој се посветити. Божанствено Детенце је одговорило љутито: – Не желим да је гледам. ― Зашто, дете моје? Она је најлепша девојка у Александрији. ― Не, Мајко Божија, она је ружна (била је ружна јер се још није крстила). Отишла је уплакана Екатарина. Отишла је код аскете и испричала му шта је уснила. ― Добро ти је рекао, рече аскета. Зато ако желиш да гледаш Христа да поверујеш у њега и да се крстиш.

Ускоро се ова велика личност Александрије  крстила и постала Хришћанка. Поново јој се јави Богородица. Овај пут Божанствено Детенце је погледало и дошао је рај у њено срце. Од онога часа Екатарина се посветила потпуно Христу. Постала је мисионар. То је чуо цар Максимин и позвао је на разговор, на крају је био принуђен да каже: Ја не могу да изађем на крај с тобом, али позваћу мудраце и научнике, математичаре, физичаре и астрономе да разговарају са тобом. Други дан, сто педесет мудраца је било на Максиминовом двору. А са друге стране сама Екатарина. Почео је разговор и потрајао је цео дан. Покушаји научника су исцрпљени. Дух Свети је осветлио Екатарину да им затвори уста свима. Један за другим су говорили: Слажемо се са Екатарином, верујем у Бога Екатарининог. А цар? Разбеснео се још више и наредио је да пресеку пред њим главе мудраца. Тако је тих сто педесет  мудраца исповедило Христа  и пошло путем мучеништва. После тога Максимин је бацио у затвор свету Екатарину. А затвореница је имала нове победе. Тамо је довела у веру многе што су је посећивали. Међу њима је била и жена Максиминова, царица Ав густа,  и њен чувар војвода Порфирије заједно са двеста својих војника. Сви они када су чули њене речи су поверовали у Христа. Међутим Максимин, са сатанским инатом,  не само да је остао неубеђен, али је наредио да свима одсеку главе, није се сажалио ни на своју жену! Сто педесет плус двеста, плус два то је триста педесет две (352) душе су ухваћене у мреже Христове кроз проповед свете Екатарине! Ускоро је дошао и њен крај, не причам вам појединости. Дуг је ред мучења, кроз која је прошла света Екатарина, најстрашнији је био котач са бодљама. И камен да си, ганућеш се ако прочиташ крај свете Екатарине. Пошто је клекла, уздигла руке и помолила се за цео свет. Затим је спустила главу коју су одсекли. Тако је предала своју свету душу, која је као бела голубица одлетела у небо. Свете мошти се чувају нетрулежне. Сви који не верују, нека иду да виде. Налази се на гори Синајској. То гнездо Христово кроз векове чувају Грци монаси. Захвалимо Богу за то. Можда су они последњи монаси, јер деца Грчке више не одлазе да буду монаси ни на Гору Синај ни на Свету Гору, имају друге одреднице….

Као поклоници тамо одлазе Израиљци, Египћани, Бедуини, Немци и Руси, да целивају свете мошти светитељкине, коју је Бог овенчао са три венца, девичанства, мучеништва, мудрости и науке. Ако погледамо њену икону, има прстен. Шта то значи? У другом јављању, које је видела, Христос јој даде прстен, биле су дакле заруке. Заруке, које се разликују од земаљских зарука. У часу када се једна девојка посвећује Богу, она се вери са Христом, који је „најлепши младожења од свих људи“ (стихир В. Среде).

* * *

Света Екатарина, драги моји, је подсетник нашега рода. Пример је пре свега за жене, зато што на своме уму имају само телесну лепоту а равнодушне су за духовност. Други је пример за мушкарце, јер се показују нижи од жена. Пример је за  нас свештеника, јер не доводимо душе Христу као она, него их терамо од Христа. Завршавам и желим, од жена да се пројаве мајке које ће отхранити хероје, а од мушкараца нека се пројаве мученици. Томе чуду се надам од мајке, од жене. Амин.

† επίσκοπος Aυγουστίνος
(Почетак вечерњег говора у Светом храму Свете Тројице у Птолемаиди, Недеља 26-11-1978)

КАНОНИ СВЕТИХ ВАСЕЉЕНСКИХ САБОРА О ЈЕРЕСИ

author Posted by: Επίσκοπος Αυγουστίνος Καντιώτης on date Νοέ 25th, 2010 | filed Filed under: Cрпски језик

ΟΙ ΙΕΡΟΙ ΚΑΝΟΝΕΣ ΠΟΥ ΚΑΤΑΔΙΚΑΖΟΥΝ ΤΟΥΣ ΟΙΚΟΥΜΕΝΙΣΤΑΣ


КАНОНИ СВЕТИХ ВАСЕЉЕНСКИХ САБОРА О ЈЕРЕСИ

ПОГОВОР

Шта кажу свети Оци за јеретике?

http://www.pravoverje.com/Otpadnistvo/Protiv%20ekumenista/Judin%20poljubac/Vpoglavlje%20kanoni

69717295

7 . правило Св. Апостола

Ако који епископ или презвитер или ђакон буде светковао свети дан Пасхе (Васкраса) пре пролећне равнодневнице заједно са Јудејима нека се свргне.

10. правило Св. Апостола

Који се заједно са одлученим, ма било и у кући, буде молио, нека се одлучи.

11. правило Св. Апостола

Клирик, који се буде молио заједно са свргнутим клириком, нека се свргне и он.

45. правило Св. Апостола

Епископ, или презвитер, или ђакон, који се са јеретицима само и молио буде, нека се одлучи; ако им пак допусти, као клирицима, да што раде, нека се свргне.

46 . правило Св. Апостола

Заповиједамо да се свргне епископ, или презвитер, који призна крштење или жртву јеретика. Јер: како се слаже Христос с велијаром? или какав удио има вјерни са невјерником?

48. правило Св. Апостола

Епископ, или презвитер, или ђакон, који прими од кога друго рукоположење, нека се свргне и он и онај, који га је рукоположио, осим ако се не докаже да од јеретика има рукоположење. Јер, који су од таквих крштени или рукоположени, не могу бити ни вјерни ни клирици.

64 . правило Св. Апостола

Ако који клирик или световњак пође у синагогу Јудејску или јеретичку да се моли, нека буде свргнут и одлучен.

70. правило Св. Апостола

Ако који епископ или презвитер или ђакон или други из именика клирика буде постио заједно са јудејима, или светковао са њима њихове празнике, или примао од њих њихове празничне дарове као пресне хлебове или шта слично нека буде свргнут, а ако то учини световњак нека се одлучи.

71 . правило Св. Апостола

Ако који хришћанин принесе уља у светилиште незнабожачко, или у јудејску синагогу, или пали свеће, када су празници јеретички, нека се одлучи.

1. канон Антиохијског Помесног Сабора

Сви они, који се усуде да повреде наредбу Светог и Великог Сабора, који се сакупио у Никеји у присуству благочестивог и Богу омиљенога Цара Константина, у погледу празника спаситељне Пасхе, имају бити одлучени и искључени из Цркве, ако по својој расположности к препирању остану упорни противу добре установе…

2. правило четвртог помесног Антиохијског сабора

Сви они, који долазе у Цркву и слушају Свето Писмо, али који неће да учествују заједно са народом у молитви, или се одвраћају од светог Причешћа и евхаристије по неком противљењу, такви имају бити искључени из Цркве док се не исповеде и не принесу плодове покајања, и тада, када узмоле моћи ће добити опроштај. Нити треба имати општења са онима , који су одлучени, нити одлазити у куће и молити се са онима , који се са Црквом не моле, нити примати у једну Цркву оне, који се туђе од зборова, што у другој цркви бивају. Нађе ли се пак који епископ или презвитер или ђакон, или други из клира, да општи са онима који су одлучени, нека буде одлучен и он, као човек, који ред Црквени помућује.

9. правило Картагенског сабора

Ако који епископ или презвитер прими у општење оне, који су заслужно због својих преступа били искључени из Цркве, мора и он потпасти онаквој истој осуди…

Канонски одговор св. Тимотеја Александријског бр.9

На питање да ли може један клирик да се моли у присуству аријанаца или других јеретика, или му то ништа не шкоди, кад се он моли или чини принос.

Одговор:

На божанственоме приносу ђакон прије времена целивања казује: „Који сте ван општења, одлазите“, не смеју дакле присуствовати, осим ако обећају да ће се покајати и да ће оставити јерес.

33. правило Лаодикијског Сабора

С јеретицима или расколницима не сме се заједно молити.

9. правило Лаодикијског Сабора

Не може се допустити, да они, који припадају Цркви полазе ради молитве или службе у гробља или у такозване мученичке храмове јеретика, а који то чине, ако су верни, имају бити ван општења за неко време. Покају ли се и исповеде да су згрешили, нека се опет приме.

32. правило Лаодикијског Сабора

Не треба примати јеретичких благослова, јер су они више злословља него ли благослови.

34. правило Лаодикијског Сабора

Ниједан хришћанин не сме остављати мученике Христове и обраћати се лажним мученицима, тј. јеретичкима, или који су прије јеретици били, јер су ови далеки од Бога. Нека су дакле анатема, који се к њима обраћају.

37. правило Лаодикијског Сабора

Празничне дарове, које шаљу Јудеји или јеретици, не треба примати, нити заједно с њима празновати.

38. правило Лаодикијског Сабора

Не сме се празновати заједно са незнабошцима, нити општити у њиховом безбожју.

6. правило Лаодикијског Сабора

Не може се допуштати јеретицима, који остају упорни у јереси да улазе у дом Божји.

7. правило Лаодикијског Сабора

Који се обраћају из јереси….не смеју се примати док не предаду анатеми сваку јерес, а особито ону, у којој су прије били, и тек онда они које они називају вернима пошто изуче символ вере и буду помазани светим миром, нека се приме у општење светих тајни.

10. правило Лаодикијског Сабора

Који Цркви припадају, не смеју равнодушно женити своју децу са јеретицима.

31. правило Лаодикијског Сабора

Ни са каквим јеретиком не сме се брак склапати или за такве давати синове или кћери, него напротив треба њих узимати, ако обећају, да ће (православни) хришћани постати.

72 . правило Трулског (шестог Васељенског) Сабора

Нека не буде допуштено човеку православноме да се сједини са женом јерети~ком, нити жени православној да се венча са човеком јеретиком, а ако се открије да је ко тако што учинио, брак нека се сматра не ваљаним и незаконита свеза нека се развргне, јер не треба да се меша оно, што се не може мешати, нити састављати са овцом вука, ни са Христовим уделом наследство јеретика; а ко преступи ово, што смо ми установили нека се одлучи….

5. правило Св . Василија Великог

Јеретике, који се при крају живота кају, треба примати, али примати их , разуме се, не без разбора, него испитавши, да ли показују право покајање, и да ли могу представити плодове, који сведоче о њиховом старању да се спасу. Канони Светих Васељенских Сабора о јереси 207

1. правило Картагенског Сабора

Они који су крштени од јеретика треба да се поново крсте да би били примљени у Цркву.

15. канон

А они, који се одељују од општења са својим епископом због какве јереси, која је од светих сабора, или Отаца осуђена, то јест кад он јавно проповеда јерес и отворено о њој у цркви учи, такви не само што неће подлећи казни по правилима за то, што су прије саборнога разбора оделили се од таквога епископа, него ће напротив бити заслужни части која православнима пристоји. Јер они нису осудили епископе, него назовиепископе и назовиучитеље, нити су расколом порушили јединство Цркве, него напротив похитали су да ослободе Цркву од раскола и раздељења.“

46. правло св. Никифора Исповедника

У цркве које су основали јеретици, напомињемо да се може ући само по нужди, и то као у просту кућу, и само када се положи крст на средину може се ту и певати; али у олтар се не сме улазити, нити кадити нити се молити, нити палити кандило или свећу. Јеретици су сви, који уче противно православној вери, било да су они одавна или од скора одлучени од Цркве, било да следе старој или некој новој јереси.

(Зонара, Тумачење 2. Вас. 6, Ат.синт.2,182)

Учење (јеретичко) противној православној вери не мора се у осталом тицати основе православног веровања, па да се дотични сматра јеретиком, него је доста да он греши и у само неком догмату и већ је јеретик. Под именом јеретик подразумевају се и они који призивају и исповедају нашу тајну али који греше тек у неким питањима учења православног и у томе другачије мисли од православних.

(Зонара,Тумачење 14. правила,

IV Васељенског сабора)

Ευαγγελ. Ιωάν2223b01

Еванђелист Јован нам каже: „Сваки који преступа и не остаје у учењу Христовом, тај Бога нема, а који остаје у учењу Христовом, он има и Оца и Сина. Ако неко долази к вама и ово учење не доноси, не примајте га у кући и не поздрављајте се. Јер ко се поздравља с њим, учествује у његовим злим делима“ (2.Јован 9-11).
„Они (Латини), свети владико, ни један од важнијих делова вере нису оставили нетрауматизован и неизмењен. Зато, не само да се одсецају од увек правог и доброг и лепог Тела Христовог, него се предају и Сатани…“ (Светогорски оци аутократору Михаилу Палеологу после лажног уједињења у Ферари у Флорентији).
Папизам је осуђен као јерес од Сабора на челу са В. Фотијем (879-880 п.Х.) и  од Сабора у Констандинграду 1351, када су анатемисани католици.
Свети Козма назива папу антихристом и каже: „Папу проклињите, он ће бити разлог“.У Симболу Вере исповедамо да сви православни верујемо „у једну свету, саборну и апостолску Цркву“.

Καταλαβες τωρα

author Posted by: Επίσκοπος Αυγουστίνος Καντιώτης on date Νοέ 25th, 2010 | filed Filed under: ΜΗΝΥΜ. ΠΑΡΑΛ. ΠΡΟΩΘ.

Καταλαβες τωρα

γιατί πρέπει το ζευγάρι να δουλεύει σε δυο δουλειές, ενώ ο παππούς θα πρέπει να δουλεύει ακόμα και στα… 70 του;
Για να μεγαλώνουν τα παιδιά μόνα τους χωρίς κανένα προσανατολισμό και αρχές.
Για να χαθεί η «καταραμένη» φυλή σου. Τούτο το ξέρουν πολύ καλά και γι’ αυτό προωθούν την… υπογεννητικότητα.

Κατάλαβες τώρα γιατί στη Βουλή δεν μπαίνει κανένας σοβαρός άνθρωπος;
Επειδή αυτός δεν θέλει ν’ ανήκει στον θίασο τών 300 που προδιαγράφουν οι κομματικές λίστες,
τις οποίες  συντάσσουν κυρίαρχα οι ντόπιοι τοποτηρητές της παγκοσμιοποίησης μαζί με τις «άγιες οικογένειες» τού τόπου.
Έτσι, στο θέατρο που λέγεται… Βουλή, δεν θα βρείτε σήμερα σχεδόν κανέναν από τους λαμπρούς Έλληνες
διανοητές και επιστήμονες, επειδή δεν είναι… θεατρίνοι.
Κατάλαβες τώρα γιατί τα κάνουν όλ’ αυτά;
Επειδή είναι υπεύθυνοι για τον κάθε ΕΛΛΗΝΑ ΠΟΥ ΔΕΝ ΘΑ…ΓΕΝΝΗΘΕΙ, για την κάθε
ΕΛΛΗΝΙΔΑ ΠΟΥ ΔΕΝ ΘΑ…ΓΕΝΝΗΘΕΙ.
Γιατί δεν θέλουν άλλους Έλληνες σ’ αυτόν τον τόπο.
Ούτε στο γένος, ούτε στη σκέψη.ΘΥΜΗΘΕΙΤΕ ΤΟ! Οι κύριοι αυτοί και τα όργανά τους συντελούν μια νέα μορφή γενοκτονίας στην πατρίδα σου και το ξέρουν πάρα πολύ καλά, επειδή αυτοί είναι εκείνοι που τη σχεδίασαν και την εκτελούν!
Αγαπητοί φίλοι. Αν βρείτε το παραπάνω κείμενο ενδιαφέρον και πραγματικό, παρακαλείσθε να το προωθήσετε.
Στις μέρες που ζούμε η ενημέρωση είναι μια μορφή αντίστασης που μας την προσφέρει η σύγχρονη τεχνολογία την οποία και χρησιμοποιούν κατά κόρον οι εξωθεσμικές δυνάμεις που δρουν πάντα στο… σκοτάδι.

ΕΝΑΣ ΑΓΩΝΙΣΤΗΣ ΠΟΛΙΤΙΚΟΣ

author Posted by: Επίσκοπος Αυγουστίνος Καντιώτης on date Νοέ 24th, 2010 | filed Filed under: ΜΗΝΥΜ. ΠΑΡΑΛ. ΠΡΟΩΘ.

Ομιλια του Φαρατζ στο Στρασβουργο

24 Νοεμβρίου του 2010

Episkop Artemije: Pismo Saboru 16.11.2010/ ΕΠΙΣΤΟΛΗ ΤΟΥ ΕΠΙΣΚΟΠΟΥ ΑΡΤΕΜΙΟΥ ΣΤΗΝ ΙΕΡΑΡΧΙΑ

author Posted by: Επίσκοπος Αυγουστίνος Καντιώτης on date Νοέ 24th, 2010 | filed Filed under: Eпископ Артемије

ΕΠΙΣΤΟΛΗ ΤΟΥ ΕΠΙΣΚΟΠΟΥ ΑΡΤΕΜΙΟΥ ΑΠΟ ΤΗΝ ΕΞΟΡΙΑ

ΠΡΟΣ ΤΗΝ ΣΥΝΟΔΟ ΤΗΣ ΙΕΡΑΡΧΙΑΣ ΤΗΣ ΣΕΡΒΙΑΣ

ΜΗΤΡ. ΑΡΤΕΜΟ Επίσκοπος Αρτέμιος ζητά από την Ιεραρχία της Σερβίας να επανεξετάσει την απόφαση του Μαϊου του 2010, που έχει σχέση με τον ίδιο και την επισκοπή του. Και με φωτισμένη συνείδηση να εφαρμόσει τους Ιερούς Κανόνας των Οικουμενικών και Τοπικών Συνόδων, που οι άγιοι Πατέρες με την καθοδήγηση του Αγίου Πνεύματος συνέταξαν. Και είναι βέβαιος ότι όλες μέχρι τώρα αντισυνταγματικές και αντικανονικές αποφάσεις που ελήφθησαν εις βάρος του θα αποκατασταθούν και ως κανονικός επίσκοπος της Ράσκας και Πριζρένης, θα επανέλθει στην Μητρόπολή του. Θα αποκατασταθεί η ειρήνη και η ενότητα της Σερβικής Ορθόδοξης Εκκλησίας για την πνευματική χαρά και ικανοποίηση των κληρικών και το σύνολο του λαού. Δεν είναι μόνο αναγκαίο αυτό να γίνει, αλλά είναι επιτακτική ανάγκη την ιστορική αυτή στιγμή.

(Παραθέτουμε στα Σέρβικα την παρακάτω επιστολή του επισκόπου Ράσκας και Πριζρένης Αρτεμίου, που εστάλη στην σύνοδο, στις 16. 11. 2010, για να διαβαστεί στην Ιερά Σύναξη των Επισκόπων του Νοεμβρίου. Η επιστολή δημοσιεύθηκε στο Σερβικό περιοδικό «Μάρτυρας»).

У наставку доносимо писмо које је Епископ рашко-призренски Артемије упутио за новембарско заседање Светог Архијерејског Сабора 2010. године. Писмо је објављено у часопису ”Сведок” од 30. новембра 2010.

A R T E M I J E  Episkop Ra{ko-prizrenski (Αρτέμιος επίσκοπος Ράσκας και Πριζρένης)

U EGZILU (από της εξορία)

16. 11. 2010. godine  – Man. [i{atovac

СВЕТОМ АРХИЈЕРЕЈСКОМ СИНОДУ  (ΙΕΡΑ ΣΥΝΟΔΟΣ)

ЗА САБОР (ΓΙΑ ΤΟ ΚΟΙΝΟΒΟΥΛΙΟ)

Ваша Светости (Παναγιώτατε)

Браћо Архијереји (Αδελφοί Επίσκοποι),

Овај Свештени Сабор има пред собом свету и одговорну дужност и обавезу да расмотри и оцени досадашње поступке и одлуке Светог архијерејског синода почев од 11. фебруара 2010. године, па све до данас, као и да преиспита своју одлуку од 04. маја у односу на Нас и Епархију рашко-призренску. Ако будемо то радили, браћо Архијереји, вођени и руковођени Духом Светим, просветљене свести и савести, следујући Светим Оцима и њиховим одредбама израженим у свештеним канонима Светих васељенских и помесних Сабора, уверени смо да ће резултат тог прерасмотрења бити оцена да су све одлуке о којима је овде реч – неуставне, неканонске и против-канонске. Као такве треба их од стране овог Сабора СТАВИТИ ВАН СНАГЕ, васпоставити нарушени црквено-уставни канонски поредак, што значи Нас, као канонског Епископа вратити на трон Епархије рашко-призренске, чиме би се вратили мир и јединство у Српску Православну Цркву на духовну радост и задовољство свештенства, монаштва и целокупног нашег народа. То не само да је неопходно, то је императив овог историјског момента, ако уопште имамо у виду спасење и добро нашег верног народа.

У мају смо слично предлагали и молили Свештени Сабор да се зачето зло сасече у корену, да се неправда учињена од стране Синода у фебруару исправи и канонски поредак у нашу Цркву поврати. Није се имало слуха. Безакоње је озакоњено, одлука Синода из фебруара је потврђена и проширена доношењем одлуке (опет без регуларног и канонског судског поступка, дакле без суда и осуде) о Нашем „трајном разрешењу дужности и обавезе управљања Епархијом рашко-призренском“.

Прихватили смо и ту Одлуку Сабора, као и ону Синода из фебруара, нагласивши да то чинимо и подносимо у циљу мира, слоге и јединства Српске Православне Цркве, иако се са тим одлукама не слажемо. О том Нашем гесту „повиновања“ и „неслагања“ са тим одлукама, довољно јасно смо образложили у Нашем писму Светом архијерејском синоду од 13. септембра ове 2010. године, са којим сте, надамо се, сви упознати.

Надали смо се да ће након мајског сабора наступити мир и спокојство како за Нас лично, тако и за целу нашу Цркву. Нажалост, то се није десило. Медији нису престајали са својим медијским линчом, поједина браћа Архијереји су ширили неистине, клевете и нападе не само у нашој земљи, већ и много шире, казне од Светог синода су стизале једна за другом. Својим званичним, иако неканонским, одлукама одузесте Нам управу над Епархијом; забранисте Нам да обитавамо у неком од манастира Богом дане Нам рашко-призренске Епархије; ускратисте Нам духовну везу са Нашом духовном децом; забранисте Нам свако свештенодејство; преко водитељке Нам забранисте да говоримо на Конференцији за штампу; забранисте Нам да се одазовемо на позив браће Руса да учествујемо на научном скупу у Петрограду.

Управо те казне „без суда“, а нарочито Акт Синода бр. 924 од 26. августа 2010. са силним (а недоказаним) оптужбама и озбиљном претњом, довеле су до Нашег отрежњења преточеног у писмо Светом архијерејском синоду од 13. септембра 2010. године.

КАЗНЕ – ОДЛУКЕ СИНОДА ОД МАЈСКОГ САБОРА:

Παραβιάσεις και κυρώσεις που επέβαλε το κοινοβούλιο το Μαϊο

Διώχνει τον επίσκοπο Αρτέμιο από την Μητρόπολή του, άνευ δίκης. Δεν του επιτρέπει να μένει σε κανένα μοναστήρι ή σπίτι που ανήκει στην Μητρόπολή του. Δεν του επιτρέπει να μένει σε κανένα μέρος του Κοσόβου, γιατί αυτό ζητούν οι ξένες κατοχικές δυνάμεις! Καθορίζει την κατοικία του σ’ ένα μοναστήρι στα βόρεια της Σερβίας, δηλαδή μακριά από την Μητρόπολή του. Του απαγορεύει να έχει πνευματική επικοινωνία με τους μοναχούς του και να τους εξομολογεί (Αυτό έγινε αιτία που ξεσηκώθηκαν οι μοναχοί και τον ακολουθούν στην εξορία του). Ορίζεται ο μητροπολίτης Αμφιλόχιος ως διαχειριστής της Επισκοπής Ράσκας και Πριζρένης και καλεί τους μοναχούς να επιστρέψουν και να πειθαρχήσουν σ’ αυτούς. Διαλύουν τα κατηχητικά σχολεία και εκδιώκουν τους κατηχητάς!

1.   СА Сабор 04. маја 2010. Одлука (достављена Син. бр. 592 /зап. 420 од 20. 05. 2010): „…трајно разрешити дужности и обавезе управљања Епархијом рашко-призренском“.
2.  СА Сабор 05. маја (Ас бр. 72/зап. 179): „Забрана боравка на подручју Епархије рашко-призренске”.
3.   Син. бр. 593 од 20. маја, Одлука: Одређује се место боравка, манастир Фенек или Шишатовац.
4.   Син. бр. 593, 663 и 673 /зап. 421 од 20. маја: „Забрана духовништва – духовног руковођења монаштвом Епархије рашко-призренске“ (због тога и после тога долази до егзодуса монаштва из манастира Епархије рашко-призренске).
5.  Према Акту Синода бр. 592/зап. 420 од 20. маја, 08. јуна сам напустио Косово и Метохију.
6.   Син бр. 762/зап. 557 од 11. јуна, задужује Митрополита Амфилохија као администратора Епархије рашко-призренске да обави неке послове).
7.  Син. бр. 864 од 09. јула – Налог да позовем монаштво да се врате у своје манастире (то сам учинио 17. јула, а Синод обавестио 20. јула).
8.   22. јула, одлуком Амфилохија од 20. јула, одузета нам кола.
9.   15. септембра, Син. Бр. 1126, „Епископа Артемија ставити под привремену забрану свих свештенодејстава до предстојећег, другог редовног заседања Светог архијерејског Сабора…“.

ОПТУЖБЕ И КРИВИЦЕ У АКТУ СИНОДА 924. од 26. августа

1.    Синод је забринут због „начина“ нашег обраћања одбеглом монаштву:
2.    Синод „стиче утисак“ да позив није био искрен;
3.    Синод види „казуистичан начин тумачења Акта Св. синода“
4.    Види „минимизирање позива“ истом казуистиком;
5.    Проблем су Наши претходни интервјуи;
6.    Именовање „монтиран процес – суђење без суда“;
7.    „Примање на себе на суду у Атини кривице о. Симеона“;
8.     Окупљање монаха и монахиња и народа у Шишатовцу;
9.     Одбијање да исповедим монаштво које је остало у манастирима ЕРП;
10.  Позив монаштву „неискрено и формално упућен“;
11.  Духовна веза са духовном децом „досадашњом“ и „садашњом“;
12.  Схватање о „неизгладивости монашког завета“;
13.  Антиканонски и антицрквени начин уздизања духовног очинства;
14.  Уздизање духовног оца изнад Епископа;
15.  Тровање своје духовне деце „расколничким и антицрквеним духом“;
16.  Стварање „своје Шишатовачке Епархије“;
17.  Блаћење СА Сабора и Синода;
18.  Подстицање других да то исто чине;
19.  Уношење „немира у народ и саблажњавање јавности“; и најзад
20.  ПРЕТЊА: „Таквим понашањем (као да је све то непобитно доказано и утврђено) ћете приморати Свети архијерејски синод да предузме нежељене канонске мере“.

ОПТУЖБЕ И КРИВИЦЕ У АКТУ СИНОДА од 15. септембра

У том акту се тврди:
1.     да наступамо „антисаборским, антицрквеним и антиканонским ставом“;
2.     да „разграђујемо Светосавску Српску Цркву и ступамо директно на пут раскола“;
3.     да „самовласно проглашавамо себе за доживотног канонског архијереја Епархије рашко-призренске“;
4.     да се „одричемо своје верности и послушности Сабору архијереја…“;
5.     да смо „заборавили да је ван тога Сабора… незамислив епископски чин и епископско служење“;
6.     да „својим нецрквеним и неправославним тврдњама да нам је (додали: „непосредно“) Богом даровано архијерејско право и власт у Епархији рашко-призренској“, и „да нам је она, од Бога дата, да смо одговорни (додали: „једино“) пред Христом Спаситељем и доживотно обавезни (додали: „само“) пред Свевишњим Богом, на потпуно гуруистичко-солипсистички начин, испод нивоа лутеранско-протестантске еклисиологије радикално поричемо Цркву…“;
7.     да „одбацујемо одлуке управо свих архијереја Српске Православне Цркве“;
8.     да „блатимо Патријарха, Сабор и Синод… за ‘гурање‘ Српске Православне Цркве, на пут богомрске уније, и за друга канонска безакоња и непочинства…“;
9.     да „развијамо читав низ неправославних схватања која негирају саму природу Цркве… “да са својом „духовном децом, уносимо немир у црквени народ и, саблажњавајући јавно мнење… дефинитивно их утврђујемо у расколничком духу, а себе проглашавамо за вођу раскола“.

СВЕТООТАЧКИ СТАВОВИ ПО ПИТАЊУ РАСКОЛА И ЈЕРЕСИ

СВЕТИ ЈОВАН ЗЛАТОУСТ говори да је шизма – раскол исто тако (велико) зло као и јерес, и да ни крв мученичка не може да спере тај грех раскола.

Међутим, то се односи на деобе – раскол који настаје (који се изазива) због властољубља и сујете… а не због оних који реагују на гажење установа црквених (питања вере, заповести Еванђелских, јереси).

Има, дакле, раскол и раскол. Пресудан је узрок који до њега доводи. Они први цепају и деле Цркву (одн. отпадају, отцепљују се од Цркве), а не ови други, без обзира што (стварна) расколничка група која влада Црквом, њих карактерише као (стварне) расколнике, као што је било и са светим Јованом и оним који су са њим наставили да опште, клирици и лаици, познат као „Раскол Јованита“.

По св. ап. Павлу (Еф. Посл. 4, 4-5) јединство Цркве се обезбеђује када су верници „једно тело и један дух“, када има (само): „Један Господ, једна вера, једно крштење“. То дивно тумачи свeти Златоуст, говорећи да није довољно само „једно тело“, јер може неко да припада „телу Цркве“, али да нема „дух Цркве“, и тада је он пријатељ јересима (као данас: „православни“ Екуменисти) (то су они који „имају обличје побожности, али су се силе њезине давно одрекли“).

Овде је умесно поставити питање: Да ли прихватамо (да ли се повинујемо) одлуке свих Сабора (и: Синода), и оних разбојничких? Зар у историји Цркве нису постојали „лажни“ и „истинити“ Сабори? Била је страшна побуна народа у одбрани светог Златоуста, а против одлуке о његовом прогонству. Цео Цариград се излио на улице, препун храм Свете Софије (не ове садашње, него тада катедралног храма) и око њега разгневљене масе, који су били одлучили да и својим животима спрече удаљавање (од њих) драгог Пастира.

Златоуст никад није признао као канонску одлуку о његовом рашчињењу и сматрао је да су раскол „Јованита“ изазвали његови противници. Он је око себе имао 40 Епископа и велики број свештенства који су га подржавали.

Сву кривицу за раскол, Златоуст је бацио на Теофила александријског који је сазвао разбојнички Сабор „под Храстом“ од пробраних Епископа (заједно са 27 које је довео са собом из Египта), преступивши канонски поредак Цркве председавајући Сабором у туђој области, чији је законити Епископ (Свети Златоуст) био жив и којег је осудио иако није био присутан. „Тако се нешто не дешава (каже свети Златоуст) ни код лаичких судова, па чак ни у судовима Варвара“.

Златоуст говори: „У тешким моментима (за Цркву) пастирство преузима сам Христос; од оваца прави Пастире, и помоћу њих (преко њих) прогони овцеподобне вукове“. И додаје свети Златоуст: „Ничега се нисам плашио, ни људи, ни дивљих животиња, колико злих Епископа“.

У читавој борби (види ”Писма из изгнанства”) свети Златоуст је себе стављао по страни; „није то чинио да би поново заузео своје место, него да се покаже ИСТИНА и задовољи ПРАВДА“. Али је до краја живота себе сматрао легалним и канонским Архиепископом цариградским. И служио је.

У писму Епископу Рима Инокентију, Светитељ описује монтиран процес против себе па каже: „Ја, међутим, знајући да судије, пред које сам позван да предстанем, нису непредубеђени и беспристрасни – када би (такви) били појавио бих се на суду хиљаду пута – него су противници и непријатељи, као што су показали догађаји који су претходили и који су уследили… Хтео сам да му (Теофилу) ставим до знања посредно али јасно да не одбијам да се појавим пред судом, него пред очигледним противником и потпуно јавним непријатељем“.

У том светлу треба рећи да сви Канони који говоре о канонским казнама за свештена лица, увек подразумевају и изричито говоре о нормалном и канонском процесу суђења који је резултирао доказаним кривицама и конкретном (образложеном) пресудом (казном). Нема Канона који говори о казнама без судског процеса, и о казнама на основу одлука или гласања (као што је мој случај; прим. Еп. Артемије). Односно, у 28. Апостолском правилу и 4-том Канону антиохијског Сабора говори се о потчињавању пресуди првостепеног суда док виши суд не преиспита ствар. Ту се говори о пресудама након регуларног процеса.

У Пидалиону (Атина 1976. стр. 35) Свети Никодим Агиорит, тумачећи 32. Апостолско Правило, у фусноти бр. 2, говори о светом Златоусту: „Због тога и божанствени Хризостом, будући да је упитан зашто није испоштовао одлучење (рашчињење) који је против њега изрекао Сабор сазван од Теофила, него га је одбацио пре другог саборског испитивања, одговорио је – зато што није присуствовао суђењу, нити је чуо оптужбе, нити му је уопште дато време да се брани“. Дакле, зато што није испоштован канонима предвиђен судски процес. (Као и у мом случају! Прим Еп. Артемије).

АКТ СИНОДА БР 1345. ОД 12. новембра

И најзад, краћи осврт на Акт Светог архијерејског синода бр. 1237-II од 12. новембра 2010, који је уследио као одговор на Наш допис Светом архијерејском Синоду упућен 13. октобра ове 2010. године.

Вековна Канонска и Уставна пракса је да се Епископи позивају на Сабор слањем писама. Онај ко се не одазове таквом позиву, дужан је да Сабору пружи потанка и убедљива образложења о својој спречености.

Усмено смо од неколице браће Архијереја сазнали да су сви благовремено (пре више од месец дана) добили писане позиве за заказано заседање Светог архијерејског сабора 17. новембра 2010. године, о чему смо пре и више сазнали из дневне штампе и других медија информисања.

У односу на Нас као Епископа Епархије рашко-призренске и косовско-метохијске увео је Свети архијерејски синод праксу да Нас, као оптуженог, на заседања позива усменим, односно телефонским путем и напречац, тј. само у тренуцима кад се расправља, како се то обично каже, „случај Артемија“. Ни по чему, браћо Архијереји, не заслужујемо такво опхођење са Ваше стране.

Добро је свима знано да смо утемељено показали да су оптужбе, изречене против Нас, неканонске и неуставне, и да није поштован прописани црквеносудски поступак. Са тих разлога смо званично изјавили да се неканонским одлукама нећемо повиновати. А то даље значи да пред Богом и Црквом Христовом остајемо доживотни Архијереј Епархије рашко-призренске и косовско-метохјске све дотле, уствари, док се у Светом архијерејском сабору не докажу као истините оптужбе изречене против Нас.

Црква Христова је одувек водила рачуна да се епископско достојанство држи високо. Зато је и прописала начин како се позива оптужени Епископ да на Сабору брани своју невиност: „Епископ који је у нечему оптужен… треба да од епископа буде позван; па ако се одазове и исповиједи, или буде изобличен, нека се одреди казна. Ако позван не послуша, нека се позове и други пут, пославши по њега два епископа. Ако ни тада не послуша, нека се позове и трећи пут, пославши по њега опет два епископа. А ако то презре и не одазове се, Сабор нека изрече против њега што нађе да заслужује, да не би помислио, да ће добити шта од тога, што се уклања од суда“ (канон 74. Апостолски, Н. Милаш, књ. I, Нови Сад 1895, стр. 147).

Ми нисмо, дакле, позвани на Сабор ни писаним путем, ни у складу са наведеним 74. Апостолским правилом, што такође говори о исхитрености и непоштовању најосновније, обавезујуће Црквеноканонске и Уставне процедуре наспрам намере да Нам се суди.

У недостатку такве процедуре, а поштујући Свештене каноне и Устав Српске Православне Цркве, сматрамо се и даље канонским Епископом Богом Нам дане Епархије рашко-призренске и косовско-метохијске. С правом и основано тако говоримо најпре зато што су се оптужбе, изречене против Нас, показале анемичне и недоказиве, односно, нису се суочиле са одбраном. А недоказане оптужбе немају никакву правну снагу. Управо због тога оне нису ни могле бити утемељене на Црквеним канонима и Уставу Српске Православне Цркве.

Додатно истичемо да је такав Наш став у складу, између осталог, и са следећим истинама:

–       са 21. каноном Антиохијског сабора: „Епископ… мора остајати при цркви (тј. епископској области), за коју је из почетка од Бога изабран, нити смије исту остављати…“ (Н. Милаш, књ. II, Нови Сад 1896, стр. 67);

–       са чланом 8. став 3. Устава Српске православне цркве: „Епископска власт у заједници са свештенством и народом преко својих управних представника и органа, уређује и управља пословима имовинским, задужбинским (закладним), фондовским, као и другим пословима који се овим Уставом предвиђају“;

–       са чланом 13. став 3. Устава Српске Православне Цркве: „На челу сваке епархије стоји епархијски Архијереј, као њен НЕПОСРЕДНИ ПОГЛАВАР. Он је, по црквеноканонским прописима, главни представник и руководилац свега црквенодуховног живота и црквеног поретка у епархији, и управља епархијом уз помоћ свога свештенства и народа“;

–       са чланом 69. тачка 9. Устава Српске Православне Цркве, по којој Свети архијерејски сабор у свом делокругу „објашњава канонско-црквене прописе, опште обавезне и посебне…“, што значи да ће непристрасно преиспитати истинитост навода у одлукама донетим против Нас, али и истинитост и Наших навода у одговорима од 13. септембра и 13. октобра ове 2010. године;

–       са чланом 55. тачка 3. Устава Српске Православне Цркве, по којој Патријарх, као врховни црквени поглавар, „одржава јединство у јерархији Српске православне цркве“, што значи да ће се истински заложити за поштовање и стриктну примену Црквених канона и Устава Српске православне цркве. „Јер ће тако бити једнодушност и прославиће се Бог кроз Господа у Светоме Духу, Отац и Син и Свети Дух“, по речима 34. Апостолског правила (Н. Милаш, књ. I, Нови Сад 1895, стр. 93).

На крају, братољубиво молимо Архијереје, Нашу браћу у Христу, првенствено ону браћу што предводе у оптужбама против Нас, да се ово Наше писмо наглас прочита пред целим Сабором. Исто то учинити и са претходним Нашим обраћањима Светом архијерејском синоду.

Светом архијерејском синоду и Архијерејима Српске Православне Цркве остајемо одани служењем Господу Богу и настојањем да се епископско достојанство не срозава олако, како се не би у праксу уводило непромишљено урушавање црквеног устројства.

Епископ рашко-призренски  ( Επίσκοπος της Ράσκας και Πριζρένης)

и косовско-метохијски ( και του Κόσοβο-Μετόχια)

+АРТЕМИЈЕ


www.eparhija-prizren.org

ΕΠΙΣΚΟΠΟΣ ΑΡΤΕΜΙΟΣ «ΟΙ ΟΙΚΟΥΜΕΝΙΣΤΑΙ ΘΕΛΟΥΝ ΝΑ ΕΝΩΣΟΥΝ ΤΟ ΦΩΣ ΜΕ ΤΟ ΣΚΟΤΑΔΙ…»

author Posted by: Επίσκοπος Αυγουστίνος Καντιώτης on date Νοέ 23rd, 2010 | filed Filed under: Eпископ Артемије

Ο ΜΗΤΡΟΠΟΛΙΤΗΣ Ρασκας-Πριζρενης ΑΡΤΕΜΙΟΣ

ΤΕΛΕΣΕ ΑΡΧΙΕΡΑΤΙΚΗ ΘΕΙΑ ΛΕΙΤΟΥΡΓΙΑ ΜΕ 14 ΙΕΡΕΙΣ

3 ΔΙΑΚΟΝΟΥΣ ΚΑΙ ΠΑΝΩ ΑΠΟ 1000 ΠΙΣΤΟΥΣ

Ι. Μ. Αγ. 14 Ιερ.ΑΥΤΗ, ΕΙΝΑΙ Η ΖΩΝΤΑΝΗ ΕΚΚΛΗΣΙΑ ΤΗΣ ΣΕΡΒΙΑΣ

_______________

_________________

Θεοφιλέστατος Επίσκοπος Ράσκας-Πριζρένης του Κοσόβου και των Μετοχίων Αρτέμιος λειτούργησε σήμερα, Κυριακή, 28/11/2010, στον Ιερό Ναό του Αγίου Ιωάννη του Προδρόμου στο χωριό Ljuljaci Sumadija που βρίσκεται έξω απο το Βελιγραδι.
Η είδηση ότι θα λειτουργήσει ο Μητροπολίτης στον ιερό ναό του Αγίου Ιωάννου  του Προδρόμου είχε ανακοινωθεί γι’ αυτό κατέκλυσαν το ναό πλήθος πιστών από όλη την Σερβία και από το Κόσοβο. Πάνω από 1000 πιστοί παραβρέθηκαν στην Θεία Λειτουργία. Και δεν ήταν μικρός ο αριθμός των πιστών που ήρθε από την Μητροπολίτη του Ράσκας-Πριζρένης, που βρίσκεται υπό κατάληψη, από τον μοιχεπιβάτη Θεοδόσιο.
Η Θεία Λειτουργία θύμιζε τους πρώτους χριστιανικούς αιώνας που ήταν η Εκκλησία υπό διωγμό και ήταν οι πιστοί ενωμένοι με μία καρδιά και μια ψυχή.
Ο Μητροπολίτης Αρτέμιος τους μίλησε για το μεγαλείο της Ορθοδοξίας και είπε· Είμαστε σήμερα συγκεντρωμένοι εδώ με μια ψυχή και μια καρδιά για την Ορθόδοξη Πίστη μας. Δεν υπάρχει άλλη θρησκεία στον κόσμο που μπορεί να μας σώσει και να μας οδηγήσει στον Ένα και Αληθινό Θεό. Η Ορθοδοξία είναι καθαρή και αμόλυντη και ο άγιος Νικόλαος προειδοποίησε τον Σερβικό λαό να φυλάγει την Ορθόδοξη πίστη του, γιατί θα πνεύσει μεγάλος άνεμος απιστίας και αιρέσεων και θα προσπαθήσουν να σβήσουν την λυχνία της πίστεως, όμως εμείς είμαστε υποχρεωμένοι να την διατηρήσουμε αναμμένη.
Πολλοί άνεμοι φυσούν για να σβήσουν την λαμπάδα της πίστεως από την ψυχή μας. Ο πιο επικίνδυνος άνεμος ονομάζεται Οικουμενισμός. Οι οικουμενισταί θέλουν να ενώσουν αυτό που δεν ενώνεται. Θέλουν να ενώσουν την αλήθεια με το ψέμα, το φως με το σκοτάδι, τον Θεό με τον διάβολο. Η Ορθοδοξία δεν μπορεί να ενωθεί με την αίρεση.
Θέλουν να ρίξουμε νερό στο κρασί μας, θέλουν να νοθέψουμε την Ορθόδοξη πίστη μας, αλλά εμείς δεν πρέπει να το επιτρέψουμε. Ο πιστός λαός είναι φύλακας της Ορθοδόξου πίστεως. Ο άγιος Μάρκος ο Ευγενικός αγωνίστηκε και δεν επέτρεψε να γίνει η ένωση στην Φλωρεντία. Η αλήθεια κερδίζει πάντα. Ίσως προσωρινά να θάβεται, αλλά πάντα ανασταίνεται. Μια παροιμία λέει· Την αλήθεια όσο βαθιά στο έδαφος και εάν την θάψουν θα αναστηθεί φωτεινότερη.

Ι. Μ. Αγ. Ι. ΠΡ. 2

Εμείς που καλούμαστε να φυλάξουμε την πίστη μας, ας μην υποκύψουμε. Να μη φοβόμαστε τίποτε, γιατί ο Θεός είναι μαζί μας και η χάρη του Αγίου Πνεύματος θα μας δυναμώνει…
Εμείς δεν καταριόμαστε κανέναν, αλλά όσοι προσπαθούν να καταστρέψουν την Ορθόδοξη πίστη έχουν την κατάρα των Αγίων Πατέρων….

ΣΤΗΝ ΤΡΑΠΕΖΑ
Μετά την Θ. Λειτουργία οι πιστοί συγκεντρώθηκαν στην τεράστια τραπεζαρία, που αποδείχθηκε μικρή για να χωρέσει το πλήθος των πιστών.
Και εκτός από την φυσική τροφή οι πιστοί απήλαυσαν και την πνευματική τροφή. Μεγάλη χαρά τους έδωσαν τα πνευματικά λόγια του επισκόπου Αρτεμίου, που αποτελούσαν σήμα προσευχής για την Εκκλησία.
Έψαλαν οι πιστοί ύμνους στο Θεό. Τραγούδησαν ένα ύμνο αφιερωμένο στον άγιο νεομάρτυρα του Κοσσυφοπεδίου Χαρίτων. Τραγούδησαν και εθνικούς ύμνους από το Κόσοβο.
Τέλος συμφώνησαν οι μοναχοί και πιστοί να έχουν ως νέο φρούριο της Ορθοδοξίας το μοναστήρι του Αγίου Ιωάννου του Προδρόμου.

Το κήρυγμα ολόκληρο το παραθέτουμε στα Σέρβικα..

v59oych2Извештај са Св. Литургије у селу Љуљаци        Штампај         Е-пошта

Sunday, 28 November 2010

Ι. ΜΟΝΗ Ι. ΠΡΟΔ 1Епископ Артемије служио Свету Архијерејску Литургију у цркви Светог Јована Крститеља у Љуљацима
Његово Преосвештенство Епископ рашко-призренски и косовско-метохијски Г.Г. Артемије, служио је данас, у недељу, 28/15. новембра, Свету Архијерејску Литургију у цркви Светог Јована Крститеља у селу Љуљаци, уз саслужење четрнаест свештеномонаха и три ђакона – сви прогнани из своје матичне Епархије. Поред бројног прогнаног монаштва из Епархије рашко-призренске у Светом Приносу учешћа је узело и преко хиљаду верника из свих крајева Србије. Не мали број верника пристигао је из Епархије рашко-призренске, што је додатно обрадовало пастира распете Епархије, присилно одвојеног од своје пастве.
На Светој Литургији једногласно је одговарао верни народ у коме, као у време првих хришћана, беше једно срце и једна душа (Уп. Д.Ап. 4, 32), која је сада слободно и радосно клицала Господу, ослобођена од свих опасности и замки гнусобе опустошења (читај екуменизма и глобализма) – ко чита да разуме (Уп. Мт. 24. 15).
У својој пастирској беседи владика је поред осталог рекао: „Данас нас је овде сабрала једна мисао – Вера наша Православна, чули смо ову дивну песму: „Вера наша, Вера славна, Вера наша Православна“. Нема друге вере којом се људи могу просвећивати и спасавати сем науке Господа Христа која је целосна, неповређена, неискварена, очувана у Цркви Светој Православној и то је та Вера наша Православна. Свети Владика Николај говорио је често и опомињао српски народ како треба да чувају Веру своју. Каже: „Србине, брате, дунули су зли ветрови да угасе кандило вере у души твојој. Један ветар зове се безверје, други кривоверје, трећи се зове маловерје.“ А ми смо дужни да кандило наше вере очувамо упаљено. И данас у наше време многи ветрови су дунули да угасе кандило вере у душама нашим. Најопаснији ветар јесте такозвани екуменизам – настојање да се сједини оно што се не може сјединити. Истина и лаж, светлост и тама, Бог и ђаво – немају ништа заједничко. Не може се кривоверје сјединити са правоверјем и да правоверје остане оно што је било. Када сипамо воду у вино, то више није вино, то је онда, како кажу у Далмацији, беванда. Ми не смемо дозволити да у наше православно вино разни и непознати сипају своју ко зна какву воду“.
Нагласивши да је народ чувар праве и при томе напоменувши пример Светог Марко Ефеског и пропале Флорентинске уније Владика је додао: „Истина увек побеђује, макар привремено била затрпана и изгледало да је побеђена, она васкрсава. Једна пословица каже: „Истина што се дубље у земљу закопава, све сјајнија васкрсава“. Ми који смо позвани да чувао своју веру немојмо клонути, немојмо се уплашити ничега, јер где је права вера, ту је и Бог са нама и благодат Духа Светога… Ми се ни од кога не одвајамо, ми никога не проклињемо, ми никога не осуђујемо. Али констатујемо: они који кваре Веру Православну сами себе искључују из Цркве Православне и сами себи призивају проклетство“ (беседу у целини можете наћи у прилогу).
Након Свете Литургије бројно манастирско братство, смештено у недовршеној задужбини блаженопочившег протојереја-ставрофора Томислава (Марковића), приредило је скромну трпезу љубави. Огромна трпезарија је била мала да прими све присутне. По обичају, поред телесне хране, народ се у тим тренуцима насладио и духовном храном – богомољачким песмама посвећеним Св. Новомученику Харитону црноречком, Св. Јустину Ћелијском, песмама о Косову. Посебан духовни ужитак донеле су пастирске речи Владике Артемија које су у ствари представљале печат данашњег молитвеног сабрања (и ова беседа се налази у прилогу).
На крају су монаштво и верни народ једнодушно отпевали многољетије Владици Артемију а затим су у миру, радосног духа, напустили нову тврђаву вере, сада већ манастир Светог Јована Крститеља – Богом дарованог за ове апокалиптичке дане.

(Пригодну репортажу из манастира Светог Јована Крститеља у Љуљацима такође можете погледати у прилогу. Фотографије са данашњег молитвеног сабрања у Љуљацима уредништво сајта ће поставити у наредним сатима)
Јеромонах  Наум

Транскрипт беседе Владике Артемија на Литургији


liturgija_ljuljaci επ. Αρτεμ.У име Оца и Сина и Светога Духа.
Каква се то тајна, браћо и сестре, данас догађа у овој нашој пустињи? Откуда оволики народ данас овде? Шта га је привукло? Одакле су дошли? Шта желе овде? До пре неког времена овде никога није било и нико није долазио. Откуда данас овако предивно чудо Божије да се толики народ сабере? Одговор је у једној црквеној песми која каже: „Благодат Светога Духа данас нас сабра и сви узевши крст свој говоримо – Благословен који иде у Име Господње.“ Заиста, без Духа Светога, без благодати Божије, не би нас данас овде било.
Дух Свети је тај који је на Педесетницу надахнуо апостоле те су проговорили разним језицима и тада је поверовало пет хиљада људи на један дан. То је био рођендан Цркве. Ова црква овде, дивна, подигнута од многима вама познатог Протојереја Томислава Марковића, посвећена је рођењу Светог Јована Претече. Опет нека симболика, опет неко рађање, опет неки почетак. А данас Света Недеља, Васкрсење Христово. Сваке недеље ми славимо Васкрсење Христово, браћо и сестре. Не само на Ускрс, него сваке недеље. И први дан Божићног поста. И то је симболика, јер каже Господ да се зли дух демонски не може ничим истерати сем постом и молитвом. И зато ми данас ступајући на пут Свете Четрдесетнице, Светога Божићног поста, ми крећемо, у ствари, у један нови почетак, у препород својих душа, јер нема човека да живи а да не греши. Али постоји и лек од греха, постоји покајање, постоји труд, молитва, пост, љубав међусобна братска.
Ми се спремамо да дочекамо рођење Господа Христа. Када ми имамо неки важан догађај у нашем дому, када очекујемо долазак некога високога госта, шта ми радимо, пред нашу крсну славу или неки други важан догађај? Кречимо кућу, уређујемо, намештамо да буде уредна, чиста, да не би гост када дође на праг наше куће и види унутра неред и нечистоту, да се не би са прага вратио, а ми остали у срамоти. Тако и ми, браћо и сестре, треба да примимо у душе наше, у срца наша Богомладенца Христа. Данас смо кренули Њему у сусрет. За четрдесет дана славићемо славно Рођење Његово. Треба да га примимо у себе. За време овога поста треба да душу своју очистимо од сваке прљавштине греха и нечистоте, од страсти наших, од мржње, од клевете, од рђавих дела, рђавих мисли. Како? Постом и молитвом и Светом Тајном Покајања и Исповести. Нема другог начина да душу своју припремимо за Царство Небеско, ради чега је Господ и дошао и родио се на земљи и живео са људима, учио људе и страдао од људи, ради нас и ради нашега спасења.
Данас нас је овде сабрала једна мисао – Вера наша Православна, чули смо ову дивну песму: „Вера наша, Вера славна, Вера наша Православна“. Нема друге вере којом се људи могу просвећивати и спасавати сем науке Господа Христа која је целосна, неповређена, неискварена, очувана у Цркви Светој Православној и то је та Вера наша Православна. Свети Владика Николај говорио је често и опомињао српски народ како треба да чувају Веру своју. Каже: „Србине, брате, дунули су зли ветрови да угасе кандило вере у души твојој. Један ветар зове се безверје, други кривоверје, трећи се зове маловерје.“ А ми смо дужни да кандило наше вере очувамо упаљено. И данас у наше време многи ветрови су дунули да угасе кандило вере у душама нашим. Најопаснији ветар јесте такозвани екуменизам – настојање да се сједини оно што се не може сјединити. Истина и лаж, светлост и тама, Бог и ђаво – немају ништа заједничко. Не може се кривоверје сјединити са правоверјем и да правоверје остане оно што је било. Када сипамо воду у вино, то више није вино, то је онда, како кажу у Далмацији, беванда. Ми не смемо дозволити да у наше православно вино разни и непознати сипају своју ко зна какву воду.
Будимо чувари вере наше православне јер, рекли су источни патријарси у својој посланици, да је народ чувар праве вере. Код нас, кажу они у својој посланици, не могу ни патријарси, ни владике, нико не може нешто ново унети у нашу веру, јер је народ чувар праве вере. И то се у историји Цркве за две хиљаде година много пута показало и потврдило. Најпознатији пример је Свети Марко Ефески. Када су били на сабору у Флоренти, тамо да се склопи унија између православих и римокатолика, он је био и остао тада једини борац који је није прихватао и та унија је пропала, није успела. Зато што је истина победила. Истина увек побеђује, макар привремено била затрпана и изгледало да је побеђена, она васкрсава. Једна пословица каже: „Истина што се дубље у земљу закопава, све сјајнија васкрсава. “Ми који смо позвани да чувао своју веру немојмо клонути, немојмо се уплашити ничега, јер где је права вера, ту је и Бог са нама и благодат Духа Светога.
Нека би дао Бог, браћо и сестре, да очувамо оно што нам је предано од Светих Апостола, преко Светих Отаца и Васељенских Сабора. Ми остајемо у јединству са њима, ми се ни од кога не одвајамо, ми никога не проклињемо, ми никога не осуђујемо. Али констатујемо: они који кваре Веру Православну сами себе искључују из Цркве Православне и сами себи призивају проклетство.
Нека би Бог дао да цео наш православни српски народ буде и остане народ Светога Саве, народ Светог Кнеза Лазара, народ Светог Владике Николаја, народ Преподобног Оца Јустина Ћелијског и осталих Светитеља, Мученика и Новомученика из рода нашега, да бисмо и ми када пођемо одавде, а једнога дана сви морамо поћи, да бисмо се нашли тамо где се и они налазе – у Царству Васкрслога Господа, да тамо са њима и са Свима Светима и ми славимо Оца и Сина и Светога Духа кроза све векове и сву вечност. Амин.

Транскрипт беседе Владике Артемија у гостопримници
1 selo…Богу се молили и храбрили се овим дивним песмама које наше сестре овде наставише да певају. Сада та традиција прелази, ако Бог да, овде, где ћемо се када буде прилика састајати и Богу молити и чувати своју Веру Православну. То је нешто што нам је аманет остао од Светога Саве и од Светих наших славних Предака и да ову задужбину Протојереја Томе Марковића одржимо.
Када је почео то да гради ја сам једном навратио да га видим и упитао сам га: „Оче Томо, чему оволика грађевина? Зашто то толико градиш? Коме то треба?“ Он каже: „Некоме ће требати.“ „Па ко ће ти ово напунити?“  Па каже: „Ти.“ Као да је пророчки говорио тада. И, ето, нити је он тада знао, нит сам ја тада знао, али Бог је, ето, тако учинио да заиста данас, браћо и сестре, наше монаштво које је принуђено било да напусти своје манастире на Косову и Метохији, ето нашло је кров над главом овде, у овој задужбни овде која је почета, није завршена. Господ га је позвао себи, Бог зна зашто је то тако. Вероватно да би нама остало нешто да радимо. Јер да је он све урадио, шта бисмо ми радили? Чиме би ми Царство Небеско задобили? Овако, он један део, ми други део. Они после нас, даће Бог да их буде, они ће то онда користити на славу Божију и на корист нашега народа.
Нека Господ награди оца Тому и његову супругу протиницу Милицу за сав њихов труд и љубав који су уложили у градњу овога објекта и њихову идеју да то послужи нашем народу. Њима Господ да дарује Царство Небеско, а нама снаге, трпљења и смирења да истрајемо на овоме путу Божијем којим смо кренули, на који нас је Господ позвао и упутио.
Хвала вам свима што сте дошли. Знам да нас има са разних страна и то је нешто што заиста охрабрује. То није никаква секта, то није никаква „парасинагога“  како нас називају, то је оно што смо били и до сада – Српска Светосавска Православна Црква и ништа друго. И до краја тако ћемо да останемо.
Нека би дао Бог снаге свима нама и мудрости да останемо у јединству са Светим Савом и нашим Светим Прецима који су вековима чували Веру Православну, предали је нама да је и ми очувамо и предамо нашим млађим покољењима, нашој деци и омладни, да би се тако испунио завет и аманет Светога Саве и Светога Кнеза Лазара: „Све за Христа – Христа ни за шта.“
Нека то буде наше правило у нашем животу.
Видео запис са Свете Литургије
http://www.pastirdobri.com/2010-04-10-22-09-16/616-2010-11-28-20-47-51.html

_____________

ΣTA ΡOYMANIKA

_______________

EPISCOPUL ARTEMIE:
„ECUMENIŞTII VOR SĂ UNEASCĂ LUMINA CU ÎNTUNERICUL…”

EPISCOPUL ARTEMIE DE RAŞKA ŞI PRIZREN A SĂVÂRŞIT SFÂNTA LITURGHIE ARHIEREASCĂ ÎMPREUNĂ CU PAISPREZECE PREOŢI, TREI DIACONI ŞI PESTE O MIE DE CREDINCIOŞI

ACEASTA ESTE BISERICA VIE A SERBIEI!

Preasfinţitul Episcop Artemie de Raşka-Prizren, Kosovo şi Metohia, a liturghisit azi, duminică, 28.11.2010, în Biserica Sfântului Ioan Botezătorul din satul Ljuljaci Surmadija care se află în afara Belgradului.
Ştirea că episcopul va liturghisi în Sfânta Biserică a Sfântului Ioan Botezătorul s-a răspândit, iar biserica s-a umplut de mulţime de credincioşi din toată Serbia şi Kosovo. Peste o mie de credincioşi au participat la Sfânta Liturghie. Şi n-a fost mic numărul credincioşilor care a venit din Episcopia de Raşka şi Prizren, care se află sub ocupaţia adulterului pasager Teodosie.
Dumnezeiasca Liturghie a amintit de primele secole creştine când Biserica era sub persecuţie, iar credincioşii erau uniţi într-o singură inimă şi într-un singur suflet.
Episcopul Artemie le-a vorbit despre măreţia Ortodoxiei şi le-a spus: „Suntem astăzi adunaţi aici într-un singur suflet şi cu o singură inimă pentru Credinţa noastră Ortodoxă. Nu există o altă religie în lume, care poate să ne mântuiască şi să ne conducă către Unul şi Adevăratul Dumnezeu. Ortodoxia este curată şi neîntinată şi Sfântul Nicolae (Velimirovici) a atenţionat mai dinainte poporul sârb să-şi păzească credinţa ortodoxă, pentru că va sufla un mare vânt al necredinţei şi al eresurilor, care vor încerca să stingă făclia credinţei, însă noi suntem datori să o păzim aprinsă.
Multe vânturi suflă ca să stingă făclia credinţei din sufletul nostru. Vântul cel mai periculos se numeşte ecumenism. Ecumeniştii vor să unească cele de neunit. Vor să unească adevărul cu minciuna, lumina cu întunericul, pe Dumnezeu cu diavolul. Ortodoxia nu poate fi unită cu erezia. Vor să arunce apă în vinul nostru, vor să falsificăm credinţa noastră, dar noi nu trebuie să le îngăduim asta. Poporul credincios este păzitorul Credinţei Ortodoxe. Sfântul Marcu Evghenicul s-a luptat şi nu a permis materializarea unirii de la Florenţa. Adevărul câştigă întotdeauna. Poate vremelnic să fie îngropat, dar întotdeauna înviază. Un proverb spune: Adevărul oricât de adânc ar fi îngropat în pământ, va învia mai luminos.
Noi, care suntem chemaţi să ne păzim Credinţa, să nu cedăm. Să nu ne temem de nimic, pentru că Dumnezeu este cu noi şi harul Sfântului Duh ne va întări…
Noi nu blestemăm pe nimeni, dar cei care încearcă să distrugă Credinţa Ortodoxă au blestemul Sfinţilor Părinţi…”

ÎN TRAPEZĂ

După Dumnezeiasca Liturghie credincioşii s-au adunat în uriaşa trapeză, care s-a dovedit neîncăpătoare pentru mulţimea credincioşilor.
Şi în afară de hrana materială, credincioşii s-au desfătat şi de hrană duhovnicească. Mare bucurie le-au pricinuit cuvintele duhovniceşti ale Episcopului Artemie, care s-au vrut a fi un semnal de rugăciune pentru Biserică.
Credincioşii au cântat imne lui Dumnezeu. Au cântat un imn închinat Sfântului Nou Mucenic Hariton din Kosovo. Au cântat şi imne patriotice din Kosovo.
În sfârşit, monahii şi credincioşii s-au înţeles să aibă ca nouă fortăreaţă a Ortodoxiei Mănăstirea Sfântului Ioan Înaintemergătorul.
Predica întreagă o expunem în sârbeşte.

(traducere: Frăţia Ortodoxă Misionară „Sfinţii Trei Noi Ierarhi”, sursa: http://www.augoustinos-kantiotis.gr/?p=17430)

Транскрипт беседе Владике Артемија на Литургији

У име Оца и Сина и Светога Духа.
Каква се то тајна, браћо и сестре, данас догађа у овој нашој пустињи? Откуда оволики народ данас овде? Шта га је привукло? Одакле су дошли? Шта желе овде? До пре неког времена овде никога није било и нико није долазио. Откуда данас овако предивно чудо Божије да се толики народ сабере? Одговор је у једној црквеној песми која каже: „Благодат Светога Духа данас нас сабра и сви узевши крст свој говоримо – Благословен који иде у Име Господње.“ Заиста, без Духа Светога, без благодати Божије, не би нас данас овде било.
Дух Свети је тај који је на Педесетницу надахнуо апостоле те су проговорили разним језицима и тада је поверовало пет хиљада људи на један дан. То је био рођендан Цркве. Ова црква овде, дивна, подигнута од многима вама познатог Протојереја Томислава Марковића, посвећена је рођењу Светог Јована Претече. Опет нека симболика, опет неко рађање, опет неки почетак. А данас Света Недеља, Васкрсење Христово. Сваке недеље ми славимо Васкрсење Христово, браћо и сестре. Не само на Ускрс, него сваке недеље. И први дан Божићног поста. И то је симболика, јер каже Господ да се зли дух демонски не може ничим истерати сем постом и молитвом. И зато ми данас ступајући на пут Свете Четрдесетнице, Светога Божићног поста, ми крећемо, у ствари, у један нови почетак, у препород својих душа, јер нема човека да живи а да не греши. Али постоји и лек од греха, постоји покајање, постоји труд, молитва, пост, љубав међусобна братска.
Ми се спремамо да дочекамо рођење Господа Христа. Када ми имамо неки важан догађај у нашем дому, када очекујемо долазак некога високога госта, шта ми радимо, пред нашу крсну славу или неки други важан догађај? Кречимо кућу, уређујемо, намештамо да буде уредна, чиста, да не би гост када дође на праг наше куће и види унутра неред и нечистоту, да се не би са прага вратио, а ми остали у срамоти. Тако и ми, браћо и сестре, треба да примимо у душе наше, у срца наша Богомладенца Христа. Данас смо кренули Њему у сусрет. За четрдесет дана славићемо славно Рођење Његово. Треба да га примимо у себе. За време овога поста треба да душу своју очистимо од сваке прљавштине греха и нечистоте, од страсти наших, од мржње, од клевете, од рђавих дела, рђавих мисли. Како? Постом и молитвом и Светом Тајном Покајања и Исповести. Нема другог начина да душу своју припремимо за Царство Небеско, ради чега је Господ и дошао и родио се на земљи и живео са људима, учио људе и страдао од људи, ради нас и ради нашега спасења.
Данас нас је овде сабрала једна мисао – Вера наша Православна, чули смо ову дивну песму: „Вера наша, Вера славна, Вера наша Православна“. Нема друге вере којом се људи могу просвећивати и спасавати сем науке Господа Христа која је целосна, неповређена, неискварена, очувана у Цркви Светој Православној и то је та Вера наша Православна. Свети Владика Николај говорио је често и опомињао српски народ како треба да чувају Веру своју. Каже: „Србине, брате, дунули су зли ветрови да угасе кандило вере у души твојој. Један ветар зове се безверје, други кривоверје, трећи се зове маловерје.“ А ми смо дужни да кандило наше вере очувамо упаљено. И данас у наше време многи ветрови су дунули да угасе кандило вере у душама нашим. Најопаснији ветар јесте такозвани екуменизам – настојање да се сједини оно што се не може сјединити. Истина и лаж, светлост и тама, Бог и ђаво – немају ништа заједничко. Не може се кривоверје сјединити са правоверјем и да правоверје остане оно што је било. Када сипамо воду у вино, то више није вино, то је онда, како кажу у Далмацији, беванда. Ми не смемо дозволити да у наше православно вино разни и непознати сипају своју ко зна какву воду.
Будимо чувари вере наше православне јер, рекли су источни патријарси у својој посланици, да је народ чувар праве вере. Код нас, кажу они у својој посланици, не могу ни патријарси, ни владике, нико не може нешто ново унети у нашу веру, јер је народ чувар праве вере. И то се у историји Цркве за две хиљаде година много пута показало и потврдило. Најпознатији пример је Свети Марко Ефески. Када су били на сабору у Флоренти, тамо да се склопи унија између православих и римокатолика, он је био и остао тада једини борац који је није прихватао и та унија је пропала, није успела. Зато што је истина победила. Истина увек побеђује, макар привремено била затрпана и изгледало да је побеђена, она васкрсава. Једна пословица каже: „Истина што се дубље у земљу закопава, све сјајнија васкрсава. “Ми који смо позвани да чувао своју веру немојмо клонути, немојмо се уплашити ничега, јер где је права вера, ту је и Бог са нама и благодат Духа Светога.
Нека би дао Бог, браћо и сестре, да очувамо оно што нам је предано од Светих Апостола, преко Светих Отаца и Васељенских Сабора. Ми остајемо у јединству са њима, ми се ни од кога не одвајамо, ми никога не проклињемо, ми никога не осуђујемо. Али констатујемо: они који кваре Веру Православну сами себе искључују из Цркве Православне и сами себи призивају проклетство.
Нека би Бог дао да цео наш православни српски народ буде и остане народ Светога Саве, народ Светог Кнеза Лазара, народ Светог Владике Николаја, народ Преподобног Оца Јустина Ћелијског и осталих Светитеља, Мученика и Новомученика из рода нашега, да бисмо и ми када пођемо одавде, а једнога дана сви морамо поћи, да бисмо се нашли тамо где се и они налазе – у Царству Васкрслога Господа, да тамо са њима и са Свима Светима и ми славимо Оца и Сина и Светога Духа кроза све векове и сву вечност. Амин.

Транскрипт беседе Владике Артемија у гостопримници
…Богу се молили и храбрили се овим дивним песмама које наше сестре овде наставише да певају. Сада та традиција прелази, ако Бог да, овде, где ћемо се када буде прилика састајати и Богу молити и чувати своју Веру Православну. То је нешто што нам је аманет остао од Светога Саве и од Светих наших славних Предака и да ову задужбину Протојереја Томе Марковића одржимо.
Када је почео то да гради ја сам једном навратио да га видим и упитао сам га: „Оче Томо, чему оволика грађевина? Зашто то толико градиш? Коме то треба?“ Он каже: „Некоме ће требати.“ „Па ко ће ти ово напунити?“ Па каже: „Ти.“ Као да је пророчки говорио тада. И, ето, нити је он тада знао, нит сам ја тада знао, али Бог је, ето, тако учинио да заиста данас, браћо и сестре, наше монаштво које је принуђено било да напусти своје манастире на Косову и Метохији, ето нашло је кров над главом овде, у овој задужбни овде која је почета, није завршена. Господ га је позвао себи, Бог зна зашто је то тако. Вероватно да би нама остало нешто да радимо. Јер да је он све урадио, шта бисмо ми радили? Чиме би ми Царство Небеско задобили? Овако, он један део, ми други део. Они после нас, даће Бог да их буде, они ће то онда користити на славу Божију и на корист нашега народа.
Нека Господ награди оца Тому и његову супругу протиницу Милицу за сав њихов труд и љубав који су уложили у градњу овога објекта и њихову идеју да то послужи нашем народу. Њима Господ да дарује Царство Небеско, а нама снаге, трпљења и смирења да истрајемо на овоме путу Божијем којим смо кренули, на који нас је Господ позвао и упутио.
Хвала вам свима што сте дошли. Знам да нас има са разних страна и то је нешто што заиста охрабрује. То није никаква секта, то није никаква „парасинагога“ како нас називају, то је оно што смо били и до сада – Српска Светосавска Православна Црква и ништа друго. И до краја тако ћемо да останемо.
Нека би дао Бог снаге свима нама и мудрости да останемо у јединству са Светим Савом и нашим Светим Прецима који су вековима чували Веру Православну, предали је нама да је и ми очувамо и предамо нашим млађим покољењима, нашој деци и омладни, да би се тако испунио завет и аманет Светога Саве и Светога Кнеза Лазара: „Све за Христа – Христа ни за шта.“
Нека то буде наше правило у нашем животу.
Видео запис са Свете Литургије
http://www.pastirdobri.com/2010-04-10-22-09-16/616-2010-11-28-20-47-51.html

Η ΑΓΙΑ ΑΙΚΑΤΕΡΙΝΗ

author Posted by: Επίσκοπος Αυγουστίνος Καντιώτης on date Νοέ 23rd, 2010 | filed Filed under: ΟΜΙΛΙΕΣ (απομαγν.)

Η ΑΓΙΑ ΑΙΚΑΤΕΡΙΝΗ

Θα μιλήσουμε για την αγία Aικατερίνη, που εορτάζει σήμερα.

* * *

H αγία Aικατερίνη έζησε τον τρίτο αιώνα μετά Xριστόν. Γεννήθηκε στην  Aλεξάνδρεια. O πατέρας της Kώνστας, εκπρόσωπος του αυτοκράτορος, και η μητέρα της ήταν ειδωλολάτρες. Έτσι και αυτή ήταν ειδωλολάτρισσα. Aλλά είχε η μικρή κόρη μεγάλη κλίσι στa γράμματα. Σπούδασε όλες τις επιστήμες και διάβασε τα συγγράμματα Eλλήνων και Λατίνων. Σε ηλικία δεκαοκτώ ετών ήταν η πιο μορφωμένη κόρη της Aλεξανδρείας.
Aλλά και στο παράστημα ήταν μια  όμορφη γυναίκα όλο χάρι. Mε τέτοια χαρίσματα, σωματικά και διανοητικά, ήταν περιζήτητη νύφη. Σπουδαίοι νέοι τη ζήτησαν. Aλλ’ εκείνη έλεγε, ότι δεν θέλει να παντρευτεί, παρ’ όλες τις πιέσεις των δικών της.
Aν κάποιος θέλει να παντρευτεί, είναι αμαρτία να τον εμποδίζουμε. Aλλ’ εάν αυτό  είναι αμαρτία μια  φορά, εκατό  φορές είναι αμαρτία να εμποδίζουμε έναν άνθρωπο, άντρα ή γυναίκα, που θέλει να δώσει την καρδιά του στο Θεό. O γάμος είναι ασήμι, η παρθενία είναι χρυσάφι. Διάλεξε και πάρε. Eγώ, τόσα χρόνια που υπηρετώ τον Kύριο, ποτέ μα ποτέ δεν εμπόδισα άνθρωπο να έρθει σε γάμο. Aλλά και πάντοτε υπεστήριξα γυναίκες και άνδρες που θέλησαν να αφοσιωθούνε στο Θεό  και να είναι ιεραποστολικά και μοναχικά πρόσωπα. Eλευθερία έδωσε ο Θεός· βία απαγορεύεται, ιδίως στα ζητήματα αυτά.
Tην επίεζαν λοιπόν, κακώς, την αγία Aικατερίνη. Eκείνη δε’ μισούσε το γάμο, αλλά σαν πνεύμα ανώτερο ήθελε να ναι απερίσπαστη. Kαι  δεν υπάρχει μόνο αυτός ο γάμος, ο συνηθισμένος. Άλλοι παντρεύονται την πατρίδα, άλλοι την επιστήμη, άλλοι τη θρησκεία.
H αγία Aικατερίνη, για να ξεφύγει από  τις πιέσεις, μεταχειρίσθηκε ένα ευφυές πρόσχημα. Γιατί ο Xριστιανός είναι έξυπνος· πρέπει να ‘χει την εξυπνάδα όχι του κόσμου τούτου αλλά του Θεού. Λέει λοιπόν στους γονείς της· ―Aφού πιέζετε τόσο, δέχομαι να παντρευτώ , αλλ’ υπό  έναν  όρο. ―Ποιόν όρο, παιδί μου; ―Eάν βρεθεί ένας νέος που να είναι ανώτερος από  ‘μένα στην  ομορφιά, στα πλούτη, στή γνώσι και επιστήμη, θά τον πάρω.
Άρχισαν να ψάχνουν· και πολλοί παρουσιάστηκαν. Άλλοι ήταν πλούσιοι, αλλ’ όχι όμορφοι. Άλλοι ήταν πλούσιοι και όμορφοι, αλλ’ όχι μορφωμένοι. Σπάνιο πράγμα και πλούτος και κάλλος και μόρφωσι να συναντώνται σε ένα πρόσωπο. Έτσι δε’ μπορούσε να βρεθεί κανείς, και οι γονείς ήταν απαρηγόρητοι.
Tην έστειλαν σε κάποιο φιλόσοφο ασκητή, που ζούσε σε μια  σπηλιά έξω από  την Aλεξάνδρεια. Πήγε και τον συμβουλεύτηκε τί να κάνει. Eκείνος τής είπε· ―Kόρη μου, εγώ ξέρω ένα νέο. δεν oπάρχει άλλος σαν αυτόν στόν κόσμο. Όμορφος, πλούσιος, δυνατός, σοφeς όσο κανείς άλλος. H Aικατερίνη ενθουσιάστηκε και είπε· ―Θα ήθελα να τον δώ . Tης λέει ο ασκητής· ―Θα κάνεις ό,τι θα σου  πω; ―Θα το  κάνω. ―Aκουσε λοιπόν (είπε ο ασκητής κ’ έβγαλε από  τον κόρφο του μια  εικόνα της Παναγίας μας με τον Kύριον ημών Iησούν Xριστόν). Πάρε αυτή την εικόνα, πήγαινε στο σπίτι σου, κλείσου στο δωμάτιό σου, και προσευχήσου. Kαι  η Παναγία θα σου  φανερώσει τί θα κάνεις.
Πράγματι η Aικατερίνη πήρε την εικόνα, κλείστηκε στο σπίτι, κ’ έκανε προσευχή πολλή, πέρα απ’ τα μεσάνυχτα. Kουρασμένη την πήρε ο ύπνος. Bλέπει τότε όραμα. Eίδε την Παναγία να λάμπει σαν το φεγγάρι και το Θείο βρέφος στην αγκάλη της να λάμπει σαν τον ήλιο· αλλά το πρόσωπο του Xριστού αποστρεφόταν να μή δει την Aικατερίνη. Λέει η Παναγία·
―Παιδί μου, κοίταξε την κόρη αυτή. Hρθε από τόσο μακριά· ζητάει να βρει κάποιον που να την αγαπάει και να αφοσιώνεται σ’ αυτήν.
Tο Θείο βρέφος απήντησε με θυμό·
―Δεν θέλω να την κοιτάξω.
―Γιατί, παιδί μου; Aυτή είναι η πιο ωραία κόρη της Aλεξανδρείας.
―Oχι, Mήτερ του Θεού· είναι άσχημη (ήτανε ασχήμη, γιατί ακόμα δεν είχε βαπτισθεί).
Eφυγε κλαμένη η Aικατερίνη. Πήγε στον ασκητή και του είπε το όραμα.
―Kαλά σου είπε, λέει εκείνος. Γι’ αυτό, αν θες να ατενίσεις το Xριστό, να πιστέψεις σ’ αυτόν και να βαπτισθείς.
Σε λίγες μέρες η μεγάλη εκείνη προσωπικότης της Aλεξανδρείας, βαπτίσθηκε και έγινε πλέον Xριστιανή. Tότε είδε πάλι όραμα. Aυτή τη φορά το Θείο βρέφος την κοίταξε και ήρθε ο παράδεισος στην καρδιά της. Aπό την ώρα εκείνη η Aικατερίνη αφωσιώθηκε εξ ολοκλήρου στο Xριστό. Έγινε ιεραπόστολος.
Tο ‘μαθε ο βασιλιάς Mαξιμίνος και την κάλεσε σε διάλογο. στο τέλος αναγκάστηκε να πει· Eγώ δε’ μπορώ να τα βγάλω πέρα μαζί σου, αλλά θα καλέσω τους σοφούς και επιστήμονες, μαθηματικούς και φυσικούς και αστρονόμους, για να συζητήσεις μαζί τους.
Tην άλλη μέρα, εκατόν πενήντα σοφοί ήταν στο ανάκτορο του Mαξιμίνου. Aπό την άλλη μεριά μόνη της η αγία Aικατερίνη. Άρχισε η συζήτησι και διήρκεσε όλη τή μέρα. Tα επιχειρήματα των σοφών κατέρρευσαν. Tο Πνεύμα το Άγιο φώτισε την αγία Aικατερίνη και τους απεστόμωσε. O ένας κατόπιν του άλλου είπαν· Συμφωνώ με την Aικατερίνη, πιστεύω στο Θεό της Aικατερίνης. Kαι ο βασιλιάς; Eξαγριώθηκε περισσότερο και διέταξε, να κόψουν μπροστά του τα κεφάλια των σοφών. Έτσι οι εκατόν πενήντα εκείνοι σοφοί ωμολόγησαν το Xριστό και μαρτύρησαν.
Mετά από αυτό ο Mαξιμίνος έρριξε την αγία Aικατερίνη στή φυλακή. Kαι φυλακισμένη όμως είχε νέες νίκες. Eκεί έφερε στην πίστι πολλούς που ήρθαν να την επισκεφθούν. Mεταξύ αυτών ήταν η γυναίκα του Mαξιμίνου, η βασίλισσα Φαυστίνα, και ο σωματοφύλακάς της αξιωματικός Πορφύριος μαζί με διακόσους στρατιώτες του. Oλοι αυτοί, ακούγοντας τα λόγια της, πίστεψαν στο Xριστό. Aλλά ο Mαξιμίνος, με σατανικό πείσμα, όχι μόνο έμεινε αμετάπειστος, αλλά και διέταξε να αποκεφαλισθούν και αυτοί όλοι. δε’ λυπήθηκε ούτε τη γυναίκα του! Eκατόν πενήντα, συν διακόσοι, συν δύο· τριακόσες πενηνταδύο (352) ψυχές έπιασε στα δίχτυα του Xριστού το κήρυγμα της αγίας Aικατερίνης!
Mετά από λίγο έφθασε πλέον το τέλος της. δεν σας διηγούμαι τις λεπτομέρειες. Eίναι μακρά η σειρά των βασανιστηρίων, από τα οποία φοβερώτερο είναι ο τροχός. Kαι πέτρα ακόμα να ‘σαι, θα συγκινηθείς αν διαβάσεις το τέλος της αγίας Aικατερίνης. Aφού γονάτισε, ύψωσε τα χέρια και προσευχήθηκε για όλο τον κόσμο. Έπειτα έκλινε το κεφάλι και απεκεφαλίσθη. Έτσι παρέδωσε την αγία της ψυχή, που σαν λευκό περιστέρι πέταξε στους ουρανούς.
Tο ιερό λείψανό της σώζεται άφθορο. Oσοι δεν πιστεύουν, ας πάνε να το δούν. Bρίσκεται στο όρος Σινά. Tη φωλιά αυτή του Xριστού μέσα στους αιώνας την κρατάνε Eλληνες μοναχοί. Aς ευχαριστήσουμε το Θεό γι’ αυτό. Iσως αυτοί είναι οι τελευταίοι μοναχοί· γιατί τα παιδιά της Eλλάδος δεν πηγαίνουν πλέον να γίνουν μοναχοί στο Σινά ή στο Aγιο Oρος· προτιμούν άλλες επιδιώξεις…
Ως προσκυνηταί πηγαίνουν εκεί και Iσραηλίτες, και Aιγύπτιοι, και Bεδουΐνοι, και Γερμανοί, και Pώσοι, για ν’ ασπασθούν τα ιερά λείψανα της αγίας, που την στεφάνωσε ο Θεός με τρία στεφάνια· της παρθενίας, του μαρτυρίου, και της σοφίας και επιστήμης.
Aν κοιτάξουμε την εικόνα της, έχει δαχτυλίδι. Tι σημαίνει αυτό; στο δεύτερο όραμα, που είδε, ο Xριστός της έδωσε δαχτυλίδι, έγιναν δηλαδή αρραβώνες. Aρραβώνες, που διαφέρουν από τους αρραβώνες της γης. Tη στιγμή που μια κοπέλλα αφιερώνεται στο Θεό, αρραβωνιάζεται πλέον με το Xριστό, που είναι «ο νυμφίος ο κάλλει ωραίος παρά πάντας ανθρώπους» (απόστιχα αίνων M. Tρίτης).

* * *

H αγία Aικατερίνη, αγαπητοί μου, είναι έλεγχος της γενεάς μας. Έλεγχος πρώτον των γυναικών, διότι έχουν το νού τους μόνο στο σωματικό κάλλος και αδιαφορούν για το ψυχικό. Eίναι έλεγχος δεύτερον των ανδρών, διότι αποδεικνύονται κατώτεροι από τη γυναίκα. Kαι τρίτον είναι έλεγχος ημών των κληρικών, διότι δεν φέρνουμε ψυχές κοντά στο Xριστό όπως εκείνη, αλλά μάλλον διώχνουμε.
Tελειώνω και εύχομαι, από μεν τις γυναίκες να ξαναβγούν μανάδες που θ’ αναθρέψουν ήρωες, από δε τους άντρες να βγούνε μάρτυρες. Tο θαύμα αυτό το ελπίζω από τη μάνα, από τη γυναίκα. Aμήν.

† επίσκοπος Aυγουστίνος
(Αρχή εσπερινής ομιλίας Ιερού ναού Aγίας Tριάδος Πτολεμαΐδος Kυριακή 26-11-1978)

__________

____________

 

LA DUMINICA A XXVII-A DUPĂ RUSALII (Luca 13, 10-17)

author Posted by: Επίσκοπος Αυγουστίνος Καντιώτης on date Νοέ 23rd, 2010 | filed Filed under: Român (ROYMANIKA)

PREDICA MITROPOLITULUI AUGUSTIN DE FLORINA
LA DUMINICA A XXVII-A DUPĂ RUSALII
(Luca 13, 10-17)

DE CE LIPSEŞTI?

„Şi învăţa Iisus într-una din sinagogi sâmbăta”(Luca 13,10)


Era, zice Evanghleia de astăzi, într-o sâmbătă, când Hristos s-a dus într-o sinagogă. Sâmbăta, evreii o ţin ca zi de închinare a lui Dumnezeu. În această zi este interzisă munca. Porunca Decalogului spune: „Şase zile din săptămână pentru muncă, dar sâmbăta trebuie să fie închinată slujirii lui Dumnezeu” (Ieşire 20, 9-10). Iudeii respectau cu stricteţe această poruncă. Oricine încălca porunca şi lucra în zi de sâmbătă, era pedepsit cu o aspră pedeapsă. Un evreu, menţionează istoria Vechiului Testament, care a îndrăznit în zi de sâmbătă să iasă afară din cetate şi să se ducă în munte şi să taie lemne, a fost judecat pentru încălcarea poruncii şi condamnat la moarte. S-au adunat evreii, au luat pietre, le-au aruncat asupra lui şi l-au omorât (vezi Numeri 15, 32-36). Pietrele pe care le-au aruncat, au fost atât de multe, încât au alcătuit un mic deal. Oricine trecea apoi pe acolo avea să-şi amintească de pedepsirea omului care a dispreţuit porunca lui Dumnezeu şi a lucrat în zi de sâmbătă. Şi nu doar în anii de demult, dar chiar şi astăzi evreii respectă cu stricteţe ca zi nelucrătoare sâmbăta. Dacă vă duceţi astăzi în Israel, veţi vedea că sâmbăta pe drumuri nu este nicio mişcare. Oamenii nu călătoresc, nu aleargă maşini. Cine îndrăzneşte fără absolută nevoie să-şi ia maşina şi să călătorească pe drumurile publice, este considerat apostat şi provoacă dezaprobarea generală. Nu-l opreşte poliţia, îl opresc cetăţenii. Există însă şi cazuri în care indignarea evreilor pentru călcătorii poruncii este atât de mare, încât nu numai că opresc maşina, dar îi dau şi foc şi o ard. Doar maşina poliţiei şi maşina care transportă medici şi bolnavi la spitale este permis să circule în zi de sâmbătă.

***

Aşadar, sâmbăta, Hristos s-a dus într-o sinagogă. Ce este o sinagogă? Este o clădire în forma unei şcoli sau a unei biserici. Această clădire are scopul de a-i aduna pe evrei în fiecare sâmbătă, ca să citească acolo Legea lui Dumnezeu şi să se roage. Poporul numeşte sinagoga – havra. Sinagogi există în toate oraşele şi satele, în toate aşezările locuite de evrei. În sinagogă s-a dus Hristos în zi de sâmbătă. S-a dus ca să înveţe.
Între oamenii care se aflau în sinagogă în acea zi, era şi o femeie. Această femeie era bolnavă. Boala ei provenea din lucrarea satanei. Trupul ei se încovoiase. Aşa cum iei o tijă dreaptă şi o curbezi, aşa satana după îngăduinţa lui Dumnezeu îi încovoiase coloana vertebrală. I-o încovoiase atât de mult, încât capul nenorocitei femei atingea pământul. Şi de departe se părea că păşeşte nu un om, ci un animal cu patru picioare. Mâinile ei deveniseră picioare, pe care le sprijinea pe pământ ca să poată să meargă. În această situaţie se afla femeia nu de un an sau doi, ci de optsprezece ani întregi, o întreagă viaţă. Ce privelişte tristă!
Această femeie infirmă, chiar dacă nu se ducea sâmbăta la sinagogă, ar fi fost îndreptăţită pentru absenţa ei. Nimeni n-ar fi putut să o acuze. Şi totuşi. Femeia aceasta, cu toată boala ei, când se mijea de sâmbătă, nu avea linişte. Considera o datorie să se ducă la sinagogă. Şi se ducea întotdeauna fără să cârtească împotriva lui Dumnezeu care nu o făcea sănătoasă.
Dar de această dată, când s-a dus din nou la sinagogă, a văzut minunea lui Dumnezeu. Hristos a văzut-o, I s-a făcut milă de ea, şi răsplătindu-i închinarea, consacrarea, devotamentul către Dumnezeu, a tămăduit-o. Trupul ei, care era îndoit ca un belciug, ca o mică verigă, s-a făcut din nou drept ca un chiparos. De acum, mergea cu trupul drept şi Îl slăvea pe Dumnezeu.

***

Ah, creştinii mei! Această femeie din Evanghelia de astăzi pe câţi creştini nu-i va judeca în ziua judecăţii! Femeia aceasta, bolnavă, infirmă, într-o stare jalnică, mergând în cele patru membre, se ducea în fiecare sâmbătă la sinagogă. Noi, creştinii, nu avem sâmbăta; avem duminica. Duminica a înlocuit sâmbăta. Duminica este ziua cea mare şi slăvită. Duminica este ziua în care Hristos a biruit moartea, a adus o nouă viaţă şi a creat o nouă lume, lumea harului. Şi ar trebui ca noi creştinii să cinstim duminica cu o deosebită evlavie. Ar trebui ca în această sfântă zi să înceteze toate lucrările în afară de cele absolut necesare şi indispensabile. Ar trebui ca în această zi să nu aibă loc nici un meci de fotbal, nici teatre, nici cinematografe, nici excursii. Ci toţi şi toate să alerge la biserică şi să-L adore pe Dumnezeu – Sfânta Treime, pe Tatăl şi pe Fiul şi pe Sfântul Duh. Pentru că aceste Trei Persoane ale Treimii Celei de-o-fiinţă şi nedespărţită au lucrat pentru mântuirea oamenilor. Tatăl a voit, Fiul a venit pe pământ, Duhul Sfânt a luminat lumea. De aceea, şi la sfârşitul Dumnezeieştii Liturghii spunem: „Am văzut lumina cea adevărată, am primit Duhul cel ceresc, am aflat credinţa cea adevărată, nedespărţitei Sfintei Treimi închinându-ne, că Aceasta ne-a mântuit pe noi”.
Da! Creştinul, care merge în fiecare duminică la biserică şi urmăreşte cu evlavie toate câte se spun şi se fac acolo, şi cu credinţă se apropie şi se împărtăşeşte cu Preacuratele Taine, acest creştin este folosit, dobândeşte lucruri inestimabile. Dacă la sfârşitul Dumnezeieştii Liturghii, preotul ar da fiecăruia care vine la biserică ca dar o liră de aur, puteţi să vă închipuiţi ce s-ar întâmpla? Toţi ar fi mers la biserică ca să primească lira. Dar ce este lira şi orice altă comoară materială în faţa comorii spirituale, în faţa binecuvântărilor dumnezeieşti, pe care le împrăştie soarele Dumnezeieştii Liturghii? Oameni, care au intrat în biserică trişti, supăraţi, melancolici, cu capul în jos, când s-a terminat Dumnezeiasca Liturghie şi au luat binecuvântarea Bisericii, au ieşit plini de bucurie şi de veselie. Şi aşa cum femeia din Evanghlia de astăzi a intrat în sinagogă cu capul încovoiat şi a ieşit cu capul drept, privind cerul, aşa şi fiecare suflet, pe care l-a încovoiat satana şi l-a făcut să vadă doar cele de jos, doar cele pământeşti şi lumeşti, doar cele păcătoase, după ce a venit la biserică iese diferit. Ceea ce spune Biserica noastră, „Sus să avem inimile!”, devine o realitate. Acest suflet se înalţă continuu, ajunge până la stele, trece de stele, Îl atinge pe Dumnezeu, se uneşte cu Dumnezeu.

***

O, Dumnezeul meu, o, Sfântă Treime! Ce binecuvântări sunt acestea pe care le dai evlavioşilor creştini care vin la biserică! Cât de fericiţi sunt ei, dar şi cât de nefericiţi sunt cei care în duminici când sună clopotul rămân pe dinafara Bisericii! Pe aceştia îi va condamna în ziua judecăţii femeia din Evanghelia de astăzi. Femeia bolnavă, infirmă, se ducea la biserica ei, la sinagogă; aceşti creştini sănătoşi, cu mâini şi picioare şi ochi şi urechi, nu se duc ca să spună un „Mulţumesc” lui Dumnezeu pentru atâtea bunătăţi pe care li le dăruieşte.

(traducere: Frăţia Ortodoxă Misionară „Sfinţii Trei Noi Ierarhi”, sursa: volumul de predici „Kyriaki”)