Αυγουστίνος Καντιώτης



Το διδαγμα του Ιουδα· μισηστε τη φιλαργυρια!

Μεγάλη Δευτέρα βράδυ

Το διδαγμα του Ιουδα· μισηστε τη φιλαργυρια!

«Ὁ Ἰούδας τῇ γνώμῃ φιλαργυρεῖ…» (κάθ. ὄρθρ. Μ. Τρίτ.)


φιλ. ΙουδΕΟΡΤΑΖΟΥΜΕ, ἀγαπητοί μου, «τὰ πάθη τὰ σεπτά», τὸ θεῖο δρᾶμα. Κεν­τρικὸ πρόσωπο τοῦ δράματος εἶνε ὁ Κύριος ἡμῶν Ἰησοῦς Χριστός, καὶ γύρω του κινοῦνται καὶ δροῦν πολλὰ πρόσωπα. Ἄλλα ἀπὸ αὐτὰ εἶνε φωτει­νά, ἄλλα σκοτεινά. Ἀλλ᾽ ἂν μὲ ῥωτήσετε ποιό εἶ­νε τὸ πιὸ σκοτεινό, θὰ σᾶς πῶ· ὁ Ἰούδας. Γι᾽ αὐτὸν ἀ­πόψε λέει κάτι ἡ ὑ­μνολογία καὶ περισ­σότερα θὰ πῇ τὸ βράδυ τῆς Μεγάλης Πέμπτης.
Στὴν ἀρχὴ τῆς ἀκολουθίας ἀκούσαμε· «Ὁ Ἰ­ούδας τῇ γνώμῃ φιλαργυρεῖ, κα­τὰ τοῦ Διδασκάλου ὁ δυσμενής· κινεῖται, βουλεύ­εται, μελετᾷ τὴν παράδοσιν…» (κάθ. ὄρθρ. Μ. Τρίτ.). Γιὰ τὸν Ἰούδα λοιπὸν θὰ πῶ κ᾽ ἐγὼ λίγα λόγια.

* * *

Ὁ Ἰούδας καταγόταν ἀπὸ τὴν Ἰουδαία. Δὲν γνωρίζουμε πολλὰ γι᾽ αὐτόν. Ἐκεῖνο ποὺ γνω­ρί­ζουμε εἶνε ὅτι ἐπονομάζεται Ἰσκαριώτης (Ματθ. 10,4 κ.ἀ.). Ὅπως ἐμεῖς λέμε Φλωρινιώτης, Κοζανίτης, Γρεβενιώτης, ἔτσι αὐτὸς λέγεται Ἰσ­καριώτης, ποὺ σημαίνει τὸν τό­πο γεννήσεώς του, ἕνα χωριὸ τῆς Ἰουδαίας, τὴν Καριώθ.
Χρειάζεται τὸ ἐπίθετο Ἰσκαριώτης. Διότι ὑ­πάρχει κι ἄλλος Ἰούδας, ὁ ἀδελφό­θεος, ὥσ­τε νὰ γίνεται διάκρισις. Ὁ Ἰούδας ὁ ἀ­δελφόθε­ος εἶνε ὁ ἀπόστολος ποὺ ἔγρα­ψε τὴ μικρὴ ἀλ­λὰ ὑπέροχη ἐπιστολὴ ποὺ φέ­ρει τὸ ὄνομά του καὶ εἶνε ἕνα ἀπὸ τὰ 27 θε­όπνευστα βι­βλία τῆς Καινῆς Διαθήκης· διαβάστε την. Δύο Ἰοῦδες λοιπόν. Τί διαφορὰ ὅμως! Τὸ ἴδιο ὄνομα, ὁ ἕ­νας τὸ ἀτιμάζει, ὁ ἄλλος τὸ δοξάζει. Αὐτὸ συμ­βαίνει καὶ μ᾽ ἐμᾶς, καὶ μᾶς ἁρμόζει τὸ ῥητὸ «Ἢ ἄλ­λαξε ὄ­νομα, ἢ ἄλλαξε διαγωγή».
Γιὰ τὸν Ἰούδα τὸν Ἰσκαριώτη τὸ Εὐαγγέλιο δὲν λέει τί ἐπάγγελμα ἔκανε. Ζοῦσε στὸ χωριό του. Ἀλλ᾽ ἔ­φθασε κ᾽ ἐκεῖ ἡ φήμη τοῦ μεγά­λου Διδασκάλου. Ὅταν ἄκουσε τὴ διδασκαλία του ἠλεκτρί­σθηκε. Θαύμασε τὸ Χριστὸ καὶ τὸν ἀκολούθησε. Διότι καὶ στοῦ Ἰούδα τὴν καρδιὰ ὑπῆρχε μιὰ σπίθα. Κι ὁ μεγαλύτερος κα­κοῦρ­γος διατηρεῖ μέσα του κάτι καλό, ὅπως κι ὁ με­γα­λύτερος ἅγιος φέρει μέσα του κάτι κακό. Μυστήριο ὁ ἄνθρωπος. Ποιός γνωρίζει τὴν καρδιά του; Μόνο ὁ καρδιογνώστης Κύριος.
Ἑλκύσθηκε λοιπὸν ἀπὸ τὸ Χριστὸ ὁ Ἰούδας καὶ ἔμεινε κοντά του τρία χρόνια. Μὲ τί φρόνη­μα ὅμως, μὲ τί ἰδέα; Μὲ τὴν ἰδέα ποὺ εἶχαν πολλοὶ φανατικοὶ Ἑβραῖοι, ποὺ καὶ μέχρι σήμερα τὴν ἔχουν περιμένον­τας ἕνα Μεσσία. Ἐ­μεῖς λέμε· Ἦρθε. Αὐτοὶ λένε· Θὰ ἔρθῃ. Τί πίστευε ὁ Ἰούδας· ὅτι ὁ Χριστὸς θὰ ξεσηκώ­σῃ τὸν Ἑβραϊκὸ κόσμο, θὰ κάνουν ἐπανά­στασι, θὰ γκρεμίσουν τοὺς ῾Ρωμαίους κατακτη­τάς, κι ὁ Χριστὸς θὰ γί­νῃ βασι­λιᾶς, βασιλιᾶς ἐγ­κόσμι­ος, πιὸ ἔνδοξος ἀπὸ τὸ Σολο­μῶν­τα καὶ τὸ Δαυΐδ. Αὐτὰ περίμενε καὶ ὁ Ἰούδας.
Ὁ Χριστὸς τὸν τίμησε. Τὸν εἶχε τρόπον τι­νὰ ὑπουργὸ οἰκονομικῶν. Οἱ δώ­δεκα μαθη­ταὶ δὲν εἶχαν καθένας δικό του πορ­τοφόλι· εἶχαν ἕνα κοι­νὸ ταμεῖο γιὰ ὅλη τὴν ἀδελφό­τητα, τὸ γλωσ­σόκομον, ποὺ τὸ διαχειριζόταν Ἰούδας. Ἄρχισε ὅμως ν᾽ ἁ­πλώνῃ χέρι στὰ ἱ­ερὰ χρήμα­τα. Ἄφησε νὰ μπῇ στὴν ψυχή του ἡ φιλαργυρία καὶ μετὰ ἡ κλοπή. «Κλέπτης ἦν, καὶ τὸ γλωσ­σόκομον εἶχε καὶ τὰ βαλλόμενα ἐβάσταζεν» (Ἰωάν. 12,6).
Ἐν τούτοις ἔκρυβε τὸ πάθος. Ὅταν στὸ σπί­τι τοῦ Λαζάρου ἡ Μαρία ἀπὸ εὐγνωμοσύνη ἄλειψε μὲ μύρο τὰ πόδια τοῦ Χριστοῦ καὶ τὰ σκούπισε μὲ τὰ μαλ­λιά της, ὁ Ἰούδας εἶπε· Κρίμα τόσα ἔξοδα γιὰ μύρα· γιατί νὰ μὴ δοθοῦν στοὺς φτωχούς;… Ὁ κλέφτης ἔκανε τὸ φιλάνθρωπο! Συμβαίνει αὐτὸ πολλὲς φορές.
Κατέκτη­σε λοιπὸν τὴν ψυχή του ὁ ἔρωτας τῶν χρημάτων καί, σπρώχνον­τας σπρώχνον­τας, ἔρριξε τὸν Ἰούδα στὸ βάραθρο. Αὐτὸ γίνεται ὅταν ὁ ἄνθρωπος πάρῃ κατρακύλα. Ὅ­πως μία σφαῖρα πέφτοντας ἀπὸ μιὰ κορυφὴ δὲν σταματάει ἕως ὅτου φτάσῃ στὸ πιὸ χαμη­λὸ σημεῖο, ἔτσι κι αὐτὸς ἔφτασε στὸν πυθμένα τοῦ κακοῦ. Ἀ­φάνταστο, μυστήριο· πούλησε τὸν Διδάσκα­λό του, «τὸν ἀτίμητον» (αἶν. Μ. Τετ.), δηλαδὴ τὸν ἀνεκτίμητο, αὐτὸν ποὺ δὲν ἀγορά­ζεται! Ἂν κάθε ἄνθρωπος ἔχει ἀξία ἀνεκτίμητη, πόσῳ μᾶλλον ὁ Θεάνθρωπος; Κι ὅμως ὁ Ἰούδας πούλησε τὸν Ἀτίμητο γιὰ ἕνα εὐτε­λὲς ποσό, γιὰ «τριάκοντα ἀργύρια» (Ματθ. 26,15), πιὸ φτηνὰ ἀπ᾽ ὅ,τι ἀγοραζόταν τότε ἕνας δοῦλος.
Μήπως εἶχε παράπονο; Ὁ Χριστὸς δὲν τὸν στέρησε σὲ τίποτε. Μαζί του στὸ τραπέζι, στὶς ὁδοιπορίες, στὸ κήρυγμα, στὰ θαύματα, στὶς ἰδιαίτερες συζητήσεις, παντοῦ. Τέλος καὶ στὸ Μυστικὸ Δεῖπνο. Κι ὅταν ὁ Κύριος ἔπλυνε τὰ πόδια τῶν μαθητῶν, ἔπλυνε καὶ τὰ δικά του. Καὶ ἐνῷ γνώριζε ὅτι θὰ τὸν προδώσῃ, δὲν τοῦ ἀ­πηύθυνε κακὴ λέξι, οὔτε στοὺς ἄλλους εἶπε, Αὐτὸς θὰ μὲ προδώσῃ. Συγκεκαλυμμένα εἶπε μόνο· Κάποιος ἀπὸ σᾶς θὰ μὲ προδώσῃ.
Ὅταν τέλος στὴ Γεθσημανῆ ὁ Ἰούδας τὸν πλησίασε καὶ τοῦ ἔδωσε φίλημα – σύνθημα γιὰ τὴν σύλληψι, ὁ Χριστὸς δὲν τοῦ εἶπε «Φύγε, προδότη!», ἀλλὰ τί· «Ἑταῖρε, ἐφ᾽ ᾧ πάρει»· φίλε, κάνε αὐτὸ γιὰ τὸ ὁποῖο ἦρθες (Ματθ. 26,50). Πόσο διδακτικὴ ἡ εὐγένεια τοῦ Χριστοῦ!
Εἶνε γεγονὸς ὅτι ὁ Ἰούδας κατόπιν μεταμε­λήθηκε, πλὴν ὅμως ἀνωφελῶς. Δὲν τὸ περίμε­νε νὰ καταδικαστῇ ὁ Χριστός. Πίστευε μᾶλ­λον, ὅτι στὸ τέλος θὰ καταφέρῃ νὰ διαλύσῃ τοὺς ἐ­χθρούς του καὶ νὰ διαφύγῃ, ὅπως ἔγινε ἄλ­λοτε. Ὅταν ὅμως ἔμαθε τὴ θανατική του κατα­δίκη, αἰσθάνθηκε τύψεις. Ἐπέστρεψε τὰ ἀρ­γύρια στοὺς ἀρχιερεῖς καὶ εἶπε· «Ἥμαρτον παρα­δοὺς αἷμα ἀθῷον» (Ματθ. 27,4). Δὲν ἔτρεξε τότε στὸ Γολγοθᾶ νὰ ζητήσῃ τὴ συγχώρησι τοῦ Ἐ­σταυρωμένου. Βγῆκε ἔξω ἀπὸ τὴν πόλι, βρῆκε ἕνα δένδρο, ἔδεσε θηλειὰ σ᾽ ἕνα κλαδί, τὴν πέρασε στὸ λαιμό του καὶ κρεμάστηκε – αὐτοκτόνησε. Θλιβερὸ τὸ τέλος τοῦ Ἰούδα!

* * *

Ἀλλὰ ὁ Ἰούδας δὲν ἔλειψε ἀπὸ τὸν κόσμο. Ἕνας συγγραφεὺς ἔγραψε βιβλίο μὲ τίτλο «Ὁ Ἰούδας διὰ μέσου τῶν αἰώνων». Ἐκεῖ παραθέ­τει παραδείγματα ἀνθρώπων ποὺ ὑπῆρξαν μιμηταὶ τοῦ Ἰούδα. Καὶ σήμερα ὑπάρχουν Ἰοῦ­δες στὴν κοινωνία. Νὰ παρουσιάσω μερικούς;
⃝ Πρῶτον οἱ γιατροί. Ὄχι ὅλοι βεβαίως. Ὑπάρ­χουν γιατροὶ ὑποδείγματα. Ἀλλ᾽ ἐκτὸς αὐτῶν ὑπάρχουν καὶ γιατροὶ ἀσυνείδητοι, ποὺ ἀντὶ τριάκοντα ἀργυρίων ὄχι μόνο προδίδουν ἀλ­λὰ καὶ σκοτώνουν τὸ ἀθῳότερο πλάσμα, τὰ ἔμ­βρυα, καὶ τὰ πετοῦν στὰ ἀπορρίμματα. Ἰοῦδες εἶ­νε· ἀντὶ τριάκοντα ἀργυρίων πωλοῦν κάτι ἀτίμητο.
⃝ Ἰοῦδες ἐπίσης εἶνε οἱ δικηγόροι – κ᾽ ἐδῶ ὄχι ὅλοι· ὑπάρχουν καὶ διαμάντια. Ξέρω δικηγόρο στὴν Ἀθήνα πού, ἀφοῦ ἀκούσῃ τὴν ὑπόθεσι τοῦ πελάτη, λέει· ―Φίλε μου, ἔχεις ἄδικο· δὲν μπο­ρῶ νὰ σὲ ὑπερασπισθῶ. ―Μὰ σοῦ δίνω ἑ­κατομμύρια. ―Ὅλο τὸν κόσμο νὰ μοῦ δώ­σῃς, δὲν δέχομαι. Πηγαίνει ὅμως αὐτὸς σὲ κάποιον ἄλ­λο δικηγόρο, ἐκεῖνος ἐπιστρατεύει ψευδομάρ­τυρες ποὺ παρουσιάζονται στὸ δικαστή­ριο καὶ παλαμίζουν τὸ ἱερὸ Εὐαγγέλιο, κι ὁ δικηγό­­ρος εἰσπράττει τὰ τριάκοντα ἀργύρια τῆς ἀτιμίας.
⃝ Ἰούδας στὰ ἰατρεῖα, Ἰούδας στὰ δικαστήρια, Ἰούδας ἀκόμα ―Θεέ μου, πῶς νὰ τὸ πῶ― μέσ᾽ στὴν Ἐκκλησία! Ὑπάρχουν καὶ κληρικοὶ Ἰοῦ­δες. Δὲν κατηγορῶ βεβαίως ὅλους. Ὑπάρχουν κληρικοὶ ὑποδείγματα πού, πάμπτωχοι αὐτοί, ἔκαναν πλούσια τὴν Ἐκκλησία. Ἀλλ᾽ ὑ­πάρχουν κ᾽ ἐκεῖνοι ποὺ μοσχοπωλοῦν τὸ Χριστὸ εἰσ­πράτ­τοντας τυχερὰ στὰ μυστήρια, ἐνῷ ὁ Χριστὸς εἶπε «Δωρεὰν ἐλάβετε, δωρεὰν δότε» (Ματθ. 10,8). Αὐτοὶ ἀποτελοῦν μεγάλο ἐμπόδιο στὴ διάδοσι τοῦ εὐαγγελίου.

* * *

Ὅσο ἀγαποῦ­με τὸ χρῆμα, ἀγαπητοί μου, ὅ­λοι μέσα μας κρύβουμε ἕνα μικρὸ Ἰούδα. Τὸ θλιβερὸ κατάντημα ὅμως ἐκείνου μᾶς διδάσκει νὰ μισήσουμε τὴ φιλαργυρία. Εἶνε «ῥίζα πάντων τῶν κακῶν» (Α΄ Τιμ. 6,10). Ὁ ἔρωτας τοῦ χρήματος κάνει τὸν ἄνθρωπο ἀπατεῶνα, πλα­στογράφο, κλέφτη, προδότη, φονιᾶ… Λέει κά­που ὁ ἱερὸς Χρυσόστομος· Σκλαβώνει κι ὁ ἔ­ρωτας τῆς γυναίκας· ἀλλὰ ὁ ἔρωτας τοῦ χρήματος εἶνε χειρότερος· ὅποιος ἀγαπᾷ τὸ χρῆ­μα δὲν ἀγαπᾷ ἔμψυχο πλάσμα, ἀλλὰ ἀγαπᾷ ἕ­να ἄψυχο εἴδωλο, γίνεται εἰδωλολάτρης.
Ἂς προσέξουν ἰδίως οἱ γονεῖς. Ἡ φιλαργυ­ρία πῆρε ἔκτασι, γιατὶ μαθαίνουν στὸ παιδὶ νὰ θαυμάζῃ ὄχι τὸν φτωχὸ καὶ τίμιο ἀλ­λὰ τὸν κλέφτη ποὺ πλουτίζει. Μεγάλη ἡ ἁμαρτία τους. Τὸ παιδὶ μαθαίνει στὴ φιλαργυρία καὶ αὔριο γί­νεται ἐγκληματίας. Ἕνας νεαρὸς κατεδικάσθη εἰς θάνατον· κι ὅταν ἡ μάνα ἔτρεξε κοντά του, αὐτὸς δὲν ἤθελε νὰ τὴ δῇ. Σύ φταῖς, τῆς εἶπε, γιὰ τὸ κατάντημά μου· ὅταν μικρὸς ἔ­κλεψα κά­τι, δὲ μὲ τιμώρησες· ἔτσι ἀπ᾽ τὰ μικρὰ ἔ­φθασα στὰ μεγάλα… Ὅποιος ἀρχίσῃ κλέβον­τας ἀβγό, στὸ τέλος θὰ κλέψῃ βόδι.
Πρέπει νὰ χτυπήσουμε τὸ μικρόβιο τῆς φιλαργυρίας ποὺ ὑπάρχει μέσα μας. Μεθαύριο θ᾽ ἀκούσουμε γιὰ τὸν Ἰούδα· «Βλέπε, χρημάτων ἐραστά, τὸν διὰ ταῦτα ἀγχόνῃ χρησάμενον», γιὰ τὰ λεφτὰ κατήντησε στὴν ἀγχόνη. Γι᾽ αὐτό, τὶς ἅγιες αὐτὲς ἡμέρες, ἂς κάνουμε ἐλεημοσύνη· ὄχι ὑποκριτικά, ἀλλὰ εἰλικρινά.
Εἴθε ὁ Κύριος νὰ μᾶς φωτίσῃ, ὥστε αὐτὰ ποὺ ἀκοῦμε νὰ μᾶς γίνουν διδάγματα.

† ἐπίσκοπος Αὐγουστῖνος

(ἱ. ναὸς Ἁγ. Παντελεήμονος Φλωρίνης 16-4-1984 βράδυ)

________________

ΣΤΑ ΣΕΡΒΙΚΑ

___________________

Поука Јудина, замрзите среброљубље!

«Јуда разумом среброљубљује против Учитеља…» (Јутрење Великог Уторка)

Славимо, драги моји, «велика страдања», божанску драму. Централни лик драме је наш Господ Исус Христос,  око њега се креће и учествује много лица. Нека од њих су светла,а друга су мрачна. Ако ли ме упитате које је најмрачније лице, рећи ћу вам да је то Јуда. О њему вечерас и говори химнографија а нешто више ће рећи увече на Велики Четвртак. На почетку службе смо чули:«Јуда разумом среброљубљује против Учитеља, безбожни се креће, саветује се, проучава издају, отпада од светлости, примивши таму; уговара цену, продаје безценог…. » (Јутрење Великог Уторка). О Јуди ћу и ја рећи мало речи.

* * *

Јуда је потицао из Јудеје. Не знамо много о њему. Оно што знамо је да се називао Искариотски (Матеј. 10,4). Као што ми кажемо Флорињотис, Козанитис, Гревењотис, тако се и он називао Искариотски, што представља место његовог рођења, једно село у Јудеји, Кариот. Потребан је назив Искариотски, зато што је постојао и други Јуда(аделфотеј), брат Господњи по телу (Родио се у галилејском граду Назарету од праведног Јосифа дрводеље, потоњег обручника Пречисте Дјеве Марије, и од матере Саломије), тако да их разликујемо. Јуда аделфотеј је апостол који је написао малу али предивну посланицу која носи његово име и која је једна од 27 богонадахнутих књига Новог  завета. Прочитајте је. Две Јуде имамо дакле. Која је разлика?Један је то име прославио а други га је обешчастио.  То исто се може рећи и за нас: “ Промени своје понашање или промени своје име”. Јеванђеље нам не говори какво занимање је имао Јуда Искариотски. Живео је у свом селу. И тамо је стигао глас о великом Учитељу. Када је чуо Христово учење  он се дивио и следио  Христа . Зато што је и у Јудином срцу постојала једна варница. И највећи злочинац има у себи нешто добро, као и највећи светитељ што носи у себи нешто лоше. Човек је тајна. Ко познаје његово срце? Само срцепознаватељ Господ.  Био је дакле привучен Христом, Јуда је живео  поред њега три године. Међутим са каквим очекивањима, са каквом идејом? Са идејом коју су имали многи фанатични Јевреји, који до данас очекују једног Месију. Ми кажемо, дошао је. Они кажу, доћи ће. Шта је веровао Јуда? Да ће Христос узбунити Јеврејски свет, да ће дићи револуцију и да ће уништити Римску власт, да ће Христос постати цар, светски цар, славнији  од Соломона и  Давида. То је очекивао Јуда. Христос га је почаствовао. На неки начин био је министар економије. Дванаест ученика је било, није свако од њих имао свој новчаник, имали су заједничку благајну за цело братство, касу, којом је располагао Јуда. Почео је да пружа своју руку на свете новце. Допустио је да у његову душу уђе среброљубље а касније и крађа. «беше крадљивац, и имаше касу, и узимаше што се меташе у њу» (Јов. 12,6). При томе је сакривао своју страст. Када је у кући Лазара, Марија из захвалности намазала са миром ноге Христове и обрисала их са својом косом, Јуда је рекао: Каква штета, толики трошак за миро, зашто се то није дало сиромасима?… Крадљивац се правио човекољубцем! То се догађало често. Преузела је његову душу страст ка новцу и терала га  у провалију. То се дешава када човек крене странпутицом. Као што један метак падајући са  врха се не зауставља све док не стигне до најнижег дела, тако и Јуда све док није стигао до самог дна зла се није зауставио. Незамисливо, тајна, продао је свог Учитеља, «непроцењивог» (В. Среда.), онога који нема цену, онога који се не продаје!
Ако сваки човек има непроцењиву вредност, колико више је Богочовек непроцењив? Међутим Јуда је продао Непроцењивог за једну малу суму, за «тридесет сребреника» (Мат. 26,15), пуно мање но што се у оно време продавао један роб. Можда је имао неки  разлог? Христос му није ускратио ништа. Са Христом је био за столом, на путовањима, на проповедима, у чудима, у посебним разговорима, свуда. На крају и на Тајној вечери. Када је Господ прао ноге својим ученицима, опрао је и његове ноге. Иако је знао да ће га Јуда издати, није му никада упутио ружну реч, као ни осталим ученицима. Он ће ме предати. Само је рекао у наговештају: Неко од вас ће ме издати. На крају у Гетсиманском врту када му се Јуда приближио и када му је дао целив – знак за хватање, Христос му није рекао: «Бежи, издајниче!», него «Пријатељу, зато ли си дошао? (Мат. 26,50). Колико је само поучна Христова љубазност!

Јуда се касније преобратио, али бескорисно. Није очекивао да Христос буде осуђен. Вероватно је веровао, да ће на крају успети да распрши своје непријатеље и да побегне, као и раније. Међутим када је чуо за смртну пресуду, осетио је грижу савест. Вратио је сребренике архијерејима и рекао: «сагреших што издадох крв невину» (Мат. 27,4). Није отишао на Голготу да затражи опроштај од Распетог. Изашао је ван града, пронашао је једно дрво, завезао је омчу на  дрво, ставио себи на врат и извршио самоубиство. Тужан је Јудин крај!

* * *

Међутим, Јуда није нестао из света. Један писац је написао књигу са следећим насловом: «Јуда кроз векове». Тамо наводи примере људи који су опонашали Јуду. И данас постоје Јуде у друштву. Да наведем неке од њих?

На првом месту лекари. Не сви наравно. Постоје и лекари за пример. Осим тих лекара постоје и несавесни лекари, који за тридесет сребреника не само да издају  него и убијају људско створење, ембрион, и бацају у смеће. Јуде су јер за тридесет сребреника продају нешто непроцењиво.

Јуде су такође и адвокати- и овде опет не сви, постоје и дијаманти. Познајем адвоката у  Атини који када чује клијентово излагање каже: – Пријатељу мој, ниси у праву, не могу да те браним. – Ма даћу ти милионе. – Цео свет да ми даш, не прихватам да те браним. Одлази тај човек неком другом адвокату, а он прикупља  лажне сведоке који се појављују на суду и стављају свој длан на свето Јеванђеље, а адвокат добија  тридесет  нечасних сребреника.

Јуда у болницама, Јуда у судовима, о Боже мој, како то да кажем – чак и у Цркви! Постоје и свештеници Јуде. Не оптужујем наравно све свештенике. Постоје и свештеници за пример, који су пресиромашни а обогатили су Цркву. Постоје и они који продају Христа  зарађујући на светим тајнама, а сам Христос је рекао: «На дар сте добили, на дар и дајте» (Мат. 10,8). Они су велика препрека у ширењу Јеванђеља.

* * *

Све док волимо новац, драги моји, сви у себи кријемо једног малог Јуду. Најжалосније је за Онога који нас је научио да замрзимо среброљубље. То је «корен свих зала» (А. Тим. 6,10). Љубав према новцу од човека прави варалицу, кривотворитеља, крадљивца, издајника, убицу… Говори негде свети Јован Златоуст: “Поробљава и љубав према жени, али љубав према новцу је гора”. Онај који воли новац не воли  биће које има душу, него воли бездушни идол, постаје идолопоклоник . Нека обрате пажњу посебно родитељи. Среброљубље се распространило, зато што уче децу да се диве не сиромашном и часном човеку већ крадљивцу који се обогатио. То је њихов велики грех. Дете се учи среброљубљу и сутра постаје злочинац. Један младић је осуђен на смрт, а када је мајка потрчала за њим, он није желео да је види. Ти си крива, рекао  је, за оно што сам постао, када бих као мали нешто украо, ниси ме кажњавала, тако сам од малог постао велики лопов… Онај који почне крадући јаје, на крају ће украсти и вола. Треба да уништимо микроб среброљубља који постоји у нама. Данас-сутра чућемо о Јуди. «Љубитељу новца, погледај онога, који се због тога обесио; бежи од ненасите душе, која се  дрзнула да тако поступи са Учитељем.»(Јутрење Великог Четвртка), због новца је завршио на вешалима. Зато у ове свете дане, чинимо милостињу не претворно али искрено. Нека нас Господ просвети, све  што смо чули да нам буде  поука.

† ἐπίσκοπος Αὐγουστῖνος

     Add A Comment

You must be logged in to post a comment.