Μεγάλη Τρίτη βράδυ

Το τραγουδι που ταιριαζει σε ολους μας

«Κύριε, ἡ ἐν πολλαῖς ἁμαρτίαις περιπεσοῦσα γυνή…»

(δοξ. ἀποστ. αἴν. Μ. Τετάρτης)

ΑΠΟΨΕ, εὐσεβὲς ἐκκλησίασμα, σ᾿ ὅλες τὶς ἐκκλησίες τῆς ᾿Ορθοδοξίας μας ψάλλεται τὸ τροπάριο τῆς Κασσιανῆς. Ὅλοι τρέχουν στοὺς ναοὺς νὰ τ’ ἀκούσουν καὶ θαυμάζουν τὸν ψάλτη ποὺ θὰ τὸ παρατείνῃ πε­ρισσότερο. Ἀλλ’ ἐὰν τοὺς ρωτήσῃς, τί κατάλαβαν ἀπ’ αὐτό, οἱ περισσότεροι δὲν ξέ­ρουν ν᾿ ἀπαντή­σουν. Σὰ νὰ εἶνε κινέζικα. Γι᾿ αὐτὸ θὰ μοῦ ἐ­πιτρέψετε νὰ πῶ λίγα λόγια γιὰ τὸ τροπάριο.

* * *

Στὰ παλιὰ εὐλογη­μένα χρόνια, τὸν 9ο μ.Χ. αἰῶνα, στὴν Κωσταντινούπολι, ποὺ εἶνε ἡ πό­λις τῶν ὀνείρων μας, βασιλεὺς τῆς Βυ­ζαντι­νῆς αὐ­τοκρατο­ρίας στέφεται ὁ νεαρὸς Θεό­φιλος (829-842). Ἦταν ἄ­γαμος. Ἡ καλὴ μητρυιά του, ἡ Εὐφροσύνη, θέλοντας νὰ τὸν παν­τρέ­ψῃ, κάλεσε ἀπ᾿ ὅλα τὰ μέρη τοῦ ἀπεράντου κράτους, σὰν μιὰ ἀνθοδέσμη ἀπὸ λουλούδια τῆς νεότητος, ἐκλεκτὲς κοπέλλες, γιὰ νὰ δια­λέξῃ ἀπ’ αὐτὲς τὴν σύζυγό του. Ὅταν ἦρθε ἡ ὥρα ἡ Εὐφροσύνη τοῦ ἔδωσε ἕνα χρυσὸ μῆ­λο, γιὰ νὰ τὸ προσ­φέρῃ σ᾿ αὐτὴν ποὺ θὰ διά­λεγε. Ὁ Θεόφιλος στάθηκε μπροστὰ στὴν Κασ­σιανὴ κ’ ἦταν ἕ­τοιμος νὰ τῆς τὸ προσ­φέ­ρῃ, ἀλλὰ τῆς εἶπε κά­τι, ποὺ ἡ Κασσιανὴ τὸ θεώ­ρησε προσβλητικὸ γιὰ τὶς γυναῖκες· «Ἐκ γυναικὸς ἐρρύη τὰ φαῦλα», ἀπ’ τὴ γυναῖκα ἀ­πέρρευσαν τὰ κακά· ἐννοοῦσε τὴν Εὔα. Ἐκείνη, εὐφυὴς καθὼς ἦταν, τοῦ ἀπήν­τησε· «Ναί, ἀλλ’ ἀπὸ τὴ γυναῖκα προέρχονται καὶ ὅλα τὰ καλά», καὶ ἐννοοῦσε τὴν Παναγία.
Γυναῖκες, ἀκοῦτε; Ἔχετε τεραστία δύναμι. Ἢ Εὖες θὰ γίνετε, ἢ Παναγίες. Ἢ θ᾿ ἀνεβά­σετε τοὺς ἄντρες σας στὸν οὐρανό, ἢ θὰ τοὺς ῥίξετε στὸν ᾅδη· διαλέξτε καὶ πάρτε. Πόσα ἀκούω ἀπὸ ἄντρες! Ἄχ, λένε, δὲν εἶ­σαι παν­τρεμένος, νὰ δῇς τί τρα­βᾶμε. Ἂν ἤ­σουν στὴ θέσι μας, θὰ προτιμοῦσες νὰ πεθά­νῃς παρὰ νά ’χῃς κοντά σου μιὰ κακιὰ γυναῖκα…
Ἡ ἀπάντησι τῆς Κασσιανῆς δὲν ἄρεσε στὸν Θεόφιλο. Ἡ εὐφυΐα της ἔθιξε τὸν ἐγωισμό του (ὑπάρχουν γυναῖκες εὐφυέστερες τῶν ἀν­δρῶν). Τὴν ἀπέρριψε λοιπὸν καὶ ἔδωσε τὸ μῆ­­λο στὴν Θεόδωρα, ποὺ ἦταν βέβαια καλλο­νή, ἀλλὰ δὲν εἶχε τὸ σπινθηροβόλο πνεῦμα τῆς Κασσι­ανῆς. Ἡ Κασσιανὴ ἔχασε τὸ θρόνο ἀπὸ μία ἀ­πάντησι! Ἔχασε θρόνο ἐπίγειο, ἀλλὰ κέρδισε τὸν οὐ­­ράνιο βασιλέα, τὸν Κύριο ἡμῶν ᾿Ιησοῦ Χριστό.
Κάθε ψυχὴ εἶνε νύφη καὶ ὁ Χριστὸς εἶ­νε ὁ ὡραῖος Νυμφίος. Τὸ κάλλος του εἶνε ἄφθαρτο, αἰώνιο, ἀληθινό. Δυστυχῶς σήμερα οἱ ἄν­θρωποι δὲν ἐκτιμοῦν τὸ Νυμφίο Χριστό. Ὅ­ποιος ὅμως, εἴτε ἄντρας εἴτε γυναίκα, λά­βει ἰδέα τῆς ὡραιότητός του, δὲ συγ­­κινεῖται πιὰ ἀπὸ κανένα ἄλλο φθαρτὸ ἀν­θρώπινο κάλλος.
Μπορεῖ μιὰ γυναίκα νὰ ἔχῃ σωματικὴ ὀ­μορ­φιὰ καὶ νά ’νε ἕνα τέρας στὴν ψυχή, καὶ μιὰ ἄλλη νά ’νε ἄσχημη ἀλλὰ νὰ ἔχῃ ἐσωτε­ρικὸ μεγαλεῖο, ἠθικὸ κάλλος, νά ’νε ἕ­νας ἄγγελος, κι ὁ ἄντρας της νὰ τὴ θαυ­μάζῃ καὶ νὰ τὴν ἀγα­πᾷ. Τί νὰ τὸ κάνῃς τὸ ἐξωτερι­κὸ κάλλος, ἂν δὲν ὑπάρχῃ ἐσωτερι­κὴ ὀμορφιά; Ἦρθε κά­ποιος στὸ γραφεῖο καὶ ζητοῦσε διαζύγιο. —Πῶς τὴν παν­τρεύ­τη­κες, λέω, καὶ τώρα θέλεις νὰ τὴ χω­ρίσῃς; —Μὲ γέλασε ἡ ὀμορφιά της· τὴν πέ­ρασα γιὰ ἄγγελο, καὶ τώρα κατάλαβα ὅτι εἶχα νὰ κάνω μ᾿ ἕνα διάβολο…
᾿Αλλὰ τὸ κάλλος τοῦ Χριστοῦ δὲν συγ­κρί­νεται μ᾿ ὅλα τὰ κάλλη τῶν ἀνθρώπων. Πόσο μάταιος εἶνε ὁ κόσμος, ποὺ γίνεται ἐραστὴς τοῦ ταπεινοῦ κάλλους! Μιὰ νέα ἀγαποῦσε κά­ποιον ἔξοχο ἐπιστήμονα καὶ τὸν ρώτησε· —Τί ἰ­δέα ἔχεις γιὰ μέ­να; —Σ᾿ ἀγαπῶ, σ᾿ ἐκτιμῶ, σὲ θαυμάζω· ἀλλ᾿ ἂν σὲ συγκρίνω μὲ τὸ Χριστό, σὲ βλέπω σὰν ἕνα μηδενικό, σὰν μιὰ σκιά… Εὐτυχεῖς αὐτοὶ ποὺ ἀγαποῦν τὸ Χριστό, δυσ­τυχεῖς ὅσοι δὲν τὸν ἀγαποῦν.
Ἡ Κασσια­νὴ τὸν ἀγάπησε μὲ ὅλη τὴν ψυχή της. Ἔφυγε ἀπὸ τὰ ἀνάκτορα καὶ ἔχτισε μοναστήρι. ᾿Εκεῖ ἔζησε τὸ ὑπόλοιπο τῆς ζωῆς της. Ἔγραψε ὑ­πέροχα ποιήματα. Ἕνα ἀπ᾿ αὐτὰ εἶνε τὸ τρο­πά­ριο ποὺ ἀκοῦμε σήμερα, «Κύριε, ἡ ἐν πολ­λαῖς ἁμαρτίαις περιπεσοῦσα γυνή…». Ἡ Κασσιανὴ βέβαια δὲν ἦ­ταν πόρνη· ἦταν ἕνα ἁγνὸ λουλού­δι. Γιὰ ποιόν τὸ γράφει λοιπὸν αὐτό; Ἀνοῖξτε τὸ κατὰ Λουκᾶν Εὐαγγέλιο στὸ 7ο κεφάλαιο, κ᾿ ἐκεῖ θὰ δῆτε μιὰ γυ­ναῖκα πόρνη, ποὺ πλη­σίασε τὸ Χριστό. Αὐτὴν εἶχε ὑπ’ ὄψιν ἡ Βυ­ζαντινὴ ποιή­τριά μας.
Λένε μερικοὶ ποὺ κάνουν τὸν ψευτοευγε­νῆ· Γλῶσσα εἶν’ αὐτὴ τοῦ δεσπότη, νὰ λέῃ τὴ λέξι «πόρνη»;… Ὑποκριταί! δὲ σᾶς πειρά­ζει τὸ πρᾶγμα, ἡ λέξι σᾶς ἐνοχλεῖ. Μετρῆστε στὴ σημερινὴ ἀκολουθία· ἑκατὸ φορὲς λέγεται ἡ λέξι πόρνη. ᾿Αλλὰ σεῖς αὐτὲς τὶς γυναῖκες, ποὺ πουλᾶνε τὸ κορμί τους γιὰ τριάκοντα ἀργύρια, τὶς ὀνομάζετε «φιλενάδες». Κόσμε ψεύτη! ὀνομάζεις τὸ φαρμάκι σιρόπι. ᾿Εμεῖς θὰ ποῦμε τὴν ἀλήθεια· τὰ σῦκα σῦκα, τὴ σκά­φη σκάφη· τὸ φῶς φῶς καὶ τὸ σκότος σκότος.
Αὐτὴ λοιπὸν ἡ πόρνη, ὅταν ἄκουσε τὰ λό­για τοῦ Χρι­στοῦ μετανόησε. Ἔγινε σεισμὸς μέσα της καὶ μὲ μιᾶς κατέρρευσε ὅλο τὸ ἁ­μαρτωλὸ οἰκοδόμημα. Μπῆκε ἀπαρατήρητη στὸ σπίτι τοῦ φαρισαίου. Πλησίασε μὲ εὐγνωμοσύνη τὸ Χριστό. Ἔσκυψε καὶ ἔπλυνε τὰ πό­δια του μὲ μύρα ποὺ εἶχε ἀγοράσει, ξέπλεξε τὰ πλούσια μαλλιά της, τὰ ἔκανε πετσέττα καὶ τὰ σκούπισε μ’ αὐτά. Καὶ ἔκλαιγε συνεχῶς.
Σκάνδαλο νὰ πλένῃ τὰ πόδια τοῦ Χριστοῦ μιὰ πόρνη! σκέφτηκε ὁ φαρισαῖος. Σκάνδαλο; Ὅπως ὁ ἥλιος δὲν μολύνεται, ὅταν οἱ ἀ­κτῖνες του ἀγγίζουν τὰ κόπρια τῆς γῆς, ἔτσι καὶ ὁ Χριστὸς δὲν μο­λύνθηκε. Εἶδε τὴ μετά­νοια καὶ τὴν ἀφο­σί­ωσι τῆς γυναίκας καὶ εἶπε· «Ἀφέων­ται αἱ ἁμαρτίαι αὐτῆς αἱ πολλαί, ὅτι ἠγάπησε πολύ» (Λουκ. 7,47). ῾Η πόρνη ἀγάπησε μ᾿ ὅλη τὴν καρδιά της τὸ Χριστό, ἐνῷ ὁ ᾿Ιούδας ὁ μαθη­τής του τὸν πρόδωσε καὶ οἱ γραμματεῖς καὶ φα­ρισαῖοι τὸν σταύρωσαν. Μέσα ἀπὸ τὰ κόπρια βγῆκε ἕνα διαμάντι. Καὶ μέσα στὶς καρδιὲς αὐτῶν τῶν γυναικῶν, ὅταν ἔρθῃ ἡ θεία χάρις, μπορεῖ νὰ κατοικήσῃ ὁ ᾿Ιησοῦς ὁ Ναζωραῖος.
Αὐτὴν εἶχε ὑπ’ ὄψιν της ἡ Κασσιανὴ καὶ τὴν ἔκανε τραγούδι. Εἶχε ὅμως ὑπ’ ὄψιν καὶ τὸν ἑ­αυτό της. Ἦ­ταν παρθένος, ἁγνή· ἀλλ’ ἐγνώριζε, ὅτι δὲν εἶ­νε καὶ ἀναμάρτητη. Μπορεῖ μιὰ νέα νὰ μὴ τὴν ἔχῃ ἀγγίξει ἄνθρωπος, νὰ εἶνε παρθένος σωματικῶς, ἀλλ᾿ ὄχι καὶ ἠθικῶς. Ὁ Μέγας Βασίλειος ἔλεγε· «Μετὰ γυναικὸς οὐκ ἐ­κοιμήθην, καὶ παρθένος οὐκ εἰμί». Μιὰ σκέ­ψι πονηρὴ νὰ περάσῃ ἀπ’ τὸ μυαλό μας, ἁ­μαρ­τάνουμε. Καὶ μόνο μιὰ τέτοια σκέψι κάνουμε; Γι᾿ αὐτὸ τὸ τραγούδι τοῦτο ταιριάζει σ᾿ ὅλους μας. Εἶνε δικό μας. Ἂν αὐτὸ δὲν τὸ καταλά­βουμε, δὲ θὰ νιώσουμε τί θὰ πῇ «Κύριε, ἡ ἐν πολλαῖς ἁμαρτίαις περιπεσοῦσα γυνή».
Ὅταν σκέπτωμαι τ᾿ ἁμαρτήματά μου, ντρέ­πομαι νὰ κοιτάξω τὸν Κύριο· ὅπως ἡ Εὔα ποὺ κρύφτηκε στοὺς θάμ­νους, ὅπως τὸ παιδὶ ποὺ κάνει ἀταξία καὶ φοβᾶται νὰ δῇ τὸν πατέρα του, ὅπως ἡ μοιχαλίδα ποὺ δὲ μπορεῖ νὰ κοι­τάξῃ στὰ μάτια τὸν ἄντρα της. Ἔτσι καὶ ἡ ψυ­χὴ τοῦ ἀνθρώπου τρέμει τὴν ὀργὴ τοῦ Θεοῦ τὴν δικαία, ποὺ ἔρχεται γιὰ τὶς ἁμαρτίες μας. Λέει ἡ Ἀποκάλυψι· θὰ ἔρθῃ ὥρα —κ’ ἦρθε ἡ ὥ­ρα—, ποὺ θὰ ποῦμε· Ἀνοῖξτε, βουνά, νὰ μᾶς κρύψετε ἀπ’ τὴν ὀργὴ τοῦ Θεοῦ (βλ. Ἀπ. 6,15-17). Χριστέ μου, ποὺ μ’ ἀνέβασες στὸν οὐ­ρανὸ κ’ ἐγὼ κατέβηκα στὸν ᾅδη, ντρέπομαι νὰ σ’ ἀν­τι­κρύσω διότι ζῶ ἔτσι. Δός μου δάκρυα μετανοίας, συχώρεσέ με· καὶ σοῦ ὑπόσχομαι, ὅτι ἀπὸ δῶ κ’ ἐμπρὸς θὰ ζῶ κατὰ τὸ θέλημά σου.

* * *

᾿Αδελφοί μου, δὲ θὰ μᾶς δικάσῃ ὁ Θεὸς γιατὶ ἁμαρτάνουμε· θὰ μᾶς δικάσῃ γιατὶ δὲν μετανοοῦμε. Τὸ ἁμαρτάνειν εἶνε ἀνθρώπινο. Καὶ Μέγας ᾿Αντώνιος καὶ Μέγας Βασίλειος καὶ ἀσκη­τὴς νὰ γίνῃς, θ᾿ ἁμαρτάνῃς. Εἴμαστε ναυαγοὶ μέσα στὴ θάλασσα, στὸν ὠκεανό, καὶ κινδυνεύουμε. Παλεύουμε μὲ τὰ κύματα. Ἂς ἁρπάξουμε τὰ σωσίβια, ποὺ μᾶς ρίχνει ὁ Θε­ός. Σωσίβια εἶνε τὰ δάκρυα τῆς μετανοίας. Τέτοια δάκρυα ἔχυνε ἡ Κασσιανὴ στὸ μοναστήρι, ἡ Μαρία ἡ Αἰγυπτία στὴν ἔρημο. Τέτοια δάκρυα νὰ χύσουμε κ᾿ ἐμεῖς, ἀ­δελ­φοί μου, τὶς ἅγιες αὐτὲς ἡμέρες, γιὰ νὰ σωθοῦμε.
Μέσα σὲ χιλιάδες Χριστιανοὺς ἀμφιβάλλω ἂν ἕνας ἔχυσε τέτοια δάκρυα μετανοίας. Τὸ μεγαλύτερο θαῦμα εἶνε ἡ μετάνοια. Κάποτε μετανοοῦσε ἕνας στοὺς 10, ἔπειτα ἔγινε ἕ­νας στοὺς 100, ἔπειτα ἕνας στοὺς 1.000. Τώρα εἶνε ζήτημα ἂν ἕνας στοὺς 10.000 μετανοῇ. Ἂν περνοῦσε πρὶν διακόσα χρόνια ἀ­πὸ μᾶς ὁ ἅγιος Κοσμᾶς ὁ Αἰτωλός, ὅλοι θὰ ἐξ­ωμολογοῦνταν· τώρα ―ὦ Θεέ μου, σὲ τί χρό­νια βρισκόμαστε!― ὑπάρχουν ἄνθρωποι, ποὺ μέχρι σήμερα δὲν ἔρριξαν ἕνα δά­κρυ, δὲν εἶ­παν τὸ «ἥμαρτον», δὲν ἐξωμολογήθηκαν. «Γε­νεὰ ἄπιστος καὶ διεστραμμένη» (Ματθ. 17,17).
Νὰ μετανοήσουμε, ἀδελφοί μου, νὰ πλησι­άσουμε ὅλοι, μικροὶ καὶ μεγάλοι κάτω ἀπὸ τὸ σταυρὸ τοῦ Χριστοῦ, καὶ νὰ ποῦμε μαζὶ μὲ τὸ λῃστὴ τὸ «Μνήσθητί μου, Κύριε, ὅταν ἔλ­θῃς ἐν τῇ βασιλείᾳ σου» (Λουκ. 23,42)· ἀμήν.

†ἐπίσκοπος Αὐγουστῖνος

(ἱ. ναὸς Ἁγ. Νικολάου Ἀμυνταίου Μ. Τρίτη βράδυ 20-4-1976)

__________

ΣΕΡΒΙΚΑ

__________

Велики уторак, вече

Песма која описује све нас (св. Касијана Константинопољска)

« Господе, жена која је пала у многе грехе, …»

Вечерас драги моји у свим храмовима Православља се поје Касијанин тропар. Сви журе у храмове да чују и да се диве појцу који ће дуже отпојати. Међутим ако их упиташ, шта су разумели  од тропара, већина неће знати да одговори. Као да је кинески. Зато ћете ми дозволити да кажем мало речи о томе тропару.

* * *

У старо благословено време, 9-ти  век пре Христа, у Констандинграду, који је град наших снова, за цара Византијског царства  се крунисао млади Теофил (829-842). Био је безбрачан. Његова добра маћеха, Ефросинија, желела је да га ожени, позвала је из целог царства као један букет младости, изабране девојке, да би Теофил изабрао од њих себи супругу. Када је дошао час Ефросинија му је дала једну златну јабуку, да је подари оној коју ће изабрати. Тефил је застао пред Касијаном и био је спреман да јој подари јабуку, рекао јој је нешто, што је Касијана сматрала увредљивим за жене: Теофил је рекао: „кроз жену се зло излило“. Он је овде имао у виду Еву, која је прва окусила забрањени плод и која је постала главна виновница изгнања из раја, као и свих осталих људских невоља. Касијанине речи: „Али и кроз жену је проистекло најбоље“, описивале су Богородицу из које је „проистекло најбоље“ – спасење, истог тог људског рода – оваплоћени Бог, Христос Спаситељ. На такав начин је Касијана одбацила љубав Теофила као и царску круну, а царица је постала Теодора, будућа установитељница иконопоштовања, и светитељка.Жене, да ли чујете ово? Имате велику моћ. Постаћете или Еве или Богородице. Или ћете успињати ваше мужеве на небо, или ћете их бацати у ад, изаберите шта ћете. Шта све чујем од мужева! Ах, говоре ми, ниси ожењен, да видиш шта све трпимо. Када би био на нашем месту, желео би пре да умреш него да имаш поред себе једну злу жену…  Касијанин одговор  се није допао Теофилу. Касијанина интелигенција је повредила његов егоизам (постоје жене које су паметније од мушкараца). Тако да је Теофил одбацио и даровао јабуку Теодори, која је наравно била лепотица, али није имала Касијанин ватрени дух. Касијана је изгубила трон једним одговором! Изгубила је земаљски трон али је добила небеско царство, Господа нашег Исуса Христа. Свака душа је млада а Христос је лепи Младожења. Његова лепота је непролазна, вечна, истинита. На жалост данас људи не цене Младожењу Христа. Међутим ако нека жена или мушкарац, спозна његову лепоту, више се не гањава ни од било какве друге трулежне људске лепоте. Може једна жена да има телесну лепоту али да је звер у души, а нека друга жена може бити ружна споља али да има унутрашњу величанственост, моралну лепоту, да је као један анђео, а њен супруг да јој се диви и да је воли. Шта да радиш са спољашњом лепотом, ако нема унутрашње лепоте? Дошао је неко у моју канцеларију и тражио је развод. – Како си се оженио са њом, кажем му, а сада желиш да се раздвојиш од ње? Преварила ме њена лепота, сматрао сам је анђелом, а сада сам схватио да сам живео са једним ђаволом….

Лепота Христова не упоређује се с лепотом људи. Колико је залудан свет, да постаје љубитељ понизне лепоте! Једна млада девојка је упитала једног великог научника: – Шта мислиш о мени? Волим те, ценим те, дивим ти се, али ако те упоредим са Христом, видим те као једну велику нулу, као једну сенку… Срећни су они који воле Христа, а несрећни су они који га не воле. Касијана га је волела свом својом душом. Отишла је из дворца и саградила је манастир. Тамо је проживела остатак свога живота. Написала је предивне песме. Једна од тих је и овај тропар који слушамо данас: «Господе у многа сагрешења пала жена…». Касијана, наравно није била блудница, била је као један чедни цвет. За кога она то пише? Отворите Еванђеље по Луци, поглавље 7-мо, и тамо ћете видети једну блудну жену, која се приближила Христу. На њу је мислила наша Византијска песникиња. Кажу неки који се праве много фини, какав је то владикин језик, да изговара реч «блудница». Хипокрите, не смета вам ствар већ реч вам смета! Избројте у данашњој служби да се сто пута наводи реч блудница. Али ви те жене, које продају своја тела за тридесет сребреника, називате «пријатељице». Лажни свете! Називаш отров, сирупом. Ми ћемо рећи истину, светло је светло , а мрак је мрак. Та блудница, када је чула речи Христове се покајала. Настао је потрес у њој и од једном је пала сва грешна зграда у њој. Ушла је непримећена у кућу фарисејеву. Приближила се захвално Христу. Сагнула се и опрала је ноге његове са миром које је купила, обрисала га са својом богатом косом, направила је од ње пешкир и обрисала све. Плакала је непрестално. Какав скандал да пере ноге Христове једна блудница! Помислио је фарисеј. Скандал? Као што се сунце не прља, када његови здраци додирују нечистоће земаљске, тако се ни Христос није упрљао. Видевши  покајање и женину одлучности рекао је: «Опраштају јој се греси многи, јер је велику љубав имала» (Лука. 7,47).Блудница је заволела свим срцем Христа, док га је Јуда његов ученик издао књижевницима и фарисејима да га разапну. Из нечистоће је изашао један дијамант. А у срца тих жена, ће доћи божанска благодан,  да у њима може борави Исус Назарећанин. То је имала на уму Касијана када је писала песму. Имала је у виду и себе. Била је дјевица, чедна, али знала је да није безгрешна. Може неку младу девојку да не додирне човек, да је телесно девица, али не и морално. Велики Василије је говорио :”Нисам познао жену а ипак нисам девствен”. Само једна лукава помисао да прође нашим умом, сагрешили смо. Да ли  само једна такву помисао имамо?Зато ова песма одговара свима нама. Она је наша. Ако то не разумемо, нећемо никада  осетити: Господе, жена која је пала у многе грехе, ……
Када мислим о својим греховима, стидим се да погледам Господа, као и Ева када се сакрила у жбуње, као дете које прави неред и боји се да погледа свога оца, као прељубница која не може да гледа у очи свога мужа. Тако и душа човекова, дрхти од Божијег  праведног гнева, који долази за неше грехове. Каже нам Апокалипса :  Доћи ће час – а већ је дошао час, када ћемо рећи горама и стенама: “Падните на нас и сакријте нас од лица Онога што седи на престолу и од гнева Јагњетова.(Апок.  6,15-17). Христе мој, који си ме успео на небеса, а ја сам сишао у ад, стидим се да те погледам јер тако живим. Дај ми сузе покајања, опрости ми и обећавам ти, од сада да ћу живети по  Твојој вољи.

* * *

Браћо моја, неће нам судити Бог зато што грешимо, већ ће нам судити зато што се не кајемо. Грешити је људски. Да постанеш Велики Антоније,Велики Василије, подвижник, опет ћеш грешити. Ми смо дављеници у мору, у океану и у опасности смо. Боримо се са валовима. Уграбимо појас за спасавање који нам баца Бог. Појас су сузе покајања. Такве сузе је пролила Касијана у манастиру, Марија Египћанка у пустињи. Такве сузе ћемо пролити и ми, браћо моја, у ове свете дане, да се спасемо. Међу хиљадама хришћана, да ли је и један пролио такве сузе покајања. Највеће чудо је покајање. Некада се кајао један од 10, после један од 100, касније један од 1.000. Сада је питање да ли се један од 10.000 каје. Да је прошао пре двеста година поред нас свети Косма Етолски, сви би се исповедили а сада – Боже мој, у каквим годинама се налазимо! – постоје људи, који до данас нису пролили једну сузу, нису рекли ни једно «сагрешио сам», нису се исповедили. «О роде неверни и покварени» (Матеј. 17,17). Треба да се покајемо, браћо моја, да се поклонимо  сви, мали и велики крсту Христовом, и да сви заједно кажемо као разбојник: «Сети ме се Господе, када дођеш у Царству своме» (Лука. 23,42)· амин.

†ἐπίσκοπος Αὐγουστῖνος