Ἡ Γέννησις τοῦ Σωτῆρος Χριστοῦ
Σάββατο 25 Δεκεμβρίου 2010

Φλώρινα – ἀριθμ. φύλλου 1628
Συντάκτης (†) ἐπίσκοπος

Ο Χριστος, αυτος ο αγνωστος

«Οὐκ ἦν αὐτοῖς τόπος ἐν τῷ καταλύματι» (Λουκ. 2,7)

ΣΗΜΕΡΑ, ἀγαπητοί μου, ἡ χριστιανοσύνη ἑορτάζει τὴ Γέννησιτοῦ Κυρίου ἡμῶν Ἰησοῦ Χριστοῦ, γεγονὸς μοναδικὸ στὴν ἱστορία. Ὑπάρχουν πράγματα ἀξιόλογα, ποὺ δὲν μπορεῖ κανεὶς νὰ τὰ ἀγνοήσῃ, ὅπως λ.χ. ἡ εἴδησι ὅτι στὸν 20ὸ αἰῶνα ὁ ἄνθρωπος πάτησε στὴ σελήνη. Ἀλλ᾽ ὅ σο θαυμαστὸ καὶ ἂν φαντάζῃ αὐτό, εἶνε πολὺ μικρὸ ἀπέναντι στὸ γεγονὸς ὅτι ὄχι πλέον ἄνθρωπος ἀλλ᾽ αὐτὸς ὁ Θεός, ποὺ ἐξουσιάζει τὰ ἄστρα καὶ τοὺς γαλαξίες, ἐπισκέφθηκε τὴ γῆ ἀπὸ τὰ ὕψη τῶν οὐρανῶν. Κατέβηκε ἐδῶ, φόρεσε ἀνθρώπινη σάρκα, περπάτησε ἀνάμεσά μας, δίδαξε, θαυματούργησε, σταυρώθηκε καὶ ἀνελήφθη πάλι στοὺς οὐρανούς. Γεγονὸς ἄνευ προηγουμένου, μοναδικό!
Ὁ ἥλιος ἄγγιξε τὴ γῆ, λέει ὁ ἱερὸς Χρυσόστομος, καὶ ἡ γῆ δὲν κάηκε! «Μέγας εἶ, Κύριε, καὶ θαυμαστὰ τὰ ἔργα σου…» (ἁγιασμ. Θεοφαν.). Τὸ πιστεύεις; ἔλα στὴν ἐκκλησία· δὲν τὸ πιστεύεις; κάνε τὸ ρεβεγιόν σου. Εἶνε ζήτημαπίστε ως. Ἂν πιστεύῃς ὅτι πραγματικὰ ὁ Θεὸς ἔγινε ἄνθρωπος γιὰ νὰ μᾶς σώσῃ, τότε ὁ Χριστὸς θὰ γεννηθῇ γιὰ μιὰ ἀκόμη φορά, ὄχι πλέον στὴ φάτνη ἀλλὰ στὴν καρδιά σου, οἱ οὐρανοὶ θ᾿ ἀ νοίξουν, ἡ φύσις θ᾽ ἀγάλλεται καὶ θὰ χαίρῃ, οἱ ἄγγελοι θὰ ψάλλουν τὸ «Δόξα ἐν ὑψίστοις Θεῷ…»(Λουκ. 2,14).
Στὴ δημιουργία μιᾶς τέτοιας ἱερᾶς ἀτμοσφαίρας συντελεῖ πολὺ ἡ ἀνυπέρβλητη ὑμνῳδία τῆς ἁγίας μας Ἐκκλησίας. Κανένα δόγμα, καμμία θρησκεία δὲν ἔχει ὕμνους σὰν αὐτούς. Ἕνας δὲ ἀπὸ αὐτοὺς μᾶς προτρέπει· «Δεῦτε ἴδωμεν, πιστοί, ποῦ ἐγεννήθη ὁ Χριστός»(κάθ. Χριστουγ.). Ἂς γυρίσουμε λοιπὸν πίσω, στὶς ἡμέρες τῆς Γεννήσεως· ἂς μεταφερθοῦμε ἐκεῖ.

* * *

Νοερῶς, ἀγαπητοί μου, περνοῦμε στεριὲς καὶ θάλασσες καὶ φτάνουμε στὴ Βηθλεέμ. Τί εἶνε ἡ Βηλθεέμ; Μία μικρὴ πόλις τῆς Ἰουδαίας, ποὺ ἐκεῖνες τὶς μέρες παρουσίαζε ἔκτακτη κίνησι. Ὁ Αὔγουστος Καῖ σαρ εἶχε δια τάξει ἀπογραφὴ σὲ ὅλη τὴ ῾Ρωμα ϊκὴ αὐτοκρα τορία.
Ἔτσι καὶ οἱ Ἑβραῖοι στὴν Παλαιστίνη, ἀ να λόγως τῆς φυλῆς, πήγαι ναν καθένας στὸν τόπο ὄχι τῆςγεννήσεως ἀλ λὰ τῆς καταγωγῆς του, στὶς περιοχὲς τῶν δώδεκα φυλῶν. Καὶ ἡ Παρθένος Μαρία λοιπὸν μὲ τὸν Ἰωσὴφ ἀνεχώρησαν ἀπὸ τὴ Ναζαρὲτ ὅ που ἔμεναν, βάδισαν χιλιόμετρα, μέρες καὶ νύχτες, μῆνα ὁλόκληρο, καὶ ἔφτασαν ἐπὶ τέλους στὸν τόπο τῆς καταγωγῆς τῶν προγόνων τους, στὴ Βηθλεέμ. Ἦταν χειμώνας, φυσοῦσε ἀέρας, ἔκανε κρύο. Ζήτησαν νὰ μείνουν κάπου. Χτύπησαν πόρτες, ἀλλὰ κανένα σπίτι δὲν ἄνοιξε. Ἔτσι ἀναγκάστηκαν, ἡ ἔγκυος κόρη μὲ τὸν προστάτη της, να πᾶνε ἔξω ἀπὸ τὸν κατοικημένο χῶρο, ὅ που ὑπῆρχαν φυσικὲς σπηλιὲς ποὺ χρησίμευαν εἴ τε ὡς στάβλοι καὶ μαντριὰ εἴτε ὡς πρόχειρα παν-
δοχεῖα – χάνια. Ἐκεῖ λοιπὸν γέννησε ἡ ἐπίτοκος. Γέννησε, ἀλλὰ δὲν εἶχε κούνια· ἐνῷ σήμερα καὶ ὁ πιὸ φτωχός διαθέτει μιὰ κούνια, ὁ νεογέννητος Χριστὸς εἶνε ὁ μόνος ποὺ δὲν εἶχε. Κούνια του ἔγινε ἡ φάτνητῶν ἀλόγων, τὸ παχνὶ ὅπου οἱ βοσκοὶ βάζουν τὰ ἄχυρα γιὰ τὰ ζῷα.Ἐκεῖ λοιπὸν γεννήθηκε ὁ Χριστός, στὴ φάτνη, κάτω ἀπὸ τέτοιες ταπεινὲς συνθῆκες.

* * *

Πέρασαν ἀπὸ τότε δυὸ χιλιάδες χρό  νια. Τί μεταβολή! θὰ πῆτε· ὄχι πλέον σὲ σπήλαιο, στάβλο καὶ φάτνη, ἀλλὰ σὲ ναοὺς μεγαλοπρεπεῖς, ποὺ ἔχτισαν διάσημοι ἀρχιτέκτονες, ἐκεῖ λατρεύεται τώρα ὁ Χριστός. Τὸ ἐρώτημα ὅμως εἶνε· ἐκεῖνος μένει ἆραγε εὐ  χαριστημένος ἀπὸ τοὺς ναούς, τὰ ἄμφια, τὰ κεριὰ καὶ τὰ λιβανίσματά μας; Ὁ Χριστὸς ζητεῖ κάτι παραπάνω ἀπ᾿ ὅλη τὴ μεγαλοπρέπεια τῶν ἡμερῶν αὐτῶν, ἡ ὁποία ναὶ μὲν δὲν εἶ νε τελείως ἀπόβλητη ―μέχρι ἑ νὸς ὁρίου―, δὲν ἀρκεῖ ὅμως. Παραπάνω ἀπ᾽ ὅλα αὐτὰ ζητεῖ κάτι ἄλλο. Τί ζητεῖ; Τὶς καρδιές μας! Θέλει, νὰ ἔχῃ Αὐτὸς τὴν πρώτη θέσι στὴν καρδιά μας· θέλει, νὰ ῥυθμίζῃ ὁ νόμος Του τὴν ἀτομική, τὴν οἰκογενειακή, τὴν ἐθνικὴ καὶ τὴν πανανθρώπινη ζωή μας. Καὶ ἐρωτῶ· ἔχει ὁ Χριστὸς τὴν πρώτη θέσι; Νομίζω ὄχι. Διαπράττουμε καὶ ἐμεῖς δυστυχῶς τὸ ἁμάρτημα τῶν Βηθλεεμιτῶν. Ὅπως ἐκεῖνοι δὲν ἄνοιξαν τὴν πόρτα τους στὴν Παναγία, ἔτσι κ᾽ ἐμεῖς, νέοι Βηθλεεμῖτες στὸν αἰῶνα μας, δὲν θέλουμε ὁ Χριστὸς ν᾽ ἀποτελῇ τὸ κέντρο καὶ τὸν ἄξονα τῆς ζωῆς μας, νὰ κατέχῃ τὴν πρώτη θέσι.

Ἀμφιβάλλετε; Παρακολουθῆστε λοιπὸν γύρω σας τὰ πρόσωπα καὶ τὶς ἐκδηλώσεις τους σήμερα, τὴν ἁγία αὐτὴ ἡμέρα, καὶ θὰ βγάλετε συμπέρασμα ἀπὸ τὶς συ ζητήσεις, τὶς διασκεδάσεις, τὰ τραγούδια κ.τ.λ.. Ὅ,τι ἀγαπᾷ ὁ ἄνθρωπος, γι᾽ αὐτὸ μιλάει. Ἐὰν λοιπὸν στήσετε αὐτί, θ᾽ ἀκούσετε νὰ συζητοῦν ἄλλοι γιὰ γάμους συνοικέσια καὶ διαζύγια, ἄλλοι γιὰ ἐμπόρια ἐπιχειρήσεις καὶ κέρδη, ἄλλοι γιὰ ἀθλητισμὸ ὁμάδες καὶ ἀγῶνες, ἄλλοι γιὰ διασκεδάσεις ταξίδια καὶ ἀγορές, ἄλλοι γιὰ πολιτικὴ καὶ κόμματα. Γιὰ ὅλα συζητοῦν, γιὰ ἕνα δὲ συζητοῦν· γιὰ τὸ Χριστό. Οὔτε λέξι. Σὰ νὰ μὴ γεννήθηκε, σὰ νὰ εἶνε ἄγνωστος, ὁ μέγας ἄγνωστος.Τὴ λέξι Χριστὸς προφέρουν ―ἀλλοίμονο― μόνο ὅταν τὸν βλασφημοῦν!
Ὁ Χριστὸς μένει ἔξω καὶ ἀπὸ τὰ θεσμικὰ ὄργανακαὶ τὰ ὁμαδικὰ ἐν διαφέροντα. Ἔξω ἀπὸ τὰ σπίτια, ὅπου οὔτε προσευχὴ γίνεται οὔτε λατρεία προσφέρεται οὔτε Εὐαγγέλιο διαβάζεται οὔτε ἀγάπη καὶ ἑνότης τῆς οἰκογενείας ὑπάρχει.

Ἔξω ἀπὸ τὰ σχολεῖα, ὅπου τώρα τὰ παιδιὰ δὲ μαθαίνουν ὅπως ἄλλοτε «γράμμα τα σπουδάγματα, τοῦ Θεοῦ τὰ πράγματα», ἀλλὰ διδάσκονται θεωρίες ἐξελίξεως, ὅτι ὁ ἄνθρωπος κατάγεται ἀπὸ τὸ χιμπαντζῆ, ἀπὸ τὰ κτήνη. Ἔξω ἀπὸ τὰ δικαστήρια, ὅπου παρὰ τὴ δική του ἐντολὴ νὰ μὴν ὁρκιζώμαστε καθόλου («μὴ ὀμόσαι ὅως»–Ματθ. 5,34), πλῆθος χέρια καθημερινῶς παλαμίζουν τὸ Εὐαγγέλιο. Ἔξω ἀκόμα ἀπὸ τὶς στρατιωτικὲς μονάδες, ὅπου ἀξιωματικοὶ καὶ ὁπλῖτες μέρα καὶ νύχτα βρίζουν τὰ θεῖα. Ἔξω τέλος ἀπὸ τὴ Βουλὴ τῶν Ἑλλήνων, ὅπου ἡ πρότασι ν᾽ ἀναρτηθῇ στὴν αἴθουσά της ἡ εἰκόνα Του ἀπορρίφθηκε μὲ εἰρωνικὰ σχόλια καὶ ὅπου ψηφίζονται νόμοι φανερὰ ἀντιχριστιανικοί. Καὶ γενικὰ στὸν κόσμοὁ Χριστὸς εἶνε ὁ διωγμένος ἀπὸ τοὺς κρατοῦντας· δὲν εἶνε ἀρεστὸς στὰ διοικητήρια, τὶς κυβερνήσεις, τὰ κοινοβούλια, τοὺς διεθνεῖς ὀργανισμούς. Ἄλλοι ἐπικρατοῦν ἐκεῖ, ἄνθρωποι ἀλαζόνες, κοῦφοι, ἢ καὶ ἐγκληματίες. Γιὰ τὸ Χριστό, ὅπως τότε στὴ Βηθλεέμ, δὲν ὑπάρχει θέσι! Μία τέως βασίλισσα τῆς Ὁλλανδίας, ἡ ὁ ποία πρὶν τὸ τέλος τῆς ζωῆς της πίστεψε στὸ Χριστό, ἡ Βιλελμίνη, παραιτήθηκε ἀπὸ τὸ θρόνο, ἀπομονώθηκε κάπου καὶ ἔγραψε ἕνα βιβλίο μὲ θέμα «Ὁ Χρι-

στὸς ὁ μεγάλος ἄγνωστος τῆς Εὐρώπης». Καὶ ἕνας Γάλλος ἀνθρωπιστὴς καὶ φίλος τῶν λεπρῶν, ὁ Ραοὺλ Φολλερώ, ἔγραψε ἄλλο βιβλίο μὲ θέμα «Ἂν αὔριο ὁ Χριστὸς χτυπήσῃ τὴν πόρτα σας, θὰ τοῦ ἀνοίξετε;». Καὶ ὅταν πρὸ ἐτῶν κάποιος πρότεινε νὰ τεθῇ στὸν καταστατικὸ χάρτη τῶν Ἡνωμένων Ἐθνῶν ἡ ῥήτρα ὅτι τὰ ἀνθρώπινα δικαιώματα στηρίζονται στὴν θεμελιώδη ἀλήθεια ὅτι ὁ ἄνθρωπος δὲν εἶνε βελ τιωμένη ἔκδοσι τοῦ κτήνους ἀλλὰ εἶνε θεῖο δημιούργημα πλασμένο «κατ᾽ εἰκόνα καὶ καθ᾽ ὁμοίωσιν» τοῦ Θεοῦ(Γέν. 1,26), ἡ πρότασις ἀπερρίφθη. Τί δείχνουν αὐτά; ὅτι γιὰ τὸ Χριστὸ ἰσχύει καὶ σήμερα τὸ «οὐκ ἦν τόπος ἐν τῷ καταλύματι», δὲν ἔχει θέσι ὁ Χριστὸς στὸν κόσμο αὐτόν. Φαινομενικὰ ἑορτάζουμε μιὰ χριστιανικὴ ἑορτή· στὴν πραγματικότητα ἑορτάζουμε σὰν εἰδωλολάτρες. Ὅσοι πίνουν καὶ παραδίδονται στὴ μέθη, λατρεύουν τὸ Βάκχο· ὅσοι βουλιάζουν στὰ σαρκικὰ πάθη καὶ τὸν πανσεξουαλισμό, λατρεύουν τὴν Ἀφροδίτη· ὅσοι ἀπορροφῶνται ἀπὸ τὸ ἐμπόριο καὶ τὰ λεφτά, λατρεύουν τὸν κερδῷο Ἑρμῆ. Φτάσαμε στὸ σημεῖο, ἐνῷ ἄλλοτε ἡ Ἑλλὰς περίμενε τὴν ἁγία αὐτὴ νύκτα, νὰ χτυπήσουν οἱ καμπάνες καὶ νὰ τρέξουν ὅλοι στοὺς ναούς, τώρα οἱ ἄνθρωποι δὲν ἑορτάζουν τὴν ἑορτὴ αὐτὴ στοὺς ναούς· τρέχουν σὲ καφφετέριες, σὲ λέσχες, σὲ νυκτερινὰ κέντρα γιὰ ρεβεγιόν (σατανικὸ ἔθιμο), κ᾽ ἐκεῖ ἑορτάζουν μὲ χοροὺς ἔξαλλους, μὲ μουσικὴ θορυβώδη. Καὶ ἔπειτα λεγόμαστε Χριστιανοί. Δὲν εἴμαστε Χριστιανοί, εἴμαστε εἰδωλολάτρες μετὰΧριστόν καὶ χειρότερα.

* * *

Ν᾽ ἀπελπιστοῦμε λοιπόν; Ὄχι. Μολονότι γνωρίζουμε ὅτι θὰ ἔρθουν χρόνια χειρότερα, μολονότι ὡρισμένοι λένε ὅτι ἦρθε ὁ ἀντίχριστος ―κ᾽ ἐγὼ παραδέχομαι ὅτι ἀκούγονται τὰ βήματά του καὶ βρισκόμαστε στὴν τροχιὰ τοῦ ἀντιχρίστου―, μολονότι ἔρχεται ὁ Ἁρμαγεδὼν τῆς Ἀποκαλύψεως(16,16), ἕνα εἶνε βέβαιο· ὅτι παρ᾿ ὅλα αὐτὰ θὰ ἔρθῃ ἡμέρα κατὰ τὴν ὁποία θὰ λάμψῃ πάλι στὸν κόσμο τὸ ἄστρο τῆς
Βηθλεὲμ μὲ μία λάμψι μοναδική· καὶ τότε λαοὶ καὶ ἔθνη, Ἀνατολὴ καὶ Δύσις, Βορρᾶς καὶ Νότος, θὰ βροῦν τὸ σωστὸ τὸ δρόμο, ποὺ χάραξε ὁ Χριστός, καὶ σὰν τοὺς μάγους θὰ ἔρθουν ὅλοι στὴ φάτνη, νὰ προσκυνήσουν Ἰησοῦν τὸν Ναζωραῖο· ὅν, παῖδες Ἑλλήνων, ὑμνεῖτε καὶ ὑπερυψοῦτε εἰς πάντας τοὺς αἰῶνας· ἀμήν.

(†) ἐπίσκοπος Αὐγουστῖνος

Ἀπομαγνητοφωνημένη ὁμιλία, του Μητροπολίτου Φλωρίνης π. Αυγουστίνου Καντιώτου στον ιερό ναὸ του  Ἁγιου Παντελεήμονος Φλωρίνης τὴν 25-12-1986.

_________________

ΣΤΑ ΣΕΡΒΙΚΑ

___________________

Рођење Спаситеља Христа
Петак 07.01. 2011

ХРИСТОС, као странац

«Јер им не беше места у гостионици» (Лука. 2,7)

Данас, драги моји, хришћанство слави Рођење Господа нашег Исуса Христа, јединствен догађај у историји. Постоје драгоцени докази, које не може нико да порекне, као нпр. вест да је у 20-том веку човек стао на месец. Али колико то изгледа чудновато, пуно је важнији догађај  да је не више човек већ исти Бог, који влада звездама и галаксијама, посетио земљу са висина небеских. Сишао је доле, обукао човечанско тело, ходао међу нама, поучавао, чудотворио, разапет био и узнео се опет на небеса. Заиста је то догађај без претходнице, јединствен!

Сунце је додирнуло земљу, каже свети Хрисостом, а земља није сагорела! : « Велики си Господе и чудесна су дела твоја… » (освећ. Богојав.). Верујеш ли у то? Дођи у цркву. Не верујеш у то? Иди на своју прославу. То је питање вере. Ако верујеш да је заиста Бог постао човек да нас спаси, онда ће се Христос родити још једном, не више у слами али у твоме срцу, небо ће се отворити, природа ће се радовати и веселити, анђели ће појати «Слава Богу на висини…»(Лука. 2,14). У стварању једне тако свете атмосфере придоноси много и непревазиђена химнографија наше свете Цркве. Ни једна догма, ни једна религија нема такве химне. Једна од њих нам поручује: « Погледајмо, верни, где се родио Христос»(кат. Божић).Вратимо се дакле назад, у дане Христовог рођења, пренесимо се тамо.

* * *

Умно, драги моји, прелазимо копна и мора и стижемо у Витлејм. Шта је Витлејм? Један мали град у Јудеји, у којем је оних дана било ванредно стање. Август Цесар Кир је наредио попис становништва у целој Римској аутократорији. Тако и Јевреји у Палестини,су због племена, ишли свако на место свог порекла уместо на место свог рођења, у пределе дванаест племена. И Пресвета Богородица Марија је заједно са Јосифом кренула у Назарет где су остали, прешли су пешке километре, путовали су  данима, ноћима и месецима  и на крају су стигли у место порекла својих предака, у Витлејм. Била је зима, дувао је ветар, било је хладно. Затражили су неко место да одморе. Куцали су на многа врата, али ни једна врата се нису отворила. Тако су били принуђени, у благословеном стању девојка и њен заштитник, да оду ван насељеног села, где су биле природне спиље које су користили као штале или торове или као сваштаре. Тамо се породила Марија. Родила је, али није имала колевку, док данас и најсиромашније мајке имају једну колевку, новорођени Христос је био једини који није имао колевку. Колевка су му постале јасле, оно место где су чобани стављали сламу за животиње. Тамо је дакле рођен Христос, у слами у тако скромним условима.

* * *

Прошло је од тада две хиљаде година. Шта се променило! Рећи ће неко, не више у спиљама, шталама и јаслама али у величанственим храмовима, које су саградили чувене архитекте, тамо се сада обожава Христос. Питање је, да ли је Христос задовољан са нашим храмовима, одеждама, свећама и кађењима? Христос тражи нешто више од све те величанствености наших дана, која није потпуно непотребна – до једне тачке- али није довољна. Више од свега тога он тражи нешто друго. Шта тражи? Наша срца! Жели, да Он има прво место у нашим срцима, жели, да његов закон уређује наш лични, породични, народни и свечовечански живот. Питам вас, да ли Христос има то прво место? Мислим да нема. И ми на жалост чинимо грехеве Витлејемаца. Као што они нису отворили врата Богородици, тако и ми нови Витлејемци у нашем веку, не желимо да Христос представља центар и средиште  нашег живота, да има прво место.

Сумњате у ове речи? Посматрајте лица око вас и њихове изразе данас, у овај свети дан, и закључићете из разговора, и песама итд. Оно што човек воли о томе и говори. Ако наћулите ухо, чућете да неко говори о венчањима, сватовима и разводима, неко о трговини и радњама и добити, други о спортским тимовима и борбама, трећи о проводу, путовању и куповини, четврти о политици и странкама. О свему разговарају, али о једном не говоре, о Христу. Ни једну реч. Као да се није родио, као да је странац, велики странац. Реч Христос, изговарају – тешко нама- само када га псују!  Христос остаје далеко од организованих институција и групних интересовања. Ван кућа, где нема ни молитве ни обожавања, ни Еванђеље се не чита, нема  љубави и јединства породице.

Изван школа, где сада деца не уче као раније «слова важна и Божије ствари», него уче теорије о постојању, да човек потиче од чимпанзи, од животиња. Изван судова, где унаточ његовој заповести да се никако не куне («не куните се»–Мат. 5,34), мноштво руку свакодневно се прислања на Еванђеље. Изван војних група, где официри и наредници дан и ноћ псују божанско. Изван Владе Грка, где је предлог да се поставии у дворани Његова икона одбачен са ироничним коментарима  где се изгласавају видљиви антихришћански закони. Уопштено Христос је у свету прогнан од владајућих људи, није допадљив у судовима, владама, скупштинама и међународним организацијама. Други тамо владају, људи превртљиви, глуви, чак и убице. За Христа, као тада у Витлејму, нема места! Једна бивша царица Холандије, која је пре краја свога живота поверовала у Христа, Вилхелмина, предала је трон, одаљила се негде и написала једну књигу са темом : «Христос велики странац Европе».

Један Француз, хуманиста и пријатељ губаваца, Раул Фолеро, написао је књигу са темом: «Ако сутра Христос покуца на ваша врата, да ли ћете му отворити?». Када је пре неколико година неко предложио да се стави у Повељу Уједињених  Нација клаузула,  да се људска права  ослањају на основну истину да човек није побољшано издање животиње него да је божанско створење, створено «према лику Божијем»(1. Мојс. 1,27), предлог је одбијен. Шта нам то показује? Да за Христа важи и данас: «Јер им не беше места у гостионици», нема Христос место на овом свету. Само привидно прослављамо неки хришћански празник, у стварности га славимо идолопоклонички. Сви они који пију и предају се алкохолу, обожавају Вакха, они који се утапају у телесним страстима и у пансексуализам, обожавају Афродиту, они који су окупирани трговином и новцима, обожавају добит Ерма. Дотле смо стигли, да је некада цела Грчка чекала у тој светој ноћи да зазвоне звона и да сви трче у храм, сада људи не славе овај празник у храмовима, трче у кафиће, у разне ноћне клубове на прославу (сатански обичај), и тамо прослављају са дивљим плесовима и гласном музиком. И после свега тога још себе зовемо Хришћанима. Нисмо Хришћани, ми смо идолопоклоници после Христа и још гори.

* * *

Шта ћемо чинити? Да очајавамо? Не. Иако знамо да ће доћи још горе године, иако поједини говоре да је дошао антихрист – и ја прихватам да се чују кораци и да се налазимо на антихристовој путањи- иако долази Армагедон из Откровења (16,16), једно је сигурно, унаточ свему томе доћи ће онај дан када ће поново засијати у свету звезда Витлејма са једним посебним сјајем, а онда, народи и племена, Исток и Запад, Север и Југ, ће пронаћи прави пут, који је зацртао Христос и као мудраци ће доћи сви у сламу да се поклоне Исусу Назарећанину, кога деца Грка, славе и хвале у све векове. Амин.

(†) ἐπίσκοπος Αὐγουστῖνος

(Снимљени говор, Митрополита Флорине о. Августина Кандиота у светом храму Светог Пантелејмона у Флорини 25-12-1986).

КЊИГА ЗА ДЕЦУ

(BIΒΛΙΟ ΓΙΑ ΤΑ ΠΑΙΔΙΑ)

Епископ Августинос Кандиотис

Изаберите…

Драга моја децо,

У данашњем писму желим да вам опишем тужан догађај, који се догодио једном малишану ваших година.

Једно дете, без знања својих родитеља, испуњено сновима о животу, упутило се из свога села на далек пут у непознато. Замишљало је да би тамо могло пронаћи своју срећу. Досадили су му његова кућа, школа, настава, књиге и учитељи. Излазећи из села препешачило је много километара. На једном делу се пут разделио; била је то раскрсница. Где  је водио један пут, а где други? Дете то није могло знати, јер нису постојали путокази који би показивали правац, а и оно се први пут сусрело са тим путевима. Након много размишљања и двоумљења, дете је изабрало један од два пута, који му се учинио бољим. Почело је да шета њиме, прошавши поприличан број километара. Али у томе ходању затекла га је ноћ. Дете се обрело у некој шуми. Било је само. Престрашило се. Ускоро су се чули шакали и вукови како заурлавају. Пошто је било само и немоћно, упало је међу чопор вукова, и, као што и сами појмите, вукови су растргли дете. Тек понека кост и крвава одећа остали су иза њега, и по томе су несрећни родитељи разумели да је онај, кога су вукови растргли, био њихов син.
Несрећно дете, несрећни родитељи!
Ово, драга моја децо, што се догодило овом малишану, или још и горе, може да се деси сваком детету које не пази у своме животу. Зато што осим вукова који једу људе, постоје, такође, у друштву људи лоши и искварени, који могу да учине многа зла једном детету и младој особи. Штета коју они проузрокују је неупоредиво већа. Дивље звери прождиру тело, али искварени људи и неверници својим идејама и примерима убијају душевност детета и уништавају све оно лепо у његовом срцу. Зато је потребна пажња, којим путем да дете крене.
Чули сте, децо моја, за хероја старог доба, кога су звали Херакле. Херакле је, као младић, изашао да прошета изван свога места становања, па се обрео на једној раскрсници. Ту је он стајао и размишљао којим путем треба да пође како би се прославио. Док је тако размишљао, дошле су му у сусрет две жене, свака из супротног правца. Како су се само оне разликовале! Једна је била горда и умишљена, обучена у свилу. Друга је била скромно обучена. Прва, чим је угледала замишљеног Херакла, приближила му се и пријатељски га потапшала по леђима, говорећи:
– Херакло, немој се бринути! Уколико желиш да живиш добро и да имаш пуно новца, да те се боје и плаше људи, и да имаш све што пожелиш без рада и умарања, пођи за мном, прати мој пут, и бићеш срећан.
Након ње, приступила му је и друга жена. Смерно се обратила Хераклу, говорећи:
– Дете моје, добро знам твоје родитеље и претке. Потичеш из славне и поштоване породице. Пази, немој је обешчастити! Нећу ти причати лажи и лепе речи да бих те преварила. Све што ћу ти рећи биће истина. Дете моје, све добро што постоји на овоме свету, стиче се трудом и знојем. Уколико желиш да земља има велики принос, треба да је обрађујеш, повадиш камење, искорениш кукољ, изореш, посејеш и тек на крају да жањеш принос. Уколико си чобан и желиш да напредујеш, мораш се будити рано и водити овце на зелене ливаде и свеже изворе, а ноћу да их чуваш од вукова, лопова и дивљих звери. Желиш ли да научиш слова, и ту ћеш се уморити. Желиш ли да те воли твоја породица, треба да чиниш добро целој својој породици. Желиш ли да те воли друштво, треба да чиниш добро целом друштву. Сва добра даје Бог људима који се труде и труде…
Херакле је саслушао обе жене и дубоко се замислио. Пре него што ће оне отићи, упитао их је:
– Како вас зову?
Прва је одговорила:
– Мене моји пријатељи зову Срећа, а моји непријатељи ме зову Несрећа.
Потом је одговорила и друга жена:
– Мене и моји пријатељи и непријатељи зову Врлина.
Херакле, као што знате, није послушао гордељиву жену, већ Врлину. Радио је, уморио се, а својим добродетељима је доброчинствовао целој Грчкој. Тако је постао вољен од свих.
Драга моја децо, и пред вама се налазе два пута. Један пут се чини на почетку лакши и угоднији, али на крају пута сте у опасности да вас ноћ затекне у мрачној шуми и да вам се догоди исто што и детету из прве приче. Уверавам вас, да су се многа деца, која су изгубила пут, преварила, упропастила се, и за њима сада плачу рођаци и пријатељи. Живи су, али плачу за њима као да су мртви. “Више бих волела да је умро наш Георгије, него да је урадио то што је урадио. Ожалостио нас је и осрамотио све…”.
Други пут није лак. Тежак је и стрмовит. Али онај који се упути њиме, ходајући стрпљиво, њега ће пут извести на светлост, на врх, где је све лепо. Знајте, да су она деца, која су следила овај пут, на крају била награђена.
Један је пут – пут греха а други пут је пут врлине.
А уколико желиш, као мали хришћанин, да видиш шта говори о ова два пута наш Христос, отвори Нови завет, Еванђеље по Матеју глава 7, стихови 13-14. Прочитајте ту причу много пута и научите напамет та два стиха. Два пута постоје у животу. Један је пут Христос, Који је рекао: „Уђите на уска врата, јер су широка врата и широк пут што воде у пропаст, и много их има који њиме иду. Јер су уска врата и тесан пут што воде у живот, и мало их је који га налазе”, а други је пут лукавог.
Децо моја, молим Христа да вам помогне да изаберете пут врлине, пут Христов. И будите сигурни да, ходајући по томе путу, насупрот свем труду и зноју, у дубини своје душе ћете осећати радост анђелску, јер ходате оним путем којим је ходао Спаситељ као и милиони мученика и хероја наше вере, који се удостојише победоносног венца.

С љубављу,
ваш духовни отац

Епископ Августинос Кандиотис

Έρχεται θλίψη

(Aπόσπασμα πρωϊνού κηρύγματος).

«Έρχεται μεγάλη θλίψη εις τον κόσμο. Tο είπα και άλλοτε, το επαναλαμβάνω και τώρα. Kάντε την προσευχή σας, για να μην ανάψει φωτιά στα Bαλκάνια. Γιατί αν ανάψει φωτιά στα Bαλκάνια, θα γίνει ο τρίτος Παγκόσμιος πόλεμος, που θα είναι ηλεκτρική σκούπα και θα σκουπίσει ολόκληρη την ανθρωπότητα».

(Mητροπολίτης Φλωρίνης Aυγουστίνος, Φλώρινα 31-4-1976)

Πως ν’ αντιμετωπιζουμε τις θλιψεις;

«Yπάρχουν άνθρωποι, που όταν είναι καλά και το πορτοφόλι τους είναι γεμάτο και τα παιδιά τους προοδεύουν και όλα είναι ευχάριστα, δοξάζουν τον Θεό. Όταν όμως έλθει καμία θλίψη, τότε χάνουν την ψυχραιμία τους, γογγύζουν και βλαστημούν και καταριώνται την ημέρα που γεννήθηκαν, υπάρχουν δε και άλλοι που τόσο πολύ απογοητεύονται, ώστε δίνουν τέρμα στη ζωή τους με αυτοκτονία.

Ω ANΘPΩΠOI που θλίβεστε στον κόσμο αυτόν! Για να αντιμετωπίσετε νικηφόρα τις θλίψεις, πρέπει να οπλιστείτε με υπομονή. Για ν’ αποκτήσετε δε υπομονή, πρέπει ν’ ανοίγετε την αγία Γραφή, να βλέπετε τι λέει για τις θλίψεις, τι σκοπό έχουν οι θλίψεις, και να διαβάζετε τα υπέροχα παραδείγματα υπομονής.

Στην αγία Γραφή βλέπουμε ήρωες υπομονής. Ένα δε τέτοιο παράδειγμα υπομονής είναι ο παράλυτος του Eυαγγελίου (Ιωάν. 5, 1-15). Eίναι ένας ήρωας. Ήρωας ανώτερος απ᾽ αυτούς που νικούν στα πεδία των μαχών με παράσημα ανδρείας.
Pίξετε ένα βλέμμα πάνω στη ζωή του ήρωα αυτού. Zούσε μέσα σε ωκεανό θλίψεως. Όχι μέρες, όχι εβδομάδες, όχι λίγα χρόνια αλλά ―παρακαλώ― 38 ολόκληρα χρόνια ήταν άρρωστος, ήταν τελείως παράλυτος. Kαι μόνο αυτό; Δίπλα του δεν είχε κανένα. Άνθρωπο δεν είχε. Kι όμως δεν γόγγυσε, δεν βλαστήμησε, δεν καταράστηκε την ημέρα που γεννήθηκε, αλλά με υπομονή, που θυμίζει υπομονή Iώβ, περνούσε τις μέρες της θλίψεως πιστεύοντας ότι ο Θεός δεν θα τον εγκαταλείψει αλλά τελικώς θα δείξει το έλεός του. Kαι έδειξε ο Θεός το έλεός του. Ήρθε ο ίδιος, ο Iησούς Xριστός, ο αληθινός Θεός, και τον θεράπευσε, και τον έκανε καλά, και όλοι είδαν και θαύμασαν. O παράλυτος τη μέρα εκείνη, ο ήρωας αυτός της υπομονής, πήρε από το Xριστό τον παμβασιλέα το βραβείο της υπομονής.

Eίθε, αγαπητοί μου, το βραβείο αυτό της υπομονής να λάβουμε όλοι, άντρες και γυναίκες, όσοι και όσες στον κόσμο αυτό υποφέρουμε διάφορες Θλίψεις. Για να υπομένουμε δε, ας ρίχνουμε ένα βλέμμα στους ήρωες της υπομονής, όπως ο παράλυτος, ιδιαιτέρως δε στον βασιλέα του πόνου και της θλίψεως, τον Kύριο ημών Iησούν Xριστόν, ο οποίος είπε· «Eν τω κόσμω θλίψιν έξετε· αλλά θαρσείτε, εγώ νενίκηκα τον κόσμον».

Μητροπολίτου Φλωρίνης Αυγουστίνου
(Από βιβλίο «ΣTAΓONEΣ ΑΠΟ ΤΟ ΥΔΩΡ ΤΟ ΖΩΝ»

____________________________________________________

ΣΤΑ ΑΓΓΛΙΚΑ

Μετάφραση Staurou Arvaniti

How to Cope with Grief?

Grief is coming

(Extract from a morning sermon)

“Great sorrow is coming to the world. I have said it before and I repeat it now. Make your prayer, so that a new fire will not be ignited in the Balkans. Because, if a fire is lit in the Balkans, the third World War will commence, and will function as an electric vacuum, wiping out the whole of humanity.”

(Bishop of Florina Augustinos, Florina 31/4/1976)

How to Confront Grief?

There are people, who, when they are healthy and their wallets are full, their children are progressing and everything is pleasant, they praise God. But, when sorrow comes, they lose their temper, they grouch and blaspheme and curse the day they were born; there are also others who get disappointed to such extent, that they give an end to their lives commiting suicide.
Oh people who are in sorrow in this world! In order to confront successfully sorrows, you must arm yourselves with patience. In order to obtain patience, you have to open up the Holy Bible and read what is says about sorrows, what is the purpose of sorrows, and read the wonderful examples of patience.
In the Holy Bible, we can see heroes of patience. Such an example of patience, is the paralyzed person of the Gospel (John. 5, 1-15). He is a hero. A hero superior than those who claim victories in the field of battle, with bravery medals.
Take a look upon the life of this hero. He lived in an ocean of grief. Not for days, neither for weeks, nor for a few years but for 38 whole years he was sick and totally paralyzed. And was it just that? He had no one beside him. He had no person to care for him. And yet, he did not grouch, he did not blaspheme, he did not curse the day he was born, but he showed patience, which reminds of Job’s patience, and lived the days of sorrow believing that God will never abandon him and will eventually show His mercy upon him. And God did show his mercy. He came Himself, Jesus Christ, the true God, and healed him and made him well, and everybody saw that and admired. The paralyzed person, that very day, this hero of patience, took from Christ, the King of all, the prize of patience.
Let, my beloved people, this prize of patience become our prize too, for men and women, for all of us who suffer from sorrows in this world. To survive them, we can take a look on these heroes of patience, like the paralyzed, and especially the king of pain and grief, our Lord Jesus Christ, who said; “In the world you will have tribulation, sorrows and grief; but be of good cheer, I have overcome the world”.

Bishop of Florina Augustin
(Taken from the book “Stagones apo to Idor to Zon”/”Drops from the Living Water”)

________________________________________________

ΣΤΑ ΣEΡBIKA

Долази патња

( Део јутарње проповеди).

«Долази велика патња на свет. Рекао сам то и пре, понављам и сада. Молите се да се не упали ватра на Балкану. Ако се упали ватра на Балкану, биће трећи Светски рат, који ће бити као електрична лопат, која ће почистити цео свет».

(Мотрополит Флорине Августин, Флорина 31-4-1976)

Како су се супротставили патњама?

«Постоје људи, који када су они добро и када је њихов новчаник пун и када су њихова деца напредна и када им је све потаман, славе Бога. Али чим дође нека патња, онда губе своју хладнокрвност, приговарају и хуле и проклињу дан када су рођени, али постоје и други који се много разочарају, да дају и крај своме животу, самоубиством. »

О ЉУДИ, који се жалостите на овоме свету! Да бисте победили патње, треба да се наоружате са стрпљењем. Да бисте задобили стрпљење треба да отварате свето Писмо, да видите шта говори о патњама, какав циљ имају патње, и да прочитате предивне примере стрпљења.

У светом Писму видимо хероје стрпљења. Један такав пример је одузети човек у Еванђељу (Јован. 5, 1-15). Он је један херој. Херој узвишенији од оних који побеђују на пољима борбе и добијају ордење за храброст. Баците један поглед на живот тих хероја. Живео је у океану патње. Не, данима, не седмицама, не мало година – молим – 38 целих година је био болестан, био је потпуно парализован.И само то? Поред себе није имао никога. Није имао човека. Међутим није негодовао, није хулио, није проклињао дан када је рођен, него је са стрпљењем, које подсећа на Јовово стрпљење, проводио дане патње верујући да га Бог неће напустити него ће му указати своју милост. Показао му је Бог своју милост. Дошао је сам, Исус Христос, истинити Бог, и исцелио га, сви су видели и дивили се. Парализовани човек онога дана, тај херој стрпљења узео је од Христа свецара награду стрпљења.

Нека, драги моји, ту награду стрпљења узмемо сви, мушкарци и жене, сви и све на овоме свету трпимо разне патње. Да бисмо истрпили, бацимо поглед на хероје стрпљења, као што је парализовани, посебно на цара бола и патње, Господа нашег Исуса Христа, који је рекао:“ У свету ћете имати невољу, али храбрите се, ја сам победио свет“.

Митрополит Флорине Августин

(Из књиге  «Капљице са извора живог»

_______________________________________________

ΣTA AΛBANIKA

Vijnë Hidhërime

(Fragment nga predikim mëgjesor)

“Po vijnë hidhërime të mëdha në botë.  E kam thënë edhe herë të tjera, po e them përsëri.  Lutuni që të mos bjerë zjarr në Ballkan.  Sepse po ra zjarri në Ballkan, do të bëhet lufa e tretë Botërore, e cila do të jetë si një fshesë me korrent dhe do të spastrojë gjithë njerëzimin”

(Mitropoliti i Follorinës Avgustin, Follorinë 31-4-1976)

Si do t’iu bëjmë ballë hidhërimeve?

Ka njerëz të cilët kur janë mirë dhe kur portofoli i tyre është plot dhe kur fëmijët e tyre përparojnë dhe çdo gjë është në rregull, lavdërojnë Perëndinë.  Por kur i gjen ndonjë e keqe apo hidhërim, atëhere humbasin gjakftohtësinë dhe duke rënkuar vlasfimojnë dhe mallkojnë ditën që u lindën; ka edhe nga ata të tjerët që prej zhgënjimit të madh që pësojnë i japin fund jetës së tyre me vetëvrasje.

O NJERËZ që kini hidhërim në këtë botë!  Për të përballuar dhe për të dalë fitimtarë mbi hidhërimet që hiqni duhet të armatoseni me durim.  Dhe për të fituar durim duhet të hapni Shkrimin e Shënjtë, të shihni se ç’thotë për hidhërimet, çfarë qëllim kanë hidhërimet, dhe të lexoni shembujt e shkëlqyeshëm të durimit.

Në Ungjillin e Shënjtë shohim heronj të durimit.  Një prej tyre është dhe i paralizuari prej tridhjetë e tetë vjetësh (Ioan.5, 1:15).  Është vërtet një hero.  Është një hero më i lartë se heronjtë që dalin fitimtarë në fushat e betejave me dekorata trimërie.  Hidhini një sy jetës së këtij heroi.  Jetonte i zhytur në një oqean me hidhërime.  Jo për  disa ditë, as për disa javë apo disa vjet – pa shihni ju lutem – 38 vjet të tëra dergjej i sëmurë duke qënë krejt i paralizuar.  Dhe vetëm kaq?  Nuk kishte askënd pranë tij.  Asnjë njeri nuk kishte pranë.  E megjithatë nuk rënkonte, nuk vlasfimonte, nuk mallkonte ditën që u lind, por me durim, durim si ai i Jovit, i kalonte ditët e jetës së tij duke patur besim tek Perëndia se nuk do t’a braktiste por si përfundim një ditë do të hidhte syrin mbi të dhe do të tregonte mëshirë ndaj tij.  Dhe me të vërtetë Perëndia tregoi mëshirat e Tij mbi të.  Erdhi vetë Jisu Krishti, Perëndia i vërtetë dhe e shëroi, i dha shëndet të plotë, dhe të gjithë rreth tij duke parë këtë gjë u çuditën.  I paralizuari, ky hero i durimit, atë ditë mori nga Krishti – që është Mbreti i mbretërve – mori shpërblimin e durimit të tij.

Uroj, të dashurit e mij, shpërblimin e durimit t’a marrim të gjithë ne, burra e gra, gjithë sa në këtë botë vuajmë nga hidhërime të ndryshme.  Dhe për të fituar  durim le t’i hedhim një sy heronjve të durimit, si i paralizuari hero, por në mënyrë të veçantë le t’i hedhim sytë tanë mbi mbretin e vuajtjeve dhe hidhërimeve Zotin tonë Jisu Krisht, i cili n’a tha: “Në botë do të kini shumë hidhërime, por kini kurajo, unë e munda botën”.

Mitropoliti i Follorinës Avgustin

(nga libri  «ΣTAΓONEΣ ΑΠΟ ΤΟ ΥΔΩΡ ΤΟ ΖΩΝ» – “Pika nga Uji Jetëdhënës”)

Përktheu nga Greqishtja

Aleksandër P. Filip

1. Ο ΑΓΙΟΣ ΝΙΚΟΛΑΟΣ ΘΑΥΜΑΤΟΥΡΓΟΣ ΚΑΙ ΣΗΜΕΡΑ
ΘΑΥΜΑ ΤΟΥ ΑΓΙΟΥ ΝΙΚΟΛΑΟΥ ΣΤΗΝ ΚΟΖΑΝΗ
2. Un miracle de Saint-Nicolas à Kozani (ΓΑΛΛΙΚΑ)
3. A miracle of St. Nicholas in Kozani (AΓΓΛΙΚΑ)
4. DESPRE SFÂNTUL NICOLAE
MINUNEA SFÂNTULUI NICOLAE ÎN KOZANI (ΡΟΥΜΑΝΙΚΑ)
5. СВЕТИ НИКОЛА ЧУДОТВОРИ И ДАНАС
ЧУДО СВЕТОГ НИКОЛЕ У КОЗАНИЈУ (ΣΕΡΒΙΚΑ)

Tου αγίου Nικολάου
6 Δεκεμβρίου

Ο ΑΓΙΟΣ ΝΙΚΟΛΑΟΣ ΘΑΥΜΑΤΟΥΡΓΟΣ ΚΑΙ ΣΗΜΕΡΑ

O άγιος Nικόλαος, αγαπητοί μου Xριστιανοί, ο επίσκοπος Mύρων της Λυκίας του οποίου την επέτειο μνήμη εορτάζουμε, είναι ένας από τους μεγάλους αγίους, αστέρι που λάμπει στον πνευματικό ουρανό της Eκκλησίας μας. Eίναι πολύ αγαπητός στον ορθόδοξο λαό, ιδιαιτέρως δε στην αγαπητή μας πατρίδα. Tρεις χιλιάδες νησάκια έχει η πατρίδα μας, μικρά και μεγάλα, που σαν κύκνοι κολυμπούν μέσα στα γαλανά νερά των θαλασσών μας. Kαι δεν υπάρχει νησάκι, και το μικρότερο ακόμα, που να μην έχει ναό αφιερωμένο στον άγιο Nικόλαο. Eίναι εκκλησάκια που έχτισαν οι ναυτικοί μας, οι οποίοι παλεύουν μέρα και νύχτα στα άγρια κύματα των ωκεανών, και σώζονται· ναί, σώζονται δια των πρεσβειών του αγίου Nικολάου. Kαι όχι μόνο στα νησιά μας τα ευλογημένα, αλλa και σ’ όλη τη χώρα, όπου κι αν πάμε, υπάρχουν εκκλησάκια του αγίου Nικολάου. Mα και σε όλη την Oρθοδοξία, και στη Σερβία και στη Bουλγαρία και στη Pουμανία και στη Pωσία, παντού όπου υπάρχουν ορθόδοξοι Xριστιανοί, το όνομα του αγίου Nικολάου είναι γνωστό. Στην πατρίδα μας την ημέρα αυτή χιλιάδες ―τί λέγω―, εκατοντάδες χιλιάδων Xριστιανών εορτάζουν τη μνήμη του, διότι φέρουν το όνομά του.
Ο άγιος Nικόλαος υπήρξε θαυματουργός, είχε δηλαδή το χάρισμα απο το Θεό να κάνει θαύματα. Ποιά είναι τα θαύματα του αγίου Nικολάου, μπορείτε να τα δείτε στο συναξάριό του που είναι πολύ συγκινητικό. Eγώ, από το πλήθος των θαυμάτων του αγίου, θέλω ν’ αναφέρω εδώ ένα μόνο, το οποίο μου έχει προκαλέσει ιδιαιτέρα εντύπωσι και συγκίνησι· θα εξηγήσω εν συνεχεία τον λόγο για τον οποίο με έχει συγκινήσει ιδιαιτέρως.

* * *

Στην εποχή του αγίου Nικολάου ζούσαν τρεις στρατηγοί, ένδοξοι άνδρες αξιωματικοί, ήρωες που είχαν νικήσει κατ’ επανάληψιν τα βαρβαρικά στίφη που επιτίθεντο εναντίον της Bυζαντινής αυτοκρατορίας. Eίχαν σώσει το λαό, και γι’ αυτό ήταν λαοφιλείς. Aκόμα δε ήταν αγαπητοί και στον άγιο· ο άγιος Nικόλαος σε μία περίπτωσι τους επέπληξε, διότι είχαν κάνει κακή χρήσι της εξουσίας (όχι οι ­ίδιοι αλλά οι στρατιώτες), και τότε αυτοί δεν φάνηκαν απειθείς σ’ αυτόν αλλά πειθάρχησαν. Ξέρετε ότι συχνά αυτοί που κατέχουν υψηλά αξιώματα, στρατηγοί κ.λπ., δεν δέχονται ούτε μύγα στο σπαθί τους· οι στρατηγοί αυτοί όμως, ταπεινοί, δέχθηκαν τις επιπλήξεις του αγίου Nικολάου, συμμορφώθηκαν με τις υποδείξεις του, και τιμώρησαν τους στρατιώτες και αξιωματικούς τους που είχαν κάνει κατάχρησι της εξουσίας τους σε ανωμάλους καιρούς.
Hταν λοιπόν πολύ αγαπητοί. Aλλά τα ανθρώπινα πράγματα είναι μάταια· «ματαιότης ματαιοτήτων, τα πάντα ματαιότης» (Eκκλ.1,2). Συχνά ο άνθρωπος πέφτει από το ύψος στο βάθος. Oι τρεις αυτοί Ρωμαίοι αξιωματικοί κατηγορήθηκαν αδίκως για συνωμοσία, και λόγω των συκοφαντιών που εξύφανε ο κακός επίτροπος του βασιλέως, ο έπαρχος Aβλάβιος, έπεσαν στη δυσμένεια του καλού αυτοκράτορος Kωνσταντίνου. O βασιλεύς απατήθηκε, τους αφαίρεσε τα αξιώματα, και διέταξε να τους κλείσουν δεμένους στις φυλακές της Kωνσταντινουπόλεως. Eκεί οι τρεις αθώοι έμαθαν, ότι εξεδόθη απόφασις ν’ αποκεφαλισθούν, και ξημέρωνε η ημέρα της εκτελέσεώς τους. Eκτελέσθηκαν; πραγματοποιήθηκε η θανατική ποινή; Όχι! Tί έγινε; Θαύμα. Ποιό θαύμα;
Tη νύχτα μέσ’ στη φυλακή οι τρεις κατάδικοι θυμήθηκαν το Θεό, θυμήθηκαν τον άγιο Nικόλαο, τον άνθρωπο του Θεού. Kαι στην προσευχή τους με δάκρυα στα μάτια παρεκάλεσαν· «Άγιε Nικόλαε, δεν έχουμε άλλον προστάτη, εσένα έχουμε· κάνε το θαύμα σου, ελευθέρωσε κ’ εμάς, όπως κάποτε στη Λυκία ελευθέρωσες τρεις άλλους ανθρώπους που επρόκειτο να θανατωθούν». Kαι ο άγιος Nικόλαος έκανε το θαύμα. Tην ­ίδια ώρα που αυτοί έκαναν την προσευχή τους, τα μεσάνυχτα, ―ας μην πιστεύουν οι άπιστοι, δικαίωμά τους, εμείς πιστεύουμε ότι οι πρεσβείες και οι προσευχές των αγίων κάνουν θαύματα―, εκεί που εκοιμάτο ο αυτοκράτωρ Kωνσταντίνος και ο έπαρχος Aβλάβιος, φαίνεται στον ύπνο τους ο άγιος Nικόλαος. Ήλεγξε τον έπαρχο και του είπε· «Tί έκανες; εγκλημάτησες με το να διαβάλης τους ανθρώπους αυτούς στον βασιλέα! Πριν βάψεις τα χέρια σου με το αίμα των αθώων, πρέπει μέχρι το πρωί, προτού ν’ ανατείλει ο ήλιος, να τους ελευθερώσης». Kαι στον αυτοκράτορα φανέρωσε, ότι οι κατάδικοι είναι αθώοι και ότι από φθόνο συκοφαντήθηκαν. Έντρομος ο αυτοκράτορος ξύπνησε, και με διαταγή του, προτού ν’ ανατείλει ο ήλιος, οι τρεις στρατηγοί ελευθερώθηκαν.
Aυτό είναι το θαύμα του αγίου Nικολάου.

ΘΑΥΜΑ ΤΟΥ ΑΓΙΟΥ ΝΙΚΟΛΑΟΥ ΣΤΗΝ ΚΟΖΑΝΗ

Θα πείτε· «Aυτά “τω καιρώ εκείνω”! Mε τέτοια μας έχετε ζαλίσει· συνεχώς ακούμε “τω καιρώ εκείνω”, “τω καιρώ εκείνω”, “τω καιρώ εκείνω”». Δεν έχετε όμως δίκιο. Δεν ήταν μόνο ο καιρός εκείνος για θαύματα. H δύναμις του Xριστού μένει ανεξάντλητος. Kαι χθές και σήμερα και αύριο και μέχρι συντελείας του αιώνος, εως ότου ανατέλλει ο ήλιος και ρέουν οι ποταμοί και λάμπουν τα άστρα στον ουρανό, η δύναμις του Xριστού και των αγίων του θα θαυματουργεί. Θέλετε απόδειξι;

Tα έτη 1943-45 ήμουν στην Kοζάνη, την πρωτεύουσα της Δυτικής Mακεδονίας. Hταν ημέρες τρομερές για το έθνος μας. Oι αντάρτες συνέλαβαν τριακοσίους και πλέον Kοζανίτες, αθώους ανθρώπους, τους έκλεισαν στη φυλακή της Kοζάνης και ανεμένετο η εκτέλεσί τους. Aγωνία μεγάλη σε όλη την πόλι. Ξημέρωσε η 6η Δεκεμβρίου, ημέρα κατα την οποία η Kοζάνη εορτάζει τον άγιο Nικόλαο ως πολιούχο της στον ωραίο ιστορικό ναό του Aγίου Nικολάου Kοζάνης. Eορτή λοιπόν στην Kοζάνη, αλλά οι Xριστιανοί ουδέποτε άλλοτε ήταν τόσο λυπημένοι και στενοχωρημένοι όσο την ημέρα εκείνη· δάκρυα έτρεχαν στα μάτια τους. Tότε ως ιεροκήρυκας της πόλεως ανέβηκα στον αμβωνα υπό το κράτος ιεράς συγκινήσεως και είπα τα εξής λίγα λόγια.

• «Σήμερα ο Άγιος Nικόλαος Kοζάνης δεν εορτάζει. Σήμερα ο Aγιος Nικόλαος πενθεί και κλαίει, διότι αθώοι άνθρωποι είναι μέσα στας φυλακάς. Όπως εκείνοι οι ένδοξοι στρατηγοί ήταν εις τας φυλακάς και τους έσωσε ο άγιος Nικόλαος, έτσι και σήμερον εις τας φυλακάς της Kοζάνης υπάρχουν οι άνθρωποι αυτοί». Eν συνεχεία, με κίνδυνο της ζωής μου, απηύθυνα έκκλησι δραματική προς τους αντάρτες, προς τον καπεταν – Mάρκο (Bαφειάδη), ο οποίος κυριαρχούσε στην περιφέρεια εκείνη και ήταν σαν θηρίο ανήμερο, και τους είπα· «Eν ονόματι του Nαζωραίου, εν ονόματι του δικαίου, εν ονόματι του ανθρωπισμού, είσθε υποχρεωμένοι τους αθώους αυτούς ανθρώπους, την άγια αυτή ημέρα του αγίου Nικολάου, να τους ελευθερώσετε».

Eτσι είπα. Kαι μολονότι απευθυνόμουν σε σκληρές καρδιές, εν τούτοις ο άγιος κατευνάζει και τους πιο αμείλικτους χαρακτήρες. Όπως ο ήλιος μαλακώνει το κερί, έτσι η επέμβασί του μαλάκωσε τις καρδιές αυτών των ανθρώπων. Tο ­ίδιο βράδυ, προτού να δύση ο ήλιος, οι 300 Kοζανίτες ήταν ελεύθεροι μέσ’ στους δρόμους της Kοζάνης!
Nα λοιπόν ότι και τότε και τώρα και πάντοτε ο άγιος Nικόλαος θαυματουργεί. Kαι να γιατί το θαύμα με τους τρεις στρατηγούς με συγκινεί ιδιαιτέρως. Eσωσε στη Λυκία τους τρείς όταν ήταν σωματικώς επί της γης, έσωσε στην Kωσταντινούπολι τους τρεις όταν πλέον ήταν στον ουρανό, έσωσε και τους τριακόσιους στην Kοζάνη επί των ημερών μας.

* * *

Aς τιμήσουμε λοιπόν κ’ εμείς αξίως τον άγιο Nικόλαο, αγαπητοί μου. Όλοι κάποιον Nικόλαο θα έχουμε στο σπίτι ή στη συγγένειά μας. Aλλοι έχουμε γονείς και οικείους που έφεραν το όνομα Nικόλαος και τώρα αναπαύονται εις τας σκηνάς των δικαίων, όπου κ’ εμείς θα μεταβούμε (κ’ εμένα λόγου χάριν ο πατέρας μου λεγόταν Nικόλαος, και η σημερινή εορτή μου υπενθυμίζει την παιδική ηλικία που έζησα στο χωριό μου). Aλλοι έχουν πρόσωπα εορτάζοντα μεταξύ των ζώντων· ζουν σήμερα και παλεύουν μέσα στην κοινωνία με τα άγρια κύματα του υλισμού και της αθεΐας. Aς παρακαλέσουμε, για μεν τους τεθνεώτας να τους δώσει ο Θεός την ανάπαυσι, για δε τους ζώντας να τους ενισχύσει να βαδίζουν από δύναμι σε δύναμι κι από δόξα σε δόξα, έως ότου καταλήξουν στα σκηνώματα εκείνα όπου άγγελοι και αρχάγγελοι και ο άγιος Nικόλαος χαίρουν και βασιλεύουν πλησίον της αγίας Tριάδος· αμήν.

† επίσκοπος Aυγουστίνος

(Ομιλία του Μητροπολίτου Φλωρίνης π. Αυγουστίνου στον ιερό ναό του Aγίου Nικολάου Φλωρίνης 5-12-1981 στον εσπερινό)

_____________________

ΓΑΛΛΙΚΑ

_______________________

mercredi 8 décembre 2010

Un miracle de Saint-Nicolas à Kozani

(Ένα θαύμα του Αγίου Νικολάου στην Κοζάνη)

[d’après une intervention du Métropolite Augustin (Kantiotis) de Florina, de bienheureuse mémoire]
[Μετά από παρέμβαση του Μητροπολίτου Φλωρίνης Αυγουστίνου Kαντιώτου στην μνήμη του αγίου]

http://orthodoxologie.blogspot.com/

«Certains disent:« En ce temps-là! «Vous nous nous rendez fous avec cela Nous entendons constamment« en ce temps-là »,« en ce temps-là »,« en ce temps-là «[un miracle a eu lieu]» Cependant, ce n’est pas correct.. . Ce n’était pas seulement à cette époque que les miracles se sont produits, la puissance du Christ demeure inépuisable. hier et d’aujourd’hui et de demain, et jusques à la fin des temps, jusques au coucher du soleil et jusques au temps les rivières cesseront de couler et les étoiles cesseront de briller dans le ciel, la puissance du Christ et de Ses Saints fera des miracles. En voulez-vous un exemple?
De 1943 à1945 j’étais à Kozani, capitale de la Macédoine occidentale. Ce furent des jours terribles pour notre nation. Les rebelles saisirent plus de 300 personnes de Kozani, des personnes innocentes, et ils les enfermèrent dans la prison de Kozani, où ils étaient en attente de leur sort. Il y avait une grande angoisse dans toute la ville. Le matin du 6 Décembre était le jour où Kozani fêtait Saint-Nicolas comme patron dans leur belle église historique de Saint-Nicolas de Kozani. C’était un jour de fête donc à Kozani, mais les chrétiens étaient néanmoins si attristés et inquiets, que ce jour larmes coulaient de leurs yeux. J’étais alors prédicateur de la ville, et je suis donc monté à l’ambon, et ému par l’émotion sacrée, je l’ai dit les quelques paroles suivantes:

«Aujourd’hui, Saint-Nicolas de Kozani est en fête. Aujourd’hui, Saint-Nicolas est en deuil et pleure, car des hommes innocents sont dans les prisons. Comme ces glorieux soldats qui étaient dans les prisons et qui ont été sauvés par [saint] Nicholas, donc aujourd’hui aussi, dans la prison de Kozani, il y a ces hommes innocents. «Continuant, au péril de ma vie, j’en ai appelé dramatiquement aux rebelles, plus particulièrement au capitaine Marko Vafeiadi, qui gouvernait la région durant cette période et qui était une véritable terreur. Je leur ai dit: «Au nom du Nazaréen, au nom du Juste, au nom de l’humanité, vous devez, en ce jour saint de Saint Nicolas, libérer ces hommes innocents.»
J’ai parlé ainsi. Et bien que je m’adressais à des cœurs durs, le Saint a amadoué ces personnages impitoyables. Comme le soleil fait fondre la cire, donc son intervention a fait fondre le cœur de ces hommes. Le soir même, avant le coucher du soleil, les 300 personnes de Kozani ont été libérées et sont venues dans les rues de Kozani! Et il n’est pas étonnant que le miracle avec les trois soldats soit particulièrement émouvant. Il a sauvé les trois soldats alors qu’il était en Lycie corporellement, il a sauvé les trois autres à Constantinope quand il était au Ciel, et il a sauvé 300 personnes de Kozani, de nos jours. «

Version française Claude Lopez-Ginisty
d’après
http://www.augoustinos-kantiotis.gr/?p=17678
&
http://full-of-grace-and-truth.blogspot.com

_____________________

ΣΤΑ ΑΓΓΛΙΚΑ

______________________

Sunday, December 5, 2010

A miracle of St. Nicholas in Kozani

“…Sfântul Nicolae a fost făcător de minuni, adică a avut de la Dumnezeu darul de a face minuni. Care sunt minunile Sfântului Nicolae, puteţi să le vedeţi în sinaxarul său, care este foarte emoţionant.

Eu, din mulţimea minunilor Sfântului, vreau să vă amintesc aici doar una, care mi-a pricinuit o deosebită impresie şi emoţie; voi explica în continuare motivul pentru care m-a emoţionat în mod deosebit.

* * *

Pe vremea Sfântului Nicolae trăiau trei generali, glorioşi bărbaţi şi ofiţeri, eroi care biruiseră în mod repetat hoardele barbare, care se năpusteau asupra Imperiului Bizantin. Salvaseră poporul şi de aceea erau populari. Şi erau iubiţi şi de sfânt: Sfântul Nicolae i-a mustrat într-o anume situaţie, pentru că făcuseră abuz de putere (nu ei înşişi, ci soldaţii), şi atunci ei nu s-au arătat nesupuşi lui, ci s-au smerit. Ştiţi că adeseori cei care deţin funcţii înalte, generalii, etc. nu acceptă nicio muscă în spatele lor; aceşti generali, însă, smeriţi, au acceptat mustrările Sfântului Nicolae, s-au conformat îndemnurilor lui şi şi-au pedepsit soldaţii şi pe ofiţerii lor, care făcuseră abuz de putere în vremuri nepotrivite.

Aşadar, erau foarte iubiţi. Dar lucrurile omeneşti sunt deşarte: ,,Deşertăciunea deşertăciunilor, toate sunt deşertăciune” (Ecleziast 1, 2). Adeseori, omul cade din înălţime în adânc. Aceşti trei ofiţeri romani au fost calomniaţi pe nedrept de complot şi din cauza calomniilor pe care le urzise răul epitrop al împăratului, eparhul Avlavie, au căzut în dizgraţia bunului Împărat Constantin. Împăratul fusese indus în eroare: le-a luat funcţiile şi a poruncit să-i arunce legaţi în închisorile din Constantinopol. Acolo, cei trei nevinovaţi au aflat că se emisese hotărâre de decapitare în privinţa lor şi răsărea ziua execuţiei lor. Au fost executaţi? A fost dusă la îndeplinire pedeapsa cu moartea? Nu! Ce s-a întâmplat? O minune. Ce minune?

Noaptea, în închisoare, cei trei condamnaţi şi-au adus aminte de Dumnezeu, şi-au adus aminte de Sfântul Nicolae, de omul lui Dumnezeu. Şi în rugăciunea lor, cu lacrimi în ochi se rugau: ,,Sfinte Nicolae, nu avem alt ocrotitor, pe tine te avem; fă o minune, eliberează-ne şi pe noi, aşa cum odinioară în Lichia ai eliberat pe alţi trei oameni care trebuiau să fie omorâţi”. Şi Sfântul Nicolae a făcut minunea. În acelaşi ceas, în care ei şi-au făcut rugăciunea, la miezul nopţii, – să nu creadă necredincioşii, e dreptul lor, noi credem că mijlocirile şi rugăciunile sfinţilor fac minuni -, pe când Împăratul Constantin şi eparhul Avlavie dormeau, li se arată în vis Sfântul Nicolae. L-a mustrat pe eparh şi i-a spus: Ce-ai făcut? Ai ucis prin bârfirea acestor oameni înaintea împăratului! Înainte de a-ţi mânji mâinile cu sângele celor nevinovaţi, trebuie ca, până dimineaţă, înainte de a răsări soarele, să-i eliberezi! Iar împăratului arată-i că cei condamnaţi sunt nevinovaţi şi că din invidie au fost clevetiţi. Îngrozit, împăratul s-a trezit şi la porunca sa, înainte de a răsări soarele, cei trei generali au fost eliberaţi. Aceasta este minunea Sfântului Nicolae.

MINUNEA SFÂNTULUI NICOLAE ÎN KOZANI

Veţi spune: «Astea s-au întâmplat ,,în vremea aceea”! Ne-aţi zăpăcit cu astfel de lucruri; mereu auzim ,,în vremea aceea”, ,,în vremea aceea”, ,,în vremea aceea”». Dar n-aveţi dreptate. N-a fost doar vremea aceea pentru minuni. Puterea lui Hristos nu s-a epuizat. Şi ieri, şi azi, şi mâine, şi până la sfârşitul veacului, până când răsare soarele şi curg izvoarele şi strălucesc stelele pe cer, puterea lui Hristos şi a sfinţilor Lui va face minuni. Vreţi o dovadă?

În anii 1943-45, eram în Kozani, capitala Macedoniei de Vest. Erau zile groaznice pentru neamul nostru. Gherilele arestaseră peste 300 de kozaniţi, oameni nevinovaţi; i-au închis în temniţa din Kozani şi se aştepta executarea lor. O mare nelinişte în întregul oraş. Răsărea ziua de 6 decembrie, ziua în care oraşul Kozani sărbătoreşte pe Sfântul Nicolae ca ocrotitor al său în frumoasa şi istorica biserică a Sfântului Nicolae – Kozani. Aşadar, sărbătoare în Kozani, dar creştinii niciodată nu mai fuseseră atât de trişti şi de supăraţi ca în acea zi; lacrimi curgeau din ochii lor. Atunci, ca predicator al oraşului, m-am suit în amvon stăpânit de o sfântă emoţie şi am spus următoarele puţine cuvinte:

• „Astăzi, Sfântul Nicolae – Kozani nu sărbătoreşte. Astăzi Sfântul Nicolae plânge şi e în doliu, pentru că oameni nevinovaţi sunt în temniţe. Aşa cum acei slăviţi generali erau în temniţe şi Sfântul Nicolae i-a salvat, aşa şi astăzi în temniţele din Kozani sunt aceşti oameni. În continuare, punându-mi în pericol viaţa, am făcut un apel dramatic către gherile, către căpitanul – Marcu (Vafeiadi), care stăpânea în acea regiune şi care era ca o fiară sălbatică, şi le-am spus: „În numele Nazarineanului, în numele dreptului, în numele omeniei, sunteţi obligaţi să-i eliberaţi pe aceşti oameni nevinovaţi în această zi sfântă a Sfântului Nicolae”.

Aşa am spus. Şi cu toate că mă adresam unor inimi tari, sfântul domoleşte şi cele mai învârtoşate caractere. Aşa cum soarele înmoaie ceara, aşa şi intervenţia sa a îmblânzit inimile acestor oameni. În aceeaşi seară, până să apună soarele, cei trei sute de kozaniţi erau liberi pe străzile din Kozani!

Iată, deci, că şi atunci, şi acum, şi întotdeauna, Sfântul Nicolae face minuni. Şi iată de ce minunea cu cei trei generali mă emoţionează foarte mult. A salvat în Lichia pe cei trei, când era trupeşte pe pământ, a salvat în Constantinopol pe cei trei, când era deja în cer, i-a salvat şi pe cei trei sute în Kozani în zilele noastre.

***

Să-l cinstim şi noi după vrednicie pe Sfântul Nicolae, iubiţii mei. Toţi avem vreun Nicolae în casa sau în familia noastră. Unii avem părinţi şi rude, care au purtat numele de Nicolae, iar acum se odihnesc în corturile drepţilor, unde şi noi ne vom muta (în ceea ce mă priveşte, tatăl meu se numea Nicolae, iar sărbătoarea de astăzi îmi aminteşte de copilăria pe care am trăit-o în satul meu). Alţii au persoane care sărbătoresc printre cei vii; trăiesc astăzi şi se luptă în societate cu valurile sălbatice ale materialismului şi ale ateismului. Să ne rugăm, pe de-o parte, pentru cei adormiţi ca Dumnezeu să le dăruiască odihnă, iar, pe de alta, pentru cei vii, ca să-i întărească să meargă din putere în putere şi din slavă în slavă, până când vor ajunge în acele sălaşe, unde îngerii şi arhanghelii şi Sfântul Nicolae se bucură şi împărăţesc lângă Sfânta Treime. Amin.

† Episcopul Augustin”

(traducere: Frăţia Ortodoxă Misionară „Sfinţii Trei Noi Ierarhi”, sursa: A.Kaplanoglu)

________________________

ΣΕΡBIKA

__________________________

6 Децембар/19 Децембар

СВЕТИ НИКОЛА ЧУДОТВОРИ И ДАНАС

Свети Никола, драги моји хришћани, епископ Мире и Ликије чији празник данас прослављамо, је један од највећих светитеља, звезда која сија на духовном небу наше Цркве. Веома је вољен у православном свету, посебно у нашој драгој домовини. Три хиљаде острваца што има у нашој домовини, малих и великих, који као локвањи плутају у плавим водама нашег мора. Не постоји оток и најмањи, да нема храм посвећен светом Николи. То су црквице које су саградили наши морепловци, који се боре дан и ноћ са дивљим валовима океана, и спасавају се, да, спасавају се кроз молитве светог Николе. Не, само на тим нашим благословеним отоцима, али и у целој земљи, где и да одемо, постоје црквице светог Николе. И у свом Православљу, у Србији и у Бугарској и у Румунији и у Русији, свуда где постоје православни хришћани, име светог Николе је познато. У нашој домовини у овај дан хиљаде – шта то говорим – стотине хиљада хришћана прославља његов празник јер носе његово име.

Свети Никола је био чудотворац, имао је дар од Бога да чини чуда. Која су чуда светог Николе, можете видети у Прологу. Ја, од мноштва његових чуда, желим да наведем само једно, које је на мене оставило посебан утисак. Објаснићу вам у наставку речи шта ме је то посебно дирнуло.

* * *

У доба светог Николе живеле су три војводе, славни мушкарци, официри,хероји који су победили у неколико наврата варварске хорде које су напале Византијску аутократорију. Спасили су народ и зато су постали омиљени у народу. Били су драги и светитељу, светом Николи, у неком тренутку их је критиковао јер су злоупотребили власт (не они али њихови војници), а онда се они нису показали непослушним већ су се покорили. Знате ли да често они који имају високе чинове, официри итд., не примају ни муву на свој мач, али ови официри, веома скромни, су прихватили критике светог Николе, исправили су своје погрешке, и казнили су војнике и своје нареднике који су злоупотребили власт у оним немирним временима. Били су веома омиљени, као што смо већ навели. Међутим човечанске ствари су залудне. „залудност, залудности, све је залудно“ (Црк. 1,2). Често људи падају са висине на дно. Ова три Римска официра су неправедно оптужени за уроту, а све то је изнео царски намесник, епарх Авлавије, они су пали у немилост доброг аутократора Констандина. Цар је био преварен, одузео им је чинове, наредио је да их затворе у затворе Констандинопоља. Тамо су њих тројица сазнали, да је издата наредба да им се одсеку главе, освануо је дан њиховог погубљења. Да ли су погубљени? Да ли је извршена смртна казна? Не! Шта се догодило? Чудо. Које чудо? У ноћи у затвору три осуђеника су се сетила Бога, сетили су се светог Николе, човека Божијег. Са сузама су се молили: „Свети Никола, немамо другог заштитника, осим тебе, учини своје чудо, ослободи нас, као некада у Ликији, што си ослободио три друга човека које су требали погубити“. И свети Никола је учинио своје чудо. У истом часу када су се они молили, у поноћ, нека не верују ово неверници, њихово право, ми верујемо да молбе и молитве светитеља чине чуда, док је спавао аутократор Констандин и епарх Авлавије, у сну им се јавља свети Никола. Критиковао је епарха и рекао му је: „ Шта си учинио? Сагрешио си што си цару та два човека оптужио! Пре него што своје руке обојиш  крвљу недужних, треба до јутра, пре изласка сунца да их ослободиш“. И  аутократору је светитељ јавио у сну  да су  осуђеници недужни и да су из зависти оговарани. Преплашени аутократор се пробудио, и са његовим наређењем пре него што је изашло сунце, три официра су ослобођена. То је било чудо светог Николе.

ЧУДО СВЕТОГ НИКОЛЕ У КОЗАНИЈУ

Рећи ћете ми: „то је било у оно време“! Са таквим узречицама сте нас заморили, стално слушамо „у оно време“, „у оно време“, „у оно време““. Нисте у праву. Није само оно време било за чуда. Снага Христова остаје неисцрпна. И јуче и данас и сутра, све до краја века, све док сунце излази и реке теку и сијају звезде на небу, сила Христова и његових светитеља ће чинити чуда. Желите ли доказ?

Година 1943-45 био сам у Козанију, престолници Западне Македоније. Били су то страшни дани за наш народ. Побуњеници су ухватили триста  мушкараца из Козанија, недужних људи, затворили су их у затвор у Козанију и очекивало се њихово погубљење. Велика агонија и неизвесност је завладала градом. Освануо је 6-ти Децембар, дан када Козани прославља светог Николу као заштитника свога града у лепом историјском храму Светог Николе у Козанију. Празник дакле у Козанију, али хришћани никада пре нису били толико тужни и забринути као онога дана, сузе су лиле са њихових лица. Тада сам као проповедник града се попео на амвон под влашћу светог осећања сам рекао следеће речи:

• «Данас не слави Свети Никола у Козанију. Данас Свети Никола жали и плаче, јер су недужни људи у затворима.Као што су они славни официри били у затвори и као што је и њих спасао свети Никола, тако и данас у затвору Козанија постоје такви људи».У наставку, доводећи мој живот у опасност, упутио сам један драматичан позив побуњеницима, посебно капетану Марку (Вафиади), који је владао у тој области и који је био као неукроћена зверка, и рекао сам им: «У име Назарећанина, у име правде, у име човечности, дужни сте да ослободите те недужне људе, на овај свети дан светог Николе, ослободите их».

Тако сам рекао. Знао сам да се обраћам тврдим срцима, утолико светитељ је омекшао и најчвршће карактере. Као што сунце омекшава свећу, тако и његова интервенција је омекшала срца тих људи. Исте вечери, пре него што је сунце зашло, 300 Козанита је било слободно на путевима Козанија! Ево тако и онда и сада и увек свети Никола чудотвори. Ево зашто ме посебно гањава чудо са три официра. Спасао је у Ликији тројицу када су телесно били на земљи, спасао је у Костандинопољу тројицу када су већ били на небу, и спасао је триста у Козанију у наше дане.

* * *

Испоштујмо и ми достојно светог Николу, драги моји. Сви неког Николу имамо у нашој кући или породици. Неко има родитеље и укућане који носе име Никола и сада се одмарају у дворима праведника, где ћемо се и ми преселити ( и код мене примера ради, мој отац се звао Никола, и данашњи празник ме подсећа на моје детињство које сам проживео у моме селу Лефкама на отоку Паросу). Неко има лица која данас славе међу живима, живе данас и боре се у друштву са дивљим валовима матријализма и атеизма. Замолимо, за упокојене нека Бог да одмора, а за живе нек их ојача да иду из победее у победу и из славе у славу, све док не стигну у дворе оне где анђели и арханђели и свети Никола се радују и царују поред свете Тројице. Амин.

† επίσκοπος Aυγουστίνος

(Говор Митрополита Флорине о. Августина у светом храму Светог Николе у Флорини 5-12-1981 вечерње)

13 Децембар/30 Новембар

AПОСТОЛ  АНДРЕЈ ПРВОЗВАНИ

(Прво познанство са Христом)

Данас, драги моји, наша света црква слави успомену на апостола Андреја. Андреј је један од дванаест ученика Христових. Предање говори, да је после Вазнесења Христовог проповедао еванђеље у Скитији и у Колхиди. Постоје и писмена сведочанства, да је проповедао у Витанији и у  Понду, у Пропондиди, у Халкидони, у Византији, у Македонији, у Тракији, у Тесалији и у Грчкој све до Херсона. Из Херсона се опет вратио у Византију, пошто је тамо поставио епископа Стахија, дошао је на Пелопонез. У Патри га је ухватио царски намесник  Егеат и разапео га на крсту  са главом према доле. То је светитељев крај. А који је био његов почетак? Данас се чита она еванђељска прича, која говори о првом познанству апостола Андреја са Христом (види. Јован. 1,35-52).

* * *

Андреј је родом био из Витсаиде. Потицао је из једне сиромашне рибарске породице . Глава породице је био Јона. Андреј и његов брат Симеон заједно са својим оцем су имали један мали чамац с којим су пецали на Галилејском језеру. Живели су скромним и мирним животом. Били су непознати осталом свету. Два брата, Андреј и Петар – тако је назван касније Симеон, су били веома племенита бића. Њихова интересовања нису се ограничавала само на њиховом занимању. Нису гледали само како би пецали, шта би јели и како би живели. Имали су и узвишенија интересовања. Као Јудејци у религији у којој су били, веровали су у истинитог Бога. Веровали су у оно што су их поучили Мојсије и пророци. Ишли су редовно у синагогу и из онога што су видели и прочитали у њиховом срцу се родила жива нада, да  се приближило време када ће доћи Месија Христос, који ће спасити Израиљ и цео свет.  Са том надом су живели ти сиромашни рибари Галилејски. Зато, када су чули да се на реци Јордан појавио пророк Јован, који је пророковао да долази Месија и који је позивао свет на покајање, Андреј и Петар  су одмах потрчали на Јордан и постали ученици Јована Претече. Колико им је било угодно да га слушају и гледају! Међутим, када је једног дана Христос као један странац прошетао поред обале, Јован, који га је познао, пун радости и усхићења га је представио Андреју и еванђелисти Јовану и рекао им: „Гле,  Јагње Божје“ (Јован. 1,36). Као и у другој прилици што је рекао, „Гле, јагње Божје које узима на себе грехе света! „  (Јован. 1,29). У то мало речи је утиснута тајна божанске икономије. Послушајмо. Као што примећује свети Хрисостом, Христос се не назива само „јагње“. То значи да Христос није само један од многих јагањаца које су сваке године клали  Јевреји за пасху, већ је посебно Јагње. Он је Избавитељ и Спаситељ света. Још и Златоусти, тумачећи рећ „јагње“  нам говори  да Христос није само једно од многих јагањаца које су сваке године клали Јевреји за пасху, већ је јединствено Јагње. Јагње чија праслика и сенка су јагањци Јевреја. Он је Избавитељ и Спаситељ света. Још тумачећи реч „узима“, примећује Хрисостом да је његова жртва на Голготи  била јединствена. Кроз ту јединствену жртву опраштају се грехови целога света. Увек Христос носи, узима, подиже грехове света кроз веру и вршење тајни божије еухаристије. Андреј и Јован, чим су чули речи Јована Претече, који је препоручио Христа као Избавитеља света, одлучили су да се приближе Христу и да га упознају поближе. Јован Претеча не би зажалио ако би они отишли од њега Христу. Радовао би се Read more »

СВЕТА ЕКАТАРИНА

Данас ћемо говорити о светој Екатарини, којy славимо данас.

* * *

Света Екатарина је живела у трећем веку после Христа. Рођена је у Александрији. Отац Конста, представник аутократора, и њена мајка су били идолопоклоници. Тако да је и она била идолопоклоница. Та мала девојчица је имала велику наклоност за слова. Студирала је све науке и читала је списе Грка и Латина. У доби од осамнаест година била је најпаметнија девојка у Александрији. Својом појавом је исто била једна од лепших жена. Са таквим даровима, телесним и умним, била је тражена млада. Важни младићи су је просили. Она је говорила, да не жели да се уда, унаточ свим притисцима њених. Ако неко жели да се уда, грех је да га спречавамо. Али ако је то једном грех, сто пута је грех да спречавамо једног човека, мушкарца или жену, који желе дати своје срце Богу. Брак је сребро, девичанство је злато. Изабери и узми. Ја, толико година што служим Господа, никада али никада нисам спречио човека да се венча. Увек сам подржавао жене и мушкарце који желе да се посвете Богу и да буду мисионарска и монашка лица. Слободу нам је дао Бог, сила је забрањена, посебно у тим стварима. Тако да су  присиљавали, свету Екатарину да се уда. Она није мрзела брак, али као узвишени дух хтела је да буде слободна. Не постоји само такав облик брака, на који смо навикли. Неко венчава домовину, неко науку, неко религију. Света Екатарина, да би избегла притиске, употребила је једну мудру досетку. Зашто је Хришћанин паметан, треба да има памет не овога света али Божију. Рекла је она својим родитељима: – Пошто сте толико упорни, прихватам да се удам, али под једним условом. – Који је то услов, дете моје? – Само ако се нађе један младић који је узвишенији од мене по лепоти, богатству, знању и науци, онда ћу се удати за њега. Почели су да траже, многих је било. Неки су били богати, али не толико лепи. Други су били  богати и лепи, али не образовани. Ретка ствар да се богатство, лепота и образовање сусретну код једне особе. Тако да се нико није могао наћи, а родитељи су били неутешни. Послали су је код једног филозофа аскете, који је живео у једној спиљи иван Александрије. Отишла је код њега да се посаветује шта да учини. Он јој рече: – Кћери моја, ја знам једној младића, не постоји други на овоме свету као што је он. Леп, богат, снажан, мудар као нико други. Екатарина се одушевила и рекла: – Желела бих да га видим. Рече јој аскета: – Учинићеш оно што ћу ти речи? –Хоћу. – Чуј ме добро (рече аскета и извади једну икону Богородице са Господом нашим Исусом Христом). Узми ову икону, иди својој кући, затвори се у своју собу и помоли се. А Богородица ће ти јавити шта да чиниш. Заиста Екатарина је узела икону, затворила се у собу, и помолила се, после поноћи се умори и заспа. Види тада један приказ. Видела је Богородицу да сија као месец и Божанско Детенце у њеном загрљају да сија као сунце, али Христово лице се окретало да не види Екатарину. Рече Богородица: – Дете моје, погледај ову девојку. Дошла је из далека, тражи да пронађе некога ко ће је волети и ко ће јој се посветити. Божанствено Детенце је одговорило љутито: – Не желим да је гледам. ― Зашто, дете моје? Она је најлепша девојка у Александрији. ― Не, Мајко Божија, она је ружна (била је ружна јер се још није крстила). Отишла је уплакана Екатарина. Отишла је код аскете и испричала му шта је уснила. ― Добро ти је рекао, рече аскета. Зато ако желиш да гледаш Христа да поверујеш у њега и да се крстиш.

Ускоро се ова велика личност Александрије  крстила и постала Хришћанка. Поново јој се јави Богородица. Овај пут Божанствено Детенце је погледало и дошао је рај у њено срце. Од онога часа Екатарина се посветила потпуно Христу. Постала је мисионар. То је чуо цар Максимин и позвао је на разговор, на крају је био принуђен да каже: Ја не могу да изађем на крај с тобом, али позваћу мудраце и научнике, математичаре, физичаре и астрономе да разговарају са тобом. Други дан, сто педесет мудраца је било на Максиминовом двору. А са друге стране сама Екатарина. Почео је разговор и потрајао је цео дан. Покушаји научника су исцрпљени. Дух Свети је осветлио Екатарину да им затвори уста свима. Један за другим су говорили: Слажемо се са Екатарином, верујем у Бога Екатарининог. А цар? Разбеснео се још више и наредио је да пресеку пред њим главе мудраца. Тако је тих сто педесет  мудраца исповедило Христа  и пошло путем мучеништва. После тога Максимин је бацио у затвор свету Екатарину. А затвореница је имала нове победе. Тамо је довела у веру многе што су је посећивали. Међу њима је била и жена Максиминова, царица Ав густа,  и њен чувар војвода Порфирије заједно са двеста својих војника. Сви они када су чули њене речи су поверовали у Христа. Међутим Максимин, са сатанским инатом,  не само да је остао неубеђен, али је наредио да свима одсеку главе, није се сажалио ни на своју жену! Сто педесет плус двеста, плус два то је триста педесет две (352) душе су ухваћене у мреже Христове кроз проповед свете Екатарине! Ускоро је дошао и њен крај, не причам вам појединости. Дуг је ред мучења, кроз која је прошла света Екатарина, најстрашнији је био котач са бодљама. И камен да си, ганућеш се ако прочиташ крај свете Екатарине. Пошто је клекла, уздигла руке и помолила се за цео свет. Затим је спустила главу коју су одсекли. Тако је предала своју свету душу, која је као бела голубица одлетела у небо. Свете мошти се чувају нетрулежне. Сви који не верују, нека иду да виде. Налази се на гори Синајској. То гнездо Христово кроз векове чувају Грци монаси. Захвалимо Богу за то. Можда су они последњи монаси, јер деца Грчке више не одлазе да буду монаси ни на Гору Синај ни на Свету Гору, имају друге одреднице….

Као поклоници тамо одлазе Израиљци, Египћани, Бедуини, Немци и Руси, да целивају свете мошти светитељкине, коју је Бог овенчао са три венца, девичанства, мучеништва, мудрости и науке. Ако погледамо њену икону, има прстен. Шта то значи? У другом јављању, које је видела, Христос јој даде прстен, биле су дакле заруке. Заруке, које се разликују од земаљских зарука. У часу када се једна девојка посвећује Богу, она се вери са Христом, који је „најлепши младожења од свих људи“ (стихир В. Среде).

* * *

Света Екатарина, драги моји, је подсетник нашега рода. Пример је пре свега за жене, зато што на своме уму имају само телесну лепоту а равнодушне су за духовност. Други је пример за мушкарце, јер се показују нижи од жена. Пример је за  нас свештеника, јер не доводимо душе Христу као она, него их терамо од Христа. Завршавам и желим, од жена да се пројаве мајке које ће отхранити хероје, а од мушкараца нека се пројаве мученици. Томе чуду се надам од мајке, од жене. Амин.

† επίσκοπος Aυγουστίνος
(Почетак вечерњег говора у Светом храму Свете Тројице у Птолемаиди, Недеља 26-11-1978)

ΟΙ ΙΕΡΟΙ ΚΑΝΟΝΕΣ ΠΟΥ ΚΑΤΑΔΙΚΑΖΟΥΝ ΤΟΥΣ ΟΙΚΟΥΜΕΝΙΣΤΑΣ

КАНОНИ СВЕТИХ ВАСЕЉЕНСКИХ САБОРА О ЈЕРЕСИ

ПОГОВОР

Шта кажу свети Оци за јеретике?

http://www.pravoverje.com/Otpadnistvo/Protiv%20ekumenista/Judin%20poljubac/Vpoglavlje%20kanoni

7 . правило Св. Апостола

Ако који епископ или презвитер или ђакон буде светковао свети дан Пасхе (Васкраса) пре пролећне равнодневнице заједно са Јудејима нека се свргне.

10. правило Св. Апостола

Који се заједно са одлученим, ма било и у кући, буде молио, нека се одлучи.

11. правило Св. Апостола

Клирик, који се буде молио заједно са свргнутим клириком, нека се свргне и он.

45. правило Св. Апостола

Епископ, или презвитер, или ђакон, који се са јеретицима само и молио буде, нека се одлучи; ако им пак допусти, као клирицима, да што раде, нека се свргне.

46 . правило Св. Апостола

Заповиједамо да се свргне епископ, или презвитер, који призна крштење или жртву јеретика. Јер: како се слаже Христос с велијаром? или какав удио има вјерни са невјерником?

48. правило Св. Апостола

Епископ, или презвитер, или ђакон, који прими од кога друго рукоположење, нека се свргне и он и онај, који га је рукоположио, осим ако се не докаже да од јеретика има рукоположење. Јер, који су од таквих крштени или рукоположени, не могу бити ни вјерни ни клирици.

64 . правило Св. Апостола

Ако који клирик или световњак пође у синагогу Јудејску или јеретичку да се моли, нека буде свргнут и одлучен.

70. правило Св. Апостола

Ако који епископ или презвитер или ђакон или други из именика клирика буде постио заједно са јудејима, или светковао са њима њихове празнике, или примао од њих њихове празничне дарове као пресне хлебове или шта слично нека буде свргнут, а ако то учини световњак нека се одлучи.

71 . правило Св. Апостола

Ако који хришћанин принесе уља у светилиште незнабожачко, или у јудејску синагогу, или пали свеће, када су празници јеретички, нека се одлучи.

1. канон Антиохијског Помесног Сабора

Сви они, који се усуде да повреде наредбу Светог и Великог Сабора, који се сакупио у Никеји у присуству благочестивог и Богу омиљенога Цара Константина, у погледу празника спаситељне Пасхе, имају бити одлучени и искључени из Цркве, ако по својој расположности к препирању остану упорни противу добре установе…

2. правило четвртог помесног Антиохијског сабора

Сви они, који долазе у Цркву и слушају Свето Писмо, али који неће да учествују заједно са народом у молитви, или се одвраћају од светог Причешћа и евхаристије по неком противљењу, такви имају бити искључени из Цркве док се не исповеде и не принесу плодове покајања, и тада, када узмоле моћи ће добити опроштај. Нити треба имати општења са онима , који су одлучени, нити одлазити у куће и молити се са онима , који се са Црквом не моле, нити примати у једну Цркву оне, који се туђе од зборова, што у другој цркви бивају. Нађе ли се пак који епископ или презвитер или ђакон, или други из клира, да општи са онима који су одлучени, нека буде одлучен и он, као човек, који ред Црквени помућује.

9. правило Картагенског сабора

Ако који епископ или презвитер прими у општење оне, који су заслужно због својих преступа били искључени из Цркве, мора и он потпасти онаквој истој осуди…

Канонски одговор св. Тимотеја Александријског бр.9

На питање да ли може један клирик да се моли у присуству аријанаца или других јеретика, или му то ништа не шкоди, кад се он моли или чини принос.

Одговор:

На божанственоме приносу ђакон прије времена целивања казује: „Који сте ван општења, одлазите“, не смеју дакле присуствовати, осим ако обећају да ће се покајати и да ће оставити јерес.

33. правило Лаодикијског Сабора

С јеретицима или расколницима не сме се заједно молити.

9. правило Лаодикијског Сабора

Не може се допустити, да они, који припадају Цркви полазе ради молитве или службе у гробља или у такозване мученичке храмове јеретика, а који то чине, ако су верни, имају бити ван општења за неко време. Покају ли се и исповеде да су згрешили, нека се опет приме.

32. правило Лаодикијског Сабора

Не треба примати јеретичких благослова, јер су они више злословља него ли благослови.

34. правило Лаодикијског Сабора

Ниједан хришћанин не сме остављати мученике Христове и обраћати се лажним мученицима, тј. јеретичкима, или који су прије јеретици били, јер су ови далеки од Бога. Нека су дакле анатема, који се к њима обраћају.

37. правило Лаодикијског Сабора

Празничне дарове, које шаљу Јудеји или јеретици, не треба примати, нити заједно с њима празновати.

38. правило Лаодикијског Сабора

Не сме се празновати заједно са незнабошцима, нити општити у њиховом безбожју.

6. правило Лаодикијског Сабора

Не може се допуштати јеретицима, који остају упорни у јереси да улазе у дом Божји.

7. правило Лаодикијског Сабора

Који се обраћају из јереси….не смеју се примати док не предаду анатеми сваку јерес, а особито ону, у којој су прије били, и тек онда они које они називају вернима пошто изуче символ вере и буду помазани светим миром, нека се приме у општење светих тајни.

10. правило Лаодикијског Сабора

Који Цркви припадају, не смеју равнодушно женити своју децу са јеретицима.

31. правило Лаодикијског Сабора

Ни са каквим јеретиком не сме се брак склапати или за такве давати синове или кћери, него напротив треба њих узимати, ако обећају, да ће (православни) хришћани постати.

72 . правило Трулског (шестог Васељенског) Сабора

Нека не буде допуштено човеку православноме да се сједини са женом јерети~ком, нити жени православној да се венча са човеком јеретиком, а ако се открије да је ко тако што учинио, брак нека се сматра не ваљаним и незаконита свеза нека се развргне, јер не треба да се меша оно, што се не може мешати, нити састављати са овцом вука, ни са Христовим уделом наследство јеретика; а ко преступи ово, што смо ми установили нека се одлучи….

5. правило Св . Василија Великог

Јеретике, који се при крају живота кају, треба примати, али примати их , разуме се, не без разбора, него испитавши, да ли показују право покајање, и да ли могу представити плодове, који сведоче о њиховом старању да се спасу. Канони Светих Васељенских Сабора о јереси 207

1. правило Картагенског Сабора

Они који су крштени од јеретика треба да се поново крсте да би били примљени у Цркву.

15. канон

А они, који се одељују од општења са својим епископом због какве јереси, која је од светих сабора, или Отаца осуђена, то јест кад он јавно проповеда јерес и отворено о њој у цркви учи, такви не само што неће подлећи казни по правилима за то, што су прије саборнога разбора оделили се од таквога епископа, него ће напротив бити заслужни части која православнима пристоји. Јер они нису осудили епископе, него назовиепископе и назовиучитеље, нити су расколом порушили јединство Цркве, него напротив похитали су да ослободе Цркву од раскола и раздељења.“

46. правло св. Никифора Исповедника

У цркве које су основали јеретици, напомињемо да се може ући само по нужди, и то као у просту кућу, и само када се положи крст на средину може се ту и певати; али у олтар се не сме улазити, нити кадити нити се молити, нити палити кандило или свећу. Јеретици су сви, који уче противно православној вери, било да су они одавна или од скора одлучени од Цркве, било да следе старој или некој новој јереси.

(Зонара, Тумачење 2. Вас. 6, Ат.синт.2,182)

Учење (јеретичко) противној православној вери не мора се у осталом тицати основе православног веровања, па да се дотични сматра јеретиком, него је доста да он греши и у само неком догмату и већ је јеретик. Под именом јеретик подразумевају се и они који призивају и исповедају нашу тајну али који греше тек у неким питањима учења православног и у томе другачије мисли од православних.

(Зонара,Тумачење 14. правила,

IV Васељенског сабора)

Еванђелист Јован нам каже: „Сваки који преступа и не остаје у учењу Христовом, тај Бога нема, а који остаје у учењу Христовом, он има и Оца и Сина. Ако неко долази к вама и ово учење не доноси, не примајте га у кући и не поздрављајте се. Јер ко се поздравља с њим, учествује у његовим злим делима“ (2.Јован 9-11).
„Они (Латини), свети владико, ни један од важнијих делова вере нису оставили нетрауматизован и неизмењен. Зато, не само да се одсецају од увек правог и доброг и лепог Тела Христовог, него се предају и Сатани…“ (Светогорски оци аутократору Михаилу Палеологу после лажног уједињења у Ферари у Флорентији).
Папизам је осуђен као јерес од Сабора на челу са В. Фотијем (879-880 п.Х.) и  од Сабора у Констандинграду 1351, када су анатемисани католици.
Свети Козма назива папу антихристом и каже: „Папу проклињите, он ће бити разлог“.У Симболу Вере исповедамо да сви православни верујемо „у једну свету, саборну и апостолску Цркву“.

ΝΕΩΤΕΡΑ ΑΠΟ ΤΟΝ ΕΠΙΣΚΟΠΟ ΑΡΤΕΜΙΟ

Κυριακή 21-11-2010
Στο ξενοδοχείο που διανυκτέρευσε ο άγιος επίσκοπος του Κοσσυφοπεδίου Αρτέμιος τον επισκέφθηκαν πολλοί χριστιανοί για να πάρουν την ευχή του.
Στην διαδρομή πρός το Βελιγράδι ο λαός τον υποδέχονταν και τον χειροκροτούσε, τον χαιρετούσε και ζητούσε την ευχή του.
Τώρα βρίσκεται σε σπίτι στο Βελιγράδι.
Βρίσκεται υπό συνεχή παρακολούθησι.
Μόλις βγή από το σπίτι, τον ακολουθεί ένα αυτοκίνητο από μπροστά και ένα από πίσω.
Οι αστυνομικοί με τα πολιτικά του είπαν ότι έχουν αυτές τις εντολές.
Να τον παρακολουθούν ασταμάτητα. Λυσσομανούν κυριολεκτικά κινούντες γη και ουρανό για να τον εξοντώσουν.
Ολος ο κρατικός μηχανισμός βρίσκεται επί ποδός εκτελώντας εντολές κάποιων δεσποτάδων που έχουν γίνει προ πολλού υποχείρια του Πάπα και των σκοτεινών δυνάμεων. Δεν υπάρχει δημοκρατία στην Σερβία. Υπάρχει ένα κράτος φόβου και τρόμου.
Ας προσευχηθούμε, για να βάλει ο Θεός το χέρι του.

Από το μπλόγκ· “Αναστάσιος”

Σήμερα των Εισοδίων στη Σερβία εορτάζεται η Σύναξη των Αρχαγγέλων (είναι με το παλαιό η Εκκλησία της Σερβίας).Στον εσπερινό της εορτής των Αρχαγγέλων, πριν από 50 χρόνια εκάρη μοναχός από τον ίδιο τον Όσιο Ιουστίνο (Πόποβιτς) ο Μητροπολίτης Ράσκας και Πρισρένης Αρτέμιος.
Τι τραγικό και σημαδιακό :Ακριβώς 50 χρόνια μετά, την ίδια μέρα, «αδελφοί» του, «συμμαθητές» του παρά τω π. Ιουστίνω να ανακοινώνουν την … καθαίρεσή του καταπατώντας κάθε έννοια κανόνων και ηθικής.
«Αρτεμίου του Σεβασμιωτάτου και θεοπροβλήτου Μητροπολίτου της Αγιωτάτης Μητροπόλεως Ράσκας και Πρισρένης πολλά τα έτη»! (π. Αναστάσιος)

Ο επίσκοπος Αρτέμιος βαδίζει τον δρόμο του»μαρτυρίου»

Ο επίσκοπος Αρτέμιος βαδίζει τον δρόμο του»μαρτυρίου», αποδεικνύοντας συγχρόνως σε όσους του πετάνε «λάσπη» οτι το φρόνημα του, η πίστη του, η πατρική αγάπη του προς το ποίμνιό του, ξεπερνούν κατά πολύ τις μικρότητες των συνεπισκόπων του.
Αλήθεια γελοιοποιούνται – οι ισχυροί κατά κόσμον- αυτοί επίσκοποι της Ιεραρχίας, όταν ένα γεροντάκι με νεανικό όμως φρόνημα παλεύει να κρατήσει αυτά που παρέλαβε όταν βρισκόταν κοντά στον Άγιο Ιουστίνο Πόποβιτς.
Όλα αυτά δηλώνουν το σταθερό του περπάτημα, η γαλήνια όψη του, ο αργός αλλά σταθερός λόγος του, μετρημένος και ζυγισμένος, η ανεπιτήδευτη απλότητά του, το συγκρατημένο χαμόγελό του, το πολύ πονεμένο βλέμμα του όταν αναφέρεται στην επισκοπή του και στα πνευματικά του παιδιά, το ανύσταχτο ενδιαφέρον του για το μέλλον τους, και το πατρικό του βλέμμα όταν βλέπει αυτό το πλήθος του κόσμου.
Κόσμος που ταξίδεψε ώρες για να βρεθεί κοντά του και να πάρει την ευχή του, από τις μικρότερες ηλικίες μέχρι τις μεγαλύτερες.
Μήπως ενοχλούσαν τους επισκόπους της Ιεραρχίας τα βουρκωμένα μάτια του όταν άκουγε παραδοσιακά τραγούδια από το Κόσσοβο, όταν τα τραγουδούσαν οι πιστοί που είχαν έρθει από εκεί για να πάρουν την ευχή του;
Μήπως τους ενοχλούσε η αγάπη των πνευματικών του παιδιών;
Μήπως τους ενοχλούσε το τεράστιο πνευματικό του έργο στην επισκοπή του;
Μήπως δεν ανέχονταν την καθαρή και ανόθευτη παρακαταθήκη που παρέλαβε από τον Άγιο Ιουστίνο;
Μήπως δε άντεχαν την καρτερία του στην εξορία;
Μήπως ζήλεψαν την συνεχή επαγρύπνηση για το μέλλον των πνευματικών του παιδιών μοναχών και λαϊκών;
Μήπως τους δημιουργεί τύψεις η απλότητά του και η απέχθειά του σε κολακείες και επαινετικά λόγια;
Μήπως τους ενοχλούσε το γεγονός ότι γινόταν δεκτός με πολλή αγάπη και σεβασμό από πολλές μοναστικές αδελφότητες και εκτός της επισκοπής του στον καιρό μάλιστα της εξορίας του;
Μήπως δεν άντεξαν την ανεξικακία του όταν δεν εκφραζόταν ούτε με υπαινιγμό για πρόσωπα και πράγματα που τον αδίκησαν κατάφορα;
Γιατί δεν λένε σε τί παράπτωμα έπεσε ο ε. Αρτέμιος;
Γιατί δεν έχουν δικαιωθεί σε κανένα δικαστήριο;
Γιατί δικάζουν και καταδικάζουν με πρωτάκουστες στην εκκλησιαστική ιστορία ποινές χωρίς να έχουν να καταθέσουν τίποτε αξιόποινο;
Γιατί χρησιμοποιούν βία, και τραμπουκισμό; δεν καταλαβαίνουν ότι η μισαλλοδοξία και το μένος τους, τους εκθέτουν;
Μια απλή βόλτα να κάνει κάποιος στα λεγόμενα τους μέσα από συνεντεύξεις τους θα πειστεί για το χαρακτήρα τους.
Ο επίσκοπος Αρτέμιος ήταν και είναι το δοκάρι στα μάτια τους.
Μικρόσωμος στο σώμα γίγαντας στο πνεύμα.
Δεν θα μπορέσουν να ησυχάσουν αυτοί οι Επίσκοποι και πολύ σύντομα πιστεύω θα δείξουν το πρόσωπό τους ακόμη περισσότερο.
Πολλοί που δεν γνωρίζουν, θα ξαφνιαστούν και θα θαυμάσουν την μορφή και τη στάση του επισκόπου Αρτεμίου, και θα σιχαθούν και θα αγανακτήσουν από τις ενέργειες των συνεπισκόπων του, που εκτός άλλων διαθέτουν και βαρύγδουπα ονόματα στους ακαδημαϊκούς θεολογικούς κύκλους.
Ο επίσκοπος Αρτέμιος δεν θα υποχωρήσει, ούτε θα μπορέσουν να τον φιμώσουν ή θα συνεχίσει ή θα «τελειώσει» και στις δύο περιπτώσεις θα «λάμψει».
Ο Θεός να δίνει δύναμη στον μαρτυρικό επίσκοπο Αρτέμιο και να έχουμε την ευχή του.

www.anastasiosk.blogspot.com

Σάββατο 20-11-2010

EKTAKTO

ΑΝΑΚΟΙΝΩΘΕΝ

Φυλάκιση σέ ἐξέλιξη – Ζήτημα ζωῆς καί θανάτου

• Τή στιγμή πού γράφονται αὐτές οἱ γραμμές ὁ Σεβασμιώτατος Ἀρτέμιος φρουρεῖται ΧΩΡΙΣ ΕΝΤΑΛΜΑ ΣΥΛΛΗΨΗΣ ΕΝΑΝΤΙΟΝ ΤΟΥ καί ΜΕ ΣΟΒΑΡΟ ΚΑΡΔΙΑΚΟ ΕΠΕΙΣΟΔΙΟ σέ ξενοδοχεῖο στό Κράλιεβο τῆς Σερβίας.

Σέ λίγο θά μετακινηθεῖ πρός ἄγνωστη κατεύθυνση, ἐνῶ κινδυνεύει ἡ ζωή του.

Νωρίς σήμερα τά χαράματα ἰσχυρή ἀστυνομική δύναμη τοῦ Κοσόβου συνοδευόμενη ἀπό εἰδικούς ἀστυνομικούς μέ πολιτική περιβολή ἀπό τό Βελιγράδι, μέ τήν παρουσία τῆς ΕULEX (Εὐρωπαϊκή Ἀστυνομία Κοσσυφοπεδίου) εἰσέβαλε στό Μοναστήρι Duboki Potok, ὅπου κατέλυσε ὁ Σεβασμιώτατος Ἀρτέμιος, ὅπου χθές τό πρωί ὁ ἴδιος τέλεσε τήν θεία Λειτουργία μαζί μέ κληρικούς, μοναχούς, μοναχές καί πιστό λαό.

Προηγουμένως ἡ ἴδια δύναμη ἀστυνομικῶν μέ ἐπικεφαλῆς τόν ἐπίσκοπο Θεοδόσιο εἰσέβαλε σέ κοντινό ἔρημο μοναστήρι, ὅπου χθές κατέλυσαν 20 μοναχές τοῦ Ἀρτεμίου, καί τίς ἐξεδίωξε. Ὁ ἴδιος μάλιστα ὁ Θεοδόσιος ἔδιωξε βιαιοπραγόντας μέ τά χέρια του τήν Ἡγουμένη Σάρα.

Ὁ νεοεκλεγείς ἐπίσκοπος Ράσκας καί Πριζρένης Θεοδόσιος, ὁ ὁποῖος μέχρι χθές ἦταν βοηθός ἐπίσκοπος τοῦ Ἀρτεμίου καί πνευματικό τέκνο του, ἦταν ἐπίσης ὁ ἐπικεφαλῆς καί τῆς βίαιης ἔξωσης τοῦ Ἀρτεμίου καί τῶν Μοναχῶν του ἀπό τό μοναστήρι Duboki Potok, ἄλλως ἐπικεφαλῆς τῆς βίαιης ἔξωσης τοῦ πνευματικοῦ πατέρα του καί τῶν ἀδελφῶν του.

Ἡ ὅλη ἐπιχείρηση διηυθύνετο ἀπευθείας άπό τό Πατριαρχεῖο Σερβίας, τό ὁποῖο κατέθεσε μήνυση χθές βράδυ ἐναντίον τοῦ Σεβασμιωτάτου Ἀρτεμίου γιά «καταπάτηση περιουσίας», μετά καί ἀπό σύσκεψη πού προηγήθηκε στό Πατριαρχεῖο μεταξύ τῶν μελῶν τῆς Διαρκοῦς Ἱερᾶς Συνόδου καί τοῦ Ὑπουργοῦ Δημοσίας Τάξεως καί τοῦ Ὑπουργοῦ Θρησκευμάτων.

Μηνύθηκαν ἐπίσης ὅλοι οἱ μοναχοί τοῦ Ἀρτεμίου πού συμμετεῖχαν στή θεία Λειτουργία καί στήν ἀπόπειρα ἐπιστροφῆς στά μοναστήρια τά ὁποῖα ἐγκατέλειψαν πρό μηνῶν διαμαρτυρόμενοι γιά τήν άδικη ἀπόφαση ἐναντίον τοῦ Σεβασμιωτάτου Ἀρτεμίου.

Οἱ Μοναχοί ἐξώσθησαν τῆς Μονῆς διά τῆς βίας. Ἄλλοι διακορπίσθηκαν καί μερικοί συνελλήφθησαν.

Κατόπιν οἱ ἀστυνομικές δυνάμεις, ἀφοῦ ἔσπασαν τήν πόρτα ὅπου ὁ Σεβασμιώτατος εὑρίσκετο, διά τῆς βίας ἔσυραν ἔξω τόν Σεβασμιώτατο καί τόν ἀνάγκασαν νά τούς ἀκολουθήσει μᾶλλον με κατεύθυνση τό Βελιγράδι.

Καθ᾿ ὁδόν ὁ ταλαιπωρημένος καί φιλάσθενος Σεβασμιώτατος ἔνιωσε ἰσχυρό πόνο στήν καρδιά καί ζήτησε νά τύχει στοιχειώδους ἰατρικῆς περιθάλψεως.

Οἱ ἀστυνομικοί ἁπλῶς τοῦ ἐπέτρεψαν νά καταλύσει προσωρινά σέ ξενοδοχεῖο τοῦ Κράλιεβο.

Αὐτή τή στιγμή ὁ Σεβασμιώτατος βρίσκεται σέ κρίσιμη κατάσταση στό ξενοδοχεῖο, ἀποκλεισμένος ἀπό τούς μοναχούς του, ἐνῶ ἀπ᾿ ἔξω περιμένουν οἱ ἀστυνομικοί μέ πολιτική περιβολή νά τόν μεταφέρουν, ποῦ;

Στή φυλακή;

Στό Πατριαρχεῖο γιά ἐγκλεισμό, ὅπως εἶχε δηλώσει ὁ Πατριάρχης; Πρός τό παρόν ἄγνωστο.

Κάνουμε ἔκκληση πρός ὅλες τίς ὀργανώσεις ἀνθρωπίνων δικαιωμάτων, πρός τόν νομικό κόσμο καί πρός ὅσους μποροῦν νά βοηθήσουν:

Αὐτή τή στιγμή καταπατοῦνται στοιχειώδη ἀνθρώπινα δικαιώματα τοῦ Σεβασμιωτάτου καί τῶν Μοναχῶν του.

Ὁδηγεῖται χωρίς ἔνταλμα καί χωρίς στοιχεῖα στή φυλακή, ἐνῶ κινδυνεύει ἄμεσα ἡ σωματική του ἀκεραιότητα ἀπό τή βία πού ἀσκήθηκε ἐπάνω του, ἀπό ὅλη τήν νυχτερινή ἀγρυπνία, τό βιαστικό ταξίδι καί τήν ἐναλλαγή τῶν περιπολικῶν.

__________________

ΣTA ΡOYMANIKA

______________________

COMUNICAT URGENT

SÂMBĂTĂ 20.11.2010.

ÎNTEMNIŢARE ÎN DESFĂŞURARE – O CHESTIUNE DE VIAŢĂ ŞI DE MOARTE

În momentul în care se scriu aceste rânduri PS Artemie este păzit FĂRĂ ORDIN DE ARESTARE ÎMPOTRIVA SA ŞI CU O SERIOASĂ PROBLEMĂ CARDIACĂ LA UN HOTEL DIN KRALJEVO, SERBIA.
Peste puţin timp va fi dus într-o direcţie necunoscută, în timp dar viaţa îi este în pericol.

Astăzi, devreme în zori, puternice forţe ale Poliţiei din Kosovo, însoţite de poliţişti speciali îmbrăcaţi civil, de la Belgrad, în prezenţa EULEX (Poliţia Europeană pentru Kosovo) a intrat în Mânăstirea Dupoki Potok, unde se retrase PS Artemie şi unde, ieri dimineaţă, el însuşi a săvârşit Dumnezeiasca Liturghie împreună cu clerici, monahi, monahii şi credinciosul popor.
Anterior, aceleaşi forţe poliţieneşti, avându-l în frunte pe Episcopul Teodosie, au intrat în mânăstirea pustie din apropiere, unde ieri se retraseseră 20 de călugăriţe ale lui Artemie şi le-au izgonit.
Mai mult, însuşi Teodosie a izgonit-o pe egumena Sara, îmbrâncind-o cu mâinile.
Nou-alesul Episcop de Raşka şi Prizren, Teodosie, care până ieri era Episcopul vicar al lui Artemie şi fiul lui duhovnicesc, a fost de asemenea capul evacuării violente a Părintelui său duhovnicesc şi a fraţilor lui.
Toată operaţiunea a fost condusă direct de către Patriarhia Serbiei, care a intentat un proces aseară împotriva PS Artemie pentru „violarea proprietăţii”, în urma unei întâlniri, ce a avut loc mai înainte la Patriarhie, între membri Sfântului Sinod Permanent, Ministrul Ordinii Publice şi Ministrul Cultelor.
Au fost daţi în judecată şi toţi monahii lui Artemie, care au participat la Dumnezeiasca Liturghie, în încercarea de întoarcere în mânăstirile pe care le-au părăsit cu câteva luni în urmă, protestând pentru nedreapta hotărâre împotriva PS Artemie.
Monahii au fost expulzaţi din mânăstire cu forţa.
Unii s-au împrăştiat, iar câţiva au fost arestaţi.
Apoi, forţele de poliţie, după ce au spart uşa unde se afla Preasfinţitul, l-au târât afară cu forţa pe Preasfinţitul şi l-au obligat să-i urmeze cu direcţia – zice-se – Belgrad.
Pe drum, Preasfinţitul, fiind slăbit şi bolnăvicios, a simţit o durere puternică în inimă şi a solicitat îngrijire medicală imediată.
Poliţiştii i-au permis doar să tragă temporar la un hotel din Kraljevo.
În acest moment, Preasfinţitul se află într-o situaţie critică la hotel, izolat de monahii săi, în timp ce afară poliţişti în haine civile îl aşteaptă să-l ducă, unde?
În închisoare?

La Patriarhie pentru zăvorâre, aşa cum declarase Patriarhul? Până în prezent nu se ştie.
Facem apel către toate organizaţiile pentru drepturile omului, către lumea juridică şi către toţi cei care pot să ajute:
În acest moment se încalcă drepturile umane elementare ale Preasfinţitului şi ale monahilor săi.
Este condus fără mandat şi fără dovezi în închisoare şi în timp ce îi este pusă în pericol în mod direct integritatea fizică din cauza violenţei exercitată asupra sa, din cauza privegherii de toată noaptea, a călătoriei grăbite şi a alternării gardienilor.

(traducere: Frăţia Ortodoxă Misionară „Sfinţii Trei Noi Ierarhi”

ΣΥΝΕΛΗΦΘΗ Ο ΕΠΙΣΚΟΠΟΣ ΑΡΤΕΜΙΟΣ

ΕΣΠΑΣΑΝ ΤΗΝ ΠΟΡΤΑ ΤΟΥ ΔΩΜΑΤΙΟΥ ΤΟΥ ΚΑΙ ΤΟΝ ΣΥΝΕΛΑΒΑΝ, ΧΩΡΙΣ ΝΑ ΦΕΡΕΙ ΑΝΤΙΣΤΑΣΗ.

Ο Θεοδόσιος με αστυνομικούς μπήκε στο Μοναστήρι που ήταν οι μοναχές με την ηγουμένη Σάρα και τις πέταξε έξω. Οι μοναχές δεν έφεραν καμμία αντίσταση. Βγήκαν στον δρόμο τραγουδώντας.

Αυτά που έγιναν στον Ιερό Χρυσόστομο και στους μεγάλους πατέρας της Εκκλησίας επαναλαμβάνονται στην Σέρβικη Εκκλησία.

Οι προδότες στεφανώνονται και οι αληθινοί ποιμένες διώκονται

______

ΣΤΑ ΡΟΥΜΑΝΙΚΑ

______________

P.S. ARTEMIE, EPISCOPUL CANONIC DE KOSOVO, A FOST ARESTAT –

EPISCOPUL ARTEMIE A FOST ARESTAT. AU SPART UŞA CAMEREI SALE ŞI L-AU ARESTAT FĂRĂ CA EL SĂ SE ÎMPOTRIVEASCĂ.

Teodosie împreună cu poliţiştii a intrat în Mănăstirea în care erau monahiile  cu egumena Sarra şi le-a aruncat afară. Monahiile nu au arătat nicio împotrivire. Au ieşit în drum cântând.

Cele care s-au întâmplat Sfântului Ioan Gură de Aur şi marilor părinţi ai Bisericii se repetă în Biserica Serbiei. Trădătorii sunt încoronaţi, iar adevăraţii păstori sunt prigoniţi.

(traducere: Frăţia Ortodoxă Misionară „Sfinţii Trei Noi Ierarhi”, sursa: http://www.augoustinos-kantiotis.gr/?p=17132)

ΜΕ 21 ΨΗΦΟΥΣ ΙΕΡΑΡΧΩΝ ΤΗΣ ΣΕΡΒΙΑΣ «ΚΑΘΑΙΡΕΘΗ»

Ο ΚΑΝΟΝΙΚΟΣ ΕΠΙΣΚΟΠΟΣ ΤΟΥ ΚΟΣΣΥΦΟΠΕΔΙΟΥ ΑΡΤΕΜΙΟΣ

Πολιτικό φιλοδυτικό κόμμα κατάντησαν οι Οικουμενισταί ιεράρχαι την Εκκλησία της Σερβίας. Έκαναν ψηφοφορία για να καθαιρέσουν τον Αρτέμιο και τον καθαίρεσαν με 21 ψήφους.
Σεβαστέ μας Μητροπολίτα Αρτέμιε, «είναι τίτλος τιμής να καθαιρεθείς από τέτοιους δεσποτάδες» (Μητροπολίτης Φλωρίνης π. Αυγουστίνος).

13 Ιεράρχες της Σέρβικης Ορθόδοξης Εκκλησίας ψήφισαν κατά της καθαιρέσεως του κανονικού ορθοδόξου Μητροπολίτου του Κοσσυφοπεδίου Αρτέμιου.

ΔΙΩΧΝΟΥΝ ΤΟΥΣ ΑΝΤΙΔΡΑΣΤΙΚΟΥΣ ΚΑΙ ANOIΓOYN TON ΔΡOMO ΣTHN ΣERBIA ΓIA ΤΗΝ ΕΛΕΥΣΗ ΤΟΥ ΠΑΠΑ ΤΟ 2013!!!

Ο Μητροπολίτης του Κοσσυφοπεδίου Αρτέμιος παίρνει τον έλεγχο της Μητροπόλεώς του. Θέτοντας τέρμα στην παρανομία των Οικουμενιστών επισκόπων και στον σφετεριστή της Μητροπόλεώς του Θεοδόσιο

O επίσκοπος Αρτέμιοs βρίσκεται από χθες το βράδυ με 50 μοναχούς στο έδαφος της Επισκοπής του. Σήμερα το πρωί  τέλεσε το  μυστήριο της Θείας Ευχαριστίας μέσα σε κατανυκτική ατμόσφαιρα, παρουσία των μοναχών και 100 περίπου ορθοδόξων πιστών από το βόρειο τμήμα του Κοσσυφοπεδίου, στο μοναστήρι της δειγματοληψίας στη Ιμπάρ Kolašanu του Zubin Potok... Κοντά στο μοναστήρι υπάρχει σημαντική δύναμη Ιταλών καραμπινιέρων και Γάλλων στρατιωτών της KFOR και τα μέλη της Αστυνομικής Υπηρεσίας του Κοσσυφοπεδίου.

• Μετά την Θεία λειτουργία ο επίσκοπος Αρτέμιος είπε ότι δεν κάνει σχίσμα στην Ορθόδοξη Εκκλησία, αλλά προσπαθεί να αποκαταστήσει την τάξη στη Μητρόπολη Ράσκας και Πριζρένης, που παραβιάστηκε. «Δεν λαμβάνουμε τίποτα και από κανέναν», είπε, «απλώς προσπαθούμε να διατηρήσουμε ό,τι έχουμε παραλάβει από τους ένδοξους προγόνους μας. Θα μας επιτεθούν και πάλι, αλλά δεν πρέπει να φοβόμαστε…».

Το πλήθος των μοναχών και ιερομονάχων που τον περιστοιχίζει αποτελεί την ελπίδα του πιστού Σέρβικου λαού, που δεν συμφωνεί με τα οικουμενιστικά ανοίγματα του νέου 80χρονου Σέρβου Πατριάρχου και των κακών αρχιερέων, που οδηγούν το σκάφος της Σέρβικης Ορθόδοξης Εκκλησίας στην αγκαλιά του αντίχριστου Πάπα.
Ο διωκόμενος επίσκοπος Αρτέμιος με πλειάδα Σέρβων ιερομονάχων είναι η αγωνιζομένη Σέρβικη Ορθόδοξη Εκκλησία, που θα πατήσει φρένο στην ξέφρενη πορεία των φιλοπαπικών ιεραρχών της Σερβίας.
Η Εκκλησία μας δεν σταμάτησε να γεννά ήρωες και μάρτυρες. «Ουκ εκλείψουσι τη Εκκλησία στρατιώται», έλεγε ο επίσκοπος Φλωρίνης π. Αυγουστίνος. Τώρα που οι Σέρβοι ιεράρχες έκαναν το Βατικανό δεύτερο σπίτι τους, περιμένοντας βοήθεια όχι απο τον Χριστό αλλά από τον Πάπα, βλέπουν μπροστά τους να ορθώνονται εμπόδια.
Εμπόδιο είναι γι’ αυτούς ο ηγέτης των Σέρβων του Κοσσυφοπεδίου Αρτέμιος. Εμπόδιο είναι ο πιστός λαός που αρχίζει ν’ αντιλαμβάνεται τον κίνδυνο του Οικουμενισμού. Εμπόδιο είναι οι 100 μοναχοί και μοναχές που κρατούν με κάθε κόστος, τις υποσχέσεις που έδωσαν κατά την κουρά τους. Ακτημοσύνη- παρθενία και υπακοή στον επίσκοπο και πνευματικό τους πατέρα, ο οποίος κρατά ψηλά το λάβαρο της Ορθοδοξίας και ορθοτομεί τον λόγο της Αληθείας

Η επιστροφή του Μητροπολίτου Αρτεμίου στις 18-11-2010 στην έδρα του σήμανε επιστροφή και των εξορίστων μοναχών.
Σήμερα, μετά την θεία Λειτουργία προσπάθησαν οι μοναχοί και οι μοναχές να επιστρέψουν σ’ όποια μοναστήρια είχαν πρόσβαση αδιαφορώντας για τις περιπέτειες και τους κινδύνους, που τους περιμένουν.

Ας δοξάσουμε τον Θεό που και στον 21ο αιώνα του συμφέροντος και της απάτης η Ορθόδοξη  μας Εκκλησία γεννά νέους μάρτυρες και ήρωες έτοιμους για κάθε θυσία.

Ἀνακοίνωση τῆς ἰστοσελίδας τῆς Μονῆς

«Μαῦρο Ποτάμι στήν ἐξορία»

18-11-2010

Ὁ Πατριάρχης καί οἱ Συνοδικοί δημιούργησαν

Σχισμα στην Ορθοδοξη Σερβικη Εκκλησια

Οἱ ἔνοχοι τοῦ Σχίσματος ἀπεκαλύφθησαν Ζῶντος τοῦ Ἐπισκόπου Ράσκας-Πριζρένης ὁρίστηκε μοιχεπιβάτης

Ἡ πολύχρονη ἤδη προσπάθεια ὁρισμένων Συνοδικῶν (σ.μετ.: πού παραμένουν παρανόμως ἐδῶ καί χρόνια μόνιμα μέλη τῆς Διαρκοῦς Ἱερᾶς Συνόδου τῆς Σερβικῆς Ἐκκλησίας) ἐπικουρούμενη ἀπό τόν νῦν Πατριάρχη Εἰρηναῖο ὡς καί ἐκ τῶν ὁμοφρόνων τους μεταξύ τῶν ἐπισκόπων, πού ἀποσκοποῦσε στήν δημιουργία Σχίσματος, σήμερα τελεσφόρησε. Μέ τήν σημερινή ἀνακήρυξη τοῦ δῆθεν ἐπισκόπου Ράσκας-Πριζρένης, ζῶντος τοῦ κανονικοῦ Ἐπισκόπου Ράσκας-Πριζρένης Ἀρτεμίου, ὑλοποιήθηκε ἡ χρόνιά τους πρόθεση καί ἐπιθυμία νά δημιουργηθεῖ Σχίσμα στη Σερβική Εκκλησία. Μέ τήν πράξη αὐτή οἱ ἴδιοι συναριθμήθηκαν μεταξύ τῶν σχιστῶν, οἱ ὁποῖοι δέν εἶναι λίγοι στήν ἱστορία τῆς Ἐκκλησίας.
Ἡ πράξη ἡ ὁποία ρητῶς ἀπαγορεύεται ἀπό τούς Ἱεροῦς Κανόνες τῆς Ἐκκλησίας, ἤτοι ἡ ἐκλογή ἄλλου ἐπισκόπου ζῶντος τοῦ κανονικοῦ, ἐφαρμόστηκε σήμερα στή Σερβική Ἐκκλησία. Αὐτός ἦτο ὁ βεβαιώτερος τρόπος ὥστε οἱ δημιουργοί τοῦ Σχίσματος νά πετύχουν τόν στόχο τους.

Μέ τήν πράξη αὐτή ὁ νῦν Πατριάρχης μέσα σέ μερικούς μόνο μῆνες ἀπό τήν ἐκλογή του κατόρθωσε νά προκαλέσει Σχίσμα στήν Ἐκκλησία –πράγμα τό ὁποῖο δέν κατόρθωσε οὔτε ὁ προγενέστερός του Πατριάρχης Γερμανός, ὁ ὁποῖος ὡς ὑπάκουος ὑποτακτικός τοῦ καθεστῶτος τοῦ Τίτο δημιούργησε κι αὐτός ἐπίσης κατά τήν θητεία του δύο σχίσματα, τό Σκοπιανό καί τό Ἀμερικανικό, ὄχι ὅμως σέ τόσο σύντομο χρονικό διάστημα.
Τήν δημιουργία τοῦ Σχίσματος οὔτε τό μαρτυρικό αἷμα μπορεῖ νά ἐξαλείψει, μαρτυρεῖ ἡ αὐτοσυνειδησία τῆς Ἐκκλησίας, γι’ αὐτό καί οἱ σημερινοί σχισματικοί εἶναι ἀξιολύπητοι. Ἔπεσαν σέ λάκκο ἐκ τοῦ ὁποίου δέν ὑπάρχει σωτηρία. Τά ὀνόματά τούς θά παραμείνουν στήν ἱστορία γραμμένα μέ μελανά χρώματα.

Μέ αὐτόν τόν τρόπο οἱ ὑπεύθυνοι τοῦ Σχίσματος, ὁ Πατριάρχης καί οἱ Συνοδικοί (Εἰρηναίος Μπούλοβιτς, Ἀμφιλόχιος Ράντοβιτς, Γρηγόριος Ντούριτς, Φώτιος Σλαντό-γιεβιτς, ἀναμφίβολα καί ὁ Ἀθανάσιος Γιέφτιτς καθώς καί οἱ ὁμόφρονές τους μεταξύ τῶν ἐπισκόπων) ἔχουν καί τυπικά ἐκπέσει ἀπό τό ζωοποιό Σῶμα τῆς Ἐκκλησίας. Τά πολλά ἕως τώρα ἔργα τους ὁδήγησαν στή δημιουργία Σχίσματος. Μέ τή σημερινή ὅμως πράξη ἡ τραγική αὐτή πραγματικότητα ἐπισημοποιήθηκε ἀλλά καί κατεγνώσθη ἀπό τήν συνείδηση τοῦ πληρώματος τῆς Ἐκκλησίας.

Τό πρόσωπο τό ὁποῖο ἀνακηρύχθηκε δῆθεν ἐπίσκοπος Ράσκας-Πριζρένης, ἐκτός ἀπό τίς πολλές ἄλλες ἐνοχές πού τό βαρύνουν, διέπραξε καί ἕνα ἄλλο μεγάλο ἁμάρτημα· χρηματίζει πλέον μοιχός (μέ τήν πνευματική σημασία). Ποιός θά εἶναι αὐτός πού ἀπό ἐδῶ καί στό ἑξῆς θά ἔχει κοινωνία μέ τόν μοιχεπιβάτη καί ποιός θά διακινδυνεύσει νά κοινωνήσει μαζί του τήν κατάρα τήν ὁποία κληρονόμησε, ἀπομένει νά δοῦμε.
Ἐκφράζοντας τήν βαθυτάτη λύπη μας γιά τήν καινούργια πληγή τήν ὁποία οἱ σχίσται ἐπέφεραν στό  σῶμα τῆς Σερβικῆς Ἐκκλησίας, λυπούμενοι δέ γιά τούς νέους σχισματικούς οἱ ὁποῖοι μέ τήν πράξη τους αὐτή κληρονομοῦν τήν αἰώνια ἀπώλεια, ἀπευθυνόμεθα πρός τούς Σέρβους τῆς Σερβίας καί τῆς Διασπορᾶς καθώς καί τούς ἀπανταχοῦ Ὀρθοδόξους νά προσεύχονται εἰς τόν Ἱδρυτή τῆς Ἐκκλησίας ὥστε τό συντομότερο δυνατό νά θεραπευθεῖ ἡ καινούργια αὐτή βαθειά πληγή, καθ᾿ ὅν τρόπον διδαχθήκαμε ἀπό τήν Ἱερά Παράδοση, καί ὅπως ἀπό τούς ἁγίους Πατέρες πολλές φορές ἕως τώρα ἔχει ὑποδειχθεῖ καί ἐφαρμοσθεῖ.

http://www.mancr.org/2009-03-17-15-07-24/novosti-razne/176-2010-11-18-00-32-45.html

______________________

ΣΤΑ ΣΕΡΒΙΚΑ

_____________________

ПАТРИЈАРХ И СИНОДАЛЦИ

MITROPOLIT FLORINE AVGUSTINOS KANDIOTIS

ИЗДАЈА ПРАВОСЛАВНЕ ВЕРЕ

(ΠΡΟΔΟΣΙΑ ΤΗΣ ΟΡΘΟΔΟΞΟΥ ΠΙΣΤΕΩΣ)

Неко ми је нешто дао. Отварам. Немам права да то дам никоме. Изгледа као нешто обично, али има велику вредност. Шта  је то? То је једна драхма (динар)!

Једна драхма!

Помиловао ме је наш Господ Исус Христос да се родим у Православној цркви. Помиловао ме је Господ Исус Христос да се родим од православних родитеља. Помиловао ме је Господ Исус Христос  унаточ мојој недостојности  даровао ме  да будем проповедник Православне цркве. Помиловао ме је Бог да проповедам већ 30 година.
Славим и благосиљам Господа за његове велике дарове. Међутим долазе тренутци када мој ум застаје, језик утихне, а срце лупа снажно. Долазе тренутци агоније. Долазе тренутци у којима проповедник еванђеља, који има неку свест и верује у оно што проповеда, проповедник који живи у једном демонском роду, долазе тренутци кажем када и он оклева. Верујте ми – искрено вам говорим- , не бих у овај час желео да се налазим за овим амвоном. Желео бих отићи далеко, ван Бабилона светског. Желео бих да имам крила анђела и да одлетим далеко у неки ћошак Свете Горе и тамо да се затворим заувек. Да се више не чује моје скромно име ни у једном ћошку Грчке, и да тамо плачем за својим гресима а, ако ми остане времена да плачем и за гресима свога народа. Желео бих, драги моји, да испуним и ја ону мудру изреку светог Григорија Богослова, која каже: „…себе и Бога сусрести“. Хтео бих да поновим и ја са псалмописцом: „ Ко би ми дао крила голубиња? Ја бих одлетео и починуо…“ (Псал. 55,7).
Али то не чиним. Привезан сам овде за материјалну земљу.  Привезан сам овде у Атини, у престолници. Зашто? Док размишљам да прекинем проповед усмену и писмену, и да се повучем после тридесет година у неки ћошак и да плачем за својим греховима и за греховима свога народа, у моме срцу осећам један ужарени угаљ, који ме гори и не дозвољава ми да утихнем. А тај угаљ ужарени сте ви. Угаљ ужарени  је моја савест. Угаљ ужарени су моји драги читаоци. Угаљ ужарени су и моји драги слушаоци. Ако једном утихнем, видим, неко са посланицама, неко са телеграмима, неко усмено, неко мирно, неко строго ме позива на моје место. И шта ми говоре: – Зашто ћутиш?
Нисам ућутао. Тридесет година трубим у мојој Грчкој домовини. Брдима и долинама, малим градовима и селима, високим и превисоким планинама, тамо где куца грчко срце, нисам престао да проповедам реч Божију. Нисам утихнуо, говорио сам.
Опет да говориш.
Писао сам.
Опет да пишеш.
Дакле. Када видим такву жељу побожног Грчког народа, када видим да постоји један „остатак „ (Рим. 11,5), благословени остатак које наставља да верује у православно грчко постојање, у вредности које су вечне, када то видим, не могу него да останем на овој земљи и да се успињем на овај корак и да проповедам истину, као што је осећам дубоко у своме срцу. Истину, неупрљану и непрецртану. Истину, због које су офарбане у црвено стене Голготе. Истину,  чије гесло и ову дворану украшава („ Бори се до смрти за истину и Господ Бог ће се борити за тебе“ (Пр.Сир. 4,28).Ви сте ме опет довели на овај амвон. Колико бих био срећан да на овај корак се успињу млађи, да и они проповедају реч Божију!

Уједињење „цркава“

Тема је браћо позната, тема је савремена. Тема је о уједињењу двеју „цркава“, као што говоре. Тема, која ће  нажалост раздвојити Грчки народ на два велика табора, у табор ујединитеља и табор антиујединитеља.
Моје схватање и погледе о овој савременој теми знате од почетка, из часописа који је већ објављен „Варница“ (види б. 268/Јануар 1964). У сваком случају и вечерас кроз писану реч (подела „Варнице“ ), али и кроз усмену проповед ћу вам поново изложити моје ставове, ставове, који нису моји лични, али су то погледи и ставови православне пуноће.
Изравно, на почетку наглашавам, браћо моја, да сам и да ћу бити против уједињења. Да бих био прецизнији рећи ћу ово другачије  да сам за уједињење и да сам против уједињења. Када бих имао овде једну црну таблу и када бих написао тај израз, одмах бих се решила енигма. Када кажем, да сам за уједињење и да сам против уједињења, то су два супротна израза, две различите ствари, које логика одбацује.
Али и даље сам упоран, да сам за уједињење и да сам против „уједињења“. Прво, за уједињење је без наводника, а друго против „уједињења“ је под наводницима.
Онај који има ум ће разумети. То ћу данас објаснити. За уједињење и против „уједињења“.

За уједињење

А како браћо моја, да нисам за уједињење? Ако отворимо свето Еванђеље и станемо код 17 поглавља Еванђеља по Јовану, – препоручујем вам, када мало касније одете својим кућама, да отворите то поглавље и да прочитате-, видећемо да постоји једна молитва. Ах, та молитва! Та молитва помера звезде небеске. Та молитва је молитва Господња, који се спрема да крене према својој најузвишенијој жртви, избавитељској жртви.

У оној молитви видимо нашег Господа, у агонији, да се моли и да упорно моли и понавља: Оче наш, „ ја се за њих молим“, „да буду једно“,  „да сви буду једно“ ,“да и они у нама буду једно“ (Јован. 17,9,11,21-23).Не говори пуно Господ, не говори дубоко. Пет пута понавља тај захтев, да бих нагласио важност молбе, да нас учини да и ми будемо у агонији због те молбе. Зато што уједињење Цркава је чудо које уверава и невернике. Када чујем мог Господа да је упоран и да говори, да треба да будемо, сви Хришћани који верују у  Њега, једно,  када одем у цркву и чујем глас ђакона  да понавља и да говори, „ За уједињење свих..“, када са једне стране чујем Еванђеље а са друге стране глас живе Цркве да понавља хиљаду пута. „ За уједињење свих…“, не могу него да и ја будем за уједињење, као што каже Еванђеље.

За уједињење. Јер, браћо моја, раскол је највећа несрећа. Раскол је злочин. Злочин већи, кажу нам свети оци, од оног када су оголили Христа и када су узели његову нешивену доламу. „ Разделише хаљине моје међу собом, и за доламу моју бацише коцку“ (Јов. 19,24). Они нису поцепали нешивену доламу Христову а ми смо је поцепали.

Злочин је раскол „цркве“, злочин је раскол хришћанства, на хиљаде комада. То је већи злочин од онога што су учинили Римски војници који су разапели Господа нашег Исуса Христа и поцепали његово свето тело. То је мањи злочин од војничког. То је злочин који се не може испрати, као што говори свети Јован Златоуст понављам израз једног светог подвижника, то је злочин који питање да ли може да сапере крв мучеништва.
И опет је чињеница, браћо моја, да су велики очеви Цркве расправљали и објашњавали о агонији у Гетсиманском врту, и рекли су да је Господ имао ту агонију, да је његов зној капао „као грашке крви“ (Лука. 22,44), као густа крв је капао његов зној на земљу. Једна је била само његова велика молба, Христос је као Бог предвидео раскол хришћанства. Једна молба коју не може да превазиђе хришћанство је раскол.
Када су мисионари ишли у Африку, када су дошли близу Индије, и када су сишли у Јапан, када су дошли у нетакнуте шуме, када су тражили да поучавају тамошњи људи када су видели  да постоје  раздвојени хришћани су им рекли:“ Идите ви да се уједините, па нам онда дођите причати о Христу.“

Ја сам за уједињење.
–          Онда зашто си против уједињења?
–          Објаснио сам вам. Ја сам против „уједињења“ под наводницима. – Шта значи под наводницима?

Против уједињења

Вратимо се мало назад у историју и видећемо зашто треба да смо против „уједињења“  под наводницима написаног.
Прошло је сада већ петсто година, мало пре пада Констандинграда. Шест- седам бродова је прошло Дарданел и имали су папину заставу на палуби. Зато што је папа мала држава, и има папску заставу. Најмања држава на свету је Ватикан. Државе и краљевства су земаљска. Међутим та мала држава има велики утицај на цео свет.
Прошло је око петсто година када је кроз наш историјски Дарданел прошло шест- седам- осам папских бродова који су имали издигнуту папску заставу. Прошли су Дарданел и стигли су у Град(Констандинград). Сви становници су се сакрили у своје куће када су их видели. Шта су хтели у Граду папини бродови?
Дошли су да узму краља и представнике, да их воде на Запад, да с њима начине дијалог. Вероватно, после дијалога су хтели да потчине Цркву папи.
Припремили су се и формирали су представништво, не мало али отприлике око сто лица. Међу њима главни представник, од стране града, је био исти аутократор, на жалост- од последњих аутократора -, Јован Палеолог. Од важнијих  представника ту је био и Јосиф патријарх, који се на жалост није удостојио да се врати у домовину. Умро је у страној земљи од своје муке, његов гроб се налази тамо у Флоренцији у Ферари.
После патријарха, Јосифа, били су  тумноги игумани, лаици, теолози, законодавци. Међутим од тих сто људи, два човека су била јачи духови православног представништва. Један је био такозвани Висарион, који је на жалост поклекнуо и пришао  папи и постао је кардинал- умало да постане и он папа-, зато што је продао Православље. А други? У представништву сто православних засијао је као звезда јутарња, као звезда прва по величини, свети Марко  Евгеникос Ефески, чији спомен ће бити вечан.
Дан пре поласка био је земљотрес. Били су спремни папски бродови и имали су уздигнуте папске заставе и свирала је папина музика и чуо се емватирио папин. Краљ је био у својим црвеним ципелама, а патријарх са својим панагијама и у пуној  слави својој.  А Марко Ефески је лио сузе и говорио: Краљу, немојмо ићи! Из корена је био противан аутократоровој тактици. Тада се јавио знак. Нека у ово не верују неверници. Постоје неки знаци, са којима небо даје знаке. А небо је сведочило за Православље.
Док су сви били спремни да уђу у папине бродове, аутократор и патријарх Јосиф уопште, сви чланови представништва, онда се затресао Мармарас. Настао је велики земљотрес. Као да им је небо говорило: Ово путовање неће бити на добро Православља. Међутим главни чланови су били упорни. Ушли су у бродове и после пуно перипетије су стигли на крају у Италију.

А шта је тамо било? Требало би да одржим две или три проповеди, да бих вам описао тај сусрет са папом, тај дијалог у Ферари и Флоренцији између Истока и Запада, који је трајао око две године. Шта су све наши представници претрпели не може се описати .
Имали су и католици јаке теологе, имали су и они јаке представнике. Али прави динамит, заиста динамит је био свети Марко Ефески.
Божија промисао је проказала у нашем Православљу звезду. „Неће недостајати Православљу војника“! У то верујем. Подићи ће се у нашем роду војници који ће бранити Православље.
Састали су се католички калуђери, образовани, који су познавали латински, француски, енглески, италијански, знали су многе језике. Читали су и оце и све остало. Али динамит који их је све подигао у ваздух, динамит који је разнео цео папизам, био је само један, Марко Ефески.
Каква мудрост, каква снага, каква духовност је оно била, која им је преокретала све њихове покушаје! Био је стена стабилна, о коју су се одбијале све непогоде папизма.
Да. Са свом својом снагом Марко Ефески, и неки други који су били са њим, су заштитили православну веру.
Уморио се краљ. Две године су трајали разговори. Краљ, који је хтео уједињење не из религиозних разлога него из политичких разлога (*), каже: – Аман, завршавајте! У опасности је Град, пашће Град. – Неће се спасити Град, каже Марко Ефески од једног таквог савеза са јеретицима. Спашће се само када је „ са нама Бог“. Онда „ здружујте се, народи, али ћете се потрти“ (Исаиј. 8.8-9). Неће нас спасити папини бродови. Неће нас спасити цео свет, ако ми порекнемо своју веру(**).
Марко Ефески и неколицина се противе политици аутократора. Пао је на њихове ноге Јован Палеолог (патијарх, борац )али није схватио став нашег православног народа) и молећи их говорио је: – На крају, пронађите неку основу, направити неку формулу, дајте неки предлог, да се сагласимо, и да уђемо у бродове и вратимо се јер пада Град…
И онда су сви размислили и пронашли су једну основу и рекли су: Уједињење је неопходно. Сви прижељкујемо уједињење.  Друга основа: Ко не воли уједињење „анатема  нека је“. То је  важило за светог Марка Ефеског и остале.
Краљ се веома обрадовао и запљескао длан о длан. Али свети Марко му говори:“ Краљу, немојте журити, брзо сте  запљескали.
Ко не воли уједињење, анатема нека је, јер је воља Божија да буде тако. Али наставља и говори им: Да, Ваше Величанство, да патријарше, да епископи, да митрополити, ко не жели уједињење, анатема нека је. Али уједињење само са Православљем. Нећемо допустити ни један уступак. Нећемо допустити уједињење на штету Православља. На крају су се виделе побуде католика“.
_____________

• (*) И данас владају сличне струје. Васељенски патријарх Вартолемеј је нагласио: „ Треба да се угледамо на уједињење разних држава тако и религије треба да почну дијалог о заједничком постојању! (новине „Поподневне“ л. 21-9-2003).
• (**) Оправдан је потпуно исповедник патријарх Јосиф, који је рекао: „ Ако попустите Латинима, Христос нам неће више користити“.

„Вук, и ако је остарио….“

Питам вас: Ко од вас жели уједињење на штету Православља?
Зашто ми говоре , да у Атини, десно и лево, непросвећени људи вичу и траже уједињење…
А тако , имамо пријатеље уједињења. Странка пријатеља уједињења је на Колонакију. Зашто путују у Рим, док сиромашни народ нема за  карту да путује до своје фабрике, нема за карту да путује до свога села?
Шта то чујем од пријатеља уједињења, са њиховим љубазним језиком, са њиховим модерним језиком, са њиховим грчким, лажним грчким:
–          То, је кажу прошло. Сада се променио папа.
–          Да ли се променио папа? То је њихова велика погрешка (*). Није се променио папа! Он је непроменљив. То вам говорим ја, који сам у последње време много читао о тој теми и посаветовао сам се и са мојим надређеним. Није сада тема да изађемо на балконе и да узвикујемо.
У последње време сам се повукао, зато што сам желео да  преиспитам дубоко тему. Хтео сам да питам моју савест, да питам мога Бога, да питам очеве Цркве, да их све упитам, да видим где идемо, где се налазимо. Зато што кроз моје срце никада није могла да прође идеја, да нас је могао издати један патријарх.
Када  размишљам о Григорију Е (петом), када помислим на његов крвави конопац , када помислим на патријархе хероје, подрхтава моја душа. Не може то да прихвати моја душа, да православни патријарх може да прихвати ту велику тајну безакоња. То не може моја душа да прихвати. Зато сам некако оклевао. Али сада, после изучавања, уверио сам се непоколебљиво, да се тајна безакоња и издаје врши у нашој Цркви. Зато говорим и зато проповедам и зато ово пишем(**).

____________________

• (*) Колико је о. Августин био у праву видимо и из изјаве новог папе Јозефа Ратзингера: „Једина црква је Ватиканска, православци су одвојена црква и треба да се врате“ (лист Доминус Јесус 2000).
• (**) Екуменски ризоносци су данас вукови у руху овце, који одбацују и издају апостолско и очинско учење. Омаловажавају  свето Писмо, Васељенске Саборе и догме Цркве. Употребљавају патријаршијски допис из 1920 године, који ставља ван ваљаности догме Цркве и сматра „цркве“ јеретика „поштованим(ваљаним)“, „сунаследницама“ и удовима истога тела. Признају папизам као „цркву“ (у Баламанду у Либану 1993 године) и изједначавају Цркву са разним јересима и схизмама.

Није се променио папа

Да ли се променио папа? Није се променио. Нисте ли видели? Изашао је из Рима. Узео је авион и полетео са бојама свога папскога краљевства и отпутовао је на Свето Место, у Јордан, на Голготу, отишао је да се поклони, био је свуда.

Био је и у Слами, тамо где се родио Христос, и тамо је стајао и говорио. И шта је  рекао?  Довољно је ово мало што је рекао  То сам записао у „Варници“, а ко може нека то демантује (*). Зато после тога што сам написао једна од две ствари треба да буде’ или да се рашчини Августинос или патријарх(**). Не постоји друго решење. Када би  било правде у цркви, требало би да ме ставе да седнем ја јеромонах Августин и да ми кажу, Како се зовеш? Где живиш? И да ме рашчине. Да ме пошаљу у неки манастир. Зато што говоре да сам ја опасност за Цркву. Да ме одведу и затворе тамо и случај завршен, а да оставимо њих напољу да преору цело православље.

______________________

• (*) Види „Хришћанска Варница“, бр. 264-265, Атина 1963.
• (**) Свети канони наређују’ Да се рашчини свештеник, епископ или патријарх који заједно врши литургију, који се моли, који  благосиља и прима благослове јеретика. Патријарх Вартоломеј назива папу „братом“! Архиепископ Христодул изједначава Православну Цркву са папизмом! (види његову празничну посланицу новом папи, стр. 57).

Сви смо очекивали неку промену, да чујемо папу да говори. Ништа. Исти је и непроменљив.
Шта је рекао? То можете прочитати у „Варници“. Овде ћу вам само понешто рећи.
Једна, каже папа, једна само црква постоји. Само Рим, само папа. Рекао је и да сви други, дакле сви ми који смо се крстили у име свете Тројице, у име Оца и Сина и светог Духа’ сви који се причешћујемо не само са телом, као што се они причешћују, али са телом и крвљу Христовом на живот вечни, сви ми да смо ван табора, да смо сви ми јеретици, да смо ми блудна деца папина, да смо ми изгубљене овце’ и да требамо доћи на његова врата, тада ће он отворити и примити нас у свој загрљај. То је цела прича.
Него требао је нешто друго да каже, и ја бих се сложио’ али то није рекао, и сви су се заледили. Иако сам ја веома се борио против Бенедикта Јерусалимскога као масона, дужан сам да признам, да је овај пут Бенедикт имао једну пуно бољу тактику од самог Васељенског патријарха.
Да ли се променио папа? Како се променио?
Каже нам једна бајка’ „вук и ако остари и ако његова коса побели, неће ни своју ћуд променити а ни своју главу“’ вук своју длаку мења али своју ћуд никада не мења. Вук можда  се и промени али папа се не мења. Не мислим на његово лице, него на институцију папизма. Кажем, није се променио. Зато што се папизам базира на неким одређеним темељима. Вук ако престане да једе овце, више неће бити вук. Ако одузмеш темеље, пашће цела зграда. И темеље папизма сам објаснио. Одржао сам вам целу проповед. Посебан лист сам издао(*).
Темељи папизма су два антихришћанска учења, која су у супротности са Еванђељем. Први темељ је папино првенство, а други је непогрешиво. Ако то двоје промени папа, више неће постојати папизам. Зато вам кажем да је папизам непроменљив. Мења се само када носи разне маске да би преварио наивне. Представио бих вам ово са једним живописним приказом али вам то не говорим, смејали бисте се. Ово је довољно.
Ако се није променио папа, тада шта тражи од нас? Шта тражи са православнима? А, овде је тајна! Игра бакару(baccarat). Има „јаке“ карте папа у овај час, зато што преко пута себе има слабе играче.
Они који су картароши увек гледају да преко пута себе имају слабе играче’ јер када имају јаке, не играју, јер их се боје.
Овај пут папа је јак играч. Држи у својим рукама „карте“ велике и каже’ сад или никад. Ако их не победим бар да их разделим’ да их раскомадам и да се међусобно поједу. Ако не успем у ономе што желим, нешто ћу већ добити, 10,30,60,100, нешто ћу узети. То ће бити моја срећа….
Зашто вам говорим, браћо моја, један израз, који забележите. Услови у којима бива тај дијалог, услови које тражи папизам за тај дијалог између Истока и Запада, је веома повољан за папизам а неповољан за Православље.
Дошло је време! Није време сада за такве разговоре. Зашто, браћо моја? Будите стрпљиви и рећи ћу вам још неку реч. Желим да вас просветим и свако од вас да буде мач да и друге освешћује.

Неповољни услови

Који су неповољни услови за Православље? (забележите’оно што је неповољно за Православље је повољно за папу).

• 1. То је број. Није толико важно, али и то има значење.
• Њих се скупило шесто милиона. А православци? Нека је добро Кемал, чију слику има окачену у Васељенској Патријаршији наш патријарх. Нека је добро Кемал, који нас је побио, са Иноном, два милиона наше браће! Кроз ватру и гвожђе је прошло цело Православље.
• Западњаци имају већину и распрострањени су по целом свету. А нас православних колико је остало? Двеста милиона.
• Ко је православан? То су Руси, Румуни, Бугари и Срби. То су слабе патријаршије. Када чујемо патријаршије, чини нам се да је то нешто огромно. Али није тако. У популацији су мањи него митрополија Китирон.
• Толико мало света постоји. Чујем да Патријаршија Јерусалимска нема више од хиљаду православних Грка.
• Те слабе патријаршије имамо на уму када узимамо у обзир снагу, популације и теолога. И само то?

• 2. Други неповољан услов. Румунија, Србија, Бугарска и Русија се налазе под атеистичким системом( говор је био 1964). У њиховом друштвеном систему могу да потпишем, али не потписујем никада њихове атеистичке проповеди.  Само атеистичке? И искључиве! Атеисти постоје и у Грчкој. Али тамошњи атеистички систем има за своју догму са политичким насиљем да држи под контролом Цркву. Дају Руској Цркви толико слободе само да се види да живи(постоји). Али њена уста нису слободна. Имају брњицу и Руска и Румунска и Бугарска као и Српска црква. То смо установили. И по неиспитаним одредбама Божијим једина слободна православна земља остаје Грчка.
• Први неповољан услов је да је њих много. Други неповољан услов је да постоји хаос у Православљу, да 90% до 95% православаца се налази под атеистичком влашћу, која тржи да угаси цело Православље, и остајемо само ми, Грчка са осам милиона људи, који сачињавамо слободну православну земљу.

• 3. Која је трећа неповољност за нас? Дођите да отворимо ђак који се назива Грчка Православна држава да видимо шта има унутра.
• Ово сам говорио и пре, али мој глас као „глас вапијућег у пустињи“. Говорио сам вам и рекао сам вам’ од сто Грка шта имамо, колико је од њих заиста правих православаца? Они који се називају православцима, они су православци по имену и личној карти, али њихова дела , њихово понашање и њихове идеје на жалост нису православне. Један део нашег народа се налази у незнању. Не зна у шта верује. Не зна шта је то Православље.
• Не само да не знају шта је Православље у пуноћи својој, али не знају и у шта верује појединачно. Не знају које су наше догме, који су наши темељи, наши чланови, наше тајне, наша литургија. Све ово не зна велика већина нашег Православља. И не само да не знају у шта верују, али не знају ни зашто верују.
• Један део нашег народа је у незнању. А други део нашег народа је равнодушан, има равнодушност. Интересује се за своје дућане. Интересује се за берзу. Интересује се за лопте фудбалера. Интересује се за звезде театра. Интересује се за политику. Интересује  се и фанатизује за све. Али за наше свето Православље не постоји интересовање. Хладна су срца. Навешћу вам један пример.
• Не желим да икоме прође кроз главу помисао да се мешам у политику. Остајем ван политике. Ја, као свештеник и клирик Цркве, стојим изнад странки. Од мене јеромонаха сте слободни да гласате за онога  за кога ви сматрате да је бољи за нашу домовину, за наше народ, за наше Православље. Последично не постоји опасност да ме нека странка погрешно схвати, али ходам изнад, високо, изнад странака, изнад пролазног и залудног. Наводим вам један пример.
• Видели сте на изборима какве све борбе буду? Даје се битка у разним темама. Али главна битка се даје за једну ствар.
• Долази на балкон један – примера ради – и узвикује’
• –          Драхма је у опасности! Излази на балкон други и говори’- Не, није драхма у опасности!

Стручњаци који се тиме баве, банкари и време ће показати. Као Грк који сам прошао кроз то страшно време и видео, да са једним милионом не можеш да купиш ни једну шибицу- Бог нека нас сачува да се не вратимо више на то време-, не желим да прихватим такве ствари. Желим да верујем, то су неке размирице тих политиканата, који узимају као тему драхму! Кажем само следеће.
Виче један, драхма је у опасности! Није у опасности драхма! Виче други. И онај који убеди народ, узима власт. Ако они који кажу,драхма је у опасности буду убедљивији, добијају они изборе. Ако ли други докажу да није  драхма у опасности али то је само варка, добијају они изборе. Шта желим са овим да кажем’ Тако значи господо бринете се за драхму? Ја вам представљам нешто друго и кажем’ Постоји једна друга непроценљива драхма, небеска драхма, од неба начињена, та драхма је сишла са неба. Држим је у мојим рукама. Дао ми је Бог, не дајем је никоме. То је наше свето Православље.
Ко се брине?
За драхму се бринете, јел тако? А тако значи , за наш новчаник, за наш дућанчић, за нашу плату, за наше рачуне…. Наравно!  Када вам ја кажем да је драхма у опасности – а то није моја измишљотина-, не брините се. Отворите пажљиво 15-поглавље Еванђеље по Луки, да видите о драхми говори (Лука 15,8- 10). Колико вреди једна драхма- говори нам симболично Господ-, не вреде толико ни звезде небеске и све галаксије заједно.
Поспи ми целу Грчку са ружама и каранфилима, дај ми плату сто пута увећану, нека на путевима буде злато. Не’желим пре да умрем као сиромах, него да предам ту једну драхму. Зато што се сећам онога страшног дана, који бар ја као клирик нећу никада заборавити.
Један поштовани старац, у једном селу Етолокарнаније, ми је рекао’“Узмите овај завет и чувајте га до Другог доласка Христовог“!
Овај час, браћо моја и очеви, свештеници, ако сте поверовали у Христа, добра и благословена борба, када би постојала добра и благословена борва, тај завет свети, који су нам предала поколења, поколења, да га сачувамо кров векове. Како је та драхма стигла до нас? Стигла је од наших очева, од колена на колено се преносила. И држимо ту драхму за Православље.
Нека повикују политичари, нека решавају своје разлике. Ја вам говорим, да је драхма у опасности, а та драхма је  наше свето Православље. И, сви који верују, поред те драхме треба да буду! То је рекао Марко Ефески аутократору’
-Краљу мој, рекао је, када би  се појавио у твојој држави неки човек који  кривотвори лажни новац, шта би ти учинио? –Обесио бих га. Значи тако обесићеш онога који кривотвори новчанице. А какав одговор ћу ја дати Богу ако допустим да наше свето Православље постане кривотворена новчаница?
Данас су услови повољни за папизам а неповољни за Православље. Зашто? Прво, зато што је католика пуно, а православаца мало. Друго, јер у државама источног света, где преовладава Православље, постоји велики неред. Треће, јер овде у нашој православној земљи једни су у незнању а други су равнодушни’ више знају православци у Уганди него ми православци у Грчкој. За све се брину Грци, само се не брину за наше свето и бесмртно Православље..

Дезорјентација  јавног мњења

4. Они који стварају јавно мишљење, дакле , новинари, на жалост, једни су у незнању, други су пријатељски настројени папи, трећи желе да се улагују владарима дана, четврти  имају везе са великим личностима у држави и цркви. Узима један новине и чита, чита а или б чланак без да испитује да ли је истина то што чита.Жао ми је до смрти. Бринем се ја јеромонах, да неке куће објављују по две или три новине, а ми православци не можемо да издамо једну свакодневну новину. Двадесет пет, двадесет, тридесет новина има свакодневно папа, док наша Црква издаје један мали листић несрећница.

Проверавао сам то. Послао сам новинама једну малу објаву. То нису објавиле ни једне новине. Али када је један католички свештеник предао своју објаву,у  целости су је објавили.

Ми сада немамо новинарске балконе. Папа има двадесет пет свакодневних новина, у Паризу, у Риму, у Мадриду и др. Ми немамо православне новине, свакодневно да излазе. Не, мислим сада на часописе који излазе повремено. Новине свакодневне немамо. Нека је благословена једна новина у Грчкој, „Грчки Север“ у Македонији, која се бори за Православље. На жалост није у Атини. Када бисмо је имали у Атини, подрхтавале би кости католицима. Само она је једина антипапска новина. Они који је издају, деле свој лист и боре се на Белој Кули за Православље.

Други новинари…. Не желим да говорим о њима. Могу само ово рећи. Један пише лепе хронике, пуцате од смеха када их читате. Други пише некако љубазније. Трећи пише са тактом. Четврти пише репортажу. Има их четири-пет. Сви они су за папу. Они стварају опште мњење у друштву.

Разлагање теолошког света

Неповољан услов је и следеће. Када сам сишао са високих планина и дошао у Атину после двадесет година- нисам долазио још од мојих студентских дана (1929-1949), сусреће ме један мој стари колега и каже ми’ – Бре, Августине, идемо доле, и показао ми је на стару зграду владе, тамо где се налази статуа Колокотронова. Тамо унутра, каже ми колега, је скуп теолога. – Идемо.

Улазимо унутра и видимо на окупу студенте, професоре, директоре, надстојнике, владике са панагијама, проповеднике, мале и велике. Ја, потпуно непознат у Атини, ушао сам и сместио се, као што је у облику амфитеатра стара влада, горе, на последња места.

Одатле шта примећујем? Видео сам да улазе неки старчићи, свештеници којима је побелела коса, свештеници којих да није било не би постојала Грчка држава. Они који су били на дочеку, главно представништво теолога, нису уопште обраћали пажњу на њих., и многи од  тих поштованих свештеника су стајали. Али када је улазио неки католички свештеник, њему су правили велики дочек, велику бригу око њега су полагали, и стављали га на прва места да седне. Кажем’ себи где се налазим?… Поред мене је био један свештеник који је отишао у иностранство. – Не видиш ли ти ово, говори ми, шта се дешава? Али немој говорити, и задржавао ме је за ризу. Добро, то сам некако поднео. Ускоро долази неки професор и најављује’- Пречасна Католичка Црква… Ох! Кажем. Долази други професор и каже’- Пречасна Црква католика…

Е, то већ нисам могао поднети’ нисте ме видели када сам љут  – Бог нека ме помилује грешнога. Тамо где сам седео, дижем руку и сам узимам реч и кажем’- Питам вас да ми одговорите. Ја знам још од јаслица, знам од своје мајке, знам из мога манастира, знам од старих теолога, да је Црква’ једна, апостолска, наша Православна Црква. Све друго су шизме и јереси. Питам вас да ми одговорите’ Католичка „црква“ није ли она шизма и јерес? Ја кажем, да је јерес, и као јерес не треба да се назива пречасна.

Шта се догодило онда!… Нико од њих није одговарао на моје питање. Зазвонила су звона. Позвали су стражу. Дошли су чувари да ме одведу са мога места. Тада неколицина од десеторо деце, младих теолога које сам познавао из војске још, је рекла’ Не, неће изаћи напоље проповедник. Тако, једва и на силу су се зауставили.

Када сам касније изашао са тога скупа, рекао сам својим умом’ “Замисли где нас воде…“ пре дванаест година је то било(*). Рекао сам у себи’ “Они ће нас одвести папи!“ (**).

Тако да имамо једну корозију у православном свету. Велика већина од тих који су студирали на протестантским факултетима су наклоњени папи. Нико не иде у Свету Гору да отвори свете књиге, да отвори кодексе, да научи теологију. Иду у Париз, врте се десно и лево, а када се врате у Грчку, постају непрепознатљиви. Нису више православци, али  иза њиховог „православља“ једни подупиру католике а други не знам ни сам кога.

На истом скупу неко други је поставио једно друго питање’ – Који су непријатељи хришћанства?

Као одговор неко је допунио, да су и масони непријатељи хришћанства. Е, то нису уписали у записнике! Нису желели ти теолози да признају да је масонија непријатељ Цркве.

____________________________

• (*) 1964 -12 = 1952
• (**) На последњим страницама ове књижице, 40 година већ после овога говора, видимо страшне путање јерарха, који данас настављају силазним током издајника вере. Шта ми би? Почео сам сада да се супротстављам са теолозима?  Где ме је одвео брод речи? Одвео ме је у ковитлац, у велики циклон нашег народа. Пошто се успињем овде на корак да вам проповедам истину, потпуно ми је свеједно да ли ћу бити горак у а или в теми. Зато што може доћи дан када ћете испразнити дворану. И ако један  остане унутра, ја ћу наставити да проповедам наше свето Православље. Не интересује ме. Не узимам у обзир бројеве. Узимам у обзир само истину. А онај који има истину, има Бога са собом’ а ко има Бога,  несавладив је.

Стражарнице издају

6. Идемо сада у циклон. Идемо у ковитлац који погађа наш народ.

Ово сам већ писао, само овде понављам. Имамо православног краља. У нашим црквама појемо Многајаљета краљу. Кажемо’ „…најпобожнијем…“ , „…са најпобожнијим…“ , „ …за најпобожнијег…“.
Ако треба неко од осам милиона Грка да заштити наше Православље и да је наш стражар, као пример вере и живота – наглашавам ове речи- , када би требало да постоји лице које ће штитити наше Православље, то би требао бити краљ Грка. Наравно.
Дакле? У сто година је кроз Рим прошло пуно Грчких краљева.
Прошао је блаженопочивши Георгије А(први), који је пролио своју крв на Белој Кули у Солуну. Сто пута је прошао кроз Рим, али никада није отишао у посету папи. Јер је знао, да је отишао код папе, не би могао више да стоји на своме трону – иако је био протестант.
Прошао је затим ловором овенчани за многе његове победе краљ Грка – иако је његова несугласица са оним првим борцем битке била разлог за велики трауматизам нашег народа. Прошао је краљ Констандин Б (други) са блаженопочившом краљицом Софијом. И једном и два и три пута су прошли кроз Рим, а нису отишли код папе. Прошао је Георгије Б , којег је Бог удостојио кроз његова уста да се каже чувено историјско „Не“. Прошао је много пута кроз Рим, али није ни он отишао у посету папи. Прошао је Александар, који је умро у младој доби чији суд је видео Господ’ није ишао код папе. Прошао је Павле са краљицом Фридериком – неко ће ми рећи’ Не желим да чујем антидинастијске проповеди! Али ја настављам-, прошли су и Павле и Фридерика, и отишли су да се поклоне папи! Наравно. Као да говоре нама глувим кокошкама’ Шта смо учинили ми као ваши краљеви, учинићете и ви народе. И само то? Није прошло много дана како се догодило и нешто друго доле на Олимпији, тамо где су се у старо време одржавале Олимпијске борбе. Не потцењујемо оне борбе, али се не слажемо са нечим другим. У чему се не слажемо?
Многи су се тамо скупили. Било их је из иностранства, из Аустрије су дошли да би узели олимпијско светло.
Ми, који живимо не у олимпијском светлу, ни у светлу Делфа, ни у светлу лажних богова, ни у другим лажним светлима, али живимо у истинитом светлу, у светлу Еванђеља, у једином Светлу, великом Светлу, ми се не слажемо. Зато што узимамо свећу на Велику Суботу увече и кажемо’ „ Дођите и примите светло од вечног Светла.!..“.
Упалили су на Олимпији своја светла од онога светла. А то је још и небитно. Затим су тамо клекнуле, пред кипом Дијане, неке православне госпођице,полуправославе рекао бих можда са Колонакија, ни једну од њих нисам видео у најветијем тренутку када чујемо „Твоје од твојега…“, да клече пред Христом – клекнуле су пред Дијаниним кипом и помолиле су се! А све то се одиграло пред ким? Био је присутан онај кога ми у црквама помињемо као „најпобожнијег“. Тамо је био и градоначелник и не знам који сви други званичници, био је тамо и наследник Грчкога трона (*).
Како да опстане Православље, када је ти велики издају на тај најбеднији начин?
Одлази наша краљица у Колумбију у Америци и шта тамо ради?  Не први пут – они који читају „Варницу“ то већ знају, а ја целу јерархију сматрам одговорном-, још један пут је отворила њена усташца и шта нам је рекла велика госпа’? Да већ „ ноћима у замковима нисам могла да се смирим јер ме узнемиравају велики  животни проблеми, и настојала сам да пронађем решење  тајнама живота, прибегла сам и старим филозофима, Платону и Аристотелу, али нисам се умирила…“.
Госпо моја отвори Еванђеље нашег Христа, да ти се реше све твоје недоумице за Бога и Христа ради будућег живота после смрти! Али где је нашла одмор наша госпа, наша велика госпа? У науци! У цепању атома или у атомској енергији. Ни једна реч за преподобно и свето Еванђеље.
Ах, ићи ћемо у пакао сви! Ни једна реч за Еванђеље! Кенеди је свако вече држао у својим рукама и читао плачући заједно са својом супругом еванђеље по Јовану. А овде наши краљеви нам говоре о пантеизму… Он (Кенеди) католик, веровао је у Еванђеље Христово. А они, који живе од Грчког народа и помињу се од Цркава, поричу Еванђеље и наше свето Православље и говоре пантеистичи.
Како ми после да водимо борбу за Православље, када они који по Уставу и законима су стражари, издају на тај начин наше Православље? Зато се не слажем са свима. Не свиђа ми се лагана проповед. Не свиђа ми се да вичемо за једну или другу ставку. Желим да ствари узимамо из њиховог корена.
Ја, да вам кажем, не служим литургију због других разлога, али и зато што нећу помињати никада, никада „најпобожније краљеве“. Могу само да помињем једноставно „краљеве“, али никада нећу рећи, „најпобожнијих краљева“. Не, ако наши краљеви говоре пантеистички.
Знају веома добро Козаните, да сам у тешким временима када је краљ потписао одредбу за масонију, ја престао са помињањем краља у  цркви. И даље остајем при мојим ставовима. Али са тугом се разилазим са свим проповедницима и теолозима који имају једну млаку тактику и не узимају случај у обзир из корена.
Овде пантеистички говори. А пантеисти = сатанисти= атеисти. Међутим крив је и Јероним, по свему другом веома добар архимандрит, који подноси једно такво стање.
Ја – извините ме на изразу-, када бих био првосвештеник на двору или архиепископ, не бих им дозвољавао да се причешћују пресветим тајнама. Поставио бих их да потпишу демант, да порекну претходни пантеизам.
Ево зашто вам тако говорим. Има и других ствари, које још нисам утврдио, истражујем. Рекао сам вам то што сам до сада установио и што се већ догодило. Постоји и нешто друго, које када се уверим да се догодило, рећи ћу вам и то. Истражујем. Желим да ходам по чврстим даскама. И ако ме отерају у прогонство, и ако ме одведу на њихове далеке отоке, нека ме воде где желе, нека буде благословен онај дан када ћу за моје Православље жртвовати мој живот

Не постоји поверење за оне који су на челу

7. Има веома повољне услове папа, и постоји велика опасност да добије игру. Зашто? То смо већ рекли.
Оптужио сам, или боље речено упозорио сам двор, колико имам право као православни свештеник, опонашајући примере великих јерарха, чије ја не могу везице на стихарима одвезати. Тако је упозорио Григорије, тако Василије, тако Јован Златоусти, којима нисам достојан да паднем и поклоним се пред њиховим светим ногама.
То није записано у историји, само да би биле приче, већ је уписано да бисмо ми то усадили у  живот и крв нашег народа.
Да, оптужио сам наследника’али пре свега осуђујем некога другог. Иза наследника сам угледао- кога кажете?
Боже мој, кажем, у које време си нас поставио да живимо! Кога сам угледао? Владику! – Пусти владику, рећи ће ми неко. А сада улазим у саму срж случаја.
Овде у Грчкој сеју јеретици, сви сеју реч, зато што немамо живу и слободну цркву, зато што немамо епископе који живе и умиру за нашу веру’ не постоје такви. И завршавам, да откријем главно.
Овде, свако ко је ишао у теолошку школу и обукао ризу нема жељу да иде доле у Уганду, да иде у Јапан, да проповеда Христа’ или да буде економ свештеник горе на Српској граници(стара), или да буде проповедник уопште. Седеће овде у Атини и улагивати се бродовласницима, генералима’ глачаће ципеле и последњем хоштаплеру у Атини, само за једну ствар’ да постане владика, да зграби патерицу (жезал). То је њихово велико зло.
И док ти људи који немају идеале јуре од врата до врата, да се успну на велика места, други, они који у себи имају бар мало побожности, који верују у Бога, када чују за епископски чин њихова душа подрхтава. У старо време, у оно благословено време, секли су своје уши и носеве, да не би били епископи. На силу их је грабио народ и постављао их за епископе. Уграбили су Великог Василија на силу, уграбили су Златоустог на силу, уграбили су Атанасија на силу… А сада грабе сами на силу епископски чин. Ево ту је велика разлика.
А ово ћу рећи на вечни спомен једном блаженом мужу, кога поштујем, иако се нисам сложио у неким тачкама са њим. Али нека му је на вечни спомен.
Пре 42 године, 1922 године, догодио се велики прогон у Малој Азији. Био сам мали и видео сам. Био сам мали и осећао сам дубоко тај прогон, када  се два милиона Грка са душом у зубима скупило овде на нашој светој земљи.
Овде у Атини је онда било нешто младића. Нису имали седе длаке. Изашли су тада са факултета као теолози, ђакони и архимандрити. Скупили су се у установи „Три Јерарха“ (*). Тема скупа је била’ – Да очистимо Цркву!… Дебеле речи. Други’ – Да направимо хиротонију!…
Он је био најгласнији, јер је био гласноговорник, онај ко сада познаје црквене ствари, разумеће. А други опет, са неким тетарским гласом који је био познат свима, је узвикивао’ – Да, спасемо нашу Грчку, нашу војску, наш народ’ да се ујединимо… – Да ратујемо, викао је трећи’ да створимо покрет за препород Цркве…
То су биле њихове мане? Међу њима је био и један млади ђакон – није имао ни 30 година – и слушао их је. Када су сви они завршили своје говоре, друго су имали у уму а друго у своме срцу а треће су говорили народу, подигао се и он и рекао:
– И ја се слажем са вама, потписаћу то. Али ако желите да вечерашње вече остане једно историјско вече, остаће то под једним условом: Нико од нас, који се боримо за препород Цркве, нико неће очекивати да постане владика.
-Ух, рекоше, не може то тако.
Викали су, дакле, да би постали владике’а када им је он рекао да, „ То ћемо захтевати као обични архимандрити, као обични свештеници, јер постоје други узвишенији од нас по годинама, да буду епископи“, тим ђакончићима који нису имали ни једну седу влас, није се допала та реч.
Онај који је протествовао – нека му је вечни спомен – био је архимандрит и  један од бољих проповедника, о. Серафим Папакоста, ученик Еусевија Матхопоула.
А он није постао владика. Али сви други, који су узвикивали, ишли су и поклонили се генералу, ономе славноме генералу(*Никола Пластир), отишли су код њега и обманули га, и ускоро после неколико дана сви  су постали владике. Један је имао 27 година, други 28, трећи 30 година – а један је био још ђакон-, узели су своје пастирске штапове. Један од њих, који је употребио нечасна средства у тој ноћи и преко ноћи на тај сатански начин постао владика, је Атинагора, патријарх Констандинграда.
И питам вас: Од таквих владика, који су ушли у цркву не кроз врата већ кроз прозоре и црепове, да ли можеш очекивати добро? Јер да би неко постао владика треба да је богоизабран или јавно изабран. А њих ни Бог није позвао а ни народ их није изабрао. Ево, драги моји, разлози због којих кажемо да су услови да буде уједињења „цркава“ неповољни за Православље. Немамо никакво поверење у Атинагору да би се то све остварило. Немамо баш никакво поверење у њега. То све нашироко пишем у часопису (види. Хришћанска Варница).

Боље да се угаси сунце!

А сада, браћо моја, желим да завршим са речима светог Козме Етолског, чији благослов нека је са нама. Говорио је:
Многе сам књиге читао на Светог Гори. (Тамо је провео двадесет година). Био сам на Светој Гори и видео сам место где је живео свети Козма и посветио се, а после је изашао у свет и проповедао по целој Грчкој. Каже нам дакле свети Козма). Читао сам многе књиге, читао сам Куран и друге књиге света. Видео сам да је само једна права вера, Православље. Оно је сунце. Све друго су звезде, свеће, мала светла, која се гасе чим изађе сунце. Када излази сунце све се гаси и струја и полијелеји и месец нам се чини мрачним.
Наше Православље је једно сунце које сија, пресветло сунце. Сунце са поучењима наших очева, сунце са својом литургијом, сунце са својим чудима. Сунце пресветло које греје свако срце које верује у истину нашег Христа. Али пазимо. Јер ако не будемо пазили, Православље се неће изгубити. Зато што је дрво Божије, а свако дрво које је засадио Бог, да се скупе сви ђаволи, неће моћи да га искорене. То дрво је поливено са сузама, са крвљу старих мученика и новомученика. То дрво неће моћи да искорене јер је дубоко у нашем срцу укорењено, а да изађе Православље из нас треба наше срце да изваде из нас.
Да, Православље је сунце, али требамо пазити. Приликом окретања земље, сунце одлази и иде на друга места, тако постоји опасност једног дана да видимо то сунце да одлази из наше благословене домовине и да иде другим народима. Можда ће отићи доле у Уганду, можда ће отићи у Мадагаскар(*), отићи ће негде, ни сам не знам где, а ми ћемо изгубити његову топлоту, изгубићемо светло, изгубићемо живот. Боље да се угаси сунце, него да се угаси Православље у нашем народу.
Ако не будемо пазили догодиће се следеће. Сунце ће отићи далеко, а наша срца ће се смрзнути а ми ћемо са телескопима тражити сунце. Са телескопима ћемо тражити наше Православље, и нећемо моћи да га распознамо на хоризонту, ЈЕР ЋЕ  ОКО ПРАВОСЛАВЉА БИТИ ЈЕДНА СМЕСА И ЈЕДНА МЕШАВИНА СВИХ ИДЕЈА И СВИХ МОГУЋНОСТИ, док је наше Православље чисто и не постоје у њему никакве примесе неистина и лажних вредности.
Да нас не би задесила та непогода, треба сви да се пробудимо.
Уместо да траже да се ујединимо, браћо моја, са католицима, ујединимо се ми православци међусобно. Да се ујединимо ми међусобно, а тада ћемо засигурно имати међу нама Христа. Да се ми ујединимо са Србима, са Румунима, са Бугарима…., без да изгубимо своју народност и љубав према домовини. Да се уједине овде у Грчкој новокалендарци и старокалендарци. Да ујединимо сва удружења, све организације и све проповеднике.
И да будемо, браћо моја, сви спремни. Да проповедамо будност. Зато што не знамо из часа у час шта ће нам учинити. Будимо спремни, да се не нађемо у неки час ван Православља. Зато сам и издао и раширио часопис „Стражарнице, бдите“.
Знајте веома добро да су стражарнице у Грчкој главне, и треба да буду главне. Стражарница је архиепископ, и треба да буде. Чувари су епископи, чувари су и свештеници. Чувари , велики чувари Православља , нису ни краљеви, ни владари, ни архиепископ ни наши јерарси, ни наши свештеници. Велики чувари Православља сте ви, побожни Грчки народ (**). А  побожни Грчки народ никада али никада се неће  поклонити папи.
Мене могу назвати фанатиком, могу ме звати како желе. Имам много таквих ордена. Уз друге ордене нека ми моји непријатељи придодају и још један орден, да сам против папе(антипапик). Јесам и бићу до краја мога живота.
И још нешто браћо моја. Као стари Атињани, који су живели на овоме благословеном ћошку како  су они одговорили на претње Перса освајача, тако ћемо и ми одговорити на папине претње: Ако некада сунце промени своју путању, тада ћемо се и ми подчинити папи. А све док сунце иде својом путањом, док теку реке, док постоји Грчка остаће православна. И биће Грчка православна у векове векова, амин.
_______________________________

• (*) У то време није било мисионарења у Мадагаскару. Православни Грци су отишли тамо, а и Грчки свештеници касније.  А о. Августин  наводи ово 1964 године. Данас, после 40 година, тамо постоји Православље!
• (**)Да ли је дозвољено  верницима да суде свештеницима и епископима, када они преступају догме и када не правослове реч Истине? На ово одговарамо следеће:
• а) Свештеници и епископи се бирају од народа, дакле суди им се по закону од народа
• б) У старој Цркви верници су упозорили(опоменули) апостола Петра јер је ручао заједно са необрезаним(види. Дела. 11,3).
• в) Апостол Павле даје наредбу верницима да подсећају Архипа – који је био свештеник- на његову службу. ( види. Колаш. 4,17).
• Очеви нам говоре:
• а) Треба да су слушаоци  упућени у Писма и да суде ако изречено од учитеља није сагласно са Писмима. А све што је страно да одбацују а оне који су упорни у томе да снажно одвраћају од тога“(В. Василије).
• б) „Све што је јавно изречено и учињено нека се јавно контролише“ (св. Златоуст)
• в) „Ако твој надређени греши у друштву и у своме делу, немој на то обраћати пажњу. Али ако греши по питањима вере, иди и опомени га, не само ако је човек, већ и ако је анђео са неба“ (свети Никодим Светогорац, О честом Причешћивању, стр. 175).
• г) „Немојте бити послушни монасима, ни свештеницима а ни епископима ако вас  саветују да верујете у нешто погрешно“ (свети Мелетије Исповедник).
• д) „Како је могуће да се не опаклени онај који се прави као да не види и ћути, када су божански закони и канони  исмејани!“ (св. Златоуст).
• ђ) „Треба да покажемо храброст за Истину, иако се појединци саблажњавају“ (В.Василије).
• е) „Ко говори ствари другачије од одређених, иако је веродостојан или испосник или и чудотворац па и аскета и пророк, нека ти буде као вук обучен у јагњећу кожу који прождире овце“. (свети Игњатије Богоносац).
• ж) Ако епископ или презвитер , главне очи Цркве, се сусрећу са лошим и саблажњавају народ, њих да одлучујете. Већа је корист да се без њих сакупљате у некој кући, него да се са њима као Ана и Кајафа сурвате у гену ватрену“. (реч В. Атанасија,Вепес 33,199).
• з) Горе наведене речи В. Атанасија утврђује и 31-и канон Светих Апостола, и 15-ти канон  АБ Васељенски Сабор, 861 В. Фотије).

БОРБЕ МАРКА ЕФЕСКОГ

Папе су увек лукаве, они су лисци и искоришћавају потребу овог несрећног народа. Када је Византија клонула од најезде Ислама  и када јој је била потребна помоћ, папа је рекао аутократору Јовану Палеологу:
– Желиш ли помоћ?
– Желим.
– Доведи у Рим патријарха и око двадесет пет  теолога, свештеника, ђакона и монаха.  Потпишите споразум са нама и онда ћемо вам дати помоћ.
Несрећни Јован Палеолог је напунио један брод са теолозима, монасима, епископима и патријархом Јосифом и после 4 месеца су стигли на Запад, у Ферару у Флоренцији. А тамо шта је било:
Рачунајући на  папино обећање, да ће да помогне Византији  која се бори против непријатеља вере, Јован Палеолог је рекао: Слажем се и прихватам уједињење. Учинио је један „наклон“ и целивао је папину папучу. После њега су дошли и остали митрополити, монаси, теолози и они су се подчинили. Сви су се покорили и један за другим су потписали уједињење.
Један није потписао. Бесмртни херој, који је задржао цело Православље на својим раменима, Марко Ефески, чији спомен нека је вечан.
–          Не потписујем, каже. Не издајем свето и преподобно Православље. Рођен сам као православац и као православац ћу умрети. Папину папучу нећу целивати. Не поклањам се папином идолу.
Није потписао уједињење. Остао је сам. Атлас Православља.
Када су на Истоку чули да су потписали споразум за уједињење, узбунио се цео Град. Од тада није прошло пуно времена и Град је пао. Овде треба да се зауставим, да идем у моју ћелију и да плачем, као грешан човек какав јесам. Зато што знам веома добро, да ви нисте борци. Не проповедам вам  да бих вам угодио, него зато што желим да будете борци Православља. Ако не будете борци, некорисни сте.
Дакле шта сте, борци или само слушаоци и обожаваоци? Сада почиње борба. Не говорим вам из политичких побуда, сведок ми је Бог, који ме чује. Анђели и арханђели, апостоли и оци, преподобни и мученици, велики и славни који ме слушате,  протествујем са овога места, да је  дело владара наше земље против наше православне вере, и да се на тај начин извршава издаја нашег Православља!

(Атина, 1959)

Не патријарха Фотија

Прошло је више од  хиљаду година како се родио у Констандинграду од побожних и познатих родитеља патријарх Фотије. Образовао се, васпитао и задобио велику мудрост и постао један од најобразованијих људи свог времена.
У време светог Фотија појавила се једна велика опасност у Цркви. Појавио се вук, гори од вука. Био је то вук у јагњећем руху. Зашто се није појавио као вук, него да би преварио овце и да би ушао у тор, преобукао се у овцу. А тај вук је био папа Римски. И тога вука је протерао свети Фотије и до данас смо одвојени од католичке „цркве“…
Папа је настојао да притисне и превари источњаке, али свети Фотије се одупро и рекао не.
Као ми што смо на брдима Албаније рекли Италијанима и Мусолинију „не“ и задржали смо своју слободу, тако је управо и свети Фотије рекао не папи и задржало се православље код нас.
То што смо данас православци, то што су православци Срби, Бугари, Румуни и Руси, дугујемо том историјском не, које је изрекао свети Фотије папи  онда када је хтео да потчини себи цели Исток и да га присвоји само за себе. Тог светог мужа данас прославља наша Црква.

Будимо достојна деца Православне вере

Велика су настојања за помирење Истока и Запада.   за бива, који по мом скромном мишљењу су замке, у које траже да упадне наша Православна вера.

У једном таквом времену име светог Фотија се заборавља. Траже да се заборави. Зато што мисле, да је подсећање штетно за дело уједињења „цркава“. Али ми деца Православне вере, који још увек осећамо у нашој души једну варницу велике и ватрене љубави коју је осетио свети Фотије за нашу свету Цркву, за коју је живео и удисао и за коју се жртвовао и умро у изгнанству ускраћен од свега, ми, кажем, деца Православља треба у ово време да будемо достојна деца наше Православне вере. Пре свега да не придајемо велики значај  ономе шта се говори о уједињењу. Ако некада дође до уједињења, неће бити кроз потчињавање наше Православне Цркве и на позиве папе и на хировитост протестаната, него ако дође тај час- а нека дође што пре уједињење „цркава“ -, то ће се догодити повратком свију предањској лепоти наше Православне Цркве. Будимо дакле приправни.

(Атиna 06-02-1965, говор младима)

Папа извор јереси

Противим се доласку папе, зато што је папа извор јереси. Ми ћемо остати православци. Нећемо издати нашу веру. Треба и ми да се покајемо, мали и велики, и да останемо неклонули у нашој вери. И Бог ће погледати на виноград овај. Папа тражи да потчини Грчку. Али неће моћи да је пороби. Нити ће Грчка дозволити да додирне њену веру. (Флорина 11-03-2001)
Папа није добродошао од побожног Грчког народа, нажалост Синод се сложио
Црква се опет занима са темом папизма. Јеретички погледи папе већ су познати. Тако да од побожног Грчког народа је неприхватљив, а нажалост се свети Синод сложио да папа буде прихваћен у Грчкој. Није погодно време. Постоје друге теме које интересују Грчки народ.
Тема је озбиљна. Написали смо и посебну књигу под насловом „Антипапика“.
Што се тиче одлуке да посети папа Грчку, ту има реч Црква. Одговоран да одлучи није мали Синод већ Јерархија. Лице а или в није одговорно да одлучи, јер појединац може да размишља као политичар. Последично, једина одговорна власт да одговори на предлог папе је Јерархија.
Али наш народ, који је многе недаће поднео од католика, не чује са задовољством тај предлог. Треба да се упита и побожни народ. А народ, просвећен од Цркве ће одговорити негативно.
Да бисмо га примили, треба томе чину да претходи једно искрено папино покајање. Међутим то се није десило. Папа има јеретичка веровања. Католичка  „ црква“ је показала лукав став. Тако треба да одговоримо. (Флорина 8-3-2001)

Да ли ће увек свет бити подељен?

–   Рећи ћете ми, да ли је подела добра ствар? Не, то је ружна ствар. Као што је ружна ствар, када је једна породица подељена, тако је и ово  ружна ствар. Ми смо делови- делићи. Једни су католици, други су протестанти, трећи су пентикосталци, четврти су из неких других јереси.

– Да ли ће увек бити тако подељен свет? – Не неће бити увек     подељен.

Ако одете у Уједињене Народе, видећете 157 застава. Али, као што каже Откровење, доћи ће један дан када ће сви ти народи, који су сада подељени разним заставама и у разним државама и друштвима сада живе са одвојеним војскама и морнарицом, та стада подељеног света ће –то нам говори Откровење, то нам говори Свето Писмо – да ће се сви они ујединити. Да, сви ти чопори људи који имају сада различите боје, различите религиозне и државне вође, разне  официре  који се боре између себе, ујединиће се једног дана, и постојаће на свету  само једна застава, да једна застава. У то верујем неклонуло, да ће једна застава овладати светом. То неће бити ни америчка ни руска ни немачка ни јапанска ни кинеска ни албанска ни грчка ни застава неке друге државе, али само једна застава ће постојати на свету, то је сигурно.

Пашће сви народи, и Руси и Американци и Кинези и Јапанци и католици и протестанти,сви ће пасти и поклониће се једној застави. А та застава ће бити часни крст. А вођа целе васељене ће бити Господ наш Исус Христос. То нам говори Еванђеље које сте чули: „И биће једно стадо и један пастир“ (Јован 10,16).

То ће се догодити свакако. Међутим сада ћемо проћи кроз многа искушења, кроз многе ратове. Пролиће се пуно крви, веома пуно крви. Из часа у час очекујемо трећи светски рат. Пре би се рекло четврти светски рат, јер се трећи светски рат већ догодио – не говорим вам који је то рат био. Биће четврти светски рат. И после пуно крви, која ће се пролити, човечанство ће се покајати и поклониће се  Христу. И онда ће сва уста и сва срца и сва брда и долине и све камење и реке, и звезде небеске, сви ће рећи: „Један је свет, један је Господ Исус Христос, у славу Бога Оца. Амин.“

(Пендавриси Еордеја 6-2-1974, спомен светог Фотија, заштитника Пендаврисиja)

НИКАДА ПАПИНИ РОБОВИ

„Драги наши читаоци! Против те монархијске, ауторитарне  и антихришћанске папине власти, противи се православна савест. Против подмуклих планова Рима се борио блажени Фотије, Кируларије, Јосиф Вриениос, Марко Ефески, Георгије Схолариос, ону су сачували  независном Православну Цркву, која је била пресветли брод, истинити ћивот нашег побожног народа, у тешким историјским данима за нас. У тој Цркви постоји јасна, нетрулежна, тачна, непрецртана и  узвишена  перцепција, прецизних концепција  и поимања бесмртних идеја хришћанства. Папизам као организам је једна врста рака. Као идеја је једна лаж, један мит који је створило незнање и властоманија црквених поглавара Рима. А тим лажима и идолима православна Грчка неће се никада  поклонити . Зато што чује трубу апостола Павла: „Купљени сте скупо, не будите робови људима“(Корић. 7,23). Овдашњи папољупци на жалост оцењују стање и мисле да је дошао час… Буду ли упорни наћи ће се пред изненађењем. Дух противљења наших чувених отаца против шизматика и јеретика ће оживети. Овде у Грчкој папизам ће се сусрести са Стражом  и обрушиће се. Православље ће на крају победити и тријумфовати  а под њеним крилом слава и одмор велики ће се наћи“.

(део из књиге Антипапика, Атина 1987, стр. 30-31)

И ДАНАС ЖРТВУЈУ ИСТИНУ ВЕРЕ ЗБОГ „ЉУБАВИ“

(Патријарх Констандинграда Вартоломеј са одушевљењем је примио одлуку архиепископа Христодула и Светог Синода да одобре  долазак папе у Грчку. До „када“, рекао је, „ће држати у себи мржњу? Зашто да не дочекамо папу као мене што дочекују где год  да одем?“)
Потцењују вредност вере
Лица на високим положајима, која се налазе на великим и узвишеним местима, говоре да изнад борби В. Атанасија, изнад борби Марка Ефеског, изнад борби отаца Цркве, изнад свега   је данас љубав.
Када изговарају реч љубав као да на њихова уста излазе сирупи.
Шта имамо да им одговоримо?
Сви који говоре и пишу о тим стварима, да умање вредност светих борби великих отаца наше Цркве, сви они чине један велики грех. Који је то грех?
Потцењују вредност вере у хришћанству. Шта је вера?
Љубав у себи има и Јапанац, љубав у себи има и Кинез, љубав у себи има и пентикосталац, љубав у себи има и масон, љубав у себи има и атеиста. Међутим љубав Христова је нешто посебно, то је натприродна струја која долази са неба овде на ову црну земљу.
Потцењују вредност вере. Зашто?
Одговорићу вам кроз један приказ.
Хришћанство је једно бесмртно дрво. Хришћанство је једно огромно дрво. Хришћанство је једно дрво које није засадио човек, већ га је засадила иста света Тројица, и ни један демон неће моћи никада да искорени то свето дрво, пуно плодова и лишћа, хришћанства.
Дрво је хришћанство. Нека падну чекићи, нека ударају атеисти, неће моћи никада да искорене тај корен. Гране могу и да сломе, цветове могу да откину, плодове могу да поједу, али корен је дубоко, где ни једна сила на свету не може да искорени православну веру.
Јер који је корен? Ако ли упитате неког научника, који је најважнији део дрвета, да ли су то цветови, плодови, стабло или лишће? Одговориће вам: Не. То је оно што се не види. То је она ружна ствар, која је као пањ сакривена  у земљи. У тај корен јабуке и свог дрвеће стане цела хемија. Никада неће моћи наука да нам начини такав корен који даје сладак сок и огромно дрво.
Као што је код дрвета најважнији део корен, тако је и у хришћанству најважнији део наша вера.
То нам проповеда апостол Павле када нам говори да „без вере није могуће угодити Богу“ (Јевр. 11,6).
Рекао нам је то и Богочовек: „Који поверује и крсти се биће спасен“ (Марк. 16,16). Пре него што је рекао: „Љубите једни друге“ (Јован. 13,34), рекао нам је: „Покајте се и верујте у еванђеље“ (Марк. 1,15).
Претходи вера, која је корен дрвета. Цветови су  занос, то су лепа осећања, а плодови су врлине, а листови су одредбе Цркве. И оне придоносе лепоти дрвета.
Да ли сте  видели како је дрво лепо у пролеће, када је пуно  листова? Све има неко значење у Православљу. И свећа коју палиш и тамјан и иконе, све су обележја. Као што кроз један лист можеш разумети о каквом се дрвету ради, потребан је само један лист да ти кажем да ли је нпр. Маслина или нека друга врста дрвета, тако је и са спољашњим издражајима вере.
Дај ми једног човека да ти кажем у шта верује. На начин на који упражњава спољње обожавање, обреде, могуће је да то разумемо.

Понављам:
Дрво је хришћанство, корен је вера, цветови су осећања, плодови су врлине, као главна љубав, а листови су украс Цркве, одредбе, свете службе, то су видљиви знаци наше вере.
Дакле, када ти издвојиш веру, желиш да искорениш корен, али када се искорени корен, нема више ни дрвета ни било чега.
Потцењују веру, која је корен наше хришћанске религије.

Велики Атанасије одговара на оптужбе

Шта то чујем?  Још једну бајку. Доћи ће дани , а већ су наступили ти дани, када ће рећи, срећни су људи који немају  уши да чују и очи да виде. Чућемо такве ствари на земљи, да би човек пре пожелео да нема уши.

Чуо сам да ових дана говоре: Зашто сте толико упорни. Добро и протестанти и католици од 1000 тачака у 990 се слажу, у десет се само не слажу, зашто сте толико окрутни, зашто гледате на оно у чему се не слажемо, уместо да гледате оно у чему се слажемо. Прогледајмо кроз оно што се не слажемо и ујединимо се, да будемо једно братство и „једно стадо и један пастир“.

Та помисао, браћо моја, исповедам вам се јавно, и мене је у почетку ганула. Јуче сам читао Великог Атанасија и он даје одговор на тај аргумент, који се чуо и за време аријанизма.

Говорили су онда Великом Атанасију:

Чујте о чему се ради и дивите се мудрости тога светог мужа.

– Чујте, каже, лукавство које нам сервирају. То је као да претпоставимо, да имаш човека у својој кући и он падне од болести у кревет и има болове у грудима и јечи од болова. Његове очи су здраве. Његове уши су здраве, срце му је здраво, ноге су му здраве, руке су му здраве, има само један бол у грудима. Позива лекара, а лекар долази код болесника и говори му:  Како лепе очи има овај болесник! Како лепе руке и ноге има овај болесник! Како јако срце има овај болесник!

Али, хришћане мој, нисмо те позвали због здравих делова тела. Шта се овде дешава, овај бол који осећа у грудима , можеш ли нам рећи од чега је? А, тако, одговара лекар.

Тако раде и они, игноришу ране. Међутим човече, једна бубуљица када ти изађе, трчиш и бојиш се, можда та бубуљица једног дана  те разори и одведе у смрт. Једна бубуљица, једна грешка, једно посртање од вере, то је велики грех.

Зато треба да припазимо, каже нам Велики Атанасије, да задржимо нетакнутом нашу веру.

Папизам, најстрашнији непријатељ Православља

Браћо моја живимо у тешким данима. Црква Христова нападана је страшно, као и у време Великог Атанасија, свети Брод, теретњак, као што је називао Цркву велики отац, је у опасности, тако је и данас Црква у опасности. Ово није само реч, то је окрутна стварност, да Црква Христова је искушавана окрутно. Њени непријатељи су велики и смртни, они су видљиви и невидљиви.

Непријатељи Православља су на првом месту масони, који као чворови ђаволови стискају сав Грчки народ а народ се гуши под њиховим чвором, а данас су они ушли у све слојеве нашег народа.

Непријатељи су и јеховини сведоци, који као најезда скакаваца из Откровења су пали на Грчку земљу. Као што скакавци не остављају ништа у винограду, на исти начин и они делују, као скакавци и пацови, настоје да униште темеље наше домовине.

Непријатељи су… Верујте ми, браћо, бојим се више једног другог непријатеља. Зато што хилиасту можеш избећи, масона исто, протестанта исто. Више се бојим папизма.

На жалост јерарси и теолози и професори и многи народ су наклоњени са симпатијама папизму.

Проредиће се Стадо, али немојте се бојати

Да, постоји велики страх и у великој је опасности наша Црква од стране папизма. У овим тешким данима кроз које пролазимо, шта треба да учинимо?

Моја душа је у овај час узнемирена и тужна. Као мали и недостојан еванђеља проповедник, као недостојан  да целивам ваше ноге, дозволите ми у овај час у духу Божијем да кажем следеће: Узимајући ово  пророчанство из спискова светог Козме, узимајући ово  пророчанство из светог предања, упозоравам вас и говорим вам: Православље ће проћи кроз велику недаћу, Православље ће поднети велику опасност. То свето стадо Цркве ће се проредити. Проредиће се православци. Једни ће отићи у масоне, други у хилиазам, а трећи у папизам и тако даље, проредиће се верници. Доћи ће дан, када  неће бити у Цркви ни појац за певницом, ни свештеника да врши литургију, ни ђакона да износи молитве и молбе. Доћи ће дан када ће се проредити жртвеници Божији. Немојте се бојати. Борба се не мери са телима, борба се не мери са бројевима, борба се добија са грудима хероја, борба се даје са вером.

Наравно. Било је време када је осам људи било на земљи, сви други су били поплављени. То је био Ноје са својом женом и децом. Осам душа, а Нојеви потомци су постали цели милиони.

Један је био Аврам, а племе Аврамово је било као звезде небеске и као песак морски. Један је био Велики Атанасије. Остао је сам. Напустили су га аутократори, напустио га је народ, напустило га је  и свештенство. Живео је три године у једном гробу, у једној спиљи са дивљим животињама.Један је остао. Сам. Сам против целог света. А тај један  је победио, зато што је имао истину и Бога са собом. Један  и сам је победио. Као што његов тропар говори, био је „стуб Православља“, Атлас Цркве. Као Атлас подигао је на своја рамена целу подземну сферу, по старој митологији, као што је Велики Атанасије постао Атлас, на чијим раменима се ослонило цело Православље.

Немојмо се бојати, „неће недостајати Православљу војника“.

И ако ми свештеници, и ако теолози издају нашу веру, и ово камење по којем газимо ће васкрснути и узвикивати: Вера православних је истинита. И из камења и брда и планина ће изаћи нови хероји наше вере.

КАНОНИ СВЕТИХ ВАСЕЉЕНСКИХ САБОРА О ЈЕРЕСИ

ПОГОВОР

Шта кажу свети Оци за јеретике?

7 . правило Св. Апостола

Ако који епископ или презвитер или ђакон буде светковао свети дан Пасхе (Васкраса) пре пролећне равнодневнице заједно са Јудејима нека се свргне.

10. правило Св. Апостола

Који се заједно са одлученим, ма било и у кући, буде молио, нека се одлучи.

11. правило Св. Апостола

Клирик, који се буде молио заједно са свргнутим клириком, нека се свргне и он.

45. правило Св. Апостола

Епископ, или презвитер, или ђакон, који се са јеретицима само и молио буде, нека се одлучи; ако им пак допусти, као клирицима, да што раде, нека се свргне.

46 . правило Св. Апостола

Заповиједамо да се свргне епископ, или презвитер, који призна крштење или жртву јеретика. Јер: како се слаже Христос с велијаром? или какав удио има вјерни са невјерником?

48. правило Св. Апостола

Епископ, или презвитер, или ђакон, који прими од кога друго рукоположење, нека се свргне и он и онај, који га је рукоположио, осим ако се не докаже да од јеретика има рукоположење. Јер, који су од таквих крштени или рукоположени, не могу бити ни вјерни ни клирици.

64 . правило Св. Апостола

Ако који клирик или световњак пође у синагогу Јудејску или јеретичку да се моли, нека буде свргнут и одлучен.

70. правило Св. Апостола

Ако који епископ или презвитер или ђакон или други из именика клирика буде постио заједно са јудејима, или светковао са њима њихове празнике, или примао од њих њихове празничне дарове као пресне хлебове или шта слично нека буде свргнут, а ако то учини световњак нека се одлучи.

71 . правило Св. Апостола

Ако који хришћанин принесе уља у светилиште незнабожачко, или у јудејску синагогу, или пали свеће, када су празници јеретички, нека се одлучи.

1. канон Антиохијског Помесног Сабора

Сви они, који се усуде да повреде наредбу Светог и Великог Сабора, који се сакупио у Никеји у присуству благочестивог и Богу омиљенога Цара Константина, у погледу празника спаситељне Пасхе, имају бити одлучени и искључени из Цркве, ако по својој расположности к препирању остану упорни противу добре установе…

2. правило четвртог помесног Антиохијског сабора

Сви они, који долазе у Цркву и слушају Свето Писмо, али који неће да учествују заједно са народом у молитви, или се одвраћају од светог Причешћа и евхаристије по неком противљењу, такви имају бити искључени из Цркве док се не исповеде и не принесу плодове покајања, и тада, када узмоле моћи ће добити опроштај. Нити треба имати општења са онима , који су одлучени, нити одлазити у куће и молити се са онима , који се са Црквом не моле, нити примати у једну Цркву оне, који се туђе од зборова, што у другој цркви бивају. Нађе ли се пак који епископ или презвитер или ђакон, или други из клира, да општи са онима који су одлучени, нека буде одлучен и он, као човек, који ред Црквени помућује.

9. правило Картагенског сабора

Ако који епископ или презвитер прими у општење оне, који су заслужно због својих преступа били искључени из Цркве, мора и он потпасти онаквој истој осуди…

Канонски одговор св. Тимотеја Александријског бр.9

На питање да ли може један клирик да се моли у присуству аријанаца или других јеретика, или му то ништа не шкоди, кад се он моли или чини принос.

Одговор:

На божанственоме приносу ђакон прије времена целивања казује: „Који сте ван општења, одлазите“, не смеју дакле присуствовати, осим ако обећају да ће се покајати и да ће оставити јерес.

33. правило Лаодикијског Сабора

С јеретицима или расколницима не сме се заједно молити.

9. правило Лаодикијског Сабора

Не може се допустити, да они, који припадају Цркви полазе ради молитве или службе у гробља или у такозване мученичке храмове јеретика, а који то чине, ако су верни, имају бити ван општења за неко време. Покају ли се и исповеде да су згрешили, нека се опет приме.

32. правило Лаодикијског Сабора

Не треба примати јеретичких благослова, јер су они више злословља него ли благослови.

34. правило Лаодикијског Сабора

Ниједан хришћанин не сме остављати мученике Христове и обраћати се лажним мученицима, тј. јеретичкима, или који су прије јеретици били, јер су ови далеки од Бога. Нека су дакле анатема, који се к њима обраћају.

37. правило Лаодикијског Сабора

Празничне дарове, које шаљу Јудеји или јеретици, не треба примати, нити заједно с њима празновати.

38. правило Лаодикијског Сабора

Не сме се празновати заједно са незнабошцима, нити општити у њиховом безбожју.

6. правило Лаодикијског Сабора

Не може се допуштати јеретицима, који остају упорни у јереси да улазе у дом Божји.

7. правило Лаодикијског Сабора

Који се обраћају из јереси….не смеју се примати док не предаду анатеми сваку јерес, а особито ону, у којој су прије били, и тек онда они које они називају вернима пошто изуче символ вере и буду помазани светим миром, нека се приме у општење светих тајни.

10. правило Лаодикијског Сабора

Који Цркви припадају, не смеју равнодушно женити своју децу са јеретицима.

31. правило Лаодикијског Сабора

Ни са каквим јеретиком не сме се брак склапати или за такве давати синове или кћери, него напротив треба њих узимати, ако обећају, да ће (православни) хришћани постати.

72 . правило Трулског (шестог Васељенског) Сабора

Нека не буде допуштено човеку православноме да се сједини са женом јерети~ком, нити жени православној да се венча са човеком јеретиком, а ако се открије да је ко тако што учинио, брак нека се сматра не ваљаним и незаконита свеза нека се развргне, јер не треба да се меша оно, што се не може мешати, нити састављати са овцом вука, ни са Христовим уделом наследство јеретика; а ко преступи ово, што смо ми установили нека се одлучи….

5. правило Св . Василија Великог

Јеретике, који се при крају живота кају, треба примати, али примати их , разуме се, не без разбора, него испитавши, да ли показују право покајање, и да ли могу представити плодове, који сведоче о њиховом старању да се спасу. Канони Светих Васељенских Сабора о јереси 207

1. правило Картагенског Сабора

Они који су крштени од јеретика треба да се поново крсте да би били примљени у Цркву.

15. канон

А они, који се одељују од општења са својим епископом због какве јереси, која је од светих сабора, или Отаца осуђена, то јест кад он јавно проповеда јерес и отворено о њој у цркви учи, такви не само што неће подлећи казни по правилима за то, што су прије саборнога разбора оделили се од таквога епископа, него ће напротив бити заслужни части која православнима пристоји. Јер они нису осудили епископе, него назовиепископе и назовиучитеље, нити су расколом порушили јединство Цркве, него напротив похитали су да ослободе Цркву од раскола и раздељења.“

46. правло св. Никифора Исповедника

У цркве које су основали јеретици, напомињемо да се може ући само по нужди, и то као у просту кућу, и само када се положи крст на средину може се ту и певати; али у олтар се не сме улазити, нити кадити нити се молити, нити палити кандило или свећу. Јеретици су сви, који уче противно православној вери, било да су они одавна или од скора одлучени од Цркве, било да следе старој или некој новој јереси.

(Зонара, Тумачење 2. Вас. 6, Ат.синт.2,182)

Учење (јеретичко) противној православној вери не мора се у осталом тицати основе православног веровања, па да се дотични сматра јеретиком, него је доста да он греши и у само неком догмату и већ је јеретик. Под именом јеретик подразумевају се и они који призивају и исповедају нашу тајну али који греше тек у неким питањима учења православног и у томе другачије мисли од православних.

(Зонара,Тумачење 14. правила,

IV Васељенског сабора)

Еванђелист Јован нам каже: „Сваки који преступа и не остаје у учењу Христовом, тај Бога нема, а који остаје у учењу Христовом, он има и Оца и Сина. Ако неко долази к вама и ово учење не доноси, не примајте га у кући и не поздрављајте се. Јер ко се поздравља с њим, учествује у његовим злим делима“ (2.Јован 9-11).
„Они (Латини), свети владико, ни један од важнијих делова вере нису оставили нетрауматизован и неизмењен. Зато, не само да се одсецају од увек правог и доброг и лепог Тела Христовог, него се предају и Сатани…“ (Светогорски оци аутократору Михаилу Палеологу после лажног уједињења у Ферари у Флорентији).
Папизам је осуђен као јерес од Сабора на челу са В. Фотијем (879-880 п.Х.) и  од Сабора у Констандинграду 1351, када су анатемисани католици.
Свети Козма назива папу антихристом и каже: „Папу проклињите, он ће бити разлог“.У Симболу Вере исповедамо да сви православни верујемо „у једну свету, саборну и апостолску Цркву“.

Шта кажу и шта раде латинизирани јерарси?

Патријарх Вартоломеј, архиепископ Христодул и други наши екуменизовани јерарси верују не у једну али у многе цркве. Прихватају папизам као цркву. Потписују сагласности, за признање тајни католика. Доводе у Грчку папу! Примају га званично у Атинској Архиепископији. Размењују целиве и поклоне! У званичном часопису Патријаршије пише: „Немогуће је да сматрамо да било ми Православни или ви Паписти имамо као  искључиво власништво наслеђе старе цркве“ (Епискепсис, 1-7-1991, бр. 464).

Називају папу „пресветим“ (Епискепсис, бр. 647, стр. 2-3,30-4-2005), „ заиста посланог од Бога“ (Католики, 22-7-2003), „блажени“ , „брат“, итд.

Усиновљују демонске теорије. Говоре: „Све религије су путеви спасења“ (Епискепсис, бр. 523, стр. 12, Женева 1995).

Приликом 6-стог Светског Сусрета Религија и Мира 4-11-1994, патријарх Вартоломеј објављује: „Ми као религиозне вође треба да уведемо на сцену духовне почетке екуменизма, братства и мира. Али да бисмо успели у томе треба да будемо уједињени у духу једног Бога… Римокатолици и Православци, Протестанти и Јевреји, Муслимани, Индијци, Будисти….“ (Епискепсис бр. 494, стр. 23, Женева 1994).

Са издатцима Цркве архиепископ Христодул  и његови следбеници, сазивају у Атини свејеретички скуп“! Сваку групу јеретика признају као цркву!

Праве договор на „Светском Савету Цркава“, да … не доведу у Православље јеретике!

Протерују православног свештеника и теолога!

„…Забрањујемо ти до изрицања одлуке Црквеног Суда, вршење свих свештенодејстава“. (Спис Свете Архиепископије, Број. Проток. ЕКС. 3173/2005).

****

„По Допису под броје. 3173/06.06.2005 Свете Архиепископије Атинске, који је послат нама и по којем смо обавештени од Пресветог Архиепископа Атине и целе Грчке г. Христодула да вам  се забрањује на одређено и до изрицања одлуке задуженог Црквеног Суда , вршење свих свештенодејстава због почињених канонских преступа, упознати смо да лично нисте у могућности да свештенодејствујете у Светом Храму светог Антонија као и у било ком другом Светом Храму“.  (допис митрополита Солуна Антима, бр. Прот. 497).

„Неће недостајати Цркви војника“

Узнемиравајући феномени. По свему скромни наши јерарси не протествују. Други се одважују још више. Патријарх Вартоломеј, архиепископ Христодул и мноштво јерарха се екуменизује и масонизује. Имају све ближе односе са папом и јеретицима и одаљавају се од православног стада.

У овим тешким временима, када стражарнице издају и напуштају своје положаје, држи Бог тај мали остатак да даје борбу. Борбе о. Августина Н. Кандиота за очишћење Цркве настављају данас и други угледни свештеници, монаси и мноштво побожних Хришћана.

Где нас воде!

Фотографије говоре:

_____________________________________

MIKΡΟ ΑΦΙΕΡΩΜΑ ΣΤΟΝ ΕΠΙΣΚΟΠΟ ΤΟΥ ΚΟΣΣΟΒΟΥ ΑΡΤΕΜΙΟ

ΠΟΥ ΔΙΩΚΕΤΑΙ  ΓΙΑ ΤΗΝ ΟΡΘΟΔΟΞΙΑ

Γραμμένο από ευλαβή ιερομόναχο που κρατά με συνασκητάς του ψηλά το λάβαρο της Ορθοδοξίας

Σεβασμιώτατε Πατέρα!
Μέ θλίψη παρακολουθῶ πώς κάποιοι ξήλωσαν ἀπό τόν καρδιά τους τόν Χριστό! Καί ἦταν ἐπίσκοποι αὐτοί!!!
Πῶς ἤθελες νά κρατήσουν ἐσένα, ἀφοῦ Ἐκεῖνον ξήλωσαν πιό νωρίς;…
Μέ ἄδειες καρδιές προχωρᾶνε καί μέ ἀγωνία κοιτᾶνε νά δοῦν μήπως ὑπάρχει κανείς συνεπίσκοπος, πού ἐξακολουθεῖ τήν Ἀλήθεια νά κρατᾶ στό χέρι και τόν Θεόν νά φανερώνει στούς ἀνθρώπους, καί τόν Θεόν στήν καρδιά νά κρατᾶ!
Σέ ξήλωσαν Πατέρα ἀπό τόν θρόνο τῆς Ράσκας καί Πριζρένης… Δέν μπόρεσαν ὅμως νά σέ ξηλώσουν ἀπό τίς καρδιές τῶν παιδιῶν σου πού τά πάντα ἄφησαν γιά τόν Χριστό!
Σέ ἐξόρισαν μακριά, ἀφήνοντας ἔρημα τά Μοναστήρια καί Ἐκεῖνος ἔστειλε τούς Μοναχούς σου στήν ἔρημο.
Ἡ Ἐκκλησία ἔφυγε στήν ἔρημο…
Ὁ θρόνος τοῦ Πατριάρχου στήθηκε πάνω στό αἷμα, στά δάκρυα, στόν ἱδρῶτα, στήν ἀγωνία!!!
Τά λιοντάρια τοῦ θρόνου σκαλίστηκαν στά κόκκαλα τῶν Μοναχῶν. Τά δάκρυα ὅμως τῶν διωγμένων παιδιῶν τοῦ Θεοῦ θά πνίξουν τούς κακούς ἐργάτας τοῦ Ἀμπελῶνος τοῦ Κυρίου!
Ἐσεῖς Σεβασμιώτατε εἶστε ὁ Πατέρας, ἐμεῖς ἀκολουθοῦμε σιγά σιγά πίσω ἀπό τά διωγμένα παιδιά σου! Μέσα στό Ἅγιο Ποτήριο –τό Σῶμα καί τό Αἷμα τοῦ Χριστοῦ– ὅλο τό σῶμα τῆς Ἐκκλησίας στά χέρια σου κρατᾶς!
Προσευχήσου γιά μᾶς τίμιε Πατέρα!
Προσευχήσου καί γιά μᾶς! Ἀμήν.

ΠΟΙΗΜΑ ΕΤΕΡΟΥ ΙΕΡΟΜΟΝΑΧΟΥ ΓΙΑ ΤΟΥΣ ΕΠΙΣΚΟΠΟΥΣ ΤΩΝ ΕΣΧΑΤΩΝ ΚΑΙΡΩΝ

ΤΟΙΟΥΤΟΙ  ΥΜΙΝ  ΠΡΕΠΟΥΣΙΝ  ΑΡΧΙΕΡΕΙΣ

ΚΑΤΑ  ΤΑΣ  ΚΑΡΔΙΑΣ  ΥΜΩΝ  ΔΟΣΩ  ΥΜΙΝ  ΑΡΧΟΝΤΑΣ

1. Σήμερα ποὖναι ἐορτή,———————-2. Μέ τίς χρυσές τίς γκλίτσες των
σήμερα ποὖναι σχόλη,—————————-τ᾿ ἀτίμητ᾿ ἄμφιά των,
θἄρθουν νά μᾶς βλογήσουνε————-——τίς ἀκριβές τίς μήτρες των,
καμπόσοι ἀργοσχόλοι.—————————-καί τά καλά φαγιά των.

3. Ἄν καί μαστίζετ᾿ ὁ  λαός–—————–4. Λέν πώς ποιμαίνουν τόν λαόν,
ἀπό τήν ἀνεργία,––——————————–μά μον᾿ ν᾿ ἀρμέγουν ξέρουν,
ἐτοῦτοι ἐδῶ καλοπερνοῦν———————-καί τ᾿ ἔρημο τό βόσκημα
ἀπό τήν Ἐκκλησία.–———————–——–πολύ βαρύ τό φέρουν.

5. Γιά τοῦτο φεύγει ὁ λαός–———————–6. Ἐγέμισ᾿ ἡ πατρίδα μας
ἀπό τήν Ἐκκλησία——————————-—ἀπό  κακοδοξία
καί δέν τούς καίγεται καρφί———————-κανείς τους δέν ἀνησυχεῖ
γιά τήν ἀποστασία.……………………………γιά τήν ΌΡΘΟΔΟΞΙΑ.

7. Κι᾿ ἄν φύγουν ὅλοι οἱ πιστοί.……………..8. .Ἄς πᾶνε ὅπου θέλουνε,
ἀπό τήν Ἐκκλησία,……………………………..ἐμεῖς καλά περνοῦμε
ἐκεῖνοι ἀναπαύονται…………………………….μέ τίς φιέστες τίς πολλές,
εἰς τήν μισθοδοσία.……………………………..ὅπου γιορτές ἀκοῦμε.
Μ. Κ.  19-10-2010

_________________________

«Η εκκλησία, η οποία προς απολαβή εγκόσμιων αγαθών, έκρινε καλόν να συζευχθεί, να ενώσει την τύχη της μετά του θηρίου της Αποκάλυψης, συν τω χρόνω απώλεσε την ελευθερία της, και ηδονικά καθισμένη στη ράχη του θηρίου, κυβερνάται υπ΄ αυτού και περιφέρεται στις οδούς και στις ρύμες του κόσμου ως μισθωτή πόρνη θρησκευτική πόρνη, που εμπορεύεται τον Χριστόν, αναγκασμένη να κερνά τα πλήθη από το χρυσόν ποτήρι όχι τον καθαρό οίνο της Κ. Διαθήκης, αλλά οίνο νοθευμένο, διδάγματα ξένα και αλλότρια προς το γνήσιο πνεύμα του Χριστιανισμού».

Αυγουστίνος Καντιώτης,  «Χριστιανική Σπίθα» του 1952

____________________________________________________

ΣΧΟΛΙΟ

• Εξ αφορμής του ποιήματος του ιερομονάχου όπου μεταξύ των άλλων δεσποτικών παραλυσιών στιγματίζει και τα συλλείτουργα με καυστικό τρόπο, ανακάλεσα στη μνήμη μου ένα πρόσφατο κείμενο που δημοσιεύθηκε στον ΟΡΘΟΔΟΞΟ ΤΥΠΟ με συγγραφέα τον π. Διονύσιο Τάτση το οποίο αναλύει πολλές πτυχές του εκφυλιστικού αυτού φαινομένου κάτω απ το πρίσμα του ορθοδόξου ήθους. Συνιστώ εκθύμως στους αναγνώστες του μπλογκ να το αναγνώσουν είτε μέσω διαδικτύου είτε μέσω ανάγνωσης του εβδομαδιαίου κυκλοφορούντος φύλλου. Με ευγενικό τρόπο αλλά χωρίς μισόλογα και υπεκφυγές ένα δυσώδες έλκος της σύγχρονης εκκλησιαστικής ζωής ανατέμνεται κατά τον καλύτερο τρόπο από τη γραφίδα ενός εκλεκτού κληρικού. Είθε να εκλείψει κάποτε το θλιβερό φαινόμενο των συλλείτουργων που τόσο σκανδαλίζει τον ευσεβή λαό.

• Σας συγχαίρω για την παράθεση του μνημειώδους κειμένου του αοιδίμου π. Αυγουστίνου στη ΣΠΙΘΑ του 1952 που περιγράφει με μοναδικό τρόπο την άθλια θέση της Ελλαδικής Εκκλησίας έναντι της άθεης πολιτείας. Ο αείμνηστος ιεράρχης είχε συλλάβει το πρόβλημα στις αληθινές του διαστάσεις καθόσον χρημάτισε βοηθός  του αειμνήστου καθηγητού της Θεολογικής Σχολής Αθηνών Χρήστου Ανδρούτσου, συγγραφέως του μοναδικού στο είδος του βιβλίου «ΕΚΚΛΗΣΙΑ ΚΑΙ ΠΟΛΙΤΕΙΑ ΕΞ ΕΠΟΨΕΩΣ ΟΡΘΟΔΟΞΟΥ» που αναλύει με ενάργεια τη μοναδική πραγματικότητα ότι δηλαδή η Εκκλησία της Ελλάδος κατήντησε ταπεινό εξάρτημα της άθεης πολιτείας. Παρενθετικώς αναφέρω ότι ο αείμνηστος, πεφιλημένος όλων μας, θρυλικός πλέον π. Αυγουστίνος προοριζόταν για πανεπιστημιακός λόγω των φοβερών ικανοτήτων του αλλά ΕΥΤΥΧΩΣ άλλως έδοξε τη θεία χάριτι προς όφελος της αγίας μας Εκκλησίας! Ουδέν ψευδέστερον του κατά κόρον λεγομένου ότι κυριαρχεί το σύστημα της συναλληλίας στις σχέσεις Εκκλησίας-πολιτείας όπως έγραψε κάποτε ο αείμνηστος Ιερώνυμος Κοτσώνης, πρώην αρχιεπίσκοπος Αθηνών και καθηγητής του κανονικού δικαίου που ασχολήθηκε ιδιαίτερα με το θέμα. Η πικρή αλήθεια είναι ότι κυριαρχεί το σύστημα της νόμω κρατούσης πολιτείας προς χαράν των δαιμόνων και προς βλάβη του αληθινού εθνικού συμφέροντος. Δυστυχώς αυτή η κατάσταση βολεύει και κάποιους ορεγομένους επισκοπής. Τυχόν χωρισμός Εκκλησίας-πολιτείας θα επιφέρει αναποτρέπτως καταπληκτική μείωση του αριθμού των ορεγομένων επισκοπής αφού θα εκλείψει το κίνητρο της επισκοποποιήσεώς των και ο νοών νοείτω! Η Εκκλησία μας όμως θα ανακτήσει τη χαμένη αίγλη και αξιοπιστία της. Και κάτι τελευταίο! Ο π. Αυγουστίνος δε δίστασε να χρησιμοποιήσει και εκφράσεις ωμές προς αποκάλυψη της ελεεινής πραγματικότητας. Δυστυχώς η σύγχρονη εκκλησιαστική γλώσσα γέμει διπλωματίας και ψευδοευγένειας και ουσιαστικά επευλογεί τα πλείστα όσα εκκλησιαστικά, κοινωνικά και εθνικά αίσχη! Ας δεηθούμε όλοι μας,εν μια ψυχή και καρδία,οι εκλεκτές σκέψεις του πεφιλημένου π. Αυγουστίνου να προβληματίσουν τους ιεράρχες μας επ αγαθώ της αγίας μας Εκκλησίας!
• Λυκούργος Νάνης

Τοῦ ἁγίου Δημητρίου
26 Ὀκτωβρίου

ΥΠΟΔΕΙΓΜΑ ΗΡΩΪΚΗΣ ΠΙΣΤΕΩΣ

ΣΗΜΕΡΑ 26 Ὀκτωβρίου εἶνε ἑορτὴ μεγάλη. Ἡ Ὀρθόδοξος Ἐκκλησία, ὄχι μόνο στὴν Ἑλ­λάδα ἀλλὰ παντοῦ, τὴν τιμᾷ. Διότι παντοῦ ὑπάρ­χουν Δημήτριοι, ἀκόμη καὶ γυναῖκες Δήμητρες, καὶ ἑορτάζουν τὸν μεγαλομάρτυρα ἅγιο Δημήτριο.

* * *

Τί ἦταν ὁ ἅγιος Δημήτριος; Ἄνθρωπος ἦ­ταν καὶ αὐτὸς ὅπως ἐμεῖς, δὲν διέφερε. Κάθε ἄνθρωπος ὅμως ἔχει θέλησι. Καὶ ἂν κάνῃ κα­λὴ χρῆσι τῆς θελήσεώς του, μπορεῖ νὰ φτάσῃ μέ­χρι τὰ οὐράνια· ἂν κάνῃ κα­κὴ χρῆσι, μπορεῖ νὰ κατρακυλίσῃ μέχρι τὸν ᾅδη. Ἂν θέλῃ γίνεται ἄγγελος, ἂν θέλῃ γίνεται σατανᾶς. Κ’ εἶ­νε στι­γμὲς ποὺ φτάνει πολὺ ψηλά, εἶνε στιγμὲς ποὺ πέφτει πολὺ χαμηλά, ἀηδιάζει τὸν ἑαυτό του, γίνεται χειρότερος ἀπὸ τὸ δαίμονα. Γι’ αὐτὸ γέ­μισε ὁ κόσμος τώρα ἀπὸ δαιμονιζομένους.

Ὁ ἅγιος Δημήτριος γεννήθηκε στὴ Θεσσα­λονίκη ἀπὸ ἐκλεκτὴ οἰκογένεια περὶ τὸ 300 μ.Χ., ὅταν στὴν αὐτοκρατο­ρία βασίλευε ἕνας τύραννος, ὁ Διοκλητιανός. Τὸ ἐπάγγελμά του ἦταν στρατιωτικός, γενναῖος ἀ­ξιωματικός. Ἐ­κεῖνο ὅμως ποὺ τὸν διέκρινε ἀπὸ τοὺς συναδέλφους του ἦταν – ποιό· ὅτι πίστευε στὸ Χρι­­στό, ὅτι αὐτὸς βασιλεύει, εἶνε ὁ κυβερνήτης τοῦ σύμπαντος. Πίστευε μὲ ὅλη τὴν καρδιά του, κι αὐτὸ ποὺ πίστευε δὲν τὸ ἔκρυβε.

Τώρα σπάνια θὰ συναντήσῃς Χριστιανὸ νὰ ὁμολογῇ τὸ Χριστό. Ἔρχονται στὴν ἐκκλησία, προσκυνοῦν, ἀνάβουν κεριά, κ.λπ., ἀλλὰ με­τὰ ἔξω τίποτα. Πουθενὰ δὲν ἐκδηλώνονται. Φοβοῦνται καὶ τὸ σταυρό τους ἀκόμη νὰ κάνουν, ντρέπονται καὶ νὰ ποῦν τὸ ὄνομα τοῦ Χριστοῦ. Αὐτοὶ εἶνε ἀνάξιοι νὰ λέγωνται Χριστιανοί. Τέτοια δειλία καὶ ἀνανδρία ἐπικρατεῖ. Ἢ πιστεύεις, κύριε, ἢ δὲν πιστεύεις! Ἐὰν δὲν πιστεύῃς, τότε ἑνώσου μὲ τοὺς ἀπίστους καὶ ἀθέους καὶ πολέμησε ὅ,τι ὑψηλὸ καὶ ὡ­ραῖο ὑπάρχει. Ἂν πιστεύῃς ὅμως, αὐτὸ ποὺ πιστεύ­εις νὰ τὸ καμαρώνῃς καὶ νὰ τὸ διακηρύττῃς.

Αὐτὸ ποὺ πίστευε λοιπὸν ὁ ἅγιος Δημήτρι­ος τὸ ἐκήρυττε φανερά, παντοῦ, καὶ προσπαθοῦ­­σε νὰ ἑλκύσῃ κι ἄλλους στὸ Χριστό. Κάθε πρωῒ παρακαλοῦσε· Κύριε, κάνε νὰ γίνουν κι ἄλ­­­λοι Χριστιανοί! Λένε μάλιστα, ὅτι δὲν ἡσύχα­ζε ἐὰν δὲν ἔκανε τοὐλάχιστον ἕνα καινούρ­γιο Χρι­στιανὸ τὴν κάθε ἡμέρα. Πρὸ παντὸς προσπαθοῦσε νὰ φέρῃ στὸ Χριστὸ παιδιὰ καὶ νέους. Καὶ μεταξὺ τῶν νέων ποὺ ἐκέρδισε εἰς Χριστὸν ἦταν καὶ ἕνας ποὺ ὠνομάζετο Νέστωρ.

Αὐτὴ ἦταν ἡ δρᾶσι του ὅταν κηρύχθηκε δι­ωγμός. Ὅποιος ἐκήρυττε Ἰησοῦν Χριστὸν κα­τεδιώκετο· καὶ μεταξὺ τῶν πρώτων ποὺ συν­ελήφθησαν ἦταν ὁ ἅγιος Δημήτριος. Τοῦ εἶ­παν· ―Ἀρνήσου τὸ Χριστό, βλαστήμησέ τον. ―Ὄχι. ―Βλαστήμησε τὸ Χριστό. ―Ὄχι. ―Βλα­στήμησε τὸ Χριστό. ―Ὄχι. Ἐπειδὴ δὲν πειθαρχοῦσε, τὸν καθαίρεσαν ἀπὸ τὸ στρατιωτι­κό του ἀξίωμα, τὸν ἔκαναν ἁπλὸ πολίτη, καὶ τὸν ἔβαλαν στὴ φυλακή.

Ἐνῷ ὅμως βρισκόταν στὸ κελλί, δέχθηκε μία ἐπίσκεψι. Ἀνοίγει ἡ πόρτα καὶ μπαίνει ὁ Νέστωρ. ―Δάσκαλε, φέρ­νω δυσάρεστα νέα. ―Τί συμβαίνει, παιδί μου; ―Ἡ Θεσσαλονίκη εἶ­­νε ἀνάστατος. Ἄντρες γυναῖ­κες παιδιὰ συγ­κεντρώνονται στὸ στάδιο καὶ βλέπουν ἀγῶνες. Ἐκεῖ παρουσιάστηκε ἕνας γιγαντιαῖος σι­δηρό­φρακτος εἰδωλολάτρης ποὺ λέγεται Λυαῖος. Εἶνε τὸ καύχημα καὶ καμάρι τῶν ἐ­χθρῶν τοῦ Χριστοῦ. Κάθε μέρα ὁ κήρυκας φωνάζει· Ὅ­ποιος Χριστιανὸς θέλει, ἂς ἔρ­θῃ νὰ παλέψῃ μὲ τὸ Λυαῖο!… Τόσες μέρες τώρα κανείς δὲν παρουσιάζεται, καὶ ὅλοι μᾶς  χλευάζουν. Δὲν τὸ ἀνέχομαι. Θέλω νὰ ξεπλύ­νω τὸ ὄνειδος αὐ­τό, θέλω νὰ μονομαχήσω μὲ τὸ Λυαῖο, καὶ ζητῶ τὴν εὐχή σου. Ὁ ἅγιος Δημήτριος δὲν τὸν ἀπέτρεψε. Τὸν εὐλόγησε καὶ τοῦ εἶπε· ―«Ὕπαγε· καὶ Λυαῖον νικήσεις καὶ ὑπὲρ Χριστοῦ μαρτυρήσεις»· καὶ τὸ Λυαῖο θὰ νικήσῃς, ἀλλὰ καὶ θὰ μαρτυρήσῃς γιὰ τὸ Χριστό.

Ὡπλισμένος ὁ Νέστωρ μὲ τὴν εὐχὴ τοῦ ἁ­γίου διδασκάλου του, νάτος τώρα κατεβαίνει στὸ στίβο φτερωτός. Ὁ κῆρυξ φωνάζει· ―Ποιός Χριστιανὸς θέλει νὰ μονομαχήσῃ μὲ τὸ Λυαῖο; ―Ἐγώ, φωνάζει ὁ νέος. Στρέφονται ὅλοι καὶ βλέπουν ἕνα παιδάριο. ―Ἐσύ, τοῦ λένε, θὰ τὰ βάλῃς μὲ τὸ γίγαντα; Δὲ λυπᾶσαι τὰ νιᾶτα σου; Μ᾽ ἕνα χτύπημα θὰ σὲ ξαπλώσῃ κατὰ γῆς. Λυπήσου τὴ ζωή σου… Αὐτὸς ὅμως εἶνε ἀ­ποφασισμένος, καὶ ἔτσι οἱ δύο ἀντίπαλοι παρατάσσονται. Καὶ ἐνῷ ὅλοι, τὸ πλῆθος τῶν εἰδωλολατρῶν καὶ οἱ λίγοι Χριστιανοί, κρατοῦν τὴν ἀναπνοή τους, ὁ Νέστωρ ὁρμᾷ καὶ φωνάζοντας «Θεὲ τοῦ Δημητρίου, βοήθει μοι», δίνει ἕνα καίριο πλῆγμα στὸ γίγαντα καὶ τὸν ῥίχνει κάτω μὲ γδοῦπο. Αὐτὸ ἦταν ἕνας θρί­αμβος τοῦ χριστιανισμοῦ τὴν ἡμέρα ἐκείνη.

Ἐν συνεχείᾳ ὅμως ὁ Νέστωρ μαρτύρησε. Τὸν συλλαμβάνουν, τοῦ ζητοῦν νὰ βλαστη­μή­σῃ τὸ Χριστό. Δὲν βλαστημᾷ, κ’ ἔτσι τὸν θανατώνουν.

Μετὰ πηγαίνουν στὴ φυλακή, στὸ κελλὶ τοῦ διδασκάλου. Μὲ τὶς λόγχες τρυποῦν τὸν Δημήτριο στὴν πλευρά, καὶ τελειώνει μαρτυρι­κῶς τὸν δρόμο του. Ὁ τάφος του ἀνέβλυσε μύρο· γι᾽ αὐτὸ λέ­γεται μυροβλήτης. Πάνω στὸν τάφο του κτίστηκε ἔπειτα μεγαλοπρε­πὴς ναός, ὁ ναὸς τοῦ Ἁγίου Δημητρίου Θεσσαλονίκης, ποὺ ἑορτάζει σήμερα.

Πολλὰ καὶ μεγάλα θαύματα ἔκανε ὁ ἅγιος Δημήτριος. Ἕνα μόνο σᾶς θυμίζω. Ἂς μὴν πιστεύουν οἱ ἄπιστοι, δικαίωμά τους· ἐμεῖς πιστεύουμε. Διότι τέτοια ἅγια ἡμέρα, 26 Ὀκτωβρίου τοῦ 1912, ὁ ἅγιος Δημήτριος ἔκανε τὸ θαῦμα του. Τὰ παιδιὰ τῆς Ἑλλάδος φώναζαν στὶς μεραρχίες καὶ στὰ τάγματα· Ἅγιε Δημήτριε, κάνε τὸ θαῦμα σου! Καὶ πράγματι τὴν ἡ­μέρα τοῦ ἁγίου Δημητρίου μπῆκαν στὴ Θεσσαλονίκη καὶ ὕψωσαν τὴ σημαία μας ἐπάνω στὸ Λευκὸ Πύργο! Δὲν εἶνε θαῦμα αὐτό;

* * *

Τὸ συμπέρασμα ποιό εἶνε; Οἱ ἅγιοι εἶνε ὑ­ποδείγματα. Τόσο ὁ ἅγιος Δημήτριος ὅσο καὶ ὁ ἅγιος Νέστωρ εἶνε ὑποδείγματα πίστεως, ποὺ πρέπει κ’ ἐμεῖς νὰ μιμηθοῦμε ὅσο ζοῦμε σ’ αὐτὴ τὴ ζωή, νὰ τοὺς ἀκολουθήσουμε.

Γεννᾶται τὸ ἐρώτημα· πιστεύουμε; Μὲ τὰ λόγια πιστεύουμε, τὰ πράγματα ὅμως ἀποδει­κνύουν ὅτι δὲν ἔχουμε οὔτε λίγη ἀπὸ τὴν πίστι ποὺ εἶχαν οἱ ἅγιοι ἐκεῖνοι. Ἂν γίνῃ δι­ω­γμὸς ―καὶ θὰ γίνῃ διωγμός― ὅπως ἔγινε ἐπὶ Διοκλητιανοῦ, δὲν ξέρω πόσοι ἀπὸ τοὺς λεγομένους Χριστιανοὺς θὰ μείνουν πιστοὶ στὸ Χριστό.

Θὰ πέσῃ κόσκινο. Ἔρχεται ὁ ἀντίχριστος. Τὸ νούμερό του, τὸ 666, ἔχει σημασία. Καὶ οἱ ταυτότητες μὲ τὸ 666 εἶνε μέσα στὸ πρόγραμ­μα τῆς κυριαρχίας του. Μὴν πάρῃ κανείς τέτοια ταυτότητα. Εἶνε σημάδι τοῦ ἀντιχρίστου. Αὐτὸς θὰ σείσῃ τὴν οἰκουμένη, θὰ κοσκινίσῃ μικροὺς καὶ μεγάλους, καὶ ἄρχοντες καὶ ἀρ­χομένους, καὶ γυναῖκες καὶ ἄντρες καὶ παιδιά. Θὰ προσπαθήσῃ νὰ σφραγίσῃ ὅλους. Ἐ­μεῖς μία σφραγῖδα ἔχουμε, τὴ σφραγῖδα τοῦ ἁγίου βαπτίσματος. Θὰ προσπαθήσῃ ὁ ἀντίχριστος νὰ σφραγίσῃ τὸν κόσμο μὲ τὴ σφρα­γῖ­δα τοῦ σατανᾶ. Καὶ τότε μέσ᾽ στοὺς χίλιους ἕνας, μόνο ἕνας, θ’ ἀντισταθῇ!

Εἶνε ὑπερβολικὸς ὁ λόγος μου; Δὲν εἶνε. Διότι πόση ἀντίστασι δείχνουν οἱ σημερινοὶ Χριστι­ανοὶ ἐν συγκρίσει μὲ τοὺς Χριστιανοὺς τῶν πρώτων αἰώνων; Σ’ ἐκείνους τὸ μαχαί­ρι ἔ­βαζαν στὸ λαιμὸ γιὰ νὰ βλαστημήσουν, καὶ δὲ βλα­στημοῦσαν· οἱ σημερινοὶ βλαστημοῦν χω­ρὶς νὰ τοὺς ἀναγκάζῃ κανείς. Ποιός τοῦ βάζει τὸ μαχαίρι στὸ λαιμὸ τοῦ ψευδοχριστιανοῦ καὶ βλαστημᾷ; Ἐὰν λοιπὸν τώρα χωρὶς μαχαίρι, χωρὶς διωγμό, βλαστημοῦν, φαντάσου τί θὰ γίνῃ ὅταν ἔλθῃ ὁ ἀντίχριστος…

Ἐμεῖς τί πρέπει νὰ κάνουμε; Νὰ πιστέψουμε. Ἂς παρακαλέσουμε· Δός μας, Κύριε, τὴν πίστι! τὴν πίστι ποὺ εἶχε ὁ ἅγιος Δημήτριος καὶ ὁ ἅγιος Νέστωρ, τὴν πίστι ποὺ εἶχαν οἱ πρόγονοί μας· τετρακόσα χρόνια ἔζησαν κάτω ἀπ’ τὴν Τουρκιά, μὲ τὸ μαχαίρι στὸ λαιμό, καὶ δὲν ἀρνήθηκαν τὸ Χριστό. Κ’ ἐμεῖς, ἂν γί­νῃ διω­γμός, νὰ μείνουμε ὅλοι πιστοὶ καὶ ἀφωσιωμένοι. Τὰ λεφτά μας ἂς τὰ πάρουν οἱ ἀντίχριστοι, τὰ σπίτια μας ἂς τὰ πάρουν, τὰ χωρά­φια μας ἂς τὰ πάρουν, τὰ ζῷα μας ἂς τὰ πάρουν, ὅπως λέει ὁ ἅγιος Κοσμᾶς ὁ Αἰτωλός· τὴν πίστι μας ὅμως στὸ Χριστὸ ὄχι! Νά τὰ λόγια τοῦ ἁγίου Κοσμᾶ· «Ψυχὴ καὶ Χριστὸς σᾶς χρειάζονται. Αὐτὰ τὰ δύο ὅλος ὁ κόσμος νὰ πέσῃ, δὲν ἠμπορεῖ νὰ σᾶς τὰ πάρῃ, ἐκτὸς καὶ τὰ δώσετε μὲ τὸ θέλημά σας. Αὐτὰ τὰ δύο νὰ τὰ φυλάγετε νὰ μὴ τὰ χάσετε».

Εἴθε, ἀγαπητοί μου, ὅσοι ἀ­κοῦτε τὰ λόγια αὐτά, παιδιὰ γυναῖκες καὶ ἄντρες ποὺ τιμᾶτε σήμερα τὸν ἅγιο Δημήτριο, εἴθε κανείς νὰ μὴ γίνῃ προδότης. Νὰ μείνουμε ὅλοι πιστοί. Κι ἂν ἀκόμη ἔρθουν χρόνια κατηραμένα ―καὶ θὰ ἔρθουν―, καὶ πάνω στὴ γῆ μείνῃ ἕνας Χριστιανός, ἕνας μόνο νὰ μείνῃ, φτάνει αὐτός. Αὐτὸς ὁ ἕνας θὰ νικήσῃ. Θὰ νικήσῃ ὁ ἕνας, δὲ θὰ νικήσουν οἱ πολλοί. Δὲ θὰ νικήσουν οἱ ἀντίχριστοι, δὲ θὰ νικήσουν οἱ ἄθεοι, ἀλλὰ θὰ νικήσῃ ὁ Θεὸς τοῦ ἁγίου Δημητρίου.

«Θεὲ τοῦ Δημητρίου, βοήθει» μας· ἀμήν.

† ἐπίσκοπος Αὐγουστῖνος

(Ομιλία Μητροπολίτου Φλωρίνης εις Ιερό ναὸ Ἁγίου Δημητρίου Κ. Καλλινίκης – Φλωρίνης Δευτέρα 26-10-1987)

______________________

ΣΕΡΒΙΚΑ

__________________________

Свети Димитрије Мироточиви- Митровдан- 8 Новембар/ 26 Октобар

ХЕРОЈСКИ ПРИМЕР ВЕРЕ

Данас 26 Октобра је велики празник. Православна Црква, не само у Грчкој него широм васељене га поштује. Зато што свуда постоје Димитрији, имају и жене његово име,  Димитре, и сви они славе великомученика светог Димитрија.

* * *

Шта је био свети Димитрије? Био је човек као и ми, није се разликовао. Сваки човек има вољу. Уколико добро употеби своју вољу, може да стигне и до небеса, ако ли злоупотреби своју вољу скотрљаће се до ада. Ако жели човек постаје анђел или сатана. Има тренутака када стиже веома високо, а има и тренутака када пада веома ниско, гади се сам себи , постаје гори од демона. Зато је сада свет испуњен демонизираним(опседнутим) људима.

Свети Димитрије је рођен у Солуну од угледних родитеља негде 300 п.Х, када је у царству владао један тиранин, Диоклецијан. Занимање светог Димитрија је било војно, био је храбар царски намесник града Солуна. Али оно по чему се издвајао од своје сабраће – шта је било-  веровао је у Христа, да Он царује и да је Он владар васељене. Веровао је свим својим срцем, и то у шта је веровао није скривао.

Данас ћеш веома ретко сусрести Хришћанина да исповеда Христа. Долазе у цркву, поклањају се, пале свеће, итд., али након тога ништа. Нигде се не објављују. Боје се и прекрстити, стиде се да изговоре име Христово. Они су недостојни да се називају Хришћанима. Такав страх и кукавичлук влада. Или верујеш господине или не верујеш! Ако не верујеш онда се уједини са неверницима и незнабошцима и бори се против свега узвишеног и лепог што постоји на свету. Али ако верујеш,  да се поносиш и проповедаш то у шта верујеш.

Оно у шта је веровао свети Димитрије, јавно је проповедао свуда, настојао је и друге да приближи Христу. Свако јутро се молио· Господе, учини и други људи да постану Хришћани! Говоре многи, да се није смиривао ако сваки дан није бар некога  учинио Хришћанином. Пре свега је настојао приближити Христу децу и омладину. Међу омладином коју је придобио Христа ради, био је и један младић који се звао Нестор.

То је било његово деловање  када се прогласио прогон против Хришћана. Онај који проповеда Исуса Христа, прогони се, међу онима који су први били ухваћени је био и свети Димитрије. Рекли су му· Пореци Христа, похули на њега. – Не. – Хули на Христа. – Не. Хули на Христа.- Не. Пошто није пристао, одузели су му његов војни чин, постао је обични грађанин, затворили су га у затвор.

Док је био у затвору, примио је једну посету. Отварају се врата и улази Нестор. – Учитељу, доносим вам непријатне вести. – Шта се дешава, дете моје? – Солун је узнемирен. Мушкарци, жене и деца се сакупљају на стадиону и гледају борбе. Тамо се појавио један огромни ковач идолопоклоник који се зове Лије. Он је понос и похвала непријатеља Христових. Сваки дан разгласивач узвикује: Ко жели од Хришћана нека дође и бори се са Лијеом! … Прошло је већ неколико дана и нико се није појавио, сви нам се подсмејавају. Не могу то више поднети. Желим сапрати ту срамоту, желим се борити са Лијеом, и тражим твој благослов. Свети Димитрије га није одговарао. Благословио га је и рекао му· ― «Иди, и Лијеа ћеш победити и за Христа ћеш бити мучен »·

Наоружан Нестор са благословом свога светога учитеља, иде лако корака у борбу. Разгласник је повикао· ― Који Хришћанин жели да се бори са Лијеом? – Ја, повикао је младић. Сви се окрећу и виде једно дете. – Ти, кажу му, борићеш се са гигантом? Није ти жао твоје младости? Са једним ударцем ће те срушити на земљу. Сажали се на свој живот… Али он остаје одлучан, и тако се два противника боре. И док сви, мноштво идолопоклоника и мало Хришћана задржавају свој дах, Нестор напада и повикује « Боже Димитријев, помози ми», даје један јак ударац гиганту и баца га на земљу. То је била једна победа хришћанства.

μοι», δίνει ἕνα καίριο πλῆγμα στὸ γίγαντα καὶ τὸν ῥίχνει κάτω μὲ γδοῦπο. Αὐτὸ ἦταν ἕνας θρί­αμβος τοῦ χριστιανισμοῦ τὴν ἡμέρα ἐκείνη.

Потом је Нестор мучен. Ухватили су га, тражили су да хули на Христа. Нећу хулити и тако су га убили.

Затим одлазе у затвор, у ћелију учитеља. Са копљем пробадају  прса Димитрију, и тако завршава мученички свој пут. Из његовог гроба је излазило миро. и зато се назива мироточиви. На његовом гробу је саграђен касније узвишени храм, храм Светог Димитрија Солунског, који се данас слави ( храм је саградио  неки велможа из Илирије, по имену Леонтије, који се излечио од тешке болести на гробу овога светитеља и мученика).

Многа велика чуда је учинио свети Димитрије. Само ћу вас подсетити на једно његово чудо. Нека не верују неверници, њихово право· ми верујемо. Зато што је у такав дан, 26 Октобра 1912 године, свети Димитрије учинио своје чудо. Деца Грчке су у својим водовима и одредима узвикивала· Свети Димитрије учини чудо! И заиста на дан светог Димитрија ушли су у Солун и уздигли заставу на Белој Кули! Није ли то чудо?

* * *

Који је закључак? Свети Димитрије и свети Нестор су примери вере, које и ми треба да следимо колико живимо у овом животу, да их следимо.

Рађа се питање· да ли верујемо? Са речима верујемо, али чињенице доказују да немамо ни мало од вере коју су имали ови светитељи. Ако буде прогона- а биће прогона- као што је био за време Диоклецијана, не знам колико од такозваних Хришћана ће остати верно Христу.

Биће просејавања. Долази антихрист. Број, 666, има симболику. И личне карте са бројем 666 су у програму његове владавине. Немој да неко узме такву личну карту. То је знак антихристов. Он ће потрести васељену, просејаће мале и велике, владаре и поглаваре, жене, мушкарце и децу. Покушаће опечатити све. Ми имамо један печат, печат светога крштења. Настојаће антихрист да опечати свет са сатаниним печатом. И тада од хиљаду, само ће један да се супротстави!

Да ли је моја реч претерана? Није. Јер колико се данас супротстављају данашњи Хришћани у поређењу са Хришћанима првих векова? Њима су нож стављали под грло да псују, и нису псовали, а данашњи псују без да их неко присиљава. Ко ставља нож под грло лажном хришћанину и псује? Ако ли сада без ножа, без прогона, хуле на Бога, замислите шта ће само бити када дође антихрист…

Ми шта треба да чинимо? Да верујемо. Помолимо се· Дај нам, Господе, веру! веру коју су имали свети Димитрије и свети Нестор, веру коју су имали наши преци, четристо година су живели под Турцима, са ножем под грлом, и нису порекли Христа. А ми, ако буде прогона, да останемо верни и посвећени. Наше паре нек узму антихристи, наше куће нека узму, наше њиве, наше животиње нека узму, као што каже свети Козма Етолски· али нашу веру не! Ево речи светог Козме· «Душа и Христос су вам потребни.То двоје цео свет да пропадне, не могу вам узети, осим ако их дате својом вољом. То двоје да чувате да их не изгубите».

Драги моји, сви који слушате ове речи, децо, жене и мушкарци који данас поштујете светог Димитрија, нека нико не постане издајник. Останимо сви верни. И ако дођу године уклете- а доћи ће-, и на земљи остане само један Хришћанин, један да само остане, довољан је и он. Тај један да победи. Победиће један,  неће победити многи. Неће победити антихристи, неће победити незнабошци, него ће победити Бог светог Димитрија.

«Боже Димитријев, помози нам» амин.

† ἐπίσκοπος Αὐγουστῖνος

________________

ROYMANIKA

____________________

MITROPOLITUL AUGUSTIN DE FLORINA LA POMENIREA SFÂNTULUI DIMITRIE:

“Vine Antihristul. Numărul lui, 666, are o importanţă. Şi buletinele cu 666 sunt în programul instaurării lui. Să nu ia nimeni un astfel de buletin. Este semnul lui Antihrist”.

“… Multe şi mari minuni a făcut Sfântul Dimitrie. Vă amintesc doar una. Să nu creadă necredincioşii, dreptul lor; noi credem. Pentru că într-o astfel de sfântă zi, 26 octombrie 1912, Sfântul Dimitrie şi-a făcut minunea. Copiii Eladei strigau în divizii şi batalioane: Sfinte Dimitrie, fă minunea ta! Şi într-adevăr, în ziua Sfântului Dimitrie, au intrat în Tesalonic şi au înălţat steagul nostru pe Turnul Alb! Asta nu e minune?

***

Concluzia care este? Sfinţii sunt exemple. Atât Sfântul Dimitrie, cât şi Sfântul Nestor sunt exemple de credinţă, pe care şi noi trebuie să le imităm cât trăim în această viaţă, să le urmăm.
Se naşte întrebarea: Credem? Cu cuvintele credem, însă faptele demonstrează că nu avem nici măcar puţin din credinţa pe care au avut-o aceşti sfinţi. Dacă ar fi o prigoană – şi va fi prigoană – aşa cum a fost sub Diocleţian, nu ştiu câţi din aşa numiţii creştini vor rămâne credincioşi lui Hristos.
Va veni sita. Vine Antihristul. Numărul lui, 666, are o importanţă. Şi buletinele cu 666 sunt în programul instaurării lui. Să nu ia nimeni un astfel de buletin. Este semnul lui Antihrist. Acesta va cutremura lumea, îi va cerne pe cei mici şi pe cei mari, şi pe conducători şi pe supuşi, şi pe femei şi pe bărbaţi şi pe copii. Va încerca să-i pecetluiască pe toţi. Noi o singură pecete avem, pecetea Sfântului Botez. Antihristul va încerca să pecetluiască lumea cu pecetea satanei. Şi atunci din mii… unul, doar unul, se va împotrivi!
Este exagerat cuvântul meu? Nu este. Fiindcă ce împotrivire arată creştinii de astăzi în comparaţie cu creştinii din primele veacuri? Acelora li se punea cuţitul la gât, ca să hulească, dar nu huleau. Cei de astăzi hulesc fără să-i forţeze nimeni. Cine-i pune cuţitul la gât falsului creştin de huleşte? Dacă deci acum fără cuţit, fără prigoană, hulesc, închipuieşte-ţi ce se va întâmpla când va veni Antihrist…
Noi ce trebuie să facem? Să credem. Să ne rugăm: Dă-ne, Doamne, credinţă!, credinţa pe care au avut-o Sfântul Dimitrie şi Sfântul Nestor, credinţa pe care au avut-o strămoşii noştri; Patru sute de ani au trăit sub turci, cu cuţitul la gât, dar nu s-au lepădat de Hristos. Şi noi, dacă va fi o prigoană, să rămânem toţi credincioşi şi devotaţi. Banii noştri să-i ia antihriştii, casele noastre să le ia, ogoarele noastre să le ia, animalele noastre să le ia, cum zice Sfântului Cosma Etolianul; însă credinţa noastră în Hristos, nu! Iată cuvintele Sfântului Cosma: „De suflet şi de Hristos aveţi nevoie. Pe acestea două, întreaga lume de-ar cădea, nu pot să vi le ia, doar dacă le veţi da de bunăvoie. Acestea două să le păziţi ca să nu le pierdeţi”.
Iubiţii mei, fie ca din toţi câţi auziţi cuvintele mele, copii, femei şi bărbaţi, care îl cinstiţi astăzi pe Sfântul Dimitrie, nimeni să nu ajungă trădător. Să rămânem toţi credincioşi. Şi chiar dacă o să vină ani blestemaţi – şi vor veni -, şi pe pământ va rămâne un singur creştin, unul singur să rămână, ajunge acesta. Acest unul va învinge. Va învinge unul, nu vor învinge cei mulţi. Nu vor învinge antihriştii, nu vor învinge ateii, ci va învinge Dumnezeul Sfântului Dimitrie.
„Dumnezeul lui Dimitrie, ajută-ne”. Amin.”

(traducere: Frăţia Ortodoxă Misionară „Sfinţii Trei Noi Ierarhi”, sursa: A.K.)

(Говор Митрополита Флорине у Светом храму Светог Димитрија К. Калиникис-  Флорина, Понедељак –26-10-1987)

ΣΥΝΤΕΛΕΙΤΑΙ ΠΡΟΔΟΣΙΑ ΤΗΣ ΟΡΘΟΔΟΞΟΥ ΠΙΣΤΕΩΣ

ΕΚ ΜΕΡΟΣ ΠΑΤΡΙΑΡΧΩΝ, ΕΠΙΣΚΟΠΩΝ, ΘΕΟΛΟΓΩΝ

_____________________

___________________

«…Eμείς τα παιδιά της Ορθοδοξίας πρέπει στην εποχή αυτή να φανούμε αντάξια παιδιά της Ορθοδόξου ημών Πίστεως. Και προπαντός χρειάζεται προσοχή· Να μην δίνουμε μεγάλη σημασία εις όσα λέγονται περί Ενώσεως. Εάν ποτέ γίνει Ένωσης ουχί δια της υποταγής της Ορθοδόξου Εκκλησίας εις τα κελεύσματα του Πάπα και εις τας ιδιοτροπίας των Προτεσταντών· αλλά εάν ποτέ έρθει η ώρα και είθε να έρθει το συντομότερο η ώρα της Ένωσης, αύτη θα επέλθει δια της επιστροφής όλων εις το αρχέγoνο κάλλος της Ορθοδόξου ημών Εκκλησίας.
Ας είμεθα, λοιπόν εν επιφυλακή. Ζούμε εις τας ημέρας τας οποίας συντελείται, όπως ανέπτυξα εις τα εσπερινα κηρύγματά και εις τας ποικίλας συναντήσεις που κάναμε μεταξύ μας, συντελείται μία προδοσία της Ορθοδόξου ημών πίστεως μέσα εις τους κόλπους της αγίας ημών Πίστεως εκ μέρους επισκόπων, εκ μέρους ιεροκηρύκων, εκ μέρους θεολόγων και εκ μέρους εκείνων που θα έπρεπε να είναι οι πρώτοι φύλακες της ιεράς ημών παρακαταθήκης. Και εάν παραστεί ανάγκη σκληροτέρων αγώνων, διότι τώρα απλώς είναι τα πρooίμια μιας τοιαύτης συγκρούσεως, εάν παρουσιαστεί ανάγκη, δεν ξέρουμε τι μας επιφυλάσει ο Κύριος, εάν παρουσιαστεί τοιαύτη περίπτωση. Είθε ο Κύριος να αναδείξει νέους αγωνιστάς της Ορθοδόξου ημών Πίστεως. Είθε ο καθένας από ημάς και ιδίως οι νεαροί, ας προσπαθήσουν να γίνουν μικροί Αθανάσιοι, μικροί Φώτιοι, μικροί Μάρκοι Ευγενικοί έτοιμοι να σηκώσουν ψηλά το λάβαρο και την σημαία της Ορθοδόξου ημών Πίστεως.
Το καλύτερο μνημόσυνο του σημερινού εορταζομένου αγίου ο οποίος θα ευφραίνεται και θα αγάλλεται εις τους ουρανούς όταν βλέπει ότι η παράταξη των ορθοδόξων δεν στερείται μαχητών, δεν στερείται ανδρών, δεν στερείται ηρώων,  δεν στερείται ανθρώπων οι οποίοι να είναι έτοιμοι και τον χρόνον και την νεότητα και τα πάντα θα θυσιάσουν υπέρ της Ορθοδοξίας, υπέρ της οποίας έζησε και εξεδήμησε προς Κύριον ο ιερός Φώτιος του οποίου πρεσβείες ως και του αγίου Βουκόλου και πάντων των αγίων· είθε ο Κύριος να ελεήσει και σώσει πάντας ημάς».

ΟΣΟ ΕΙΜΑΙ ΕΓΩ ΕΠΙΣΚΟΠΟΣ ΕΔΩ,

ΔΕΝ ΘΑ ΠΑΤΗΣΕΙ ΦΡΑΓΚΟΠΑΠΑΣ ΣΤΗ ΦΛΩΡΙΝΑ

Ερώτηση Μητροπολίτου Φλωρίνης π. Αυγουστίνου Καντιώτου στο εκκλησίασμα του Αγίου Παντελεήμονος Φλωρίνης, στις 7-3-1971:

–«Θέλετε εδώ στο ναό του Αγίου Παντελεήμονος να λειτουργήσει Φραγκόπαπας; Θέλετε;».

Απάντηση εκκλησιάσμ.: -«Όχι».

Λοιπόν, εκεί πάει η υπόθεσις, εκεί πηγαίνουμε πάνε το συντομότερο να λειτουργήσουν Φράγκοι και Ορθόδοξοι μαζί, εκεί πάει η υπόθεσις, αλλά δεν θα μπορέσουν να κατορθώσουν τίποτα. Ο λαός της Ελλάδος ο οποίος εκ των προγόνων αυτού είναι Ορθόδοξος, ο λαός της Ελλάδος μνήμων των μεγάλων θυσιών που επέφερε η Δύση, οι παπικοί, η Ελλάς μνήμων των θυσιών των ορθοδόξων αρχιερέων δεν θα υποκύψει. Θα γίνει μεγάλη αναστάτωση πνευμάτων, αλλά ημείς θα προτιμήσουμε να χάσουμε τον θρόνο να πάμε στα σπήλαια και τας οπάς της γης να εγείρομεν ηρωική επανάσταση εναντίον όλων των παπιστών για να κρατήσουμε την Πατρίδα μας Ορθόδοξη, διότι κατ’ εμέ, όπως το αποδείξαμε εις άλλην ομιλία· ΕΛΛΑΣ και ΟΡΘΟΔΟΞΙΑ είναι δυο όροι αλληλένδετοι, ενωμένοι. Όπου Ελλάς εκεί και Ορθοδοξία και όπου Ορθοδοξία είναι η Ελλάς. Και εάν η Ελλάς ήτο φράγκικη, το είπε ένας μεγάλος ιστορικός· Εάν η Ελλάς ήτο φράγκικη ουδέποτε η Ελλάς θα έλεγε το ΟΧΙ στο Αλβανικό έπος. Διότι οι φράγκοι που ήταν στην Ελλάδα υποδέχθηκαν με αγαλίασει τα Ιταλικά αεροπλάνα, διότι οι Ιταλιάνοι είναι φράγκοι, εάν ήτο φραγκιά η Ελλάς, δεν θα είχαμε τον ηρωικόν αυτόν αγώνα. Πίσω από τα ηρωικά αυτά παιδιά της Ελλάδος ηγωνίζετο ολόκληρη η Ορθοδοξία.

Εν πάση περιπτώση, χαίρω και αγάλλομαι, διότι τουλάχιστον όσο καιρό είμαι εγώ επίσκοπος εδώ, δεν θα πατήσει πόδι φράγκου. Δεν ξέρω τί θα γίνει σ’ άλλες μητροπόλεις, αλλά εδώ τουλάχιστον θα σχηματίσουμε σύνταγμα ηρωϊκό, έτοιμο προς θάνατον. Όσοι πιστοί – όσοι πιστοί· Έχει μεγάλη σημασία αυτό το οποίο σας λέγω, διότι σήμερον, αύριο, μεθαύριο, θα ρθουν αγκαλιασμένοι ο Πάπας με τον Πατριάρχη, θα κοινωνήσουν μαζί, ό εστί μεθερμηνευόμενον· θα δύναται ο φράγκος να μπαίνει μέσα στην Ορθόδοξο Εκκλησία να λειτουργάει. Πράγμα το οποίο δεν θα επιτρέψουμε· διότι χάσμα μέγα χωρίζει την Δυτική από την Ανατολική Εκκλησία.

Μια διαφορά· Αν πάτε μέσα στην Παπική εκκλησία δεν θα δείτε εικόνες, αλλά τι θα δείτε; αγάλματα. Επίσης, αν πάτε μέσα στους Προτεστάντες· οι προτεστάντες είναι γυμνοί.

Η Εκκλησία μας ούτε αγάλματα έχει ούτε γυμνοί είναι, αλλά έχει τας εικόνας του ΚΥΡΙΟΥ ημών ΙΗΣΟΥ ΧΡΙΣΤΟΥ και των αγίων. Διοτι πιστεύει ότι η εικόνα δεν είναι ο αυτός ο άγιος, όχι. Άλλο είναι η εικών και άλλο το εικονιζόμενο πρόσωπο. Και όπως μέσα στο σπίτι έχουμε τις φωτογραφίες των γονέων μας, κατά παρόμοιο τρόπον έχομε τας εικόνας των αγίων, τας οποίας τιμώμεν και δεν προσκυνούμεν.

30 ΧΡΟΝΙΑ ΜΕΤΑ

ΔΙΑΜΑΡΤΥΡΙΑ ΤΟΥ ΓΕΡΟΝΤΟΣ ΕΠΙΣΚΟΠΟΥ π. ΑΥΓΟΥΣΤΙΝΟΥ ΠΡΙΝ ΠΑΤΗΣΕΙ ΤΟ ΠΟΔΙ ΤΟΥ ΠΑΠΑ ΣΤΗΝ ΕΛΛΑΔΑ στις 1-5-2001

(ενάμισι χρόνο μετά την παραίτησή του, στην ηλικία των 94 ετών ο αγωνιστής επίσκοπος έλεγε)

(Απόσπασμα)

«Ο Πάπας είναι πολέμιος της ΟΡΘΟΔΟΞΙΑΣ και οι Ορθόδοξοι καταδιώκονται. Έρχεται στην Αθήνα για να κάνει προπαγάνδα, αλλά εμείς προπαγάνδα δεν θέλομε, έχομε την ΟΡΘΟΔΟΞΙΑ στην οποία και μένομε, δεν θέλουν τέτοια πράγματα».

• (Κάποια απομαγνητοφωνημένα αποσπάσματα τ’ ανεβάσαμε και ηχητικά· α) Για να δώσουμε απάντηση σ’ εκείνους που αμφισβήτησαν ότι τα παραπάνω λόγια είναι του Γέροντος, και β) Για να μάθουν οι πιστοί ότι· ήταν παραμύθια αυτά που διέδιδαν εκτός Φλωρίνης, κάποιοι επιπόλαιοι και φιλόδοξοι τον καιρό της παραιτήσεως. Ο π. Αυγουστίνος μέχρι τα βαθιά του γεράματα τα είχε 400. Απλώς, έλεγε λίγα λόγια γεμάτα σοφία, όταν χρειάζονταν. Έχουμε πολλές τέτοιες συνομιλίες μαγνητοφωνημένες. Μία μέρα πριν από το εγκεφαλικό, το βράδυ της Δευτέρας στις 2-8-2010 η υπεύθυνη της ιστοσελίδας μίλησε μαζί του στο τηλέφωνο, και εκείνος καθαρότατα της είπε «την ευχή». Την επόμενη μέρα το μεσημέρι έπαθε το εγκεφαλικό και ύστερα από 25 ημέρες έφυγε για την αιωνιότητα).

ΣΧΟΛΙΟ ΦΙΛΟΥ ΤΗΣ ΙΣΤΟΣΕΛΙΔΟΣ
Σχετική με την από μέρους ανευθύνων ποιμένων προδοσία της Ορθοδόξου πίστεως στην οποία αναφέρεσθε τυγχάνει και η πρόσφατη απόφαση της ΔΙΣ που απέδωσε λευκό το μητροπολίτη Μεσσηνίας και που κατεπίκρανε κι εξόργισε τον πιστό λαό του Θεού. Το επαίσχυντο «Φιλάδελφο» υποσκέλισε το «φιλόθεο» και η επάρατη σκοπιμότητα κατίσχυσε της ποιμαντικής ευθύνης. Οι συνοδικοί της παρούσης ΔΙΣ αποδείχτηκαν κατώτεροι των περιστάσεων.Μας λύπησαν σφόδρα και μας σκανδάλισαν. Κι ο λαός του Θεού νοσταλγεί οσημέραι την αγωνιστικότητα του Αυγουστίνου Καντιώτη κι εμπνέεται απ αυτή.

____________________________


ΣΤΑ ΣΕΡΒΙΚΑ

__________________________




ИЗВРШАВА СЕ ИЗДАЈА ПРАВОСЛАВНЕ ВЕРЕ

ОД ПАТРИЈАРХА, ЕПИСКОПА И ТЕОЛОГА

«…Ми као деца Православља у овом времену треба да се покажемо као достојна деца наше Православне вере. Пре свега је неопходна молитва. Немојмо придавати велики значај ономе што се говори о Уједињењу. Ако некада дође до Уједињења, оно неће доћи потчињавањем Православне Цркве на позиве Папе и размажених Протестаната него ако дође икада тај час, и нека дође тај час Уједињења што пре, а до Уједињења ће доћи повратком свију нашој предањској Православној Цркви. Будимо на опрезу. Живимо у данима када се извршава као што сам већ говорио на вечерњим проповедима и на многим нашим сусретима, извршава се издаја наше Православне вере у колевци наше Вере од стране епископа, од свештенопроповедника, од теолога и од оних људи који би требало да буду први чувари нашег светог предања.Уколико се укаже потреба за окрутнијим борбама, јер се сада налазимо тек на почетку овога сукоба, уколико буде било потребно, не знамо шта нам је Господ припремио, нек Господ прокаже нове борце наше Православне Вере. Нека свако од нас посебно млади, нек покушају да буду мали Атанасији, мали Фотији, мали Марко Ефески, нека буду спремни да подигну барјак наше Православне вере. Најбољи помен светитељу кога данас прослављамо и који ће се радовати и веселити на небесима када види да Православљу не недостаје бораца, не оскудева у мушкарцима, у херојима, не недостаје му људи који ће бити спремни ако затреба у догледно време и своју младост и свој живот да жртвују за Православље, за које је живео и уснуо у Господу свети Фотије чијим молитвама као и светог Вукола и свих светих нек нас Господ помилује ».

ДОК САМ ЈА ЕПИСКОП ОВДЕ, НЕЋЕ КРОЧИТИ У ФЛОРИНУ КАТОЛИЧКИ СВЕШТЕНИК

Питање Митрополита Флорине о. Августина Кандиота присутним у цркви Светог Пантелејмона 7-3-1971:

–«Желите ли овде у храму Светог Пантелејмона да води литургију Католички свештеник? Да ли желите?».

Одговор присутних.: –«Не».

Тако ће се завршити овај случај, идемо у томе правцу да заједно врше литургију Католици и Православци, тако су наумили, али неће им ништа од тога успети. Народ Грчке који је још од својих предака Православан, народ Грчке се сећа великих жртава које нам је нанео Запад и католици, Грчка се сећа жртава православних архијереја и неће попустити. Настаће велико подизање духова, али ми ћемо пре пожелети да изгубимо свој трон и да одемо у спиље и пећине, да подигнемо херојску револуцију против свих католика да бисмо очували нашу Домовину Православном, јер ми као што смо то и доказали у другом говору· ГРЧКА и ПРАВОСЛАВЉЕ су повезани и уједињени. Где је Грчка тамо је и Православље и где је Православље тамо је и Грчка. Да је Грчка била католичка земља, то је рекао један велики историчар· Да је Грчка била католичка земља никада Грчка не би рекла НЕ Албанском епу. Зато што су католици који су били у Грчкој са весељем дочекали Италијанске авионе, зато што су Италијани католици, да је била католичка Грчка онда, не бисмо имали ту херојску борбу. Иза те храбре и херојске деце Грчке борило се цело Православље. У сваком случају, радујем се и веселим се, јер бар док сам ја овде епископ, овде неће крочити нога католика. Не знам шта ће бити у другим митрополијама, али бар ћемо овде формирати херојски вод, спреман за смрт. Сви верни – сви верни· Веома је важно све ово шта вам говорим, јер данас, сутра, прекосутра ће доћи загрљени Папа са Патријархом, заједно ће се причестити, преведено, биће могуће да католик улази у Православну Цркву и да врши литургију. Тако нешто нећемо дозволити зато што велика је провалија која раздваја Западну и Источну Цркву.

Једна од разлика·Ако одете у Католичку цркву нећете видети иконе, него ћете видети кипове. Такође, ако одете код Протестаната· протестанти су наги.

Наша Православна црква нема ни кипова ни голотиње, него има иконе ГОСПОДА нашег ИСУСА ХРИСТА и светитеља. Зато што верује да икона није сам светитељ, не. Друга ствар је икона а нешто друго је оцртано лице. Као што у кући имамо фотографије наших родитеља, на исти начин имамо и иконе светитеља, које поштујемо и којима се поклањамо.

30 ГОДИНА КАСНИЈЕ

ПРОТЕСТ ЕПИСКОПА о. АВГУСТИНА ПРЕ НЕГО ШТО ЈЕ КРОЧИЛА ПАПИНА НОГА У ГРЧКУ 1-5-2001
(годину и по дана после његовог повлачења са трона, у доби од 94 године, борбени епископ је рекао)
(Део говора)

«Папа се бори против ПРАВОСЛАВЉА а Православци се протерују. Долази у Атину да врши пропаганду, али ми не желимо пропаганду, имамо ПРАВОСЛАВЉЕ у којем ћемо остати, не желимо такве ствари».

Недеља 11 по Матеју

(Мат. 18, 23-35)

Тешка је врлина опраштање

Живот драги моји, је једно путовање. Исправан пут који треба сви да следимо да бисмо стигли до краја, на небо је један· пут који је зацртао Христос са својом крвљу· пут којим је ишао и сам као и милиони мученика и исповедника наше вере. Сам Христос је рекао· « Ја сам пут, истина и живот» (Јован 14,6). Истина је да је тај пут врлине тежак, стрм, то је једна Голгота. «Уска су врата и тесан је пут што води у живот… » (Мат. 7,14). Супротно, пут зла, нечистоће и неверја је лаган, силазан. « Јер су широка врата и широк пут што воде у пропаст….» (Мат. 7,13),Један пут је Христов, а други пут је сатанин· један пут је рајски а други је паклени . Изаберите· слободан је човек да следи пут који жели.

Тешка је врлина. Ако питате од свих врлина, која је најтежа, среброљубац ће рећи милостиња, сладокусац ће рећи пост, страстољубац ће рећи девичанство, љубитељ живота ће рећи мучеништво за Христа. Но, ја сматрам да је најтеже од свега – шта? Оно што нам данас говори еванђеље· да један опрашта другом. То је један каменчић који тражи Христос да подигнемо, а ђавол га чини непомеривом планином. А да је то најтежа врлина показаћу вам са 3-4 примера· молим пазите·

Један пример је из животописа светих. Ако отворите животопис, видећете да 22/ 9 Фебруара слави један светитељ који се зове Никифор. Чујте како је мучен. У своје време Никифор је био у свађи са једним свештеником који се звао Саприкиje. За свађу је био крив Саприкије, а не Никифор. Настао је прогон, и први кога су ухватили је био свештеник, Саприкије. Осудили су га и донели су одлуку да му одсеку главу. Повели су га војници раним јутром пре изласка сунца ван града да га убију. Када је то чуо Никифор да Саприкије неће више бити у животу, почео је да плаче. Трчи на путу , сустиже војну пратњу, и пада на његове ноге. – Брате Саприкије, опрости ми. Али Саприкије ништа не одговара. – Не опраштам ти! До последњег часа мучења Никифор је падао и молио Саприкија да му опрости. Немогуће. Шта се онда догодило· чим је војник подигао мач да му одсече главу, Саприкије је рекао· – Зашто ми одсецате главу? – Зато што си Хришћанин. – А зато дакле; онда ја поричем Христа… И док су му анђели спремали венац, Саприкије који није опростио Никифору, оцењен је као недостојан мучења· напустила га је Божија благодат и порекао је Христа. Уместо њега, ко је мучен? Никифор који је имао добро срце и љубав. Исповедио је да је Хришћанин и био је мучен. Тако да тога 9 Фебруара уместо да славимо мученика Саприкија ми прослављамо Никифора мученика. Ово је страшан пример· показује нам да је узвишенији и од мучеништва да опрашташ, да даш опроштај из дубине свога срца. Али да ли је то лако? Рекао сам вам, то је један каменчић, то је једна реч·  али постаје тежа и од самог Олимпа и Виција и Грамма ( планине).

⃝ Не опраштају људи. Желите ли новије примере ? Није прошло пуно времена како је у једном селу умро један веома стар човек од 90 година. Долази му у кућу свештеник, веома добар свештеник. ― Старче, како си? ― Немоћно. ― Желиш ли да се причестиш? ― Желим. ― Уреду, причестићу те али ако позовемо онога човека са којим ниси годинама говорио. ― Кога? Њега? А, не опраштам му. Реци ми попо мој, учинићу било шта друго, упалићу свеће, саградићу цркву, чинићу милостињу, постићу али њему не опраштам. ― Te oво –  те оно,  рекао му је свештеник кроз сузе. Ништа. Испуштао је душу, предавао је своју душу ђаволу, али опет није хтео да опрости.

⃝ Народи се мрзе. То ће уништити човечанство. Немци не опраштају Русима, Руси не опраштају Немцима. Постоји злопамћење. Када би постојало опраштање, овај свет био као рај. Најлепша реч у еванђељу је опроштај.

⃝ Не опрашта човек. Желите ли неки други пример. Није прошло ни десет дана како сам чуо да се у једном селу један брачни пар свађа. Позвао сам их. ― Шта вам је? Жена, која је била кротка, просветио је Бог и рекла је· ― Ја сам крива·  пуно пута сам била неправедна према своме супругу, псујем га, оговарам, говорим ружно о њему· молим га да ми опрости – чак је пала и поклонила му се. Ретка ствар да жена прихвати да је погрешила. Ја сам остао толико ганут, да сам и заплакао. Да видиш једну младу и лепу жену, да клечи пред једним мушкарцем – који је преварио- и да каже, тражим ти опроштај за све шта сам рекла. И анђели и звезде остају ганути. А он?  Не опраштам ти!… Шта све није учинила за њега! Ипак јој није опростио.

* * *

Такав је свет. Нажалост постоје породице које гаје међусобну нетрпељивост и годинама не опраштају. Покушава свештеник или митрополија да их помире али мржња се прености и на децу и унучад. Човек који не опрашта није Хришћанин. Он је животиња, звер. Кажу, ако неко дете дира камилу, она не заборавља. Могу проћи године, али ако ли га сретне негде на путу, напасће га, не заборавља. Зато и « овај човек је сличан камили, не опрашта· дубоко у себи држи освету ». Супротно од њега, човек који опрашта из дубине свога срца сличи – коме? Богу. Богу? Наравно.

То нам говори данашње еванђеље. Зато и Бог шта чини, опрашта·  непрестално опрашта. А шта ми радимо? Нама је крив наш комшија, јер нам је нешто ружно рекао, јер је његова животиња ушла у нашу башчу…., за мале и неважне ствари. Али оно што смо ми скривили Богу је много веће. Криви смо, грешимо непрестално. Грешимо са нашим очима, са нашим ушима, са нашим рукама, са нашим телом· грешимо дан и ноћ, у разниим ноћним клубовима, на путу, на њиви, чак грешимо и у цркви. Ко може да изброји човекове грехове? Бескрај, «десет хиљада таланата» о којима данас говори еванђеље (Мат. 18,24), неизбројни су наши греси, то би био неки астрономски број. И шта чини Бог? Кажњава ли нас? Када би нас кажњавао, када би за сваки грех који учинимо, за сваку псовку која се чује, падао по један астероид, сви бисмо давно изгорели. Опрашта нам, непрестално нам опрашта наше грехове. Зато и ми опраштајмо. То се тражи од нас. Као што Oн опрашта наше грехове, велике и неизбројне, тако и ми опраштајмо· снахе нек опраштају свекрвама а свекрве нек опраштају снахама, мужеви својим женама нека опраштају, отац својој деци, сељани једног села сељанима другог села. Дајте ми, дајте ми једно село где постоји опраштање, милост, љубав·  тамо је рај. Дајте ми једно друго село, где не постоји опроштај ни милост·  тамо је пакао. Пакао је постала земља, јер смо заборавили речи нашег Христа, несувишне и вечне речи «Љубите једни друге» (Јован. 13,34).

* * *

Драги моји, нека Бог искорени из нашег срца трње које се зове злопамћење, и нека посади небеско цвеће, љубав нешега Христа. Тако ћемо само бити следбеници онога, који је са крста опростио својим разапињачима. Тада ћемо моћи да се помолимо и кажемо ону страшну реч· «И опрости нам дугове наше, као што и ми опраштамо дужницима  својим » (Мат. 6,12). Иначе, бићемо лажљивци  сви и свештенство и народ.

Ово обећање је услов за опраштање. Опрашташ ли? Биће ти опроштено· не опрашташ? Хиљаде свештеника да ти поје помене, хиљаде владика и патријарха да дођу на твој гроб, неће ти бити опроштено. Опрости дакле, да би ти било опроштено.

† ἐπίσκοπος Αὐγουστῖνος

(Говор Митрополита Флорине о. Августина Кандиота у светом храму Рођења Пресвете Богородице Като Клинон- 14-8-1977)



Κυριακὴ ΣΤ΄ Λουκᾶ (Λουκ. 8,26-39)

Το ονομα του δαιμονιζομενου «λεγεων»

(Λουκ. 8,30)

ΑΚΟΥΣΑΤΕ, ἀγαπητοί μου, τὸ εὐαγγέλιο. Περιγράφει ἕνα θαῦμα· ἕνα ἀπὸ τὰ ἀναρί­θμητα θαύματα ποὺ ἔκανε, κάνει καὶ θὰ κά­νῃ μέχρι συντελείας τῶν αἰώνων ὁ Κύριος ἡμῶν Ἰησοῦς Χριστός. Μπορεῖς νὰ μετρήσῃς τὰ ἄ­στρα τ᾽ οὐρανοῦ, ἀλλὰ δὲν μπορεῖς νὰ μετρή­σῃς τὰ θαύματα τοῦ Κυρίου μας.

Ποιό εἶνε τὸ θαῦμα. Σ᾽ ἕνα χωριὸ ποὺ λεγό­ταν Γάδαρα, στὰ ἄκρα τοῦ Ἰουδαϊκοῦ κράτους, στὰ σύνορα, ζοῦσε ἕνας ἄνθρωπος φιλό­τιμος, ἐργατικός, εἰρηνικός. Δὲν πείραζε κανένα. Ἀλ­λὰ ξα­φνι­κὰ ἄλλαξε τελείως. Τὸ πρόσωπό του ἀγρί­εψε, τὰ μάτια του πετοῦ­σαν σπίθες, τὸ στό­μα του ἔ­βγαζε ἀφρούς. Ἔ­σχιζε τὰ ροῦχα του καὶ παρουσιαζόταν γυμνός, ὅπως τὸν γέννησε ἡ μά­να του, χωρὶς νὰ ντρέπεται. Ἔτρεχε ἔξω στὰ χωράφια. Πήγαιναν καὶ τὸν ἔπιαναν οἱ συγγε­νεῖς του, τὸν ἔδεναν μὲ ἁλυσίδες, κι αὐτὸς ἔ­­σπαζε τὶς ἁλυσίδες σὰ νὰ ἦταν κλωστές· τέτοια δύναμι εἶχε. Δὲν τολμοῦσε νὰ πε­ράσῃ καν­είς ἀπὸ τὸ δρόμο του. Καὶ τὴ νύχτα δὲν πήγαινε νὰ κοιμηθῇ στὸ σπίτι· πήγαινε στὰ μνήματα καὶ κοιμόταν ἐκεῖ, μὲ τὰ κόκκαλα τὰ ξερά. Φρικτὸ θέαμα.

Τί ἦταν, τρελλός; Μακάρι νὰ ἦταν τρελλός. Ὑπάρχει κάτι ἄλλο χειρότερο ἀπὸ τὴν τρέλλα· κι αὐτὸ εἶνε ὁ δαιμονισμός. Ὅποιος δὲν πιστεύει, ἂς πάῃ στὴν Κεφα­λονιὰ νὰ δῇ ὅτι ὑ­πάρ­χουν δαιμονιζόμενοι. Κι ὁ ἄνθρωπος αὐτὸς ἦταν δαιμονιζόμενος. Εἶχε μπῆ μέσα του δαιμόνιο· γι᾽ αὐτὸ ἦταν ὁ φόβος – τρόμος ὅλων.

Τώρα ὅμως βλέπουμε αὐτὸν τὸν δαιμονιζόμενο νὰ τρέμῃ σὰν τὸ φύλλο. Γιατί; Διότι μπροστά του παρουσιάστηκε ὁ Παντοδύναμος, ὁ Κύριος Ἰησοῦς Χριστός. Οἱ δαίμονες κα­τάλαβαν, ὅτι ἔφτασε ἡ ὥρα τῆς τιμωρίας, καὶ τὸν παρακαλοῦσαν νὰ μὴν τοὺς τιμωρή­σῃ.

Ὁ Χριστὸς ρώτησε τὸν δαιμονιζόμενο· Ποιό εἶνε τ᾽ ὄνομά σου, ἡ ταυτότητά σου; Κ᾽ ἐκεῖ­νος τί ἀπήντησε· «λεγεών» (Λουκ. 8,30). Τί θὰ πῇ «λεγεών»; Εἶνε λέξις ῥωμαϊκή, καὶ σημαίνει στρατός, στρατιά. Ὄχι λόχος ἢ τάγμα ἢ μεραρχία, ἀλλὰ σῶμα ὁλόκληρο. Ὅπως εἶνε σήμερα τὸ σῶμα στρατοῦ, ἔτσι ἦταν τότε ἡ ῥωμα­ϊκὴ λεγεών· ἕνα στρατιωτικὸ σῶμα ποὺ ἀ­ριθμοῦσε 6.000 στρατιῶτες. Μὲ ἄλλα λόγια, πλῆθος δαιμόνια εἶχαν μπῆ μέσα στὸν ἄν­θρω­πο αὐτὸν καὶ τὸν τυραννοῦσαν·«λεγεών· ὅτι δαιμόνια πολλὰ εἰσῆλθεν εἰς αὐτόν» (ἔ.ἀ.).

* * *

Τὸ ὄνομα αὐτό, ἀγαπητοί μου, τὸ ὄνομα «λε­γεών», ἁρμόζει καὶ σήμερα σὲ πολλὲς περιπτώσεις. Ἁρμόζει σὲ μεγάλους – σὲ μικρούς, σὲ ἄντρες – σὲ γυναῖκες, σὲ γέρους – σὲ νέους, σὲ διαβασμένους – σὲ ἄξεστους…

―Μὰ τί εἶν᾽ αὐτὰ ποὺ μᾶς λές; θὰ πῆτε. Ἐ­μεῖς ἔχουμε ὀνόματα χριστιανικά· Δημήτριος, Κωνσταν­τῖνος, Μιχαήλ, Βασίλειος, Νικόλαος…· ὀνόματα ποὺ τὰ πήραμε στὸ βάπτισμά μας.

Ποιό τὸ ὄφελος ὅμως; Μόνο τὸ ὄνομα ἔ­μει­νε· τὸ τσῶφλι ἔμεινε, ὁ καρπὸς λείπει. Πήρα­με τὰ ὀνόματα αὐτά, γιὰ νὰ ζοῦμε ζωὴ χριστι­ανι­κή· αὐτὸς ποὺ λέγεται Δημήτριος νὰ ζῇ ὅ­πως ὁ ἅγιος Δημήτριος, αὐτὸς ποὺ λέγεται Γεώργιος νὰ ζῇ ὅπως ὁ ἅγιος Γεώργιος, αὐ­τὸς ποὺ λέγεται Νικόλαος νὰ ζῇ ὅπως ὁ ἅγιος Νικόλα­ος, ὅλοι γενικῶς νὰ ζοῦμε ὅπως οἱ ἅγιοί μας. Ζοῦμε ὅμως; Κάθε ἄλλο. Δὲν ζοῦμε ὅ­πως θέλει ὁ Χριστός, δὲν ἐκτελοῦμε τὶς ἐντο­λές του· ζοῦμε μιὰ ἄλλη ζωή. Συνεπῶς καὶ σ᾽ ἐμᾶς ἁρμόζει ἡ λέξις «λεγεών». Πειραζόμεθα κ᾽ ἐμεῖς ἀπὸ πολλὰ δαιμόνια.

Ποιά δαιμόνια; Ἀναρίθμητα εἶνε. Ὁ ἕ­νας ἔ­χει τὸ δαιμόνιο τοῦ μίσους· μισεῖ, ἀνάβει, κοκ­κινίζει ὅταν δῇ τὸν ἀντίπαλό του, καλη­μέρα δὲ λένε μεταξύ τους. Ὁ ἄλλος ἔχει τὸ δαιμόνιο τοῦ φθόνου· φθονεῖ, κιτρινίζει, χάνει τὸ χρῶ­μα του ἂν δῇ καλὸ στὸν ἄλλο, ἂν παντρεύτηκε τὸ κορίτσι του ἢ πῆρε δίπλωμα ὁ γυιός του ἢ πῆγαν καλὰ οἱ δουλειές του ἢ γέννησαν τὰ ζῷα του ἢ καρποφόρησαν τὰ δέν­τρα του· λυ­πᾶται γιὰ τὸ καλό του, εὐχαριστεῖ­ται γιὰ τὸ κα­κό του. Ὁ ἄλλος ἔχει τὸ δαιμόνιο τῆς ὀρ­γῆς· ὀργίζεται, θυμώνει μὲ τὸ τίποτα, τὰ κάνει ὅλα γυαλιά – καρφιά. Ὁ ἄλλος ἔχει τὸ δαιμόνιο τῆς φιλαργυρίας, ἀγαπᾷ τὸ χρῆ­μα, τὰ τριάκοντα ἀργύρια τοῦ Ἰούδα. Ὁ ἄλ­λος ἔχει τὸ δαιμόνιο τῆς φιληδονίας, λατρεύ­ει τὴ σάρκα καὶ τὰ πάθη της. Ὁ ἄλλος ἔχει τὸ δαιμόνιο τῆς ψευδορ­κίας· ἁπλώνει τὸ χέρι στὰ δικαστήρια καὶ παίρ­νει ψεύτικο ὅρκο. Ὁ ἄλλος ἔ­χει τὸ δαιμόνιο τῆς βλαστήμιας. «Δόξα τῇ μακροθυμίᾳ σου, Κύριε» (Μ. Παρ. ὄρθρ.) ποὺ ἀνέχεσαι. Ἐὰν κάθε φορὰ ποὺ βλαστημάει κάποιος γινόταν κ᾽ ἕ­νας σεισμός, δὲν θὰ ἔμενε τίποτα ὄρθιο.

Δαιμόνιο μπῆκε ἀνάμεσα στοὺς συζύγους καὶ βλέπεις νὰ χωρίζῃ ἡ γυναίκα τὸν ἄντρα ἢ ὁ ἄντρας τὴ γυναῖκα. Δαιμόνιο μπῆ­κε στὰ παιδιὰ καὶ δὲν ὑπακούουν σὲ καν­­έ­να. Δαιμόνιο στοὺς νέους, ποὺ σὰν τὸν ἄνθρωπο τῆς περι­κοπῆς δὲ μένουν στὸ σπίτι, ἀλλὰ ξενυχτοῦν στὰ κέν­τρα, ὅπου τόσα δαιμόνια δροῦν. Δαιμόνια παντοῦ· δαιμόνια στὰ σχολεῖα, ὅπου δάσκαλοι διδάσκουν ὅτι ὁ ἄνθρωπος κατάγεται ἀπὸ τὸν πίθηκο κι ὅτι δὲν ὑπάρχει Θεός· δαιμόνια στὴν ἀγορά, ὅπου ἐπικρατεῖ τὸ δό­γμα «ἅρπαξε νὰ φᾷς καὶ κλέψε νά ᾽χῃς»· δαιμόνια στὰ δικαστήρια ὅπου παλαμίζουν χωρὶς φόβο τὸ Εὐαγγέλιο…. Κοινωνία δαιμονισμένων. Εἶ­χε δίκιο ὁ ῾Ρῶ­σος Ντοστογιέφσκυ ποὺ ἔγραψε τὸ ἔργο «Οἱ δαιμονισμένοι». Τὰ δαιμόνια ταράζουν τὴ ζωὴ καὶ τὴν κάνουν δυστυχισμένη. Ποιό εἶνε τὸ ὄνομά σου, κοινωνία; «λεγεών». Τὸ ὄνομα τοῦ σπιτιοῦ; «λεγεών». Τὸ ὄνομα τοῦ σχολείου; «λεγεών». Τὸ ὄνομα τοῦ στρα­τοῦ; «λεγεών». Καὶ ἡ καρδιά μας; «λεγεὼν» κι αὐτή· δὲν κατοικεῖ μέσα της ὁ Χριστός.

Ζοῦμε σὲ ἐποχὴ σατανική· σατανοκρατούμεθα. Δυστυχῶς σήμερα, κατὰ μέγα μέρος, δὲν κυβερνάει ὁ Χριστός· κυβερνάει ὁ σατα­νᾶς καὶ οἱ δαίμονες. Οἱ ἄνθρωποι τοὺς ἀνέδειξαν «κοσμοκράτορας» (Ἐφ. 6,12). Ἔχουν πα­ραδοθῆ σ᾽ αὐτοὺς ―μὲ τὴ θέλησι ἑνὸς ἑκάστου― καρδιές, οἰκογένειες, σπίτια, ὑπουργεῖα, κυβερνή­σεις, κοινοβούλια, ὀργανισμοί…. Καὶ ὁ διάβολος καλὸ δὲν ξέρει νὰ κάνῃ. Γι᾽ αὐ­τὸ ἐπικρατεῖ παραλογισμὸς καὶ διάλυσις.

Ἀπιστία μεγάλη κυριαρχεῖ. Κ᾽ ἐμεῖς ποὺ λέμε ὅτι πιστεύουμε δὲν πιστεύουμε. Ἔχουμε ἐ­πηρεασθῆ. Ἦταν κάποτε ἐποχή, ποὺ οἱ πρόγο­νοί μας δὲν εἶχαν σχολειά, πανεπιστήμια, ἀ­καδημίες, δὲν εἶχαν χρῆμα καὶ πλούτη, δὲν εἶ­χαν σπίτια καὶ αὐτοκίνητα πολυτελῆ. Ἀλλὰ ἡ κοινωνία ἦταν ἁγιασμένη. Βλαστήμια δὲν ἀκουγό­ταν. Ἑ­κα­τὸ χρόνια περνοῦσαν στὴ Μακεδο­­νία καὶ δι­αζύγιο δὲν ἔβγαινε· τὸ διαζύγιο ἦταν ἄγνωστο. Τώρα; Ποιό εἶνε τὸ ὄνομά σου Ἑλλάς; «λεγεών»! Τότε εἶχαν φτωχὲς καλύβες, ἀλλὰ στὶς καλύβες κατοικοῦ­σαν ἅγιοι ἄν­θρωποι, ἄγγελοι. Τώρα μέσ᾽ στὰ μεγάλα σπίτια μὲ ὅλα τὰ κομφὸρ κατοικοῦν δαίμονες.

* * *

Τί θὰ γίνῃ λοιπόν, ἀδελφοί μου; ἔτσι θὰ μεί­νουν τὰ πρά­γματα; δὲν ὑπάρχει ἐλπίδα; Ἂν δὲν ἐρχόταν στὸν κόσμο ὁ Χριστός, ἡ κατάστασι θὰ ἦταν ἀπελπιστική. Ἀλλὰ ἦρθε ὁ Χριστὸς καὶ νίκησε τὸ διάβολο.

Μιὰ μέρα στὴ μητρόπολι μὲ ζήτησε μιὰ γυναίκα. Ἔτρεμε ὁλόκληρη ἀπὸ φόβο.

―Ἔχω νὰ κοιμηθῶ δυὸ νύχτες, λέει.

―Γιατί; τί σοῦ συμβαίνει;

―Σηκώθηκα προχθὲς τὸ πρωὶ καὶ βρῆκα στὴν αὐλή μου μαγικά· κόκκαλα, τρίχες, κέρα­τα. Θὰ μοῦ κάνουν κακὸ στὸ σπίτι.

―Πιστεύεις στὸ Χριστό; τὴ ρωτάω.

―Πιστεύω, λέει.

―Ἔ τότε ποιός εἶνε πιὸ δυνατός, ὁ Χριστὸς ἢ ὁ σατανᾶς;

―Ὁ Χριστός.

―Ἀφοῦ ὁ Χριστὸς εἶνε πιὸ δυνατός, αὐτὸς νικάει ὅλα τὰ δαιμόνια. Μὴ φοβᾶσαι.

Ὁ Χριστὸς εἶνε ὁ νικητὴς τῶν δαιμόνων. Κι ὄχι μόνο ὁ ἴδιος τοὺς νίκησε, ἀλλὰ δίνει δύναμι καὶ στὸν κάθε πιστὸ Χριστιανὸ νὰ νικᾷ τὰ δαιμόνια, ὅσο ἰσχυρὰ καὶ νὰ εἶνε. Ὅτι ὁ «Ἰησοῦς Χριστὸς νικᾷ» ἀπόδειξις ποιά εἶνε; Ὁ ἄν­­θρωπος τοῦ σημερινοῦ εὐαγγελίου. Ὁ σατανᾶς τὸν εἶχε κάνει ἄγριο λύκο, κοντὰ στὸ Χριστὸ ὅμως ὁ λύκος ἔγινε ἀρνί.

Ὦ Χριστέ, πόσο μεγάλη εἶνε ἡ δύναμί σου! Ὅπου εἶνε ὁ Χριστὸς εἶνε ἐλευθερία, ὅπου λείπει ὁ Χριστὸς εἶνε σκλαβιά. Ὅπου εἶνε ὁ Χριστὸς εἶνε δικαιοσύνη, ὅπου λείπει ὁ Χριστὸς εἶνε ἀδικία. Ὅπου εἶνε ὁ Χριστὸς εἶνε ἡ ἀγάπη, ὅπου λείπει ὁ Χριστὸς εἶνε τὸ μῖσος. Ὅπου εἶνε ὁ Χριστὸς εἶνε ὁ παράδεισος, ὅ­που λείπει ὁ Χριστὸς εἶνε ἡ κόλασις. Καὶ κόλα­σις ἔγινε πράγματι ὁ κόσμος. Δὲν τολμᾷς νὰ βγαίνῃς ἀπὸ τὸ σπίτι σου, ἀφοῦ τώρα ἐμ­φανίζον­ται τρομοκράται· ὅπως τότε ὁ δαιμονιζόμενος τρομοκρατοῦσε ὅλους, ἔτσι κι αὐ­τοὶ σήμερα. Γίναμε Σικάγο.

Τί νὰ κάνουμε λοιπόν, ἀδελφοί μου; Νὰ μετανοήσουμε, νὰ ἐπιστρέψουμε στὸ Θεὸ καὶ νὰ ἔρθῃ νὰ μᾶς κυβερνήσῃ πάλι ὁ Χριστός· ὅν, παῖδες Ἑλλήνων, ὑμνεῖτε καὶ ὑπερυψοῦτε εἰς πάντας τοὺς αἰ­ῶνας· ἀμήν.

† ἐπίσκοπος Αὐγουστῖνος

(Ομιλία Μητροπολίτου Φλωρίνης π. Αυγουστίνου Καντιώτου στον ιερό ναό Ἁγίου  Κων/νου & Ἑλένης στην Νίκη – Φλωρίνης 25-10-1987)

Име бесомученика «легион»

(Лука. 8, 26-39)

Чули сте, драги моји, еванђеље. Описује једно чудо· једно од безбројних чуда које је учинио, и која ће чинити до краја векова Господ наш Исус Христос.  Можеш  да избројиш звезде небеске, али не можеш да избројиш чуда нашег Господа.

Које је чудо? У једном селу које се звало Гадара, на крају Јудејске државе, на граници, живео је један човек, дружељубив, вредан и миран. Никога није дирао. Али изненада се скроз променио. Његово лице је попримило дивљи израз, из његових очију су излазиле варнице, његова уста су пуштала пену. Цепао је своју одећу и појављивао се наг, као од мајке рођен, без да се срами. Трчао је по пољима. Често су га хватали његови рођаци и везивали са ланцима, а он је ломио ланце као да су конци· имао је такву снагу. Нико се није усуђивао да  прође испред њега. А ноћу није ишао да спава у кућу· већ је ишао по гробовима и тамо спавао, са сувим костима. Грозан призор.

Шта је био, луд? Добро би било да је био луд. Постоји нешто још горе од лудости· а то је бесомучност(опседнутост демоном). Ако неко не верује нека иде у Кефалонију  да види да постоје бесомучни људи. Тај човек из Гадаре је био бесомучан. У њега је ушао демон· зато је био страх и  трепет за све остале становнике Гадаре.

Али сада видимо тога бесомучника да дрхти као лист на ветру. Зашто? Пред њим се појавио Свемогући, Господ Исус Христос. Демони су предосетили да је дошао час њиховог кажњавања, и молили су га да их не казни.

Христос је питао бесомучника· Које је твоје име, како се зовеш? А он је одговорио· «легион» (Лука. 8,30). Шта значи «легион»? То је римска реч и значи војска, легија. Не одред или јединица или вод, него цео корпус. Оно што је данас корпус војске,  онда је била римска легија· једна војна снага која је бројала око 6.000  војника. Са другим речима, мноштво демона је ушло у тога човека из Гадаре и непрестално су га мучили.

* * *

Име његово , драги моји, име «легион », и данас одговара/пристаје у многим случајевима. Пристаје великим али и малим, мушкарцима- женама, старима и младима, начитаним и неначитаним људима…
― Шта је то што нам сада говориш? Рећи ћете ми. Ми имамо хришћанска имена· Димитрије, Констандин, Михаил, Василије, Никола… · имена која смо добили приликом нашег крштења.
Али, која корист од имена? Само је име остало· љуска је остала а плода нема. Добили смо та имена, да бисмо живели хришћански· ко  се зове Димитрије нека живи као што је живео свети Димитрије, ко се зове Георгије нека живи као што је живео свети Георгије, ко се зове Никола нека живи као што је живео свети Никола, сви уопштено треба да живимо као и наши светитељи. Да ли живимо тако? Не, живимо потпуно другачије. Не живимо како жели Христос, не извршавамо његове заповести· живимо једним другим животом. Последично и нама пристаје реч «легион». И ми смо ометани/ искушавани од многих демона.
Од којих демона? Безброј их је. Један од нас има демона мржње· мрзи, бесни и црвени када види свога противника, ни добар дан си не говоре. Други опет има демона зависти· завиди, жути, губи своју боју ако види добро код другог, ако се удала његова кћерка или је његов син дипломирао или његови послови напредују добро или му се окотила нека животиња или су му воћке добро родиле· зависник жали због његовог напредка, а радује се његовом злу. Трећи има демона срджбе,срди се, бесни од ничега, прави од  стакла- ексере. Четврти има демона среброљубља, воли новце, тридесет сребреника Јудиних. Пети има демона сластољубља, обожава своје тело и његове страсти. Шести има демона лажног заклињања· пружа своју руку на суду и даје лажно сведочење. Седми има демона хуле. «Слава твоме дуготрпљењу, Господе» (В. Пет. јутрење ) што нас подносиш. Када би сваки пут када неко оспује божанско био један земљотрес, ништа не би остало усправно.
Демони су дошли и међу супружнике и видиш да се разводи жена од мужа и муж од жене. Демони су ушли и у децу и не слушају никога. Демони у омладини, која као човек из ове приче не остају кући него проводе ноћи у разним центрима, где толико демона ради. Демони су свуда· демони у школама, где учитељи уче децу да је човек постао од мајмуна и да не постоји Бог· демони на пијаци, где влада догма « граби да једеш и укради да имаш»· демони на судовима где без страха Божијег стављају руку на Еванђеље и дају заклетву… Друштво бесомучника. Био је у праву Рус Достојевски који је написао дело «Демони». Демони узбуркавају живот и чине га несрећним. Које је твоје име, друштво; «легион». Име куће; «легион». Име школе; «легион». Име војске; «легион». А наше срце; «легион» и оно· не станује више у њему Христос.
Живимо у сатанско време· сатанократија. Нажалост данас, у великој већини, не влада Христос· већ владају сатана и демони. Људи су их назвали «светодршци» (Ефес. 6,12). Предали су њима са својом вољом, своја срца, породице, куће, министарства, владе, скупштине, организације…. А ђавол не зна да чини добро. Зато влада противречност и раздор.
Влада велико неверје. И  ми који кажемо да верујемо, не верујемо. И ми смо поводљиви. Било је некада време када наши преци нису имали школе, факултете, академије, нису имали новац и богатство, нису имали скупе куће и аутомобиле. Али друштво је било освећено. Није се чула псовка. Сто година је пролазило у Македонији а да се нико не разведе· развод је био непознаница. А сада? Које је твоје име Грчка; «легион»! Онда су имали сиромашне колибе, али у тим колибама су живели свети људи, анђели. А сада у великим кућама са свим комфором, живе демони.

* * *

Шта нам је чинити, браћо моја, да ли све треба тако да остане? Не постоји више наде? Да није дошао у свет Христос, стање би било безнадно. Али дошао је Христос и победио је ђавола.

Један дан у митрополији ме тражила једна жена. Сва је дрхтала од страха.
― Нисам спавала две ноћи, рече ми та жена.
― Зашто? Шта ти се догодило?
― Јуче ујутру када сам се пробудила пронашла сам у моме дворишту враджбине· неке кости, длаке, рогове. Да ли ће  то нашкодити мојој кући?
― Верујеш ли у Христа; питам је.
― Верујем, каже ми.
― Е, онда ко је снажнији, Христос или сатана?
― Христос.
― Ако је Христос много јачи, он побеђује демоне. Немој се бојати.
Христос је победитељ демона. И не само да их је исти победио, већ је дао и снагу сваком верном Хришћанину да побеђује демоне, колико и да су јаки. Да «Исус Христос побеђује » који је доказ? Доказ је човек из данашњег еванђеља. Сатана је од њега створио дивљег вука, а поред Христа је од вука постао јагње.
О, Христе, колико је велика твоја сила! Где је Христос, тамо је слобода, где недостаје Христос, тамо је ропство. Где је Христос тамо је правда, где Христос недостаје тамо је неправда. Где је Христос тамо је љубав, где Христос недостаје тамо је мржња. Где је Христос тамо је рај, где нема Христа тамо је пакао. А свет је заиста постао пакао. Не усуђујеш се да изађеш из своје куће јер сада се појављују разни застрашивачи· као тада што је бесомучник застрашивао све, тако и они данас. Постали смо Чикаго.
Шта нам је чинити, браћо моја? Да се покајемо, да се вратимо Богу и доћи ће опет да нам влада Христос· кога деца Грка нек славе и хвале у све векове векова· амин.

† ἐπίσκοπος Αὐγουστῖνος

(Беседа Митрополита Флорине о. Августина Кандиота у светом храму Светих Констандина и Јелене у Никију- 25-10-1987)

ΑΠΟΣΠΑΣΜΑΤΑ ΟΜΙΛΙΩΝ ΚΑΙ ΤΟ ΠΡΟΓΡΑΜΜΑ

ΑΠΟ ΤΟ 40ΗΜΕΡΟ ΜΝΗΜΟΣΥΝΟ

ΤΟΥ ΜΗΤΡΟΠΟΛΙΤΟΥ ΦΛΩΡΙΝΗΣ ΑΥΓΟΥΣΤΙΝΟΥ

Την Παρασκευή το απόγευμα 6-9 μ.μ. στην Ιερά Μονη του Αγίου Αυγουστίνου επισκόπου Ιππώνος στην Φλώρινα έγινε η Παννυχίδα για το μνημόσυνο του Μητροπολίτου Φλωρίνης π. Αυγουστίνου. Παρόντες ήταν οι Μητροπολίτες· Κισσάμου & Σελίνου (Κρήτης) κ. Αμφιλόχιος, ο Καστορίας κ. Σεραφείμ και ο Φλωρίνης κ. Θεόκλητος. Ο Μητροπολίτης Καστορίας Σεραφείμ μίλησε για τον π. Αυγουστίνου και εγκωμίασε τον νυν Μητροπολίτη Φλωρίνης Θεόκλητο, ως άξιο διάδοχο του. Ο έπαινος θα έχει αντίκρισμα εάν ο Μητροπολίτης Θεόκλητος κάνει κάτι απ’ αυτά που έκανε ο π. Αυγουστίνος. Τώρα που είναι συνοδικός ας υψώσει φωνή διαμαρτυρίας εναντίον του Οικουμενισμού.

___

Το Σάββατο το πρωί έγινε αρχιερατική Θεία Λειτουργία και το 40 ήμερο μνημόσυνο στην Ιερά Μονή του Αγίου Αυγουστίνου επισκόπου Ιππώνος στη Φλώρινα.
Μίλησε ο Μητροπολίτης Γλυφάδος Παύλος. Εξέφρασε τον σεβασμό και την αγάπη του στο πρόσωπο του π. Αυγουστίνου, που τον γνώρισε από την παιδική του ηλικία. Η μητέρα του είχε συμμαθητή της τον π. Αυγουστίνο και στο Γυμνάσιο και στο Σχολαρχείο της Σύρου. Αυτή του μιλούσε συχνά  και με σεβασμό για τον ακέραιο χαρακτήρα του Γέροντος.
Tου έλεγε ότι· «Στα διαλείμματα ο π. Αυγουστίνος κρατούσε την Αγία Γραφή και διάβαζε και ήταν πάντοτε σιωπηλός. Είχε ταπείνωση και απλότητα. Τ’ αγόρια εκείνη την εποχή φορούσαν στο Γυμνάσιο κοντά παντελονάκια, ενώ εκείνος φορούσε μέχρι το γόνατο.
Από τα λόγια, λοιπόν της μητέρας μου γνώρισα τον π. Αυγουστίνο και κατάλαβα ότι είναι ένας πνευματικός κληρικός, ένας ποιμένας γνήσιος της Εκκλησίας και προσευχόμουν γι’ αυτόν και είχα μεγάλη επιθυμία να τον γνωρίσω.
Όταν έδωσα εξετάσεις στη Θεολογική Σχολή του Πανεπιστήμιο Αθηνών, στα 18 μου χρόνια, πριν δηλαδή από 49 χρόνια, πήγαμε με την μητέρα μου σ’ ένα οικοτροφείο στην Παλαμηδιού, που έμενε ο π. Αυγουστίνος για να τον συναντήσουμε, να πάρουμε την ευχή του για να έχουμε καλά αποτελέσματα… Ο π. Αυγουστίνος μας δέχθηκε με την μητέρα μου σε ένα γραφείο του οικοτροφείου…
Και με ρώτησε· «Γιατί θέλεις να γίνεις θεολόγος;
Του απάντησα· Για να γίνω κληρικός.
Το σκέφτηκες καλά; μου είπε. Ο πατέρα σου δεν αντιδρά; η μητέρα σου;
‘Οχι του απάντησα…
Άγαμος ή έγγαμος κληρικός θα γίνεις, με ξαναρώτησε.
Αν είναι θέλημα Θεού του απάντησα, θέλω να γίνω άγαμος κληρικός…
Αν νιώθεις, μου είπε, ότι είσαι ολοκληρωμένη προσωπικότης και δεν σου λείπει τίποτα, προχώρα για να γίνεις άγαμος κληρικός. Αν όμως δεν νιώθεις ολοκληρωμένη προσωπικότητα, γιατί ο Θεός μας έπλασε να κάνουμε οικογένεια, να γίνεις έγγαμος κληρικός…
Μετά με ρώτησε· Γιατί θέλεις να γίνεις παπάς;
Για να προσφέρω, του απήντησα.
Γιατί, δεν προσφέρεις σαν λαϊκός; Και μου είπε κάτι σοφό·
Η Εκκλησία μας δεν έχει ανάγκη από πολλούς κληρικούς, έχει ανάγκη από συνειδητούς και ευσυνείδητους κληρικούς είτε άγαμους είτε έγγαμους που να εφαρμόζουν τις εντολές του Θεού, για να έχει αξία η αποστολή τους και η προσφορά τους. Κάνε, μου είπε, την προσευχή σου και ότι σε φωτίσει ο Θεός να γίνεις.
Με χάρισε και ένα βιβλίο του· «Ο άγιος Κοσμάς ο Αιτωλός», β’ έκδοση  και έγραψε την αφιέρωση·
Εις τον αγαπητόν μοι Ευστάθιον Τσαούσογλου
φοιτητή της Θεολογίας
μετ’ εγκαρδίων ευχών
Αυγουστίνος Καντιώτης
Αθήναι τη 10/10/1961.
Έχω, δηλαδή, βιβλίο με την υπογραφή του π. Αυγουστίνου! Τί άλλο θέλω;
Στην αφιέρωση ο Γέροντας έγραψε φ.
Δεν είμαι φοιτητής, του είπα και δεν ξέρω άμα θα περάσω. Θα περάσεις μου, απάντησε, και θα γίνεις φοιτητής.
Όταν βγήκαν τ’ αποτελέσματα ήμουν ένας από τα 25 αγόρια που περάσαν στην θεολογία, από σύνολο 600 ατόμων. Περάσαν και 5 κοπέλες.
Ο Μητροπολίτης Γλυφάδος Παύλος ανέφερε και για την χειροτονία του π. Αυγουστίνου σε Μητροπολίτη Φλωρίνης.
«Έμειναν βαθιά χαραγμένα στην σκέψη μου», είπε, «οι χιλιάδες πιστοί που βρέθηκαν στην χειροτονία του και τα λόγια του π. Χριστοφόρου Καλύβα· «Αυγουστίνος ανελήφθη και διάβολος κατελήφθη»…

«Εγώ πιστεύω», συνέχισε , «και το λέω παντού, όχι μόνο τώρα, ότι ο π. Αυγουστίνος είναι ένας σύγχρονος άγιος Κοσμάς ο Αιτωλός. Το πιστεύω, το βιώνω και το ζω. Εγώ δεν θα ζω, για να το δω, αλλά η αγάπη του χριστεπωνύμου πληρώματος της Ορθοδόξου Εκκλησίας όχι μόνο στην Ελλάδα, που γνωρίζει τους αγώνες του και τους διωγμούς του από την Διοικούσα Εκκλησιά και έξω απ’ αυτήν,  θα τον αναγνωρίσει μια μέρα άγιο».

Μετά την αρχιερατική Θεία Λειτουργία και το μνημόσυνο του Σαββάτου έγινε τρισάγιο από τους αρχιερείς στον τάφο του Γέροντος.

Το μεσημέρι του Σαββάτου η Ιερά Μονή του Αγίου Αυγουστίνου παρέθεσε τράπεζα και παραβρέθηκαν πολλοί πιστοί από εγγύς και από μακράν. Μίλησαν 3 γιατροί και είπαν κάποια προσωπικά τους βιώματα για τον π. Αυγουστίνο.  Ο θεολόγος, κοινωνιολόγος κ. Βασίλης Τσιούπρας που από 10 χρονών έχασε το φως του, είπε· «Γνώρισα τον π. Αυγουστίνο από μικρό παιδάκι. Θα σε φωνάζω Δίδυμο, μου έλεγε. (Δίδυμος λεγόταν ένας άγιος τυφλός, που έζησε τα χρόνια του μεγάλου Αντωνίου).

Ο π. Αυγουστίνος είναι δημιουργός εποχής και αυτή είναι η μεγαλύτερή του προσφορά. Γιατί μπορεί κανένας να είναι ιεροκήρυκας καλός, μπορεί να είναι γιατρός πολύ ωραίος, μπορεί να είναι καθηγητής,  αλλά αν δεν καταφέρει ν’ αναταποκριθεί στις ανάγκες της εποχής του, θα μείνει απλώς ένας Βασίλης σούπερ και τίποτε άλλο…».

Μετά μίλησε ο κ. Βασίλης Στεργιούλης από την Λάρισα, που γνώρισε  πριν από 60 χρόνια τον π. Αυγουστίνο. Και είπε· «Αν επρόκειτο να εξιστορήσω όσα έζησα κοντά στον π. Αυγουστίνο θα έπρεπε να σας μιλώ μέχρι τα μεσάνυκτα.  Ήμουν μικρός μαθητής του Δημοτικού Σχολείου, όταν τον γνώρισα. Υπηρετούσε στην Λάρισα ως στρατιωτικός ιερεύς… Εργάστηκε μέσα στο στράτευμα όσο κανένας άλλος και έκανε πάρα πολλά στην Λάρισα. Ήταν θαραλλέος και δεν έκανε πίσω… Έβγαζε το περιοδικό “Σάπφειρος, το περιοδικό “Χριστιανός Στρατιώτης”. Έκτισε τον περικαλέστατο  ναό της Μεταμορφώσεως του Σωτήρος στο κεντρικό Στρατόπεδο της Λάρισας. Έκανε στο στράτευμα, Κέντρο Εκπαιδεύσεως Θεολόγων. Τα εσπερινά κηρύγματά του τις Κυριακές που μεταδίδονταν από τον ραδιοφωνικό σταθμό την Ενόπλων Δυνάμεων άφησαν εποχή. Άφηνε ο κόσμος τις δουλειές τους και πήγαινε σε σπίτια ή  σε καταστήματα που είχαν ραδιόφωνα για να ακούσουν τα κηρύγματά του.

Άκουσα από τον στρατηγό Καλογερόπουλο· ότι ο π. Αυγουστίνος τον απείλησε ότι θα παύσει το πολυχρόνιο του βασιλιά Παύλου το 1949, στον στρατιωτικό ναό της Μεταμορφώσεως, ενώπιον των στρατιωτικών αρχών, γιατί υπέγραψε μασονικό έγγραφο με το οποίο χαρακτηρίζονταν η μασονία ως φιλανθρωπικό ίδρυμα και θα ενισχύονταν από τους ναούς και τα μοναστήρια. Ο στρατηγός  Καλογερόπουλος παρ’ ότι τον αγαπούσε φοβήθηκε και του είπε ότι θα τον συλλάβει αν κάνει κάτι τέτοιο. Ό π. Αυγουστίνος πραγματοποίησε την απειλή του και έπαυσε το πολυχρόνιο του βασιλέως στον Άγιο Αθανάσιο Κοζάνης, ο οποίος χρησιμοποιούνταν τότε ως στρατιωτικός ναός του ιδίου στρατοπέδου. Μίλησε σκληρά εναντίον του βασιλέως Παύλου και είπε στον ψάλτη να μην πει το πολυχρόνιο. Όταν εκείνος φοβήθηκε και πήγε να το ψάλλει ο π. Αυγουστίνος βγήκε στην ωραία πύλη και με ύφος αυστηρό του είπε να διακόψει, γιατί ο βασιλεύς δεν είναι ευσεβέστατος, αλλά ασεβέστατος. Αυτά όλα έγιναν ενώπιον των στρατιωτικών αρχών της Κοζάνης και μπροστά στον στρατηγό Βεντήρη. Αναστατώθηκαν οι πάντες και ξεκίνησε διωγμός εναντίον του. π. Αυγουστίνου Η διαδικασία του διωγμού σταμάτησε όταν ο βασιλιάς κατάλαβε την γκάφα του και ανεκάλεσε την υπογραφή του από το μασονικό έγραφο (Περισσότερα γι’ αυτό το θέμα, μπορείτε να διαβάσετε στο βιβλίο «Μιά Ζωντανή Ιστορία, ο π. Αυγουστίνος στην Κοζάνη, Νο2»). Στην τράπεζα μίλησε και ο π. Γερβάσιος Ραπτόπουλος και είπε· ότι «Ο π. Αυγουστίνος ήταν το θαύμα του Θεού στην προσωπική ζωή όλων μας…»
Την Κυριακή το πρωί έγινε και δεύτερο αρχιερατικό μνημόσυνο στον Μητροπολιτικό ναό του Αγίου Παντελεήμονος, με περισσότερους αρχιερείς. Μίλησε ο αρχιμανδρίτης Νικηφόρος Μανάδης και ο Μητροπολίτης Βεροίας Παντελεήμων.
Ο μητροπολίτης Βεροίας μίλησε για τους συνεχείς διωγμούς και τις περιπέτειές του π. Αυγουστίνου. «Δεν είχε ταίρι», είπε,  «ο μακαριστός, στην πίστι στην φιλοπατρία και στην γενναιότητα. Ήταν μοναδικός, ήταν επαναστάτης. Πολλοί είναι οι καλοί χριστιανοί και ενάρετοι κληρικοί, αλλά ολίγοι και πολλοί ελάχιστοι είναι αυτοί που αμύνονται φανερά και μαχητικά και με κόστος για την Πίστη και την Πατρίδα. Θέλει αρετή, θέλει τόλμη, θέλει καρδιά ο αγώνας για τα όσια και τα ιερά, απαιτεί γενναιότητα και επανάσταση. Ο π. Αυγουστίνος ήταν ένας επαναστάτης σ’ όλα. Δεν γνώριζε ούτε την υφή των χρημάτων, και πως δεν θα στηλίτευε την φιλαργυρία; Έχοντας αφιερώσει ολοκληρωτικά τον εαυτό του στον Κύριο, απαρνούμενος τον σαρκικό άνθρωπο, πως δεν θα κατεδίκαζε τις παράνομες σαρκικές σχέσεις; Αγαπούσε με πάθος τον Χριστό και τον πίστευε ακράδαντα και πως μπορούσε να δεχθεί την παραμικρή απιστία; Υπέφερε για την Πατρίδα και πως μπορούσε να δεχθεί την αμέλεια για τα συμφέροντά της; Νά, έτσι γίνεται κανείς επαναστάτης…»

Οι μητροπολίτες μετά την Θεία Λειτουργία πήγαν στον τάφο του Γέροντος και έκαναν τρισάγιο.
_

Το μεσημέρι της Κυριακής παρατέθησαν δύο τράπεζες. Μία από τον Μητροπολίτη Φλωρίνης για τους Μητροπολίτες και για άλλους καλεσμένους σε ξενοδοχείο της Φλώρινας και δεύτερη στην Ιερά Μονή του Αγίου Αυγουστίνου, για τον απλό πιστό λαό. Την ώρα της τράπεζας  στην Μονή, τον λόγο πήρε ο π. Αυγουστίνος. Ακούσαμε ομιλία του Γέροντος “περί θανάτου”, που δεν είναι το τέλος της ζωής του ανθρώπου, αλλά η αρχή μιας άλλης ωραιότερης ζωής… Στην συνέχεια μίλησε με θαυμασμό για τον π. Αυγουστίνος ο προσωπικός γιατρός κ. Τσιαντήλας και ο ηγούμενος της Αγίας Παρασκευής Μηλοχωρίου π. Μάξιμος Καραβάς.

Το βράδυ της Κυριακής έγινε αγρυπνία στην Μονή, εις μνήμη του αγίου Ιεροθέου.

______________________

ΣΕΡBIKA

______________

ДЕЛОВИ ГОВОРА И ПРОГРАМ

СА 40-ДНЕВНОГ ПОМЕНА

МИТРОПОЛИТА ФЛОРИНЕ АВГУСТИНА

У Петак поподне 6-9 п.п. у Манастиру Светог Августина епископа Ипоније у Флорини је било Вечерње Бденије за помен Митрополита Флорине о. Августина. Присутни су били следећи митрополити: Кисаму и Селину (Крит) г.Амфилохије, из Касторије г. Серафим и из Флорине г. Теоклит. Митрополит Касторије г. Серафим је говорио о оцу Августину и похвалио је садашњег Митрополита Флорине Теоклита, као достојног наследника. Похвала би одговарала када би Митрополит Теоклит чинио бар нешто као и о. Августин. Сада када је постао синодалац нек подигне бар свој глас протеста против Екуменизма.

У Суботу ујутро одржана је Божанствена Литургија и 40-дневни помен у Манастиру Светог Августиноса епископа Ипоније у Флорини. Говорио је Митрополит Глифаде- (Атина) Павле. Изразио је своје поштовање и љубав према личности о. Августина, кога је упознао још у својој дечијој доби. Његовој мајци је био школски друг о. Августин у Гимназији и у Школархији у Сиру. Она ми је веома често са поштовањем говорила о Старчевом беспрекорном карактеру. Овим речима му је говорила:
«На одмору о. Августин је увек држао Свето Писмо у рукама и читао, увек је био тих. Био је понизан и једноставан. У оно време дечаци су у Гимназији носили кратке шорцеве, док је он носио панталоне дуге до колена. Кроз мало речи моје мајке, упознао сам о. Августина и схватио сам да је он један продуховљени свештеник, један добри пастир Цркве и молио сам се за њега и имао сам велику жељу да га упознам. Када сам полагао испите у Теолошкој Школи при Атинском Факултету, у мојих 18 година, то је било пре 49 година, посетио сам са мојом мајком један хришћански дом у улици Паламидиу, где је боравио о. Августин да бисмо га срели, да узмемо његов благослов и да добијемо добре резултате… Примио нас је тада о. Августин са мојом мајком у једну канцеларију установе.

И упитао ме је· «Зашто желиш да будеш теолог?
Одговорио сам му· Да бих касније постао свештеник. Добро си то замислио, рекао ми је. Твој отац се не противи, а твоја мајка? Не, одговорио сам му… Да ли желиш да будеш брачни или небрачни свештеник, поново ме је упитао. Ако је воља Божија, желим да будем безбрачни свештеник…

Ако осећаш, рекао ми је, да си потпуна личност и да ти ништа не недостаје, тада постани безбрачни свештеник. Али ако не осећаш да си потпуна личност, јер нас је Бог створио да имамо породицу, постани брачни свештеник… После ме је упитао· Зашто желиш да будеш поп? Да бих служио, одговорио сам му. Зашто, не служиш ли као лаик? И тада ми је рекао нешто веома мудро·
Наша Црква нема потребу за многим свештеницима, њој су потребни савесни и свесни свештеници били они брачни или безбрачни, али да испуњавају заповести Божије, да би имала вредност њихова мисија и служба. Моли се, рекао ми је и шта те просветли Бог постаћеш. Даровао ми је и једну своју књигу· «Свети Козма Етолски», б’ издање, написао ми је и посвету ·
Драгом студенту Теологије Евстатију Цаусоглу од Августина Кандиота
У Атини 10/10/1961.
Тако да имам књигу са потписом о. Августина! Шта друго  желим? У посвети је написао студент. Нисам студент, рекао сам му, не знам да ли ћу проћи испите. Проћи ћеш,  рекао ми је и постаћеш студент. Када су изашли резултати био сам један од 25 дечака који су прошли на Теологију, од укупно 600 особа које су полагале за упис. Прошло је и пет девојака. Митрополит Глифаде Павле је навео и сећања са полагања о. Августина у Митрополита Флорине. «Дубоко у моме сећању је остала урезана та служба», рекао је, « као и хиљаде верника који су се ту нашли на служби и речи о. Христофора Каливе· «Августин се успео а ђавол је сишао… ».

«Ја верујем», наставио је , « и свуда то говорим, не само сада, да је о. Августин био један савремени свети Козма Етолски. У то верујем, проживљавам то и живим. Ја то нећу доживети да видим, али љубав христозваних следбеника Православне Цркве не само у Грчкој, која познаје његове борбе и прогоне од Владајуће Цркве и ван ње, једног дана ће га признати као светитеља ».

После архијерејске Литургије и помена у Суботу је на гробу Старчевом одржана и трисвета молитва од архијереја.

Упоподневним часовима у Суботу у Манастиру Светог Августина је  служена трпеза на којој се нашло много верника из близине и даљине. Говорила су три лекара и рекли су понешто из својих личних доживљаја везаних за о. Августина. Теолог и социолог г. Василије Циупра који је од својих десет година изгубио вид, каже· «Упознао сам о. Августина као мало дете. Зваћу те Близанац, говорио ми је. (Близанац се звао један слепи светитељ, који је живео у време великог Антонија).

О. Августин је творац времена и то је  његова највећа заслуга. Може неко да буде добар проповедник, може да буде веома леп лекар, може да буде учитељ, али ако не успе да се одазове потребама свога доба, остаће само од њега један суперлатив   и ништа више …».

После је говорио г. Василије Стергиулис из Ларисе који је упознао о. Августина пре 60 година. Рекао· «Када бих вам причао све шта сам проживео поред о. Августина требао бих вам причати до поноћи. Био сам мали ученик у Основној школи, када сам га упознао. Служио је у Лариси као војни свештеник… Радио је у војсци као нико други и много је учинио за Ларису. Био је храбар и није се повлачио… Издавао је часопис “Сафир“, као и часопис “Хришћански Војник”.Сазидао је чувени храм Преображења Спаситељевог у централној Касарни у Лариси. Основао је у кругу касарне и Центар Образовања Теолога. Његове вечерње проповеди Недељом су биле преношене са радио станице Оружаних Снага, оставиле су одјек у оном добу. Напуштали су људи послове које су радили да би отишли кући или у радње које су имале радио да би слушали његове проповеди. Чуо сам од војсковође Калогеропула да је о. Августин претио да ће престати са поменом краља Павла 1949 године, у војном храму Преображења у Лариси, пред војним властима, јер је краљ Павле потписао масонски акт са којим се масонерија описивала као човекољубива установа и била би као таква помогнута новчано од храмова и манастира. Официр Калогеропулос иако је волео о. Августина, уплашио се и рекао је о. Августину ако нешто тако учини да ће наредити његово хапшење. О. Августин је остварио своју претњу и престао је да помиње краља Павла прво у храму Светог Атанасија у Козанију, који се употребљавао као војни храм исте касарне.Говорио је јако строго против краља и наредио је појцу да не помиње више краља. Када се појац уплашио и почео да пева о. Августин је изашао из олтара и са оштрим тоном га је прекинуо, јер краљ није побожан већ је постао непобожан. Све то се одиграло пред војним властима Козанија, и пред официрем Вентиром. Сви су се подигли и покренута је хајка за о. Августином. Процес прогона је обустављен када је краљ схватио своју грешку и опозвао свој потпис са масонског документа (Више о овој теми можете читати у књизи « Једна Жива Прича, о. Августин у Козанију, Νο2»). За трпезом је говорио и о. Герасим Раптопулос који је рекао следеће· «О. Августин је био чудо Божије у животу свих нас појединачно …»

У Недељу ујутру је одржан други архијерејски помен у Митрополитском храму Светог Пантелејмона, са више архијереја. Говорио је архимандрит Никифор Манадис као и Митрополит Верије г. Пантелејмон. Митрополит Верије је говорио о непресталним прогонима и авантурама о. Августина «Нико му није био раван»,рекао је ,  «блаженом, у вери и љубави за домовину и у храбрости. Био је посебан, био је револуционар. Много је добрих хришћана и врсних свештеника, али је јако мало  оних који се боре јавно и борбено под сваку цену за Веру и Домовину. Потребна је врлина, потребна је одважност, потребно је срце за борбу за свето и преподобно, потребна је храброст и револуција. О. Августин је био један револуционар у свету. Није познавао ни додир новчаница, и како би подржавао среброљубље?Посветио се потпуно Господу, одричући се телесног човека, како да не осиуђује преступне  ванбрачне телесне односе?Волео је јако Христа и веровао је  бескрајно у Христа, како би могао поднети и најмање неверје? Трпео је за Домовину и како је могао поднети немар за њене интересе? Да, тако неко постаје револуционар…»

Митрополити су после Литургије отишли на Старчев гроб и одслужили трисвету молитву. _

У Недељу поподне послужене су две трпезе. Једна у Митрополији Флорине за Митрополите и друге званице из хотела Флорине а друга у Манастирском храму Светог Августина у Флорини за верни народ. У време трпезе у Манастиру, реч је узео о. Августин. Чули смо говор Старца “ о смрти”, којом се не завршава човеков живот већ којом почиње један лепши  живот…У наставку је говорио са дивљењем за о. Августина његов лични лекар г. Циандила као и игуман мушког Манастира Свете Петке у Милохорију, о. Максим Карава.

Увече је одржано бденије у Манастиру , у спомен на светог Јеротеја.

________________________

ΣTA ΡOYMANIKA

_________________________

POMENIREA DE 40 DE ZILE A
MITROPOLITULUI AUGUSTIN DE FLORINA.
FRAGMENTE DIN OMILIILE ROSTITE

Vineri după amiază, între orele 6 şi 9, în Sfânta Mănăstire a Sfântului Augustin, Episcopul Hypponei, din Florina, a avut loc panihida pentru pomenirea Mitropolitului de Florina, Părintele Augustin. De faţă au fost Mitropoliţii Amfilohie de Kissamos şi Selinos (Creta), Serafim de Kastoria şi Teoclit de Florina. Mitropolitul Serafim de Kastoria a vorbit despre Părintele Augustin şi l-a lăudat pe actualul Mitropolit de Florina Teoclit, ca vrednic urmaş al său. Lauda ar fi justificată, dacă Mitropolitul Teoclit ar face ceva din cele pe care le-a făcut Părintele Augustin. Acum, când este sinodal, să înalţe glas de protest împotriva ecumenismului.
Sâmbătă dimineaţă a avut loc Sfânta Liturghie Arhierească şi pomenirea de 40 de zile în Sfânta Mănăstire a Sfântului Augustin, Episcopul Hypponei din Florina.
A vorbit Mitropolitul Pavlos al Glifadei.

Şi-a exprimat respectul şi dragostea lui faţă de persoana Părintelui Augustin, pe care l-a cunoscut încă din copilărie. Mama Înaltpreasfinţiei Sale l-a avut elev pe părintele Augustin şi în Gimnaziu şi la „Sholarheion” în Syros. Aceasta îi vorbea adeseori şi cu respect despre caracterul integru al Stareţului. Îi spunea: „În pauze, Părintele Augustin ţinea Sfânta Scriptură şi citea şi era întotdeauna tăcut. Avea smerenie şi simplitate. Băieţii în vremea aceea purtau în gimnaziu pantalonaşi scurţi, dar el purta până la genunchi.
Aşadar, din cuvintele mamei mele l-am cunoscut pe Părintele Augustin şi am înţeles că este un cleric duhovnicesc, un păstor autentic al Bisericii şi mă rugam pentru el şi am avut o mare dorinţă să-l cunosc.
Când am dat examene la Facultatea de Teologie a Universităţii din Atena, la 18 ani, adică în urmă cu 49 de ani, am plecat cu mama mea la un internat în Palamidi, unde locuia Părintele Augustin, ca să-l întâlnim, să-i sărutăm mâna şi să avem rezultate bune… Părintele Augustin ne-a primit pe mine şi pe mama într-un birou al internatului… şi m-a întrebat:
– De ce vrei să devii teolog?
I-am răspuns:
– Ca să devin cleric.
– Te-ai gândit bine la asta? – mi-a spus. Tatăl tău nu este împotrivă? Mama ta?
– Nu, i-am răspuns…
– Vei deveni cleric necăsătorit sau căsătorit? – m-a întrebat din nou.
– Dacă este voia lui Dumnezeu, i-am răspuns, vreau să devin cleric necăsătorit…
– Dacă simţi, mi-a spus, că eşti o persoană integră şi nu-ţi lipseşte nimic, mergi înainte şi fă-te cleric necăsătorit. Dacă însă nu simţi că eşti o persoană integrată, aşezată, pentru că Dumnezeu ne-a creat pentru familie, să te faci cleric căsătorit…
După aceea m-a întrebat:
– De ce vrei să te faci preot?
– Ca să ajut lumea, i-am răspuns.
– De ce nu ajuţi ca mirean? Şi mi-a spus un cuvânt înţelept:
– Biserica noastră nu are nevoie de mulţi clerici, ci are nevoie de clerici conştienţi şi foarte conştienţi fie căsătoriţi, fie necăsătoriţi, care să împlinească poruncile lui Dumnezeu, ca să aibă valoare misiunea şi jertfa lor.
Mi-a spus:
-Fă-ţi rugăciunea şi să faci tot ce te luminează Dumnezeu.
Mi-a dăruit şi o carte a sa: „Sfântul Cosma Etolianul”, ediţia a doua şi a scris dedicaţia: Iubitului mie Evstatie Tsausoglu, student la Teologie, cu rugăciuni din inimă, Augustin Kandiotis, Atena, 10.10.1961
Am adică o carte cu semnătura Părintelui Augustin! Ce altceva vreau?
În dedicaţie Stareţul a scris „s.”.
– Nu sunt student! – i-am spus. Nu ştiu dacă voi trece. Vei trece, mi-a răspuns, şi vei ajunge student.
Când s-au dat rezultatele eram unul din cei 25 de băieţi care au intrat la Teologie, din totalul de 600 de persoane. Au intrat şi cinci fete.
Mitropolitul Pavlos de Glifade s-a referit şi la hirotonia Părintelui Augustin ca Mitropolit de Florina:
„Au rămas profund înscrise în amintirea mea – a spus, miile de credincioşi prezenţi la hirotonia sa şi cuvintele Părintelui Hristoforos Kalivas: „Augustin s-a înălţat şi diavolul s-a surpat”…
„Eu cred – a continuat – şi zic asta pretutindeni, nu doar acum, că Părintele Augustin este un Sfânt Cosma Etolianul contemporan. Cred asta, o simt şi o trăiesc. Eu nu voi trăi, ca să văd asta, dar dragostea pleromei hristonimice a Bisericii Ortodoxe nu doar din Elada, care ştie luptele şi prigoanele lui din partea Bisericii administrative şi din afara ei, îl va recunoaşte într-o zi sfânt”.
După Sfânta Liturghie Arhierească şi parastasul de sâmbătă, arhiereii au slujit un Trisaghion la mormântul Stareţului.
Sâmbătă la amiază, Sfânta Mănăstire a Sfântului Augustin a oferit o masă la care au participat mulţi credincioşi şi de aproape şi de departe. Au vorbit trei medici şi au expus unele trăiri personale cu Părintele Augustin. Domnul teolog şi sociolog Vasilis Tsiupras, care în urmă cu 10 ani şi-a pierdut vederea, a spus: „L-am cunoscut pe Părintele Augustin de mic copilaş. Am să te strig Didim! – îmi zicea. (Didim a fost un sfânt orb, care a trăit în vremea lui Antonie cel Mare).
Părintele Augustin este un creator de epocă şi aceasta este contribuţia lui cea mai mare. Pentru că poţi să fi predicator bun, poţi să fi medic bun, poţi să fi profesor, dar dacă nu reuşeşti să corespunzi nevoilor vremii, vei rămâne doar un Vasilis super şi nimic mai mult…”.
A vorbit apoi domnul Vasilis Sterghiulis din Larisa, care l-a cunoscut pe Părintele Augustin în urmă cu 60 de ani. Şi a spus: „Dacă ar trebui să vă povestesc cele pe care le-am trăit lângă Părintele Augustin, ar trebui să vă vorbesc până la miezul nopţii. Eram mic elev de şcoală primară, când l-am cunoscut. Slujea în Larisa ca preot militar… A lucrat în armată ca nimeni altul şi a făcut foarte multe în Larisa. Era curajos şi nu dădea înapoi… Scotea periodicul „Safirul”, periodicul „Soldatul creştin”. A ridicat faimoasa biserică a Schimbării la Faţă a Mântuitorului în tabăra centrală din Larisa. A făcut în armată un Centru de Educaţie a Teologilor. Predicile lui de seară din duminici, care erau difuzate de postul radiofonic al Forţelor Armate au creat o epocă. Lumea îşi abandona treburile şi se ducea în case sau în magazine unde erau radiouri ca să asculte predicile lui.
Am auzit de la generalul Kalogheropoulos că Părintele Augustin îl ameninţase că va interzice polihroniul Regelui Pavlos în 1949, în biserica militară a Schimbării la Faţă, înaintea autorităţilor militare, pentru că acesta semnase un document masonic, prin care masoneria era caracterizată drept un aşezământ filantropic, urmând a fi susţinută de biserici şi mănăstiri. Generalul Kalogheropoulos, cu toate că îl iubea, s-a temut şi i-a spus că îl vor aresta dacă face aşa ceva. Părintele Augustin şi-a dus la îndeplinire ameninţarea şi a sistat polihroniul regelui în biserica Sfântului Atanasie din Kozanis, care deservea atunci ca biserică militară a aceleiaşi tabere. A vorbit dur împotriva regelui Pavlos şi i-a spus psaltului să nu cânte polihroniul. Când acela s-a temut şi s-a dus să cânte, Părintele Augustin a ieşit în Uşile Împărăteşti şi pe un ton aspru i-a zis să înceteze, pentru că regele nu este prea-binecredincios, ci prea-necredincios. Toate acestea au avut loc înaintea autorităţilor militare din Kozanis şi înaintea Generalului Ventiri. S-au răsculat toţi şi a început prigoana împotriva Părintelui Augustin. Procedura prigoanei a încetat când regele şi-a înţeles gafa şi şi-a retras semnătura de pe documentul masonic (Mai multe pe această temă puteţi să citiţi în cartea „O istorie vie. Părintele Augustin în Kozanis, vol. II”). În trapeză a vorbit şi Părintele Ghervasios Raptopoulos şi a spus că „Părintele Augustin a fost minunea lui Dumnezeu în viaţa personală a noastră a tuturor…”
Duminică dimineaţă a avut loc o a doua pomenire arhierească în Catedrala Mitropolitană a Sfântului Pantelimon cu mai mulţi arhierei. A vorbit Arhimandritul Nikiforos Manadis şi Mitropolitul Pantelimon de Veria.
Mitropolitul de Veria a vorbit despre permanentele prigoane şi păţanii ale Părintelui Augustin. A spus: „Fericitul nu a avut pereche în credinţă, în iubirea faţă de patrie şi în vitejie. A fost unic, a fost un revoluţionar. Mulţi sunt creştini buni şi clerici virtuoşi, dar puţini şi foarte puţini sunt cei care apără pe faţă şi luptă cu risc pentru credinţă şi patrie. E nevoie de virtute, e nevoie de curaj, e nevoie de inimă luptătoare pentru cele sfinte şi cuvioase, e nevoie de vitejie şi de revoluţie. Părintele Augustin a fost un revoluţionat în toate. Nu ştia nici valoarea banilor, nici cum arată. Şi atunci cum să nu mustre iubirea de argint? Închinându-se în întregime Domnului, lepădându-se de omul trupesc, cum să nu condamne relaţiile trupeşti nelegiuite? L-a iubit cu patos pe Hristos şi a crezut neclintit în El; şi atunci cum putea să tolereze cel mai mic semn de necredinţă? A suferit pentru patrie şi cum ar fi putut să tolereze nepăsarea faţă de cele folositoare ei? Iată, aşa devine cineva revoluţionar…”
După Sfânta Liturghie, Mitropoliţii s-au dus la mormântul Stareţului şi au slujit un Trisaghion.
Duminică, la amiază, s-au oferit două mese. Una de către Mitropolitul Florinei pentru mitropoliţi şi alţi invitaţi la un hotel din Florina, iar a doua la Sfânta Mănăstire a Sfântului Augustin, pentru poporul credincios simplu. În timpul mesei de la mănăstire, a luat cuvântul Părintele Augustin. Am ascultat Omilia Stareţului despre moarte, care nu este sfârşitul vieţii omului, ci începutul unei alte prea-frumoase vieţi. În continuare, a vorbit cu entuziasm despre Părintele Augustin medicul său personal, domnul Tsiantilas şi Egumenul Sfintei Parascheva Milohoriou – Părintele Maxim Karavas.
Duminică seară, în mănăstire, a avut loc o priveghere la pomenirea Sfântului Ierotei.

(traducere: Frăţia Ortodoxă Misionară „Sfinţii Trei Noi Ierarhi”, sursa: http://www.augoustinos-kantiotis.gr/ )