ΣΥΝΤΕΛΕΙΤΑΙ ΠΡΟΔΟΣΙΑ ΤΗΣ ΟΡΘΟΔΟΞΟΥ ΠΙΣΤΕΩΣ

ΕΚ ΜΕΡΟΣ ΠΑΤΡΙΑΡΧΩΝ, ΕΠΙΣΚΟΠΩΝ, ΘΕΟΛΟΓΩΝ

_____________________

___________________

«…Eμείς τα παιδιά της Ορθοδοξίας πρέπει στην εποχή αυτή να φανούμε αντάξια παιδιά της Ορθοδόξου ημών Πίστεως. Και προπαντός χρειάζεται προσοχή· Να μην δίνουμε μεγάλη σημασία εις όσα λέγονται περί Ενώσεως. Εάν ποτέ γίνει Ένωσης ουχί δια της υποταγής της Ορθοδόξου Εκκλησίας εις τα κελεύσματα του Πάπα και εις τας ιδιοτροπίας των Προτεσταντών· αλλά εάν ποτέ έρθει η ώρα και είθε να έρθει το συντομότερο η ώρα της Ένωσης, αύτη θα επέλθει δια της επιστροφής όλων εις το αρχέγoνο κάλλος της Ορθοδόξου ημών Εκκλησίας.
Ας είμεθα, λοιπόν εν επιφυλακή. Ζούμε εις τας ημέρας τας οποίας συντελείται, όπως ανέπτυξα εις τα εσπερινα κηρύγματά και εις τας ποικίλας συναντήσεις που κάναμε μεταξύ μας, συντελείται μία προδοσία της Ορθοδόξου ημών πίστεως μέσα εις τους κόλπους της αγίας ημών Πίστεως εκ μέρους επισκόπων, εκ μέρους ιεροκηρύκων, εκ μέρους θεολόγων και εκ μέρους εκείνων που θα έπρεπε να είναι οι πρώτοι φύλακες της ιεράς ημών παρακαταθήκης. Και εάν παραστεί ανάγκη σκληροτέρων αγώνων, διότι τώρα απλώς είναι τα πρooίμια μιας τοιαύτης συγκρούσεως, εάν παρουσιαστεί ανάγκη, δεν ξέρουμε τι μας επιφυλάσει ο Κύριος, εάν παρουσιαστεί τοιαύτη περίπτωση. Είθε ο Κύριος να αναδείξει νέους αγωνιστάς της Ορθοδόξου ημών Πίστεως. Είθε ο καθένας από ημάς και ιδίως οι νεαροί, ας προσπαθήσουν να γίνουν μικροί Αθανάσιοι, μικροί Φώτιοι, μικροί Μάρκοι Ευγενικοί έτοιμοι να σηκώσουν ψηλά το λάβαρο και την σημαία της Ορθοδόξου ημών Πίστεως.
Το καλύτερο μνημόσυνο του σημερινού εορταζομένου αγίου ο οποίος θα ευφραίνεται και θα αγάλλεται εις τους ουρανούς όταν βλέπει ότι η παράταξη των ορθοδόξων δεν στερείται μαχητών, δεν στερείται ανδρών, δεν στερείται ηρώων,  δεν στερείται ανθρώπων οι οποίοι να είναι έτοιμοι και τον χρόνον και την νεότητα και τα πάντα θα θυσιάσουν υπέρ της Ορθοδοξίας, υπέρ της οποίας έζησε και εξεδήμησε προς Κύριον ο ιερός Φώτιος του οποίου πρεσβείες ως και του αγίου Βουκόλου και πάντων των αγίων· είθε ο Κύριος να ελεήσει και σώσει πάντας ημάς».

ΟΣΟ ΕΙΜΑΙ ΕΓΩ ΕΠΙΣΚΟΠΟΣ ΕΔΩ,

ΔΕΝ ΘΑ ΠΑΤΗΣΕΙ ΦΡΑΓΚΟΠΑΠΑΣ ΣΤΗ ΦΛΩΡΙΝΑ

Ερώτηση Μητροπολίτου Φλωρίνης π. Αυγουστίνου Καντιώτου στο εκκλησίασμα του Αγίου Παντελεήμονος Φλωρίνης, στις 7-3-1971:

–«Θέλετε εδώ στο ναό του Αγίου Παντελεήμονος να λειτουργήσει Φραγκόπαπας; Θέλετε;».

Απάντηση εκκλησιάσμ.: -«Όχι».

Λοιπόν, εκεί πάει η υπόθεσις, εκεί πηγαίνουμε πάνε το συντομότερο να λειτουργήσουν Φράγκοι και Ορθόδοξοι μαζί, εκεί πάει η υπόθεσις, αλλά δεν θα μπορέσουν να κατορθώσουν τίποτα. Ο λαός της Ελλάδος ο οποίος εκ των προγόνων αυτού είναι Ορθόδοξος, ο λαός της Ελλάδος μνήμων των μεγάλων θυσιών που επέφερε η Δύση, οι παπικοί, η Ελλάς μνήμων των θυσιών των ορθοδόξων αρχιερέων δεν θα υποκύψει. Θα γίνει μεγάλη αναστάτωση πνευμάτων, αλλά ημείς θα προτιμήσουμε να χάσουμε τον θρόνο να πάμε στα σπήλαια και τας οπάς της γης να εγείρομεν ηρωική επανάσταση εναντίον όλων των παπιστών για να κρατήσουμε την Πατρίδα μας Ορθόδοξη, διότι κατ’ εμέ, όπως το αποδείξαμε εις άλλην ομιλία· ΕΛΛΑΣ και ΟΡΘΟΔΟΞΙΑ είναι δυο όροι αλληλένδετοι, ενωμένοι. Όπου Ελλάς εκεί και Ορθοδοξία και όπου Ορθοδοξία είναι η Ελλάς. Και εάν η Ελλάς ήτο φράγκικη, το είπε ένας μεγάλος ιστορικός· Εάν η Ελλάς ήτο φράγκικη ουδέποτε η Ελλάς θα έλεγε το ΟΧΙ στο Αλβανικό έπος. Διότι οι φράγκοι που ήταν στην Ελλάδα υποδέχθηκαν με αγαλίασει τα Ιταλικά αεροπλάνα, διότι οι Ιταλιάνοι είναι φράγκοι, εάν ήτο φραγκιά η Ελλάς, δεν θα είχαμε τον ηρωικόν αυτόν αγώνα. Πίσω από τα ηρωικά αυτά παιδιά της Ελλάδος ηγωνίζετο ολόκληρη η Ορθοδοξία.

Εν πάση περιπτώση, χαίρω και αγάλλομαι, διότι τουλάχιστον όσο καιρό είμαι εγώ επίσκοπος εδώ, δεν θα πατήσει πόδι φράγκου. Δεν ξέρω τί θα γίνει σ’ άλλες μητροπόλεις, αλλά εδώ τουλάχιστον θα σχηματίσουμε σύνταγμα ηρωϊκό, έτοιμο προς θάνατον. Όσοι πιστοί – όσοι πιστοί· Έχει μεγάλη σημασία αυτό το οποίο σας λέγω, διότι σήμερον, αύριο, μεθαύριο, θα ρθουν αγκαλιασμένοι ο Πάπας με τον Πατριάρχη, θα κοινωνήσουν μαζί, ό εστί μεθερμηνευόμενον· θα δύναται ο φράγκος να μπαίνει μέσα στην Ορθόδοξο Εκκλησία να λειτουργάει. Πράγμα το οποίο δεν θα επιτρέψουμε· διότι χάσμα μέγα χωρίζει την Δυτική από την Ανατολική Εκκλησία.

Μια διαφορά· Αν πάτε μέσα στην Παπική εκκλησία δεν θα δείτε εικόνες, αλλά τι θα δείτε; αγάλματα. Επίσης, αν πάτε μέσα στους Προτεστάντες· οι προτεστάντες είναι γυμνοί.

Η Εκκλησία μας ούτε αγάλματα έχει ούτε γυμνοί είναι, αλλά έχει τας εικόνας του ΚΥΡΙΟΥ ημών ΙΗΣΟΥ ΧΡΙΣΤΟΥ και των αγίων. Διοτι πιστεύει ότι η εικόνα δεν είναι ο αυτός ο άγιος, όχι. Άλλο είναι η εικών και άλλο το εικονιζόμενο πρόσωπο. Και όπως μέσα στο σπίτι έχουμε τις φωτογραφίες των γονέων μας, κατά παρόμοιο τρόπον έχομε τας εικόνας των αγίων, τας οποίας τιμώμεν και δεν προσκυνούμεν.

30 ΧΡΟΝΙΑ ΜΕΤΑ

ΔΙΑΜΑΡΤΥΡΙΑ ΤΟΥ ΓΕΡΟΝΤΟΣ ΕΠΙΣΚΟΠΟΥ π. ΑΥΓΟΥΣΤΙΝΟΥ ΠΡΙΝ ΠΑΤΗΣΕΙ ΤΟ ΠΟΔΙ ΤΟΥ ΠΑΠΑ ΣΤΗΝ ΕΛΛΑΔΑ στις 1-5-2001

(ενάμισι χρόνο μετά την παραίτησή του, στην ηλικία των 94 ετών ο αγωνιστής επίσκοπος έλεγε)

(Απόσπασμα)

«Ο Πάπας είναι πολέμιος της ΟΡΘΟΔΟΞΙΑΣ και οι Ορθόδοξοι καταδιώκονται. Έρχεται στην Αθήνα για να κάνει προπαγάνδα, αλλά εμείς προπαγάνδα δεν θέλομε, έχομε την ΟΡΘΟΔΟΞΙΑ στην οποία και μένομε, δεν θέλουν τέτοια πράγματα».

• (Κάποια απομαγνητοφωνημένα αποσπάσματα τ’ ανεβάσαμε και ηχητικά· α) Για να δώσουμε απάντηση σ’ εκείνους που αμφισβήτησαν ότι τα παραπάνω λόγια είναι του Γέροντος, και β) Για να μάθουν οι πιστοί ότι· ήταν παραμύθια αυτά που διέδιδαν εκτός Φλωρίνης, κάποιοι επιπόλαιοι και φιλόδοξοι τον καιρό της παραιτήσεως. Ο π. Αυγουστίνος μέχρι τα βαθιά του γεράματα τα είχε 400. Απλώς, έλεγε λίγα λόγια γεμάτα σοφία, όταν χρειάζονταν. Έχουμε πολλές τέτοιες συνομιλίες μαγνητοφωνημένες. Μία μέρα πριν από το εγκεφαλικό, το βράδυ της Δευτέρας στις 2-8-2010 η υπεύθυνη της ιστοσελίδας μίλησε μαζί του στο τηλέφωνο, και εκείνος καθαρότατα της είπε «την ευχή». Την επόμενη μέρα το μεσημέρι έπαθε το εγκεφαλικό και ύστερα από 25 ημέρες έφυγε για την αιωνιότητα).

ΣΧΟΛΙΟ ΦΙΛΟΥ ΤΗΣ ΙΣΤΟΣΕΛΙΔΟΣ
Σχετική με την από μέρους ανευθύνων ποιμένων προδοσία της Ορθοδόξου πίστεως στην οποία αναφέρεσθε τυγχάνει και η πρόσφατη απόφαση της ΔΙΣ που απέδωσε λευκό το μητροπολίτη Μεσσηνίας και που κατεπίκρανε κι εξόργισε τον πιστό λαό του Θεού. Το επαίσχυντο «Φιλάδελφο» υποσκέλισε το «φιλόθεο» και η επάρατη σκοπιμότητα κατίσχυσε της ποιμαντικής ευθύνης. Οι συνοδικοί της παρούσης ΔΙΣ αποδείχτηκαν κατώτεροι των περιστάσεων.Μας λύπησαν σφόδρα και μας σκανδάλισαν. Κι ο λαός του Θεού νοσταλγεί οσημέραι την αγωνιστικότητα του Αυγουστίνου Καντιώτη κι εμπνέεται απ αυτή.

____________________________


ΣΤΑ ΣΕΡΒΙΚΑ

__________________________




ИЗВРШАВА СЕ ИЗДАЈА ПРАВОСЛАВНЕ ВЕРЕ

ОД ПАТРИЈАРХА, ЕПИСКОПА И ТЕОЛОГА

«…Ми као деца Православља у овом времену треба да се покажемо као достојна деца наше Православне вере. Пре свега је неопходна молитва. Немојмо придавати велики значај ономе што се говори о Уједињењу. Ако некада дође до Уједињења, оно неће доћи потчињавањем Православне Цркве на позиве Папе и размажених Протестаната него ако дође икада тај час, и нека дође тај час Уједињења што пре, а до Уједињења ће доћи повратком свију нашој предањској Православној Цркви. Будимо на опрезу. Живимо у данима када се извршава као што сам већ говорио на вечерњим проповедима и на многим нашим сусретима, извршава се издаја наше Православне вере у колевци наше Вере од стране епископа, од свештенопроповедника, од теолога и од оних људи који би требало да буду први чувари нашег светог предања.Уколико се укаже потреба за окрутнијим борбама, јер се сада налазимо тек на почетку овога сукоба, уколико буде било потребно, не знамо шта нам је Господ припремио, нек Господ прокаже нове борце наше Православне Вере. Нека свако од нас посебно млади, нек покушају да буду мали Атанасији, мали Фотији, мали Марко Ефески, нека буду спремни да подигну барјак наше Православне вере. Најбољи помен светитељу кога данас прослављамо и који ће се радовати и веселити на небесима када види да Православљу не недостаје бораца, не оскудева у мушкарцима, у херојима, не недостаје му људи који ће бити спремни ако затреба у догледно време и своју младост и свој живот да жртвују за Православље, за које је живео и уснуо у Господу свети Фотије чијим молитвама као и светог Вукола и свих светих нек нас Господ помилује ».

ДОК САМ ЈА ЕПИСКОП ОВДЕ, НЕЋЕ КРОЧИТИ У ФЛОРИНУ КАТОЛИЧКИ СВЕШТЕНИК

Питање Митрополита Флорине о. Августина Кандиота присутним у цркви Светог Пантелејмона 7-3-1971:

–«Желите ли овде у храму Светог Пантелејмона да води литургију Католички свештеник? Да ли желите?».

Одговор присутних.: –«Не».

Тако ће се завршити овај случај, идемо у томе правцу да заједно врше литургију Католици и Православци, тако су наумили, али неће им ништа од тога успети. Народ Грчке који је још од својих предака Православан, народ Грчке се сећа великих жртава које нам је нанео Запад и католици, Грчка се сећа жртава православних архијереја и неће попустити. Настаће велико подизање духова, али ми ћемо пре пожелети да изгубимо свој трон и да одемо у спиље и пећине, да подигнемо херојску револуцију против свих католика да бисмо очували нашу Домовину Православном, јер ми као што смо то и доказали у другом говору· ГРЧКА и ПРАВОСЛАВЉЕ су повезани и уједињени. Где је Грчка тамо је и Православље и где је Православље тамо је и Грчка. Да је Грчка била католичка земља, то је рекао један велики историчар· Да је Грчка била католичка земља никада Грчка не би рекла НЕ Албанском епу. Зато што су католици који су били у Грчкој са весељем дочекали Италијанске авионе, зато што су Италијани католици, да је била католичка Грчка онда, не бисмо имали ту херојску борбу. Иза те храбре и херојске деце Грчке борило се цело Православље. У сваком случају, радујем се и веселим се, јер бар док сам ја овде епископ, овде неће крочити нога католика. Не знам шта ће бити у другим митрополијама, али бар ћемо овде формирати херојски вод, спреман за смрт. Сви верни – сви верни· Веома је важно све ово шта вам говорим, јер данас, сутра, прекосутра ће доћи загрљени Папа са Патријархом, заједно ће се причестити, преведено, биће могуће да католик улази у Православну Цркву и да врши литургију. Тако нешто нећемо дозволити зато што велика је провалија која раздваја Западну и Источну Цркву.

Једна од разлика·Ако одете у Католичку цркву нећете видети иконе, него ћете видети кипове. Такође, ако одете код Протестаната· протестанти су наги.

Наша Православна црква нема ни кипова ни голотиње, него има иконе ГОСПОДА нашег ИСУСА ХРИСТА и светитеља. Зато што верује да икона није сам светитељ, не. Друга ствар је икона а нешто друго је оцртано лице. Као што у кући имамо фотографије наших родитеља, на исти начин имамо и иконе светитеља, које поштујемо и којима се поклањамо.

30 ГОДИНА КАСНИЈЕ

ПРОТЕСТ ЕПИСКОПА о. АВГУСТИНА ПРЕ НЕГО ШТО ЈЕ КРОЧИЛА ПАПИНА НОГА У ГРЧКУ 1-5-2001
(годину и по дана после његовог повлачења са трона, у доби од 94 године, борбени епископ је рекао)
(Део говора)

«Папа се бори против ПРАВОСЛАВЉА а Православци се протерују. Долази у Атину да врши пропаганду, али ми не желимо пропаганду, имамо ПРАВОСЛАВЉЕ у којем ћемо остати, не желимо такве ствари».

Недеља 11 по Матеју

(Мат. 18, 23-35)

Тешка је врлина опраштање

Живот драги моји, је једно путовање. Исправан пут који треба сви да следимо да бисмо стигли до краја, на небо је један· пут који је зацртао Христос са својом крвљу· пут којим је ишао и сам као и милиони мученика и исповедника наше вере. Сам Христос је рекао· « Ја сам пут, истина и живот» (Јован 14,6). Истина је да је тај пут врлине тежак, стрм, то је једна Голгота. «Уска су врата и тесан је пут што води у живот… » (Мат. 7,14). Супротно, пут зла, нечистоће и неверја је лаган, силазан. « Јер су широка врата и широк пут што воде у пропаст….» (Мат. 7,13),Један пут је Христов, а други пут је сатанин· један пут је рајски а други је паклени . Изаберите· слободан је човек да следи пут који жели.

Тешка је врлина. Ако питате од свих врлина, која је најтежа, среброљубац ће рећи милостиња, сладокусац ће рећи пост, страстољубац ће рећи девичанство, љубитељ живота ће рећи мучеништво за Христа. Но, ја сматрам да је најтеже од свега – шта? Оно што нам данас говори еванђеље· да један опрашта другом. То је један каменчић који тражи Христос да подигнемо, а ђавол га чини непомеривом планином. А да је то најтежа врлина показаћу вам са 3-4 примера· молим пазите·

Један пример је из животописа светих. Ако отворите животопис, видећете да 22/ 9 Фебруара слави један светитељ који се зове Никифор. Чујте како је мучен. У своје време Никифор је био у свађи са једним свештеником који се звао Саприкиje. За свађу је био крив Саприкије, а не Никифор. Настао је прогон, и први кога су ухватили је био свештеник, Саприкије. Осудили су га и донели су одлуку да му одсеку главу. Повели су га војници раним јутром пре изласка сунца ван града да га убију. Када је то чуо Никифор да Саприкије неће више бити у животу, почео је да плаче. Трчи на путу , сустиже војну пратњу, и пада на његове ноге. – Брате Саприкије, опрости ми. Али Саприкије ништа не одговара. – Не опраштам ти! До последњег часа мучења Никифор је падао и молио Саприкија да му опрости. Немогуће. Шта се онда догодило· чим је војник подигао мач да му одсече главу, Саприкије је рекао· – Зашто ми одсецате главу? – Зато што си Хришћанин. – А зато дакле; онда ја поричем Христа… И док су му анђели спремали венац, Саприкије који није опростио Никифору, оцењен је као недостојан мучења· напустила га је Божија благодат и порекао је Христа. Уместо њега, ко је мучен? Никифор који је имао добро срце и љубав. Исповедио је да је Хришћанин и био је мучен. Тако да тога 9 Фебруара уместо да славимо мученика Саприкија ми прослављамо Никифора мученика. Ово је страшан пример· показује нам да је узвишенији и од мучеништва да опрашташ, да даш опроштај из дубине свога срца. Али да ли је то лако? Рекао сам вам, то је један каменчић, то је једна реч·  али постаје тежа и од самог Олимпа и Виција и Грамма ( планине).

⃝ Не опраштају људи. Желите ли новије примере ? Није прошло пуно времена како је у једном селу умро један веома стар човек од 90 година. Долази му у кућу свештеник, веома добар свештеник. ― Старче, како си? ― Немоћно. ― Желиш ли да се причестиш? ― Желим. ― Уреду, причестићу те али ако позовемо онога човека са којим ниси годинама говорио. ― Кога? Њега? А, не опраштам му. Реци ми попо мој, учинићу било шта друго, упалићу свеће, саградићу цркву, чинићу милостињу, постићу али њему не опраштам. ― Te oво –  те оно,  рекао му је свештеник кроз сузе. Ништа. Испуштао је душу, предавао је своју душу ђаволу, али опет није хтео да опрости.

⃝ Народи се мрзе. То ће уништити човечанство. Немци не опраштају Русима, Руси не опраштају Немцима. Постоји злопамћење. Када би постојало опраштање, овај свет био као рај. Најлепша реч у еванђељу је опроштај.

⃝ Не опрашта човек. Желите ли неки други пример. Није прошло ни десет дана како сам чуо да се у једном селу један брачни пар свађа. Позвао сам их. ― Шта вам је? Жена, која је била кротка, просветио је Бог и рекла је· ― Ја сам крива·  пуно пута сам била неправедна према своме супругу, псујем га, оговарам, говорим ружно о њему· молим га да ми опрости – чак је пала и поклонила му се. Ретка ствар да жена прихвати да је погрешила. Ја сам остао толико ганут, да сам и заплакао. Да видиш једну младу и лепу жену, да клечи пред једним мушкарцем – који је преварио- и да каже, тражим ти опроштај за све шта сам рекла. И анђели и звезде остају ганути. А он?  Не опраштам ти!… Шта све није учинила за њега! Ипак јој није опростио.

* * *

Такав је свет. Нажалост постоје породице које гаје међусобну нетрпељивост и годинама не опраштају. Покушава свештеник или митрополија да их помире али мржња се прености и на децу и унучад. Човек који не опрашта није Хришћанин. Он је животиња, звер. Кажу, ако неко дете дира камилу, она не заборавља. Могу проћи године, али ако ли га сретне негде на путу, напасће га, не заборавља. Зато и « овај човек је сличан камили, не опрашта· дубоко у себи држи освету ». Супротно од њега, човек који опрашта из дубине свога срца сличи – коме? Богу. Богу? Наравно.

То нам говори данашње еванђеље. Зато и Бог шта чини, опрашта·  непрестално опрашта. А шта ми радимо? Нама је крив наш комшија, јер нам је нешто ружно рекао, јер је његова животиња ушла у нашу башчу…., за мале и неважне ствари. Али оно што смо ми скривили Богу је много веће. Криви смо, грешимо непрестално. Грешимо са нашим очима, са нашим ушима, са нашим рукама, са нашим телом· грешимо дан и ноћ, у разниим ноћним клубовима, на путу, на њиви, чак грешимо и у цркви. Ко може да изброји човекове грехове? Бескрај, «десет хиљада таланата» о којима данас говори еванђеље (Мат. 18,24), неизбројни су наши греси, то би био неки астрономски број. И шта чини Бог? Кажњава ли нас? Када би нас кажњавао, када би за сваки грех који учинимо, за сваку псовку која се чује, падао по један астероид, сви бисмо давно изгорели. Опрашта нам, непрестално нам опрашта наше грехове. Зато и ми опраштајмо. То се тражи од нас. Као што Oн опрашта наше грехове, велике и неизбројне, тако и ми опраштајмо· снахе нек опраштају свекрвама а свекрве нек опраштају снахама, мужеви својим женама нека опраштају, отац својој деци, сељани једног села сељанима другог села. Дајте ми, дајте ми једно село где постоји опраштање, милост, љубав·  тамо је рај. Дајте ми једно друго село, где не постоји опроштај ни милост·  тамо је пакао. Пакао је постала земља, јер смо заборавили речи нашег Христа, несувишне и вечне речи «Љубите једни друге» (Јован. 13,34).

* * *

Драги моји, нека Бог искорени из нашег срца трње које се зове злопамћење, и нека посади небеско цвеће, љубав нешега Христа. Тако ћемо само бити следбеници онога, који је са крста опростио својим разапињачима. Тада ћемо моћи да се помолимо и кажемо ону страшну реч· «И опрости нам дугове наше, као што и ми опраштамо дужницима  својим » (Мат. 6,12). Иначе, бићемо лажљивци  сви и свештенство и народ.

Ово обећање је услов за опраштање. Опрашташ ли? Биће ти опроштено· не опрашташ? Хиљаде свештеника да ти поје помене, хиљаде владика и патријарха да дођу на твој гроб, неће ти бити опроштено. Опрости дакле, да би ти било опроштено.

† ἐπίσκοπος Αὐγουστῖνος

(Говор Митрополита Флорине о. Августина Кандиота у светом храму Рођења Пресвете Богородице Като Клинон- 14-8-1977)



Κυριακὴ ΣΤ΄ Λουκᾶ (Λουκ. 8,26-39)

Το ονομα του δαιμονιζομενου «λεγεων»

(Λουκ. 8,30)

ΑΚΟΥΣΑΤΕ, ἀγαπητοί μου, τὸ εὐαγγέλιο. Περιγράφει ἕνα θαῦμα· ἕνα ἀπὸ τὰ ἀναρί­θμητα θαύματα ποὺ ἔκανε, κάνει καὶ θὰ κά­νῃ μέχρι συντελείας τῶν αἰώνων ὁ Κύριος ἡμῶν Ἰησοῦς Χριστός. Μπορεῖς νὰ μετρήσῃς τὰ ἄ­στρα τ᾽ οὐρανοῦ, ἀλλὰ δὲν μπορεῖς νὰ μετρή­σῃς τὰ θαύματα τοῦ Κυρίου μας.

Ποιό εἶνε τὸ θαῦμα. Σ᾽ ἕνα χωριὸ ποὺ λεγό­ταν Γάδαρα, στὰ ἄκρα τοῦ Ἰουδαϊκοῦ κράτους, στὰ σύνορα, ζοῦσε ἕνας ἄνθρωπος φιλό­τιμος, ἐργατικός, εἰρηνικός. Δὲν πείραζε κανένα. Ἀλ­λὰ ξα­φνι­κὰ ἄλλαξε τελείως. Τὸ πρόσωπό του ἀγρί­εψε, τὰ μάτια του πετοῦ­σαν σπίθες, τὸ στό­μα του ἔ­βγαζε ἀφρούς. Ἔ­σχιζε τὰ ροῦχα του καὶ παρουσιαζόταν γυμνός, ὅπως τὸν γέννησε ἡ μά­να του, χωρὶς νὰ ντρέπεται. Ἔτρεχε ἔξω στὰ χωράφια. Πήγαιναν καὶ τὸν ἔπιαναν οἱ συγγε­νεῖς του, τὸν ἔδεναν μὲ ἁλυσίδες, κι αὐτὸς ἔ­­σπαζε τὶς ἁλυσίδες σὰ νὰ ἦταν κλωστές· τέτοια δύναμι εἶχε. Δὲν τολμοῦσε νὰ πε­ράσῃ καν­είς ἀπὸ τὸ δρόμο του. Καὶ τὴ νύχτα δὲν πήγαινε νὰ κοιμηθῇ στὸ σπίτι· πήγαινε στὰ μνήματα καὶ κοιμόταν ἐκεῖ, μὲ τὰ κόκκαλα τὰ ξερά. Φρικτὸ θέαμα.

Τί ἦταν, τρελλός; Μακάρι νὰ ἦταν τρελλός. Ὑπάρχει κάτι ἄλλο χειρότερο ἀπὸ τὴν τρέλλα· κι αὐτὸ εἶνε ὁ δαιμονισμός. Ὅποιος δὲν πιστεύει, ἂς πάῃ στὴν Κεφα­λονιὰ νὰ δῇ ὅτι ὑ­πάρ­χουν δαιμονιζόμενοι. Κι ὁ ἄνθρωπος αὐτὸς ἦταν δαιμονιζόμενος. Εἶχε μπῆ μέσα του δαιμόνιο· γι᾽ αὐτὸ ἦταν ὁ φόβος – τρόμος ὅλων.

Τώρα ὅμως βλέπουμε αὐτὸν τὸν δαιμονιζόμενο νὰ τρέμῃ σὰν τὸ φύλλο. Γιατί; Διότι μπροστά του παρουσιάστηκε ὁ Παντοδύναμος, ὁ Κύριος Ἰησοῦς Χριστός. Οἱ δαίμονες κα­τάλαβαν, ὅτι ἔφτασε ἡ ὥρα τῆς τιμωρίας, καὶ τὸν παρακαλοῦσαν νὰ μὴν τοὺς τιμωρή­σῃ.

Ὁ Χριστὸς ρώτησε τὸν δαιμονιζόμενο· Ποιό εἶνε τ᾽ ὄνομά σου, ἡ ταυτότητά σου; Κ᾽ ἐκεῖ­νος τί ἀπήντησε· «λεγεών» (Λουκ. 8,30). Τί θὰ πῇ «λεγεών»; Εἶνε λέξις ῥωμαϊκή, καὶ σημαίνει στρατός, στρατιά. Ὄχι λόχος ἢ τάγμα ἢ μεραρχία, ἀλλὰ σῶμα ὁλόκληρο. Ὅπως εἶνε σήμερα τὸ σῶμα στρατοῦ, ἔτσι ἦταν τότε ἡ ῥωμα­ϊκὴ λεγεών· ἕνα στρατιωτικὸ σῶμα ποὺ ἀ­ριθμοῦσε 6.000 στρατιῶτες. Μὲ ἄλλα λόγια, πλῆθος δαιμόνια εἶχαν μπῆ μέσα στὸν ἄν­θρω­πο αὐτὸν καὶ τὸν τυραννοῦσαν·«λεγεών· ὅτι δαιμόνια πολλὰ εἰσῆλθεν εἰς αὐτόν» (ἔ.ἀ.).

* * *

Τὸ ὄνομα αὐτό, ἀγαπητοί μου, τὸ ὄνομα «λε­γεών», ἁρμόζει καὶ σήμερα σὲ πολλὲς περιπτώσεις. Ἁρμόζει σὲ μεγάλους – σὲ μικρούς, σὲ ἄντρες – σὲ γυναῖκες, σὲ γέρους – σὲ νέους, σὲ διαβασμένους – σὲ ἄξεστους…

―Μὰ τί εἶν᾽ αὐτὰ ποὺ μᾶς λές; θὰ πῆτε. Ἐ­μεῖς ἔχουμε ὀνόματα χριστιανικά· Δημήτριος, Κωνσταν­τῖνος, Μιχαήλ, Βασίλειος, Νικόλαος…· ὀνόματα ποὺ τὰ πήραμε στὸ βάπτισμά μας.

Ποιό τὸ ὄφελος ὅμως; Μόνο τὸ ὄνομα ἔ­μει­νε· τὸ τσῶφλι ἔμεινε, ὁ καρπὸς λείπει. Πήρα­με τὰ ὀνόματα αὐτά, γιὰ νὰ ζοῦμε ζωὴ χριστι­ανι­κή· αὐτὸς ποὺ λέγεται Δημήτριος νὰ ζῇ ὅ­πως ὁ ἅγιος Δημήτριος, αὐτὸς ποὺ λέγεται Γεώργιος νὰ ζῇ ὅπως ὁ ἅγιος Γεώργιος, αὐ­τὸς ποὺ λέγεται Νικόλαος νὰ ζῇ ὅπως ὁ ἅγιος Νικόλα­ος, ὅλοι γενικῶς νὰ ζοῦμε ὅπως οἱ ἅγιοί μας. Ζοῦμε ὅμως; Κάθε ἄλλο. Δὲν ζοῦμε ὅ­πως θέλει ὁ Χριστός, δὲν ἐκτελοῦμε τὶς ἐντο­λές του· ζοῦμε μιὰ ἄλλη ζωή. Συνεπῶς καὶ σ᾽ ἐμᾶς ἁρμόζει ἡ λέξις «λεγεών». Πειραζόμεθα κ᾽ ἐμεῖς ἀπὸ πολλὰ δαιμόνια.

Ποιά δαιμόνια; Ἀναρίθμητα εἶνε. Ὁ ἕ­νας ἔ­χει τὸ δαιμόνιο τοῦ μίσους· μισεῖ, ἀνάβει, κοκ­κινίζει ὅταν δῇ τὸν ἀντίπαλό του, καλη­μέρα δὲ λένε μεταξύ τους. Ὁ ἄλλος ἔχει τὸ δαιμόνιο τοῦ φθόνου· φθονεῖ, κιτρινίζει, χάνει τὸ χρῶ­μα του ἂν δῇ καλὸ στὸν ἄλλο, ἂν παντρεύτηκε τὸ κορίτσι του ἢ πῆρε δίπλωμα ὁ γυιός του ἢ πῆγαν καλὰ οἱ δουλειές του ἢ γέννησαν τὰ ζῷα του ἢ καρποφόρησαν τὰ δέν­τρα του· λυ­πᾶται γιὰ τὸ καλό του, εὐχαριστεῖ­ται γιὰ τὸ κα­κό του. Ὁ ἄλλος ἔχει τὸ δαιμόνιο τῆς ὀρ­γῆς· ὀργίζεται, θυμώνει μὲ τὸ τίποτα, τὰ κάνει ὅλα γυαλιά – καρφιά. Ὁ ἄλλος ἔχει τὸ δαιμόνιο τῆς φιλαργυρίας, ἀγαπᾷ τὸ χρῆ­μα, τὰ τριάκοντα ἀργύρια τοῦ Ἰούδα. Ὁ ἄλ­λος ἔχει τὸ δαιμόνιο τῆς φιληδονίας, λατρεύ­ει τὴ σάρκα καὶ τὰ πάθη της. Ὁ ἄλλος ἔχει τὸ δαιμόνιο τῆς ψευδορ­κίας· ἁπλώνει τὸ χέρι στὰ δικαστήρια καὶ παίρ­νει ψεύτικο ὅρκο. Ὁ ἄλλος ἔ­χει τὸ δαιμόνιο τῆς βλαστήμιας. «Δόξα τῇ μακροθυμίᾳ σου, Κύριε» (Μ. Παρ. ὄρθρ.) ποὺ ἀνέχεσαι. Ἐὰν κάθε φορὰ ποὺ βλαστημάει κάποιος γινόταν κ᾽ ἕ­νας σεισμός, δὲν θὰ ἔμενε τίποτα ὄρθιο.

Δαιμόνιο μπῆκε ἀνάμεσα στοὺς συζύγους καὶ βλέπεις νὰ χωρίζῃ ἡ γυναίκα τὸν ἄντρα ἢ ὁ ἄντρας τὴ γυναῖκα. Δαιμόνιο μπῆ­κε στὰ παιδιὰ καὶ δὲν ὑπακούουν σὲ καν­­έ­να. Δαιμόνιο στοὺς νέους, ποὺ σὰν τὸν ἄνθρωπο τῆς περι­κοπῆς δὲ μένουν στὸ σπίτι, ἀλλὰ ξενυχτοῦν στὰ κέν­τρα, ὅπου τόσα δαιμόνια δροῦν. Δαιμόνια παντοῦ· δαιμόνια στὰ σχολεῖα, ὅπου δάσκαλοι διδάσκουν ὅτι ὁ ἄνθρωπος κατάγεται ἀπὸ τὸν πίθηκο κι ὅτι δὲν ὑπάρχει Θεός· δαιμόνια στὴν ἀγορά, ὅπου ἐπικρατεῖ τὸ δό­γμα «ἅρπαξε νὰ φᾷς καὶ κλέψε νά ᾽χῃς»· δαιμόνια στὰ δικαστήρια ὅπου παλαμίζουν χωρὶς φόβο τὸ Εὐαγγέλιο…. Κοινωνία δαιμονισμένων. Εἶ­χε δίκιο ὁ ῾Ρῶ­σος Ντοστογιέφσκυ ποὺ ἔγραψε τὸ ἔργο «Οἱ δαιμονισμένοι». Τὰ δαιμόνια ταράζουν τὴ ζωὴ καὶ τὴν κάνουν δυστυχισμένη. Ποιό εἶνε τὸ ὄνομά σου, κοινωνία; «λεγεών». Τὸ ὄνομα τοῦ σπιτιοῦ; «λεγεών». Τὸ ὄνομα τοῦ σχολείου; «λεγεών». Τὸ ὄνομα τοῦ στρα­τοῦ; «λεγεών». Καὶ ἡ καρδιά μας; «λεγεὼν» κι αὐτή· δὲν κατοικεῖ μέσα της ὁ Χριστός.

Ζοῦμε σὲ ἐποχὴ σατανική· σατανοκρατούμεθα. Δυστυχῶς σήμερα, κατὰ μέγα μέρος, δὲν κυβερνάει ὁ Χριστός· κυβερνάει ὁ σατα­νᾶς καὶ οἱ δαίμονες. Οἱ ἄνθρωποι τοὺς ἀνέδειξαν «κοσμοκράτορας» (Ἐφ. 6,12). Ἔχουν πα­ραδοθῆ σ᾽ αὐτοὺς ―μὲ τὴ θέλησι ἑνὸς ἑκάστου― καρδιές, οἰκογένειες, σπίτια, ὑπουργεῖα, κυβερνή­σεις, κοινοβούλια, ὀργανισμοί…. Καὶ ὁ διάβολος καλὸ δὲν ξέρει νὰ κάνῃ. Γι᾽ αὐ­τὸ ἐπικρατεῖ παραλογισμὸς καὶ διάλυσις.

Ἀπιστία μεγάλη κυριαρχεῖ. Κ᾽ ἐμεῖς ποὺ λέμε ὅτι πιστεύουμε δὲν πιστεύουμε. Ἔχουμε ἐ­πηρεασθῆ. Ἦταν κάποτε ἐποχή, ποὺ οἱ πρόγο­νοί μας δὲν εἶχαν σχολειά, πανεπιστήμια, ἀ­καδημίες, δὲν εἶχαν χρῆμα καὶ πλούτη, δὲν εἶ­χαν σπίτια καὶ αὐτοκίνητα πολυτελῆ. Ἀλλὰ ἡ κοινωνία ἦταν ἁγιασμένη. Βλαστήμια δὲν ἀκουγό­ταν. Ἑ­κα­τὸ χρόνια περνοῦσαν στὴ Μακεδο­­νία καὶ δι­αζύγιο δὲν ἔβγαινε· τὸ διαζύγιο ἦταν ἄγνωστο. Τώρα; Ποιό εἶνε τὸ ὄνομά σου Ἑλλάς; «λεγεών»! Τότε εἶχαν φτωχὲς καλύβες, ἀλλὰ στὶς καλύβες κατοικοῦ­σαν ἅγιοι ἄν­θρωποι, ἄγγελοι. Τώρα μέσ᾽ στὰ μεγάλα σπίτια μὲ ὅλα τὰ κομφὸρ κατοικοῦν δαίμονες.

* * *

Τί θὰ γίνῃ λοιπόν, ἀδελφοί μου; ἔτσι θὰ μεί­νουν τὰ πρά­γματα; δὲν ὑπάρχει ἐλπίδα; Ἂν δὲν ἐρχόταν στὸν κόσμο ὁ Χριστός, ἡ κατάστασι θὰ ἦταν ἀπελπιστική. Ἀλλὰ ἦρθε ὁ Χριστὸς καὶ νίκησε τὸ διάβολο.

Μιὰ μέρα στὴ μητρόπολι μὲ ζήτησε μιὰ γυναίκα. Ἔτρεμε ὁλόκληρη ἀπὸ φόβο.

―Ἔχω νὰ κοιμηθῶ δυὸ νύχτες, λέει.

―Γιατί; τί σοῦ συμβαίνει;

―Σηκώθηκα προχθὲς τὸ πρωὶ καὶ βρῆκα στὴν αὐλή μου μαγικά· κόκκαλα, τρίχες, κέρα­τα. Θὰ μοῦ κάνουν κακὸ στὸ σπίτι.

―Πιστεύεις στὸ Χριστό; τὴ ρωτάω.

―Πιστεύω, λέει.

―Ἔ τότε ποιός εἶνε πιὸ δυνατός, ὁ Χριστὸς ἢ ὁ σατανᾶς;

―Ὁ Χριστός.

―Ἀφοῦ ὁ Χριστὸς εἶνε πιὸ δυνατός, αὐτὸς νικάει ὅλα τὰ δαιμόνια. Μὴ φοβᾶσαι.

Ὁ Χριστὸς εἶνε ὁ νικητὴς τῶν δαιμόνων. Κι ὄχι μόνο ὁ ἴδιος τοὺς νίκησε, ἀλλὰ δίνει δύναμι καὶ στὸν κάθε πιστὸ Χριστιανὸ νὰ νικᾷ τὰ δαιμόνια, ὅσο ἰσχυρὰ καὶ νὰ εἶνε. Ὅτι ὁ «Ἰησοῦς Χριστὸς νικᾷ» ἀπόδειξις ποιά εἶνε; Ὁ ἄν­­θρωπος τοῦ σημερινοῦ εὐαγγελίου. Ὁ σατανᾶς τὸν εἶχε κάνει ἄγριο λύκο, κοντὰ στὸ Χριστὸ ὅμως ὁ λύκος ἔγινε ἀρνί.

Ὦ Χριστέ, πόσο μεγάλη εἶνε ἡ δύναμί σου! Ὅπου εἶνε ὁ Χριστὸς εἶνε ἐλευθερία, ὅπου λείπει ὁ Χριστὸς εἶνε σκλαβιά. Ὅπου εἶνε ὁ Χριστὸς εἶνε δικαιοσύνη, ὅπου λείπει ὁ Χριστὸς εἶνε ἀδικία. Ὅπου εἶνε ὁ Χριστὸς εἶνε ἡ ἀγάπη, ὅπου λείπει ὁ Χριστὸς εἶνε τὸ μῖσος. Ὅπου εἶνε ὁ Χριστὸς εἶνε ὁ παράδεισος, ὅ­που λείπει ὁ Χριστὸς εἶνε ἡ κόλασις. Καὶ κόλα­σις ἔγινε πράγματι ὁ κόσμος. Δὲν τολμᾷς νὰ βγαίνῃς ἀπὸ τὸ σπίτι σου, ἀφοῦ τώρα ἐμ­φανίζον­ται τρομοκράται· ὅπως τότε ὁ δαιμονιζόμενος τρομοκρατοῦσε ὅλους, ἔτσι κι αὐ­τοὶ σήμερα. Γίναμε Σικάγο.

Τί νὰ κάνουμε λοιπόν, ἀδελφοί μου; Νὰ μετανοήσουμε, νὰ ἐπιστρέψουμε στὸ Θεὸ καὶ νὰ ἔρθῃ νὰ μᾶς κυβερνήσῃ πάλι ὁ Χριστός· ὅν, παῖδες Ἑλλήνων, ὑμνεῖτε καὶ ὑπερυψοῦτε εἰς πάντας τοὺς αἰ­ῶνας· ἀμήν.

† ἐπίσκοπος Αὐγουστῖνος

(Ομιλία Μητροπολίτου Φλωρίνης π. Αυγουστίνου Καντιώτου στον ιερό ναό Ἁγίου  Κων/νου & Ἑλένης στην Νίκη – Φλωρίνης 25-10-1987)

Име бесомученика «легион»

(Лука. 8, 26-39)

Чули сте, драги моји, еванђеље. Описује једно чудо· једно од безбројних чуда које је учинио, и која ће чинити до краја векова Господ наш Исус Христос.  Можеш  да избројиш звезде небеске, али не можеш да избројиш чуда нашег Господа.

Које је чудо? У једном селу које се звало Гадара, на крају Јудејске државе, на граници, живео је један човек, дружељубив, вредан и миран. Никога није дирао. Али изненада се скроз променио. Његово лице је попримило дивљи израз, из његових очију су излазиле варнице, његова уста су пуштала пену. Цепао је своју одећу и појављивао се наг, као од мајке рођен, без да се срами. Трчао је по пољима. Често су га хватали његови рођаци и везивали са ланцима, а он је ломио ланце као да су конци· имао је такву снагу. Нико се није усуђивао да  прође испред њега. А ноћу није ишао да спава у кућу· већ је ишао по гробовима и тамо спавао, са сувим костима. Грозан призор.

Шта је био, луд? Добро би било да је био луд. Постоји нешто још горе од лудости· а то је бесомучност(опседнутост демоном). Ако неко не верује нека иде у Кефалонију  да види да постоје бесомучни људи. Тај човек из Гадаре је био бесомучан. У њега је ушао демон· зато је био страх и  трепет за све остале становнике Гадаре.

Али сада видимо тога бесомучника да дрхти као лист на ветру. Зашто? Пред њим се појавио Свемогући, Господ Исус Христос. Демони су предосетили да је дошао час њиховог кажњавања, и молили су га да их не казни.

Христос је питао бесомучника· Које је твоје име, како се зовеш? А он је одговорио· «легион» (Лука. 8,30). Шта значи «легион»? То је римска реч и значи војска, легија. Не одред или јединица или вод, него цео корпус. Оно што је данас корпус војске,  онда је била римска легија· једна војна снага која је бројала око 6.000  војника. Са другим речима, мноштво демона је ушло у тога човека из Гадаре и непрестално су га мучили.

* * *

Име његово , драги моји, име «легион », и данас одговара/пристаје у многим случајевима. Пристаје великим али и малим, мушкарцима- женама, старима и младима, начитаним и неначитаним људима…
― Шта је то што нам сада говориш? Рећи ћете ми. Ми имамо хришћанска имена· Димитрије, Констандин, Михаил, Василије, Никола… · имена која смо добили приликом нашег крштења.
Али, која корист од имена? Само је име остало· љуска је остала а плода нема. Добили смо та имена, да бисмо живели хришћански· ко  се зове Димитрије нека живи као што је живео свети Димитрије, ко се зове Георгије нека живи као што је живео свети Георгије, ко се зове Никола нека живи као што је живео свети Никола, сви уопштено треба да живимо као и наши светитељи. Да ли живимо тако? Не, живимо потпуно другачије. Не живимо како жели Христос, не извршавамо његове заповести· живимо једним другим животом. Последично и нама пристаје реч «легион». И ми смо ометани/ искушавани од многих демона.
Од којих демона? Безброј их је. Један од нас има демона мржње· мрзи, бесни и црвени када види свога противника, ни добар дан си не говоре. Други опет има демона зависти· завиди, жути, губи своју боју ако види добро код другог, ако се удала његова кћерка или је његов син дипломирао или његови послови напредују добро или му се окотила нека животиња или су му воћке добро родиле· зависник жали због његовог напредка, а радује се његовом злу. Трећи има демона срджбе,срди се, бесни од ничега, прави од  стакла- ексере. Четврти има демона среброљубља, воли новце, тридесет сребреника Јудиних. Пети има демона сластољубља, обожава своје тело и његове страсти. Шести има демона лажног заклињања· пружа своју руку на суду и даје лажно сведочење. Седми има демона хуле. «Слава твоме дуготрпљењу, Господе» (В. Пет. јутрење ) што нас подносиш. Када би сваки пут када неко оспује божанско био један земљотрес, ништа не би остало усправно.
Демони су дошли и међу супружнике и видиш да се разводи жена од мужа и муж од жене. Демони су ушли и у децу и не слушају никога. Демони у омладини, која као човек из ове приче не остају кући него проводе ноћи у разним центрима, где толико демона ради. Демони су свуда· демони у школама, где учитељи уче децу да је човек постао од мајмуна и да не постоји Бог· демони на пијаци, где влада догма « граби да једеш и укради да имаш»· демони на судовима где без страха Божијег стављају руку на Еванђеље и дају заклетву… Друштво бесомучника. Био је у праву Рус Достојевски који је написао дело «Демони». Демони узбуркавају живот и чине га несрећним. Које је твоје име, друштво; «легион». Име куће; «легион». Име школе; «легион». Име војске; «легион». А наше срце; «легион» и оно· не станује више у њему Христос.
Живимо у сатанско време· сатанократија. Нажалост данас, у великој већини, не влада Христос· већ владају сатана и демони. Људи су их назвали «светодршци» (Ефес. 6,12). Предали су њима са својом вољом, своја срца, породице, куће, министарства, владе, скупштине, организације…. А ђавол не зна да чини добро. Зато влада противречност и раздор.
Влада велико неверје. И  ми који кажемо да верујемо, не верујемо. И ми смо поводљиви. Било је некада време када наши преци нису имали школе, факултете, академије, нису имали новац и богатство, нису имали скупе куће и аутомобиле. Али друштво је било освећено. Није се чула псовка. Сто година је пролазило у Македонији а да се нико не разведе· развод је био непознаница. А сада? Које је твоје име Грчка; «легион»! Онда су имали сиромашне колибе, али у тим колибама су живели свети људи, анђели. А сада у великим кућама са свим комфором, живе демони.

* * *

Шта нам је чинити, браћо моја, да ли све треба тако да остане? Не постоји више наде? Да није дошао у свет Христос, стање би било безнадно. Али дошао је Христос и победио је ђавола.

Један дан у митрополији ме тражила једна жена. Сва је дрхтала од страха.
― Нисам спавала две ноћи, рече ми та жена.
― Зашто? Шта ти се догодило?
― Јуче ујутру када сам се пробудила пронашла сам у моме дворишту враджбине· неке кости, длаке, рогове. Да ли ће  то нашкодити мојој кући?
― Верујеш ли у Христа; питам је.
― Верујем, каже ми.
― Е, онда ко је снажнији, Христос или сатана?
― Христос.
― Ако је Христос много јачи, он побеђује демоне. Немој се бојати.
Христос је победитељ демона. И не само да их је исти победио, већ је дао и снагу сваком верном Хришћанину да побеђује демоне, колико и да су јаки. Да «Исус Христос побеђује » који је доказ? Доказ је човек из данашњег еванђеља. Сатана је од њега створио дивљег вука, а поред Христа је од вука постао јагње.
О, Христе, колико је велика твоја сила! Где је Христос, тамо је слобода, где недостаје Христос, тамо је ропство. Где је Христос тамо је правда, где Христос недостаје тамо је неправда. Где је Христос тамо је љубав, где Христос недостаје тамо је мржња. Где је Христос тамо је рај, где нема Христа тамо је пакао. А свет је заиста постао пакао. Не усуђујеш се да изађеш из своје куће јер сада се појављују разни застрашивачи· као тада што је бесомучник застрашивао све, тако и они данас. Постали смо Чикаго.
Шта нам је чинити, браћо моја? Да се покајемо, да се вратимо Богу и доћи ће опет да нам влада Христос· кога деца Грка нек славе и хвале у све векове векова· амин.

† ἐπίσκοπος Αὐγουστῖνος

(Беседа Митрополита Флорине о. Августина Кандиота у светом храму Светих Констандина и Јелене у Никију- 25-10-1987)

ΑΠΟΣΠΑΣΜΑΤΑ ΟΜΙΛΙΩΝ ΚΑΙ ΤΟ ΠΡΟΓΡΑΜΜΑ

ΑΠΟ ΤΟ 40ΗΜΕΡΟ ΜΝΗΜΟΣΥΝΟ

ΤΟΥ ΜΗΤΡΟΠΟΛΙΤΟΥ ΦΛΩΡΙΝΗΣ ΑΥΓΟΥΣΤΙΝΟΥ

Την Παρασκευή το απόγευμα 6-9 μ.μ. στην Ιερά Μονη του Αγίου Αυγουστίνου επισκόπου Ιππώνος στην Φλώρινα έγινε η Παννυχίδα για το μνημόσυνο του Μητροπολίτου Φλωρίνης π. Αυγουστίνου. Παρόντες ήταν οι Μητροπολίτες· Κισσάμου & Σελίνου (Κρήτης) κ. Αμφιλόχιος, ο Καστορίας κ. Σεραφείμ και ο Φλωρίνης κ. Θεόκλητος. Ο Μητροπολίτης Καστορίας Σεραφείμ μίλησε για τον π. Αυγουστίνου και εγκωμίασε τον νυν Μητροπολίτη Φλωρίνης Θεόκλητο, ως άξιο διάδοχο του. Ο έπαινος θα έχει αντίκρισμα εάν ο Μητροπολίτης Θεόκλητος κάνει κάτι απ’ αυτά που έκανε ο π. Αυγουστίνος. Τώρα που είναι συνοδικός ας υψώσει φωνή διαμαρτυρίας εναντίον του Οικουμενισμού.

___

Το Σάββατο το πρωί έγινε αρχιερατική Θεία Λειτουργία και το 40 ήμερο μνημόσυνο στην Ιερά Μονή του Αγίου Αυγουστίνου επισκόπου Ιππώνος στη Φλώρινα.
Μίλησε ο Μητροπολίτης Γλυφάδος Παύλος. Εξέφρασε τον σεβασμό και την αγάπη του στο πρόσωπο του π. Αυγουστίνου, που τον γνώρισε από την παιδική του ηλικία. Η μητέρα του είχε συμμαθητή της τον π. Αυγουστίνο και στο Γυμνάσιο και στο Σχολαρχείο της Σύρου. Αυτή του μιλούσε συχνά  και με σεβασμό για τον ακέραιο χαρακτήρα του Γέροντος.
Tου έλεγε ότι· «Στα διαλείμματα ο π. Αυγουστίνος κρατούσε την Αγία Γραφή και διάβαζε και ήταν πάντοτε σιωπηλός. Είχε ταπείνωση και απλότητα. Τ’ αγόρια εκείνη την εποχή φορούσαν στο Γυμνάσιο κοντά παντελονάκια, ενώ εκείνος φορούσε μέχρι το γόνατο.
Από τα λόγια, λοιπόν της μητέρας μου γνώρισα τον π. Αυγουστίνο και κατάλαβα ότι είναι ένας πνευματικός κληρικός, ένας ποιμένας γνήσιος της Εκκλησίας και προσευχόμουν γι’ αυτόν και είχα μεγάλη επιθυμία να τον γνωρίσω.
Όταν έδωσα εξετάσεις στη Θεολογική Σχολή του Πανεπιστήμιο Αθηνών, στα 18 μου χρόνια, πριν δηλαδή από 49 χρόνια, πήγαμε με την μητέρα μου σ’ ένα οικοτροφείο στην Παλαμηδιού, που έμενε ο π. Αυγουστίνος για να τον συναντήσουμε, να πάρουμε την ευχή του για να έχουμε καλά αποτελέσματα… Ο π. Αυγουστίνος μας δέχθηκε με την μητέρα μου σε ένα γραφείο του οικοτροφείου…
Και με ρώτησε· «Γιατί θέλεις να γίνεις θεολόγος;
Του απάντησα· Για να γίνω κληρικός.
Το σκέφτηκες καλά; μου είπε. Ο πατέρα σου δεν αντιδρά; η μητέρα σου;
‘Οχι του απάντησα…
Άγαμος ή έγγαμος κληρικός θα γίνεις, με ξαναρώτησε.
Αν είναι θέλημα Θεού του απάντησα, θέλω να γίνω άγαμος κληρικός…
Αν νιώθεις, μου είπε, ότι είσαι ολοκληρωμένη προσωπικότης και δεν σου λείπει τίποτα, προχώρα για να γίνεις άγαμος κληρικός. Αν όμως δεν νιώθεις ολοκληρωμένη προσωπικότητα, γιατί ο Θεός μας έπλασε να κάνουμε οικογένεια, να γίνεις έγγαμος κληρικός…
Μετά με ρώτησε· Γιατί θέλεις να γίνεις παπάς;
Για να προσφέρω, του απήντησα.
Γιατί, δεν προσφέρεις σαν λαϊκός; Και μου είπε κάτι σοφό·
Η Εκκλησία μας δεν έχει ανάγκη από πολλούς κληρικούς, έχει ανάγκη από συνειδητούς και ευσυνείδητους κληρικούς είτε άγαμους είτε έγγαμους που να εφαρμόζουν τις εντολές του Θεού, για να έχει αξία η αποστολή τους και η προσφορά τους. Κάνε, μου είπε, την προσευχή σου και ότι σε φωτίσει ο Θεός να γίνεις.
Με χάρισε και ένα βιβλίο του· «Ο άγιος Κοσμάς ο Αιτωλός», β’ έκδοση  και έγραψε την αφιέρωση·
Εις τον αγαπητόν μοι Ευστάθιον Τσαούσογλου
φοιτητή της Θεολογίας
μετ’ εγκαρδίων ευχών
Αυγουστίνος Καντιώτης
Αθήναι τη 10/10/1961.
Έχω, δηλαδή, βιβλίο με την υπογραφή του π. Αυγουστίνου! Τί άλλο θέλω;
Στην αφιέρωση ο Γέροντας έγραψε φ.
Δεν είμαι φοιτητής, του είπα και δεν ξέρω άμα θα περάσω. Θα περάσεις μου, απάντησε, και θα γίνεις φοιτητής.
Όταν βγήκαν τ’ αποτελέσματα ήμουν ένας από τα 25 αγόρια που περάσαν στην θεολογία, από σύνολο 600 ατόμων. Περάσαν και 5 κοπέλες.
Ο Μητροπολίτης Γλυφάδος Παύλος ανέφερε και για την χειροτονία του π. Αυγουστίνου σε Μητροπολίτη Φλωρίνης.
«Έμειναν βαθιά χαραγμένα στην σκέψη μου», είπε, «οι χιλιάδες πιστοί που βρέθηκαν στην χειροτονία του και τα λόγια του π. Χριστοφόρου Καλύβα· «Αυγουστίνος ανελήφθη και διάβολος κατελήφθη»…

«Εγώ πιστεύω», συνέχισε , «και το λέω παντού, όχι μόνο τώρα, ότι ο π. Αυγουστίνος είναι ένας σύγχρονος άγιος Κοσμάς ο Αιτωλός. Το πιστεύω, το βιώνω και το ζω. Εγώ δεν θα ζω, για να το δω, αλλά η αγάπη του χριστεπωνύμου πληρώματος της Ορθοδόξου Εκκλησίας όχι μόνο στην Ελλάδα, που γνωρίζει τους αγώνες του και τους διωγμούς του από την Διοικούσα Εκκλησιά και έξω απ’ αυτήν,  θα τον αναγνωρίσει μια μέρα άγιο».

Μετά την αρχιερατική Θεία Λειτουργία και το μνημόσυνο του Σαββάτου έγινε τρισάγιο από τους αρχιερείς στον τάφο του Γέροντος.

Το μεσημέρι του Σαββάτου η Ιερά Μονή του Αγίου Αυγουστίνου παρέθεσε τράπεζα και παραβρέθηκαν πολλοί πιστοί από εγγύς και από μακράν. Μίλησαν 3 γιατροί και είπαν κάποια προσωπικά τους βιώματα για τον π. Αυγουστίνο.  Ο θεολόγος, κοινωνιολόγος κ. Βασίλης Τσιούπρας που από 10 χρονών έχασε το φως του, είπε· «Γνώρισα τον π. Αυγουστίνο από μικρό παιδάκι. Θα σε φωνάζω Δίδυμο, μου έλεγε. (Δίδυμος λεγόταν ένας άγιος τυφλός, που έζησε τα χρόνια του μεγάλου Αντωνίου).

Ο π. Αυγουστίνος είναι δημιουργός εποχής και αυτή είναι η μεγαλύτερή του προσφορά. Γιατί μπορεί κανένας να είναι ιεροκήρυκας καλός, μπορεί να είναι γιατρός πολύ ωραίος, μπορεί να είναι καθηγητής,  αλλά αν δεν καταφέρει ν’ αναταποκριθεί στις ανάγκες της εποχής του, θα μείνει απλώς ένας Βασίλης σούπερ και τίποτε άλλο…».

Μετά μίλησε ο κ. Βασίλης Στεργιούλης από την Λάρισα, που γνώρισε  πριν από 60 χρόνια τον π. Αυγουστίνο. Και είπε· «Αν επρόκειτο να εξιστορήσω όσα έζησα κοντά στον π. Αυγουστίνο θα έπρεπε να σας μιλώ μέχρι τα μεσάνυκτα.  Ήμουν μικρός μαθητής του Δημοτικού Σχολείου, όταν τον γνώρισα. Υπηρετούσε στην Λάρισα ως στρατιωτικός ιερεύς… Εργάστηκε μέσα στο στράτευμα όσο κανένας άλλος και έκανε πάρα πολλά στην Λάρισα. Ήταν θαραλλέος και δεν έκανε πίσω… Έβγαζε το περιοδικό “Σάπφειρος, το περιοδικό “Χριστιανός Στρατιώτης”. Έκτισε τον περικαλέστατο  ναό της Μεταμορφώσεως του Σωτήρος στο κεντρικό Στρατόπεδο της Λάρισας. Έκανε στο στράτευμα, Κέντρο Εκπαιδεύσεως Θεολόγων. Τα εσπερινά κηρύγματά του τις Κυριακές που μεταδίδονταν από τον ραδιοφωνικό σταθμό την Ενόπλων Δυνάμεων άφησαν εποχή. Άφηνε ο κόσμος τις δουλειές τους και πήγαινε σε σπίτια ή  σε καταστήματα που είχαν ραδιόφωνα για να ακούσουν τα κηρύγματά του.

Άκουσα από τον στρατηγό Καλογερόπουλο· ότι ο π. Αυγουστίνος τον απείλησε ότι θα παύσει το πολυχρόνιο του βασιλιά Παύλου το 1949, στον στρατιωτικό ναό της Μεταμορφώσεως, ενώπιον των στρατιωτικών αρχών, γιατί υπέγραψε μασονικό έγγραφο με το οποίο χαρακτηρίζονταν η μασονία ως φιλανθρωπικό ίδρυμα και θα ενισχύονταν από τους ναούς και τα μοναστήρια. Ο στρατηγός  Καλογερόπουλος παρ’ ότι τον αγαπούσε φοβήθηκε και του είπε ότι θα τον συλλάβει αν κάνει κάτι τέτοιο. Ό π. Αυγουστίνος πραγματοποίησε την απειλή του και έπαυσε το πολυχρόνιο του βασιλέως στον Άγιο Αθανάσιο Κοζάνης, ο οποίος χρησιμοποιούνταν τότε ως στρατιωτικός ναός του ιδίου στρατοπέδου. Μίλησε σκληρά εναντίον του βασιλέως Παύλου και είπε στον ψάλτη να μην πει το πολυχρόνιο. Όταν εκείνος φοβήθηκε και πήγε να το ψάλλει ο π. Αυγουστίνος βγήκε στην ωραία πύλη και με ύφος αυστηρό του είπε να διακόψει, γιατί ο βασιλεύς δεν είναι ευσεβέστατος, αλλά ασεβέστατος. Αυτά όλα έγιναν ενώπιον των στρατιωτικών αρχών της Κοζάνης και μπροστά στον στρατηγό Βεντήρη. Αναστατώθηκαν οι πάντες και ξεκίνησε διωγμός εναντίον του. π. Αυγουστίνου Η διαδικασία του διωγμού σταμάτησε όταν ο βασιλιάς κατάλαβε την γκάφα του και ανεκάλεσε την υπογραφή του από το μασονικό έγραφο (Περισσότερα γι’ αυτό το θέμα, μπορείτε να διαβάσετε στο βιβλίο «Μιά Ζωντανή Ιστορία, ο π. Αυγουστίνος στην Κοζάνη, Νο2»). Στην τράπεζα μίλησε και ο π. Γερβάσιος Ραπτόπουλος και είπε· ότι «Ο π. Αυγουστίνος ήταν το θαύμα του Θεού στην προσωπική ζωή όλων μας…»
Την Κυριακή το πρωί έγινε και δεύτερο αρχιερατικό μνημόσυνο στον Μητροπολιτικό ναό του Αγίου Παντελεήμονος, με περισσότερους αρχιερείς. Μίλησε ο αρχιμανδρίτης Νικηφόρος Μανάδης και ο Μητροπολίτης Βεροίας Παντελεήμων.
Ο μητροπολίτης Βεροίας μίλησε για τους συνεχείς διωγμούς και τις περιπέτειές του π. Αυγουστίνου. «Δεν είχε ταίρι», είπε,  «ο μακαριστός, στην πίστι στην φιλοπατρία και στην γενναιότητα. Ήταν μοναδικός, ήταν επαναστάτης. Πολλοί είναι οι καλοί χριστιανοί και ενάρετοι κληρικοί, αλλά ολίγοι και πολλοί ελάχιστοι είναι αυτοί που αμύνονται φανερά και μαχητικά και με κόστος για την Πίστη και την Πατρίδα. Θέλει αρετή, θέλει τόλμη, θέλει καρδιά ο αγώνας για τα όσια και τα ιερά, απαιτεί γενναιότητα και επανάσταση. Ο π. Αυγουστίνος ήταν ένας επαναστάτης σ’ όλα. Δεν γνώριζε ούτε την υφή των χρημάτων, και πως δεν θα στηλίτευε την φιλαργυρία; Έχοντας αφιερώσει ολοκληρωτικά τον εαυτό του στον Κύριο, απαρνούμενος τον σαρκικό άνθρωπο, πως δεν θα κατεδίκαζε τις παράνομες σαρκικές σχέσεις; Αγαπούσε με πάθος τον Χριστό και τον πίστευε ακράδαντα και πως μπορούσε να δεχθεί την παραμικρή απιστία; Υπέφερε για την Πατρίδα και πως μπορούσε να δεχθεί την αμέλεια για τα συμφέροντά της; Νά, έτσι γίνεται κανείς επαναστάτης…»

Οι μητροπολίτες μετά την Θεία Λειτουργία πήγαν στον τάφο του Γέροντος και έκαναν τρισάγιο.
_

Το μεσημέρι της Κυριακής παρατέθησαν δύο τράπεζες. Μία από τον Μητροπολίτη Φλωρίνης για τους Μητροπολίτες και για άλλους καλεσμένους σε ξενοδοχείο της Φλώρινας και δεύτερη στην Ιερά Μονή του Αγίου Αυγουστίνου, για τον απλό πιστό λαό. Την ώρα της τράπεζας  στην Μονή, τον λόγο πήρε ο π. Αυγουστίνος. Ακούσαμε ομιλία του Γέροντος “περί θανάτου”, που δεν είναι το τέλος της ζωής του ανθρώπου, αλλά η αρχή μιας άλλης ωραιότερης ζωής… Στην συνέχεια μίλησε με θαυμασμό για τον π. Αυγουστίνος ο προσωπικός γιατρός κ. Τσιαντήλας και ο ηγούμενος της Αγίας Παρασκευής Μηλοχωρίου π. Μάξιμος Καραβάς.

Το βράδυ της Κυριακής έγινε αγρυπνία στην Μονή, εις μνήμη του αγίου Ιεροθέου.

______________________

ΣΕΡBIKA

______________

ДЕЛОВИ ГОВОРА И ПРОГРАМ

СА 40-ДНЕВНОГ ПОМЕНА

МИТРОПОЛИТА ФЛОРИНЕ АВГУСТИНА

У Петак поподне 6-9 п.п. у Манастиру Светог Августина епископа Ипоније у Флорини је било Вечерње Бденије за помен Митрополита Флорине о. Августина. Присутни су били следећи митрополити: Кисаму и Селину (Крит) г.Амфилохије, из Касторије г. Серафим и из Флорине г. Теоклит. Митрополит Касторије г. Серафим је говорио о оцу Августину и похвалио је садашњег Митрополита Флорине Теоклита, као достојног наследника. Похвала би одговарала када би Митрополит Теоклит чинио бар нешто као и о. Августин. Сада када је постао синодалац нек подигне бар свој глас протеста против Екуменизма.

У Суботу ујутро одржана је Божанствена Литургија и 40-дневни помен у Манастиру Светог Августиноса епископа Ипоније у Флорини. Говорио је Митрополит Глифаде- (Атина) Павле. Изразио је своје поштовање и љубав према личности о. Августина, кога је упознао још у својој дечијој доби. Његовој мајци је био школски друг о. Августин у Гимназији и у Школархији у Сиру. Она ми је веома често са поштовањем говорила о Старчевом беспрекорном карактеру. Овим речима му је говорила:
«На одмору о. Августин је увек држао Свето Писмо у рукама и читао, увек је био тих. Био је понизан и једноставан. У оно време дечаци су у Гимназији носили кратке шорцеве, док је он носио панталоне дуге до колена. Кроз мало речи моје мајке, упознао сам о. Августина и схватио сам да је он један продуховљени свештеник, један добри пастир Цркве и молио сам се за њега и имао сам велику жељу да га упознам. Када сам полагао испите у Теолошкој Школи при Атинском Факултету, у мојих 18 година, то је било пре 49 година, посетио сам са мојом мајком један хришћански дом у улици Паламидиу, где је боравио о. Августин да бисмо га срели, да узмемо његов благослов и да добијемо добре резултате… Примио нас је тада о. Августин са мојом мајком у једну канцеларију установе.

И упитао ме је· «Зашто желиш да будеш теолог?
Одговорио сам му· Да бих касније постао свештеник. Добро си то замислио, рекао ми је. Твој отац се не противи, а твоја мајка? Не, одговорио сам му… Да ли желиш да будеш брачни или небрачни свештеник, поново ме је упитао. Ако је воља Божија, желим да будем безбрачни свештеник…

Ако осећаш, рекао ми је, да си потпуна личност и да ти ништа не недостаје, тада постани безбрачни свештеник. Али ако не осећаш да си потпуна личност, јер нас је Бог створио да имамо породицу, постани брачни свештеник… После ме је упитао· Зашто желиш да будеш поп? Да бих служио, одговорио сам му. Зашто, не служиш ли као лаик? И тада ми је рекао нешто веома мудро·
Наша Црква нема потребу за многим свештеницима, њој су потребни савесни и свесни свештеници били они брачни или безбрачни, али да испуњавају заповести Божије, да би имала вредност њихова мисија и служба. Моли се, рекао ми је и шта те просветли Бог постаћеш. Даровао ми је и једну своју књигу· «Свети Козма Етолски», б’ издање, написао ми је и посвету ·
Драгом студенту Теологије Евстатију Цаусоглу од Августина Кандиота
У Атини 10/10/1961.
Тако да имам књигу са потписом о. Августина! Шта друго  желим? У посвети је написао студент. Нисам студент, рекао сам му, не знам да ли ћу проћи испите. Проћи ћеш,  рекао ми је и постаћеш студент. Када су изашли резултати био сам један од 25 дечака који су прошли на Теологију, од укупно 600 особа које су полагале за упис. Прошло је и пет девојака. Митрополит Глифаде Павле је навео и сећања са полагања о. Августина у Митрополита Флорине. «Дубоко у моме сећању је остала урезана та служба», рекао је, « као и хиљаде верника који су се ту нашли на служби и речи о. Христофора Каливе· «Августин се успео а ђавол је сишао… ».

«Ја верујем», наставио је , « и свуда то говорим, не само сада, да је о. Августин био један савремени свети Козма Етолски. У то верујем, проживљавам то и живим. Ја то нећу доживети да видим, али љубав христозваних следбеника Православне Цркве не само у Грчкој, која познаје његове борбе и прогоне од Владајуће Цркве и ван ње, једног дана ће га признати као светитеља ».

После архијерејске Литургије и помена у Суботу је на гробу Старчевом одржана и трисвета молитва од архијереја.

Упоподневним часовима у Суботу у Манастиру Светог Августина је  служена трпеза на којој се нашло много верника из близине и даљине. Говорила су три лекара и рекли су понешто из својих личних доживљаја везаних за о. Августина. Теолог и социолог г. Василије Циупра који је од својих десет година изгубио вид, каже· «Упознао сам о. Августина као мало дете. Зваћу те Близанац, говорио ми је. (Близанац се звао један слепи светитељ, који је живео у време великог Антонија).

О. Августин је творац времена и то је  његова највећа заслуга. Може неко да буде добар проповедник, може да буде веома леп лекар, може да буде учитељ, али ако не успе да се одазове потребама свога доба, остаће само од њега један суперлатив   и ништа више …».

После је говорио г. Василије Стергиулис из Ларисе који је упознао о. Августина пре 60 година. Рекао· «Када бих вам причао све шта сам проживео поред о. Августина требао бих вам причати до поноћи. Био сам мали ученик у Основној школи, када сам га упознао. Служио је у Лариси као војни свештеник… Радио је у војсци као нико други и много је учинио за Ларису. Био је храбар и није се повлачио… Издавао је часопис “Сафир“, као и часопис “Хришћански Војник”.Сазидао је чувени храм Преображења Спаситељевог у централној Касарни у Лариси. Основао је у кругу касарне и Центар Образовања Теолога. Његове вечерње проповеди Недељом су биле преношене са радио станице Оружаних Снага, оставиле су одјек у оном добу. Напуштали су људи послове које су радили да би отишли кући или у радње које су имале радио да би слушали његове проповеди. Чуо сам од војсковође Калогеропула да је о. Августин претио да ће престати са поменом краља Павла 1949 године, у војном храму Преображења у Лариси, пред војним властима, јер је краљ Павле потписао масонски акт са којим се масонерија описивала као човекољубива установа и била би као таква помогнута новчано од храмова и манастира. Официр Калогеропулос иако је волео о. Августина, уплашио се и рекао је о. Августину ако нешто тако учини да ће наредити његово хапшење. О. Августин је остварио своју претњу и престао је да помиње краља Павла прво у храму Светог Атанасија у Козанију, који се употребљавао као војни храм исте касарне.Говорио је јако строго против краља и наредио је појцу да не помиње више краља. Када се појац уплашио и почео да пева о. Августин је изашао из олтара и са оштрим тоном га је прекинуо, јер краљ није побожан већ је постао непобожан. Све то се одиграло пред војним властима Козанија, и пред официрем Вентиром. Сви су се подигли и покренута је хајка за о. Августином. Процес прогона је обустављен када је краљ схватио своју грешку и опозвао свој потпис са масонског документа (Више о овој теми можете читати у књизи « Једна Жива Прича, о. Августин у Козанију, Νο2»). За трпезом је говорио и о. Герасим Раптопулос који је рекао следеће· «О. Августин је био чудо Божије у животу свих нас појединачно …»

У Недељу ујутру је одржан други архијерејски помен у Митрополитском храму Светог Пантелејмона, са више архијереја. Говорио је архимандрит Никифор Манадис као и Митрополит Верије г. Пантелејмон. Митрополит Верије је говорио о непресталним прогонима и авантурама о. Августина «Нико му није био раван»,рекао је ,  «блаженом, у вери и љубави за домовину и у храбрости. Био је посебан, био је револуционар. Много је добрих хришћана и врсних свештеника, али је јако мало  оних који се боре јавно и борбено под сваку цену за Веру и Домовину. Потребна је врлина, потребна је одважност, потребно је срце за борбу за свето и преподобно, потребна је храброст и револуција. О. Августин је био један револуционар у свету. Није познавао ни додир новчаница, и како би подржавао среброљубље?Посветио се потпуно Господу, одричући се телесног човека, како да не осиуђује преступне  ванбрачне телесне односе?Волео је јако Христа и веровао је  бескрајно у Христа, како би могао поднети и најмање неверје? Трпео је за Домовину и како је могао поднети немар за њене интересе? Да, тако неко постаје револуционар…»

Митрополити су после Литургије отишли на Старчев гроб и одслужили трисвету молитву. _

У Недељу поподне послужене су две трпезе. Једна у Митрополији Флорине за Митрополите и друге званице из хотела Флорине а друга у Манастирском храму Светог Августина у Флорини за верни народ. У време трпезе у Манастиру, реч је узео о. Августин. Чули смо говор Старца “ о смрти”, којом се не завршава човеков живот већ којом почиње један лепши  живот…У наставку је говорио са дивљењем за о. Августина његов лични лекар г. Циандила као и игуман мушког Манастира Свете Петке у Милохорију, о. Максим Карава.

Увече је одржано бденије у Манастиру , у спомен на светог Јеротеја.

________________________

ΣTA ΡOYMANIKA

_________________________

POMENIREA DE 40 DE ZILE A
MITROPOLITULUI AUGUSTIN DE FLORINA.
FRAGMENTE DIN OMILIILE ROSTITE

Vineri după amiază, între orele 6 şi 9, în Sfânta Mănăstire a Sfântului Augustin, Episcopul Hypponei, din Florina, a avut loc panihida pentru pomenirea Mitropolitului de Florina, Părintele Augustin. De faţă au fost Mitropoliţii Amfilohie de Kissamos şi Selinos (Creta), Serafim de Kastoria şi Teoclit de Florina. Mitropolitul Serafim de Kastoria a vorbit despre Părintele Augustin şi l-a lăudat pe actualul Mitropolit de Florina Teoclit, ca vrednic urmaş al său. Lauda ar fi justificată, dacă Mitropolitul Teoclit ar face ceva din cele pe care le-a făcut Părintele Augustin. Acum, când este sinodal, să înalţe glas de protest împotriva ecumenismului.
Sâmbătă dimineaţă a avut loc Sfânta Liturghie Arhierească şi pomenirea de 40 de zile în Sfânta Mănăstire a Sfântului Augustin, Episcopul Hypponei din Florina.
A vorbit Mitropolitul Pavlos al Glifadei.

Şi-a exprimat respectul şi dragostea lui faţă de persoana Părintelui Augustin, pe care l-a cunoscut încă din copilărie. Mama Înaltpreasfinţiei Sale l-a avut elev pe părintele Augustin şi în Gimnaziu şi la „Sholarheion” în Syros. Aceasta îi vorbea adeseori şi cu respect despre caracterul integru al Stareţului. Îi spunea: „În pauze, Părintele Augustin ţinea Sfânta Scriptură şi citea şi era întotdeauna tăcut. Avea smerenie şi simplitate. Băieţii în vremea aceea purtau în gimnaziu pantalonaşi scurţi, dar el purta până la genunchi.
Aşadar, din cuvintele mamei mele l-am cunoscut pe Părintele Augustin şi am înţeles că este un cleric duhovnicesc, un păstor autentic al Bisericii şi mă rugam pentru el şi am avut o mare dorinţă să-l cunosc.
Când am dat examene la Facultatea de Teologie a Universităţii din Atena, la 18 ani, adică în urmă cu 49 de ani, am plecat cu mama mea la un internat în Palamidi, unde locuia Părintele Augustin, ca să-l întâlnim, să-i sărutăm mâna şi să avem rezultate bune… Părintele Augustin ne-a primit pe mine şi pe mama într-un birou al internatului… şi m-a întrebat:
– De ce vrei să devii teolog?
I-am răspuns:
– Ca să devin cleric.
– Te-ai gândit bine la asta? – mi-a spus. Tatăl tău nu este împotrivă? Mama ta?
– Nu, i-am răspuns…
– Vei deveni cleric necăsătorit sau căsătorit? – m-a întrebat din nou.
– Dacă este voia lui Dumnezeu, i-am răspuns, vreau să devin cleric necăsătorit…
– Dacă simţi, mi-a spus, că eşti o persoană integră şi nu-ţi lipseşte nimic, mergi înainte şi fă-te cleric necăsătorit. Dacă însă nu simţi că eşti o persoană integrată, aşezată, pentru că Dumnezeu ne-a creat pentru familie, să te faci cleric căsătorit…
După aceea m-a întrebat:
– De ce vrei să te faci preot?
– Ca să ajut lumea, i-am răspuns.
– De ce nu ajuţi ca mirean? Şi mi-a spus un cuvânt înţelept:
– Biserica noastră nu are nevoie de mulţi clerici, ci are nevoie de clerici conştienţi şi foarte conştienţi fie căsătoriţi, fie necăsătoriţi, care să împlinească poruncile lui Dumnezeu, ca să aibă valoare misiunea şi jertfa lor.
Mi-a spus:
-Fă-ţi rugăciunea şi să faci tot ce te luminează Dumnezeu.
Mi-a dăruit şi o carte a sa: „Sfântul Cosma Etolianul”, ediţia a doua şi a scris dedicaţia: Iubitului mie Evstatie Tsausoglu, student la Teologie, cu rugăciuni din inimă, Augustin Kandiotis, Atena, 10.10.1961
Am adică o carte cu semnătura Părintelui Augustin! Ce altceva vreau?
În dedicaţie Stareţul a scris „s.”.
– Nu sunt student! – i-am spus. Nu ştiu dacă voi trece. Vei trece, mi-a răspuns, şi vei ajunge student.
Când s-au dat rezultatele eram unul din cei 25 de băieţi care au intrat la Teologie, din totalul de 600 de persoane. Au intrat şi cinci fete.
Mitropolitul Pavlos de Glifade s-a referit şi la hirotonia Părintelui Augustin ca Mitropolit de Florina:
„Au rămas profund înscrise în amintirea mea – a spus, miile de credincioşi prezenţi la hirotonia sa şi cuvintele Părintelui Hristoforos Kalivas: „Augustin s-a înălţat şi diavolul s-a surpat”…
„Eu cred – a continuat – şi zic asta pretutindeni, nu doar acum, că Părintele Augustin este un Sfânt Cosma Etolianul contemporan. Cred asta, o simt şi o trăiesc. Eu nu voi trăi, ca să văd asta, dar dragostea pleromei hristonimice a Bisericii Ortodoxe nu doar din Elada, care ştie luptele şi prigoanele lui din partea Bisericii administrative şi din afara ei, îl va recunoaşte într-o zi sfânt”.
După Sfânta Liturghie Arhierească şi parastasul de sâmbătă, arhiereii au slujit un Trisaghion la mormântul Stareţului.
Sâmbătă la amiază, Sfânta Mănăstire a Sfântului Augustin a oferit o masă la care au participat mulţi credincioşi şi de aproape şi de departe. Au vorbit trei medici şi au expus unele trăiri personale cu Părintele Augustin. Domnul teolog şi sociolog Vasilis Tsiupras, care în urmă cu 10 ani şi-a pierdut vederea, a spus: „L-am cunoscut pe Părintele Augustin de mic copilaş. Am să te strig Didim! – îmi zicea. (Didim a fost un sfânt orb, care a trăit în vremea lui Antonie cel Mare).
Părintele Augustin este un creator de epocă şi aceasta este contribuţia lui cea mai mare. Pentru că poţi să fi predicator bun, poţi să fi medic bun, poţi să fi profesor, dar dacă nu reuşeşti să corespunzi nevoilor vremii, vei rămâne doar un Vasilis super şi nimic mai mult…”.
A vorbit apoi domnul Vasilis Sterghiulis din Larisa, care l-a cunoscut pe Părintele Augustin în urmă cu 60 de ani. Şi a spus: „Dacă ar trebui să vă povestesc cele pe care le-am trăit lângă Părintele Augustin, ar trebui să vă vorbesc până la miezul nopţii. Eram mic elev de şcoală primară, când l-am cunoscut. Slujea în Larisa ca preot militar… A lucrat în armată ca nimeni altul şi a făcut foarte multe în Larisa. Era curajos şi nu dădea înapoi… Scotea periodicul „Safirul”, periodicul „Soldatul creştin”. A ridicat faimoasa biserică a Schimbării la Faţă a Mântuitorului în tabăra centrală din Larisa. A făcut în armată un Centru de Educaţie a Teologilor. Predicile lui de seară din duminici, care erau difuzate de postul radiofonic al Forţelor Armate au creat o epocă. Lumea îşi abandona treburile şi se ducea în case sau în magazine unde erau radiouri ca să asculte predicile lui.
Am auzit de la generalul Kalogheropoulos că Părintele Augustin îl ameninţase că va interzice polihroniul Regelui Pavlos în 1949, în biserica militară a Schimbării la Faţă, înaintea autorităţilor militare, pentru că acesta semnase un document masonic, prin care masoneria era caracterizată drept un aşezământ filantropic, urmând a fi susţinută de biserici şi mănăstiri. Generalul Kalogheropoulos, cu toate că îl iubea, s-a temut şi i-a spus că îl vor aresta dacă face aşa ceva. Părintele Augustin şi-a dus la îndeplinire ameninţarea şi a sistat polihroniul regelui în biserica Sfântului Atanasie din Kozanis, care deservea atunci ca biserică militară a aceleiaşi tabere. A vorbit dur împotriva regelui Pavlos şi i-a spus psaltului să nu cânte polihroniul. Când acela s-a temut şi s-a dus să cânte, Părintele Augustin a ieşit în Uşile Împărăteşti şi pe un ton aspru i-a zis să înceteze, pentru că regele nu este prea-binecredincios, ci prea-necredincios. Toate acestea au avut loc înaintea autorităţilor militare din Kozanis şi înaintea Generalului Ventiri. S-au răsculat toţi şi a început prigoana împotriva Părintelui Augustin. Procedura prigoanei a încetat când regele şi-a înţeles gafa şi şi-a retras semnătura de pe documentul masonic (Mai multe pe această temă puteţi să citiţi în cartea „O istorie vie. Părintele Augustin în Kozanis, vol. II”). În trapeză a vorbit şi Părintele Ghervasios Raptopoulos şi a spus că „Părintele Augustin a fost minunea lui Dumnezeu în viaţa personală a noastră a tuturor…”
Duminică dimineaţă a avut loc o a doua pomenire arhierească în Catedrala Mitropolitană a Sfântului Pantelimon cu mai mulţi arhierei. A vorbit Arhimandritul Nikiforos Manadis şi Mitropolitul Pantelimon de Veria.
Mitropolitul de Veria a vorbit despre permanentele prigoane şi păţanii ale Părintelui Augustin. A spus: „Fericitul nu a avut pereche în credinţă, în iubirea faţă de patrie şi în vitejie. A fost unic, a fost un revoluţionar. Mulţi sunt creştini buni şi clerici virtuoşi, dar puţini şi foarte puţini sunt cei care apără pe faţă şi luptă cu risc pentru credinţă şi patrie. E nevoie de virtute, e nevoie de curaj, e nevoie de inimă luptătoare pentru cele sfinte şi cuvioase, e nevoie de vitejie şi de revoluţie. Părintele Augustin a fost un revoluţionat în toate. Nu ştia nici valoarea banilor, nici cum arată. Şi atunci cum să nu mustre iubirea de argint? Închinându-se în întregime Domnului, lepădându-se de omul trupesc, cum să nu condamne relaţiile trupeşti nelegiuite? L-a iubit cu patos pe Hristos şi a crezut neclintit în El; şi atunci cum putea să tolereze cel mai mic semn de necredinţă? A suferit pentru patrie şi cum ar fi putut să tolereze nepăsarea faţă de cele folositoare ei? Iată, aşa devine cineva revoluţionar…”
După Sfânta Liturghie, Mitropoliţii s-au dus la mormântul Stareţului şi au slujit un Trisaghion.
Duminică, la amiază, s-au oferit două mese. Una de către Mitropolitul Florinei pentru mitropoliţi şi alţi invitaţi la un hotel din Florina, iar a doua la Sfânta Mănăstire a Sfântului Augustin, pentru poporul credincios simplu. În timpul mesei de la mănăstire, a luat cuvântul Părintele Augustin. Am ascultat Omilia Stareţului despre moarte, care nu este sfârşitul vieţii omului, ci începutul unei alte prea-frumoase vieţi. În continuare, a vorbit cu entuziasm despre Părintele Augustin medicul său personal, domnul Tsiantilas şi Egumenul Sfintei Parascheva Milohoriou – Părintele Maxim Karavas.
Duminică seară, în mănăstire, a avut loc o priveghere la pomenirea Sfântului Ierotei.

(traducere: Frăţia Ortodoxă Misionară „Sfinţii Trei Noi Ierarhi”, sursa: http://www.augoustinos-kantiotis.gr/ )

Недеља Δ΄ Лука (Лука. 8, 4-15)

МАТЕРИЈАЛНЕ И ДУХОВНЕ ТАЈНЕ

«Вама је дано да знате тајне…» (Λουκ. 8,10)

Еванђеље које смо чули, драги моји, је једна прича Господа нашег Исуса Христа преузета из земљорадничког живота. Земљорадник је узео посуду са семеном, изашао је на њиву и сејао је свуда. Резултат· један део семена је пао на пут, где су пролазила кола и пешаци, дошле су птице и позобале семе. Други део семена је пао на камениту земљу и није могао да донесе род. Трећи део семена је пао усред трња, које је узрасло и угушило га. А четврти део је пао на земљу чисту и плодну, и изникавши донесе стоструки род. То је прича. Сви сте је чули. Али шта са тим? То им се није чинило као нешто важно, није код њих пробудило радозналост. Само дванаест ученика, када је завршено поучавање се приближило Христу и упитали су га· Шта значи та прича? А он им тада рече· «Вама је дано да знате тајне Царства Божијега; а осталима бива у причама, да гледајући не виде, и чујући не разумију» (Лука. 8,10).
Узећу само ове Христове речи· «Вама је дано да знате тајне…».Шта то значи· Вама мојим ученицима, не другима,дата је привилегија, благодат, да знате тајне Божије. О тајнама је дакле реч.

* * *

Тајне се деле у две врсте· тајне материје, и тајне духовне.Почнимо са тајнама материје.

⃝ Шта је материја, земља којом ходамо? Немојмо живети као животиље. Неки, као што нам говори Еванђеље, имају очи и не виде, имају уши и не чују (види. Марко. 8,18), тако живе. Узмите у шаку мало земље. Некада није постојала. Како је настала? Са каквом лакоћом пекар узима у руке брашно и прави разне производе (кроасане, кифлице, итд., тако и нека невидљива рука је од материје направила· месец, звезде, планете мале и велике, који су  каои огромни кругови. Питаш научнике· шта је материја? Окрећу своје главе· нико не зна одговор. Тајна.
⃝ И само то? Како стоје те планете? Једна сила, кажу, светирске привлачности, чини да једна звезда привлачи другу. Ако ли упиташ шта је светирска привлачност? Нећеш добити потпун одговор. И то је тајна
⃝ Желите ли још неки пример? Држиш један магнет. Приближиш ли га игли, боцкалици или ексеру магнет их  привлачи · померају се са свога места и журе да се залепе за магнет. Шта је магнетизам? Никакав важан одговор. Тајна. Желите ли још? Електрицитет· притиснеш дугме и упале се светла. Шта је електрицитет?Никакав опет одговор· и то је тајна.
⃝ Желиш још?  Пронашли су неку нову енергију, јачу, нуклеарну или атомску енергију. Шта је атомска енергија?И то је тајна.
⃝ Немојмо ићи далеко· идемо на данашњу причу. Шта нам говори? Говори нам о семену, које је сејао земљорадник. Шта је семе? Једна мала стварчица. Убациш је у земљу и изникне од њега један леп цвет или једно огромно дрво. Како? Шта постоји у семену? Направи ти једно семе!Сви научници да се скупе, једно зрно семена не могу да направе. Довољно је једно зрно семена да докаже да Бог постоји.

Многе материјалне ствари крију тајну. Наука настоји да реши тајне. Али чим реши једну, после ње јавља се још више тајни, један океан тајни постоји. Од хиљаду ни једну није могла наука да објасни.

* * *

И опет човек, горд и непокоран, не може да реши тајне природног света, тражи да реши тајне духовног света. Као што постоје тајне материје тако постоје и духовне тајне, а то су тајне наше вере. Ево неких од њих:

⃝ Чују и говоре· Како може једна девица да роди? Сумњаш? И ја те питам како се родила материја? Онај што је рекао да се од нуле створи материја, он је рекао и да се од Дјеве роди Син. Шта је теже, да материја настане од нуле или да се роди дете од једне девице? То рађање је тајна.

⃝ Нешто слично. Како је Бог постао човек? Несхватљива тајна. Онај који је спојио ватру и ужарено жељезо, Он  је спојио две природе у лицу Христовом.

⃝ Како је вода постала вино у Кани? Тајна. Тражиш објашњење? А ја ти кажем нешто друго. Једном сам шетао кроз неко село и наишао сам на једног гордог земљорадника, који није веровао у то. Док смо напредовали, стигли смо до једног воћњака са разним дрвећем. ― Сви они, кажем му, имају корење, и сви се хране преко корења, и увлаче у себе исту воду. Како вода постаје код дрвете лимуна, лимун, а код дрвета нарандже постаје наранджа, код јабуке, јабука, код маслине, уље?… ―Не знам, одговара ми. ― Немој сумњати у Еванђеље.
⃝ Друга тајна вере. Ако у то не верујеш, немој ићи у цркву. Тамо, на светом столу,на божанственој литургији хлеб и вино постају тело и крв Христова. Ако сумњаш у то, питам те· не видиш ли толико промена које настају у материјалном свету? Како нпр. Трава и вода код овце постају млеко? То што видиш  испред себе не можеш објаснити, а тражиш да објасниш велике ствари.

⃝ Шта да кажемо о другој, најузвишенијој тајни наше вере? Која је то тајна? Тројична догма, да је Бог један али да има три лица· Отац, Син и свети Дух – света Тројице, спаси свет! То је већ тајна над тајнама. Долази човек и пита како је један једнако са три и како је три једнако са  један? Свети Козма Етолски као помоћни пример наводи· « Сунце је једно, али и три заједно· има здраке, које долазе на нас као црте, као конци, има и светло , које се шири по целом свету. Са сунцем поистовећујемо Оца, са здракама Сина и са светлом једносушни Дух». Хајде да ми објасниш тајне које има сунце, а после ми тражи да ти објасним тајну свете Тројице. Сећам се, када сам био мало дете, један студент медицине је дошао у село и исмејавао се вери: ―Ко је видео Бога? Говорио је. Тада је један неписмени свештеник, поп-Никола, му рекао· ― Дођи овамо, Георгије дете моје, који си као мали долазио у цркву и придржавао свећу. Ко ти је искоренио веру? Желиш да видиш Бога? Веома добро (био је месец Јул, подне и сунце је пекло). Попни се овде. (Успео га је на  једну клупу). Погледај у сунце ― Не могу, каже, ослепећу. ― Е, несрећниче, сунце не можеш да погледаш а желиш Бога да видиш?

* * *

Као што су истините, драги моји, материјалне тајне, тако су истините и несхватљиве тајне вере.  Али све што је неприступачно постаје приступачно – али коме? Онима који верују и показују велику ревност.«Вама је дано да знате», каже Христос· ви имате част да знате тајне.Путовао сам до једног села близу Вица. Свиђало ми се да разговарам са скромним људима и разговарао сам са једним чобаном. ― Био је, рече ми, у мојој колиби један студент из Солуна. Дао сам му да једе хлеб и сир, али када сам се ја пре јела прекрстио, подмејавао ми се. Знао је неке делове из Писма- ја не знам- и правио ми се паметан. А тако, треба и ја да научим. Одлазим у градић Аминдео, купујем једно свето Писмо, почео сам и ја да читам, једном, два пута, три пута, четврти пут. Сада разумем! Нека дође сада неки неверник па да разговарамо… Један скромни чобан чита Писмо и разуме, чита други гордељивац и не разуме. Како да то представим.Прошао сам поред Алиакмона два пута, зими и лети.Зими много воде има, али мутне, не видиш ништа, а лети све видиш, сваки каменчић, дно, бело камење- црвено- црно, рибице. И умови људи су данас мутни, ништа не виде. Дајте ми чиста срца. Тамо се Бог појављује. «Вама је дано да знате тајне». Други , нека знају слова, нека студирају у иностранству, од Цркве не разумеју ни Ц, као кинески да је. Закључак: Верујеш ли у Бога? Моли се, читај, иди у цркву, причешћуј се. Тада ће се отворити небеса, постаћеш астронаут, полетећеш до звезда и појати·« Једин Свјат, једин Господ, Исус Христос, во славу Бога Отца. Амин. » (Фил. 2,11 и б. Лит.).

† ἐπίσκοπος Αὐγουστῖνος

(Говор Митрополита Флорине о. Августина Кандиота у светом храму Светог Андрије, Ано Патисиа- Атина 11-10-1970)

21. Септембар, Рођење Пресвете Богородице

У ЦРНО ОДЕВЕНА БОГОРОДИЦА

Данас, драги моји је радостан богомајчински празник. Славимо рођење Пресвете Богородице. Која је суштина празника и каква осећања буди у нама?

* * *

Као и сви други људи  и Богородица је на овај свет дошла од некога. Ко се родио од стене? Нико. Од једне мајке и од једног оца смо сви рођени. Богородица је имала родитеље. Мајка се звала Ана а отац Јоаким.

Они су били јако побожни људи, али бездететни. У оно време бездететност је сматрана несрећом. Ко је имао децу, сматран је срећним. Ко је имао више деце (5,6,7,8…), сви су га благосиљали. Онда су биле патријархалне породице. Данас се деца сматрају несрећом. Роде једно, на силу двоје, а више не, стоп! Бездететни родитељи су молили Бога дан-ноћ да им подари дете да би му га посветили. Где данас да нађемо такву мајку! Не постоји данас више такво расположење за давањем. Ускоро ће три професије нестати. А то су полицајац, болничар и свештеник. Зашто да полицајац чува ред,  и да долази у опасност, зашто да болничар бди целу ноћ поред болесника, боље да иде у неки ноћни клуб и пева, згрнуће доста пара.

А други је предмет исмејавања да буде свештеник, да би му на улици показивали ружне  хирономије? Не. Нестаће неколико тако неопходних професија и то ће бити знак напретка.

Остарили су Јоаким и Ана. Да ли може из једног пања да изађе цвет или из једне суве стене да изникне љубичица? Још мање из једне неплодне жене може да изађе цвет који се зове дете. Оно шта је цвет у природи и шта је звезда на небу, то је дете у породици, даје утеху, радост и весеље. Они су молили Бога да им дарује дете, да би му га посветили. Која мајка, када роди дечака, каже: «Боже мој, удостој ме да га посветим да постане свештеник или  монах»? Механичар, лекар, правник ће бити, то се сматрало великим. Свештеник?… Путовао сам једном у неко село иза Алиакмона, у Хаси, тамо су постојали крадљивци у брдима. Тамо када се рађао дечак, комшинице су благосиљале· «Госпа Марија, нек ти је жив, нек постане капетан!…». Да ли разумете? Први благослов је био да постане капетан а задњи да постане свештеник. И данас који отац или мајка сматра својим поносом да посвете своје дете Богу­?

Јоаким и Ана су били побожни и часни људи. Зато им је Бог подарио једну веселу девојчицу, назвали су је Марија и посветили су је Богу. Шта значи име Марија? Многе жене имају то име, али не знају шта оно значи. Марија је јеврејска реч и значи «господарица», «госпа». Не значи госпођа градоначелника, госпођа судије, госпођа председника, госпођа официра, ништа од тога. Значи Господарица света, Господарица анђела, заиста Госпа. То је Дјева Марија.

* * *

Данас је светско славље поводом рођења Пресвете Богомајке.  Ко се радује празнику наше Богородице? Радује се света Тројица, Отац, Син и Свети Дух, јер је пронађена једина достојна да понесе у својој утроби Реч Божију, пронађен је чисти сасуд, преблагословена Богомајка. Радују се и диве се анђели, је виде једно земаљско створење да се уздиже до облака и звезда небеских и постаје «часнија од херувима и славнија од серафима»· радује се и арханђел Гаврило, који јој је објаво «радуј се» (Лука. 1,28). Радују се пророци, од Исаије који је најавио пре 800 година па до часног Претече који је поздравио из мајчине утробе. Радују се праведни старог завета, који су је очекивали вековима. Радује се цео свет, охрабрују се грешници видећи да је стигло њихово избављење. Сви се радују. А Богородица? Да ли се она радује? Она је ожалошћена. Када бисмо могли да је видимо, видели бисмо да је обучена у црно и да плаче, а њене сузе да падају са неба доле на грешну земљу. Зашто се не радује Богородица?

Како да се радује? Жали пре свега, јер постоје нечиста уста и одурна, породи аспидини, који хуле на њено име дан-ноћ. Ни једна жена, колико и грешна да је, не псује се колико се псује наша Богородица из уста Грка(Срба)! Рећи ћу вам једну страшну ствар. Бог нек нам се смилује! Иза Евра око хиљаде Турака су спремни да нас покосе са њиховим мачевима, а хиљаде Турака са оружјем једва чекају да нас побију. Од свих њих ни један, ни један, не псује Алаха! Да наставим?Долазе у моју канцеларију војници из Александропоља, из Козанија и из других места, добра деца, која верују у Бога. Они се грозе и плачу говорећи ми.· «Бог ће нас казнити. Од јутра па до вечери мали и велики псују». Како да нам се смилује Бог?Турчин не псује Алаха, а Грчки војник да псује божанско, и нико да не протествује! Да ли се усуђује неко да псује некога од постојећих владара? Ко? А не, они су велики а Христос је мали! Зато је обучена у црно Богородица. Жали због псовки. И не само мушкараца, али и у последње време жена. До, сада смо бар знали да жене  не псују, а сада сам чуо и грозим се, да и жене говоре ружне речи и да псују. То нисам очекивао. Тако да смо доживели да смо најхулнија нација на Балкану и на целом свету.

⃝ Богородица плаче и због пада женског рода. Данас влада један други тип жене, супротан опису православне Гркиње. То је жена у панталонама, обнажена, са цигаретом, са намазаним ноктима и одсеченом косом, која је напустила своју кућу и децу и цео дан се налази по разним центрима забаве. Жали наша Богородица због напуштања  и  раздора породице, због ванбрачних заједница, због прељубе, због  развода, због свих  зала  која  су се одомаћила код нас

⃝ Обучена је у црно Пресвета због псовки мушкараца и због посрнућа жена, а посебно због великог злочина који се назива чедоморство. Да сам судија или полицајац, вршио бих истраживања на гинеколошким клиникама и проналазио бих шта– шта бих проналазио·  да искомадане ембрионе бацају у одводе за канализацију !Колико деце? 400 на годину! Чујете ли! 400! Зато се гасимо као народ. У Турској има деце, у Албанији има деце… А ми са чедоморствима имамо најмање деце. Обогатили су се незнабожни гинеколози , деца и паре, чедоморство и паре. Нечисте паре. Загађујемо нашу земљу са недужном крвљу! Плаче Богородица због наше духовне пропасти.

⃝ На крају обучена у црно Богородица – зашто? Зато што многе њене цркве, у неизбављеним домовинама, као нпр. Кипар, не служе данас. Мноштво цркава свуда, у селима, на узвишењима, поред обала, лепе цркве, споменици вековних техника, посвећене у име Пресвете Богородице (неке Рођењу, неке Успењу, неке Благовестима итд.) остају данас затворене или су порушене и похаране са поломљеним крстовима,  са покраденим и побацаним светим чашама, крстионицама са поломљеним и измуљаним иконама, са обешчашћеним гробовима… Обучена у црно Пресвета плаче. Плаче због нас, плаче за Кипром, плаче наша слатка Богомајка за целим светом. Помолимо се драги моји, данас. Задржимо нашу веру. Затворимо се у своје куће и плачимо и ми заједно са Пресветом. Као грешници ми да жалимо због својих сагрешења. И донесимо одлуку да живимо сагласно са вољом њеног вољеног Сина, да бисмо имали благослов као особе и породице и као народ. Амин.

† ἐπίσκοπος Αὐγουστῖνος

(Ομιλία του Μητροπολίτου Φλωρίνης π. Αυγουστίνου Καντιώτου στον Ιερό ναὸ του Αγίου Παντελεήμονος Φλωρίνης 7-9-1974 ἡμέρα Σάββατο βράδυ)

(Говор Митрополита Флорине о. Августина Кандиота у Светом храму Светог Пантелејмона у Флорини 7-9-1974 у Суботу увече)

Недеља пре Крстовдана
(Јован 3, 13-17)

Говор Митрополита Флорине
Августина Кандиота

БОГ ТЕ ВОЛИ

(О ΘΕΟΣ ΣΕ ΑΓΑΠΑ)

«Јер Бог тако заволе свет да је Сина свога Јединороднога дао, да сваки који верује у њега не погине, него да има живот вечни» (Јован 3,16).

Воздизање часног Крста је центар Септембра. Данашња Недеља се назива « пре Воздизања» а наредна «после Воздизања». Следећи су стихови « Крст уписа Мојсије… », апостол и еванђеље су исто посвећени крсту.

Шта нам поручује еванђеље: « И нико се није попео на небо осим Онај који сиђе с неба, Син Човечји који је на небу. (Јован 3,13). Ма, рећи ће нам неверујући, данас је напредовала наука, сви погледи су усмерени на свемир, како еванђеље говори, да се нико није попео на небо? Овде наука разоткрива религију… Шта имамо да одговоримо на ово?

Не познате добро Писмо. Када нам Еванђеље каже    «небо», не мисли на ово природно небо, на које се попео пророк Илија. Изнад тога природног неба, изнад сунца и месеца, звезда и галаксија, постоји једно друго небо, духовно натприродно и невидљиво. Зато нам негде Писмо говори «Хвалите га небеса над небесима» (Псалм. 148,4). Зато и за апостола Павла каже да је однесен «до трећег неба» (Β΄ Κοр. 12,2). Постоји и једно узвишеније небо, на којем се обожава Бог. «Иже Херувимы тайно образующе и Животворящей Троице Трисвятую песнь припевающе, всякое ныне житейское отложим попечение…» (Б.лит). О томе небу, на којем не постоји ништа земаљско већ тамо борави Пресвета Тројица и бестелесни духови, говори нам Христос када каже : « И нико се није попео на небо». Тако да је са тога неба дошао на земљу Господ наш Исус Христос, његово порекло је божанско, то значи да је он Бог. А да је Бог то нам је Христос доказао, између осталог, са својим учењем, које је божанско. Књиге које су написали највећи мудраци су мањкаве у поређењу са Еванђељем. Онај који слуша и чита Еванђеље осећа се као Христови слушаоци који су говорили: «Никада човек није тако говорио као овај човек» (Јован. 7,46).Исти је о своме учењу рекао· «Небо и земља ће проћи, али речи моје неће проћи» (Матеј. 24,35. Лука. 21,33. ви. и Μарк. 13,31).

Са неба са којег је дошао Христос донео нам је – узвишене поуке. Која је, упитаћете, најузвишенија догма, највећа његова поука? То нам говори данашње еванђеље. Било би ми драго да имам снагу Златоустог и Великог Василија, да вам то усадим у ваше душе. Најузвишенија догма, највећа истина, је да Бог воли свет- Бог воли човека  (Јован. 3,16).

Бог воли човека, пре свега зато што га је створио. Ако ме убедиш да су се  твоја кућа и твој сат сами  направили, само тада ћу прихватити и да је тај велики сат који се назива човек настао сам. Бог је створио човека, он је створио очи да гледају, ухо да слуша, руке да се покрећу, ноге да ходају, срце да лупа, крв да кружи, мозак да разуме. Бог је дао свима њихове функције , здравље. Сваки откуцај твога срца ти виче. Бог те воли!

Не само да је Бог створио човека већ се и брине о њему. Није га бацио на неки пусти оток или на месец, настанио га је на овој планети, где му је дао све прве материје, све неопходно за стварање културе. Дао му је сунце, које светли и греје. Свака здрака сунца, која путује толико миља и пада на образ детета, на руку радника, на куће и колибе, пролази и кроз решетке затвора, шта је? Целив, пољубац Божији. Свака здрака сунца, свака капљица кише, сваки дашак ветра који удишемо, ветрови, росе, дрвеће, цвеће, славуји све говори и каже: Бог те воли!

И не само то. Ако си Хришћанин, пусти друге људе да говоре о цвећу и птицама. А ти дођи на Крстовдан у цркву, када свештеник воздиже часно Дрво и да видиш умно Христа са трновим венцем, са рукама и ногама повређеним и са прободеним прсима, стани мало и размисли и запитај се

зашто се патио Христос? И тада ћеш чути одговор , који  даје већ 800 година пре Христа, пророк Исаија· «А он болести наше носи и немоћи наше узе на се, а ми мишљасмо да је рањен, да га Бог бије и мучи. А он би рањен за наше преступе, избијен за наша безакоња, казна беше на њему нашега мира ради, и раном његовом ми се исцелисмо.» (Исаија. 53,4-5). Ко може да осети колико је Бог заволео свет! Са којим језиком да опишемо љубав Христову за нас? Онај који има само једно дете, колико ли га пати! Дођите ти оче и мајко да нам кажете колико волите вашег јединца! Ако вам сада неко каже, да то дете сада треба да жртвујете за вашег непријатеља, која мајка и који отац би то учинили? Поготово за непријатеља. Ни за пријатеља, а за непријатеља још мање. Али шта нам говори данашње еванђеље· «Јер Бог тако заволе свет да је Сина свога Јединороднога дао, да сваки који верује у њега не погине, него да има живот вечни» (Јова. 3,16)·

* * *

Не постоји браћо моја  сумња да Бог воли човека. Али та љубав Божија и код нас ствара обавезу да Га волимо. Као што си ти мајко се удостојила да те воли твоје дете, тако и Бог очекује да га људи воле. Наша је дужност да волимо нашег Спаситеља.

Али не постоји љубав према Богу. Срца су данас хладна- ледена за Бога. Једно пророчанство апостола Павла нам говори, да « у последње дане» ― а и ми смо у последњим данима: «Али ово знај да ће у последње дане настати тешка времена, јер ће људи  бити самољубиви, среброљубиви, хвалисави, гордељиви, хулници, непослушни родитељима, неблагодарни, непобожни,безосећајни, непомирљиви, клеветници, неуздржљиви, сурови, недоброљубиви, издајници, напрасити, надувени, више сластољубиви него богољубиви, који имају изглед побожности, а силе су се њезине одрекли» (Β΄ Τим. 3,1-5). Људи ће волети сласти мале и велике више од Бога. Први ће волети своју децу, други своју жену, трећи новце, четврти књиге, пети науку, шести провод, седми спорт… и тако редом. Људи ће бити луди за тим стварима али у њиховим срцима неће бити љубави за бесконачног Бога.

Молим, да ли то већ не бива данас? Бога не само да не волимо већ га и псујемо. Хулимо на њега са нашим језиком и нашим речима, хулимо га и са нашим делима. Сваки дан, сваког часа, сваког минута се чују псовке. И после свега очекујемо напредак? Као што смо кренули – немојте ме назвати песимистом уз помоћ Еванђеља важем друштво, говорим вам следеће: Јевреји су једном разапели Христа, али ми га разапињемо хиљаду пута сваки дан. У кућама, у школама, у касарнама, на судовима, на бродовима, у колима, на обали, на копну, свуда га разапињемо, не постоји место на коме не постављамо и један крст Христов.

После свега тога ја се чудим како нас  Бог и даље воли. Слава дуготрпљењу твоме, Господе! Могао би да каже сунцу, мало се спусти, примакни се земљи и температура би са 40 се попела на 100, 200 или 300 степени. Могао би рећи мору· Не подносим више њихова блудничења и курварства, попни се, прекриј све врхове, да не остане ни један црвић жив! Могао би рећи водама, изворима, облацима и рекама· Пресушите!… Незахвални човече који пијеш воду и псујеш Бога. Угледај се на птице, које када се напију воде, уздигну своју главу према небу као да захваљују Богу. Ако пресуше воде, нећеш пронаћи ни једну чашу да се освежиш· твој језик ће се лепити за мермер у спиљама. Али Бог нас ипак још држи на овоме свету, црви у творевини. Слава твоме дуготрпљењу Господе!

Браћо моја, сви ви који верујете у Еванђеље Христово, у овоме нечистоме веку, дођите сви, мали и велики, у цркву на дан Воздизања часног Крста. Постите као да је Велики Петак. Помислите на своје грехове. Избројте доброчинства Божија. И док будемо гледали часни крст, рецимо сви· «Сети ме се Господе,  када дођеш у Царству своме» (Лука. 23,42) Амин.

† ἐπίσκοπος Αὐγουστῖνος

(Говор Митрополита Флорине о. Августина Кандиота у храму Узнесења Господњег у Драпецони- Пиреја 11-9-1960)

ΣΕΡΒΙΚΑ

(Део говора епископа Августина Кандиота, Птолемаида 15-11-1992)

А КО ЈЕ  БЛИЖЊИ МОЈ?

„А ко је ближњи мој?“ (Лука. 10,29)

Бог је драги моји створио човека као друштвено биће, побринуо се да живи са другим људима. Због тога се човек забрине када остане сам, осећа се усамљено. Ближњи треба да су му његови родитељи, браћа, рођаци и пријатељи. Пре свега код  брачних парова  треба да је  супруг ближњи својој супрузи, а супрузи да је ближњи њен супруг, јер су спојени  светом тајном брака са нераскидивим спонама и нису више два већ су једно тело.

На жалост данас те споне нису јаке. Чак ни спона брака. Од сто бракова, око двадесет и пет се разведу а остали немају савршену хармонију. Велика  љубав и повезаност је некада постојала код старијих брачних парова, када се дешавало да ујутру умре супруг  увече би умрла од туге за њим и његова супруга. Где је данас таква љубав! Долазе тренутци када човек остаје сам.: „далеко стоје ближњи моји“ (псалм. 38,11).

Веома ћеш се преварити ако мислиш да је твој ближњи, твоје дете које ће остати поред тебе да се брине о теби у старости твојој. Колико ли само деце није напустило своје старе родитеље или су их послали у старачке домове! Наш ближњи треба да су наша мајка, супруг или супруга, наша деца, наши рођаци, наши пријатељи и  земљаци. На жалост пуно пута они то нису и стоје далеко од нас.

Једини који остаје заиста наш ближњи  је Господ наш Исус Христос. Самарићанином су га називали његови непријатељи, тако су га називали презриво фарисеји. Али он је сишао са неба, пронашао  човека којег је напао разбојник и излечио га је. Разбојници су лукаве помисли, страсти, лоши људи, разбојник је пре свега сатана.

Крвари данашњи човек и тражи ближњег. Христос помаже  повређеном човеку, брине се о њему и води га у преноћиште, које је Црква са њеним светим тајнама. Христос је идеалан ближњи…

Христос је ближњи сваком човеку… И ако те сви напусте, ти кажи: „Ако на свету не будем имао где да се ослоним или прибегнем, тамо високо је мој  Бог, како могу да очајавам?“ (Г. Веритис).

(Αποσπάσματα ομιλίας επισκόπου Αυγουστίνου Καντιώτου, Πτολεμαϊδα 15-11-1992)

(Део говора епископа Августина Кандиота, Птолемаида 15-11-1992)

MANIA ΓEPONTIΣMOY

(Απόσπασμα αγιογραφικού μαθήματος του Μητροπολίτου Φλωρίνης π. Αυγουστίνου στην προς Γαλάτας επιστολή, στον «Οίκο Χειροτεχνίας», δηλαδή στο σημερινό Μοναστήρι του Αγίου Αυγουστίνου στην Φλωρίνης, στις 11-1-1991)

«Την προς Γαλάτας επιστολή χαρακτηρίζει· το φιλελεύθερο και ελεγκτικό πνεύμα. Την πικρία που αισθάνθηκε ο απόστολος Παύλος από την εγκατάλειψη. Για φανταστείτε να έχει 200-300 χριστιανούς και να φύγουν όλοι!…

Tα ξέρετε τα γεγονότα, να μη τα λέμε. Tώρα τελευταίως υπάρχει η μανία του γεροντισμού. Θα γράψω άρθρο γι’ αυτό. Φοβερό, τρομερό πράγμα! Tο χθεσινό παιδάριον, μόλις το χειροτόνησες να θέλει να κάνει οπαδούς. Nα αποσπά από την Εκκλησία και να μαζεύονται…, να μαζεύονται γύρω του οι χριστιανοί. Διασπώνται έτσι τις δυνάμεις του Χριστιανισμού. Και κάθε πλέον αρχιμανδρίτης έχει μανία γεροντισμού. Mεγάλη νόσος αυτή μέσα στην Eκκλησία του Xριστού.

Eμείς πρέπει να παρηγορούμεθα, αν έμεναν όλοι θα ε­ίχαμε 300-400 ιερείς….

Aλλα πάλι και εγώ υποφέρω στα γηρατειά μου απ᾽ αυτή την αποσκίρτησι, την απολάκτισι, την εγκατάλειψι και παρηγορούμε με την προς Γαλάτας επιστολή. Την διαβάζω συχνά και παρηγορούμε.

Eάν ο Παύλος, που ήταν τόσο μεγάλο υπόδειγμα αιώνιον και αθάνατον, έπαθε αυτά, τί να πούμε εμείς;…

Tί να πούμε για την εγκατάλειψη; Έμειναν μερικά πρόσωπα κοντά μας, όπως είναι και ο π. Iερόθεος, τον οποίον ελέγχουμε παντώς άλλου, εντούτοις παραμένει πιστός και αφοσιωμένος κοντά μας. Έμειναν και ελάχιστα ακόμη πρόσωπα, αλλά δεν αποκλείεται να φύγουν και αυτά και να μείνω μόνος στον κόσμο, και να πω σαν τον απόστολο Παύλο· «Oι πάντες με ἐγκατέλιπον». Ας γίνει και αυτό· Aλλ’ ει ο Θεός μεθ’ ημών ουδείς καθ’ ημών και «Γνώτε έθνη και ηττάσθαι ότι μεθ’ ημών ο Θεός». Aυτό είναι το ουσιώδες…».

ΜΑΝΙΑ ΓΕΡΟΝΤΙΣΜΟΥ ΚΑΙ ΔΕΣΠΟΤΙΣΜΟΥ

• Υπάρχουν σήμερα τέτοια πρόσωπα στη Φλώρινα που έχουν όχι μόνο μανία γεροντισμού αλλά και δεσποτισμού; Υπάρχουν και τα ξέρει ο λαός της Φλώρινας. Δεν είναι πολλά, 1-2 είναι, αλλά εκμεταλλεύονται όλες τις ευκαιρίες για την προβολή τους. Να πιάσουν μίτρα και πατερίτσα και ας προσκυνήσουν και τον Αντίχριστο. Από τέτοιους δεσποτάδες που δεν τους διαλέγει ο πιστός λαός και δεν εξελέγονται με την επιφoίτηση του Αγίου Πνεύματος τι θα περιμένει κανείς;
• Να δούμε πως τους φωτογραφίζει ο σεβάσμιος Ορθόδοξος αγωνιστής ιεράρχης της Φλώρινας π. Αυγουστίνος Καντιώτης·
• ΑΚΟΥΣΤΕ ΤΟΝ:
• «Ὁ Χριστόφορος ὁ Καλύβας, ἕνας ἐπιστήθιος φίλος µου, σπουδαία φυσιογνωµία, µοῦ ἔλεγε πρό ἐτῶν πού συζητούσαµε: “Ρέ Αὐγουστῖνε, δέν κατάλαβες τί θά γίνῃ; Ὁ σατανᾶς µετεχειρίσθη ὅλα τά µέσα γιά νά διάλυση τήν Ἐκκλησία.  Θά µεταχειριστῇ εἰς τούς ἔσχατους καιρούς καί ἕνα τελευταῖο ὅπλο:  Θά ντύσῃ παπᾶδες καί δεσποτάδες πρόσωπα τῆς ἐξουσίας του· θά τούς φορέσῃ ἐγκόλπια καί θά τούς δώσῃ πατερίτσες!  Καί διά µέσου αὐτῶν τῶν ἀρχιερέων θά διάλυσῃ τήν Ἐκκλησία”

Ο ΧΡΙΣΤΟΣ ΕΙΝΑΙ Ο ΝΥΜΦΙΟΣ ΤΗΣ ΨΥΧΗΣ

Ο ΠΝΕΥΜΑΤΙΚΟΣ Ο ΝΥΜΦΑΓΩΓΟΣ

Κάποιοι θεολόγοι, αρχιμανδρίτες ακόμη και πνευματικοί πατέρες συγχέουν τον ρόλο τους. Δεν βλέπουν τους εαυτούς τους σαν μικρούς εργάτες του Ευαγγελίου που τάχθηκαν να οδηγήσουν ψυχές στο Χριστό, αλλά αριθμούν οπαδούς και συμπεριφέρονται ως νυμφίοι των ψυχών. Αυτό το αμάρτημα το θεωρούσε πολύ φοβερό ο επίσκοπος Φλωρίνης Αυγουστίνος και δεν επέτρεπε σε κανένα από τα πνευματικά του παιδιά να συγχέει τον ρόλο του.

Θα αναφέρουμε κάτι που έγινε στην Κοζάνη την δεκαετία του 60.

Ο π. Αυγουστίνος που εργάστηκε τα δύσκολα χρόνια της Κατοχής στην Μακεδονία είχε γίνει φούτ μπολ στα πόδια των αρχιερέων και είχε πολλές δυσμενείς μεταθέσεις, γιατί τους ήλεγχε. Έφτασαν να μη του επιτρέπουν ούτε την διέλευσή του από τις πόλεις που εργάστηκε και έπαιξε κορώνα γράμματα την ζωή του. Ο κόσμος όμως τον αγαπούσε και τον περίμενε. Τον περίμενε και μια μεγάλη ομάδα κοριτσών, ιεραποστολικών προσώπων από Φλώρινα – Κοζάνη – Γρεβενά για να εξομολογηθεί σ’ αυτόν. Τα πρόσωπα αυτά τον  έβλεπαν μόνο μια ή δυο φορές τον χρόνο και για τα προβλήματά τους ενημερώνονταν δια αλληλογραφίας.

Κάποια μέρα, μετά την εξομολόγηση όταν έφυγε έκλαυσαν.

Αυτό το έμαθε ο π. Αυγουστίνος από έναν συνεργάτη του, τον Γεώργιο Παφίλη. Ο π. Αυγουστίνος όμως όχι μόνο δεν κολακεύθηκε από την αγάπη τους, αλλά λυπήθηκε και θεώρησε τα δάκρυα που έχυσαν για την απομάκρυνσή του μεγάλη αμαρτία, και είπε· Δεν είμαι εγώ ο νυμφίος της ψυχής σας, για να κλαίτε όταν φεύγω. Νυμφίος σας είναι ο Χριστός. Αυτόν να αγαπήσετε και κοντά του πάντα να βρίσκεσθε. Εγω είμαι απλώς νυμφαγωγός, αυτό πρέπει καλά να το καταλάβετε. Αν δεν καταλάβετε, δεν θα ξαναδείτε το πρόσωπό μου και δεν θα επικοινωνήσω ούτε δια αλληλογραφίας μαζί σας.

Ο π. Αυγουστίνος μ’ αυτόν τον αυστηρό τρόπο απέκρουε κάθε προσωπολατρία στο πρόσωπό του και δίδασκε τον ρόλο του πνευματικού στην ζωή των πιστών.

____________________

ΣΤΑ ΡΟΥΜΑΝΙΚΑ

_____________________

MANIA STĂREŢISMULUI

(fragment din lecţia biblică la Epistola către Galateni a Mitropolitului de Florina, Părintele Augustin, în “Casa lucrului manual”, adică în actuala mănăstire a Sfântului Augustin din Florina, pe 11 ianuarie 1991)

„Epistola către Galateni este caracterizată de un duh liberal şi mustrător, de amărăciunea pe care a simţit-o Apostolul Pavel din cauza părăsirii. Ia închipuiţi-vă să aibă două – trei sute de creştini şi să plece toţi!…
Ştiţi faptele, să nu le mai spunem. Acum, în ultima vreme, există mania stăreţismului. Voi scrie un articol despre asta. Înfricoşător, groaznic lucru! Flăcăul de ieri, pe care doar l-ai hirotonit, vrea să-şi facă adepţi şi admiratori. Să rupă din Biserică şi să strângă…, să se adune creştinii în jurul lui. În felul acesta se risipesc forţele creştinismului. Şi de-acum, fiecare arhimandrit are mania stăreţismului. O mare boală este aceasta în Biserica lui Hristos.
Noi trebuie să ne consolăm; dacă rămâneau toţi am fi avut trei – patru sute de preoţi…
Dar iarăşi, şi eu sufăr la bătrâneţile mele de această abandonare, de acest şut, de această părăsire şi mă consolez cu Epistola către Galateni. O citesc adesea şi mă consolez. Dacă Pavel, care a fost un aşa exemplu, veşnic şi nemuritor, a pătimit acestea, ce să spunem noi?…
Ce să spunem despre părăsire? Au rămas câteva persoane lângă noi, cum este părintele Ierotei, pe care-l mustrăm mai mult decât pe toţi. Cu toate acestea el rămâne credincios şi dedicat alături de noi. Au mai rămas şi foarte puţine persoane, dar nu e exclus să plece şi ele şi să rămân singur în lume şi să spun ca Apostolul Pavel: „Toţi m-au părăsit”. Să se întâmple şi asta, dar „Dacă Dumnezeu este cu noi, nimeni nu este împotriva noastră” şi „Înţelegeţi neamuri şi vă plecaţi, căci cu noi este Dumnezeu”. Asta este esenţial…”.

MANIA STĂREŢISMULUI ŞI A EPISCOPATULUI

Există astăzi astfel de persoane în Florina, care nu au doar mania stăreţismului, ci şi a episcopatului? Există. Şi poporul din Florina le ştie. Nu sunt multe. Sunt una sau două, dar profită de toate prilejurile pentru promovarea şi afirmarea lor. Să pună mâna pe mitră, cârjă şi să se închine chiar şi lui Antihrist. De la astfel de episcopi, pe care nu-i alege poporul credincios şi care nu sunt aleşi prin pogorârea Duhului Sfânt, la ce să te aştepţi?
Să vedem cum îi descrie respectabilul şi luptătorul ierarh ortodox al Florinei, Părintele Augustin Kandiotis:
ASCULTAŢI-L:
„Hristoforos Kalivas, un prieten de suflet, o personalitate importantă, mi-a spus cu ani în urmă în timp ce discutam: „Bre, Augustine, n-ai înţeles ce se va întâmpla? Satana unelteşte toate mijloacele, ca să distrugă Biserica. Va unelti în vremurile din urmă şi o ultimă armă: Va îmbrăca el preoţi şi episcopi, persoane de sub stăpânirea sa; le va pune la gât engolpioane şi le va da în mâini pateriţe! Şi prin aceşti arhierei va distruge Biserica”.

HRISTOS ESTE MIRELE SUFLETULUI.

DUHOVNICUL ESTE DOAR NIMFAGOGUL.
(CEL CARE CONDUCE MIREASA SPRE MIRE)

Unii teologi, chiar şi arhimandriţi şi părinţi duhovniceşti, îşi confundă rolul. Nu se consideră pe ei înşişi mici lucrători ai Evangheliei, care au fost rânduiţi să conducă sufletele la Hristos, ci îşi numără adepţi şi admiratori şi se comportă ca nişte miri ai sufletelor. Episcopul Augustin al Florinei considera acest păcat foarte groaznic şi nu îngăduia nimănui din fiii lui duhovniceşti să-şi confunde rolul.
Vom aminti un fapt, care s-a întâmplat în Kozanis în anii 60.
Părintele Augustin, care a activat în acei grei ani ai ocupaţiei în Macedonia, devenise minge de fotbal în picioarele arhiereilor şi a pătimit foarte multe transferuri defavorabile, tocmai pentru că-i mustra. Ajunseseră să nu-i permită trecerea prin oraşele în care a lucrat, dar el şi-a jucat viaţa la cap şi pajură. Lumea însă îl iubea şi-l aştepta. Îl aştepta şi un mare grup de fete, persoane misionare din Florina – Kozani – Grevena, ca să se spovedească la el. Aceste persoane îl vedeau doar o dată sau de două ori pe an şi pentru problemele lor îl informau prin scrisori.
Într-o zi, după spovedanie, când Stareţul a plecat, ele au început să plângă.
Părintele Augustin a aflat asta de la un colaborator al său, Gheorghios Pafili. Părintele Augustin însă, nu numai că nu s-a simţit adulat sau flatat de dragostea lor, ci s-a întristat şi a considerat lacrimile pe care le-au vărsat la plecarea sa un mare păcat şi a spus: Nu eu sunt mirele sufletului vostru, ca să plângeţi când plec. Mirele vostru este Hristos. Pe El să-L iubiţi şi lângă El să fiţi întotdeauna. Eu sunt doar un nimfagog. Lucrul acesta trebuie să-l înţelegeţi bine. Dacă nu-l înţelegeţi, nu veţi mai vedea faţa mea şi nu voi mai comunica nici prin scrisori cu voi.
Părintele Augustin printr-o astfel de asprime respingea orice cult al personalităţii la adresa sa şi învăţa despre rolul duhovnicului în viaţa credincioşilor.

(trad. Frăţia Ortodoxă Misionară “Sfinţii Trei Noi Ierarhi”, sursa: http://www.augoustinos-kantiotis.gr/?p=15330)

_____________________________

SERBIKA

______________________________

ОПСЕСИЈА СТАРАЧЕСТВОМ

(Део снимљеног говора Митрополита Флорине о. Августина на посланицу Галаћанима, у  «Кући Ручних радиности» а сада, Манастир Светог Августина у Флорини,  11-1-1991)

«Посланица Галаћанима је окарактерисана да је слободног и контролног духа. Садржи горчину коју је осетио апостол Павле када су га напустили његови јако блиски сарадници. Замислите 200-300 хришћана и да сви оду!…

Упознати сте са дешавањима, нема потребе да наводим.Сада у последње време постоји нека опсесија да сви буду старци. Написаћу чланак о томе. То је страшна ствар! Јучерашње дете само што си га рукоположио да жели да има своје следбенике. Да се одваја од Цркве и да се сакупљају…, да се сакупљају око њега хришћани. Тако се расипају снаге Хришћанства. И сваки архимандрит има опсесију старачевства. То је једна велика болест у Цркви Христовој.

Ми треба да се утешимо, да су сви остали имали бисмо 300-400 свештеника…

И ја у мојој старости трпим од те зле коби, одвајања и напуштања мојих блиских сарадника, налазим велику утеху у посланици Галаћанима. Често је читам и тешим се.

Ако је Павле, који је био велики пример вечним и бесмртним, трпео то, шта онда ми остали да кажемо?… Шта да кажемо о напуштању? Поред нас је остало веома мало лица, као што је о. Јеротеј, којег непрестално опомињемо, при томе он остаје веран и посвећен нама. Остало је још по неко лице, али није искључено да и они оду од мене и да останем сам на свету, и да кажем као апостол Павле· «Сви су ме напустили».Нека се и то догоди· Ако је Бог са нама ко може против нас «Знајте народи да побеђујете јер је с нама Бог». То је најважније…».

ОПСЕСИЈА СТАРАЧЕСТВОМ И ВЛАДИЧАНСТВОМ

Постоје и данас таква лица у Флорини која имају опсесију старачеством и владичанством. Постоје и то зна народ Флорине. Нема их пуно, 1-2 особе, али искориштавају све прилике за своје приказивање. Само да ухвате митру и патерицу у своје руке, па макар се поклонили и Антихристу. Од таквих владика које не бира верни народ и који се не одабиру са дејством Светог Духа шта да очекује неко?

• Погледајмо како их фотографише поштовани Православни борбени јерарх Флорине о. Августин Кандиот. ·
• ЧУЈТЕ ГА:
• «Христофор Калива, један мој веома драг пријатељ, веома важна личност, рекао ми је пре много година када смо разговарали: “Августине, зар не разумеш шта ће бити? Сатана ће употребити сва средства да разори Цркву. У последња времена употребиће своје последње оружје: Оденуће у свештенике и епископе људе који су у његовој власти; украсиће их панагијама и даће им патерице и кроз те Архијереје ће уништити Цркву.”

ХРИСТОС ЈЕ ЖЕНИК ДУШЕ

ДУХОВНИ НИМФАГОГ-ПРОВОДАЂИЈА

Неки теолози, архимандрити и понеки духовни оци не схватају своју улогу. Не виде себе као мале раднике Еванђеља који су одређени да воде душе Христу, него пребројавају своје следбенике и понашају се као  женици душа. Тај грех је сматрао страшним епископ Флорине Августин и није ником од своје друховне деце дозвољавао да помеша  његову улогу.

Навести ћу нешто што се децило у Козанију пре  60-те:

О. Августин који је радио у тешко време Окупације у Македонији, постао је фудбалска лоптица на ногама архијереја и много пута је био премештан по разним митрополијама јер их је све опомињао. Дошло је дотле да му не дозвољавају пролазак кроз градове у којима је радио и свој живот умало жртвовао за исте. Али људи у тим градовима су га волели и очекивали. Очекивала га је једна повећа група девојака, мисионарских лица из Флорине-Козанија-Гревене да се исповеди. Та лица су га виђала само једном или два пута на годину а о својим проблемима су се дописивале са оцем.

Једног дана по одласку о. Августина , неке су заплакале за њим.

То је сазнао о. Августин од једног свог сарадника г. Георгија Пафилија. Али о. Августин не само да није био занесен њиховом љубављу, али се ожалостио и сматрао је да те сузе што су за њим проливене као велики грех, и рекао је следеће· Нисам ја женик ваше душе, да плачете када одлазим. Женик ваш је Христос. Њега да волите и близу њега да се увек налазите. Ја сам само проводађија женика, то морате веома добро да разумете. Ако то не разумете, нећете више видети моје лице и нећу више са вама контактирати ни преко писама.

О. Августин је на тај строг начин одбацивао свако обожавање његове личности и поучавао је свештенике о улози духовника у животу верника.

Ὕψωσις τοῦ Τιμίου Σταυροῦ

Крстовдан – Воздвижење Часног Крста – 27 Септембар

Крст, «лудост» и «сила»

Браћо, «јер је реч о крсту лудост онима који гину,а сила Божија нама који се спасавамо» (Α΄ Κορ. 1,18)

Данас је драги моји Крстовдан. Данас славимо тај историјски догађај када је света Јелена пронашла у Јерусалиму часни крст, и као данас крст су узвисили, а хиљаде људи се молило са: «Господе, помилуј». О крсту нам данас говори Еванђеље. Док нам апостол казује нешто чудно, то би требало да запазимо данас.

* * *

«Реч о крсту», казује нам дакле о крсту,за једне је «лудост» а за друге је « мудрост и сила» (Α΄ Κορ. 1,18). Заиста чудне речи. Да ли може бити истог укуса слатко и кисело? Како то бива? Реч о крсту или ће бити лудост а не мудрост, или ће бити мудрост а не лудост, или ће бити слабост а не немоћ. Међутим те две супротности се сједињавају код крста Господњег. Који би требао бити разлог ових супротности? Да бих вам представио те супротности које се примећују код крста, навешћу вам један пример. А то је сунце. Излази сунце, његови здраци падају на свећу и она се топи, али ако падну на блато оно се стврдњава, постаје као дрво. Да ли је сунце криво за то? Не. Свећа има способност када дође у додир са сунцем да се омекшава а блато има својство у додиру са сунцем да се стврдњава. Све зависи од материје и од њених својстава. Исто тако и крст, исти, као и сунце које осветљава свет, за једне је лудост, а за друге је снага и мудрост. «Лудост» је крст, нешто несхватљиво. Ко је то говорио? За кога је био «лудост»? За Јудеје. Јудеји нису могли замислити никада, да би један Бог могао доспети до тако велике немоћи и постати предмет исмејавања и ироније. А са друге стране Грци, који су замишљали своје богове да бацају муње и град са врха Олимпа, нису могли да усагласе божанску силу са немоћи једног разапетог. Зато је код њих проповед о Разапетом сматрана као «лудост», нешто несхватљиво.
И до данас је за неке, проповед о крсту лудост. Постоје људи који ако виде једног дечака или девојчицу, или једног човека уопштено, да често иде Богу у Цркву, да се исповеда, да се причешћује, да отвара Еванђење и чита, говоре о њему иронично: „Готово је са њим, полудео је, скренуо је, окренуло му се, луд је, безуман је…“, то је оно шта нам говори апостол данас. За њих је проповед о крсту једно безумље, једна лудост, као и за Јудеје. Та иста проповед је за њих лудост, за друге је мудрост и «сила Божија». «Сила Божија»! Како је  « сила Божија »? Посматрајте и видите.

У старо време је било тако пуно учитеља – нећемо наводити њихова имена. Настојали су да спасу свет. Шта су успели? Ништа, потпуно ништа. Нису могли да исправе своју супругу, своју децу, свога комшију а ни себе саме. Били су немоћни. Погледајте сада, од часа када се воздигао часни крст Господњи, какву промену уочавате! Десно од њега је један разбојник утопљен у крви својих злочина које је починио. Ништа му није помогло да се поправи, ни савети мајке и оца, нити страх од државних органа, нити затвори и окови, нити претње вешалима и смртном казном, ништа. Али чим су на његово срце пале божанске здраке Разапетог, променио се, сунце – Христос- је омекшао његово окрутно срце- јер је у дубини  своје душе имао добро расположење- и њега сада видиш да се каје и постаје светац. Да снага крста га је променила.

Он није једини пример покајања. Од времена када је подигнут крст, пуно таквих чуда је било, моралних и духовних, забележени су у историји. Људи који су били гневни и насилни су постали кротки, људи који су били среброљупци су постали милостиви, људи егоистични и горди су постали понизни, људи изјелице и прождрљивци су постали уздржљиви и умерени. Такве је промене донео часни крст, који је центар великих промена и „сила Божија“.

Да бисмо некако разумели те апостолове непроценљиве речи, које се до данас испуњавају, да је за једне проповед о крсту лудост а за друге мудрост и сила, све зависи од човековог расположења, да бисмо разумели која је снага крста, наводим један пример који се догодио у Енглеској. Тамо, близу мора, била је једна велика стена, која је требало да буде премештена. Пуно се људи сакупило и покушали су да је откотрљају, али нису успели. Тада су довезли један багер. Багер је ухватио стену и са притиском на једно дугме стена се одвојила и подигла високо као да је била каменчић. Сви присутни су се дивили, како је багер подигао стену, коју није могло ни стотину људи да помери. У томе часу један од њих се одважио, обратио се осталима који су још били задивљени чудноватим призором ( први пут  је тада багер употребљен) и рекао им је: „Дивите ли се овој ствари? Дивите се, како је ова машина, багер, који је узео стену и подигао је високо као да је била један мали каменчић? Али ја имам да вам кажем данас за још једно вече чудо. – За које чудо? Послушајте ме. Сви ме познајете јако добро. Знате, да сам до скора био један пијанац, ишао сам ноћу у кафане, излазио из њих касно, одлазио сам кући, тукао сам моју супругу, тиранисао сам моју децу, живео сам једним неморалним и погрешним животом, некада сам одлазио у затвор а некада се окретао лево и десно без циља. Сада већ неко време како сам отворио Еванђеље и како сам поверовао у Христа, сам се променио. Био сам стена а багер је био крст Господњи!…

Лепо је то објаснио. Крст Христов је силни багер. Као што багер подиже и спушта терет, колико и да је тежак и подиже га високо са лакоћом, исто чини и крст. Иако је неки човек отежао од грехова, сила Божија, и да је човеков грех тежак као цела стена или планина може да га подигне са багером крста Господњег. Са тим Христос привлачи грешнике и узноси их до неба. Зато у химнама вечерње службе чујемо: „Радуј се крсте, кроз кога смо се узвисили са земље на небо….“.

* * *

Драги моји, надам се да Ви прихватате проповед о крсту и да дубоко поштујете тајну крста. Нисте од оних који исмејавају тајну. Супротно, ви сте верни и побожни Хришћани. Верујете у Христа, кајете се за своје грехове, исповедате се духовном оцу, причешћујете се са светим телом и часном крвљу његовом. Свет, гоничи провода и модерни фантоми ноћних центара и картања, можда вас сматрају лудим. Не ви нисте луди. Ви сте паметни, ви сте људи који су схватили смисао живота. Луди и безумни и безумни су они који су се упутили ка вечном губилишту сви они који не верују у Христа. Последично, ако било ко, да ли то био супружник или рођак или комшија или комшиница вам каже, зашто не учествујете у животу овога света већ губите прилику да се радујете и пролазите ваше време бесциљно верујући у Христа, ви то немојте схватати озбиљно. Да сте поносни на такве карактеризме. Зато што видите још од времена апостола Павла да је реч о крсту за једне лудост а за друге мудрост и сила. Нек нас ојача часни крст, да бисмо непрестално напредовали из подвига у подвиг, из врлине у врлину, све док не завршимо у царству Божијем којег нек будемо сви удостојени кроз избавитељску жртву и кроз васкрсење Господа нашег Исуса Христа.

† ἐπίσκοπος Αὐγουστῖνος

(Ομιλία του Μητροπολίτου Φλωρίνης π. Αυγουστίνου Καντιώτου στον ιερό ναό της Μεταμορφώσεως του Σωτῆρος στο Ὑψώματος 1020, 14-9-1974)

(Говор Митрополита Флорине о. Августина Кандиота  у светом храму Преображења Спаситељевог на узвишењу од 1020м, Флорина 14 -9-1974)

EPISKOP FLORINE AVGUSTINOS KANDIOTIS ODGOVARA. POSLUŠAJTE NJEGOV GLAS:

Ovo su zapisi njegovog govora:

«TIŠINA EPISKOPA JENEPOBOŽNOST I ZLOČIN»

ŠTA JOŠ OČEKUJU DA UČINI PATRIJARH VARTOLOMEJ,

DA BI PROGOVORILI NAŠI POBOŽNI EPISKOPI?

KOJI JOŠ SVETI KANON OČEKUJU DA POGAZI?

Patrijarh Vartolomej u Judejskoj Sinagogi Saglasno sa Hristovim rečima, Episkop je pastir i treba da čuva ovce, a jeretici su vukovi. Pastir ima svoje pse. Svaki čopor ima svoje pse, koji laju da oteraju daleko vukove. Kao što čobanski pas laje glasno celu noć, da bi oterao vukove daleko, tako i dobar sveštenik, dobar episkop treba da viče da bi oterao vukove. Oterajte iz čopora čobanske pse, neće ostati u toru ni jedna ovca. Oterajte iz Crkve propovednike božije reči, pobožne sveštenike , vatrene sveštenopropovednike, tople episkope i isprazniće se Crkva Hristova. Vukovi će trijumfovati. (deo govora u Florini 13-3-1971).

KAKO PREPOZNATI LOŠEG EPISKOPA

Kao Episkopi smo dužni da propovedamo i opominjemo druge. Znaš li šta žele ateisti? Ateisti i nevernici ne žele da postoji propoved, ne žele da postoji kontrola u društvu, da bi se lakše raspalo to društvo.

Ako vidite u jednom selu ili u jednoj mitropoliji da niko ne optužuje Vladiku ili sveštenika i da sva usta govore i ateisti i masoni i jeretici da je: «Dobar, dobar». Kada čujete (da oni govore) da je dobar, onda nije dobar, jer govori na takav način da svima ugodi.

Prijatelji Patrijarha Vartolomeja

Ako neki Vladika ili neki sveštenik zatvara svoja usta i ne protestvuje zbog onoga što biva u društvu, on je sa ateistima i pomaže im. O tome nam i govori sveti Grigorije: «Ako ćuti episkop u takve dane, ćutnja episkopova je zločin protiv Crkve, ćutnja episkopa je nepobožnost». Drugim rečima, ako sveštenik, lice u mantiji ili episkop ne opominje, uopšte se ne razlikuje od nevernika, on je sa nevernicima i materijalistima, koji su krivi zbog ovog stanja u društvu.

SPOZNAJE DOBROG SVEŠTENIKA I EPISKOPA

Da, tako je u ovome svetu! Svi koji ste posvećeni svome pozivu, svi koji ste odgovorni – rekao je to Hristos: « u svetu ćete imati žalost, ali ne bojte se, ja sam pobedio svet» (Jovan 16,33). Rekao nam je i apostol Pavle: « A i svi koji hoće da žive pobožno u Hristu Isusu biće gonjeni».

Pokažite mi, molim! Pročitajte u životopisima svetitelja – i pokažite nam jednog svetitelja koji nije prošao kroz k patnje i bola. « da nam kroz mnoge nevolje valja ući u Carstvo nebesko» (Dela 14,22). Da, hrišćani moji. Ukoliko želite da živite po Evanđelju, bićete protiv svojih ukućana, protiv društva, protiv svih, sa vama (je) Hristos.
Hiljadu puta je bolje biti siromašan sa Hristom, nego milijarder sa nečastivim! Hiljadu puta je bolje biti đakon, monah sa Hristom, nego patrijarh koji gazi božije i svete kanone! Hiljadu puta je bolje biti prognan nego biti kukavni mantijaš koji propoveda laž.
Nek Hristos vaskrsne u našoj Crkvi jerarhe veličine i dostojanstvenosti jednog svetog Zlatoustog, kroz čije molitve Bog da pomiluje sve nas

Την απομαγνητοφώνηση στα Σέρβικα την έκανε η αγωνιστική Ορθόδοξη Σέρβικη ιστοσελίδα

www.ihtus.us/i…

_________________________________________

_______________________________________

Ο ΑΡΧΙΕΠΙΣΚΟΠΟΣ ΚΥΠΡΟΥ ΧΡΥΣΟΣΤΟΜΟΣ ΑΠΕΙΛΕΙ!!!

ΞΕΧΝΑ ΠΩΣ ΠΡΟΗΛΘΑΝ ΟΙ ΜΑΡΤΥΡΕΣ ΤΗΣ ΑΓΙΑΣ ΜΑΣ ΕΚΚΛΗΣΙΑΣ

ΚΑΠΟΙΟΙ ΣΑΝ Κ’ ΑΥΤΟΝ ΕΠΑΙΞΑΝ ΤΟΝ ΡΟΛΟ ΤΟΥ ΔΗΜΙΟΥ

___

ΟΙ ΑΠΕΙΛΕΣ ΔΕΝ ΠΤΟΟΥΝ ΤΟΥΣ ΑΛΗΘΙΝΟΣ ΟΡΘΟΔΟΞΟΥΣ ΧΡΙΣΤΙΝΟΥΣ κ. Χρυσόστομε

Κάνετε λάθος αν νομίζετε ότι εσείς είστε Εκκλησία

ΤΙ ΕΙΣΤΕ;

Δεν θα σας το πούμε εμείς, σας φωτογραφίζει θαυμάσια ο σεβάσμιος Ορθόδοξος αγωνιστής ιεράρχης της Φλώρινας π. Αυγουστίνος Καντιώτης;

ΑΚΟΥΣΤΕ ΤΟΝ:

Ὁ Χριστόφορος ὁ Καλύβας, ἕνας ἐπιστήθιος φίλος µου, σπουδαία φυσιογνωµία, µοῦ ἔλεγε πρό ἐτῶν πού συζητούσαµε: “Ρέ Αὐγουστῖνε, δέν κατάλαβες τί θά γίνῃ; Ὁ σατανᾶς µετεχειρίσθη ὅλα τά µέσα γιά νά διάλυση τήν Ἐκκλησία.  Θά µεταχειριστῇ εἰς τούς ἔσχατους καιρούς καί ἕνα τελευταῖο ὅπλο:  Θά ντύσῃ παπᾶδες καί δεσποτάδες πρόσωπα τῆς ἐξουσίας του· θά τούς φορέσῃ ἐγκόλπια καί θά τούς δώσῃ πατερίτσες!  Καί διά µέσου αὐτῶν τῶν ἀρχιερέων θά διάλυσῃ τήν Ἐκκλησία”

_______________________

Τα παραπανω λογια στα Σερβικα

______________________________

Hristofor Kaliva, moj prisni prijatelj, veliki covek, pre nekoliko godina rekao mi je tokom razgovora sledeće: “Bre Avgustine, zar ne vidis šta će biti? Satana je iskoristio sva sredstva da razori Crkvu. U poslednja vremena upotrebice poslednje oruzje: Obuci ce u svestenike I Episkope ljude koji su u njegovoj vlasti; ukrasice ih panagijama I dace im paterice! I kroz te Arhijereje unistice Crkvu”.

Τα λόγια του Γέροντος απομαγνητοφωνημένα τα γράψαμε και στα Ελληνικά και στα Σέρβικα, γιατί το είδος αυτό των αντιχρίστων επισκόπων έφτασε και στην γειτονική μας χώρα.

______________________________________________

Ο ΑΡΧΙΕΠΙΣΚΟΠΟΣ ΧΡΥΣΟΣΤΟΜΟΣ

ΓΙΑ ΟΣΟΥΣ ΑΝΤΙΔΡΟΥΝ ΣΤΗΝ ΕΛΕΥΣΗ ΤΟΥ ΠΑΠΑ ΣΤΗΝ ΚΥΠΡΟ

_____________________________________________

Arhiepiscopul Ciprului

către toţi aceia care se opun vizitei papei:

„Orice preot va face vreo „necuviinţă”

va fi pedepsit implacabil”.

Arhiepiscopul Hrisostomos a trimis ieri din Constantinopol un mesaj clar tuturor acelora care se opun sau reacţionează într-un fel la vizita apropiată a papei în Cipru pe 4 iunie. La întrebarea Agenţiei de Ştiri Bisericeşti Amen.gr despre vocile care îşi exprimă opoziţia faţă de călătoria papei, Hrisostomos al Ciprului le-a caracterizat „disonanţe¹” şi a anticipat că „orice preot face vreo „necuviinţă” va fi pedepsit implacabil”.

Întâistătătorul Bisericii Ciprului dă ordine în toate direcţiile că „nu voi graţia pe nimeni” şi aminteşte că toţi membrii Bisericii sunt datori să facă ascultare.

Întrebat despre perspectivele coexistenţei cetăţenilor străini şi musulmani din marea insulă răspunde că aşa cum au trăit armonios în veacurile anterioare, „pot să trăiască din nou fericiţi”.

Urmează declaraţiile arhiepiscopului Ciprului:

Nikos Papahristos: Preafericite, în curând veţi primi în Cipru pe papa Romei. Există însă şi voci care nu sunt de acord. Au un punct de vedere diferit…

Arhiepiscopul Ciprului: Aceste voci… eu le caracterizez drept para-voci (disonanţe). Sunt para-voci, nu sunt voci. Sunt cei care au râvnă, dar nu au cunoştinţă şi de cele mai multe ori fac asta ca să facă demonstraţie, ca să-şi facă popularitate şi nu pentru că ar crede aşa ceva.

Nici nu vin la dialog împreună cu noi, nici nu vor să asculte… Sunt oamenii lui „nu mă convingi, chiar dacă mă convingi”. Şi dacă sunt incorigibili, nu cred că avem vreme de pierdut sau de risipit celulele materiei cenuşii a creierului nostru. Ceea ce am să spun este că acolo (adică în Cipru – n.aut.) există o Biserică şi toţi membrii ei sunt datori să se supună Bisericii oficiale. Dacă în ciuda speranţelor noastre, vreun preot va face vreo necuviinţă, va fi pedepsit implacabil. Nu e cazul să graţiez pe nimeni. Şi dacă este monah al Bisericii oficiale, să plece şi să-şi facă propria biserică. Nu poate să fie în interiorul Bisericii. Acolo ne dorim linişte şi tot ceea ce hotărăşte Statul şi Biserica oficială trebuie să respecte. Cui nu-i place, să se ducă să-şi facă propria biserică. Nu poate să fie membru al Bisericii şi să nu asculte de autoritatea bisericească. Asupra acestui lucru voi fi foarte aspru pentru că ori avem Biserică, ori nu avem.

Nikos Papahristos: Care sunt aşteptările dumneavoastră de la această vizită?

Arhiepiscopul Ciprului: Papa, dacă vrea, poate să facă multe şi să ajute. Are mijloacele, iar eu încă o dată, când va veni cu bine în Cipru, cum i-am spus mai demult, îi voi repeta poziţia mea că trebuie să se adreseze liderilor europeni şi să le spună că Europa trebuie să aibă principii şi valori. Nu poate să privească Turcia doar interesat şi ca pe o mare piaţă. Acest lucru i-l voi lămuri. Şi cred că şi Turcia, dacă vrea într-adevăr cel mai mare bine pentru turcii ciprioţi şi dacă vrea ca aceşti oameni să trăiască fericiţi pe pământul părinţilor lor, nu are decât să colaboreze cu noi, pentru că noi toţi dorim cel mai mare bine pentru poporul cipriot, fie că-şi zic elini, fie că-şi zic turci ciprioţi, armeni, latini (catolici) sau oricum altfel. În această direcţie suntem gata să lucrăm mult pentru ca poporul nostru să trăiască fericit pe pământul părinţilor lui.

Nikos Mandinas: Pentru coexistenţa paşnică a elinilor ciprioţi şi a turcilor ciprioţi care sunt perspectivele?

Arhiepiscopul Ciprului: Poporul nostru, cred că coexistă paşnic şi a demonstrat aceasta când s-au înlăturat baricadele. Vin turcii ciprioţi în regiunile libere, ca să-şi vadă casele şi averile lor şi sunt primiţi cu multă bucurie de ai noştri. Merg ai noştri în nord, în regiunile patriei noastre ocupate şi turcii ciprioţi le spun: sunt casele voastre, averile voastre, veniţi să mâncăm, să bem, să discutăm, să ne bucurăm, să râdem… Doar coloniştii sunt cei care spun „nu, sunt ale noastre, nu sunt ale voastre, să plecaţi”.

Turcii ciprioţi şi elinii ciprioţi cum au trăit veacuri de-a rândul paşnic şi fericiţi pot să retrăiască fericiţi. Cred lucrul acesta. Nu este nevoie de aceste abordări, chipurile, ca să se împace cele două popoare. Sunt împăcate. Au spart cuiva nasul toţi acei turci ciprioţi care au venit în regiunile libere? Nu. Au spart elino-ciprioţii care s-au dus în ţinuturile ocupate? Nu. Unde se vede că nu conglăsuim sau că unul nu-l acceptă pe celălalt?

NEKPOΣ ΠEΦTΩ, ΑΛΛΑ TO EYΑΓΓEΛIO ΔEN TO ΠΑTΩ!

ΑΠΟΣΠΑΣΜΑ ΟΜΙΛΙΑΣ ΜΗΤΡΟΠΟΛΙΤΟΥ ΦΛΩΡΙΝΗΣ π. ΑΥΓΟΥΣΤΙΝΟΥ ΚΑΝΤΙΩΤΟΥ 1971

Eγώ δεν είμαι ούτε νομάρχης, ούτε διευθυντής σχολείου, ούτε επιθεωρητής. Eίμαι όμως επίσκοπος. Kαι ως επίσκοπος έχω ένα χώρο.

Δεν εξουσιάζω το σχολείο, ούτε την νομαρχία, ούτε την εισαγγελία. Eξουσιάζω όμως εδώ μέσα. Nεκρός πέφτω και το Eυαγγέλιο δεν το πατώ.
Mε γνωρίζετε πολύ καλά. Δεν ξέρω τί θα κάνης και τί θα πεις, αν εσύ που με ακούς απόψε γελάς.
Δεν με ενδιαφέρει πόσοι θα με σχολειάσουν στα καφενεία και θα πουν: Πάει πάλι ο Kαντιώτης τρελλάθηκε. Αλλά πράγματα ζητά. Zητά οι γυναίκες μας και τα κορίτσια μας να μην φορούν παντελόνια.
Δεν σε υπολογίζω, λέγε ότι θες. Ανοιξε το στόμα σου και πέταξε όσα καβούρια και όσα φίδια θέλεις εναντίον μου. Δεν με ενδιαφέρει. Eγώ σας λέγω ένα πράγμα. Eδώ μέσα στην Eκκλησία δεν θα επιτρέψω καμμιά γυναίκα με παντελόνια.
Tώρα που πλησιάζει το καλοκαίρι και θα αρχίση πάλι η βρωμιά να ξαπλώνεται στην πόλη, δεν θα επιτρέψω εδώ στην εκκλησία καμμιά ασχήμια, κανένα βδέληγμα.
Eσύ κύριε που κοροϊδεύεις τον δεσπότη, αν αυτό το θεωρείς καλό, βγάλε το σακάκι σου και φόρεσε φουστάνια.

Απόσπασμα ομιλίας του Μητροπολίτου Φλωρίνης π. Αυγουστίνου Καντιώτη- Φλώρινα 13-3-1971.

(Ο Μητροπολίτης δείχνει τις θέσεις της Εκκλησίας για το παντελόνι, σε μια εποχή που το παντελόνι πρωτοέμπαινε στην ζωή των γυναικών.  Λέει την αλήθεια, αδιαφορώντας για τα σχόλια και τις ειρωνείες των ανθρώπων).

___________________________

ΑΛΒΑΝΙΚΑ

____________________________

VDES, DHE UNGJILLIN E SHËNJTË NUK E SHKEL ME KËMBË!

NEKPOΣ ΠEΦTΩ, ΑΛΛΑ TO EYΑΓΓEΛIO ΔEN TO ΠΑTΩ

(ΜΕΤΑΦΡΑΣΙ ΣΤΑ ΑΛΒΑΝΙΚΑ)

Nuk jam as kryetar prefekture, as drejtor shkolle, as mbikqyrës.  Por jam episkop.  Dhe si epsikop kam një zonë nën juridiksion.
Nuk kam pushtet në shkolla, as në prefektura, as në prokurori.  Por kam pushtet këtu brenda në Kishë.  Preferoj më mirë të jap jetën time dhe Ungjillin e Shënjtë me këmbë nuk e shkel.  Më njihni fort mirë se kush jam.  Nuk e di se çfarë do të bësh dhe çfarë do të thuash ti që sot më dëgjon dhe ndoshta qesh.  Nuk më ze meraku aspak nëse do të më mbajnë nëpër gojë dhe do më komentojnë nëpër kafenera dhe do të thonë: oh, kaq e pati Kantioti, u çmënd fare.

Kërkoj prej jush disa gjëra.  Kërkoj që gratë tona dhe vashat tona të mos vishen me pantallona.  Nuk më bëhet vonë fare se ç’mendon, thuaj çfarë të duash.  Hape gojën dhe nxirr vrerr, dhe lësho gjarpërinj nga goja sa të duash kundër meje.  Nuk më intereson aspak.  Një gjë po ju them:  KËTU, BRENDA NË KISHË NUK DO TË LEJOJ KURRË GRUA ME PANTALLONA.
Tani që po afron edhe behari, dhe do të fillojë të qarkullojë përsëri qelbësirllëku në mbarë qytetin, nuk do të lejoj në Kishë asnjë pamje të shëmtuar, asnjë pështirësi.
Ti zotëri që tallesh me dhespotin, nëse e konsideron të drejtë dhe të bukur veshjen me pantallona të gruas, atëherë hiqe kostumin dhe vishu me fustan.

Fragment nga fjalimi i +Mitropolitit të Follorinës Avgustin Kantiotit
Follorinë më 13 Mars, 1971

О књизи «Истина о случају владике Артемија»

«Η αλήθεια για την υπόθεση του επισκόπου Artemije»

Tuesday, 20 April 2010

О КЊИЗИ „ИСТИНА О СЛУЧАЈУ ВЛАДИКЕ АРТЕМИЈА“

Недавно се у Крагујевцу, као издање приређивача, појавила књига „Истина о случају владике Артемија“, која обухвата најзначајније текстове о овом великом проблему насталом у Српској Цркви крајем прве деценије 21. века. На једном месту, нашли су се текстови угледних српских свештеника (проте Матеје Матејића, проте Душана Колунџућа), угледних српских интелектуалаца (од Вељка Ђорђевића, преко Косаре Гавриловић, Драгише Бојовића, Бранка Радуна до Слободана Антонића), наших сарадника (г. Владимира Димитријевића, г. Жељка Которанина). Ту су и обраћања и апели, реакције иностране јавности, саопштења владике Атанасија Јевтића, итд. Оглашава се и гоњено монаштво Епархије рашко-призренске. Једном речју: књига је за све оне који желе да се озбиљно суоче с проблемом.

Како сазнајемо, издање се дели бесплатно, а пошто је први тираж већ разграбљен, очекује се ново издање.

Иначе, књигу су приредили мр Зоран Чворовић и мр Соња Спасојевић.

(http://borbazaveru.info/conte

Πρόσφατα, στο Κραγκούγιεβατς, εμφανίστηκε το βιβλίο «Η αλήθεια για την υπόθεση του επισκόπου Artemije, η οποία περιλαμβάνει τα πιο σημαντικά κείμενα γι’ αυτό το μεγάλο προβλήμα που προέκυψε  στην Σερβική Εκκλησία, στο τέλος της πρώτης δεκαετίας του 21ου αιώνα. Συγκεντρώθηκαν τα κείμενα επιφανών Σέρβων ιερέων (проте Матеје Матејића, проте Душана Колунџућа), εξεχόντων διανοουμένων Σέρβων, απο (Βέλικο Djordjevic, μέσω Kosara Gavrilovic Dragiše Bojovića, Μπράνκο Radun να Σλόμπονταν Antonic), τους συνεργάτες μας (κ. Vladimir Dimitrijevic , κ. Zeljka Kotor). Εδώ είναι, συλλογή υπογραφών, προσφυγές, αντιδράσεις των ξένων, δημόσιες δηλώσεις του Επισκόπου Αθανασίου Jevtic, και ούτω καθεξής. Είναι η διαμαρτυρία των διωκομένων μοναχών της Επισκοπής Raska και Πρίζρεν. Με μια λέξη: το βιβλίο είναι για όλους εκείνους που θέλουν να αντιμετωπίσουν σοβαρά το πρόβλημα.

Η πρώτη έκδοση του βιβλίου εξαντλήθηκε και αναμένεται β΄ έκδοση

Συντάχθηκε από τον κ. Zoran Čvorović και MA Sonja Spasojevic.

To βιβλίο είναι χρήσιμο για κάθε  ορθόδοξο Σέρβο, αλλά και για κάθε ορθόδοξο χριστιανό που γνωρίζει Σερβικά.