ΠΩΣ ΘΑ ΚΑΘΑΡΘΗ Η ΣΥΝΕΙΔΗΣΙΣ; (КАКО ЋЕ СЕ ОЧИСТИТИ САВЕСТ?)
Απρ 2nd, 2011 | 
Filed under: Cрпски језик, Xαιρετισμοι της Παναγιας
Ἀκάθιστος Ὕμνος
Παρασκευὴ 8 Ἀπριλίου 2011
ΠΩΣ ΘΑ ΚΑΘΑΡΘΗ Η ΣΥΝΕΙΔΗΣΙΣ;
«Χαῖρε, λουτὴρ ἐκπλύνων συνείδησιν» (Ἀκάθ. ὕμν. Φ5α΄ )
Απόψε, ἀγαπητοί μου, στοὺς ναοὺς τῆς Ὀρθοδοξίας μας ψάλλεται ὁλόκληρος ὁ Ἀκάθιστος ὕμνος, τὸ ἐμπνευσμένο ποιητικὸ ἀριστούργημα τοῦ Βυζαντίου ποὺ διαρκεῖ αἰῶνες τώρα καὶ ἀποτελεῖ ἐπανάληψι τοῦ πρώτου ἐκείνου χαιρετισμοῦ ποὺ εἶπε ὁ ἄγγελος στὴν ὑπεραγία Θεοτόκο(Λουκ. 1,28)· αὐτὸν ἐπαναλαμβάνει ἐδῶ 144 φορές, κ᾽ εἶ νε ἔκφρασι εὐγνωμοσύνης τῶν ὀρθοδόξων Ἑλλήνων στὴν Παναγία, ποὺ σὲ δύσκολες στιγμὲς ἔγινε ἡ ὑπέρμαχος Στρατηγὸς τοῦ γένους μας.
Ἀπόψε, μὲ τὴ βοήθεια τοῦ Θεοῦ, θὰ ἐξηγήσουμε τὸ «Χαῖρε, λουτὴρ ἐκπλύνων συνείδησιν»(Ἀκάθ. ὕμν. Φ5α΄). Ὁμιλεῖ περὶ συνειδήσεως. Δύσκολο τὸ θέμα· θὰ προσπαθήσω νὰ τὸ ἐξηγήσω μὲ ἁπλᾶ λόγια.
* * *
Ὅλοι ἔχουμε ἀ κούσει περὶ συνειδήσεως, ποὺ εἶνε ἕνα μυστηριῶδες φαινόμενο. Ἡ συνείδησις, ὅπως λένε οἱ εἰδικοί, εἶνε δύο εἰδῶν· ψυχολογικὴ καὶ ἠθική. Τί θὰ πῇ ψυχολογικὴ συνείδησι. Εἶνε ἡ ἰδέα ἡ σαφὴς γνῶσις ποὺ ἔχει ὁ ἄνθρωπος μέσῳ τῶν αἰσθήσεών του ἀφ᾽ ἑνὸς μὲν γιὰ τὸν κόσμο ποὺ τὸν περιβάλλει, καὶ ἀφ᾽ ἑτέρου γιὰ τὸν ἴδιο τὸν ἑ αυτό του. Διὰ μέσου τοῦ νοῦ – τῆς σκέψεώς μας ἔχουμε γνῶσι ὅτι ἐμεῖς ὑπάρχουμε κι ὅτι ὁ καθένας ἀπὸ μᾶς εἶνε μοναδικὸς καὶ ἀνεπανάληπτος. Προσέξτε το αὐτό· πάνω στὸν πλανήτη αὐτὸν εἶσαι σὺ καὶ ὄχι ἄλλος, εἶσαι αὐτὸς καὶ δὲν εἶ σαι ἄλλος· εἶσαι ὁ Ἀνδρέας, εἶσαι ὁ Κώστας, εἶσαι ὁ Δημήτρης· εἶσαι ἡ Βαρβάρα, εἶσαι ἡ Κατερίνα, εἶσαι ἡ Εἰρήνη. Διὰ τῆς συνειδήσεως αὐτῆς λαμβάνουμε γνῶσι τοῦ ἑαυτοῦ μας. Αὐτὸ ὀνομάζεται αὐτογνωσία. Καὶ αὐτο γνωσία ἔχουν οἱ ἄνθρωποι. Ἐπισκέφθηκα στὸ νοσοκομεῖο «Εὐαγγελισμὸς» ἕνα πρόσωπο πολὺ προσφιλὲς σ᾽ ἐμένα, ἀλλὰ τὸν βρῆκα στὸ τέλος· ἦ ταν σὲ κῶμα πλέον καὶ μόνο ἀνέπνεε· τοῦ μιλοῦσα – τοῦ φώναζα δυνατά, δὲν καταλάβαινε. Μοῦ λέει ὁ γιατρός· Ἔχασε τὴν συνειδητότητα, τὴν ἐπαφὴ μὲ τὸ περιβάλλον. Ἐνῷ ὁ ὑγιὴς ἄνθρωπος, μὲ μιὰ καρφίτσα νὰ τὸν κεντήσῃς, αἰσθάνεται, ἔχει αἴσθησι.
Αὐτὸ λοιπὸν λέγεται συνείδησις ψυχολογικῶς· ἡ ἐπίγνωσις ἀφ᾽ ἑνὸς μὲν τοῦ ἑαυτοῦ μας καὶ ἀφ᾽ ἑτέρου τοῦ κόσμου γύρω μας.
Ἀλλὰ ἐγὼ δὲν θὰ σᾶς πῶ γιὰ τὴ συνείδησι μὲ ψυχολογικὴ ἔννοια· θὰ πῶ λίγα λόγια γιὰ τὴ συνείδησι μὲ ἔννοια ἠθική. Ὑπὸ τὴν ἔννοια αὐτὴ συνείδησις εἶνε ἡ μυστικὴ ἱκανότης ποὺ ἔχει κάθε ἄνθρωπος, ἄντρας γυναίκα ἢ παιδί, ὁπουδήποτε καὶ ἂν κατοικῇ, σὲ ὁποιαδήποτε ἐποχὴ καὶ ἂν ζῇ, σὲ ὅποια τάξι καὶ ἐπίπεδο καὶ ἂν ἀνήκῃ, ἡ ἱκανότης μὲ τὴν ὁποία διακρίνει ποιό εἶνε καλὸ καὶ ποιό εἶνε κακό. Καὶ ὁ πιὸ ἀγράμματος νὰ εἶσαι ―δὲν εἶνε ἀνάγκη νὰ πᾷς σὲ σχολεῖα ἢ κατηχητικὰ ἢ θεολογικὲς σχολές― μέσα στὰ βάθη τῆς καρδιᾶς σου ἀκοῦς μιὰ φωνή· Αὐτὸ εἶνε καλό – νὰ τὸ κάνῃς! αὐτὸ εἶνε κακό – νὰ μὴν τὸ κάνῃς! Καὶ τὴν ἀκοῦς ἰσχυρά. Γίνεται πάλη, φοβερὴ πάλη, μέσ᾽ στὴν ψυχή· Νὰ τὸ κάνω; –νὰ μὴν τὸ κάνω;… Τέλος ὑποχωρεῖς καὶ κάνεις τὴν ἁμαρτία. Πρὸς στιγμὴν αἰσθάνεσαι μιὰ γλύκα. Καὶ μετὰ τὴ στιγμιαία αὐτὴ ἡδονή, τὸ «κεράτιον»αὐτό –γιὰ νὰ θυμηθοῦμε τὴν παραβολὴ τοῦ ἀσώτου(Λουκ. 15,16), ὤ τί καμίνι ἔχεις μέσα σου! Φωνάζει καὶ ὠρύεται ἡ συνείδησι καὶ σὲ κατηγορεῖ. Ἐὰν ὅμως δὲν ὑποκύψῃς ἀλλὰ πῇς ἕνα ὄχι καὶ δὲν ἀφήσῃς τὸ κακὸ νὰ κυριαρχήσῃ ἐπάνω σου ἀλλὰ κρατήσῃς τὸν ἑαυτό σου ἁγνὸ καὶ καθαρό, τότε αἰσθάνεσαι στὴν ψυχή σου μεγάλη χαρὰ καὶ ἀγαλλίασι, ἀκοῦς φωνὲς ἀγγέλων καὶ ἀρχαγγέλων, νιώθεις εὐτυχισμένος, ἔστω κι ἂν κάθεσαι σὲ μιὰ καλύβα, ἔστω κι ἂν εἶσαι στὴ φυλακὴ γιὰ τὴν ἀλήθεια τοῦ εὐαγγελίου. Μεγάλο πρᾶγμα ἡ συνείδησις. Ὁ ἀπόστο-
λος Παῦλος ἔλεγε· «ἔχω ἀγαθὴ συνείδησι»(βλ. Πράξ. 23,1· 24,16. Β΄ Τιμ. 1,3. Ἑβρ. 13,8). Οἱ ἅγιοι εἶχαν ἀγαθὴ συνείδησι· τὴν ἀπέκτησαν μὲ κόπο καὶ μόχθο καὶ διὰ τοῦ αἵματος τοῦ Ἰησοῦ Χριστοῦ.
Σᾶς κέντησε σκορπιός; Ἐμένα μὲ κέντησε. Ἂν σᾶς κεντήσῃ, ὁ πόνος εἶνε φοβερός. Ἀλλὰ προτιμότερο νὰ σὲ κεντήσῃ σκορπιός, λέει ὁ ἱερὸς Χρυσόστομος, παρὰ νὰ σὲ κεντήσῃ ἡ συνείδησι. Γιὰ νὰ δῆτε τί φοβερὸ πρᾶγμα εἶνε οἱ τύψειςτῆς συνειδήσεως, ἀναφέρω δύο παραδείγματα. Τὸ ἕνα εἶνε ὁ Κάιν, ὁ γυιὸς τοῦ
Ἀδὰμ καὶ τῆς Εὔας, ποὺ φθόνησε τόσο πολὺ τὸν ἀθῷο ἀδελφό του τὸν Ἄβελ, ὥστε στὸν ἔβγαλε στὸν κάμπο, μακριὰ ἀπὸ ἀνθρώπινο μάτι, κ᾽ ἐκεῖ τὸν σκότωσε· καὶ μετὰ ἦταν δυστυχισμένος, ἔτρεμε σὰν τὰ φύλλα στὸ δάσος καὶ ἄκουγε φωνή· «Κάιν Κάιν, ποῦ εἶνε ὁ ἀδελφός σου;»(βλ. Γέν. 4,12-14,9). Ἡ τιμωρία του ἦταν νὰ ἐλέγχεται ἀπὸ αὐτὴ τὴ φωνὴ ὣς τὸ τέλος τῆς ζωῆς του.
Τὸ ἄλλο παράδειγμα τὸ ἀναφέρει ὁ Ἠλίας Μηνιάτης. Στὰ χρόνια τοῦ Βυζαντίου, λέει, ὁ βασιλεὺς Κώνσταςεἶχε ἕνα καλὸ ἀδελφό. Τὸν ὑπωψιάστηκε ὅμως ὅτι θέλει νὰ τοῦ ἁρπάξῃ τὸ θρόνο καὶ τὸν σκότωσε, ὅπως ὁ Ἡρῴδης τὰ νήπια. Ἡσύχασε; Κάθε ἄλλο. Πήγαινε νὰ κοιμηθῇ καὶ ἔβλεπε τρομακτικὸ ὅραμα, τὸν ἀδελφό του νὰ κρατάῃ ποτήρι γεμᾶτο αἷμα ποὺ ἄχνιζε καὶ νὰ τοῦ λέῃ· Ἀδελφέ, «πίε τὸ αἷμα τοῦ ἀδελφοῦ σου», πιὲς τὸ αἷμα τοῦ ἀδερφοῦ σου!
Ἡ συνείδησις εἶνε φωνὴ τοῦ Θεοῦ. Ἕνας μεγάλος Γερμανὸς φιλόσοφος εἶπε· Δύο πράγματα μὲ πείθουν ὅτι ὑπάρχει Θεός· τὸ ἕνα εἶ νε τὰ ἄστρα τοῦ οὐρανοῦ («Οἱ οὐρανοὶ διηγοῦνται δόξαν Θεοῦ…»–Ψαλμ. 18,2) καὶ τὸ ἄλλο ἡ φωνὴ τῆς συνειδήσεως. Ποιός φύτεψε στὰ στήθη ὅλων τῶν ἀνθρώπων τὴ συνείδησι; Μία
ἡ ἀπάντησις· ὁ Θεός.
* * *
Ποιός δὲν αἰσθάνθηκετοὺς ἐλέγχους τῆς συνειδήσεως; Ἕνας μόνο εἶνε ἀναμάρτητος· «εἷς ἅγιος, εἷς Κύρι ος, Ἰησοῦς Χριστός, εἰς δόξαν Θεοῦ Πατρός· ἀμήν»(Φιλ. 2,11 καὶ θ. Λειτ.). Ὅλοι οἱ ἄνθρωποι εἴμαστε ἁμαρτωλοί. Οἱ ἀρχαῖοι Ἕλληνες εἶχαν προσωποποιήσει τὴ συνείδησι· φαντάζονταν τὶς τύψεις ὡς τιμωρητικὲς θεότητες, τὶς Ἐρινύες ποὺ λένε οἱ τραγικοί· πίστευαν ὅτι κάθε φορὰ ποὺ ἁμαρτάνει ὁ ἄνθρωπος κάτι ἄγριες γυναῖκες τὸν κυνηγοῦν ἀπηνῶς καὶ δὲ βρίσκει ἡσυχία. Γιὰ τὶς τύψεις ὁμιλεῖ καὶ ὁ Ἄγγλος ποιητὴς Σαίξπηρ. Λέει, ὅτι κάποιος διέπραξε φόνο κι ἀπὸ τὸ αἷμα τοῦ θύματος λέρωσε τὸ δάχτυλό του· καὶ αἰσθάνθηκε τόση ἐνοχή, ποὺ τό ᾽πλενε τό ᾽πλενε τό ᾽πλενε…
Καὶ λέει ὁ Σαίξπηρ· Κι ἂν πλύνῃς τὸ κορμὶ ἀκόμη καὶ μὲ τὰ νερὰ τοῦ Τάμεσι (εἶνε ὁ μεγάλος ποταμὸς ποὺ διασχίζει τὸ Λονδῖνο), δὲν θὰ ἐξαλείψῃς τὴν ἐνοχὴ ἀπ᾽ τὴν ψυχή. Καὶ ὁ Πιλᾶτος πλύθηκε καὶ εἶπε «Ἀθῷός εἰμι ἀπὸ τοῦ αἵματος τοῦ δικαίου τούτου»(Ματθ. 27,24), ἀλλὰ μέσα του αἰσθανόταν τόση ἐνοχὴ ποὺ τελικὰ αὐτοκτόνησε.
Ὑπάρχουν ἀσφαλῶς καὶ ἄνθρωποι ἀ συνείδητοι, ποὺ πνίγουν τὴ φωνὴ τῆς συνειδήσεως· δὲν ἀπευθύνομαι σ᾽ αὐτούς, ἀπευθύνομαι σὲ
ὀρθοδόξους Χριστιανούς, ποὺ δὲν ἔχασαν τὴν εὐαισθησία, ἀλλὰ νιώθουν τὸν ἔλεγχο καὶ ρωτοῦν· Πῶς θὰ ξεπλύνουμε τὴν ἐνοχή, πῶς θὰ εἰρηνεύσουμε τὴ συνείδησι, πῶς θὰ βροῦμε τὴ γαλήνη; Ὑπάρχει τρόπος, ὑπάρχει μέσον;
* * *
Ὑπάρχει, ἀγαπητοί μου. Ἕνα μᾶς καθαρίζει. Ποιό; «Τὸ αἷμα Ἰησοῦ Χριστοῦ»(Α΄ Ἰω. 1,7). Ἂν ὁ ἄνθρωπος μποροῦσε μόνος του ν᾽ ἀπαλλάξῃ τὴ συνείδησι ἀπὸ τὸ ῥύπο, δὲν θὰ ἐρχόταν ὁ Χριστός. Μόνοι μας δὲν μποροῦμε νὰ καθαριστοῦμε. Καὶ ἑκατὸ χρόνια νὰ ἀσκητεύῃς στὸ Ἅγιο Ὄρος μὲ κομποσχοίνια καὶ μετάνοιες, δὲν ἐξαλείφεις οὔτε τὴν πιὸ μικρὴ ἁμαρτία.
Δὲν ὑποτιμοῦμε τὴν ἀξία τῶν μέσων αὐτῶν, ποὺ καλλιεργοῦν τὴ μετάνοια καὶ ἑλκύουν τὴ θεία χάρι, ἀλλὰ κηρύττοντας ἁγνὸ τὸ εὐαγγέλιο τοῦ Χριστοῦ λέμε, ὅτι ἡ κάθαρσις καὶ λύτρωσίς μας ἔγινε μὲ τὸ τίμιο αἷμα τοῦ «ἀμώμου καὶ ἀσπίλου ἀμνοῦ –Χριστοῦ»(Α΄ Πέτρ. 1,19).
Ὤ τὸ αἷμα τοῦ Χριστοῦ, ὁ ὁποῖος ἐνανθρώπησε καὶ σταυρώθηκε καὶ σήκωσε στοὺς ὤμους του «τὴν ἁμαρτίαν τοῦ κόσμου»(Ἰω. 1,29) καὶ ἔγινε «κατάρα»καὶ «ἁμαρτία»(βλ. Γαλ. 3,13. Β΄ Κορ. 5,21) γιὰ νὰ μᾶς λυτρώσῃ! «Πίετε ἐξ αὐτοῦ πάντες»(Ματθ. 26,27). Μιὰ σταγόνα ἀπὸ τὸ αἷμα τοῦ Χριστοῦ, ποὺ ἔπεσε ἀπὸ τὸ σταυρό, γίνεται Ἰορδάνης ποταμὸς καὶ πλένει ὅλα τὰ ἁμαρτήματά μας.
Τὴν θεμελιώδη αὐτὴ ἀλήθεια ἔχει ὑπ᾽ ὄψιν ὁ ποιητὴς τοῦ Ἀκαθίστου ὅταν λέῃ στὴν Παναγία «Χαῖρε, λουτὴρ ἐκπλύνων συνείδησιν». Διότι ἐκείνη ἔγινε τὸ ὄργανο γιὰ νὰ συντελεσθῇ ἡ λύτρωσίς μας, ἐκείνη βοήθησε νὰ καθαρθῇ ἡ συνείδησί μας ἀπὸ τὴν ἀκαθαρσία. Γι᾽ αὐτό, ὅπως φροντίζουμε τὴν καθαριότητα τοῦ σπιτιοῦ καὶ τῶν ἐνδυμάτων μας, ἔτσι ἂς σπεύσουμε στὸν λουτῆρα τῆς μετανοίας. Στὸ πλυντήριο τὰ ἄπλυτά μας! Ὅλοι νὰ ἐξομολογηθοῦμε. Καὶ τότε θὰ ποῦμε κ᾽ ἐμεῖς στὴν Παναγία· «Χαῖρε, λουτὴρ ἐκπλύνων συνείδησιν».
Εἴθε, ἀγαπητοί μου, διὰ πρεσβειῶν τῆς ὑπεραγίας Θεοτόκου, νὰ ἑτοιμασθοῦμε γιὰ τὸ Πάσχα καὶ νὰ ποῦμε κ᾽ ἐμεῖς· «Τὴν ἀνάστασίν σου, Χριστὲ Σωτήρ, ἄγγελοι ὑμνοῦσιν ἐν οὐρανοῖς, καὶ ἡμᾶς τοὺς ἐπὶ γῆς καταξίωσον ἐν καθαρᾷ καρδίᾳ σὲ δοξάζειν»(Κυρ. Πάσχα)· ἀμήν.
(†) ἐπίσκοπος Αὐγουστῖνος
Ἀπομαγνητοφωνημένη ὁμιλία του Μητροπολίτου Φλωρίνης π. Αυγουστίνου ἡ ὁποία ἔγινε στὸν ἱ. ναὸ Ἁγ. Παντελεήμονος Φλωρίνηςτὴν 14-4-1989
________________
ΣΕΡΒΙΚΑ
__________________
АКАТИСТ ПРЕСВЕТОЈ БОГОРОДИЦИ
КАКО ЋЕ СЕ ОЧИСТИТИ САВЕСТ?
«Радуј се Умивалиште које умиваш савест! » (Акатист Пресветој Богородици)
Вечерас, драги моји, у храмовима нашег Православља се поје цео Акатист Пресветој Богородици, то предивно музичко дело Византије које траје већ вековима и сачињава се од понављања оног првог Акатиста који је изрекао анђеo Пресветој Богомајци (Лука 1,28); то се овде понавља 144 пута и то је израз захвалности православних Грка Богомајци која је у тешким тренутцима била Воизбрана Војвода нашега рода. Вечерас, уз помоћ Божију, ћемо објаснити следеће: «Радуј се Умивалиште које умиваш савест! » (Акатист Пресветој Богородици). Овде се говори о савести. Тешка је то тема, покушаћемо то све објаснити са једноставним речима.
* * *
Сви ми смо чули о савести, која је један тајанствени феномен. Стручњаци нам говоре да постоје две врсте свести: психолошка и морална свест. Шта то значи «психолошка свест»? То је спознаја или јасно знање које има човек у својим осетилима, са једне стране за свет који га окружује, а са друге стране за самог себе. Кроз свест – наше мисли – имамо осећај да ми постојимо и да је свако од нас јединствен и непоновљив. Пазите на ово, на овој планети си само ти, а не неко други, само ти и нико други. Ти си Андреј, Коста, Димитрије, Варвара,Катарина, Ирини. Кроз ту свест добијамо спознају о себи. То се назива самопознање. А то познавање имају људи. Посетио сам у болници «Евангелизам» једну мени веома драгу особу, међутим нашао сам га на крају, био је већ у коми и није више дисао. Говорио сам му, викао гласно, није ме прeпознао. Тада ми је рекао лекар: «Изгубио је свест, додир са окружењем». То се, дакле, назива психолошком свешћу: спознаја себе и спознаја света око нас.
Овде вам нећу говорити о савести као психолошком појму, говорићу вам са мало речи о моралној савести. Под тим појмом савест је тајна способност коју има сваки човек – мушкарац, жена или дете, било где и у којем времену да живи, којој класи или роду да припада, има способност са којом разликује шта је добро, а шта је лоше. И најнеписменији да си – није потребно да идеш у велике црквене или теолошке школе – у дубини свога срца чујеш један глас. То је добро – то да чиниш! То није добро – то немој чинити! И то све чујеш гласно. Настаје велика борба у души. Да ли да то учиним? Да ли да то не учиним?… На крају ипак попушташ и грешиш. На тренутак осећаш неку слаткоћу. А после те тренутачне сласти, осетићеш “гадост”, да се присетимо приче о блудном сину (Лука 16,15), оно што си учинио остаје у теби! Виче и напада савест и оптужује те. Ако ли не попустиш већ кажеш не, и не допустиш да зло овлада тобом већ себе одржиш чедним и чистим, тада осећаш у својој души велику радост и весеље, чујеш гласове анђела и арханђела, осећаш се срећним, иако седиш у једној колиби, иако си у затвору због истине јеванђељске. Веома је важна савест. Апостол Павле је говорио «Имам добру савест.»(ви. Дела. 23,1· 24,16. Б Тим. 1,3. Јев. 13,8).Светитељи су имали добру савест, задобили су је трудом и муком, те кроз крв Исуса Христа. Да ли вас је некада убола шкорпија? Мене јесте. Ако вас убоде, бол је страшна. Боље је да те убоде шкорпија, каже нам Свети Златоуст, него да те убоде савест. Само да видите каква страшна ствар је грижа савести, наводим вам два примера. Један пример је Каин, син Адама и Еве, који је завидео толико свом недужном брату Авељу, тако да га је одвео далеко у неко шипражје, далеко од људских очију и тамо га је убио, а после тога је био несрећан, дрхтао је као лист у шуми и чуо је глас: «Каине, Каине где је твој брат? »(види. Постање. 4,12-14,9). Казна његова је била да се опомиње од тога гласа до краја свога живота. Други пример наводи Илија Миниат. У време Византије, каже, цар Конста је имао једног доброг брата. Посумњао је да му он жели преузети трон и убио га је, као Ирод одојчад. Да ли се умирио? Све друго, само се није смирио. Одлазио је да спава и често је виђао застрашујући призор, видео је свога брата да држи чашу пуну крви која испарава и да му говори: «Брате, попиј крв свога брата»! Савест је глас Божији. Један велики философ Немац је рекао: «Две ствари ме уверавају да постоји Бог: једна су звезде небеске («Небеса казују славу Божију…»(Псалм. 18,1), а друга је глас савести.» Ко је усадио у груди свих људи савест? Само је један одговор: Бог.
* * *
Ко није осетио контролу савести? Само је један безгрешан: «Један је Свет, један Господ Исус Христос у славу Бога Оца. Амин.»(Фил. 2,11 и бож. лит.). Сви ми људи смо грешни. Стари Грци су оликовели савести, замишљали су грижњу савести као божанства која кажњавају, веровали су да сваки пут када човек греши, да га гоне неке дивље жене (Ирвије) и да не проналази мира. За грижу савести говори и енглески песник Шекспир. Каже да је неко извршио убиство и од крви жртве је умрљао свој прст, осетио је толику кривицу да га је прао, прао и прао… И Шекспир говори: «И да опереш своје тело са свом водом реке Темзе ( која је једна велика рекао која дели Лондон), нећеш сапрати кривицу из душе.» И Пилат се опрао и рекао: «Ја сам невин у крви овога праведника» (Матеј. 27,24), али је у себи осетио такву кривицу, да је на крају извршио самоубиство. Сигурно је и да постоје несавесни људи, који гуше глас савести. Не обраћам се сада њима, обраћам се православним хришћанима који нису изгубили осећај, већ осећају контролу савести и питају: Како да оперемо кривицу, како да умиримо савест, како ћемо наћи мир? Да ли постоји начин, да ли постоји средство?
* * *
Постоји, драги моји. Само једно нас чисти. Шта? «Крв Исуса Христа» (А. Јов. 1,7). Када би човек могао сам да ослободи савест од нечистоће, не би долазио Христос. Сами не можемо да се очистимо. И сто година да се подвизаваш на Свегој гори са бројаницама и метанијама (поклонима), нећеш очистити ни најмањи грех. Не ниподаштавамо вредност тих средстава, која потпомажу покајање и привлаче божанску благодат, али проповедајући чедно Јеванђење Христово кажемо да је наше очишћење и наше избављење дошло часно «скупоценом крвљу Христа, као Јагњета непорочног и безазленог» (А. Пет. 1,19). Крв Христова, који се очовечио и разапео, па понео на својим леђима «грехе света» (Јов. 1,29) и постао је «проклетство» и «грех» (ви. Гал. 3,13. Б Кор. 5,21) да нас избави! «Пијте из ње сви» ( Мат. 26,27). Једна кап Христове крви, која је пала са крста, постаје река Јордан која пере сва наша сагрешења. Ову основну истину је знао и песник Акатиста када говори Пресветој: «Радуј се Умивалиште које умиваш савест! ». Зато што је Она постала инструмент да би се извршило наше избављење, Она је помогла да се очисти наша савест од нечистоће. Зато, као што се бринемо за чистоћу куће и све своје одеће, тако исто и да прибегнемо умивалишту покајања. У машину све наше нечистоће! Сви да се исповедимо. И тада ћемо и ми рећи Пресветој: «Радуј се Умивалиште које умиваш савест!». Да се и ми, драги моји, молитвама Пресвете Богомајке спремимо да дочекамо Пасху и да кажемо: Васкрсење Твоје Христе Спасе, анђели певају на небесима, и нас на земљи удостоји, да чистим срцем, Тебе славимо. (Васкршњи Канон).
(†) ἐπίσκοπος Αὐγουστῖνος
Снимљени говор Митрополита Флорине о. Августина у храму Св. Пантелејмона у Флорини
14-4-1989
Add A Comment
You must be logged in to post a comment.