Трула јабука…

(Το σάπιο μήλο)

Драга моја децо, желим да вам дам један савет. Верујем да га нећете презрети. Верујем да ћете га послушати пажљиво и да ћете дати све од себе да га испуните. А, испуњавајући овај савет, уверићете се колико сам у праву.

Ви треба да ме послушате. Не само зато што сам ваш епископ и што имам свету дужност да поучавам и саветујем све, без изузетка, од најмањег до највећег по старости, већ и стога што сам старији и што носим на својим леђима толике године: много сам проживео, много сам искушења и невоља прошао, видео сам и чуо доста тога. Немојте, дакле, презрети, савет једног старог епископа.

Када сам био ваших година и ја сам ишао у гимназију и пуно сам читао. Читајући, умом ми је пролазила помисао да знам много више од тамо неког неписменог старца из мога села. Међутим, када сам за празнике отишао у моје село и говорио о свему што сам прочитао у књигама, један старац, који ме је слушао, увидео је моју горду помисао те ми рече:

– Дете моје, драго ми је што видим да читаш књиге и напредујеш у школи. Твој напредак нам причињава велику радост. Али припази да се не погордиш. Јер, ма колико ти научио у школама и на факултетима, то је веома мало и небитно пред узвишеним знањем. Кажеш да читаш књиге и можда себе сматраш великим зналцем и поносиш се тиме. Но једну књигу, по свој прилици, још ниси отворио. Ниси прочитао ни њену прву страну. Ако почнеш да читаш ту књигу, много ћеш се поучити, много ће ти користити…

На моје питање, која је то књига коју још нисам прочитао, тај старац ми је рекао:

– То је, дете моје, књига живота. Живот који смо проживели ми старци, са свим оним што смо видели и чули, јесте књига која учи. Зато послушај и нас старце у ономе што те саветујемо…

О, књиго живота! У њој је похрањено искуство, које своје поуке дубоко у срце усађује.

***

А сада, пре него што вам дам драгоцени савет, испричаћу вам једну анегдоту, која је повезана са њим.

… Било једном једно паметно дете. Ишла су му слова. Био је први у свему. Његов отац, сиромашни сељак, видећи напредак свога детета, одлучио је да дете, чим заврши основну школу, пошаље у гимназију. У то време било је веома мало гимназија, а она у коју би послао своје дете била је веома далеко, у престоници округа. Дете се уписало у гимназију и у првој години је био најбољи у свему па и у владању. Био је радост наставника и очев понос.

Међутим, у другој години дете је кренуло странпутицом. Његове оцене су почеле да падају. Од најбољег, умало да спадне на последњег и изгуби целу годину. Шта се догодило?

Дете се у граду, у којем је живело, уплело у лоше друштво. Деца која нису волела школу и која су бежала са наставе и шетала тамо-амо, те се скупљала на осамљеним местима, пушећи и чинићи друге гадости, таква деца су му се приближила. У почетку им се супротставио. Међутим, ускоро је клонуо и постао члан дружине. Где је сад школа? Где су сад предмети? Где је сад учење? Дете је лутало ноћима са другом децом, па ујутро није могло, као пре, да се пробуди и учи. Тако неначитан, ишао је у школу, и као што је било за очекивати, када га је наставник прозивао, није ништа знао. Први је постао последњи!

Дететов отац је сазнао за све то и ожалостио се. Одлучио је да га поучи на следећи начин. У дворишту њихове куће била је посађена јабука. Када је воћка сазрела, отац је узео једну корпу, напунио је најлепшим плодовима и послао је своме чеду. Дете је дошло на станицу и радосно преузело корпу са јабукама. Међутим, отворивши је, изненадио се видећи да су све јабуке труле. Писао је оцу, пожаливши се. Отац му је одговорио:

– Дете моје, примио сам твоје писмо. Жалиш се што су све јабуке труле. Знај, да сам ја са воћке узбрао најбоље плодове и ставио их у корпу. Ниједна јабука није била оштећена. Све су биле здраве. Али пре него што сам затворио корпу, ставио сам у средину једну трулу јабуку. То сам учинио намерно. Знао сам, док јабуке стигну на своје одредиште, да ће трула јабука покварити и све остале воћке. То се и догодило. И сада ми се жалиш. То ће се и теби догодити, ако наставиш да се дружиш са лошом децом. Преузећеш њихове мане и пакост. И ти ћеш иструлити, као и јабуке, и постати не само бескористан човек, већ и штетан. Дете моје, послушај мој савет: удаљи се од лошег друштва, пре него пропаднеш!

***

Тај савет, који је дао отац своме сину, дајем и ја свим ученицима и ученицама веронауке.

Децо моја, припазите добро! Немојте се дружити са децом која не воле Христа, никада не иду у цркву, говоре ружне речи и раде ружне ствари. Далеко да сте од такве деце! Једно такво лоше и изопачено дете јесте трула јабука. Може пренети злоћу и покварити у многочему и осталу децу.

Немојте презрети овај мој савет. Многа деца и омладинци су уништени, јер нису пазили на своје друштво и пријатеље. Када сам био ученик гимназије, догодио се један немио догађај, који ми је остао у сећању. Један одличан ђак, скупоцено дете добре породице, нестао је. Узалуд су несрећни родитељи претраживали сва острва и све луке. Нису га пронашли. Шта се догодило? Пао је у лоше друштво, које га је уништило.

Лоша друштва могу да униште и најбоље карактере. То што су говорили наши стари преци, преносећи нам из искуства, у то нас уверава и реч Божија. Отворите Нови завет и у Првој посланици Корићанима, глава 15, стих 33. пронађите ту изреку.

***

Драга моја децо, пазите се добро у дружењу са другом децом. Као што се уклањате од особе која је погођена заразном болешћу, бојећи се да се и сами не разболите, тако избегавајте и ону децу, која су скренула са пута Божијег и ходају стазом непомјаника, говорећи и чинећи ствари недоличне за једног хришћанина. Даље од такве деце! Тражите пријатеље у хришћанским круговима. Послушајте мој очински савет и нећете се никада покајати.

Са пуно љубави

ваш духовни отац

Γράμμα που έστειλε ο Μητροπολίτου Φλωρίνης π. Αυγουστίνος Καντιώτης σε μαθητάς του κατηχητικού σχολείου, μεταφρασμένο στα Σέρβικα. (“Βόσκε τα αρνία μου”, σελ. 28)

Сабор Светог Јована Крститеља
(7/20 Јануар)

БОЖАНСТВО ХРИСТОВО ПОСВЕДОЧЕНО ОД ЈОВАНА

«И ја сам видео и засведочио да је он Син Божији» (Јова. 1,34

Данас је, драги моји, празник светог Јована  Претече и Крститеља. Са овим празником, затворен је циклус који се назива Дванаестодневница, улазимо поново у нормалан ток.

* * *

Ко је био Јован Претеча? Није био обичан човек, као сви ми. Он је био посебна личност, један посебан пољски цвет, веома редак. Био је посвећен «још у утроби матере своје» (Лука. 1,15). Рођен је чудом из неродне утробе Јелисаветине. Није познао свет. Још у малој доби отишао је у пустињу недалеко од Јордана и тамо је остао. Живео је потпуно посвећен подвигу, тешком, као пример свима нама данашњим Хришћанима, који живимо толико далеко од онога што прописује Еванђеље. Одело његово била је једна хаљина од камиље длаке. Храна његова су били «дивљи мед » и «скакавци» (Мат. 3,4). Други говоре да су «скакавци» врхови дивљих трава, признато тумачење је да се ради о познатим инсектима у тим крајевима, које до данас бедуини суше, као ми што сушимо паприке, и тако једемо. Кревет његов је био од трски из реке. Пиће његово није било вино или неко друго алкохолно пиће, него вода Јордана. Кров му је било небо. Друштво су му биле дивље звери. За рад је имао молитву. А књига коју је изучавао је била природа распрострањена пред њим, Јордан, пустиња, звезде…

Тридесет и више година је тамо проживео Јован. Затим је добио заповест да напусти пустињу и да постави амвон на обали Јордана. Тамо је започео ватрену проповед, која је сатворена у једној речи, речи, коју када би човечанство осетило, променило би заиста свој живот. Сви траже промену. Промена, промена! кажу. Та промена о којој говоре дипломате, политичари, мали и велики, је нозбиљна и површна. Истинску промену, промену коју прижељкујемо у свим човечанским стварима – то је жеља свечовечанска-, то је оно што препоручује Јован Претеча у Еванђељу. То је промена из корена и издражава се са једном речју «Покајте се» (Мат. 3,2). Покајање, дакле, из корена, из дубине нашег срца да се промени наш ум, да учинимо преокрет од 180 степени, да се вратимо основи, нашем корену, Богу. «Покајте се» каже Јован, јер се приближило Царство небеско. «Покајте се», јер се повећава гнев Божији, спреман је и «свако дрво које не рађа добра рода, сијече се и у огањ баца» (Мат. 3,2,10). Јован је био светао, будан. Реч његова, живот његов, његов подвижнички лик су као магнет привлачили мноштво и Јордан се испунио људима. Долазили су му млади мушкарци и жене, војници, цариници,књижевници и фарисеји. Мали и велики су се окупљали око њега. Јован их је поучавао. Они који су примали његове речи, покајали су се заиста и улазили су у воду и тамо, као што је било, исповедали су се. Тако су добијали крштење Јованово.

* * *

У том мноштву што је тамо долазило, дошао је и један човек без круне на глави, без обележја, као један од многих. Међутим није био један од многих, то је био један и јединствен , то је био Христос. Нико га није познао чак ни Јован (види Јов. 1,31). Иако су били први братанци, нису се никада пре сусрели. Један је живео од малена у пустињи а други у свету. Кренули су на два супротна пута, један пут осаме а други пут суживота. Један је био подвижник а други друштвено биће. Пример да се не спашавају само подвижници већ и људи који живе у свету. Сада се сусрећу на обали Јордана као странци. Јован када је видео натприродне појаве, схватио је да је то Христос.
Када му је Исус затражио да га крсти, он је осетио нелагодност и изразио је негирање. Исус му рече: «Остави сада, јер тако нам треба испунити сваку правду.» (Мат. 3,15), неопходно је да ме крстиш. Подрхтавајући онда је Јован крстио Христа. И говори нам Јован у данашњем еванђељу: «И ја га не знадох, али Онај који ме посла да крштавам водом он ми рече: На кога видиш да силази Дух и остаје на њему то је онај који крштава Духом Светим. И ја сам видео и засведочио да је он Син Божији» (Јов. 1,33-34).

Осим тога натприродног дела Јован је приметио и нешто друго, када је крстио Исуса, «изађе одмах из воде» (Мат. 3,16).То има своје значење драги моји. Зато јер они који су на тај начин крштавани нису одмах излазили из воде. Остајали су у води, по десет, двадесет минута а некад и по пола сата, зависно од њихових грехова, и тамо, док су били у води, исповедали су своје грехове, њихова исповест је трајала колико и њихово крштење. Али Христос је изашао «одмах», значи само што је ушао у воду, из воде је и изашао. Зато што није имао грехова да каже , био је безгрешан. Међутим зашто се онда крстио? Крстио се да се објави тајна свете Тројице. Отац, Син и свети Дух. «Во Иордање крешчајушчусја Тебје Господи…(троп. Богој.) Света Тројице спаси и помилуј свет. У наставку Јован је наставио још снажнију проповед. Позивао је људе на покајање. Једном је отишао даље од Јордана у престолницу, у срце Јудаизма, у центар. Када је Јован чуо да је Ирод отерао своју закониту супругу и да сада живи незаконито са једном конкубином, са женом брата свога, одмах је дошао на двор и као муња је рекао оне чувене речи: «Не можеш ти имати жену брата својега» (Марк. 6,18). Ту своју искреност је платио својим животом – својом главом, био је заклан, одсечена му је глава од Ирода. То је у кратким цртама био његов свети живот. Уколико други људи са својим страстима и пороцима постају оваплоћени демони, Јован је постао «оваплоћени анђел».зато се и фрескопише са крилима, јер је летео небесима. Ходао је земљом, али су његов ум, дух, срце и осећања били на небесима. И унаточ томе није се погордио. Док се народ запитао није ли можда он Месија, Јован је порицао и говорио: «Ја нисам Христос» (Јов. 1,20)· ја само оглашавам долазак Христа у свет.

* * *

То је Јованово сведочанство. «И ја сам видео и засведочио да је Он Син Божији» (Јов. 1,34). Има вредност његово сведочанство. На суду се може појавити сто сведока, али паметан судац не запажа сведочења многих, он запажа само сведочење оних који дају јемство(потврду) истине. И између мноштва сведока за Исуса издваја се Јованово сведочење. Није био случајно лице. Ако не поверујемо Јовану, коме ћемо поверовати? На светском суду човечанства он се појављује и сведочи, а његово сведочанство каже:“ И ја сам видео и засведочио “ да је Исус „син Божији“ није само један обични човек, социолог или речити говорник, него је и више од тога, он је Бог! Христос је Бог. „Дођимо и поклонимо му се“. Истина је основа, темељ, наш корен. И баш зато што је Бог, Црква коју је основао је неуништива. Бог! то узвикује спиља. Бог! то узвикују мудраци. Бог! то узвикују чобани Витлејма. Бог! то повикује звезда. Бог! то узвикује Јордан. Бог! то узвикују звезде. А ако ми утихнемо, и ако ми постанемо неверни и изопачени, и камење које газимо ће узвикивати: „ Један је свет, један је Господ, Исус Христос, у славу Бога Оца. Амин.“ (Фил. 2,11 и Св. Лит.).

† ἐπίσκοπος Αὐγουστῖνος
(Говор Митрополита Флорине о. Августина Кандиота у св. Храму Св. Јована у Птолемаиди 7-1-1979)

18/31     Јануар

ВЕЛИКИ АТАНАСИЈЕ

У Јануару славимо многе очеве Цркве. На почетку месеца славимо Великог Василија, у средини остале очеве, а на крају месеца света три Јерарха. Са њиховим животом , поучним примером,борбама и списима украсили су духовно небо целе црквене године.

У средини сазвежђа за Јануар, као звезда прва по величини, сија Велики Атанасије, чији спомен данас славимо. У редоследу хероја хришћанства први је апостол Павле као  првоапостол, Атанасије је први међу очевима цркве, отац над очевима, као што га  и називају.

* * *

Велики Атанасије је рођен на крају 3-ћег века у Александрији. Од малена, је показао да ће постат велики. Показивао је наклоност науци, посебно  теологији. Редован у цркви, помагао је свештеницима, или боље речено знао је више од свештеника унаточ својој још дечијој доби. Једном, играјући се са вршњацима, крстио је једно  мало дете. А крштење је извршио са толико тачности, да се патријарх који их је посматрао с прозора  задивио  и оценио крштење онога детета као исправно крштење. Атанасије је био примљен у двор патријаршије. Образовао се у многих школама. Студирао је и на највећем од свих факултета. Који је то факултет? Нека се нико не зачуди, то је пустиња! Да, пустиња. Далеко од људи и људских порока, далеко од друштвеног Вавилона  и нечистоће. Тамо је научио високе поуке. У пустињи је био пророк Илија, у пустињи Јован Крститељ, у пустињи  и Христос. Тамо су биле велике и изабране личности. У пустињи је Велики Атанасије изучио три књиге. Прва је била „упознај  самог себе“, друга је била природа, створења Божија, која поучавају премудрости, свемоћност и доброти Божијој. А трећа књига, коју ми када читамо, дремамо, то је свето Еванђеље, Свето Писмо. Научио га је напамет Велики Атанасије.

Учитељ му је био Велики Антоније. Био је најбољи од свих  ученика Великог Антонија. Тако је и сам постао учитељ Еванђеља и тако се припремио за велику борбу.

Историја нас учи, драги моји, да у кризним тренутцима Бог интервенише и шаље велике личности, које  спашавају и прослављају народе. Један велики муж је благослов. Тешко народима који су престали да рађају велике мужеве. Они се наравно не рађају сваки дан, у сто, двеста  или  у триста година.

Ако Бог шаље велике мужеве народима које воли, посебно их шаље своме изабраном народу, који је Црква Христова. Он је основао, он је натопио својом крвљу. Он, дакле, Богочовек, је припремио и послао Великог Атанасија. Зато што су заиста они тренутци били кризни за Цркву.

Појавила се опасност у унутрашњости Цркве, која је већа од спољашње опасности. У опасности је црква – од кога? Прети јој опасност од једног свештеника који је био образован и научник, свештеник аскета. То је био Арије. Он је имао у себи луциферско зло, гордост. Као што нам каже Козма Етолски, није постојао већи грех од гордости, и од проституције и прељубе је гора гордост. Када видиш гордог човека, као да видиш ђавола, када видиш понизног човека, као да видиш анђела.

Арије је био горд. Мислио је, да ће са својим малим мозгом решити тајну свете Тројице, како три лица, Отац, Син и свети Дух, да су једно Божанство. Није нормално могао то да реши. Да ли је могуће да једна река стане у једну чашу воде или једно море да стане у чашицу од ракије? Исто тако није могуће да стане у мали човеков мозак, ма  колико  паметан био , једна тајна. Овде је пао горди Арије  и изрекао је хулу. На шта је похулио? Да Син није друго лице Божанства, да је Христос једно биће, створење као и сва друга. Не Бог, већ створење.

Велики Атанасије је успео са необоривим доказима из Писма да порази Арија, да докаже, да је Христос Бог.

Да, Бог. Овде је суштина. Христа прихватају и Турци и Кинези и Јапанци, прихватају га сви, али не као Бога. Овде је велика загонетка. Многи тобож образовани људи га прихватају као социолога, песника, филозофа, као посебну личност, али не потписују то што данас повикује Велики Атанасије, да је Христос Бог! То је повикао гласно  као ђакон, на Првом Васељенском Сабору, који је одржан у Никеји у Малој Азији 325 године.

Арије је побеђен теолошки али светски је остао снажан. Имао је много пријатеља у војсци и у краљевствима, и потресао је целу аутократорију. Дошли су тренутци када је Велики Атанасије остао сам. Владике, свештеници, калуђери, народ, под присилом власти су се потчинили и постали аријевци. Сам, за педесет година, држао је заставу Христову. За Православље је био пет пута прогнан у спиље, кањоне, пустиње, непрестално прогоњен….

* * *

Данас драги моји, рат против вере је на врхунцу. Многи непријатељи, разних боја и знамења. Траже да сруше темеље Христове цркве. Од хилиаста, тих унука Аријевих, као и од других јереси. Они мрзе крст. Мрзе светитеље. Мрзе Великог Атанасија, не желе ни да га чују, док Арија називају «братом».

То су плодови – преваре које су нам дошли са Запада. Већина од њих је америчког порекла. Не оптужујем Америку, то је земља која нас је некоћ помагала и чинила нам добро, али у овај час нам причињава велику штету. Зато што   их (јереси) она штити и потпомаже. Говорим ван политике, говорим вам, да смо у овај час у опасности од америчких долара. То је тридесет сребреника Јудиних. На жалост постоје људи спремни да продају за њих веру наших отаца.

Али не! Верујем у то неклонуло. Познајем наш народ. Потребно је само да се просвети, да види опасност и да се пробуди. Постоје многе наде, да ће се наш народ пробудити. Желите ли пример? У једном селу наше епархије, стигли су раним јутром хилиасте. Милиција није могла ништа  да подузме јер је имала наређење да их не дира. Народ је чувар. Чим су се у селу појавили хилиасте, хришћани су се попели на звоник и звонили сат времена  као да је неко умро. Тако се хилиасте  нису усудиле ући у село. У једном другом граду ни једно позориште није било уступљено за састанак хилиаста. И у Флорини су хилиасте ишли у позориште и понудили директорки велику суму. А  шта им је одговорила поносна Гркиња ? Као право дете Великог Атанасија рекла им је:  – Све  америчке доларе  да ми дате, не прихватам. Пре ћу умрети у сиромаштву него да пустим хилиасте унутра!

То је одговор свих нас.

Сви заједно, мали и велики, припремимо један штит на који ће се одбити као стрела свака јерес, да ли хилиасте или било која друга јерес, и са једном душом, једним дахом, једним духом, да се изборимо са јереси. Тада ћемо заиста имати заштиту свете Тројице и благослов Великог Атанасија, чији спомен данас прослављамо. Амин.

† επίσκοπος Aυγουστίνος

(Говор Митрополита Флорине о. Августина Кандиота у светом храму Свете Тројице у Птолемаиди (18-1-1976)

Κυριακὴ ΙΒ΄ Λουκᾶ (Λουκ. 17,12-19)

H λεπρα εικονα της αμαρτιας

«᾿Ηπήντησαν αὐτῷ (=τῷ Χριστῷ) δέκα λεπροὶ ἄνδρες» (Λουκ. 17,12)

ΗΤΑΝ κάποτε ἐποχή, ἀγαπητοί μου, ποὺ δὲν ὑ­πῆρχε ἀσθένεια. Καὶ δὲν ὑπῆρχε, δι­ότι δὲν ὑπῆρχε μικρόβιο.
Τὸ μικρόβιο, ὅπως ξέρουμε, εἶνε ἀόρατο· μὲ γυμνὸ μάτι δὲν τὸ βλέπεις. Τὸ σῶμα μας, τὸ χῶμα, τὸ νερό, ὁ ἀέρας, τὰ πάντα, εἶνε γε­μᾶτα ἀπὸ ἄπειρα μικρό­βια. Ὅταν πρὶν διακόσα χρόνια ἕνας ἐπιστή­μων τὰ ἀνεκάλυψε καὶ εἶδε μὲ τὸ μικροσκόπιο σ’ ἕνα ποτήρι νε­ρὸ νὰ κολυμποῦν ἑκατομμύρια ἀπ’ αὐτοὺς τοὺς μικροοργανισμούς, φώναξε τὴν κόρη του. ―Γιά κοίταξε, τῆς λέει· ὑπάρχει κάτι μέσα στὸ νερό; ―Δὲ βλέπω τίποτα. ―Γιά κοίταξε τώρα μὲ τὸ μικρο­σκόπιο. Ὅταν ἐκείνη εἶδε, κατεπλάγη. ―Τί εἶνε τοῦτο ’δῶ, πατέρα!… Ἀμέτρητα ζῳύφια εἶδε νὰ πλέουν μέσα στὸ νερό.
Φορεὺς λοιπὸν τῆς ἀσθενείας εἶνε ἕνα μικρόβιο. Καὶ τὸ ἀδιόρατο αὐτὸ πλάσμα κάνει θραῦσι. Οὔτε τὰ λιοντάρια τῆς Ἀφρικῆς δὲν θανατώνουν τόσους ὅσους ἕ­να μικρόβιο. Τρομερὸ πρᾶγμα· γιὰ νὰ φαίνεται ἔτσι ἡ ἀδυναμία μας…
Στὴν ἀρχή, ὅπως εἴπαμε, δὲν ὑπῆρχαν μικρόβια. Ὁ ἀέρας ἦταν πεντακάθαρος, δὲν ὑ­πῆρχε νέφος καυσαερίων. Τὰ νερὰ πεν­τακά­θαρα, διαυγῆ, κρυστάλλινα. Τὰ δάση παρθέ­να, ὅπου εἶχαν τὶς φωλιές τους τὰ πουλιά. Τὸ περιβάλλον θαυμάσιο, κῆπος Ἐδέμ. Δὲν ὑπῆρ­χε ἀκόμη ἀσθένεια καμμία μέσα στὸν ἄνθρωπο. Ἀλλ’ αἴφνης τὸ σκηνικὸ μετεβλήθη. Τὸ πῶς μετεβλήθη δὲν θὰ τὸ ἀναπτύξω τώρα. Ἕνα μό­νο θὰ πῶ· ὅτι, κατὰ τὴ Γραφή, αἰτία εἶνε ὁ ἴ­διος ὁ ἄνθρωπος, ὄχι ὁ Θεός. Ὁ Θεὸς ἔφτειαξε θαυμάσιο περιβάλλον, τὰ ἔπλασε ὅλα «κα­λὰ λίαν» (Γέν. 1,31). Αἰτία τοῦ κακοῦ εἶνε ὁ ἄν­θρωπος ποὺ ἁμάρτησε. Δὲν ὑπήκουσε στὸ Θεό, καὶ κατόπιν ἐνέσκηψαν ὅλα τὰ κακά. Τὰ νερὰ μολύνθηκαν, ὁ ἀέρας μολύνθηκε, τὰ δέντρα ξεράθηκαν, ἡ γῆ ἄρχισε νὰ σείεται… Ἡ ἁρμο­νία, ποὺ ὑπῆρχε (μὲ τὸ Θεό, μὲ τὸν πλησίον, μὲ τὴ φύσι), διεταράχθη. Τὰ πάντα ἀναστα­τώθηκαν. Καὶ κοντὰ σ’ αὐτὰ οἱ ἁμαρτίες κλόνισαν τὴν ὑγεία τοῦ ἀνθρώπου.
Νὰ μετρήσουμε τὶς ἀσθένειες; Εἶνε ἀμέτρητες. Καὶ ὅσο προχωρεῖ ἡ ἐπιστήμη, ὅλο καὶ νέ­ες πα­ρουσιάζονται. Τελευταίως μάλιστα ἐμφα­νί­­στη­­κε καὶ μιὰ ἀσθένεια ποὺ θὰ σαρώσῃ τὴν ἀν­­θρω­πότητα ὡς τιμωρία τῆς σαρκικῆς ἀκολασίας. Τὸ βλέπετε. Φραγμὸς δὲν ὑπῆρ­χε. Κο­ρόιδευ­αν τὴν ἐντολὴ τοῦ Θεοῦ. Καὶ στὴν πατρίδα μας ἔβγαλαν νόμο, ποὺ ἀποποινικοποιεῖ καὶ ἀμνηστεύει τὴ μοιχεία· ἐκεῖ φτάσαμε. Ἔτσι τὸ ἔιτζ ἔρχεται νὰ βάλῃ κάποιο φραγμό.

* * *

Μία ἀπὸ τὶς ἀρχαῖες ἀσθένειες ἦταν καὶ ἡ λέπρα, ποὺ εἴδαμε σήμερα στὸ εὐαγγέλιο. Ἐπὶ αἰῶνες ἦταν φόβος – τρόμος, καὶ μόνο πε­ρὶ τὸ 1940 ἔδωσε ὁ Θεὸς καὶ ἀνακα­λύ­φθηκε τὸ φάρμακο γι’ αὐτήν.
⃝ Τί εἶνε ἡ λέπρα; Εἶνε μιὰ βασανιστικὴ ἀ­σθέ­νεια, ἀλλοιώνει τὸ αἷμα, κάνει τὸ δέρμα νὰ κοκ­κινίζῃ καὶ νὰ γεμίζῃ λέπια. Δημιουργεῖ κνισμό, φαγούρα, ἀνησυχία. Τὸ νήπιο κοιμᾶται στὴν κούνια, ὁ ἐργά­της κοιμᾶται μετὰ τὸν κόπο τῆς ἡμέρας, ὅλοι ἡ­συχάζουν· ὁ ταλαίπωρος ὁ λεπρὸς ὅμως δὲ μποροῦσε νὰ κλείσῃ μάτι. Ξυνόταν συνεχῶς μὲ τὰ νύχια ἢ μ’ ἕνα κεραμίδι. Βασανιστικὴ ἀσθένεια.
⃝ Καὶ ὄχι μόνο βασανιστικὴ γιὰ τὸν ἴδιο, ἀλλὰ καὶ ἀποκρουστικὴ γιὰ τοὺς γύρω. Ἄλλαζε καὶ παρεμόρφωνε τὸ πρόσωπο. Ἡ πιὸ ὡραία γυναίκα γινόταν ἡ πιὸ ἄσχημη, καὶ ὁ πιὸ ὡραῖος ἄντρας γινόνταν ὁ πιὸ ἄσχημος. Ἔπεφταν μύ­τες, αὐτιά, σάρκες, σάπιζε ὁ ἄνθρωπος.
⃝ Τὸ δὲ χειρότερο; ἦταν μεταδοτική, τρομε­ρὰ μεταδοτική. Ἕνας λεπρὸς μποροῦσε νὰ μετα­δώσῃ τὴ λέπρα σὲ ὁλόκληρη πόλι. Γι’ αὐ­τό, μό­λις κάποιος παρουσίαζε ἐξανθήματα λέ­πρας, ἀμέσως ἡ πολιτεία ἐλάμβανε μέτρα· τὸν ἔβγαζε ἔξω ἀπὸ τὴν κατοικημένη περιοχή, τὸν ἔ­στελνε νὰ ζήσῃ μακριά, μέσ’ στὰ δάση, στὰ ἄ­γρια βουνὰ καὶ τὶς σπηλιές. Τοῦ κρεμοῦσαν ἀ­κόμα κουδούνι, ὅπως στὰ γίδια, γιὰ νὰ εἰδοποιῇ· Μὴ μὲ πλησιά­σετε, εἶ­μαι λεπρός!… Πρόλαβα κ’ ἐγὼ τοὺς λε­προύς. Ἐπισκέφθηκα τὸ λεπρο­κομεῖο ποὺ ἦταν στὴν Ἀθήνα. Κάθισα μία – δύο ὧρες μαζί τους, εἶδα τὸν πόνο καὶ τὸ κλάμα τους. «Δὲν κοιμούμεθα τὴ νύχτα», μοῦ ἔλεγαν. Τὰ χαρακτηριστικά τους ἀλλοιωμένα τρομε­ρά. Φρί­κη… Βορείως τῆς Κρήτης εἶνε ἕνα νησάκι, ἡ Σπιναλόγγα, ὅ­που παλαιὰ ὑπῆρχε λεπροκομεῖο. Δύο – τρεῖς χιλιάδες ἦταν οἱ λεπροὶ στὴν Σπιναλόγγα. Τώρα ἔφυγαν ὅλοι, θεραπεύθηκαν.

* * *

Σήμερα, δόξα τῷ Θεῷ, δὲν ὑπάρχουν πολλοὶ λεπροί. Μὲ τὰ φάρμακα ποὺ βρέθηκαν, ἡ λέπρα θεραπεύεται. Ὑπάρχουν ὅμως κάποιοι ἄλλοι λεπροί, λεπροὶ ὄχι στὸ σῶμα ἀλλὰ στὴν ψυχή. Ὅπως τὸ σῶμα ἀσθενεῖ, ἔτσι καὶ ἡ ψυχή. Εἶνε δὲ ἡ ἀσθένεια τῆς ψυχῆς πιὸ σοβαρὴ ἀ­πὸ τοῦ σώματος. Ἡ ἀσθένεια τῆς ψυχῆς στὴ γλῶσ­σα τῆς ἁγίας Γραφῆς ὀνομάζεται ἁμαρτία. Ἡ ἁμαρτία εἶνε χειρότερη κι ἀπὸ τὸν καρκί­νο. Δὲν τῆς δίνουμε δυστυχῶς τὴν πρέπουσα σημα­σία. Θὰ μπορούσαμε νὰ τὴν παρομοιάσουμε μὲ τὴ λέπρα. Καὶ πάνω σ’ αὐτό, ὅτι ἡ λέπρα εἶνε σύμβολο τῆς ἁμαρτίας, θὰ κά­νω δυὸ – τρεῖς παρομοιώσεις καὶ θὰ τελειώσω.
⃝ Ὅπως ἡ λέπρα ἔτσι καὶ ἡ ἁ­μαρτία εἶνε βασανιστικὴ γιὰ τὸν ἴδιο τὸν ἁμαρτωλό. Ὁ ἀθῷ­ος ἄν­θρωπος ἔχει ἡσυχία, κοιμᾶται ἤρεμος κάτω ἀ­πὸ τὰ ἄστρα καὶ λέει· «Ἐν εἰρήνῃ ἐπὶ τὸ αὐτὸ κοιμηθήσομαι καὶ ὑπνώσω» (Ψαλμ. 4,8). Ὁ ἁμαρτωλὸς ὅμως, λ.χ. ὁ φιλάρ­γυρος; Δὲν κοιμᾶ­ται. Κάθε­ται τὰ μεσάνυχτα καὶ μετράει τὶς λί­ρες ―γεγονὸς αὐτό―, ἢ σκέπτεται πῶς τὸ ἕ­να ἑκατομμύριο θὰ τὸ κά­νῃ δύο, τρία…. Λέει σὰν τὸν ἄφρονα πλούσιο· «Τί ποιήσω;» (Λουκ. 12,17), τί νὰ κάνω; Τὸν τρώει τὸ μικρόβιο τοῦ μαμωνᾶ, τῆς πλεονεξίας.
⃝ Ἡ ἁμαρτία εἶνε ἀκόμη ἀποκρουστικὴ γιὰ τοὺς ἄλλους σὰν τὴ λέπρα. Ἡ ὑπερηφάνεια λ.χ., ἡ σκληροκαρδία, ἡ ζήλεια, ἡ μνησικακία δηλητηριάζουν τὴν ἀνθρώπινη κοινωνία, κάνουν ἀνεπιθύμητον ὅποιον τὶς ἔχει, τὸν ἀπομακρύνουν ἀπὸ ὅλους. Ποιός δὲν ἀ­ποστρέφεται καὶ δὲν ἀηδιάζει ἕναν ἀλαζόνα, ἕνα φθονερό, ἕναν ἐκδικητικό, ἕνα συκοφάντη;
⃝ Ἀλλὰ τὸ χειρότερο εἶνε, ὅτι ἡ ἁμαρτία εἶνε μεταδοτική. Ἡ λέπρα ἔπαυσε σήμερα νὰ μετα­δίδεται ὅπως παλαιότερα, ἡ ἁμαρτία ὅμως ἐξ­ακολουθεῖ νὰ εἶνε πολὺ μεταδοτική. Ἂν δὲν λη­φθοῦν ἐγκαίρως μέτρα, ἀλλοίμονο. Θέ­λετε παραδείγματα; Στὴν Κύπρο μας δὲ βλαστημοῦ­σε οὔτε ἕνας. Τώρα βλαστημοῦν. Ἀπὸ ποῦ τὸ ἔμαθαν; Ἀπὸ τοὺς δικούς μας· ἀνάξιοι ἀξιωμα­τικοὶ καὶ στρατιῶτες, αὐτοὶ τοὺς δίδαξαν τὴ βλασφημία. Ἀντέδρασαν πρὸς στι­γμὴν οἱ Κύ­πριοι, ἀλλὰ μετὰ ἡ λέπρα τῆς βλασφημίας δι­αδόθηκε. Ἄλλο παράδειγμα· στὴν πατρίδα μας ἡ πορνεία καὶ ἡ μοιχεία ἦταν σπάνιες. Ἡ γυναί­κα δὲν ἔδινε τὸ κορμί της σὲ ξένον ἄντρα. Τώ­ρα; Μὲ τὴν ἐπίδρασι τῆς ξενομανίας αὐτὰ ἔ­γιναν μόδα. Οὔτε ὁ νόμος πλέον τὰ τιμωρεῖ. Ἔτσι, ἀντιστάσεως μὴ ὑπαρχού­σης, ἡ ἁμαρτία κυκλοφόρησε καὶ ἔγινε πλέον παιχνίδι.

* * *

Ἀδελφοί μου! Ἐξ ἐπόψεως ἠθικῆς εἴμεθα λεπροί. Δὲν ὑπάρχουν ἆραγε φάρμακα; Ὑπάρ­χουν. Ἰατρεῖο καὶ φαρμακεῖο εἶνε ἡ Ἐκκλη­σία. Ἰατρὸς ψυχῶν καὶ σωμάτων ―δὲν εἶνε ψέ­μα, εἶνε ἀλήθεια― εἶνε ὁ Χριστός. Καὶ ἔχει πολλὰ φάρμακα, φάρμακα γενικὰ καὶ εἰδικά.
Φάρμακο γενικῆς χρήσεως εἶνε – μία λέξις· ἡ πίστις. Νὰ ζητήσουμε ἀπ’ τὸ Θεό· Δῶσε μας πίστι σὰν τὴν πίστι τῶν προγόνων μας. Οἱ δέκα λεπροί, ἀπογοητευμέ­νοι ἀ­π’ τὸν κόσμο καὶ τὰ ἐγκόσμια, μόλις εἶ­δαν τὸ Χριστό, φώναξαν· «Ἰησοῦ ἐπιστάτα, ἐ­λέ­ησον ἡμᾶς» (Λουκ. 17,13). Πίστευαν ἀκραδάν­τως, ἔτσι θεραπεύθηκαν.
Ὑπάρχουν ὅμως καὶ ἄλλα φάρμακα, εἰδι­κῆς χρήσεως. Ποιά εἶν’ αὐτά; Εἰδικὸ φάρμακο λ.χ. γιὰ τὴ φιλαργυρία, ποὺ «εἶνε ῥίζα ὅλων τῶν κα­κῶν» (Α΄ Τιμ. 6,10) ―δύο παγκόσμιοι πόλεμοι ἐξ αἰτίας της ἔγιναν― ποιό εἶνε; εἶνε ἡ ἐλεημο­σύνη. Τὸ εἰδικὸ φάρμακο τῆς ὑπερηφανείας εἶνε ἡ ταπείνωσι, τῆς μνησικακίας εἶ­νε τὸ «συγχωρῶ ἀπὸ τὰ βάθη τῆς καρδιᾶς». Τὸ εἰ­δι­κὸ φάρμακο τῆς ἀνηθικότητος καὶ φαυλό­τητος εἶνε ἡ ἐγκράτεια κ.τ.λ..
Σήμερα ἡ κοινωνία μας εἶνε βαρύτατα ἀσθε­νής. Ἡ ἀσθένειά της δὲν θεραπεύεται μὲ ἀ­σπιρίνες· χρειάζονται φάρμακα ῥιζικά. Καὶ τέτοια φάρμακα εἶνε, νὰ ἐπιστρέψουμε στὴν πί­στι τῶν πατέρων μας. Τότε καὶ ἡ ἀθεΐα καὶ ἡ ἀπιστία καὶ ἡ φιλαργυρία καὶ ἡ μνησικακία καὶ ἡ πορνεία καὶ ἡ μοιχεία καὶ ὅλα αὐτὰ θεραπεύονται. Μόνο ἐμεῖς νὰ μιμηθοῦμε τοὺς λεπροὺς καὶ νὰ φωνάξουμε· «Κύριε Ἰησοῦ Χριστέ, ἐλέησόν μας». Νὰ τὸ ποῦμε ὅλοι, ἀπὸ τὰ βάθη τῆς καρδιᾶς μας, καὶ τὸ θαῦμα θὰ γίνῃ. Μέσα στὸ ἔθνος μας δὲν θὰ ὑπάρχῃ ἡ λέπρα τῆς βλασφημίας, τῆς κα­κίας, τῆς μνησικακί­ας, τῆς μοχθηρίας, τοῦ μίσους…, ἀλλὰ θὰ ὑ­πάρχῃ ἀγάπη, θὰ ὑπάρχῃ ὁ Χριστός· ὅν, παῖ­δες Ἑλλήνων, ὑμνεῖτε καὶ ὑπερυψοῦτε εἰς πάντας τοὺς αἰῶνας· ἀμήν.

† ἐπίσκοπος Αὐγουστῖνος

(Ομιλία του Μητροπολίτου Φλωρίνης π. Αυγουστίνου Καντιώτου στον ιερό ναὸ της  Ἁγίας Τριάδος Πτολεμαΐδος 21-1-1990)

____________________

ΣΕΡΒΙΚΑ

_____________________

Недеља 28. по Духовима  (Лука. 17,12-19)

Губа као праслика греха

«Сретоше га десет губавих људи» (Лука. 17,12)

Драги моји  постојало је  некада време када није било болести. А није је било јер није постојао микроб. Микроб, као што знамо је невидљив, са голим оком га не видиш. Наше тело, земља, ваздух, све је пуно небројним микробима. Када је пре двеста година један научник открио микроб и видео  под микроскопом да у једној чаши воде плива хиљаде микроорганизама, позвао је своју кћерку:  – Ево, погледај, рече јој, има нешто у води? –  Не видим ништа. – Погледај сада са микроскопом. Када је она то видела, пренеразила се. – Шта је ово овде оче!… Видела је да у води пливају безбројне животињице. Носилац болести је микроб. А тај невидљиви створ напада. Ни лавови у Африци нису толико људи усмртили колико  један микроб. Страшна ствар, да се тако види наша слабост… У почетку, као што смо рекли, није постојао микроб. Ваздух је био пречист, није било ни једног црног облачка . Вода је била чиста, провидна,кристална. Шуме су биле недирнуте, тамо су птице имале своја гнезда. Природа је била  предивна, као врт Едемски. Није било никакве болести код човека. Међутим, изненада се сцена променила. Како се променила сада нећемо о томе говорити. Само ћу једно рећи, да, по Писму,  разлог  те промене  је човек, а не Бог.  Бог је створио предивну природу, све је створио „веома добро“ (1.Мојс. 1,31). Разлог зла је човек, који је сагрешио. Није послушао Бога, и затим су дошла сва зла. Воде су се загадиле, ваздух се онечистио, дрвеће се посушило, земља је почела да се тресе… Хармонија која је постојала (са Богом, са ближњим, са природом) је нарушена. Све се побунило. А уз то и грехови су угрозили човеково здравље. Да пребројимо болести? Безбројне су. А колико напредује наука, нове се појављују. Задња се појавила једна болест која је уништила човечанство као казна за телесне грехове. Видите ли то. Нема баријера. Исмејавају заповест Божију. И у нашој домовини су изгласали закон, који ослобађа и даје помиловање за прељуб, дотле смо стигли. Тако и сида долази да постави неке баријере.

* * *

Једна од старих болести је била и губа, о којој смо данас читали у Еванђељу. Вековима је била страх и трепет, и негде око 1940 године, дао је Бог и откривен је лек за њу. Шта је губа? То је једна мучна болест, мења крв, кожа црвени и пуни се приштевима. Ствара снажан свраб, немир и чешање. Мало дете спава у колевци, радник спава после напорног дана, сви се одмарају, а намучени губавац не може да затвори очи. Непрестално се чеше са ноктима, или са једним црепом. Исцрпљујућа болест. И не само исцрпљујућа за губавца, али и одбојна за ближње. Мења и преобликује лице.  Најлепша жена постаје најружнија, а  најлепши мушкарац постаје најружнији. Отпадали су носеви, уши,делови тела, трулио је човек. Најгоре од свега била је то преносива, страшно преносива болест. Један губавац је могао да пренесе губу целом граду. Зато, чим је неко добијао знаке губе, друштво је узимало мере опреза, одаљавало га је из насељеног места, слали су га да живи далеко, у шумама, у дивљим планинама и спиљама. Чак су му качили и звоно, као овци, да упозорава остале: „Немојте ми се приближавати, губав сам“.

И  ја сам стигао да се упознам са губавцима. Посетио сам болницу за губавце која је била у Атини. Сео сам једном – два сата са њима, видео сам њихов бол и њихове сузе. „ Не спавамо ноћу“, рекли су ми. Њихови ликови су били страшно измењени. Страшно… Северно од Крита је био један мали оточић, Спиналог, тамо је у старо време била болница за губу. Две – три хиљаде губаваца онда је живело на Спиналогу. Сада су сви отишли, излечени су.

* * *

Данас, слава Богу, не постоје многи губавци. Са лековима који су пронађени, губа се лечи. Постоје неки  али друге врсте губавци, губави не по телу, већ по души. Као што се тело разболи, тако је исто и са душом. Болест душе је пуно озбиљнија него болест тела. Болест душе на језику  Светог писма се назива грех. Грех је гори  и од рака. На жалост не придајемо му одговарајућу важност. Могли бисмо га упоредити са губом. И више од тога, да је губа симбол греха, навешћу два – три примера и завршићу. Као и губа тако и грех је мучан за грешника. Недужан човек има мир, спава мирно под звездама и каже: „У миру ћу заспати и пробудити се“ (Псал. 4,8). Грешник, на пример, среброљубац,  не спава. Седи ноћима и броји своје лире – то је доказано- размишља како од једног милиона да створи два, три…. каже као безумни богаташ „Шта да чиним…?“ (Лук. 12,17). Једе га микроб мамонин, похлепа.

⃝ Грех је одбојан за друге  људе као губа. Гордост, нпр. тврдо срце, завист, подмуклост, трују човечанско друштво, чине непожељним онога ко их има у себи, удаљавају га од осталих људи. Ко се не окреће и не гнуша једног гордељивца, једног зависника, једног осветника, једног сплеткароша? Најгоре је што је грех преносан. Губа је данас престала да се преноси као у старо време, али грех и даље остаје  веома преносан. Ако се на време не предузму мере, тешко нама. Желите ли примере? На нашем Кипру нико није псовао, а сада псују. Где су то научили? Од наших, недостојних официра и војсковођа, они  су их  научили хулити. Побунили су се на час Кипрани, али после се ипак губа хуле пренела. Други пример, у нашој домовини прељуб и конкубинат су били веома ретки. Жена није давала своје тело страном човеку. А сада? Са доласком ксеноманије(манија за страним обичајима),  то је постала мода. Више то ни закон не забрањује. Тако, немајући баријере, грех је похарао и постао  као игра.

* * *

Браћо моја! Са материјалне стране смо губави. Има  ли нам лека? Има лека. Лечилиште  и апотека је Црква. Лекар душа и тела – није лаж, то је истина – је Христос. Има пуно лекова, лекова општих и посебних. Лек опште употребе је – само једна реч – вера. Да тражимо од Бога: „ Дај нам вере као што су је имали наши преци“. Десет губаваца, разочарани у свет и светско, чим су угледали Христа повикали су: „ Исусе, верујемо, помилуј нас“ (Лука 17,13) Поверовали су неклонуло, тако су излечени. Постоје и други лекови, посебне употребе. Који су то лекови:“Посебан лек је нпр. за среброљубље „које је извор свих зала“ (А. Тим. 6,10) – два светска рата су била због њега – који је то лек- то је милостиња. Посебан лек за гордост је скрушеност, за злопамћење је „опраштам из дубине мога срца“. Посебан лек за некултуру и неумереност је уздржање итд. Данас је наше друштво тешко болесно. Болест његова се не лечи са аспиринима, потребни су одређени лекови. А такви лекови су:  да се вратимо вери наших отаца. Онда ће и атеизам и неверје и среброљубље и злопамћење и нечистоћа и прељуб и све остало се излечити. Само ми да опонашамо губавце и да повичемо:“ Господе Исусе Христе, помилуј нас“. Да то кажемо сви, из дубине нашег срца, и чудо ће се догодити. У нашем народу неће бити губа хуле, злоће, злопамћења, зависти, мржње…, него ће бити љубави, биће Христа кога деца Грка хвалите и славите у све векове. Амин.

† ἐπίσκοπος Αὐγουστῖνος

(Говор Митрополита Флорине о. Августина Кандиота у светом храму Свете Тројице у Птолемаиди  21-1-1990)

__________________

ΣΤΑ ΡΟΥΜΑΝΙΚΑ

_______________________

FRAGMENT DIN PREDICA LA
DUMINICA A XXIX-A DUPĂ RUSALII A MITROPOLITULUI AUGUSTIN DE FLORINA
(Luca 17, 12-19)

RECUNOSCĂTORI

„Nu s-a găsit să se întoarcă să dea slavă lui Dumnezeu decât acesta de alt neam?” (Luca 17, 18)

“…Omul este cea mai desăvârşită făptură pe care a creat-o Dumnezeu pe pământ. Este coroana creaţiei lui Dumnezeu. Din acest motiv toată dragostea şi grija lui Dumnezeu se îndreaptă spre el. Pronia lui Dumnezeu asigură omului toate cele necesare vieţii: aerul, pe care-l respiră, apa, pe care o bea, lumina, care-l luminează, copacii şi plantele, care-l hrănesc, păsările, care-i cântă, marea, care-l răcoreşte, uscatul, unde trăieşte şi propăşeşte. Închipuiţi-vă ce s-ar întâmpla (să presupunem!), dacă ar lipsi aceste bunuri zilnice, pe care Dumnezeu le oferă gratuit şi celui mai sărac om. Dacă, de pildă, s-ar fi stins soarele, cum s-a stins în ziua răstignirii lui Hristos; atunci, întreaga D.E.I. să funcţioneze, n-ar putea înlocui nici pentru puţin timp lumina naturală. Gândiţi-vă iarăşi: Ce s-ar întâmpla, dacă râurile şi izvoarele ar seca? Omul ar suferi după un pahar de apă. Spun unii că astronautul american, care a ajuns şi a călcat primul pe lună, a însetat şi, pentru că acolo nu există nici măcar o picătură de apă, astronautul a spus: „Ah, Dumnezeul meu, când mă voi întoarce pe pământ să deschid robinetul casei mele să beau!… Putem să spunem că înotăm la propriu în marea nesfârşitelor binefaceri ale lui Dumnezeu.
Dar cea mai mare binefacere a lui Dumnezeu nu sunt acestea. Cea mai mare binefacere este că L-a trimis pe Fiul Său Cel Unul Născut şi S-a făcut Om în peştera din Bethleem, iar mai apoi, pe Golgota, a oferit înfricoşătoarea jertfă a Crucii, ca să ne elibereze de păcat, de stricăciune şi de moarte. Un oarecare misionar, vrând să facă mai lesne de înţeles celor ce-l ascultau marea binefacere, pe care ne-a dăruit-o Hristos, a făcut următoarele: S-a aplecat la pământ, a desenat un cerc şi l-a îngrădit de jur împrejur cu lemne mici. După aceea a dat foc lemnelor, iar când s-au aprins bine şi s-a alcătuit o coroană de foc, a luat un vierme şi l-a aruncat în mijlocul cercului. Viermele a simţit focul dimprejurul lui şi a început să se mişte în dreapta şi-n stânga. Nu putea însă să găsească o ieşire pe nicăieri, pentru că de pretutindeni îl înconjura focul. Aşadar, era condamnat să ardă. Atunci, întinzându-şi mâna, misionarul a scos viermele din cuşca de foc şi ţinându-l în palmă a spus oamenilor, care urmăreau cu interes scena: Aţi înţeles ce înseamnă lucrul acesta? Foc este păcatul, care ne ameninţă de pretutindeni, vierme suntem noi, care suntem condamnaţi să ardem în iad, iar Cel care S-a aplecat este Hristos; ne-a apucat şi ne-a mântuit. Unui astfel de Binefăcător ce fel de recunoştinţă ar trebui să-I arătăm!

***

În faţa atâtor binefaceri mici şi mari să nu ne arătăm nerecunoscători ca cei nouă leproşi. Nerecunoscătorul este mai prejos şi decât animalele, care de mute ori îşi manifestă recunoştinţa faţă de binefăcătorul lor. Arunci, de pildă, câinelui un os şi, pentru că nu are gură să-ţi spună „mulţumesc”, dă din coadă. Şi nu doar câinele, ci şi alte animale îşi manifestă recunoştinţa. Se spune despre un leu, care fusese rănit de un spin în care călcase, că s-a apropiat de un om cu răgete tânguitoare de durere şi i-a întins piciorul. Omul, cu toată teama lui, a scos cu atenţie spinul care intrase în piciorul fiarei şi aceea s-a liniştit. De atunci animalul nu a uitat binefacerea. Când după o vreme omul acela s-a aflat în primejdie, leul l-a salvat!
Să fim deci recunoscători tuturor şi desigur mai întâi lui Dumnezeu. Dar poate veţi întreba: Şi cum poate să-şi arate cineva recunoştinţa sa Domnului? Sfântul Ioan Gură-de-Aur indică mai multe moduri. Iată câteva din acestea. Întâi şi întâi să nu uităm, ci continuu să purtăm în mintea noastră darurile pe care ni le-a făcut. Apoi, să propovăduim şi să mărturisim pretutindeni binefacerea pe care am primit-o. Să avem, apoi, dispoziţia de a întoarce pe cât putem binele pe care l-am primit şi să dorim să oferim tot ce avem Binefăcătorului nostru; şi după ce Îi vom fi dat toate, să simţim că nu I-am dat nimic însemnat; apoi, să ne supunem voii Lui. Desigur, să-I rămânem credincioşi, chiar dacă vreodată va îngădui să ne găsească şi încercările. Mai mult, să-I mulţumim noi înşine, dar să-i sfătuim şi pe alţii să facă acelaşi lucru cu noi (vezi Ieromonahul Benedict Aghioritul, „Hrisostomikon Tameion”, Tesalonic 1994, Cuvântul „recunoştinţă” – în elină). Nu putem să facem nimic din acestea? Cel puţin să ne hotărâm să mergem regulat la biserică, să mergem la biserică în duminici şi în marile sărbători. 168 de ore are săptămâna. Ce cere de la noi Dumnezeu? O oră durează Dumnezeiască Liturghie. Să mergem atunci şi să-I spunem lui Dumnezeu un „Mulţumesc!”.
Recunoscători lui Dumnezeu, dar recunoscători şi oamenilor care ne-au făcut bine. Copiii – recunoscători faţă de părinţi; să le arate toată afecţiunea şi îngrijirea la bătrâneţile lor. Recunoscători – elevii faţă de învăţătorii şi profesorii, care i-au învăţat carte. Recunoscători – credincioşii faţă de părinţii lor duhovniceşti, preoţii şi arhiereii, care ostenesc la zidirea sufletelor. Recunoscători – toţi elinii faţă de binefăcătorii naţionali; cei care şi-au jertfit întreaga lor avere pentru binele patriei. Recunoscători să fim toţi oricărui binefăcător, tutore şi protector.

***

Astăzi, iubiţii mei, când cei mulţi au uitat verbul „a mulţumi” şi rar îl mai aude cineva cu sinceritate, să cultivăm virtutea elementară a recunoştinţei. Şi, aşa cum atunci când facem vreun bine unui om, vrem să auzim din gura lui „Mulţumesc!”, aşa şi-atunci când primim o binefacere de la altcineva, să nu uităm să-i spunem din inima noastră „Mulţumesc!”.
„Mulţumesc!” este un cuvânt mic, dar recunoştinţa, pe care o exprimă, aduce un mare bine. Împacă inima, face societatea umană. Puteţi să şi observaţi acest lucru de multe ori în viaţa cotidiană. Remarc – şi aţi remarcat şi voi – ce se întâmplă de pildă în comportamentul conducătorilor auto. Dorinţa de a ajunge mai repede la serviciul lor îi face adesea să se enerveze şi să aibă accese de furie. Când însă cineva se află în dificultate, ceilalţi îl facilitează, oprind şi oferindu-i cu politeţe prioritate. Primul îşi arată recunoştinţa printr-un simplu semn cu mâna. Atunci nervii sunt daţi la o parte, iar în sufletul tuturor se instalează o dispoziţie plăcută. Aceasta este o imagine şi un exemplu. Aşa cum suntem pe drumul rutier, aşa şi pe celălalt mare drum, drumul vieţii, să fim recunoscători şi gata să spunem „Mulţumesc!” binefăcătorului nostru.
Aşadar, recunoscători faţă de toţi. Dar mai ales recunoscători Domnului nostru Iisus Hristos, Care este cel mai mare Binefăcător al nostru al tuturor.“

TRAD.: Frăţia Ortodoxă Misionară “Sfinţii Trei Noi Ierarhi”

ΑΠΟ ΤΟΥΣ ΧΑΙΡΕΤΙΣΜΟΥΣ ΤΗΣ ΠΑΝΑΓΙΑΣ

Γραπτή, πάντα επίκαιρη ομιλία του 1946
του Μητροπολ. Φλωρίνης π. Αυγουστίνου

ΠΟΥ ΕΙΝΑΙ Η ΧΑΡΑ;

«Χαίρε, δι’ ης η χαρά εκλάμψει
Χαίρε, δι’ ης η αρά εκλείψει»

–Χαρά !  Λέξις που συγκινεί κάθε καρδίαν. Διότι δια την χαράν επλάσθηκεν η ανθρωπίνη καρδιά και την χαράν ποθούμε όλοι.  Ποθούμε μίαν ζωήν απηλλαγμένην από ανησυχίας, ταραχάς, φόβους, πόνους, κινδύνους, από κάθε τι που ταράσσει από τα βάθη την ύπαρξίν  μας και μας ποτίζει καθημερινώς με τόσα πικρά ποτήρια.  Νοσταλγούμεν την χαράν.

Θέλομεν να εύρωμεν την πηγή της, να πίωμεν και να δροσισθώμεν από τα κρυστάλλινα νερά της.  Αλλά που είσαι;  Διατί δεν φαίνεσαι;  Διατί με τους ψευδείς αντικατοπτρισμούς τόσον απατάς τον άνθρωπον;  Σε εζήτησαν και εξακολουθούν να σε ζητούν οι πολλοί εκεί όπου ρέει ως μαρμαίρων μυθολογικός ποταμός το χρυσούν μέταλλον.

Ω !  Εδώ ας αναπαυθώμεν.  Εδώ είναι η πηγή της χαράς.  Εδώ -λέγουν εις το χρήμα- θα εύρωμεν την χαράν. Το είπαν πολλοί.  Το είπε και ο Ιούδας.  Αλλά η χαρά που πρωσωρινώς έλαμψεν εις το πρόσωπόν του όταν εμετρούσε  τα τριάκοντα αργύρια, αισχράν αμοιβήν της προδοσίας, πολύ γρήγορα η χαρά αυτή μεταβλήθηκεν εις μελαγχολίαν, εις απερίγραπτον λύπην, εις απόγνωσιν που οδήγησεν εις το τραγικό τέλος, και επάνω εις το πρόσωπον του αυτοκτονήσαντος Ιούδα εζωγραφίσθησαν δια παντός οι απαίσιοι σπασμοί της φρικιαστικής του αγωνίας, της διπλής αγωνίας, σωματικής και ψυχικής.  Και το δράμα αυτό του Ιούδα επαναλαμβάνεται.  Διότι και μέχρι σήμερον εις τας φυσιογνωμίας των συντρόφων του Ιούδα ζωγραφίζεται η κατάρα, η λύπη, η οποία όσον αυξάνουν τα αργύρια της ανομίας τόσον πολλαπλασιάζεται και αυτή.  Αντί χαράς λύπην, αντί ζωής θάνατον έδωκεν και δίδει εις τους φιλαργύρους, πλεονέκτας, υλιστάς, ειδωλολάτρας, πλουσίους του αιώνα μας, το χρήμα που αποκτάται όχι με τον τίμιον ιδρώτα της εργασίας, αλλά με τα μύρια μέσα της απάτης και ποικίλης εκμεταλλεύσεως που χρησιμοποιεί ο άνευ Χριστού άνθρωπος. Τέτοιο χρήμα είναι όχι πηγή χαράς και κοινωνικής ευημερίας, αλλά πηγή θανατηφόρος.  Από τέτοιο χρήμα καμιά ευγενής χαρά δεν φυτρώνει.  ΄Εχει επάνω την κατάραν. Μη το πλησιάσετε.  Αργά ή γρήγορα θα πίετε τον θάνατον. Οι Κροίσοι δεν έχουν χαράν, δεν έχουν ευτυχίαν.  Ας τους ερωτήσετε και οι ίδιοι θα το μαρτυρήσουν.  Ένας σύγχρονος Κροίσος, ο Ροκφέλλερ, είπε: Με το χρήμα ειμπορείς να πας παντού εκτός από τον παράδεισο και ειμπορείς ν’ αγοράσεις ότι θέλεις εκτός από την ευτυχίαν.
Χαρά που είσαι; Εξακολουθεί να ερωτά ο άνθρωπος.

Μήπως είσαι εις ηδονάς, εις τας ανηθίκους διασκεδάσεις, εις την αχόρταστον ικανοποίησιν των 5 αισθήσεων; Η ηδονή-να άλλη θεότης που μεγαλοπρεπής προβάλλεται και υπόσχεται χαράν, αλλά η χαρά που δίδει διαρκεί δευτερόλεπτα, δια να δώση κατόπιν ώρες, ημέρες, νύχτες, μήνες, χρόνια ατελεύτητα στενοχωρίας.  «Αχ!  Ας είναι κατηραμένη η στιγμή που σε πλησίασα. Συ με το πιοτό σου με εμάγευσες, με εδηλητηρίασες, με εθανάτωσες….» Τίνος είναι αχ! Αυτά; Δεν τα ακούετε; Βγαίνουν από τις καρδιές χιλιάδων νέων και νεανίδων, που σαπίζουν τώρα μέσα εις τα διάφορα νοσοκομεία.  Είναι τα άπειρα, τα αξιοθρήνητα θύματα της χαράς, της ψεύτικης χαράς, που σαν τρελοί την εκυνήγησαν.
-Χαρά που είσαι; Φωνάζουν οι άνθρωποι πάσης εποχής και καταστάσεως.  Εκπρόσωπος του Πανανθρωπίνου αυτού πόθου δια την κατάκτησιν της χαράς είναι και ο μεγαλοφυής ποιητής Γκαίτε, ο οποίος εις το περίφημον ποίημά του «η χαρά» εκφράζει την αγωνιώδη αναζήτησίν της από τον άνθρωπον.
«Ζητώ την χαράν πότε εδώ πότε εκεί!
Που είσαι; ειπέτε μου που κατοικεί;
Την εζήτησε παντού εις ευθύμους χορούς,
Εις δείπνων θαλάμους λαμπρούς και ηχηρούς,
Εις φώτα εις σκεύη χρυσά και αργυρά
πλην ούτε εις αυτά ευρέθη η χαρά!»
-Και λοιπόν, κοιλάς κλαυθμώνος η ζωή αυτή;  Ματαίως θα περιπλανάται ο άνθρωπος επάνω εις το πρόσωπο της γης, θα ζητή την χαράν και δεν θα την ευρίσκει.
-Ω αναγνώστα που διαβάζεις τα φτωχά λόγια του φυλλαδίου αυτού.  Υπάρχει χαρά; Χαρά της χαράς. Όχι τα τριάκοντα αργύρια του Ιούδα, όχι τας ηδονάς του Σαρδαναπάλου, όχι την άθεον επιστήμην, όχι άλλο τι εγκόσμιον και φθαρτόν, αλλά πίστευσε και λάβε ως οδηγόν τον Αρχάγγελον Γαβριήλ και μαζί με τον πρωτοστάτην αυτόν άγγελον πέταξε, φέρε την κουρασμένη σου ύπαρξιν εις μίαν ταπεινήν γωνίαν της Γης.  Η γωνία αυτή δεν είναι ανάκτορον.  Δεν είναι Πανεπιστήμιον.  Δεν είναι χρηματιστήριον.  Δεν είναι αίθουσα που συνεδριάζουν οι Μεγάλοι.  Είναι το πενιχρόν Σπήλαιον της Βηθλεέμ.  Εκεί μέσα είναι η ΧΑΡΑ η ιδική μου και η ιδική σου και του κόσμου όλου. Δια να την ιδείς, να την απολαύσεις, να την κατακτήσεις ολόκληρον, ένα εισιτήριον χρειάζεται: ν’ αποβάλωμεν τον εωσφορικό μας εγωϊσμόν.  Εάν ταπεινωθείς ενώπιον του Θείου, τότε θ’ ανοίξει διάπλατα η κλεισμένη πόρτα του Παραδείσου, θα ιδείς την Παρθένον να κρατεί ΤΟ ΠΑΙΔΙΟΝ ΙΗΣΟΥΝ, την ενσάρκωσιν ταύτην της θείας χαράς και θα ακούσεις μυριάδες στόματα μελωδικώς να ψάλλουν τον ύμνον της χαράς, της παγκοσμίου χαράς:

«Χαίρε δι’ης η χαρά εκλάμψει
Χαίρε δι’ης η αρά εκλείψει.»

-Ω Ευλογημένον παιδίον της Βηθλεέμ.  Ω εσταυρωμένε Κύριε του Γολγοθά.  Πόσον ματαιοπονώ ζητών την χαράν Σου.  Συ μόνον κατέχεις το μυστικόν της χαράς.  Όποιος με πίστιν Σε πλησίασε, όποιος ήλθεν εις επαφήν με την ακτινοβόλον υπερφυσικήν προσωπικότητά Σου, όποιος Σε ησθάνθη εκ βάθους ψυχής θα λάμψει από χαράν.  Διότι Συ δια του αίματός Σου έσβησες την λέξιν «κατάρα», που ως δαμόκλειος σπάθη αιωρείται υπεράνω της κεφαλής παντός ενόχου και αμαρτωλού τέκνου της γης. Συ σενεφιλίωσες ουρανόν και γην, εκήρυξες την χαράν, την αγάπην και το έλεος και μέχρι σήμερον η φωνή σου, ακούεται πάλλουσα από θείαν αγάπην από του ύψους του Σταυρού Σου προς όλα τα πλανεμένα Σου τέκνα.  Πλησιάστε Με.  Δροσισθείτε από τα διδάγματά Μου.
Πίετε από το αίμα Μου και μέσα σας θ’ ανθίσει ο Παράδεισος της χαράς, της Χριστιανικής Χαράς, την οποίαν καμία δύναμις δεν δύναται ν’ αφαιρέσει από την καρδίαν του πιστού.

(«Χριστ. Σπίθα», ιεροκήρυκος Αυγουστίνου Ν. Καντιώτη, αρ. Φυλλαδ. 37,
Γρεβενά τη 10 Απριλίου 1946)

______________________

ΣΑ ΣΕΡΒΙΚΑ

_________________

ИЗ АКАТИСТА ПРЕСВЕТОЈ БОГОРОДИЦИ

Писани и увек актуелан говор из 1946 године
Митрополита Флорине о. Августина

ГДЕ ЈЕ РАДОСТ?

«Радуј се, Тобом ће радост заблистати
Радуј се, Тобом ће проклетство ишчезнути»

Радост! Реч која дира свако срце. Зато што је за радост створено људско срце и сви желимо радост. Сви ми желимо један живот ослобођен од немира, узбуђења, страхова, болова, опасности и од било чега што нас узнемирава из дубине нашег постојања и што нас свакодневно напаја са толико горких чаша. Сви прижељкујемо радост.  Желимо ли пронаћи њен извор да са њега пијемо њене свеже и чисте воде. Али где je извор? Зашто се не види? Зашто са лажним одсјајем вараш толико човека? Тражили су те многи и настављају да те траже тамо где тече као светла митолошка река златни метал.

О радости ! Овде се одморимо. Овде је извор наше радости. Овде – говоре о новцу- ћемо пронаћи радост. Многи су то рекли. То је рекао и Јуда. Међутим, радост која је привремено засијала на његовом лицу док је пребројавао тридесет сребрника, прљаву плаћу за издају, веома брзо та  се радост се претворила у меланхолију, у неописиву тугу, у очајање које доводи до трагичног краја, и на лицу самоубице Јуде исцртана је заувек та грозничава борба, дупла борба, телесна и психичка. А та Јудина драма се понавља. Зато што се и до данас на лицима Јудиних пријатеља исчитава проклетство, туга, која што више умножава сребренике безакоња тим се више умножава и она. Уместо радости, туга, уместо живота, смрт давала је и даје среброљупцима, похлепним, материјалистима, идолопоклоницима, богаташима нашег века, новац који се стиче на нечасан начин а не са часним знојем рада, већ на хиљаду  превара и  искоришћавања које користи човек без Христа. Такав новац није извор радости и друштвеног благостања већ је смртоносни извор. Од таквог новца никаква добра радост не ниче. Има на себи проклетство. Немојте му се приближавати. Пре или касније ћете попити чашу смрти. Моћници немају радост, немају срећу. Ако их упитате посведочиће вам то. Један савремени моћник, Рокфелер је рекао: Са новцем можеш свуда путовати осим у рај и можеш да купиш све што пожелиш осим среће.
Радости где си? Наставља да пита човек.

Можда си у ужитцима, у нечистим проводима, у незаситном задовољавању пет чула? Ужитак- ево другог божанства који се величанствено пројављује и обећава радост, али радост коју даје траје коју секунду, да би после тога дала часове, дане, ноћи, месеце и године  бескрајне туге. «Ах! Нека је проклет час када сам ти се приближио. Ти си ме са својим пићем очарала, отровала и убила….» Чији је то уздах, ах! Не чујете ли? Излази из срца хиљада младих младића и девојака, који сада труле у разним болницама. Безбројне су, достојне жалости многе жртве радости, лажне радости, коју су као луди јурили. –Радости где си? Повикују људи сваког доба и положаја. Представник те Надчовечанске жеље за задобијањем радости је и велики песник Гете, који у његовој предивној песми «радост» издражава  потрагу човека  за радошћу.
«Тражим радост некада овде некада тамо!
Где је? Реците ми где станује?
Тражио сам је увек у веселим плесовима,
У вечерњим одајама, светлим и гласним,
У светлима и посуђу златном и сребрном
али ни у њима нисам пронашао радост!»
– Тако дакле, долина патње је овај живот? Узалудно ће човек лутати по лицу земаљском, тражећи радост и неће је пронаћи. – О читаоче, који читаш ове сиромашне речи из листа овог. Да ли постоји радост? Радост над радостима. Не тридесет сребрника Јудиних, не ужитци Сарданопала, не безбожна наука, не било шта друго овоземаљско и пролазно, али веруј и узми као свога водича Арханђела Гаврила и заједно са тим Арханђелом прваком одлети, доведи своје уморно постојање на један скромни ћошак земље. Тај ћошак није дворац. Није Факултет. Није берза. Није дворана где се састају велики. То је сиромашна спиља у Витлејму. Тамо унутра је РАДОСТ, моја и твоја и радост целог света. Да би је видео, да би је окусио, да је целу задобијеш, само је једна карта потребна, да одбацимо наш егоизам. Ако се понизиш пред Богом, тада ће се широм отворити затворена врата Раја, видећеш Богородицу да држи ДЕТЕ ИСУСА, то отеловљење божанске радости и чућеш хиљаде уста анђелских да поју химну радости, светске радости: «Радуј се, Тобом ће радост заблистати
Радуј се, Тобом ће проклетство ишчезнути»

О, Благословено дете Витлејма. О, разапети Господе с Голготе. Колико узалудно тражим Твоју радост. Ти једини имаш тајну радости. Онај који Ти се са вером приближи, онај који је дошао у додир са Твојом натприродном личношћу, онај који Те осетио из дубине душе ће сијати од радости. Зато што си Ти  својом крвљу угасио реч «проклетство», која се као мач надвила над главом кривог и грешног детета земаљског. Ти си помирио небо и земљу, прогласио си радост, љубав и милост и до данас твој глас се чује пун љубави божанске са висине Твога Крста према сваком Твом створеном детету. Приближите ми се. Освежите се мојим поукама. Пијте од Моје крви и у вама ће процветати Рај радости, Хришћанске Радости, коју ни једна сила не може одузети из срца верника. («Хриш. Варница», проповедник Августин Н. Кандиот, бр. листа. 37,
Гревена 10 Априла 1946)

Најлепши поклон

(CEL MAI FRUMOS CADOU Ρουμανικά)

(ΤΟ ΚΑΛΥΤΕΡΟ ΔΩΡΟ)

Драга моја децо, сва деца воле поклоне. Добијају их на свој празник, али и на друге велике празнике, нарочито за Нову годину. Како ли тај дан ишчекују деца! Светог Василија, тога великог оца и учитеља Цркве, замишљају натовареног поклонима, спремног да их дели деци из руку оца, мајке, баке и других блиских рођака. Мноштво поклона, који вреде милионе и милијарде. Лопте, бициклови, аутићи, бродићи, лутке, слаткиши, нова одећа, златни украси, сатови и друго.

Дакле, које је то дете што ће за Нову годину добити највећи поклон? А који је по вама највећи поклон? Но пре него што то утврдимо, да погледамо чиме су то једно Дете даривали неки мудри људи.

***

На Бадње вече, у песмама које певају деца док обилазе куће у ноћи пре Божића, Христос се хвали и слави као „Цар свега“. Заиста је Христос истинити Цар целог света! Али Цар потпуно другачији од свих других царева и владара. Цареви се рађају у палатама, које сјаје од раскоши. Али Христос се није родио у таквим палатама. Родио се, као што знате, у једној влажној штали, где су једино чисто место били јасле и слама, оно место где чобани стављају зими суву траву да животиње једу. Таква једна слама постала је случајна колевка у коју је малог Христа ставила његова мајка Богородица.

Ко је, видећи Христа на слами међу животињама, могао да замисли да је то одојче „Цар света“? Да су то знали, да ли би било оних који не би дошли да се поклоне те да и сами, по угледу на старо доба када су се приносили дарови новорођеном цару, принесу своје поклоне?

Христос, када се родио, био је непознат старом идолопоклоничком свету. Па ипак, у једној земљи која је била хиљадама километара далеко од  те штале, неки људи су сазнали да је рођен Христос. То су били мудраци о којима говори еванђелист Матеј. Њихова имена не наводи Еванђеље, али сагласно са старим предањем звали су се: Гаспар, Мелхиор и Валтазар.

Овде би требало дати једно објашњење: ти мудраци нису били као данашњи врачеви и врачаре, који, уз помоћ разних сатанских средстава, на разне начине варају и искоришћавају безумне људе, говорећи им њихову „судбину“. Не! Мудраци о којима говори еванђелист Матеј су били људи науке и мудрости. Ти мудраци, астрономи из Персије, видевши на небу једну необичну звезду, сагласно са старим пророчанством, протумачили су то као знак који их обавештава да је рођен Спаситељ света. У њима се родила жеља да оду и да Му се поклоне. Са звездом као водичем кренули су и, након дугог путовања, које је трајало месецима, стигли су у Јерусалим. Отишли су у Витлејем, пронашли Христа, отворили своје поклоне и принели Цару света вредне дарове: „злато, тамјан и смирну“ (Матеј. 2,11).

***

Дар Христу принели су мудраци. Поклоне Христу треба да принесемо и ми људи 20-тог века, сви без изузетка: мушкарци, жене па и мала деца. Али какве поклоне? Сребро? Злато? Дијаманте? Драго камење? Не! Нешто друго, далеко узвишеније од тих поклона, можемо принети Христу. Да се изразим боље: Христу нису потребни поклони, јер је цео материјални свет Његов. Он нама дарује један поклон и тражи да ми тај поклон примимо.

Христос даје сваком од нас дар од непроцењиве вредности. Примимо ли га, Христос ће се обрадовати. Добровољно примање овог дара нашом вољом је за Христа најважнији поклон Њему од нас. Поклон Христос, у замену ми. Можда се то што говоримо о поклону и замени за поклон чини тешко и неразумљиво? Навешћемо један пример, да све буде јасније.

***

дило се у веома богатој кући. Родитељи су га послали на студије, јер је био веома паметан и напредовао је са словима. Када се стаде ближити његов имендан, родитељи га упиташе какав поклон жели за свој празник. Он је одговорио:

– Не желим да ми поклоните ништа друго изузев једне књиге…

На питање коју књигу жели, дечачић је одговорио:

– Еванђеље…

У оно време књиге су биле прескупе, зато што их нису штампале машине, већ су преписиване руком по танкој кожи. Родитељи, који су волели Јована – тако је било његово име, поручили су књигу. Када је Еванђеље исписано и када су га предали Јовану, његова родост је била неописива. Било је то као да је у своје руке примио најдрагоценији поклон.

Од онога дана, Еванђеље је било његов нераздвојни пратилац. Читао га је и настојао је да испуњава прочитано. Читао га је као мали, а касније и као младић. Читао га је у тешким часовима. Увек га је читао. То је била књига која га је водила, тешила и снажила до краја његовог живота. Уколико неко жели више детаља, нека прочита житије светог Јована Кушчника, који се слави 15./28. јануара.

***

Драга моја децо! Александар Велики је од свих писаца ценио Хомера, а његову књигу је држао под јастуком и читао је сваки дан ради поуке и надахнућа. Међутим, шта је Хомер или било који други писац старог и новог света пред Еванђељем? Пред њим, све књиге света су као каменчићи спрам дијаманта. Као што је рекао неки мудрац: Еванђеље је најважнији поклон који је икада дат свету. Поклон неба – нашој грешној земљи. Сунце, које распршује мрак и осветљава земљу.

Тај поклон и ми препоручујемо сада на крају старе и на почетку Нове године. Препоручујемо га свој деци наших верских школа. Христос приноси сваком детету тај поклон. Мала је и незнатна његова цена, али његов садржај има непроценљиву вредност.

Свако дете нека га узме и нека каже:

– Христе, хвала ти за овај драгоцени поклон! Од сада, и као дете, па све док растем, или ми коса побели, све до смрти – имаћу Еванђеље као свога верног пратиоца. Од свих књига, њега ћу волети највише, читаћу га, и прочитано испуњавати.

Дете моје!

Дајеш ли то обећање Христу? То твоје обећање ће бити најважнији поклон који ћеш Христу дати. Поклон узвишенији од дарова које су принели мудраци: злато, тамјан и смирну. Поклон – у замену за поклон.

С љубављу,

Ваш духовни отац

Τὰ ἅγια Θεοφάνεια
6 Ἰανουαρίου

TO NEΡO
«Σήμερον τῶν ὑδάτων ἁγιάζεται ἡ φύσις…» (Μ. Ἁγ.)

Βρισκόμαστε, ἀγαπητοί μου, στὸ τέλος τῆς περιόδου ποὺ ὀνομάζεται Δωδεκαήμερο. Σήμερα, ἑ­ορτὴ τῶν Θεοφανείων, βλέπουμε τὸ καταπλη­κτικὸ θαῦμα, οἱ οὐρανοὶ νὰ ἀνοίγων­ται, Πνεῦ­μα ἅγιο ἐν εἴδει περιστερᾶς νὰ ἐμ­φανίζεται, ἡ ἁγία Τριὰς νὰ κηρύσσεται, καὶ πρὸ παντὸς νὰ δακτυλοδεικτῆται ὁ Ἰησοῦς στὸ θαυμάσιο διάγγελμα τοῦ οὐρανοῦ ὡς ὁ μόνος ἀσφαλὴς ὁδηγὸς τῆς ἀνθρωπότητος.
Ὁ Χριστὸς βαπτίσθηκε στὸν Ἰορδάνη. Ἡ ἀ­λήθεια αὐτὴ ἔχει πολλὲς πλευρές, ποὺ δὲν θὰ τὶς ἀναλύσουμε ἐδῶ. Ἀπὸ ὅλα τὰ θέματα τῆς σημερινῆς ἑορτῆς σᾶς παρακαλῶ νὰ προσέ­ξετε μόνο τὸ ὑλικὸ ἐκεῖνο στοιχεῖο, ποὺ τιμᾶται τώρα ἰδιαιτέρως, δηλαδὴ τὸ νερό. «Σήμερον τῶν ὑδάτων ἁγιάζεται ἡ φύσις», ἀ­κοῦμε. Γιὰ τὸ νερὸ λοιπὸν θὰ πῶ κ᾽ ἐγὼ λίγα λόγια.

* * *

Ὁ κόσμος, ἀγαπητοί μου, εἶνε σύνθεσις ὑ­λι­­κῶν στοιχείων. Δὲν ξέρω σὲ πόσα τὰ ἀνεβά­­ζει σήμερα ἡ ἐπιστήμη· οἱ ἀρχαῖοι σοφοί, ὅ­πως ὁ Δημόκριτος, ἔλεγαν ὅτι τὰ σπουδαιότερα στοιχεῖα ἀ­πὸ τὰ ὁποῖα συντίθεται ὁ κόσμος εἶνε τέσσερα. Καὶ σήμερα μποροῦμε νὰ ποῦμε ὅτι στὴ φύσι τέσσε­ρα εἶνε τὰ κυριώτε­ρα στοιχεῖα. Στὶς ὡραῖες εὐχὲς τοῦ Μεγάλου Ἁγιασμοῦ ἀ­κοῦμε· «Σὺ ἐκ τεσσάρων στοιχείων τὴν κτίσιν συναρμόσας…»· σύ, Κύριε, συνέ­θεσες τὴν κτίσι ἀπὸ τέσσερα στοιχεῖα. Τὸ ἕνα στοιχεῖο ποιό εἶνε; Τὸ πιὸ εὐτελές· ἡ γῆ, τὸ χῶμα. Ποιός τοῦ δίνει σημασία; Κι ὅμως, τί ἀν­εκτίμητη ἀξία ἔχει! Ἀπ᾽ αὐτὸ προερχόμε­θα, ἀ­πὸ αὐτὸ τρεφόμεθα, καὶ σ᾽ αὐ­τὸ καταλήγουμε. «Γῆ εἶ καὶ εἰς γῆν ἀπελεύ­σῃ», εἶπε ὁ Θε­ός (Γέν. 3,19). Ἀλλοίμονο ἂν ἡ ἐ­πιφάνεια τῆς γῆς δὲν ἦ­ταν ἀπὸ γόνιμο χῶμα· θὰ πεθαίναμε ὅ­πως ὁ Μίδας, ποὺ ἐπιθύμησε ὅ,τι ἀγγίζῃ νὰ γί­νεται χρυσὸ καὶ ἔτσι πέθανε ἀπ᾽ τὴν πεῖνα. Μῦ­θος εἶνε αὐτό, ἀλλὰ ἐκφράζει μιὰ ἀλήθεια· ὅτι κινδυνεύουμε νὰ πεθάνουμε ἐν μέσῳ πλού­του, τὸν ὁποῖο θεοποιήσαμε. Τὸ δεύ­τερο στοιχεῖο, πάνω ἀπὸ τὸ χῶμα, εἶνε λε­πτότερο· εἶνε τὸ ὕ­δωρ, τὸ νερὸ γιὰ τὸ ὁποῖο θὰ μιλήσουμε, σύνθεσις ὑ­δρογόνου καὶ ὀξυγό­νου. Τὸ τρίτο στοιχεῖο, πάνω κι ἀπὸ τὸ νερό, εἶνε ὁ ἀέρας. Εἶνε λεπτότερο, ἀλλὰ ἔχει κάποιο βάρος· κάτι ζυγίζει κι αὐτό, πολὺ ἐλαφρότερα βέβαια ἀπὸ τὰ ἄλλα. Καὶ τὸ τέταρ­το στοιχεῖο, ἀκόμα λεπτότερο, εἶνε τὸ πῦρ, ἡ φωτιά. Τὰ τέσσερα αὐτά, συνδυαζόμενα, ἀπαρτίζουν τὸν κόσμο.
Καὶ τὸ ἀνθρώπινο σῶμα σύνθεσις ὑλικῶν στοιχείων εἶνε. Ἔχει τὴ δική του χημικὴ σύστασι· τόσο νερό, τόσο φωσφόρο, τόσο σίδηρο, τόσο λίπος, τόσο μαγνήσιο, τόσο ἄνθρακα, τόσο ἀσβέστιο. Ἀλλὰ τὸ κυριώτερο στοιχεῖο του εἶνε τὸ νερό. Ὀρθὰ εἶπε κάποιος, ὅ­τι ὁ ἄνθρωπος εἶνε ἕ­να ποτάμι ποὺ ῥέει ἀ­καταπαύστως. Νερὸ εἴμαστε. Ἡ ἁρμονικὴ σύνθε­σις τῶν στοιχείων αὐ­τῶν στὸ σῶμα εἶνε ἡ ὑ­γεία· ἡ δυσαρμονία εἶνε ἀσθένεια καὶ θάνατος.

Λίγα λόγια λοιπὸν μόνο γιὰ τὸ νερό.

* * *

Ὑπάρχει, ἀγαπητοί μου, νερὸ φυσικό, νερὸ ἰαματικό, καὶ νερὸ ἁγιασμένο.
⃝ Τὸ φυσικὸ νερό. Βρίσκεται ἄφθονο στὸν πλανήτη μας. Ἀναβλύζει ἀπὸ πηγές· τρέχει σὰν ῥυάκι, σὰν χείμαρρος, σὰν ποταμός. Κατα­λήγει καὶ συλλέγεται σὲ μικρὲς ἢ με­γάλες λίμνες, στὶς θάλασσες καὶ τοὺς ὠκε­ανούς. Πῶς οἱ τεράστιοι αὐτοὶ ὄγκοι ὑδάτων κρατιῶν­ται καὶ δὲν φεύγουν ἔξω στὸ διάστημα; Τοὺς συγ­κρα­τεῖ ἡ ἕλξι τῆς γῆς, λένε. Ἀλλ᾽ αὐτὸ κα­­τὰ βάθος εἶνε κάτι ἀνεξήγητο. Τὴ Με­γάλη Παρα­σκευὴ ἀ­κοῦμε· «Σήμερον κρεμᾶ­ται ἐπὶ ξύλου, ὁ ἐν ὕδασι τὴν γῆν κρεμάσας» (Θ΄ ὥρ.).
Τὸ νερὸ εἶνε ἀγαθὸ ἀνεκτίμητο. Ἀλ­λὰ εἴμεθα ἀγνώμονες, ὅπως εἶπα καὶ ἄλλοτε. Βλέπεις τὸ πουλάκι; πίνει νερὸ καὶ ὑ­ψώνει τὸ κεφάλι πρὸς τὸν οὐρανό. Σὰν νὰ λέῃ· Θεέ μου, σ᾽ εὐχαριστῶ γιὰ τὸ δῶρο σου. Ὁ ἄν­θρωπος δείχνει ἀγνωμοσύνη καὶ ἀχαριστία. Γίναμε γε­ώδεις, σαρκικοί, χωρὶς με­ταφυσικὲς ἀνατάσεις. Παλαιότερα οἱ ἄνθρωποι ἦταν ἀγράμματοι ἀλλὰ εὐγνώμονες. Ἐγνώρισα παπποῦ­δες, ποὺ προτοῦ νὰ πιοῦν ἕνα ποτήρι νερὸ ἔκαναν τὸ σταυρό τους. Εἴδατε κανένα σήμε­ρα νὰ τὸ κάνῃ αὐτό; Θά ᾽ρθῃ ὅμως ὥρα ποὺ θὰ δίνῃς μιὰ λίρα καὶ ἕνα ποτήρι νερὸ δὲν θὰ ὑπάρχῃ. Τότε θὰ ἐκτιμήσουμε τὴν ἀξία τοῦ νε­ροῦ, ποὺ εἶνε δῶρο καὶ εὐλογία Θεοῦ· ἡ στέρησίς του δημιουργεῖ τὴν ἀφυδάτωσι καὶ ὁδη­γεῖ στὸ θάνατο. Δὲν ζῇ ὁ ἄνθρωπος χωρὶς νερό.
⃝ Προχωροῦμε τώρα σὲ ἄλλη βαθμῖδα. Εἶνε τὰ ἰαματικὰ νερά. Γιὰ ὅλα προνόησε ὁ καλὸς Θεός. Ὑπάρχει νερὸ τὸ ὁποῖο, ὅπως ξέρουν οἱ μεταλλωρύχοι, προτοῦ νὰ βγῇ ἔξω, περνάει, ἐ­κεῖ στὰ ἔγκατα τῆς γῆς, μέσα ἀπὸ στρώματα, ποὺ τὸ ἐμπλουτίζουν μὲ διάφορα μεταλλικὰ συστατικά, ἰδίως δὲ μὲ ῥαδιενέργεια. Εἶ­νε ὀνομαστὲς διάφορες πηγές, ποὺ τροφοδο­τοῦν μὲ ὑγιεινὸ πόσιμο νερὸ ἐμφιαλωμένο, καθὼς καὶ ἄλλες ἰαματικὲς πηγές, θερμὲς ἢ ψυ­χρές, μὲ θαυμαστὲς θεραπευτικὲς ἰδιότητες, καὶ χιλιάδες ἄνθρωποι συρρέουν ἐκεῖ. Εἶνε μία εὐλογία τοῦ Θεοῦ γιὰ τὴν πατρίδα μας.
⃝ Πάνω ὅμως ἀπὸ αὐτά, στὴν ἀνωτάτη βαθμῖ­δα, εἶνε τὸ νερὸ τὸ ἁγιασμένο. «Σήμερον τῶν ὑ­δάτων ἁγιάζεται ἡ φύσις…». Γιὰ νὰ λά­βῃ καν­εὶς τὸ ἁγιασμένο νερό, χρειάζεται πίστις. Ἂν δὲν θέλῃς νὰ πιστέψῃς, δικαίω­μά σου. Τότε ὅ­­μως, καὶ χίλια ἐπιχειρήματα νὰ φέρω, Κικέρων καὶ Δημοσθένης καὶ Πλάτων καὶ Ἀριστοτέλης νὰ γίνω, δὲν πρόκειται νὰ σὲ πείσω. Ἡ πίστις εἶνε μυστήριο. Ἄλλος πιστεύει, ἄλλος δὲν πιστεύει. Ποιό εἶνε τὸ ἁγιασμένο νερό; Εἶνε τὸ νερὸ τοῦ ἁγιασμοῦ, ποὺ λαμβάνουμε σήμερα, καὶ τὸ νερὸ τοῦ ἁγίου βαπτίσματος, τὸ νερὸ τῆς κολυμβήθρας μας. Προτοῦ νὰ τὸ εὐλογήσῃ ὁ ἱερεύς, εἶνε ἕνα κοινὸ νερὸ ὅπως τὰ ἄλλα. Ἀλλ᾽ ἀφ᾽ ἧς στιγμῆς πῇ «Εἰς τὸ ὄνομα τοῦ Πατρὸς καὶ τοῦ Υἱοῦ καὶ τοῦ ἁγίου Πνεύματος», ἀφ᾽ ἧς στιγμῆς πῇ «Βαπτίζεται ὁ δοῦλος τοῦ Θεοῦ εἰς τὸ ὄνομα τοῦ Πατρὸς καὶ τοῦ Υἱοῦ καὶ τοῦ ἁγίου Πνεύματος», τὴν ὥρα ἐκείνη ―κατὰ τὴν πίστι μας― τὸ νερὸ παίρνει «ῥαδιενέργεια», χάρι, πνευματικὴ δύναμι. Γίνεται φοβερὸ γιὰ τὸν διάβολο καὶ τοὺς δαίμονας. Καὶ ποιά ἡ ἐνέργειά του; Τὸ μὲν κοινὸ νερὸ καθαρίζει τὸ σῶμα ἀπὸ τὸν φυσικὸ ῥύπο, τὸ δὲ ἁγιασμένο νερὸ μᾶς καθαρίζει ἀπὸ τὸ προπατορικὸ ἁμάρτημα, τὸ ἀδαμιαῖον σύμπλεγμα, ἀλλὰ καὶ ἀπὸ προσωπικὲς ἁμαρτίες. Ὁ ἄνθρωπος, ἀπὸ μαῦρος σὰν τὰ φτερὰ τοῦ κόρακα, γίνεται λευκὸς σὰν τὸ περιστέρι, ποὺ πέταξε σήμερα πάνω ἀπὸ τὰ ῥεῖθρα τοῦ Ἰορδάνου.

* * *

Αὐτά, ἀγαπητοί μου, μᾶς δίδει ἀφορμὴ νὰ ποῦμε σήμερα τὸ γεγονὸς τῆς βαπτίσεως τοῦ Χριστοῦ στὸν Ἰορδάνη. Πρὶν τελειώσω ὅμως θέλω νὰ δώσω μία ἀπάντησι σ᾽ ἐκείνους ποὺ ρω­τοῦν· Ἐμεῖς βαπτιζόμεθα, διότι εἴμεθα ἁ­μαρτωλοί· ὁ Χριστὸς γιατί βαπτίσθηκε, ἀφοῦ οὔ­τε μὲ τὸ προπατορικὸ ἁμάρτημα οὔτε μὲ προσω­πικὲς ἁμαρτίες ἐβαρύνετο; «Ἀνομίαν – ἁμαρτίαν οὐκ ἐποίησεν» (Ἠσ. 53,9· Α΄ Πέτρ. 2,22), γι᾽ αὐτὸ σήμερα ψάλλουμε «Ὦ ἀναμάρτητε Χριστέ…» (ἑσπ.). Πῶς καὶ γιατί ὁ ἀναμάρτητος βαπτίζεται;
Θὰ χρειαζόταν μακρὰ θεολογικὴ ἐξήγησις. Ἕνα μόνο λέγω. Κατὰ τοὺς πατέρας ὁ Κύριος βαπτίσθηκε ὄχι διότι τὸ εἶχε ἀνάγκη, ἀλλὰ γιὰ νὰ φανερωθῇ καὶ βεβαιωθῇ ποιός εἶ­νε. Ὁ ἀφα­νὴς ἐργάτης τῆς Ναζαρέτ, ὁ ἄγνωστος στοὺς πολλούς, νὰ γίνῃ γνωστὸς στὴν ἀν­θρωπότητα, ὅτι εἶνε ὁ Μεσσίας καὶ Λυτρω­τὴς τοῦ κόσμου. Ἦταν ἡ ἐπίσημη στιγμή, ποὺ οἱ οὐρανοὶ ἀπηύθυναν τὸ σπουδαιότερο διάγγελμα, παγ­κό­σμιο διάγγελμα ―ἐμπρὸς στὸ ὁποῖο ὠχρι­οῦν τὰ διαγγέλματα τῶν ἐπιγείων κυβερνη­τῶν― καὶ ὁ Πατὴρ διεκήρυξε· «Οὗτός ἐστιν ὁ υἱ­ός μου ὁ ἀγαπητός, ἐν ᾧ εὐδόκησα», ποὺ ἀργότερα θὰ ἐπαναληφθῇ μὲ τὴν συμπλήρωσι «αὐτοῦ ἀκούεται» (Ματθ. 3,17· 17,5). Τὸ οὐράνιο αὐτὸ διάγγελμα μᾶς δείχνει, ὅτι ὁ Κύριος ἡμῶν Ἰησοῦς Χριστὸς εἶνε ὁ μόνος ἀσφαλὴς ὁδηγός μας.
Παρακαλῶ, ἀδελφοί μου, νὰ μοῦ πῆτε εἰλικρινά· ποιόν ἔχετε ὁδηγὸ στὴν προσωπική σας ζωή; Ὤ ἐὰν θέταμε ὁδηγό μας τὸ Χριστό! Καὶ ἀλλοίμονο ἐὰν θέτουμε ὁποιονδήποτε ἄλλο ὡς ὁδηγό. Ὁ Χριστὸς εἶπε· «Ἐγώ εἰμι ἡ ὁδὸς καὶ ἡ ἀλήθεια καὶ ἡ ζωή» (Ἰωάν. 14,6). Ἀδιάψευστα λόγια διὰ μέσου τῶν αἰώνων. Ἐὰν ὁ Χριστὸς γινόταν ὁ ὁδηγὸς τοῦ ἀτόμου, τῆς οἰκογενείας, τῆς κοινωνίας, τοῦ ἔθνους, τῆς ἀνθρωπότητος ὁλοκλήρου, ὤ ποία εὐλογία! παράδεισος θὰ γινόταν αὐτὸς ὁ κόσμος.
Τώρα ἔχουμε ἄλλους ὁδηγούς, ἐπιγείους «θεούς», ποὺ τοὺς ἔχουμε μυθοποιήσει, γιὰ νὰ μᾶς διαψεύσουν μετὰ ἀπὸ λίγο παταγω­δῶς. Καὶ γι᾽ αὐτό, ἀντὶ εὐλογία ἔχουμε κατάρα, διάλυσι τῶν πάντων καὶ χάος.
Εἴθε ὁ Κύριος νὰ μᾶς χαρίσῃ τὴν εὐλογία του διὰ μεταλήψεως καὶ ῥαντισμοῦ τοῦ ἁγιασμένου ὕδατος, καὶ νὰ ὑ­μνοῦμε καὶ δοξάζουμε τὸ ὄνομά του, τοῦ Πατρὸς καὶ τοῦ Υἱοῦ καὶ τοῦ ἁγίου Πνεύματος, εἰς αἰῶνας αἰώνων· ἀμήν.

† ἐπίσκοπος Αὐγουστῖνος

(ἱ. ναὸς Ἁγ. Παντελεήμονος Φλωρίνης 6-1-1988 ἡμέρα Τετάρτη)

______________

STA SERBIKA

________________

БОГОЈАВЉАЊЕ (6/19 Јануар)

ВОДА

«Данас се   водена  освећује природа…» (В.Осв.)

Драги моји, на крају смо периода који се назива Дванаестодневница, видимо чудо, небеса се отварају. Дух свети у виду голуба да се јавља, света Тројица се објављује, а пре свега се Исус пројављује као једини сигуран вођа човечанства. Христос је крштен у Јордану. Та истина има много страна, али нећемо то сада анализирати овде. Од свих тема поводом данашњег празника молим вас да обратите пажњу на ону материјалну твар, која се данас поштује  посебно, а  то је вода. „Данас се  водена освећује природа“, чујемо. О води ћу дакле и ја рећи мало речи. .

* * *

Свет је драги моји  скуп материјалних елемената. Не знам колико данас до тога држи наука, али стари мудраци, као Демокрит, су говорили да постоје четири најважнија елемента од којих се сачињава свет. И данас можемо рећи да у природи имамо четири важна елемента. У предивним молитвама Великог Освећења чујемо: «Ти си од четири елемента творевину саставио…». Који је први и најнесавршенији елемент? Ко јој придаје важност? Али, какву  непроценљиву вредност има! Од ње смо постали, од ње се хранимо, и у њој завршавамо. «Јер си прах, и у прах  ћеш се вратити», рекао је Бог (Прв.Мојс. 3,19). Тешко нама да површина земаљска није од плодне земље, умрли бисмо као Мида, који је желео све што дотакне да се претвори у злато и тако је умро од глади. То је један мит, али издражава једну истину, да смо у опасности да умремо у богатству које смо обожили. Други елемент, вреднији од земље, је истанчанији, то је вода, вода о којој ћемо говорити, скуп водоника и кисеоника. Трећи елемент, важнији од воде је ваздух. Најлакши је али и он нешто тежи, најлакши је од свих елемената. А четврти елемент још лакши је ватра. Та четири елемента заједно сачињавају свет.

И људско тело је састављено од материјалних елемената. Има свој хемијски састав, толико воде, толико фосфора, толико гвожђа, толико масноће, толико магнезија, толико минерала, толико азбеста. Међутим његов најважнији елемент је вода. Тачно је неко рекао да је човек једна чаша која непрестално тече. Вода смо. Хармоничан однос тих елемената у телу је једнак здрављу, а дисхармоничан однос тих елемената у телу је једнак болести и смрти. Само мало речи о води.

* * *

Постоји драги моји: природна, исцелитељска и освећена вода. Природна вода се налази у изобиљу на нашој планети. Извире из разних извора. Тече као речица, као водопад, као река. Долази и слива се у мала и велика језера, у мора и у океане. Како те огромне количине воде се држе и не оду у свемир? Придржава их привлачност земље, кажу. Међутим то је у суштини нешто необјашњиво. На Велики Петак чујемо „Данас виси на дрвету Онај, Који је на водама основао земљу …. Вода је непроценљиво благо. Ми смо незахвални, као што сам и пре говорио. Видиш ли птичицу; пије воду и подиже главу ка небу. Као да говори:“ Боже мој, хвала ти на твом поклону“. Човек показује незахвалност и неблагодарност. Постали смо земљани, телесни, без натприродних узвишења. У старо време су људи били неписмени, али су били благодарни. Упознао сам старије људе који пре него што су пили воду су се  крстили. Да ли сте видели некога у данашње време да то чини? Доћи ће време када ћеш давати једну лиру а неће бити довољно за једне чаше воде. Тада ћемо ценити вредност воде која је дар и благослов Божији, ускраћење воде ствара дехидрацију и води у смрт. Не живи човек без воде.

Настављамо сада ка следећој степеници. То је исцелитељска вода. О свему се побринуо добри Бог. Постоји вода  која, као што знају рудари, пре него што изађе напоље, пролази кроз земљину кору која је обогаћује са разним минералним састојцима, као и  са радиоенергијом. То су познати разни извори, који се напајају са здравом водом за пиће, као и други исцелитељни извори, топли и хладни, са чудесним исцелитељским својствима, хиљаде људи се тамо окупља. То је један благослов Божији за нашу домовину.

Изнад свега тога на првој лествици је вода освећена. «Данас се водена освећује природа…». Да би неко пио освећену воду, потребна је вера. Ако не желиш да верујеш, твоје право. Тада и хиљаду примера да ти наведем,да постанем Цицерон, Димостен, Платон и Аристотел, нећу те уверити. Вера је тајна. Неко верује, неко не верује. Шта је освећена вода? То је вода освећења, коју узимамо данас, и вода светог крштења, вода из наше крстионице. Пре но што је благослови свештеник, то је обична вода као и све друге воде. Али од часа када свештеник каже: «Крсти се слуга Божији у име Оца и Сина и светог Духа», у онај час – по нашем веровању- вода добија «радиоенергију», благодат, духовну силу. Постаје страшна за ђавола и демоне. Које је њено дејство? Обична вода чисти тело од природне прљавштине, а освећена вода нас чисти од праочинског греха, од адамског бремена, али и од личних грехова. Човек се преображава од црног као крила гавранова постаје бео као голуб, који је данас пролетео над воденом стихијом Јордана.

* * *

Данас ћемо рећи ове речи поводом Христовог крштења на Јордану. Пре него што завршим желим дати одговор онима који питају: Ми се крстимо, јер смо грешни,  али зашто се  Христос крстио, ако није отежан ни са праочинским грехом ни са личним греховима? “Он греха не учини“ (Исаиј. 53,9, А.Петр. 2,22), зато данас појемо „О безгрешни Христе…“ (веч.). Како и зашто се безгрешни крсти? Овде би било потребно дуго теолошко објашњење. Једно само кажем. По очевима Господ је крштен не зато што је то било неопходно, већ да се пројави и увери ко је. Невидљиви радник Назарета, непознат многима, да постане познат човечанству, да је Месија и Избавитељ света. Био је то званични тренутак, небеса су поручила најважнију поруку, светску поруку, пред којом падају поруке земаљских владара- и Отац је објавио“ Ово је син мој љубљени“ где ће се касније опет поновити са допуном: “који је по мојој вољи“ (Мат. 3,17-17,5).Небеска порука нам показује да је Господ наш Исус Христос, наш једини  сигуран водич.

Молим вас, браћо моја, да ми искрено кажете, кога имате за водича у свом личном животу? О, када бисмо имали за свог водича Христа! Тешко нама ако поставимо било кога другог као свог водича. Христос је рекао: „ Ја сам пут, истина и живот“ (Јова. 14,6). Необориве речи кроз векове. Када би Христос био водич особе, породице, друштва, народа,човечанства,о какав благослов! Рај би био овај свет.

Данас имамо друге водиче, земаљске «богове»,које смо створили као мит, ……. Зато уместо благослова имамо проклетство, распад свега и свеопшти хаос. Нека нам Господ дарује благослов његов кроз узимање и кропљење освећеном водом, да славимо и хвалимо име његово, Оца и Сина и светог Духа, у векове векова, амин.

† ἐπίσκοπος Αὐγουστῖνος

(Св Пантелејмон Флорина  6 -1-1988 , дан Среда)

ΡΙΨΗ ΤΟΥ ΤΙΜΙΟΥ ΣΤΑΥΡΟΥ ΣΤΑ ΠΑΓΩΜΕΝΑ ΝΕΡΑ ΤΗΣ ΡΩΣΙΑΣ

Russian Orthodox Music 13

______________________

____________________________

Ο «ορθόδοξος» πατριάρχης Βαρθολομαίος διακόπτει τον αγιασμό των υδάτων και τους αφήνει όλους άφωνους, για να ακούσουν τον ιμάμη!!! Μπορείτε να το δείτε και μόνοι σας.

Αυτό ζητά η παγκοσμιοποίηση.

Ο κ. Ιωαννίδης Τρύφων μας έστειλε το εξής e-mail και το δημοσιεύουμε ευχαρίστως.

• Καλησπέρα και χρόνια πολλά. Χαιρόμαστε που διαβάζουμε και βλέπουμε βιντεακια με κηρύγματα του γέροντος μας πατρός Αυγουστίνου, αλλα στο θεμα του παναγιωτάτου πατριάρχη μας κάνετε ένα λάθος και καλό ειναι να επανορθώσετε.
• Δεν σταμάτησε ο παναγιώτατος πατριαρχης μας τον αγιασμο των υδατων προς τιμην του ιμαμη, οπως εχετε την εντυπωση, αλλα σταμάτησε για να τελειώσει ο ιμαμης, επειδη τα ηχεία του τζαμιού είχαν πολυ δυνατη ενταση. Το τζαμί ειναι ακριβως μπροστα από το πατριαρχειο μας και κάλυπταν την ακολουθία του αγιασμου… Σας το λεω επειδή πήγα και άκουσα τον ανυπόφορο θόρυβο, που δημιουργεί το τζαμί.
• Είμαι σιγουρος πως θα διορθώσετε το λανθασμένο δημοσιευμα σας….
• Ο Θεος μαζι σας και η ευχη του γεροντος μας πατρος Αυγουστινου απο τον παραδεισο να σας φωτισει.

Βλέποντας το βίντεο καταλήξαμε σ’ αυτό το συμπέρασμα, γιατί ο πατριάρχης μας έδωσε πάρα πολλές αφορμές. Μακάρι να κάνουμε λάθος και ο πατριάρχης μας να είναι ορθοδοξότατος
Μη ξεχνάτε· Πήγε στην συναγωγή των Έβραίων της Αμερικής και τιμήθηκε απ’ αυτούς. Χάρισε κοράνιο αντί Ευαγγέλιο σε φίλο του. Συμπροσεύχεται με τους καθολικούς και με άλλους αιρετικούς.

_______________________________

Χρόνος και αιωνιότητα

Για το μεσοδιάστημα μεταξύ της οριστικής φυγής της παλιάς χρονιάς και του ερχομού του νέου χρόνου επέλεξα να αναρτήσω ενα κείμενο που βασίζεται σε απομαγνητοφωνημένη ομιλία του τεως Μητροπολίτου Φλωρίνης ΑΥΓΟΥΣΤΙΝΟΥ ΚΑΝΤΙΩΤΗ που έγινε στον ιερό ναό του Aγίου Παντελεήμονος Φλωρίνης στις 31-12-1974 κατα την αλλαγή του έτους το μεσονύκτιο


Το κείμενο το είχα αναρτήσει και πέρυσι τέτοια ωρα,. Το αναδημοσιεύω θεωρώντας το σαν έναν απo τους καλύτερους λόγους που έχει εκφωνήσει ρασοφόρος της ελληνικης εκκλησίας
Χωρίς να κρύβω την Χριστιανική μου πίστη αλλά και χωρίς να διστάζω να ασκήσω αυστηρή κριτική στους ρασοφόρους θεωρητικά υπηρέτες της και πρεσβευτές της (λέω θεωρητικά διότι η περισσότεροι έχουν «ξεφύγει» ξεφτιλίζοντας εαυτούς και θρησκεία) θέλω να διευκρινήσω πως η παρούσα ανάρτηση έχει ως στόχο ΑΥΣΤΗΡΑ ΚΑΙ ΜΟΝΟ ΤΟΝ ΠΡΟΒΛΗΜΑΤΙΣΜΟ και σε ΚΑΜΙΑ ΠΕΡΙΠΤΩΣΗ την κατήχηση, γι αυτό και έχω συμπεριλάβει μόνο τα κομμάτια της ομιλίας που θα μπορούσαν να χαρακτηριστούν περισσότερο φιλοσοφικά παρά καθαρά θεολογικά, πλην του «κλεισίματος» το οποίο είναι μόνο δύο γραμμές

Πιστεύω οτι θα την βρούν ενδιαφέρουσα και θα προβληματιστουν ΟΛΟΙ όσοι την διαβάσουν.

_____________________________________________

__________________________________

_________________________

STA ΣΕΡΒΙΚΑ

______________

Време и вечност

НОВА ГОДИНА долази на хоризонт човечанства

Шта је једна година у поређењу са годинама које су прошле и са годинама које ће проћи? Она је као једна кап воде у океану.

Један мудри писац, да би упоредио време са вечношћу, употребио је следећи приказ. Замислите, каже, један бесконачни океан а изнад њега лети једна птица. Птица, када облети неколико кругова, силази, узима са својим кљуном једну кап са површине океана, а потом одлази са хоризонта. Када прође хиљаду година, птица опет долази, да узме опет само једну кап из океана. Замислите дакле да се то дешава стално, једном у хиљаду година да птица узима по једну кап воде из океана, питам вас: „колико хиљада – шта кажем? – колико милиона – шта кажем? – колико милијарди година, колики бесконачни број година треба да прође, док птица не узме и последњу кап из океана?

То вам се чини немогућим? Не, није немогуће. Ако упитате математичара, рећи ће вам, ако океан остане стабилан и ако се не буде снабдевао и обнављао са новом водом (кишом, снегом, рекама), сигурно је да ће до тога тренутка доћи, када ће птица узети последњу кап воде из океана. Океан може да се исцрпи, али вечност не може да се исцрпи никада. О, вечности!

* * *

Супротно томе време се исцрпљује, иако нам се време чини као један бескрајни океан. Колико је времена прошло од када је створен свет? Зато што је научно доказано, да свет једном није постојао, не постоји ни један научник који сумња у то. Материја није вечна. Једном ће нестати. Једном су се појавиле звезде, једном се појавио човек, једном се појавио сав овај предивни свет.

Од тада када је свет створен па све до данас (1974), колико је времена прошло? По Светом писму прошло је око 7.500 година (5.500 до рођења Христовог + 2.000 до данас). Христос је својим рођењем поделио свет на време «пре Христа»  и  «после Христа».

Од времена када је дошао Христос па све до данас прошло је 2.000 година отприлике. А колико ли је  још година остало до краја света? Да ли сте икада о томе размишљали? Можда се и вечерас деси крај света! Како? Непознат је час Божији. Чак и демонска наука човекова прети да нам доведе крај. Када би те силне бомбе које су скупили Американци и остали експлодирале истовремено, само Бог зна шта може бити. И на други начин је свет у опасности. Зато што земља, као што знамо, у својој утроби има цео вулкан. Ако се тај вулкан  излије, шта ће остати на земљи? Нестаће и Партенон и сви дворови и све цивилизације заједно.
Када ће дакле доћи крај света? Непознато нам је. Међутим то је за очекивати. То – опет научно речено – се да предвидети. Зато што све има почетак и крај, тако да ће једног дана доћи до краја света. «Како;» по Писмима је јасно, а по науци је нејасно. У сваком случају крај ће једном доћи, а онда ће почети нови период, вечност. Први период је пре Христа. А други период је после Христа. Затим, по Писму, «нова пак небеса и земљу нову по обећању његову чекамо, где правда обитава» (B΄ Петр. 3,13).
-Тада, драги моји вечност ће се поделити на два велика дела. Један ће се звати вечни пакао а други рај, вечни живот.
– Шта, бајке причаш, неко ће рећи.
Али то нису бајке као оне које смо слушали од бака на троношцу поред ватре. Ово је стварност.
Када бар, каже Хрисостом, не би постојао пакао, јер сам и ја грешник и бојим се пакла. Али, колико је јасно да постоји дан и ноћ, и да сунце излази и залази, толико је јасно и да је вечност једна окрутна стварности. Зато што се дели са једне стране на бесконачну ноћ, која се назива вечни пакао а са друге стране на светли и осветљени дан, који се назива вечни живот и блаженство.
Ко нас у то уверава? Онај који никада није изрекао лаж. Сви лажу, али један не, прошло је двадесет векова и нико  га никада није разоткрио у лажи. Он је Господ наш Исус Христос. Он то потврђује.
Идите својим кућама и узмите у руке Еванђеље и прочитајте Еванђеље јер је оно узвишена истина. Године 1942 сам био у Флорини и имао сам групу од око стотину деце, које сам поучавао речи Божијој. Сви они су радили часно у граду, док су падале бомбе, они су повикивали «Живела Грчка». Тада је једно од те деце, једно часно дете, написало на својој капи следећи израз: «Еванђеље је узвишена филозофија живота». Приближио сам му се и рекао ми је: Неписмен сам, али када сам у своје руке узео Еванђеље и прочитао га, не верујем више да постоји на свету и једна слична књига.
Прочитај и ти Еванђеље. Отвори по Јовану Еванђеље и прочитај у 5-тој глави стихове 25 до 29 и тамо ћеш наћи те страшне речи Христове.
То су речи које чујемо у цркви када је сахрана нама драгих особа, али ко их слуша? Те речи ће се чути и када  нас буду сахрањивали. Шта тамо говори Христос? « Амин, амин, вам кажем …». Шта значи: «амин, амин»? То је јеврејски израз. Са тим речима Христос потврђује јасно «Не чудите се томе, јер долази час у који ће сви који су у гробовима чути глас Сина Божјега, и изаћи ће они који су чинили добро у васкрсење живота, а они који су чинили зло у васкрсење суда» (Јован. 5, 28-29). Тамо идемо, драги моји. Као што реке теку и изливају се у море, тако и живот сваког од нас ће се излити у широко море које се назива вечност. То потврђује Христос.
Желиш ли други доказ? Ево, ту је и глас савести. Када чиниш добро шта осећаш? Радост и весеље, иако једеш лук и маслине. Имаш рај у својој души, постајеш краљ. Оно што те чини радосним је један глас раја. А када чиниш неко зло осећаш жалост, имаш пакао, иако си цар и аутократор. Читајте Шекспира, видећете тамо некога ко је учинио зло, и у след победоносног скупа одузеле су му се руке и испала му је виљушка, зато што је његов живот узнемирила сенка убиства. Чиниш зло, осећаш у себи тугу. Шта је то? Пакао. И сада, у овом живота, човек има предукус раја или пакла.

* * *

Према вечности идемо, браћо. И ево, једна година је прошла. Нову годину поздрављамо. Шта ће нам донети? Непознато нам је.

Кратковиди смо ми, не знамо да ли ћемо живети сутра. Увек треба да очекујемо наш полазак, посебно ми старци који смо стигли на запад свог живота. Али и млади, не знамо « шта ће бити». Нагодину у овај дан колико ће нас бити живо? У новој години какве  очекују наш народ? И шта ће бити на Балкану и Месогију и у свету?…. А ти сниваш снове и замишљаш живот бесконачан, али вечност се приближава, велики час долази.

Шта да пожелимо, драги моји?Богатство? Славу? Новац? Ужитке? Задовољства?…  Ништавно је све. «Таштина над таштинама, све је таштина» (Књи. Пропов. 1,2). Једно остаје. Д верујеш у Христа. Не постоји друго име које може да нам подари радост и наду у овој години. Само име Исуса Христа, кога децо, хвалите и преузносите  све векове. Амин.

† επίσκοπος Aυγουστίνος

(Говор Митрополита Флорине, у свтом храму Светог Пантелејмона у Флорини 31-12-1974 при промене године поноћно бдење)

ΣΤΑ ΡΟΥΜΑΝΙΚΑ

__________________________

PREDICĂ LA ANUL NOU

A MITROPOLITULUI AUGUSTIN DE FLORINA:

TIMPUL ŞI VEŞNICIA

Μετάφραση από ιστοσελίδα http://acvila30.wordpress.com

Un nou an răsare la orizontul umanităţii. Ce este un an în comparaţie cu anul care a trecut şi cu anii care vor trece? Este o picătură din ocean.

Un scriitor înţelept, ca să creeze o idee despre timp în comparaţie cu veşnicia, a plăsmuit următoarea imagine. Imaginaţi-vă, zice, un ocean infinit şi deasupra apelor lui zburând o pasăre. Pasărea, după ce descrie cercuri, coboară, ia în pliscul ei o picătură din suprafaţa oceanului, iar apoi fuge şi dispare. După ce trec o mie de ani, pasărea apare din nou, pentru a lua iarăşi doar o picătură din ocean. Imaginaţi-vă, aşadar, realizându-se aceasta continuu; adică, o singură dată la o mie de ani pasărea să ia câte o picătură. Vă întreb: Câte mii – ce zic? -, câte milioane – ce zic? -, câte zeci de milioane de ani, ce ameţitor număr de ani va trebui să treacă până când pasărea va lua până şi ultima picătură din ocean? Pare imposibil lucrul acesta? Nu, nu este. Dacă îi veţi întreba pe matematicieni, vă vor spune că, dacă oceanul rămâne stabil şi nu mai este alimentat cu noi ape (din ploaie, torente, fluvii), cu siguranţă că va veni o clipă, în care pasărea va lua şi ultima picătură a lui. Deci numai oceanul poate fi epuizat, veşnicia însă nu se sfârşeşte niciodată. O, veşnicie!

***

+ Episcopul Augustin

(Omilie a Mitropolitului Augustin de Florina în Sfânta Biserică a Sfântului Pantelimon, Florina, 31.12.1974, la trecerea în noul an, în miez de noapte)

Ἡ Γέννησις τοῦ Σωτῆρος Χριστοῦ
Σάββατο 25 Δεκεμβρίου 2010

Φλώρινα – ἀριθμ. φύλλου 1628
Συντάκτης (†) ἐπίσκοπος

Ο Χριστος, αυτος ο αγνωστος

«Οὐκ ἦν αὐτοῖς τόπος ἐν τῷ καταλύματι» (Λουκ. 2,7)

ΣΗΜΕΡΑ, ἀγαπητοί μου, ἡ χριστιανοσύνη ἑορτάζει τὴ Γέννησιτοῦ Κυρίου ἡμῶν Ἰησοῦ Χριστοῦ, γεγονὸς μοναδικὸ στὴν ἱστορία. Ὑπάρχουν πράγματα ἀξιόλογα, ποὺ δὲν μπορεῖ κανεὶς νὰ τὰ ἀγνοήσῃ, ὅπως λ.χ. ἡ εἴδησι ὅτι στὸν 20ὸ αἰῶνα ὁ ἄνθρωπος πάτησε στὴ σελήνη. Ἀλλ᾽ ὅ σο θαυμαστὸ καὶ ἂν φαντάζῃ αὐτό, εἶνε πολὺ μικρὸ ἀπέναντι στὸ γεγονὸς ὅτι ὄχι πλέον ἄνθρωπος ἀλλ᾽ αὐτὸς ὁ Θεός, ποὺ ἐξουσιάζει τὰ ἄστρα καὶ τοὺς γαλαξίες, ἐπισκέφθηκε τὴ γῆ ἀπὸ τὰ ὕψη τῶν οὐρανῶν. Κατέβηκε ἐδῶ, φόρεσε ἀνθρώπινη σάρκα, περπάτησε ἀνάμεσά μας, δίδαξε, θαυματούργησε, σταυρώθηκε καὶ ἀνελήφθη πάλι στοὺς οὐρανούς. Γεγονὸς ἄνευ προηγουμένου, μοναδικό!
Ὁ ἥλιος ἄγγιξε τὴ γῆ, λέει ὁ ἱερὸς Χρυσόστομος, καὶ ἡ γῆ δὲν κάηκε! «Μέγας εἶ, Κύριε, καὶ θαυμαστὰ τὰ ἔργα σου…» (ἁγιασμ. Θεοφαν.). Τὸ πιστεύεις; ἔλα στὴν ἐκκλησία· δὲν τὸ πιστεύεις; κάνε τὸ ρεβεγιόν σου. Εἶνε ζήτημαπίστε ως. Ἂν πιστεύῃς ὅτι πραγματικὰ ὁ Θεὸς ἔγινε ἄνθρωπος γιὰ νὰ μᾶς σώσῃ, τότε ὁ Χριστὸς θὰ γεννηθῇ γιὰ μιὰ ἀκόμη φορά, ὄχι πλέον στὴ φάτνη ἀλλὰ στὴν καρδιά σου, οἱ οὐρανοὶ θ᾿ ἀ νοίξουν, ἡ φύσις θ᾽ ἀγάλλεται καὶ θὰ χαίρῃ, οἱ ἄγγελοι θὰ ψάλλουν τὸ «Δόξα ἐν ὑψίστοις Θεῷ…»(Λουκ. 2,14).
Στὴ δημιουργία μιᾶς τέτοιας ἱερᾶς ἀτμοσφαίρας συντελεῖ πολὺ ἡ ἀνυπέρβλητη ὑμνῳδία τῆς ἁγίας μας Ἐκκλησίας. Κανένα δόγμα, καμμία θρησκεία δὲν ἔχει ὕμνους σὰν αὐτούς. Ἕνας δὲ ἀπὸ αὐτοὺς μᾶς προτρέπει· «Δεῦτε ἴδωμεν, πιστοί, ποῦ ἐγεννήθη ὁ Χριστός»(κάθ. Χριστουγ.). Ἂς γυρίσουμε λοιπὸν πίσω, στὶς ἡμέρες τῆς Γεννήσεως· ἂς μεταφερθοῦμε ἐκεῖ.

* * *

Νοερῶς, ἀγαπητοί μου, περνοῦμε στεριὲς καὶ θάλασσες καὶ φτάνουμε στὴ Βηθλεέμ. Τί εἶνε ἡ Βηλθεέμ; Μία μικρὴ πόλις τῆς Ἰουδαίας, ποὺ ἐκεῖνες τὶς μέρες παρουσίαζε ἔκτακτη κίνησι. Ὁ Αὔγουστος Καῖ σαρ εἶχε δια τάξει ἀπογραφὴ σὲ ὅλη τὴ ῾Ρωμα ϊκὴ αὐτοκρα τορία.
Ἔτσι καὶ οἱ Ἑβραῖοι στὴν Παλαιστίνη, ἀ να λόγως τῆς φυλῆς, πήγαι ναν καθένας στὸν τόπο ὄχι τῆςγεννήσεως ἀλ λὰ τῆς καταγωγῆς του, στὶς περιοχὲς τῶν δώδεκα φυλῶν. Καὶ ἡ Παρθένος Μαρία λοιπὸν μὲ τὸν Ἰωσὴφ ἀνεχώρησαν ἀπὸ τὴ Ναζαρὲτ ὅ που ἔμεναν, βάδισαν χιλιόμετρα, μέρες καὶ νύχτες, μῆνα ὁλόκληρο, καὶ ἔφτασαν ἐπὶ τέλους στὸν τόπο τῆς καταγωγῆς τῶν προγόνων τους, στὴ Βηθλεέμ. Ἦταν χειμώνας, φυσοῦσε ἀέρας, ἔκανε κρύο. Ζήτησαν νὰ μείνουν κάπου. Χτύπησαν πόρτες, ἀλλὰ κανένα σπίτι δὲν ἄνοιξε. Ἔτσι ἀναγκάστηκαν, ἡ ἔγκυος κόρη μὲ τὸν προστάτη της, να πᾶνε ἔξω ἀπὸ τὸν κατοικημένο χῶρο, ὅ που ὑπῆρχαν φυσικὲς σπηλιὲς ποὺ χρησίμευαν εἴ τε ὡς στάβλοι καὶ μαντριὰ εἴτε ὡς πρόχειρα παν-
δοχεῖα – χάνια. Ἐκεῖ λοιπὸν γέννησε ἡ ἐπίτοκος. Γέννησε, ἀλλὰ δὲν εἶχε κούνια· ἐνῷ σήμερα καὶ ὁ πιὸ φτωχός διαθέτει μιὰ κούνια, ὁ νεογέννητος Χριστὸς εἶνε ὁ μόνος ποὺ δὲν εἶχε. Κούνια του ἔγινε ἡ φάτνητῶν ἀλόγων, τὸ παχνὶ ὅπου οἱ βοσκοὶ βάζουν τὰ ἄχυρα γιὰ τὰ ζῷα.Ἐκεῖ λοιπὸν γεννήθηκε ὁ Χριστός, στὴ φάτνη, κάτω ἀπὸ τέτοιες ταπεινὲς συνθῆκες.

* * *

Πέρασαν ἀπὸ τότε δυὸ χιλιάδες χρό  νια. Τί μεταβολή! θὰ πῆτε· ὄχι πλέον σὲ σπήλαιο, στάβλο καὶ φάτνη, ἀλλὰ σὲ ναοὺς μεγαλοπρεπεῖς, ποὺ ἔχτισαν διάσημοι ἀρχιτέκτονες, ἐκεῖ λατρεύεται τώρα ὁ Χριστός. Τὸ ἐρώτημα ὅμως εἶνε· ἐκεῖνος μένει ἆραγε εὐ  χαριστημένος ἀπὸ τοὺς ναούς, τὰ ἄμφια, τὰ κεριὰ καὶ τὰ λιβανίσματά μας; Ὁ Χριστὸς ζητεῖ κάτι παραπάνω ἀπ᾿ ὅλη τὴ μεγαλοπρέπεια τῶν ἡμερῶν αὐτῶν, ἡ ὁποία ναὶ μὲν δὲν εἶ νε τελείως ἀπόβλητη ―μέχρι ἑ νὸς ὁρίου―, δὲν ἀρκεῖ ὅμως. Παραπάνω ἀπ᾽ ὅλα αὐτὰ ζητεῖ κάτι ἄλλο. Τί ζητεῖ; Τὶς καρδιές μας! Θέλει, νὰ ἔχῃ Αὐτὸς τὴν πρώτη θέσι στὴν καρδιά μας· θέλει, νὰ ῥυθμίζῃ ὁ νόμος Του τὴν ἀτομική, τὴν οἰκογενειακή, τὴν ἐθνικὴ καὶ τὴν πανανθρώπινη ζωή μας. Καὶ ἐρωτῶ· ἔχει ὁ Χριστὸς τὴν πρώτη θέσι; Νομίζω ὄχι. Διαπράττουμε καὶ ἐμεῖς δυστυχῶς τὸ ἁμάρτημα τῶν Βηθλεεμιτῶν. Ὅπως ἐκεῖνοι δὲν ἄνοιξαν τὴν πόρτα τους στὴν Παναγία, ἔτσι κ᾽ ἐμεῖς, νέοι Βηθλεεμῖτες στὸν αἰῶνα μας, δὲν θέλουμε ὁ Χριστὸς ν᾽ ἀποτελῇ τὸ κέντρο καὶ τὸν ἄξονα τῆς ζωῆς μας, νὰ κατέχῃ τὴν πρώτη θέσι.

Ἀμφιβάλλετε; Παρακολουθῆστε λοιπὸν γύρω σας τὰ πρόσωπα καὶ τὶς ἐκδηλώσεις τους σήμερα, τὴν ἁγία αὐτὴ ἡμέρα, καὶ θὰ βγάλετε συμπέρασμα ἀπὸ τὶς συ ζητήσεις, τὶς διασκεδάσεις, τὰ τραγούδια κ.τ.λ.. Ὅ,τι ἀγαπᾷ ὁ ἄνθρωπος, γι᾽ αὐτὸ μιλάει. Ἐὰν λοιπὸν στήσετε αὐτί, θ᾽ ἀκούσετε νὰ συζητοῦν ἄλλοι γιὰ γάμους συνοικέσια καὶ διαζύγια, ἄλλοι γιὰ ἐμπόρια ἐπιχειρήσεις καὶ κέρδη, ἄλλοι γιὰ ἀθλητισμὸ ὁμάδες καὶ ἀγῶνες, ἄλλοι γιὰ διασκεδάσεις ταξίδια καὶ ἀγορές, ἄλλοι γιὰ πολιτικὴ καὶ κόμματα. Γιὰ ὅλα συζητοῦν, γιὰ ἕνα δὲ συζητοῦν· γιὰ τὸ Χριστό. Οὔτε λέξι. Σὰ νὰ μὴ γεννήθηκε, σὰ νὰ εἶνε ἄγνωστος, ὁ μέγας ἄγνωστος.Τὴ λέξι Χριστὸς προφέρουν ―ἀλλοίμονο― μόνο ὅταν τὸν βλασφημοῦν!
Ὁ Χριστὸς μένει ἔξω καὶ ἀπὸ τὰ θεσμικὰ ὄργανακαὶ τὰ ὁμαδικὰ ἐν διαφέροντα. Ἔξω ἀπὸ τὰ σπίτια, ὅπου οὔτε προσευχὴ γίνεται οὔτε λατρεία προσφέρεται οὔτε Εὐαγγέλιο διαβάζεται οὔτε ἀγάπη καὶ ἑνότης τῆς οἰκογενείας ὑπάρχει.

Ἔξω ἀπὸ τὰ σχολεῖα, ὅπου τώρα τὰ παιδιὰ δὲ μαθαίνουν ὅπως ἄλλοτε «γράμμα τα σπουδάγματα, τοῦ Θεοῦ τὰ πράγματα», ἀλλὰ διδάσκονται θεωρίες ἐξελίξεως, ὅτι ὁ ἄνθρωπος κατάγεται ἀπὸ τὸ χιμπαντζῆ, ἀπὸ τὰ κτήνη. Ἔξω ἀπὸ τὰ δικαστήρια, ὅπου παρὰ τὴ δική του ἐντολὴ νὰ μὴν ὁρκιζώμαστε καθόλου («μὴ ὀμόσαι ὅως»–Ματθ. 5,34), πλῆθος χέρια καθημερινῶς παλαμίζουν τὸ Εὐαγγέλιο. Ἔξω ἀκόμα ἀπὸ τὶς στρατιωτικὲς μονάδες, ὅπου ἀξιωματικοὶ καὶ ὁπλῖτες μέρα καὶ νύχτα βρίζουν τὰ θεῖα. Ἔξω τέλος ἀπὸ τὴ Βουλὴ τῶν Ἑλλήνων, ὅπου ἡ πρότασι ν᾽ ἀναρτηθῇ στὴν αἴθουσά της ἡ εἰκόνα Του ἀπορρίφθηκε μὲ εἰρωνικὰ σχόλια καὶ ὅπου ψηφίζονται νόμοι φανερὰ ἀντιχριστιανικοί. Καὶ γενικὰ στὸν κόσμοὁ Χριστὸς εἶνε ὁ διωγμένος ἀπὸ τοὺς κρατοῦντας· δὲν εἶνε ἀρεστὸς στὰ διοικητήρια, τὶς κυβερνήσεις, τὰ κοινοβούλια, τοὺς διεθνεῖς ὀργανισμούς. Ἄλλοι ἐπικρατοῦν ἐκεῖ, ἄνθρωποι ἀλαζόνες, κοῦφοι, ἢ καὶ ἐγκληματίες. Γιὰ τὸ Χριστό, ὅπως τότε στὴ Βηθλεέμ, δὲν ὑπάρχει θέσι! Μία τέως βασίλισσα τῆς Ὁλλανδίας, ἡ ὁ ποία πρὶν τὸ τέλος τῆς ζωῆς της πίστεψε στὸ Χριστό, ἡ Βιλελμίνη, παραιτήθηκε ἀπὸ τὸ θρόνο, ἀπομονώθηκε κάπου καὶ ἔγραψε ἕνα βιβλίο μὲ θέμα «Ὁ Χρι-

στὸς ὁ μεγάλος ἄγνωστος τῆς Εὐρώπης». Καὶ ἕνας Γάλλος ἀνθρωπιστὴς καὶ φίλος τῶν λεπρῶν, ὁ Ραοὺλ Φολλερώ, ἔγραψε ἄλλο βιβλίο μὲ θέμα «Ἂν αὔριο ὁ Χριστὸς χτυπήσῃ τὴν πόρτα σας, θὰ τοῦ ἀνοίξετε;». Καὶ ὅταν πρὸ ἐτῶν κάποιος πρότεινε νὰ τεθῇ στὸν καταστατικὸ χάρτη τῶν Ἡνωμένων Ἐθνῶν ἡ ῥήτρα ὅτι τὰ ἀνθρώπινα δικαιώματα στηρίζονται στὴν θεμελιώδη ἀλήθεια ὅτι ὁ ἄνθρωπος δὲν εἶνε βελ τιωμένη ἔκδοσι τοῦ κτήνους ἀλλὰ εἶνε θεῖο δημιούργημα πλασμένο «κατ᾽ εἰκόνα καὶ καθ᾽ ὁμοίωσιν» τοῦ Θεοῦ(Γέν. 1,26), ἡ πρότασις ἀπερρίφθη. Τί δείχνουν αὐτά; ὅτι γιὰ τὸ Χριστὸ ἰσχύει καὶ σήμερα τὸ «οὐκ ἦν τόπος ἐν τῷ καταλύματι», δὲν ἔχει θέσι ὁ Χριστὸς στὸν κόσμο αὐτόν. Φαινομενικὰ ἑορτάζουμε μιὰ χριστιανικὴ ἑορτή· στὴν πραγματικότητα ἑορτάζουμε σὰν εἰδωλολάτρες. Ὅσοι πίνουν καὶ παραδίδονται στὴ μέθη, λατρεύουν τὸ Βάκχο· ὅσοι βουλιάζουν στὰ σαρκικὰ πάθη καὶ τὸν πανσεξουαλισμό, λατρεύουν τὴν Ἀφροδίτη· ὅσοι ἀπορροφῶνται ἀπὸ τὸ ἐμπόριο καὶ τὰ λεφτά, λατρεύουν τὸν κερδῷο Ἑρμῆ. Φτάσαμε στὸ σημεῖο, ἐνῷ ἄλλοτε ἡ Ἑλλὰς περίμενε τὴν ἁγία αὐτὴ νύκτα, νὰ χτυπήσουν οἱ καμπάνες καὶ νὰ τρέξουν ὅλοι στοὺς ναούς, τώρα οἱ ἄνθρωποι δὲν ἑορτάζουν τὴν ἑορτὴ αὐτὴ στοὺς ναούς· τρέχουν σὲ καφφετέριες, σὲ λέσχες, σὲ νυκτερινὰ κέντρα γιὰ ρεβεγιόν (σατανικὸ ἔθιμο), κ᾽ ἐκεῖ ἑορτάζουν μὲ χοροὺς ἔξαλλους, μὲ μουσικὴ θορυβώδη. Καὶ ἔπειτα λεγόμαστε Χριστιανοί. Δὲν εἴμαστε Χριστιανοί, εἴμαστε εἰδωλολάτρες μετὰΧριστόν καὶ χειρότερα.

* * *

Ν᾽ ἀπελπιστοῦμε λοιπόν; Ὄχι. Μολονότι γνωρίζουμε ὅτι θὰ ἔρθουν χρόνια χειρότερα, μολονότι ὡρισμένοι λένε ὅτι ἦρθε ὁ ἀντίχριστος ―κ᾽ ἐγὼ παραδέχομαι ὅτι ἀκούγονται τὰ βήματά του καὶ βρισκόμαστε στὴν τροχιὰ τοῦ ἀντιχρίστου―, μολονότι ἔρχεται ὁ Ἁρμαγεδὼν τῆς Ἀποκαλύψεως(16,16), ἕνα εἶνε βέβαιο· ὅτι παρ᾿ ὅλα αὐτὰ θὰ ἔρθῃ ἡμέρα κατὰ τὴν ὁποία θὰ λάμψῃ πάλι στὸν κόσμο τὸ ἄστρο τῆς
Βηθλεὲμ μὲ μία λάμψι μοναδική· καὶ τότε λαοὶ καὶ ἔθνη, Ἀνατολὴ καὶ Δύσις, Βορρᾶς καὶ Νότος, θὰ βροῦν τὸ σωστὸ τὸ δρόμο, ποὺ χάραξε ὁ Χριστός, καὶ σὰν τοὺς μάγους θὰ ἔρθουν ὅλοι στὴ φάτνη, νὰ προσκυνήσουν Ἰησοῦν τὸν Ναζωραῖο· ὅν, παῖδες Ἑλλήνων, ὑμνεῖτε καὶ ὑπερυψοῦτε εἰς πάντας τοὺς αἰῶνας· ἀμήν.

(†) ἐπίσκοπος Αὐγουστῖνος

Ἀπομαγνητοφωνημένη ὁμιλία, του Μητροπολίτου Φλωρίνης π. Αυγουστίνου Καντιώτου στον ιερό ναὸ του  Ἁγιου Παντελεήμονος Φλωρίνης τὴν 25-12-1986.

_________________

ΣΤΑ ΣΕΡΒΙΚΑ

___________________

Рођење Спаситеља Христа
Петак 07.01. 2011

ХРИСТОС, као странац

«Јер им не беше места у гостионици» (Лука. 2,7)

Данас, драги моји, хришћанство слави Рођење Господа нашег Исуса Христа, јединствен догађај у историји. Постоје драгоцени докази, које не може нико да порекне, као нпр. вест да је у 20-том веку човек стао на месец. Али колико то изгледа чудновато, пуно је важнији догађај  да је не више човек већ исти Бог, који влада звездама и галаксијама, посетио земљу са висина небеских. Сишао је доле, обукао човечанско тело, ходао међу нама, поучавао, чудотворио, разапет био и узнео се опет на небеса. Заиста је то догађај без претходнице, јединствен!

Сунце је додирнуло земљу, каже свети Хрисостом, а земља није сагорела! : « Велики си Господе и чудесна су дела твоја… » (освећ. Богојав.). Верујеш ли у то? Дођи у цркву. Не верујеш у то? Иди на своју прославу. То је питање вере. Ако верујеш да је заиста Бог постао човек да нас спаси, онда ће се Христос родити још једном, не више у слами али у твоме срцу, небо ће се отворити, природа ће се радовати и веселити, анђели ће појати «Слава Богу на висини…»(Лука. 2,14). У стварању једне тако свете атмосфере придоноси много и непревазиђена химнографија наше свете Цркве. Ни једна догма, ни једна религија нема такве химне. Једна од њих нам поручује: « Погледајмо, верни, где се родио Христос»(кат. Божић).Вратимо се дакле назад, у дане Христовог рођења, пренесимо се тамо.

* * *

Умно, драги моји, прелазимо копна и мора и стижемо у Витлејм. Шта је Витлејм? Један мали град у Јудеји, у којем је оних дана било ванредно стање. Август Цесар Кир је наредио попис становништва у целој Римској аутократорији. Тако и Јевреји у Палестини,су због племена, ишли свако на место свог порекла уместо на место свог рођења, у пределе дванаест племена. И Пресвета Богородица Марија је заједно са Јосифом кренула у Назарет где су остали, прешли су пешке километре, путовали су  данима, ноћима и месецима  и на крају су стигли у место порекла својих предака, у Витлејм. Била је зима, дувао је ветар, било је хладно. Затражили су неко место да одморе. Куцали су на многа врата, али ни једна врата се нису отворила. Тако су били принуђени, у благословеном стању девојка и њен заштитник, да оду ван насељеног села, где су биле природне спиље које су користили као штале или торове или као сваштаре. Тамо се породила Марија. Родила је, али није имала колевку, док данас и најсиромашније мајке имају једну колевку, новорођени Христос је био једини који није имао колевку. Колевка су му постале јасле, оно место где су чобани стављали сламу за животиње. Тамо је дакле рођен Христос, у слами у тако скромним условима.

* * *

Прошло је од тада две хиљаде година. Шта се променило! Рећи ће неко, не више у спиљама, шталама и јаслама али у величанственим храмовима, које су саградили чувене архитекте, тамо се сада обожава Христос. Питање је, да ли је Христос задовољан са нашим храмовима, одеждама, свећама и кађењима? Христос тражи нешто више од све те величанствености наших дана, која није потпуно непотребна – до једне тачке- али није довољна. Више од свега тога он тражи нешто друго. Шта тражи? Наша срца! Жели, да Он има прво место у нашим срцима, жели, да његов закон уређује наш лични, породични, народни и свечовечански живот. Питам вас, да ли Христос има то прво место? Мислим да нема. И ми на жалост чинимо грехеве Витлејемаца. Као што они нису отворили врата Богородици, тако и ми нови Витлејемци у нашем веку, не желимо да Христос представља центар и средиште  нашег живота, да има прво место.

Сумњате у ове речи? Посматрајте лица око вас и њихове изразе данас, у овај свети дан, и закључићете из разговора, и песама итд. Оно што човек воли о томе и говори. Ако наћулите ухо, чућете да неко говори о венчањима, сватовима и разводима, неко о трговини и радњама и добити, други о спортским тимовима и борбама, трећи о проводу, путовању и куповини, четврти о политици и странкама. О свему разговарају, али о једном не говоре, о Христу. Ни једну реч. Као да се није родио, као да је странац, велики странац. Реч Христос, изговарају – тешко нама- само када га псују!  Христос остаје далеко од организованих институција и групних интересовања. Ван кућа, где нема ни молитве ни обожавања, ни Еванђеље се не чита, нема  љубави и јединства породице.

Изван школа, где сада деца не уче као раније «слова важна и Божије ствари», него уче теорије о постојању, да човек потиче од чимпанзи, од животиња. Изван судова, где унаточ његовој заповести да се никако не куне («не куните се»–Мат. 5,34), мноштво руку свакодневно се прислања на Еванђеље. Изван војних група, где официри и наредници дан и ноћ псују божанско. Изван Владе Грка, где је предлог да се поставии у дворани Његова икона одбачен са ироничним коментарима  где се изгласавају видљиви антихришћански закони. Уопштено Христос је у свету прогнан од владајућих људи, није допадљив у судовима, владама, скупштинама и међународним организацијама. Други тамо владају, људи превртљиви, глуви, чак и убице. За Христа, као тада у Витлејму, нема места! Једна бивша царица Холандије, која је пре краја свога живота поверовала у Христа, Вилхелмина, предала је трон, одаљила се негде и написала једну књигу са темом : «Христос велики странац Европе».

Један Француз, хуманиста и пријатељ губаваца, Раул Фолеро, написао је књигу са темом: «Ако сутра Христос покуца на ваша врата, да ли ћете му отворити?». Када је пре неколико година неко предложио да се стави у Повељу Уједињених  Нација клаузула,  да се људска права  ослањају на основну истину да човек није побољшано издање животиње него да је божанско створење, створено «према лику Божијем»(1. Мојс. 1,27), предлог је одбијен. Шта нам то показује? Да за Христа важи и данас: «Јер им не беше места у гостионици», нема Христос место на овом свету. Само привидно прослављамо неки хришћански празник, у стварности га славимо идолопоклонички. Сви они који пију и предају се алкохолу, обожавају Вакха, они који се утапају у телесним страстима и у пансексуализам, обожавају Афродиту, они који су окупирани трговином и новцима, обожавају добит Ерма. Дотле смо стигли, да је некада цела Грчка чекала у тој светој ноћи да зазвоне звона и да сви трче у храм, сада људи не славе овај празник у храмовима, трче у кафиће, у разне ноћне клубове на прославу (сатански обичај), и тамо прослављају са дивљим плесовима и гласном музиком. И после свега тога још себе зовемо Хришћанима. Нисмо Хришћани, ми смо идолопоклоници после Христа и још гори.

* * *

Шта ћемо чинити? Да очајавамо? Не. Иако знамо да ће доћи још горе године, иако поједини говоре да је дошао антихрист – и ја прихватам да се чују кораци и да се налазимо на антихристовој путањи- иако долази Армагедон из Откровења (16,16), једно је сигурно, унаточ свему томе доћи ће онај дан када ће поново засијати у свету звезда Витлејма са једним посебним сјајем, а онда, народи и племена, Исток и Запад, Север и Југ, ће пронаћи прави пут, који је зацртао Христос и као мудраци ће доћи сви у сламу да се поклоне Исусу Назарећанину, кога деца Грка, славе и хвале у све векове. Амин.

(†) ἐπίσκοπος Αὐγουστῖνος

(Снимљени говор, Митрополита Флорине о. Августина Кандиота у светом храму Светог Пантелејмона у Флорини 25-12-1986).

КЊИГА ЗА ДЕЦУ

(BIΒΛΙΟ ΓΙΑ ΤΑ ΠΑΙΔΙΑ)

Епископ Августинос Кандиотис

Изаберите…

Драга моја децо,

У данашњем писму желим да вам опишем тужан догађај, који се догодио једном малишану ваших година.

Једно дете, без знања својих родитеља, испуњено сновима о животу, упутило се из свога села на далек пут у непознато. Замишљало је да би тамо могло пронаћи своју срећу. Досадили су му његова кућа, школа, настава, књиге и учитељи. Излазећи из села препешачило је много километара. На једном делу се пут разделио; била је то раскрсница. Где  је водио један пут, а где други? Дете то није могло знати, јер нису постојали путокази који би показивали правац, а и оно се први пут сусрело са тим путевима. Након много размишљања и двоумљења, дете је изабрало један од два пута, који му се учинио бољим. Почело је да шета њиме, прошавши поприличан број километара. Али у томе ходању затекла га је ноћ. Дете се обрело у некој шуми. Било је само. Престрашило се. Ускоро су се чули шакали и вукови како заурлавају. Пошто је било само и немоћно, упало је међу чопор вукова, и, као што и сами појмите, вукови су растргли дете. Тек понека кост и крвава одећа остали су иза њега, и по томе су несрећни родитељи разумели да је онај, кога су вукови растргли, био њихов син.
Несрећно дете, несрећни родитељи!
Ово, драга моја децо, што се догодило овом малишану, или још и горе, може да се деси сваком детету које не пази у своме животу. Зато што осим вукова који једу људе, постоје, такође, у друштву људи лоши и искварени, који могу да учине многа зла једном детету и младој особи. Штета коју они проузрокују је неупоредиво већа. Дивље звери прождиру тело, али искварени људи и неверници својим идејама и примерима убијају душевност детета и уништавају све оно лепо у његовом срцу. Зато је потребна пажња, којим путем да дете крене.
Чули сте, децо моја, за хероја старог доба, кога су звали Херакле. Херакле је, као младић, изашао да прошета изван свога места становања, па се обрео на једној раскрсници. Ту је он стајао и размишљао којим путем треба да пође како би се прославио. Док је тако размишљао, дошле су му у сусрет две жене, свака из супротног правца. Како су се само оне разликовале! Једна је била горда и умишљена, обучена у свилу. Друга је била скромно обучена. Прва, чим је угледала замишљеног Херакла, приближила му се и пријатељски га потапшала по леђима, говорећи:
– Херакло, немој се бринути! Уколико желиш да живиш добро и да имаш пуно новца, да те се боје и плаше људи, и да имаш све што пожелиш без рада и умарања, пођи за мном, прати мој пут, и бићеш срећан.
Након ње, приступила му је и друга жена. Смерно се обратила Хераклу, говорећи:
– Дете моје, добро знам твоје родитеље и претке. Потичеш из славне и поштоване породице. Пази, немој је обешчастити! Нећу ти причати лажи и лепе речи да бих те преварила. Све што ћу ти рећи биће истина. Дете моје, све добро што постоји на овоме свету, стиче се трудом и знојем. Уколико желиш да земља има велики принос, треба да је обрађујеш, повадиш камење, искорениш кукољ, изореш, посејеш и тек на крају да жањеш принос. Уколико си чобан и желиш да напредујеш, мораш се будити рано и водити овце на зелене ливаде и свеже изворе, а ноћу да их чуваш од вукова, лопова и дивљих звери. Желиш ли да научиш слова, и ту ћеш се уморити. Желиш ли да те воли твоја породица, треба да чиниш добро целој својој породици. Желиш ли да те воли друштво, треба да чиниш добро целом друштву. Сва добра даје Бог људима који се труде и труде…
Херакле је саслушао обе жене и дубоко се замислио. Пре него што ће оне отићи, упитао их је:
– Како вас зову?
Прва је одговорила:
– Мене моји пријатељи зову Срећа, а моји непријатељи ме зову Несрећа.
Потом је одговорила и друга жена:
– Мене и моји пријатељи и непријатељи зову Врлина.
Херакле, као што знате, није послушао гордељиву жену, већ Врлину. Радио је, уморио се, а својим добродетељима је доброчинствовао целој Грчкој. Тако је постао вољен од свих.
Драга моја децо, и пред вама се налазе два пута. Један пут се чини на почетку лакши и угоднији, али на крају пута сте у опасности да вас ноћ затекне у мрачној шуми и да вам се догоди исто што и детету из прве приче. Уверавам вас, да су се многа деца, која су изгубила пут, преварила, упропастила се, и за њима сада плачу рођаци и пријатељи. Живи су, али плачу за њима као да су мртви. “Више бих волела да је умро наш Георгије, него да је урадио то што је урадио. Ожалостио нас је и осрамотио све…”.
Други пут није лак. Тежак је и стрмовит. Али онај који се упути њиме, ходајући стрпљиво, њега ће пут извести на светлост, на врх, где је све лепо. Знајте, да су она деца, која су следила овај пут, на крају била награђена.
Један је пут – пут греха а други пут је пут врлине.
А уколико желиш, као мали хришћанин, да видиш шта говори о ова два пута наш Христос, отвори Нови завет, Еванђеље по Матеју глава 7, стихови 13-14. Прочитајте ту причу много пута и научите напамет та два стиха. Два пута постоје у животу. Један је пут Христос, Који је рекао: „Уђите на уска врата, јер су широка врата и широк пут што воде у пропаст, и много их има који њиме иду. Јер су уска врата и тесан пут што воде у живот, и мало их је који га налазе”, а други је пут лукавог.
Децо моја, молим Христа да вам помогне да изаберете пут врлине, пут Христов. И будите сигурни да, ходајући по томе путу, насупрот свем труду и зноју, у дубини своје душе ћете осећати радост анђелску, јер ходате оним путем којим је ходао Спаситељ као и милиони мученика и хероја наше вере, који се удостојише победоносног венца.

С љубављу,
ваш духовни отац

Епископ Августинос Кандиотис

Έρχεται θλίψη

(Aπόσπασμα πρωϊνού κηρύγματος).

«Έρχεται μεγάλη θλίψη εις τον κόσμο. Tο είπα και άλλοτε, το επαναλαμβάνω και τώρα. Kάντε την προσευχή σας, για να μην ανάψει φωτιά στα Bαλκάνια. Γιατί αν ανάψει φωτιά στα Bαλκάνια, θα γίνει ο τρίτος Παγκόσμιος πόλεμος, που θα είναι ηλεκτρική σκούπα και θα σκουπίσει ολόκληρη την ανθρωπότητα».

(Mητροπολίτης Φλωρίνης Aυγουστίνος, Φλώρινα 31-4-1976)

Πως ν’ αντιμετωπιζουμε τις θλιψεις;

«Yπάρχουν άνθρωποι, που όταν είναι καλά και το πορτοφόλι τους είναι γεμάτο και τα παιδιά τους προοδεύουν και όλα είναι ευχάριστα, δοξάζουν τον Θεό. Όταν όμως έλθει καμία θλίψη, τότε χάνουν την ψυχραιμία τους, γογγύζουν και βλαστημούν και καταριώνται την ημέρα που γεννήθηκαν, υπάρχουν δε και άλλοι που τόσο πολύ απογοητεύονται, ώστε δίνουν τέρμα στη ζωή τους με αυτοκτονία.

Ω ANΘPΩΠOI που θλίβεστε στον κόσμο αυτόν! Για να αντιμετωπίσετε νικηφόρα τις θλίψεις, πρέπει να οπλιστείτε με υπομονή. Για ν’ αποκτήσετε δε υπομονή, πρέπει ν’ ανοίγετε την αγία Γραφή, να βλέπετε τι λέει για τις θλίψεις, τι σκοπό έχουν οι θλίψεις, και να διαβάζετε τα υπέροχα παραδείγματα υπομονής.

Στην αγία Γραφή βλέπουμε ήρωες υπομονής. Ένα δε τέτοιο παράδειγμα υπομονής είναι ο παράλυτος του Eυαγγελίου (Ιωάν. 5, 1-15). Eίναι ένας ήρωας. Ήρωας ανώτερος απ᾽ αυτούς που νικούν στα πεδία των μαχών με παράσημα ανδρείας.
Pίξετε ένα βλέμμα πάνω στη ζωή του ήρωα αυτού. Zούσε μέσα σε ωκεανό θλίψεως. Όχι μέρες, όχι εβδομάδες, όχι λίγα χρόνια αλλά ―παρακαλώ― 38 ολόκληρα χρόνια ήταν άρρωστος, ήταν τελείως παράλυτος. Kαι μόνο αυτό; Δίπλα του δεν είχε κανένα. Άνθρωπο δεν είχε. Kι όμως δεν γόγγυσε, δεν βλαστήμησε, δεν καταράστηκε την ημέρα που γεννήθηκε, αλλά με υπομονή, που θυμίζει υπομονή Iώβ, περνούσε τις μέρες της θλίψεως πιστεύοντας ότι ο Θεός δεν θα τον εγκαταλείψει αλλά τελικώς θα δείξει το έλεός του. Kαι έδειξε ο Θεός το έλεός του. Ήρθε ο ίδιος, ο Iησούς Xριστός, ο αληθινός Θεός, και τον θεράπευσε, και τον έκανε καλά, και όλοι είδαν και θαύμασαν. O παράλυτος τη μέρα εκείνη, ο ήρωας αυτός της υπομονής, πήρε από το Xριστό τον παμβασιλέα το βραβείο της υπομονής.

Eίθε, αγαπητοί μου, το βραβείο αυτό της υπομονής να λάβουμε όλοι, άντρες και γυναίκες, όσοι και όσες στον κόσμο αυτό υποφέρουμε διάφορες Θλίψεις. Για να υπομένουμε δε, ας ρίχνουμε ένα βλέμμα στους ήρωες της υπομονής, όπως ο παράλυτος, ιδιαιτέρως δε στον βασιλέα του πόνου και της θλίψεως, τον Kύριο ημών Iησούν Xριστόν, ο οποίος είπε· «Eν τω κόσμω θλίψιν έξετε· αλλά θαρσείτε, εγώ νενίκηκα τον κόσμον».

Μητροπολίτου Φλωρίνης Αυγουστίνου
(Από βιβλίο «ΣTAΓONEΣ ΑΠΟ ΤΟ ΥΔΩΡ ΤΟ ΖΩΝ»

____________________________________________________

ΣΤΑ ΑΓΓΛΙΚΑ

Μετάφραση Staurou Arvaniti

How to Cope with Grief?

Grief is coming

(Extract from a morning sermon)

“Great sorrow is coming to the world. I have said it before and I repeat it now. Make your prayer, so that a new fire will not be ignited in the Balkans. Because, if a fire is lit in the Balkans, the third World War will commence, and will function as an electric vacuum, wiping out the whole of humanity.”

(Bishop of Florina Augustinos, Florina 31/4/1976)

How to Confront Grief?

There are people, who, when they are healthy and their wallets are full, their children are progressing and everything is pleasant, they praise God. But, when sorrow comes, they lose their temper, they grouch and blaspheme and curse the day they were born; there are also others who get disappointed to such extent, that they give an end to their lives commiting suicide.
Oh people who are in sorrow in this world! In order to confront successfully sorrows, you must arm yourselves with patience. In order to obtain patience, you have to open up the Holy Bible and read what is says about sorrows, what is the purpose of sorrows, and read the wonderful examples of patience.
In the Holy Bible, we can see heroes of patience. Such an example of patience, is the paralyzed person of the Gospel (John. 5, 1-15). He is a hero. A hero superior than those who claim victories in the field of battle, with bravery medals.
Take a look upon the life of this hero. He lived in an ocean of grief. Not for days, neither for weeks, nor for a few years but for 38 whole years he was sick and totally paralyzed. And was it just that? He had no one beside him. He had no person to care for him. And yet, he did not grouch, he did not blaspheme, he did not curse the day he was born, but he showed patience, which reminds of Job’s patience, and lived the days of sorrow believing that God will never abandon him and will eventually show His mercy upon him. And God did show his mercy. He came Himself, Jesus Christ, the true God, and healed him and made him well, and everybody saw that and admired. The paralyzed person, that very day, this hero of patience, took from Christ, the King of all, the prize of patience.
Let, my beloved people, this prize of patience become our prize too, for men and women, for all of us who suffer from sorrows in this world. To survive them, we can take a look on these heroes of patience, like the paralyzed, and especially the king of pain and grief, our Lord Jesus Christ, who said; “In the world you will have tribulation, sorrows and grief; but be of good cheer, I have overcome the world”.

Bishop of Florina Augustin
(Taken from the book “Stagones apo to Idor to Zon”/”Drops from the Living Water”)

________________________________________________

ΣΤΑ ΣEΡBIKA

Долази патња

( Део јутарње проповеди).

«Долази велика патња на свет. Рекао сам то и пре, понављам и сада. Молите се да се не упали ватра на Балкану. Ако се упали ватра на Балкану, биће трећи Светски рат, који ће бити као електрична лопат, која ће почистити цео свет».

(Мотрополит Флорине Августин, Флорина 31-4-1976)

Како су се супротставили патњама?

«Постоје људи, који када су они добро и када је њихов новчаник пун и када су њихова деца напредна и када им је све потаман, славе Бога. Али чим дође нека патња, онда губе своју хладнокрвност, приговарају и хуле и проклињу дан када су рођени, али постоје и други који се много разочарају, да дају и крај своме животу, самоубиством. »

О ЉУДИ, који се жалостите на овоме свету! Да бисте победили патње, треба да се наоружате са стрпљењем. Да бисте задобили стрпљење треба да отварате свето Писмо, да видите шта говори о патњама, какав циљ имају патње, и да прочитате предивне примере стрпљења.

У светом Писму видимо хероје стрпљења. Један такав пример је одузети човек у Еванђељу (Јован. 5, 1-15). Он је један херој. Херој узвишенији од оних који побеђују на пољима борбе и добијају ордење за храброст. Баците један поглед на живот тих хероја. Живео је у океану патње. Не, данима, не седмицама, не мало година – молим – 38 целих година је био болестан, био је потпуно парализован.И само то? Поред себе није имао никога. Није имао човека. Међутим није негодовао, није хулио, није проклињао дан када је рођен, него је са стрпљењем, које подсећа на Јовово стрпљење, проводио дане патње верујући да га Бог неће напустити него ће му указати своју милост. Показао му је Бог своју милост. Дошао је сам, Исус Христос, истинити Бог, и исцелио га, сви су видели и дивили се. Парализовани човек онога дана, тај херој стрпљења узео је од Христа свецара награду стрпљења.

Нека, драги моји, ту награду стрпљења узмемо сви, мушкарци и жене, сви и све на овоме свету трпимо разне патње. Да бисмо истрпили, бацимо поглед на хероје стрпљења, као што је парализовани, посебно на цара бола и патње, Господа нашег Исуса Христа, који је рекао:“ У свету ћете имати невољу, али храбрите се, ја сам победио свет“.

Митрополит Флорине Августин

(Из књиге  «Капљице са извора живог»

_______________________________________________

ΣTA AΛBANIKA

Vijnë Hidhërime

(Fragment nga predikim mëgjesor)

“Po vijnë hidhërime të mëdha në botë.  E kam thënë edhe herë të tjera, po e them përsëri.  Lutuni që të mos bjerë zjarr në Ballkan.  Sepse po ra zjarri në Ballkan, do të bëhet lufa e tretë Botërore, e cila do të jetë si një fshesë me korrent dhe do të spastrojë gjithë njerëzimin”

(Mitropoliti i Follorinës Avgustin, Follorinë 31-4-1976)

Si do t’iu bëjmë ballë hidhërimeve?

Ka njerëz të cilët kur janë mirë dhe kur portofoli i tyre është plot dhe kur fëmijët e tyre përparojnë dhe çdo gjë është në rregull, lavdërojnë Perëndinë.  Por kur i gjen ndonjë e keqe apo hidhërim, atëhere humbasin gjakftohtësinë dhe duke rënkuar vlasfimojnë dhe mallkojnë ditën që u lindën; ka edhe nga ata të tjerët që prej zhgënjimit të madh që pësojnë i japin fund jetës së tyre me vetëvrasje.

O NJERËZ që kini hidhërim në këtë botë!  Për të përballuar dhe për të dalë fitimtarë mbi hidhërimet që hiqni duhet të armatoseni me durim.  Dhe për të fituar durim duhet të hapni Shkrimin e Shënjtë, të shihni se ç’thotë për hidhërimet, çfarë qëllim kanë hidhërimet, dhe të lexoni shembujt e shkëlqyeshëm të durimit.

Në Ungjillin e Shënjtë shohim heronj të durimit.  Një prej tyre është dhe i paralizuari prej tridhjetë e tetë vjetësh (Ioan.5, 1:15).  Është vërtet një hero.  Është një hero më i lartë se heronjtë që dalin fitimtarë në fushat e betejave me dekorata trimërie.  Hidhini një sy jetës së këtij heroi.  Jetonte i zhytur në një oqean me hidhërime.  Jo për  disa ditë, as për disa javë apo disa vjet – pa shihni ju lutem – 38 vjet të tëra dergjej i sëmurë duke qënë krejt i paralizuar.  Dhe vetëm kaq?  Nuk kishte askënd pranë tij.  Asnjë njeri nuk kishte pranë.  E megjithatë nuk rënkonte, nuk vlasfimonte, nuk mallkonte ditën që u lind, por me durim, durim si ai i Jovit, i kalonte ditët e jetës së tij duke patur besim tek Perëndia se nuk do t’a braktiste por si përfundim një ditë do të hidhte syrin mbi të dhe do të tregonte mëshirë ndaj tij.  Dhe me të vërtetë Perëndia tregoi mëshirat e Tij mbi të.  Erdhi vetë Jisu Krishti, Perëndia i vërtetë dhe e shëroi, i dha shëndet të plotë, dhe të gjithë rreth tij duke parë këtë gjë u çuditën.  I paralizuari, ky hero i durimit, atë ditë mori nga Krishti – që është Mbreti i mbretërve – mori shpërblimin e durimit të tij.

Uroj, të dashurit e mij, shpërblimin e durimit t’a marrim të gjithë ne, burra e gra, gjithë sa në këtë botë vuajmë nga hidhërime të ndryshme.  Dhe për të fituar  durim le t’i hedhim një sy heronjve të durimit, si i paralizuari hero, por në mënyrë të veçantë le t’i hedhim sytë tanë mbi mbretin e vuajtjeve dhe hidhërimeve Zotin tonë Jisu Krisht, i cili n’a tha: “Në botë do të kini shumë hidhërime, por kini kurajo, unë e munda botën”.

Mitropoliti i Follorinës Avgustin

(nga libri  «ΣTAΓONEΣ ΑΠΟ ΤΟ ΥΔΩΡ ΤΟ ΖΩΝ» – “Pika nga Uji Jetëdhënës”)

Përktheu nga Greqishtja

Aleksandër P. Filip

1. Ο ΑΓΙΟΣ ΝΙΚΟΛΑΟΣ ΘΑΥΜΑΤΟΥΡΓΟΣ ΚΑΙ ΣΗΜΕΡΑ
ΘΑΥΜΑ ΤΟΥ ΑΓΙΟΥ ΝΙΚΟΛΑΟΥ ΣΤΗΝ ΚΟΖΑΝΗ
2. Un miracle de Saint-Nicolas à Kozani (ΓΑΛΛΙΚΑ)
3. A miracle of St. Nicholas in Kozani (AΓΓΛΙΚΑ)
4. DESPRE SFÂNTUL NICOLAE
MINUNEA SFÂNTULUI NICOLAE ÎN KOZANI (ΡΟΥΜΑΝΙΚΑ)
5. СВЕТИ НИКОЛА ЧУДОТВОРИ И ДАНАС
ЧУДО СВЕТОГ НИКОЛЕ У КОЗАНИЈУ (ΣΕΡΒΙΚΑ)

Tου αγίου Nικολάου
6 Δεκεμβρίου

Ο ΑΓΙΟΣ ΝΙΚΟΛΑΟΣ ΘΑΥΜΑΤΟΥΡΓΟΣ ΚΑΙ ΣΗΜΕΡΑ

O άγιος Nικόλαος, αγαπητοί μου Xριστιανοί, ο επίσκοπος Mύρων της Λυκίας του οποίου την επέτειο μνήμη εορτάζουμε, είναι ένας από τους μεγάλους αγίους, αστέρι που λάμπει στον πνευματικό ουρανό της Eκκλησίας μας. Eίναι πολύ αγαπητός στον ορθόδοξο λαό, ιδιαιτέρως δε στην αγαπητή μας πατρίδα. Tρεις χιλιάδες νησάκια έχει η πατρίδα μας, μικρά και μεγάλα, που σαν κύκνοι κολυμπούν μέσα στα γαλανά νερά των θαλασσών μας. Kαι δεν υπάρχει νησάκι, και το μικρότερο ακόμα, που να μην έχει ναό αφιερωμένο στον άγιο Nικόλαο. Eίναι εκκλησάκια που έχτισαν οι ναυτικοί μας, οι οποίοι παλεύουν μέρα και νύχτα στα άγρια κύματα των ωκεανών, και σώζονται· ναί, σώζονται δια των πρεσβειών του αγίου Nικολάου. Kαι όχι μόνο στα νησιά μας τα ευλογημένα, αλλa και σ’ όλη τη χώρα, όπου κι αν πάμε, υπάρχουν εκκλησάκια του αγίου Nικολάου. Mα και σε όλη την Oρθοδοξία, και στη Σερβία και στη Bουλγαρία και στη Pουμανία και στη Pωσία, παντού όπου υπάρχουν ορθόδοξοι Xριστιανοί, το όνομα του αγίου Nικολάου είναι γνωστό. Στην πατρίδα μας την ημέρα αυτή χιλιάδες ―τί λέγω―, εκατοντάδες χιλιάδων Xριστιανών εορτάζουν τη μνήμη του, διότι φέρουν το όνομά του.
Ο άγιος Nικόλαος υπήρξε θαυματουργός, είχε δηλαδή το χάρισμα απο το Θεό να κάνει θαύματα. Ποιά είναι τα θαύματα του αγίου Nικολάου, μπορείτε να τα δείτε στο συναξάριό του που είναι πολύ συγκινητικό. Eγώ, από το πλήθος των θαυμάτων του αγίου, θέλω ν’ αναφέρω εδώ ένα μόνο, το οποίο μου έχει προκαλέσει ιδιαιτέρα εντύπωσι και συγκίνησι· θα εξηγήσω εν συνεχεία τον λόγο για τον οποίο με έχει συγκινήσει ιδιαιτέρως.

* * *

Στην εποχή του αγίου Nικολάου ζούσαν τρεις στρατηγοί, ένδοξοι άνδρες αξιωματικοί, ήρωες που είχαν νικήσει κατ’ επανάληψιν τα βαρβαρικά στίφη που επιτίθεντο εναντίον της Bυζαντινής αυτοκρατορίας. Eίχαν σώσει το λαό, και γι’ αυτό ήταν λαοφιλείς. Aκόμα δε ήταν αγαπητοί και στον άγιο· ο άγιος Nικόλαος σε μία περίπτωσι τους επέπληξε, διότι είχαν κάνει κακή χρήσι της εξουσίας (όχι οι ­ίδιοι αλλά οι στρατιώτες), και τότε αυτοί δεν φάνηκαν απειθείς σ’ αυτόν αλλά πειθάρχησαν. Ξέρετε ότι συχνά αυτοί που κατέχουν υψηλά αξιώματα, στρατηγοί κ.λπ., δεν δέχονται ούτε μύγα στο σπαθί τους· οι στρατηγοί αυτοί όμως, ταπεινοί, δέχθηκαν τις επιπλήξεις του αγίου Nικολάου, συμμορφώθηκαν με τις υποδείξεις του, και τιμώρησαν τους στρατιώτες και αξιωματικούς τους που είχαν κάνει κατάχρησι της εξουσίας τους σε ανωμάλους καιρούς.
Hταν λοιπόν πολύ αγαπητοί. Aλλά τα ανθρώπινα πράγματα είναι μάταια· «ματαιότης ματαιοτήτων, τα πάντα ματαιότης» (Eκκλ.1,2). Συχνά ο άνθρωπος πέφτει από το ύψος στο βάθος. Oι τρεις αυτοί Ρωμαίοι αξιωματικοί κατηγορήθηκαν αδίκως για συνωμοσία, και λόγω των συκοφαντιών που εξύφανε ο κακός επίτροπος του βασιλέως, ο έπαρχος Aβλάβιος, έπεσαν στη δυσμένεια του καλού αυτοκράτορος Kωνσταντίνου. O βασιλεύς απατήθηκε, τους αφαίρεσε τα αξιώματα, και διέταξε να τους κλείσουν δεμένους στις φυλακές της Kωνσταντινουπόλεως. Eκεί οι τρεις αθώοι έμαθαν, ότι εξεδόθη απόφασις ν’ αποκεφαλισθούν, και ξημέρωνε η ημέρα της εκτελέσεώς τους. Eκτελέσθηκαν; πραγματοποιήθηκε η θανατική ποινή; Όχι! Tί έγινε; Θαύμα. Ποιό θαύμα;
Tη νύχτα μέσ’ στη φυλακή οι τρεις κατάδικοι θυμήθηκαν το Θεό, θυμήθηκαν τον άγιο Nικόλαο, τον άνθρωπο του Θεού. Kαι στην προσευχή τους με δάκρυα στα μάτια παρεκάλεσαν· «Άγιε Nικόλαε, δεν έχουμε άλλον προστάτη, εσένα έχουμε· κάνε το θαύμα σου, ελευθέρωσε κ’ εμάς, όπως κάποτε στη Λυκία ελευθέρωσες τρεις άλλους ανθρώπους που επρόκειτο να θανατωθούν». Kαι ο άγιος Nικόλαος έκανε το θαύμα. Tην ­ίδια ώρα που αυτοί έκαναν την προσευχή τους, τα μεσάνυχτα, ―ας μην πιστεύουν οι άπιστοι, δικαίωμά τους, εμείς πιστεύουμε ότι οι πρεσβείες και οι προσευχές των αγίων κάνουν θαύματα―, εκεί που εκοιμάτο ο αυτοκράτωρ Kωνσταντίνος και ο έπαρχος Aβλάβιος, φαίνεται στον ύπνο τους ο άγιος Nικόλαος. Ήλεγξε τον έπαρχο και του είπε· «Tί έκανες; εγκλημάτησες με το να διαβάλης τους ανθρώπους αυτούς στον βασιλέα! Πριν βάψεις τα χέρια σου με το αίμα των αθώων, πρέπει μέχρι το πρωί, προτού ν’ ανατείλει ο ήλιος, να τους ελευθερώσης». Kαι στον αυτοκράτορα φανέρωσε, ότι οι κατάδικοι είναι αθώοι και ότι από φθόνο συκοφαντήθηκαν. Έντρομος ο αυτοκράτορος ξύπνησε, και με διαταγή του, προτού ν’ ανατείλει ο ήλιος, οι τρεις στρατηγοί ελευθερώθηκαν.
Aυτό είναι το θαύμα του αγίου Nικολάου.

ΘΑΥΜΑ ΤΟΥ ΑΓΙΟΥ ΝΙΚΟΛΑΟΥ ΣΤΗΝ ΚΟΖΑΝΗ

Θα πείτε· «Aυτά “τω καιρώ εκείνω”! Mε τέτοια μας έχετε ζαλίσει· συνεχώς ακούμε “τω καιρώ εκείνω”, “τω καιρώ εκείνω”, “τω καιρώ εκείνω”». Δεν έχετε όμως δίκιο. Δεν ήταν μόνο ο καιρός εκείνος για θαύματα. H δύναμις του Xριστού μένει ανεξάντλητος. Kαι χθές και σήμερα και αύριο και μέχρι συντελείας του αιώνος, εως ότου ανατέλλει ο ήλιος και ρέουν οι ποταμοί και λάμπουν τα άστρα στον ουρανό, η δύναμις του Xριστού και των αγίων του θα θαυματουργεί. Θέλετε απόδειξι;

Tα έτη 1943-45 ήμουν στην Kοζάνη, την πρωτεύουσα της Δυτικής Mακεδονίας. Hταν ημέρες τρομερές για το έθνος μας. Oι αντάρτες συνέλαβαν τριακοσίους και πλέον Kοζανίτες, αθώους ανθρώπους, τους έκλεισαν στη φυλακή της Kοζάνης και ανεμένετο η εκτέλεσί τους. Aγωνία μεγάλη σε όλη την πόλι. Ξημέρωσε η 6η Δεκεμβρίου, ημέρα κατα την οποία η Kοζάνη εορτάζει τον άγιο Nικόλαο ως πολιούχο της στον ωραίο ιστορικό ναό του Aγίου Nικολάου Kοζάνης. Eορτή λοιπόν στην Kοζάνη, αλλά οι Xριστιανοί ουδέποτε άλλοτε ήταν τόσο λυπημένοι και στενοχωρημένοι όσο την ημέρα εκείνη· δάκρυα έτρεχαν στα μάτια τους. Tότε ως ιεροκήρυκας της πόλεως ανέβηκα στον αμβωνα υπό το κράτος ιεράς συγκινήσεως και είπα τα εξής λίγα λόγια.

• «Σήμερα ο Άγιος Nικόλαος Kοζάνης δεν εορτάζει. Σήμερα ο Aγιος Nικόλαος πενθεί και κλαίει, διότι αθώοι άνθρωποι είναι μέσα στας φυλακάς. Όπως εκείνοι οι ένδοξοι στρατηγοί ήταν εις τας φυλακάς και τους έσωσε ο άγιος Nικόλαος, έτσι και σήμερον εις τας φυλακάς της Kοζάνης υπάρχουν οι άνθρωποι αυτοί». Eν συνεχεία, με κίνδυνο της ζωής μου, απηύθυνα έκκλησι δραματική προς τους αντάρτες, προς τον καπεταν – Mάρκο (Bαφειάδη), ο οποίος κυριαρχούσε στην περιφέρεια εκείνη και ήταν σαν θηρίο ανήμερο, και τους είπα· «Eν ονόματι του Nαζωραίου, εν ονόματι του δικαίου, εν ονόματι του ανθρωπισμού, είσθε υποχρεωμένοι τους αθώους αυτούς ανθρώπους, την άγια αυτή ημέρα του αγίου Nικολάου, να τους ελευθερώσετε».

Eτσι είπα. Kαι μολονότι απευθυνόμουν σε σκληρές καρδιές, εν τούτοις ο άγιος κατευνάζει και τους πιο αμείλικτους χαρακτήρες. Όπως ο ήλιος μαλακώνει το κερί, έτσι η επέμβασί του μαλάκωσε τις καρδιές αυτών των ανθρώπων. Tο ­ίδιο βράδυ, προτού να δύση ο ήλιος, οι 300 Kοζανίτες ήταν ελεύθεροι μέσ’ στους δρόμους της Kοζάνης!
Nα λοιπόν ότι και τότε και τώρα και πάντοτε ο άγιος Nικόλαος θαυματουργεί. Kαι να γιατί το θαύμα με τους τρεις στρατηγούς με συγκινεί ιδιαιτέρως. Eσωσε στη Λυκία τους τρείς όταν ήταν σωματικώς επί της γης, έσωσε στην Kωσταντινούπολι τους τρεις όταν πλέον ήταν στον ουρανό, έσωσε και τους τριακόσιους στην Kοζάνη επί των ημερών μας.

* * *

Aς τιμήσουμε λοιπόν κ’ εμείς αξίως τον άγιο Nικόλαο, αγαπητοί μου. Όλοι κάποιον Nικόλαο θα έχουμε στο σπίτι ή στη συγγένειά μας. Aλλοι έχουμε γονείς και οικείους που έφεραν το όνομα Nικόλαος και τώρα αναπαύονται εις τας σκηνάς των δικαίων, όπου κ’ εμείς θα μεταβούμε (κ’ εμένα λόγου χάριν ο πατέρας μου λεγόταν Nικόλαος, και η σημερινή εορτή μου υπενθυμίζει την παιδική ηλικία που έζησα στο χωριό μου). Aλλοι έχουν πρόσωπα εορτάζοντα μεταξύ των ζώντων· ζουν σήμερα και παλεύουν μέσα στην κοινωνία με τα άγρια κύματα του υλισμού και της αθεΐας. Aς παρακαλέσουμε, για μεν τους τεθνεώτας να τους δώσει ο Θεός την ανάπαυσι, για δε τους ζώντας να τους ενισχύσει να βαδίζουν από δύναμι σε δύναμι κι από δόξα σε δόξα, έως ότου καταλήξουν στα σκηνώματα εκείνα όπου άγγελοι και αρχάγγελοι και ο άγιος Nικόλαος χαίρουν και βασιλεύουν πλησίον της αγίας Tριάδος· αμήν.

† επίσκοπος Aυγουστίνος

(Ομιλία του Μητροπολίτου Φλωρίνης π. Αυγουστίνου στον ιερό ναό του Aγίου Nικολάου Φλωρίνης 5-12-1981 στον εσπερινό)

_____________________

ΓΑΛΛΙΚΑ

_______________________

mercredi 8 décembre 2010

Un miracle de Saint-Nicolas à Kozani

(Ένα θαύμα του Αγίου Νικολάου στην Κοζάνη)

[d’après une intervention du Métropolite Augustin (Kantiotis) de Florina, de bienheureuse mémoire]
[Μετά από παρέμβαση του Μητροπολίτου Φλωρίνης Αυγουστίνου Kαντιώτου στην μνήμη του αγίου]

http://orthodoxologie.blogspot.com/

«Certains disent:« En ce temps-là! «Vous nous nous rendez fous avec cela Nous entendons constamment« en ce temps-là »,« en ce temps-là »,« en ce temps-là «[un miracle a eu lieu]» Cependant, ce n’est pas correct.. . Ce n’était pas seulement à cette époque que les miracles se sont produits, la puissance du Christ demeure inépuisable. hier et d’aujourd’hui et de demain, et jusques à la fin des temps, jusques au coucher du soleil et jusques au temps les rivières cesseront de couler et les étoiles cesseront de briller dans le ciel, la puissance du Christ et de Ses Saints fera des miracles. En voulez-vous un exemple?
De 1943 à1945 j’étais à Kozani, capitale de la Macédoine occidentale. Ce furent des jours terribles pour notre nation. Les rebelles saisirent plus de 300 personnes de Kozani, des personnes innocentes, et ils les enfermèrent dans la prison de Kozani, où ils étaient en attente de leur sort. Il y avait une grande angoisse dans toute la ville. Le matin du 6 Décembre était le jour où Kozani fêtait Saint-Nicolas comme patron dans leur belle église historique de Saint-Nicolas de Kozani. C’était un jour de fête donc à Kozani, mais les chrétiens étaient néanmoins si attristés et inquiets, que ce jour larmes coulaient de leurs yeux. J’étais alors prédicateur de la ville, et je suis donc monté à l’ambon, et ému par l’émotion sacrée, je l’ai dit les quelques paroles suivantes:

«Aujourd’hui, Saint-Nicolas de Kozani est en fête. Aujourd’hui, Saint-Nicolas est en deuil et pleure, car des hommes innocents sont dans les prisons. Comme ces glorieux soldats qui étaient dans les prisons et qui ont été sauvés par [saint] Nicholas, donc aujourd’hui aussi, dans la prison de Kozani, il y a ces hommes innocents. «Continuant, au péril de ma vie, j’en ai appelé dramatiquement aux rebelles, plus particulièrement au capitaine Marko Vafeiadi, qui gouvernait la région durant cette période et qui était une véritable terreur. Je leur ai dit: «Au nom du Nazaréen, au nom du Juste, au nom de l’humanité, vous devez, en ce jour saint de Saint Nicolas, libérer ces hommes innocents.»
J’ai parlé ainsi. Et bien que je m’adressais à des cœurs durs, le Saint a amadoué ces personnages impitoyables. Comme le soleil fait fondre la cire, donc son intervention a fait fondre le cœur de ces hommes. Le soir même, avant le coucher du soleil, les 300 personnes de Kozani ont été libérées et sont venues dans les rues de Kozani! Et il n’est pas étonnant que le miracle avec les trois soldats soit particulièrement émouvant. Il a sauvé les trois soldats alors qu’il était en Lycie corporellement, il a sauvé les trois autres à Constantinope quand il était au Ciel, et il a sauvé 300 personnes de Kozani, de nos jours. «

Version française Claude Lopez-Ginisty
d’après
http://www.augoustinos-kantiotis.gr/?p=17678
&
http://full-of-grace-and-truth.blogspot.com

_____________________

ΣΤΑ ΑΓΓΛΙΚΑ

______________________

Sunday, December 5, 2010

A miracle of St. Nicholas in Kozani

Thus I spoke. And though I was addressing hard hearts, through these the Saint appeased the most relentless characters. As the sun melts wax, thus his intervention melted the hearts of those men. The same evening, before the sun set, the 300 people of Kozani were freed and on the streets of Kozani! And no wonder why the miracle with the three soldiers is especially moving. He saved the three soldiers when he was in Lycia bodily, he saved the three in Constantinope when he was in heaven, and he saved 300 people of Kozani in our days.»

(http://www.augoustinos-kantiotis.gr/)

St. Nicholas saving the three innocent men from death (http://www.srpskoblago.org/Archives/Sopocani/exhibits/digital/chapel-n,miracles-an/large/sop-cx4j0633.jpg)

Through the prayers of our Holy Fathers, Lord Jesus Christ our God, have mercy on us and save us! Amen!

“…Sfântul Nicolae a fost făcător de minuni, adică a avut de la Dumnezeu darul de a face minuni. Care sunt minunile Sfântului Nicolae, puteţi să le vedeţi în sinaxarul său, care este foarte emoţionant.

Eu, din mulţimea minunilor Sfântului, vreau să vă amintesc aici doar una, care mi-a pricinuit o deosebită impresie şi emoţie; voi explica în continuare motivul pentru care m-a emoţionat în mod deosebit.

* * *

Pe vremea Sfântului Nicolae trăiau trei generali, glorioşi bărbaţi şi ofiţeri, eroi care biruiseră în mod repetat hoardele barbare, care se năpusteau asupra Imperiului Bizantin. Salvaseră poporul şi de aceea erau populari. Şi erau iubiţi şi de sfânt: Sfântul Nicolae i-a mustrat într-o anume situaţie, pentru că făcuseră abuz de putere (nu ei înşişi, ci soldaţii), şi atunci ei nu s-au arătat nesupuşi lui, ci s-au smerit. Ştiţi că adeseori cei care deţin funcţii înalte, generalii, etc. nu acceptă nicio muscă în spatele lor; aceşti generali, însă, smeriţi, au acceptat mustrările Sfântului Nicolae, s-au conformat îndemnurilor lui şi şi-au pedepsit soldaţii şi pe ofiţerii lor, care făcuseră abuz de putere în vremuri nepotrivite.

Aşadar, erau foarte iubiţi. Dar lucrurile omeneşti sunt deşarte: ,,Deşertăciunea deşertăciunilor, toate sunt deşertăciune” (Ecleziast 1, 2). Adeseori, omul cade din înălţime în adânc. Aceşti trei ofiţeri romani au fost calomniaţi pe nedrept de complot şi din cauza calomniilor pe care le urzise răul epitrop al împăratului, eparhul Avlavie, au căzut în dizgraţia bunului Împărat Constantin. Împăratul fusese indus în eroare: le-a luat funcţiile şi a poruncit să-i arunce legaţi în închisorile din Constantinopol. Acolo, cei trei nevinovaţi au aflat că se emisese hotărâre de decapitare în privinţa lor şi răsărea ziua execuţiei lor. Au fost executaţi? A fost dusă la îndeplinire pedeapsa cu moartea? Nu! Ce s-a întâmplat? O minune. Ce minune?

Noaptea, în închisoare, cei trei condamnaţi şi-au adus aminte de Dumnezeu, şi-au adus aminte de Sfântul Nicolae, de omul lui Dumnezeu. Şi în rugăciunea lor, cu lacrimi în ochi se rugau: ,,Sfinte Nicolae, nu avem alt ocrotitor, pe tine te avem; fă o minune, eliberează-ne şi pe noi, aşa cum odinioară în Lichia ai eliberat pe alţi trei oameni care trebuiau să fie omorâţi”. Şi Sfântul Nicolae a făcut minunea. În acelaşi ceas, în care ei şi-au făcut rugăciunea, la miezul nopţii, – să nu creadă necredincioşii, e dreptul lor, noi credem că mijlocirile şi rugăciunile sfinţilor fac minuni -, pe când Împăratul Constantin şi eparhul Avlavie dormeau, li se arată în vis Sfântul Nicolae. L-a mustrat pe eparh şi i-a spus: Ce-ai făcut? Ai ucis prin bârfirea acestor oameni înaintea împăratului! Înainte de a-ţi mânji mâinile cu sângele celor nevinovaţi, trebuie ca, până dimineaţă, înainte de a răsări soarele, să-i eliberezi! Iar împăratului arată-i că cei condamnaţi sunt nevinovaţi şi că din invidie au fost clevetiţi. Îngrozit, împăratul s-a trezit şi la porunca sa, înainte de a răsări soarele, cei trei generali au fost eliberaţi. Aceasta este minunea Sfântului Nicolae.

MINUNEA SFÂNTULUI NICOLAE ÎN KOZANI

Veţi spune: «Astea s-au întâmplat ,,în vremea aceea”! Ne-aţi zăpăcit cu astfel de lucruri; mereu auzim ,,în vremea aceea”, ,,în vremea aceea”, ,,în vremea aceea”». Dar n-aveţi dreptate. N-a fost doar vremea aceea pentru minuni. Puterea lui Hristos nu s-a epuizat. Şi ieri, şi azi, şi mâine, şi până la sfârşitul veacului, până când răsare soarele şi curg izvoarele şi strălucesc stelele pe cer, puterea lui Hristos şi a sfinţilor Lui va face minuni. Vreţi o dovadă?

În anii 1943-45, eram în Kozani, capitala Macedoniei de Vest. Erau zile groaznice pentru neamul nostru. Gherilele arestaseră peste 300 de kozaniţi, oameni nevinovaţi; i-au închis în temniţa din Kozani şi se aştepta executarea lor. O mare nelinişte în întregul oraş. Răsărea ziua de 6 decembrie, ziua în care oraşul Kozani sărbătoreşte pe Sfântul Nicolae ca ocrotitor al său în frumoasa şi istorica biserică a Sfântului Nicolae – Kozani. Aşadar, sărbătoare în Kozani, dar creştinii niciodată nu mai fuseseră atât de trişti şi de supăraţi ca în acea zi; lacrimi curgeau din ochii lor. Atunci, ca predicator al oraşului, m-am suit în amvon stăpânit de o sfântă emoţie şi am spus următoarele puţine cuvinte:

• „Astăzi, Sfântul Nicolae – Kozani nu sărbătoreşte. Astăzi Sfântul Nicolae plânge şi e în doliu, pentru că oameni nevinovaţi sunt în temniţe. Aşa cum acei slăviţi generali erau în temniţe şi Sfântul Nicolae i-a salvat, aşa şi astăzi în temniţele din Kozani sunt aceşti oameni. În continuare, punându-mi în pericol viaţa, am făcut un apel dramatic către gherile, către căpitanul – Marcu (Vafeiadi), care stăpânea în acea regiune şi care era ca o fiară sălbatică, şi le-am spus: „În numele Nazarineanului, în numele dreptului, în numele omeniei, sunteţi obligaţi să-i eliberaţi pe aceşti oameni nevinovaţi în această zi sfântă a Sfântului Nicolae”.

Aşa am spus. Şi cu toate că mă adresam unor inimi tari, sfântul domoleşte şi cele mai învârtoşate caractere. Aşa cum soarele înmoaie ceara, aşa şi intervenţia sa a îmblânzit inimile acestor oameni. În aceeaşi seară, până să apună soarele, cei trei sute de kozaniţi erau liberi pe străzile din Kozani!

Iată, deci, că şi atunci, şi acum, şi întotdeauna, Sfântul Nicolae face minuni. Şi iată de ce minunea cu cei trei generali mă emoţionează foarte mult. A salvat în Lichia pe cei trei, când era trupeşte pe pământ, a salvat în Constantinopol pe cei trei, când era deja în cer, i-a salvat şi pe cei trei sute în Kozani în zilele noastre.

***

Să-l cinstim şi noi după vrednicie pe Sfântul Nicolae, iubiţii mei. Toţi avem vreun Nicolae în casa sau în familia noastră. Unii avem părinţi şi rude, care au purtat numele de Nicolae, iar acum se odihnesc în corturile drepţilor, unde şi noi ne vom muta (în ceea ce mă priveşte, tatăl meu se numea Nicolae, iar sărbătoarea de astăzi îmi aminteşte de copilăria pe care am trăit-o în satul meu). Alţii au persoane care sărbătoresc printre cei vii; trăiesc astăzi şi se luptă în societate cu valurile sălbatice ale materialismului şi ale ateismului. Să ne rugăm, pe de-o parte, pentru cei adormiţi ca Dumnezeu să le dăruiască odihnă, iar, pe de alta, pentru cei vii, ca să-i întărească să meargă din putere în putere şi din slavă în slavă, până când vor ajunge în acele sălaşe, unde îngerii şi arhanghelii şi Sfântul Nicolae se bucură şi împărăţesc lângă Sfânta Treime. Amin.

† Episcopul Augustin”

(traducere: Frăţia Ortodoxă Misionară „Sfinţii Trei Noi Ierarhi”, sursa: A.Kaplanoglu)

________________________

ΣΕΡBIKA

__________________________

6 Децембар/19 Децембар

СВЕТИ НИКОЛА ЧУДОТВОРИ И ДАНАС

Свети Никола, драги моји хришћани, епископ Мире и Ликије чији празник данас прослављамо, је један од највећих светитеља, звезда која сија на духовном небу наше Цркве. Веома је вољен у православном свету, посебно у нашој драгој домовини. Три хиљаде острваца што има у нашој домовини, малих и великих, који као локвањи плутају у плавим водама нашег мора. Не постоји оток и најмањи, да нема храм посвећен светом Николи. То су црквице које су саградили наши морепловци, који се боре дан и ноћ са дивљим валовима океана, и спасавају се, да, спасавају се кроз молитве светог Николе. Не, само на тим нашим благословеним отоцима, али и у целој земљи, где и да одемо, постоје црквице светог Николе. И у свом Православљу, у Србији и у Бугарској и у Румунији и у Русији, свуда где постоје православни хришћани, име светог Николе је познато. У нашој домовини у овај дан хиљаде – шта то говорим – стотине хиљада хришћана прославља његов празник јер носе његово име.

Свети Никола је био чудотворац, имао је дар од Бога да чини чуда. Која су чуда светог Николе, можете видети у Прологу. Ја, од мноштва његових чуда, желим да наведем само једно, које је на мене оставило посебан утисак. Објаснићу вам у наставку речи шта ме је то посебно дирнуло.

* * *

У доба светог Николе живеле су три војводе, славни мушкарци, официри,хероји који су победили у неколико наврата варварске хорде које су напале Византијску аутократорију. Спасили су народ и зато су постали омиљени у народу. Били су драги и светитељу, светом Николи, у неком тренутку их је критиковао јер су злоупотребили власт (не они али њихови војници), а онда се они нису показали непослушним већ су се покорили. Знате ли да често они који имају високе чинове, официри итд., не примају ни муву на свој мач, али ови официри, веома скромни, су прихватили критике светог Николе, исправили су своје погрешке, и казнили су војнике и своје нареднике који су злоупотребили власт у оним немирним временима. Били су веома омиљени, као што смо већ навели. Међутим човечанске ствари су залудне. „залудност, залудности, све је залудно“ (Црк. 1,2). Често људи падају са висине на дно. Ова три Римска официра су неправедно оптужени за уроту, а све то је изнео царски намесник, епарх Авлавије, они су пали у немилост доброг аутократора Констандина. Цар је био преварен, одузео им је чинове, наредио је да их затворе у затворе Констандинопоља. Тамо су њих тројица сазнали, да је издата наредба да им се одсеку главе, освануо је дан њиховог погубљења. Да ли су погубљени? Да ли је извршена смртна казна? Не! Шта се догодило? Чудо. Које чудо? У ноћи у затвору три осуђеника су се сетила Бога, сетили су се светог Николе, човека Божијег. Са сузама су се молили: „Свети Никола, немамо другог заштитника, осим тебе, учини своје чудо, ослободи нас, као некада у Ликији, што си ослободио три друга човека које су требали погубити“. И свети Никола је учинио своје чудо. У истом часу када су се они молили, у поноћ, нека не верују ово неверници, њихово право, ми верујемо да молбе и молитве светитеља чине чуда, док је спавао аутократор Констандин и епарх Авлавије, у сну им се јавља свети Никола. Критиковао је епарха и рекао му је: „ Шта си учинио? Сагрешио си што си цару та два човека оптужио! Пре него што своје руке обојиш  крвљу недужних, треба до јутра, пре изласка сунца да их ослободиш“. И  аутократору је светитељ јавио у сну  да су  осуђеници недужни и да су из зависти оговарани. Преплашени аутократор се пробудио, и са његовим наређењем пре него што је изашло сунце, три официра су ослобођена. То је било чудо светог Николе.

ЧУДО СВЕТОГ НИКОЛЕ У КОЗАНИЈУ

Рећи ћете ми: „то је било у оно време“! Са таквим узречицама сте нас заморили, стално слушамо „у оно време“, „у оно време“, „у оно време““. Нисте у праву. Није само оно време било за чуда. Снага Христова остаје неисцрпна. И јуче и данас и сутра, све до краја века, све док сунце излази и реке теку и сијају звезде на небу, сила Христова и његових светитеља ће чинити чуда. Желите ли доказ?

Година 1943-45 био сам у Козанију, престолници Западне Македоније. Били су то страшни дани за наш народ. Побуњеници су ухватили триста  мушкараца из Козанија, недужних људи, затворили су их у затвор у Козанију и очекивало се њихово погубљење. Велика агонија и неизвесност је завладала градом. Освануо је 6-ти Децембар, дан када Козани прославља светог Николу као заштитника свога града у лепом историјском храму Светог Николе у Козанију. Празник дакле у Козанију, али хришћани никада пре нису били толико тужни и забринути као онога дана, сузе су лиле са њихових лица. Тада сам као проповедник града се попео на амвон под влашћу светог осећања сам рекао следеће речи:

• «Данас не слави Свети Никола у Козанију. Данас Свети Никола жали и плаче, јер су недужни људи у затворима.Као што су они славни официри били у затвори и као што је и њих спасао свети Никола, тако и данас у затвору Козанија постоје такви људи».У наставку, доводећи мој живот у опасност, упутио сам један драматичан позив побуњеницима, посебно капетану Марку (Вафиади), који је владао у тој области и који је био као неукроћена зверка, и рекао сам им: «У име Назарећанина, у име правде, у име човечности, дужни сте да ослободите те недужне људе, на овај свети дан светог Николе, ослободите их».

Тако сам рекао. Знао сам да се обраћам тврдим срцима, утолико светитељ је омекшао и најчвршће карактере. Као што сунце омекшава свећу, тако и његова интервенција је омекшала срца тих људи. Исте вечери, пре него што је сунце зашло, 300 Козанита је било слободно на путевима Козанија! Ево тако и онда и сада и увек свети Никола чудотвори. Ево зашто ме посебно гањава чудо са три официра. Спасао је у Ликији тројицу када су телесно били на земљи, спасао је у Костандинопољу тројицу када су већ били на небу, и спасао је триста у Козанију у наше дане.

* * *

Испоштујмо и ми достојно светог Николу, драги моји. Сви неког Николу имамо у нашој кући или породици. Неко има родитеље и укућане који носе име Никола и сада се одмарају у дворима праведника, где ћемо се и ми преселити ( и код мене примера ради, мој отац се звао Никола, и данашњи празник ме подсећа на моје детињство које сам проживео у моме селу Лефкама на отоку Паросу). Неко има лица која данас славе међу живима, живе данас и боре се у друштву са дивљим валовима матријализма и атеизма. Замолимо, за упокојене нека Бог да одмора, а за живе нек их ојача да иду из победее у победу и из славе у славу, све док не стигну у дворе оне где анђели и арханђели и свети Никола се радују и царују поред свете Тројице. Амин.

† επίσκοπος Aυγουστίνος

(Говор Митрополита Флорине о. Августина у светом храму Светог Николе у Флорини 5-12-1981 вечерње)

13 Децембар/30 Новембар

AПОСТОЛ  АНДРЕЈ ПРВОЗВАНИ

(Прво познанство са Христом)

Данас, драги моји, наша света црква слави успомену на апостола Андреја. Андреј је један од дванаест ученика Христових. Предање говори, да је после Вазнесења Христовог проповедао еванђеље у Скитији и у Колхиди. Постоје и писмена сведочанства, да је проповедао у Витанији и у  Понду, у Пропондиди, у Халкидони, у Византији, у Македонији, у Тракији, у Тесалији и у Грчкој све до Херсона. Из Херсона се опет вратио у Византију, пошто је тамо поставио епископа Стахија, дошао је на Пелопонез. У Патри га је ухватио царски намесник  Егеат и разапео га на крсту  са главом према доле. То је светитељев крај. А који је био његов почетак? Данас се чита она еванђељска прича, која говори о првом познанству апостола Андреја са Христом (види. Јован. 1,35-52).

* * *

Андреј је родом био из Витсаиде. Потицао је из једне сиромашне рибарске породице . Глава породице је био Јона. Андреј и његов брат Симеон заједно са својим оцем су имали један мали чамац с којим су пецали на Галилејском језеру. Живели су скромним и мирним животом. Били су непознати осталом свету. Два брата, Андреј и Петар – тако је назван касније Симеон, су били веома племенита бића. Њихова интересовања нису се ограничавала само на њиховом занимању. Нису гледали само како би пецали, шта би јели и како би живели. Имали су и узвишенија интересовања. Као Јудејци у религији у којој су били, веровали су у истинитог Бога. Веровали су у оно што су их поучили Мојсије и пророци. Ишли су редовно у синагогу и из онога што су видели и прочитали у њиховом срцу се родила жива нада, да  се приближило време када ће доћи Месија Христос, који ће спасити Израиљ и цео свет.  Са том надом су живели ти сиромашни рибари Галилејски. Зато, када су чули да се на реци Јордан појавио пророк Јован, који је пророковао да долази Месија и који је позивао свет на покајање, Андреј и Петар  су одмах потрчали на Јордан и постали ученици Јована Претече. Колико им је било угодно да га слушају и гледају! Међутим, када је једног дана Христос као један странац прошетао поред обале, Јован, који га је познао, пун радости и усхићења га је представио Андреју и еванђелисти Јовану и рекао им: „Гле,  Јагње Божје“ (Јован. 1,36). Као и у другој прилици што је рекао, „Гле, јагње Божје које узима на себе грехе света! „  (Јован. 1,29). У то мало речи је утиснута тајна божанске икономије. Послушајмо. Као што примећује свети Хрисостом, Христос се не назива само „јагње“. То значи да Христос није само један од многих јагањаца које су сваке године клали  Јевреји за пасху, већ је посебно Јагње. Он је Избавитељ и Спаситељ света. Још и Златоусти, тумачећи рећ „јагње“  нам говори  да Христос није само једно од многих јагањаца које су сваке године клали Јевреји за пасху, већ је јединствено Јагње. Јагње чија праслика и сенка су јагањци Јевреја. Он је Избавитељ и Спаситељ света. Још тумачећи реч „узима“, примећује Хрисостом да је његова жртва на Голготи  била јединствена. Кроз ту јединствену жртву опраштају се грехови целога света. Увек Христос носи, узима, подиже грехове света кроз веру и вршење тајни божије еухаристије. Андреј и Јован, чим су чули речи Јована Претече, који је препоручио Христа као Избавитеља света, одлучили су да се приближе Христу и да га упознају поближе. Јован Претеча не би зажалио ако би они отишли од њега Христу. Радовао би се Read more »

СВЕТА ЕКАТАРИНА

Данас ћемо говорити о светој Екатарини, којy славимо данас.

* * *

Света Екатарина је живела у трећем веку после Христа. Рођена је у Александрији. Отац Конста, представник аутократора, и њена мајка су били идолопоклоници. Тако да је и она била идолопоклоница. Та мала девојчица је имала велику наклоност за слова. Студирала је све науке и читала је списе Грка и Латина. У доби од осамнаест година била је најпаметнија девојка у Александрији. Својом појавом је исто била једна од лепших жена. Са таквим даровима, телесним и умним, била је тражена млада. Важни младићи су је просили. Она је говорила, да не жели да се уда, унаточ свим притисцима њених. Ако неко жели да се уда, грех је да га спречавамо. Али ако је то једном грех, сто пута је грех да спречавамо једног човека, мушкарца или жену, који желе дати своје срце Богу. Брак је сребро, девичанство је злато. Изабери и узми. Ја, толико година што служим Господа, никада али никада нисам спречио човека да се венча. Увек сам подржавао жене и мушкарце који желе да се посвете Богу и да буду мисионарска и монашка лица. Слободу нам је дао Бог, сила је забрањена, посебно у тим стварима. Тако да су  присиљавали, свету Екатарину да се уда. Она није мрзела брак, али као узвишени дух хтела је да буде слободна. Не постоји само такав облик брака, на који смо навикли. Неко венчава домовину, неко науку, неко религију. Света Екатарина, да би избегла притиске, употребила је једну мудру досетку. Зашто је Хришћанин паметан, треба да има памет не овога света али Божију. Рекла је она својим родитељима: – Пошто сте толико упорни, прихватам да се удам, али под једним условом. – Који је то услов, дете моје? – Само ако се нађе један младић који је узвишенији од мене по лепоти, богатству, знању и науци, онда ћу се удати за њега. Почели су да траже, многих је било. Неки су били богати, али не толико лепи. Други су били  богати и лепи, али не образовани. Ретка ствар да се богатство, лепота и образовање сусретну код једне особе. Тако да се нико није могао наћи, а родитељи су били неутешни. Послали су је код једног филозофа аскете, који је живео у једној спиљи иван Александрије. Отишла је код њега да се посаветује шта да учини. Он јој рече: – Кћери моја, ја знам једној младића, не постоји други на овоме свету као што је он. Леп, богат, снажан, мудар као нико други. Екатарина се одушевила и рекла: – Желела бих да га видим. Рече јој аскета: – Учинићеш оно што ћу ти речи? –Хоћу. – Чуј ме добро (рече аскета и извади једну икону Богородице са Господом нашим Исусом Христом). Узми ову икону, иди својој кући, затвори се у своју собу и помоли се. А Богородица ће ти јавити шта да чиниш. Заиста Екатарина је узела икону, затворила се у собу, и помолила се, после поноћи се умори и заспа. Види тада један приказ. Видела је Богородицу да сија као месец и Божанско Детенце у њеном загрљају да сија као сунце, али Христово лице се окретало да не види Екатарину. Рече Богородица: – Дете моје, погледај ову девојку. Дошла је из далека, тражи да пронађе некога ко ће је волети и ко ће јој се посветити. Божанствено Детенце је одговорило љутито: – Не желим да је гледам. ― Зашто, дете моје? Она је најлепша девојка у Александрији. ― Не, Мајко Божија, она је ружна (била је ружна јер се још није крстила). Отишла је уплакана Екатарина. Отишла је код аскете и испричала му шта је уснила. ― Добро ти је рекао, рече аскета. Зато ако желиш да гледаш Христа да поверујеш у њега и да се крстиш.

Ускоро се ова велика личност Александрије  крстила и постала Хришћанка. Поново јој се јави Богородица. Овај пут Божанствено Детенце је погледало и дошао је рај у њено срце. Од онога часа Екатарина се посветила потпуно Христу. Постала је мисионар. То је чуо цар Максимин и позвао је на разговор, на крају је био принуђен да каже: Ја не могу да изађем на крај с тобом, али позваћу мудраце и научнике, математичаре, физичаре и астрономе да разговарају са тобом. Други дан, сто педесет мудраца је било на Максиминовом двору. А са друге стране сама Екатарина. Почео је разговор и потрајао је цео дан. Покушаји научника су исцрпљени. Дух Свети је осветлио Екатарину да им затвори уста свима. Један за другим су говорили: Слажемо се са Екатарином, верујем у Бога Екатарининог. А цар? Разбеснео се још више и наредио је да пресеку пред њим главе мудраца. Тако је тих сто педесет  мудраца исповедило Христа  и пошло путем мучеништва. После тога Максимин је бацио у затвор свету Екатарину. А затвореница је имала нове победе. Тамо је довела у веру многе што су је посећивали. Међу њима је била и жена Максиминова, царица Ав густа,  и њен чувар војвода Порфирије заједно са двеста својих војника. Сви они када су чули њене речи су поверовали у Христа. Међутим Максимин, са сатанским инатом,  не само да је остао неубеђен, али је наредио да свима одсеку главе, није се сажалио ни на своју жену! Сто педесет плус двеста, плус два то је триста педесет две (352) душе су ухваћене у мреже Христове кроз проповед свете Екатарине! Ускоро је дошао и њен крај, не причам вам појединости. Дуг је ред мучења, кроз која је прошла света Екатарина, најстрашнији је био котач са бодљама. И камен да си, ганућеш се ако прочиташ крај свете Екатарине. Пошто је клекла, уздигла руке и помолила се за цео свет. Затим је спустила главу коју су одсекли. Тако је предала своју свету душу, која је као бела голубица одлетела у небо. Свете мошти се чувају нетрулежне. Сви који не верују, нека иду да виде. Налази се на гори Синајској. То гнездо Христово кроз векове чувају Грци монаси. Захвалимо Богу за то. Можда су они последњи монаси, јер деца Грчке више не одлазе да буду монаси ни на Гору Синај ни на Свету Гору, имају друге одреднице….

Као поклоници тамо одлазе Израиљци, Египћани, Бедуини, Немци и Руси, да целивају свете мошти светитељкине, коју је Бог овенчао са три венца, девичанства, мучеништва, мудрости и науке. Ако погледамо њену икону, има прстен. Шта то значи? У другом јављању, које је видела, Христос јој даде прстен, биле су дакле заруке. Заруке, које се разликују од земаљских зарука. У часу када се једна девојка посвећује Богу, она се вери са Христом, који је „најлепши младожења од свих људи“ (стихир В. Среде).

* * *

Света Екатарина, драги моји, је подсетник нашега рода. Пример је пре свега за жене, зато што на своме уму имају само телесну лепоту а равнодушне су за духовност. Други је пример за мушкарце, јер се показују нижи од жена. Пример је за  нас свештеника, јер не доводимо душе Христу као она, него их терамо од Христа. Завршавам и желим, од жена да се пројаве мајке које ће отхранити хероје, а од мушкараца нека се пројаве мученици. Томе чуду се надам од мајке, од жене. Амин.

† επίσκοπος Aυγουστίνος
(Почетак вечерњег говора у Светом храму Свете Тројице у Птолемаиди, Недеља 26-11-1978)

ΟΙ ΙΕΡΟΙ ΚΑΝΟΝΕΣ ΠΟΥ ΚΑΤΑΔΙΚΑΖΟΥΝ ΤΟΥΣ ΟΙΚΟΥΜΕΝΙΣΤΑΣ

КАНОНИ СВЕТИХ ВАСЕЉЕНСКИХ САБОРА О ЈЕРЕСИ

ПОГОВОР

Шта кажу свети Оци за јеретике?

http://www.pravoverje.com/Otpadnistvo/Protiv%20ekumenista/Judin%20poljubac/Vpoglavlje%20kanoni

7 . правило Св. Апостола

Ако који епископ или презвитер или ђакон буде светковао свети дан Пасхе (Васкраса) пре пролећне равнодневнице заједно са Јудејима нека се свргне.

10. правило Св. Апостола

Који се заједно са одлученим, ма било и у кући, буде молио, нека се одлучи.

11. правило Св. Апостола

Клирик, који се буде молио заједно са свргнутим клириком, нека се свргне и он.

45. правило Св. Апостола

Епископ, или презвитер, или ђакон, који се са јеретицима само и молио буде, нека се одлучи; ако им пак допусти, као клирицима, да што раде, нека се свргне.

46 . правило Св. Апостола

Заповиједамо да се свргне епископ, или презвитер, који призна крштење или жртву јеретика. Јер: како се слаже Христос с велијаром? или какав удио има вјерни са невјерником?

48. правило Св. Апостола

Епископ, или презвитер, или ђакон, који прими од кога друго рукоположење, нека се свргне и он и онај, који га је рукоположио, осим ако се не докаже да од јеретика има рукоположење. Јер, који су од таквих крштени или рукоположени, не могу бити ни вјерни ни клирици.

64 . правило Св. Апостола

Ако који клирик или световњак пође у синагогу Јудејску или јеретичку да се моли, нека буде свргнут и одлучен.

70. правило Св. Апостола

Ако који епископ или презвитер или ђакон или други из именика клирика буде постио заједно са јудејима, или светковао са њима њихове празнике, или примао од њих њихове празничне дарове као пресне хлебове или шта слично нека буде свргнут, а ако то учини световњак нека се одлучи.

71 . правило Св. Апостола

Ако који хришћанин принесе уља у светилиште незнабожачко, или у јудејску синагогу, или пали свеће, када су празници јеретички, нека се одлучи.

1. канон Антиохијског Помесног Сабора

Сви они, који се усуде да повреде наредбу Светог и Великог Сабора, који се сакупио у Никеји у присуству благочестивог и Богу омиљенога Цара Константина, у погледу празника спаситељне Пасхе, имају бити одлучени и искључени из Цркве, ако по својој расположности к препирању остану упорни противу добре установе…

2. правило четвртог помесног Антиохијског сабора

Сви они, који долазе у Цркву и слушају Свето Писмо, али који неће да учествују заједно са народом у молитви, или се одвраћају од светог Причешћа и евхаристије по неком противљењу, такви имају бити искључени из Цркве док се не исповеде и не принесу плодове покајања, и тада, када узмоле моћи ће добити опроштај. Нити треба имати општења са онима , који су одлучени, нити одлазити у куће и молити се са онима , који се са Црквом не моле, нити примати у једну Цркву оне, који се туђе од зборова, што у другој цркви бивају. Нађе ли се пак који епископ или презвитер или ђакон, или други из клира, да општи са онима који су одлучени, нека буде одлучен и он, као човек, који ред Црквени помућује.

9. правило Картагенског сабора

Ако који епископ или презвитер прими у општење оне, који су заслужно због својих преступа били искључени из Цркве, мора и он потпасти онаквој истој осуди…

Канонски одговор св. Тимотеја Александријског бр.9

На питање да ли може један клирик да се моли у присуству аријанаца или других јеретика, или му то ништа не шкоди, кад се он моли или чини принос.

Одговор:

На божанственоме приносу ђакон прије времена целивања казује: „Који сте ван општења, одлазите“, не смеју дакле присуствовати, осим ако обећају да ће се покајати и да ће оставити јерес.

33. правило Лаодикијског Сабора

С јеретицима или расколницима не сме се заједно молити.

9. правило Лаодикијског Сабора

Не може се допустити, да они, који припадају Цркви полазе ради молитве или службе у гробља или у такозване мученичке храмове јеретика, а који то чине, ако су верни, имају бити ван општења за неко време. Покају ли се и исповеде да су згрешили, нека се опет приме.

32. правило Лаодикијског Сабора

Не треба примати јеретичких благослова, јер су они више злословља него ли благослови.

34. правило Лаодикијског Сабора

Ниједан хришћанин не сме остављати мученике Христове и обраћати се лажним мученицима, тј. јеретичкима, или који су прије јеретици били, јер су ови далеки од Бога. Нека су дакле анатема, који се к њима обраћају.

37. правило Лаодикијског Сабора

Празничне дарове, које шаљу Јудеји или јеретици, не треба примати, нити заједно с њима празновати.

38. правило Лаодикијског Сабора

Не сме се празновати заједно са незнабошцима, нити општити у њиховом безбожју.

6. правило Лаодикијског Сабора

Не може се допуштати јеретицима, који остају упорни у јереси да улазе у дом Божји.

7. правило Лаодикијског Сабора

Који се обраћају из јереси….не смеју се примати док не предаду анатеми сваку јерес, а особито ону, у којој су прије били, и тек онда они које они називају вернима пошто изуче символ вере и буду помазани светим миром, нека се приме у општење светих тајни.

10. правило Лаодикијског Сабора

Који Цркви припадају, не смеју равнодушно женити своју децу са јеретицима.

31. правило Лаодикијског Сабора

Ни са каквим јеретиком не сме се брак склапати или за такве давати синове или кћери, него напротив треба њих узимати, ако обећају, да ће (православни) хришћани постати.

72 . правило Трулског (шестог Васељенског) Сабора

Нека не буде допуштено човеку православноме да се сједини са женом јерети~ком, нити жени православној да се венча са човеком јеретиком, а ако се открије да је ко тако што учинио, брак нека се сматра не ваљаним и незаконита свеза нека се развргне, јер не треба да се меша оно, што се не може мешати, нити састављати са овцом вука, ни са Христовим уделом наследство јеретика; а ко преступи ово, што смо ми установили нека се одлучи….

5. правило Св . Василија Великог

Јеретике, који се при крају живота кају, треба примати, али примати их , разуме се, не без разбора, него испитавши, да ли показују право покајање, и да ли могу представити плодове, који сведоче о њиховом старању да се спасу. Канони Светих Васељенских Сабора о јереси 207

1. правило Картагенског Сабора

Они који су крштени од јеретика треба да се поново крсте да би били примљени у Цркву.

15. канон

А они, који се одељују од општења са својим епископом због какве јереси, која је од светих сабора, или Отаца осуђена, то јест кад он јавно проповеда јерес и отворено о њој у цркви учи, такви не само што неће подлећи казни по правилима за то, што су прије саборнога разбора оделили се од таквога епископа, него ће напротив бити заслужни части која православнима пристоји. Јер они нису осудили епископе, него назовиепископе и назовиучитеље, нити су расколом порушили јединство Цркве, него напротив похитали су да ослободе Цркву од раскола и раздељења.“

46. правло св. Никифора Исповедника

У цркве које су основали јеретици, напомињемо да се може ући само по нужди, и то као у просту кућу, и само када се положи крст на средину може се ту и певати; али у олтар се не сме улазити, нити кадити нити се молити, нити палити кандило или свећу. Јеретици су сви, који уче противно православној вери, било да су они одавна или од скора одлучени од Цркве, било да следе старој или некој новој јереси.

(Зонара, Тумачење 2. Вас. 6, Ат.синт.2,182)

Учење (јеретичко) противној православној вери не мора се у осталом тицати основе православног веровања, па да се дотични сматра јеретиком, него је доста да он греши и у само неком догмату и већ је јеретик. Под именом јеретик подразумевају се и они који призивају и исповедају нашу тајну али који греше тек у неким питањима учења православног и у томе другачије мисли од православних.

(Зонара,Тумачење 14. правила,

IV Васељенског сабора)

Еванђелист Јован нам каже: „Сваки који преступа и не остаје у учењу Христовом, тај Бога нема, а који остаје у учењу Христовом, он има и Оца и Сина. Ако неко долази к вама и ово учење не доноси, не примајте га у кући и не поздрављајте се. Јер ко се поздравља с њим, учествује у његовим злим делима“ (2.Јован 9-11).
„Они (Латини), свети владико, ни један од важнијих делова вере нису оставили нетрауматизован и неизмењен. Зато, не само да се одсецају од увек правог и доброг и лепог Тела Христовог, него се предају и Сатани…“ (Светогорски оци аутократору Михаилу Палеологу после лажног уједињења у Ферари у Флорентији).
Папизам је осуђен као јерес од Сабора на челу са В. Фотијем (879-880 п.Х.) и  од Сабора у Констандинграду 1351, када су анатемисани католици.
Свети Козма назива папу антихристом и каже: „Папу проклињите, он ће бити разлог“.У Симболу Вере исповедамо да сви православни верујемо „у једну свету, саборну и апостолску Цркву“.