Αυγουστίνος Καντιώτης



ΕΠΙΜΕΛΕΙΣ

date Δεκ 1st, 2011 | filed Filed under: Cрпски језик, ΣΥΜΒΟΥΛ. ΣΕ ΜΑΘΗΤΑΣ

Επιστoλή 14η, του Μητροπολίτου Φλωρίνης π. Αυγουστίνου Καντιώτου στους μαθητάς των κατηχητικών. Περιέχεται στο βιβλίου του Μητροπολίτου “ΒΟΣΚΕ ΤΑ ΑΡΝΙΑ ΜΟΥ”

ΕΠΙΜΕΛΕΙΣ

Ἀγαπητά μου παιδιά,

ΤΟ ΓΡΑΜΜΑ ΑΥΤΟ, ποὺ κρατᾶτε στὰ χέρια σας, εἶνε ἕνα φυλλάδιο ποὺ ὀνομάζεται «Ἡ φωνὴ τοῦ ποιμένος». Εἶνε ἕνα γράμμα, ποὺ ἀπευθύνει ὁ ἐπίσκοπος σὲ ὅλα τὰ παιδιὰ τῆς περιφερείας. Ἐπιθυμία μου εἶνε, νὰ ἔβλεπα ἕνα – ἕνα ξεχωριστὰ ὅλα τὰ παιδιὰ καὶ νὰ συνωμιλοῦσα μαζί τους πάνω στὸ μεγάλο θέμα τῆς θρησκείας μας. Ἀλλʼ αὐτὸ δὲν εἶνε δυνατό. Γιατὶ τὰ παιδιὰ τῆς περιφερείας μας, ποὺ πηγαίνουν στὰ σχολεῖα, εἶνε περισσότερα ἀπὸ δέκα χιλιάδες καὶ κατοικοῦν σὲ διάφορες πόλεις καὶ χωριά. Γιʼ αὐτὸ τὸ λόγο γράφω τὸ γράμμα αὐτὸ καὶ τὸ στέλνω σὲ ὄλα τὰ κατηχητικὰ σχολεῖα τῆς περιφερείας μας, καὶ οἱ καλοί μας κατηχηταὶ καὶ κατηχήτριες τὸ μοιράζουν σὲ ὅλα τὰ παιδιά. Ἔτσι φθάνει στʼ αὐτιὰ τῶν παιδιῶν ἡ φωνὴ τοὺ ἐπισκόπου, ποὺ ὀνομάζεται ποιμήν, δηλαδὴ βοσκός, διότι, ὅπως ὁ βοσκὸς φροντίζει γιὰ ὅλα τὰ πρόβατά του καὶ τὰ ὁδηγεῖ κάθε μέρα στὰ χλοερὰ λιβάδια καὶ στὰ κρυστάλλινα νερά, καὶ τὴ νύχτα τὰ ἀσφαλίζει μέσα στὸ μαντρὶ καὶ τὰ φυλάει γιὰ νὰ μὴν τὰ φᾶνε οἱ λύκοι, ἕτσι καὶ ὁ ἐπίσκοπος πρέπει νʼ ἀγαπάη τοὺς χριστιανοὺς του, νὰ τοὺς συμβουλεύη καὶ νὰ τοὺς διδάσκη, καὶ νὰ προνοῆ γιὰ τὴν πνευματική τους ζωὴ καὶ προκοπή. Ὁ βοσκὸς ἀγαπάει ὅλα τὰ πρόβατά του, ἰδιαιτέρως ὅμως ἀγαπάει τὰ ἀρνάκια. Ἀλλὰ καὶ οἱ ποιμένες τῆς Ἐκκλησίας, ὁ ἐπίσκοπος καὶ οἱ ἱερεῖς, πρέπει νὰ ἀγαποῦμε τὰ παιδιά. Αὐτὰ εἶνε τὰ ἀρνάκια τοῦ Χριστοῦ. Καὶ μιὰ ἀπόδειξι τῆς ἀγάπης τῆς Ἐκκλησίας στὰ παιδιὰ εἶνε τὸ κατηχητικὸ σχολεῖο.

Ἐλπίζω, ὅτι τὸ φυλλάδιο αὐτό, ποὺ μοιράζεται στοὺς μαθητὰς καὶ τὶς μαθήτριες τῶν κατηχητικῶν σχολείων, δὲν θὰ τὸ σκίζουν καὶ δὲν θὰ τὸ πετοῦν τὰ παιδιά, ἀλλὰ θὰ τὰ διαβάζουν καὶ θὰ τὸ μελετοῦν, θὰ τὸ δίνουν στὸ σπίτι, γιὰ νὰ τὸ διαβάσουν καὶ οἱ γονεῖς, καὶ σʼ ἄλλα ἀκόμα παιδιά, ποὺ δὲν ἔρχονται στὸ κατηχητικὸ σχολεῖο.

Ξέρω παιδιά, ποὺ τὸ μικρὸ αὐτὸ φυλλάδιο, τὸ γράμμα τοῦ ἐπισκόπου τους, τὸ φυλᾶνε. Κι ὅταν μὲ τὴ βοήθεια τοὺ Θεοὺ μεγαλώσουν, θὰ τὸ διαβάζουν πιὰ μεγάλοι, σὰν μιὰ ἀνάμνησι τῆς παιδικῆς τους ἡλικίας. Ξέρω δὲ καὶ ἄλλα παιδιά, ποὺ ζητᾶνε φυλλάδια καὶ τὰ στέλνουν σὲ παιδιὰ συγγενικῶν τους οἰκογενειῶν ποὺ ζοῦν στὸ ἐξωτερικό.

* * *

Καὶ στὸ σημερινὸ φυλλάδιο, ἀγαπητά μου παιδιά, κάτι θέλω νὰ σᾶς διδάξω. Ἀλλἀ ἄν σᾶς τὸ πῶ σὰν μιὰ ἐντολή, ὅπως εῑνε οἱ ἐντολές «μὴ φονεύσης», «μὴ κλέψης», «μὴ ψευδομαρτυρήσης», δὲν θὰ σᾶς κάνη τόσο ἐντύπωσι. Εῑστε παιδιά, καὶ πρέπει νὰ σᾶς μιλάμε μὲ μιὰ γλῶσσα ποὺ νὰ τὴν καταλαβαίνετε καὶ νὰ σᾶς εὐχαριστῆ. Σᾶς ἀρέσουν οἱ ἱερὲς ἰστορίες, τὰ ὡραία διηγήματα, ἀλλὰ περισσότερο σᾶς ἀρέσουν οἱ φανταστικὲς ἐκεῖνες ἰστορίες ποὺ σᾶς διηγοῦνται οἱ γιαγιάδες σας. Μιὰ συλλογὴ ἀπὸ ὄμορφες πλαστὲς διηγήσεις εῑνε καὶ τὸ ἀρχαῖο βιβλίο ποὺ λέγεται «Μύθοι τοὺ Αἰσώπου». Τοὺς ἔγραψε ἕνας ἀρχαῖος πρόγονός μας, ὁ Αἴσωπος, ποὺ ἔζησε 600 χρόνια πρὸ Χριστοῦ. Αὐτὸς μὲ τὶς φανταστικὲς διηγήσεις του κατώρθωσε νὰ διδάξη καὶ νά ὠφελήση πνευματικῶς τὸν κόσμο περισσότερο ἀπὸ κάτι ἀρχαίους φιλοσόφους, ποὺ ἔλεγαν μερικὲς δύσκολες θεωρίες, ἀκατανόητες ἀπὸ τοὺς πολλούς.

Βέβαια οἱ παραβολὲς ποὺ εἶπε ὁ Χριστός, ζωντανὲς εἰκόνες καὶ παραδείγματα ἀπὸ τὴν καθημερινὴ ζωή, χωρίς νὰ περιέχουν μυθικὰ πράγματα, εἶνε ἀσυγκρίτως ἀνώτερες ἀπὸ τὶς πλαστἐς καὶ φανταστικὲς διηγήσεις τοῦ ἀρχαίου προγόνου μας. Καὶ αὐτές πρέπει κυρίως νὰ μελετάνε τὰ χριστιανόπουλα. Ἀλλὰ ὅ,τι καλὸ εἶπαν καὶ οἱ ἀρχαῖοι σοφοί, εἶνε κι αὐτὸ σὰν μιὰ ἀκτίνα ἀπὸ τὸ ἀνέσπερο Φῶς, τὸν Θεό, ποὺ φωτίζει κάθε ἄνθρωπο ποὺ ἔρχεται στὸν κόσμο.

Ἄς ἀκούσουμε λοιπόν, ἀγαπητά μου παιδιά, κʼ ἕνα μῦθο τοῦ Αἰσώπου. Ἴσως νὰ σᾶς τὸν εἶχε πεῖ ὁ καλός σας δάσκαλος. Ἀλλὰ δὲν πειράζει νὰ τὸν ξανακούσετε. Εῑνε ὁ μῦθος τῆς χελώνας καὶ τοῦ λαγοῦ.

* * *

Ἀσφαλῶς θὰ ἔχετε δεῖ χελώνα. Εἶνε ἕνα ἐρπετό, ποὺ ζῆ μέσα σὲ δάση καὶ σκιερὰ μέρη, σκεπάζεται δὲ μὲ ἕνα σκληρὸ κοκκάλινο περίβλημα, ποὺ ἀφήνει κάτι τρύπες, ἀπὸ τὶς ὁποίες βγαίνουν τὰ τέσσερα πόδια, τὸ κεφάλι καὶ ἡ ουρά. Ἡ χελώνα, ἅμα δῆ τὸν κίνδυνο, ἀποδύρει πρὸς τὰ μέσα κεφάλι καὶ πόδια, καὶ ἀσφαλίζεται μέσα στὸ κοκκάλινο περίβλημα της, ποὺ μοιάζει μὲ ἕνα φρούριο ἀπρόσβλητο ἀπὸ τὶς ἐξωτερικές ἐπιθέσεις. Μόνο ὁ ἀετός, λένε, ἁρπάζει τὴ χελώνα μὲ τὰ νύχια του, τὴν ὑψώνει σὲ μεγάλο ὕψος, πηγαίνει πάνω ἀπὸ βράχο, καὶ τὴν ἀφήνει νὰ πέση. Ἡ χελώνα πέφτει, χτυπάει τὸ καύκαλό της πάνω στὸν βράχο, γίνεται κομμάτια, καὶ ὁ ἀετὸς κατεβαίνει καὶ κάνει τὸ κρέας τῆς χελώνας ἕνα ωραῖο πρόγευμα.

Καὶ τώρα, ἀφοῦ συστηθήκαμε μὲ τῆ χελώνα, ἐλᾶτε νὰ γνωρίσουμε καὶ τὸ λαγό. Ὑπῆρχαν ἄλλοτε ἄφθονοι λαγοὶ στὴν πατρίδα μας. Τώρα τελευταῖα μόνο ἑχουν λιγοστέψει καὶ κινδυνεύουν νὰ ἐξαφανιστοῦν ἀπὸ τὸ ἀνελέητο κυνήγι ποὺ τοὺς κάνουν οἱ ἄνθρωποι. Ὁ λαγὸς ζῆ κι αὐτὸς μέσα σὲ δασώδη μέρη. Εἶνε ζῶο δειλὸ καὶ κατορθώνει νὰ σώζεται μὲ τὴ μεγάλη ταχύτητα ποὺ ἀναπτύσσει, μάλιστα ὅταν ἀνεβαίνη τὸν ἀνήφορο. Κάνει μεγάλα πηδήματα μὲ τὴ βοήθεια τῶν ὀπισθίων ποδιῶν του, ποὺ εἶνε μεγαλύτερα. Ὅσο ἀργὴ καὶ δυσκίνητη εἶνε ἡ χελώνα, τόσο ταχὺς καὶ εὐκίνητος εἶνε ὁ λαγός.

Ἕνας λοιπὸν λαγός, λεει ὁ Αἴσωπος, συνάντησε κάποτε μιὰ χελώνα. Ὁ λαγὸς κουβεντιάζοντας μὲ τῆ χελώνα βρῆκε τῆν εὐκαιρία νὰ καυχηθῆ γιὰ τὴν ταχύτητά του καὶ νὰ πῆ περιπαικτικὰ λόγια γιὰ τὴ βραδύτητα καὶ δυσκινησία τῆς χελώνας. Ἀλλὰ ἡ χελώνα τόλμησε νὰ καλέση τὸν ὑπερήφανο λαγὸ νὰ συναγωνισθοῦν σὲ ἀγώνισμα δρόμου. Ὁ λαγὸς δέχτηκε καὶ ὥρισαν τὴν ἀπόστασι ποὺ ἔπρεπε νὰ διατρέξουν γιὰ νὰ φτάσουν σʼ ἕνα ὡρισμένο τέρμα. Ὁ λαγὸς, βέβαιος ἑκατὸ τοῖς ἑκατὸ γιὰ τὴ νίκη του, ἔτρεξε λίγο. Ὅταν ὅμως βρῆκε μιὰ θαυμάσια σκιά, τό ʼρριξε ἐκεῖ στὸν ὕπνο, μὲ τὴ σκέψι ὅτι μέχρι νὰ φτάση στὸ τέρμα ἡ χελώνα, αὐτὸς μὲ τὰ πηδήματά του θὰ φτάση πρῶτος. Ἀλλὰ ἡ χελώνα, ποὺ ἤξερε τὴν ἀδυναμία της, δὲν στάθηκε οὔτε στιγμή˙ ἀνέπτυξε ὅλη τὴ δραστηριότητά της, καὶ τρέχοντας ὅσο μποροῦσε, μὲ ὅλη τὴ δύναμί της, ἔφτασε πρώτη στὸ τέρμα. Ὁ λαγὸς κάποτε ξύπνησε. Μὰ ἦταν ἀργά. Ἄρχισε νὰ τρέχη μʼ ὅλη τὴ δύναμί του. Φαντάζεστε τὴν ἔκπληξί του, ὅταν φτάνοντας στὸ τέρμα βρῆκε ἐκεῖ τὴ χελώνα;

* * *

Ἡ χελώνα νίκησε τὸ λαγό. Τὶ διδάσκει αυτό; Ὅτι ἡ ἐπιμέλεια νικᾶ. Ἕνας δηλαδή, μαθητής, καὶ ἄν δὲν ἔχη πολλὲς ἱκανότητες, ἄν ὅμως εἶνε ἐπιμελής στὰ μαθήματά του καὶ δὲν ἀγαπᾶ ὅπως ὁ λαγὸς τὸν ὕπνοἀλλὰ τὴ μελέτη, καὶ ξυπνὰ πρωῒ καὶ διαβάζη τὰ μαθήματά του, ὁ ἐπιμελής αὐτὸς μαθητὴς θὰ νικήση τὸν ἄλλο ἐκεῖνο μαθητή, ποὺ ἔχει μὲν ἱκανότητες, ἀλλὰ εἶνε τεμπέλης, ἀγαπαει τὸν ὕπνο, καὶ περνάει τὸν καιρό του παίζοντας, καὶ μόμο ὅταν πλησιάζουν οἱ τελευταῖες μέρες, οἰ μέρες τῶν ἐξετάσεων, θυμᾶται νὰ ρίξη μιὰ ματιὰ στὰ βιβλία.

Ἡ ἐπιμέλεια νικᾱ καὶ θριαμβεύει. Γιʼ αὐτὸ ἔλεγαν καὶ οἱ ἀρχαῖοι πρόγονοί μας˙ «Τῆ ἐπιμελεία πάντα δοῦλα γίνεται». Δηλαδή˙ Μὲ τὴν ἐπιμέλεια ὁ ἄνθρωπος νικᾶ κάθε ἐμπόδιο στὸ δρόμο τῆς ζωῆς του.

Ἐπιμελεῖς λοιπόν, παιδιά μου, στὰ μαθήματα τοὺ σχολεῖου σας. Ἀλλʼ ἀκόμη περισσότερο ἐπιμελεῖς σὲ ἄλλα πράγματα, ποὺ εἶνε πολὺ ἀνώτερα, ἀσυγκρίτως ἀνώτερα ἀπὸ τὰ μαθήματα τοῦ σχολεῖου σας. Καὶ ποιά εἶνε αὐτὰ τὰ πράγματα; Θὰ τὸ ποῦμε σὲ ἄλλο φυλλάδιο  ̶ γράμμα.

Μὲ πατρικὴ ἀγάπη

Ὁ πνευματικός σας πατέρας

_______________

SERBIKA

______________

БУДИТЕ МАРЉИВИ ДЕЦО

Драга моја децо, ово писмо које држите у својим рукама је мали листић који се зове „Глас пастира“. То је једно писмо које је епископ упутио деци у целој епархији. Моја велика жеља је да могу да видим посебно свако дете и разговарам са њим о великим темама наше вере. Међутим, то је немогуће. Број деце која иду у школе веронауке у нашој области је већи од десет хиљада и сва та деца живе у разним градовима и селима. Зато и пишем ово писмо и шаљем га свим школама веронауке у нашој епархији, а ваши добри вероучитељи и вероучитељице овај листић деле сваком детету у вашој школи. На тај начин долази до све деце глас епископа, који се назива пастир, дакле чобанин, јер као што чобанин се брине о свим својим овцама и води их сваки дан на зелене ливаде и на чисте изворе, а ноћу их осигурава у тору и чува да их не поједу вукови, тако и епископ треба да воли вернике у својој епархији, треба да их саветује, да их поучава, да се брине за њихов духовни живот и напредак. Чобанин воли све своје овце, а посебно воли мале јагањце. Тако исто и ми, епископи и свештеници, као духовни пастири треба да волимо децу. Деца су мали јагањци Христови. Један доказ љубави према деци од Цркве су и школе веронауке за децу.
Надам се да овај часопис, који ће бити подељен ученицима и ученицама школе веронауке, неће бити поцепан и бачен од деце, него да ће га она прочитати и простудирати, да ће га однети својим кућама, да га прочитају и њихови родитељи, па можда и нека друга деца која не долазе у школу веронауке.
Познајем многу децу, која овај мали листић,ово писмо свога епископа чувају. Када уз помоћ Божију порасту, читају га већ као одрасли, као подсећање на дечију доб. Познајем и другу децу, који траже листиће и који их шаљу деци својих рођака који живе у иностранству.
И у данашњем листићу, драга моја децо, желим нешто да вас поучим. Ако ли вам то наведем као једну заповест типа „немој убити“, „немој украсти“, „немој лажно сведочити“, то вам неће оставити баш неки утисак. Ви сте деца, и треба да вам се обраћамо на језику који разумете и који вам одговара. Вама се свиђају лепе приче и старе приче, али више од свега вам се свиђају оне измишљене приче које вам причају ваше баке. Једна збирка лепих и измишњених прича је и стара књига која се назива „ Езопови митови“. Те приче је написао наш стари предак, Езоп, који је живео 600 година пр. Христа. Он , је са својим предивним причама успео да поучи и окористи духовно свет више од неких старих филозофа, који су наводили неке тешке теорије, неразумљиве већини људи.
Наравно приче које је рекао Христос, живи примери и слике из свакодневног живота, без да у себи имају митских примеса, су неупоредиво узвишеније од измишњених и фантастичних прича наших старих предака.И њих би у ствари требали читати мали хришћани. Као што су рекли стари мудраци,све што је добро је као једна зрака незалазног Светла, Бога, који осветљава сваког човека који долази на овај свет.
Чујмо дакле, драга моја децо, и један Езопов мит. Можда вам га је већ испричао ваш добри учитељ. Није на одмет да га поново чујете. То је мит о корњачи и зецу. Сигурно сте видели некада корњачу. То је једна животиња која живи у шумама и у сеновитим местима, покривена је са оклопом, који има неке рупице, кроз које излазе четири ноге, глава и реп. Корњача ако види опасност,увлачи унутра главу и ноге и штити се тако у своме оклопу, који сличи неосвојивој тврђави, приликом напада непријатеља. Само орао, кажу, може да уграби корњачу са својим канџама, подиже је на велику висину и баца је на стену да се разбије њен оклоп. Претвара се корњача у комадиће, а орао се спушта са висина и храни се корњачиним месом.
И сада пошто смо представили корњачу, дођите да упознамо и зеца. У нашој домовини некада давно је било веома много зечева. У последње време су у опасности да се искорене услед немилосрдног лова који спроводе људи. И зец живи у шумовитим местима. Он је плашљива животиња и успева да се спасе захваљујући својој великој брзини коју развија, када се успиње на брдо. Зец прави велике скокове са својим задњим ногама које су веће од првих.Колико је спора и непокретна корњача толико је брз и покретан зец.
Један зец, каже Езоп, сусрео је једном некуу корњачу. Зец је, разговарајући са корњачом, пронашао прилику да се похвали за своју брзину и да упути задиркујуће речи на рачун корњачине спорости и непокретности. Корњача се усудила да позове поносног зеца да се боре у трчању.Зец је прихватио и одредили су део за трку и циљ. Зец је наравно био сто посто сигуран у своју победу, трчао је мало. Када је пронашао једну дивну сенку, дремнуо је, мислећи да ће до циља он први стићи својим великим скоковима и да ће победити корњачу. Корњача која је знала своју слабост, није застала ни један тренутак, развила је сву своју активност и, трчећи колико је могла са свом својом снагом, стигла је прва на циљ. Зец се одједном пробудио. Било је већ касно. Почео је да трчи из све снаге.Замишљате ли само његово изненађење, када је, стижући на циљ, тамо угледао корњачу?
Корњача је победила зеца. Чему нас то учи?Да марљивост побеђује. Дакле, један ученик, иако нема многе способности, ако је марљив у савладавању својих предмета и ако не воли спавање као зец, већ чита и буди се ујутру, учи своје предмете, тај марљиви ученик победиће онога ученика који има способности, али је лењивац,воли сан, проводи своје време играјући се, и само када се приближавају последњи дани, дани испита, сети се да баци који поглед у књиге.
Марљивост побеђује и тријумфује. Зато су наши стари преци често и говорили: Уз помоћ марљивости човек побеђује сваку препреку на своме животном путу.
Будите дакле, децо моја, марљиви у својим школским обавезама. Још марљивији будите у другим стварима, које су неупоредиво узвишеније од ваших школских обавеза. А какве су то ствари? Одлазак у цркву, честа молитва, исповест, веронаука, итд. О томе ћемо у неком другом листу говорити.
Са пуно љубави
Ваш духовни отац
Августин

tags

     Add A Comment

You must be logged in to post a comment.