Αυγουστίνος Καντιώτης



Archive for the ‘Cрпски језик’ Category

БЕСЕДА О МУДРАЦИМА

author Posted by: Επίσκοπος Αυγουστίνος Καντιώτης on date Δεκ 25th, 2012 | filed Filed under: Cрпски језик

БЕСЕДА О МУДРАЦИМА 

(ΠΕΡΙ ΤΩΝ ΜΑΓΩΝ)

«А кад они отидоше…»  (Мат. 2,13)

Данас, драги моји, ћу се усудити да говорим о овом малом стиху из Јеванђеља: «А кад они отидоше…» (Мат. 2,13). Мудраци (магови),  који су дошли да се поклоне Спаситељу света, отишли су у своју домовину. Реч «магови» нам даје повод да покренемо једну веома озбиљну тему, да говоримо о магији. Пре свега, навешћемо шта је магија и какво је њено ширење, касније ћемо видети како људи остају лишени  њених претњи и тек на крају ћемо нешто рећи која су оруђа верника против магије.

* * *

Α) Магија и њено распрострањивање: Магови су мрачна лица. Они контактирају уз помоћ својих «бежичних телефона», са лукавим духовима (демонима). Они говоре неразумљиве речи, демонске молитве и чини. Многи од њих носе посебне одоре, држе лобање, пале свеће, користе уље, сапун, ексере, чешљеве, длаке итд. Тако праве разне магије. Наносе велику штету људима, животињама, дрвећу и усевима. Магови су велике штеточине.

     Магови постоје у свим народима од старих времена па све до данас. Магова има и у Индији, Јапану а посебно у Африци. Они имају маске, стављају рогове, носе наруквице на рукама и ногама, пробадају своје носеве са трскама. Сви их се боје. Када сам био у Атини, сусрео сам неке људе из Етиопије. Док сам с њима разговарао, када смо споменули магове, одмах су почели да дрхте. Шта вам је? – Бојимо се можда ће неко зло учинити у нашој кући у овај час док говоримо о њима…. Толико су их се бојали.

Они постоје не само у неразвијеним, већ и у развијеним народима. У Француској, Немачкој и у Америци сада у последње време, као што пишу новинари, примећује се један огроман талас магије и стравичних злочина. У Чикагу  и Њујорку нестају мала деца, киднапују их, исисавају им крв, ваде дечија срца, праве од њих амајлије – невероватно али истинито.

     Данас се магија кобојаги појављује и под научним плаштем као астрологија. И астрологија је једна врста магије. Преплавио се свет астролозима, који израђују хороскопе путем новина и радио-станица. «У којем месецу си  рођен? Зодијак ти говори, да ће бити ово или оно…». Та магија је преузела и узвишеније слојеве друштва. Председник Уједињених нација Реган, кажу, имао је за саветнике астрологе и без њих није ништа одлучивао; потпредседник Грчке, када је одлазио на операцију у Енглеску, поред свога кревета је имао астролога. Много се распространила магија.

     Магови узимају много новца за те своје услуге. Скоро сам чуо, да је једна врачара отишла у неко село да људима чита судбину, и људи су јој дали више новаца него што би неком лекару икада дали.

 Б) Међутим, како људи остају лишени претњи? Христос наоружава добро свог верног слугу. На светом крштењу, пре него што се тело потопи у воду, врши се ексоркизам. Потом свештеник узима дете од кума, окреће се према западу и говори: –  „Одричеш ли се сатане, и свих дела његових, и свих анђела  његових, и сваког служења њему, и све гордости његове?“, човек одговара трипут: „Одричем се.“ На поновно питање: „Јеси ли се одрекао сатане?“, три пута потврђује: „Одрекао сам се.“ Све се ово крунише символичним дувањем и пљувањем на ђавола. На крају свештеник пита: –  Сједињујеш ли се са Христом! – Сједињујем се! (служба крштења).

     Не држимо се тих обећања. У једном селу неко се разболео, то је чуо добри свештеник, и по својој дужности је отишао да посети болесника. Када је закуцао на врата, нису га примили у кућу. – Зашто? Зачудио се. – У кући имамо мага, ниси нам потребан…. Свештеник је разумео, позвали су из Птолемаиде мага да помогне болеснику! Ако си хришћанин, онда ваљда верујеш у Христа да је Свемогући Бог?

     Знајте, да онај ко иде маговима, чини велики грех. Таква особа није хришћанин, одриче се Христа. Такав човек пљује у своју крстионицу, која је гроб за демоне. Таква особа се кажњава, као што говоре канони, двадесет година га одлучују од божанског причешћа.

В) Каква су хришћанска оруђа против магије? Ако си хришћанин, исповеди се са покајањем, причести се са вером и тада ћеш бити непобедив. Сви ђаволи да се удруже, не могу вам ништа учинити. То нам говори свети Козма Етолски. Долазе ли демони, прекрсти се са вером и отићи ће, не могу то да поднесу. Христос је рекао апостолима: „Ево вам дајем власт да стајете на змије и скорпије и на сву силу вражију, и ништа вам неће наудити“ ( Лука. 10,19).

     Дошла је један дан у митрополију раним нека жена из села близу границе. Дрхтала је као прут. «Шта ти се десило?» «Бојим се.» «Чега се бојиш?» «Јутрос кад сам се пробудила, отишла сам да очистим авлију и кад тамо – имам шта и да видим: једно клупко са неким чешљевима, костима и длакама. Учинио ми је неко враджбину, готово је са мном и мојој кућом, уништени смо!» «Кажи ми,» питам је, «верујеш ли у Христа?»  «Верујем.»  «Ако верујеш у Христа, он је свемогући Бог, све побеђује.» Испричао сам јој и неку анегдоту из животописа светитеља:

 Био је један младић, веома снажан. Он је рекао:» Желим пронаћи најснажнијег, и постаћу његов слуга.» Један дан је пролазио цар. Ето, рекли су му, он је најснажнији у нашој земљи. Заиста је постао царев чувар. После неког времена, када су пролазили поред пећине неког врача, види он цара како дрхти. «Шта ти је царе? Ја сам овде, шта се бојиш? Да ли овде живи неко снажнији од мене? А, тако значи.» Остави он  цара  и оде служити врача. Једном се догодило да су шетали испред неке мале црквице. Тамо је врач почео да дрхти. «Шта ти се догодило?» «Овде», рече врач,» је јачи од мене .» «Ко је то?» «Христос.» «Значи тако, онда те остављам и идем њему»… Тако је он поверовао у Христа, крстио се у Његово име, постао је светитељ и прогнао многе демоне. То је свети Христофор. Најснажнији од свих је Христос. Верујеш ли у то? Он побеђује демоне и  даје снагу верницима да побеђују демоне. Тако немојте се бојати и обраћати велику пажњу на врачеве и врачаре. Далеко од њих. Будите чисти и неупрљани од магије.

* * *

То је лоша магија. Међутим,  «врачеви»  из данашњег Јеванђеља су неки други. Они нису као сви остали врачеви. Они су научници, мудри астрономи, а не астролози. Астрономи не спавају ноћу. Они са својим телескопима посматрају звезде, којих има безброј. А свака звезда узвикује: Постоји Бог створитељ! Тако и врачеви из Јеванђеља под водством звезда су одведени до Бога у Витлејем.

    Једне ноћи су на небу видели једну необичну звезду. Разумели су да је то знак Божији, анђео који ће им упалити фењер у мраку идолопоклонства. Кренули су, а после далеког пута су стигли у пећину . Клекнули су, предали су дарове Христу. А потом, пошто су прославили Бога, вратили су се радосни у своју домовину. Угледајмо се сви на те врачеве. Угледајмо се на њихову велику жељу. Они су кренули из далека, да се сусретну и да се поклоне Христу. За нас је Христос веома близу, у храму. У час када свештеник врши божанску литургију, Христос је тамо, свака мрвица и капљица божанског причешћа је Христос! Верујеш ли у то? Дођи у цркву. Када бисмо претпоставили да на свету постоји само једна црква, на Северном полу, требали бисмо пешачити као ови врачеви и поклонити се тамо Христу. Међутим, црква је поред нас.

     У Месолонгу, где сам био свештеник, један хришћанин, који је живео поред цркве (у једној палачи), никада није дошао у цркву да упали једну свећу. Само када је умро, четворица су га унела у цркву… Многе црква види само мртве. Али не треба да је тако! Када чујеш звоно, потрчи и ти да принесеш своје дарове као врачеви. Какве дарове? Ми смо сиромашни, рећи ћеш, немамо злато… Имаш нешто много узвишеније да подариш Христу. Бог тражи од нас наше срце. Дај ми твоје срце, каже Христос, а када му предамо своје срце, учиниће га сламом и родиће се у њему. А када Христос дође у наше срце, бићемо срећни и рећи ћемо и ми «Један је свет, један је Господ Исус Христос, у славу Бога Оца. Амин.» (Фил. 2,11 и Бож. лит.)

(Беседа Митрополита Флорине о. Августина Кантиота)

ПРИМЕР СКРОМНОСТИ И ЈЕДНОСТАВНОСТИ ПАТРИЈАРХ АВРАМ

author Posted by: Επίσκοπος Αυγουστίνος Καντιώτης on date Δεκ 8th, 2012 | filed Filed under: Cрпски језик

ПРИМЕР СКРОМНОСТИ И ЈЕДНОСТАВНОСТИ

ПАТРИЈАРХ АВРАМ

(ΠΑΡΑΔΕΙΓΜΑ ΣΕΜΝΟΤΗΤΟΣ ΚΑΙ ΑΠΛΟΤΗΤΟΣ Ο ΠΑΤΡΙΑΡΧΗΣ ΑΒΡΑΑΜ)

„У шаторима становаше Аврам…“ (Јевр. 11,9)

Беседа епископа Флоринског о. Августина Кандиота

Драги моји хришћани, данашњи апостол је преузет из посланице Јеврејима, из једанаестог поглавља које се још назива и Химном вере. Све што је велико и узвишено настало je уз помоћ вере. Ово нам потврђују и сви пророци  из Старог завета који су се издвајали по својим врлинама и херојским подвизима. Сви ти Старозаветни хероји су били верни људи. Најсветлији пример те њихове херојске вере је био сам патријарх  Аврам. Неки неверници и атеисти који нису желели да верују да је Аврам чинио велике и узвишене ствари, они су порекли Аврамово историјско постојање, тврдили су да је Аврам један мит из старог света. Међутим археолошка ископавања која су вршена у Месопотамији су потврдила да је Аврам заиста био историјска личност. Као што не сумњамо да је постојао Велики Александар, тако не треба да сумњамо у Аврамово постојање.

Као што нам говори Свето Писмо, та истинита књига, рођен је у идолопоклоничком окружењу. Аврамов отац је био идолопоклоник Тара. Бог који гледа и позна срца људи и који усмерава историју човечанства ради испуњавања плана спасења човечанства, одредио је Аврама за један узвишен задатак. Бог је одредио  да Аврам постане зачетник родослова и оснивач Јудејског народа. Све време Аврам је  живео у идолопоклоничком окружењу али  никада није предосећао која ће бити његова будућа посланица. Аврам је примио заповест од Бога да напусти кућу свога оца, да се поздрави са својим рођацима и пријатељима и да се упути далеко у Ханан.

Питам вас: „Да ли је лако напустити своју очинску кућу, свој мир и комфор и без икаквих средстава да се неко упути у једну далеку и непознату земљу?“ Засигурно да то није тако лако урадити. Аврам је послушао глас Божији као што су тај исти глас послушали апостоли када их је Христос позвао да напусте своја занимања и да се упуте све до краја света и да проповедају Јеванђеље.

Отпутовао је Аврам из свог родног места, преходао је стотине километара и стигао је до места које му је Бог одредио. Аврам је био чобанин, имао је велика стада. Стекао је много злата и сребра, али све то богатство није задржао за себе као неки други богати људи, него је то употребио за разне потребе сиромашних. Аврам је био далеко познат по свом гостопримству. Он није само угошћавао него је и често и сам излазио на путеве и тражио странце и позивао их код себе у госте. Та његова особина је награђена, јер је био удостојен као што нам говори Писмо да угости (анђеле) и да чује радосну вест, да ће добити сина. Read more »

РЕВНИТЕЉИ

author Posted by: Επίσκοπος Αυγουστίνος Καντιώτης on date Ιούν 30th, 2012 | filed Filed under: Cрпски језик

РЕВНИТЕЉИ

(ΖΗΛΩΤΑΙ)

»Јер сведочим да имају ревност за Бога

али не по разуму» (Римљ. 10,2).

Драги моји хришћани апостол Павле нам данас у посланици говори о својим сународницима, Јудејцима.

Апостол Павле  за њих каже да имају ревност,  али да њихова ревност није права ревности и да није произашла од правилног и потпуног познавања воље Божије. Данас нам апостол, даје повод да и ми нешто кажемо  о ревности.

Шта је то ревност? Навешћемо један пример из свакодневног живота. Узећемо за наш пример воду. Какву снагу има вода? Ако воду сипамо у један котао и упалимо ватру, вода ће се загрејати, бациће кључ и почеће да испарава и претвара се у водену пару. Пара има толику снагу да може подићи поклопац од котла у којем се кува. Ако уз помоћ специјалних цеви спроведемо пару она може да покрене једну парну машину са теретним вагонима  у којима су тоне терета. Ако ли се парна машина постави у неком океанском броду, пара има снагу да га покреће и да га преведе преко океана. Колику снагу има  мало воде!

Као што се вода приликом кључања  претвара у пару и производи кретање тако и човеков дух који је хладан и равнодушан, када се загреје Духом светим, покреће се и чини велике и чудесне ствари.

Топлина, енергија и покретљивост, тако бисмо могли протумачити реч ревност. Као што примећују филолози, реч ревност произилази од глагола врити, који значи кувати, кључати. Овај глагол употребљава апостол Павле у другом делу посланице где саветује хришћанима да су ­­»духом ватрени», саветује им да не буду хладни и равнодушни, али да буду енергични и спремни на свако добро.

И у самом Откровењу, Христос нам говори да хришћани не смеју бити млаки, него врући и да ће избљувати из уста својих такве хришћане. У току саме Божанствене литургије и сама вода која се користи мора бити топла, зато се и зове ­» жива», што нам говори да нису само крв и вода изашла из Христових плећа топли, него и да свештеник који врши тајну и верници који ће се причестити треба да буду ватрени у вери и љубави према Богу.

Христос тражи од сваког хришћанина ревност. Стари и Нови завет су нам приказали душе које су изгарале Божанском ревношћу. Такве ватрене душе су били сви пророци Старог завета. Они су живели у време када се Израиљски народ налазио у страховитом паду. Изабрани народ је заборавио истинитог Бога и обожавао је идоле.

Свештеници истинитог Бога су били потпуно хладни и нису прекоревали народ због тога већ су их и похваљивали. Једино су пророци храбро корили  народ али су због тога и били омражени, прогоњени а многи од њи су  имали мученички крај.

Пророк Илија је био велики у ревности,  због тога и би  назван Ревнитељем. Сваке године другог августа славимо његов спомен. Илијине речи су биле и ове: Боже мој не могу да гледам како народ напушта твоје обожавање, како руши твоје жртвенике, како хули и убија твоје пророке, остао сам сам да прекоревам и да протествујем… Али Бог му је открио да није сам. У том великом мноштву било је  око седам хиљада људи, који нису приклонили своја колена пред идолима, али су остали усправни и верни истинитом Богу, у оно време страшног идолопоклонства.

И ти људи су били ревнитељи за славу Божију. Уз помоћ чуда пророк Илија је доказао да је Бог кога обожава  истинити Бог. Ревнитељем се доказа  пророк Илија  јер се усудио да  укори цара Ахава и његову жену Језеавељу.

Осим Старозаветних пророка као ревнитељи су се показали и браћа Макавеји, они су веровали у истинитог Бога и са својом ревношћу и самопожртвовањем су се много трудили да би се поново повратило и успоставило обожавање истинитог Бога као што нам то говоре и њихове књиге у Старом завету.

Као ревнитељ у Новом завету се показао и свети Јован Претеча који је опонашао пророка Илију. Свети Јован је био неустрашив. Стао је и пред цара Ирода да га прекори због његовог безаконитог саживота са нечистом  Иродијадом, женом брата Иродовог.

Наш Господ Исус Христос је пре свега онај који се показао не само као ревнитељ али и као сам пример ревности. Доказ његове ревности за спасење душа је и то што је три године без престанка обилазио села и градове, проповедао, лечио болеснике, прогонио демоне и на друге начини чинио добро човечанству.

Доказ његове ревности је и то када је у  Соломоновом храму  видео  животиње којима се тргује  као на вашару, није остао равнодушан, него је исплео мотку и истерао из храма све оне који су продавали и куповали, говорећи им да не треба храм Божији да постане кућа трговачка и разбојничка спиља.

Наводећи овај пример где Јеванћелиста Јован примећује и да се код Христа испуњава реч из Псалтира:»Ревност за кућу твоју изједе ме (Пс. 69.9)», Христос је био ревнитељ, ревнитељи су били и апостоли који су се раширили по целом свету проповедајући Јеванђеље и подносећи свакојаке недаће. Ревнитељи су били и Оци и учитељи наше Цркве, који су преузели на себе велике одговорности и трудове да би сачували свето предање вере. Они су укоревали храбро, непобожност и преваре наших дана. Ревнитељ је био и св.Јован Златоусти, који је и умро као прогнаник, далеко од свога епископског трона…

Драги моји хришћани! Да ли смо ми ревносни? Да ли наше срце гори од жеље да видимо Царство Божије да се шири по целој васељени? Да ли ми заштићујемо име Божије када чујемо да га хуле јавно? Да ли укоревамо и осуђујемо зло ма где и да га сретнемо?

Да ли мрзимо неправду? Да ли се клонемо греха? Да ли прижељкујемо светост? Да ли журимо у цркву?

Ако је наш одговор да, онда постоји ревности, иначе смо млаки хришћани а Христос не жели такве хришћане. Амин.

+ Μητροπολίτου Φλωρίνης π. Αυγουστίνου Καντιώτου

 

ТОМИНА НЕДЕЉА

author Posted by: Επίσκοπος Αυγουστίνος Καντιώτης on date Απρ 19th, 2012 | filed Filed under: Cрпски језик

МИТРОПОЛИТ ФЛОРИНСКИ о. АВГУСТИН КАНТИОТ

ПОСЛАНИЦА ЗА МНОГЕ ПРИМАОЦЕ

ТОМИНА НЕДЕЉА

РЕЧИ ХРИСТОВЕ УПУЋЕНЕ СУ СВИМА

Данас је, драги моји хришћани, друга Недеља од Васкрса или, како често кажемо – Мала Пасха, коју још називамо и Томина недеља. У свим храмовима Православне цркве читано је Јеванђеље, које сте управо чули. Ово Јеванђеље – премда је прошло много времена од тога чудесног појављивања Господа пред ученицима Његовим, дакле, ако је, кажем, и прошло 19 векова, и у тих 19 векова много се разних догађања збило, ни један догађај није успео да засени овај велики догађај васкрсења Господа нашег Исуса Христа. Ово Јеванђеље је једно од најважнијих, јер речи које је рекао васкрсли Господ, поводом Његовог појављивања пред апостолом Томом, те речи и данас имају своје значење и поучавају нас. Зато што се те речи Господње одазивају нашим друшевним потребама. Оне се не односе само на апостола Тому; не односе се на једанаест ученика, већ на читаво човечанство. Односе се на сваког човека, у било које време да живи и на било ком месту. Зато што човек, колико год и да узнапредује – технички и научно, и у било којем месту и времену да живи, у дубини његовог бића одвија се драма. Живи у стрепњи и агонији. Живи под осећајем кривице, и то оне коју производи грех. Данашње Јеванђеље требало би да чује цео свет, обе хемисфере, зато што те речи, које је рекао Господ, имају и данас своје значење. Шта нам говоре те речи? Послушајте у наставку.

НЕКА ПОСЛУША ЈЕВАНЂЕЉЕ УЗНЕМИРЕНИ СВЕТ

Нека чује свет, како су ученици били затворени у једној кући и како се нису усуђивали да изађу из те куће, чак ни прозор да отворе, нити су имали било какву комуникацију са другима, «због страха од Јудеја». Међутим, драги моји, да ли је данас боље стање? То што се догодило једанаесторици ученика, догађа се и данас, драги моји. Народи мали и велики затворени су у једној великој кући, то јест, затворени су својим географским границама, на својим просторима, и забравили су врата и прозоре; и боје се једни других, имају један страх, страх много већи од ученика Христових. Данас се људи не боје страха Јудејског, јер људи у двадесетом веку имају један други страх, за који сумњам да се икада у човечанству појавио сличан овом данашњем.

Тако велик страх, стрепња и агонија која гуши цео свет, сумњам да ће проћи. Ужасан страх – страшна фобија обухвата душе људи – од којег дрхте мали и велики, леви и десни, на целој планети по свим ширинама и дужинама. Људи су оптерећени огромним страхом и прибојавају се да ће се сваког трена, услед неке пакости ђаволске, отворити небески водопад и пасти на земљу потапајући је, као што се догодило у  Нојево време; или – да ће пасти ватра и све спалити. Дакле, постоји велики страх. Затворени су људи у својим кућама и боје се највеће фобије коју ствара данашње човечанство.

ХРИСТОС ОДГОНИ СТРАХ И ДАЈЕ МИР

Колико би свет био срећнији, када би било могуће у кући тога страха, на тим светским скуповима, где се окупљају великани и мућкају својим главама у потрази за решењем људских проблема, колико би, кажем, био срећнији свет на обе земљине полулопте, Истоку и Западу, када би се усудили позвати Христа, показујући веру своју у Онога који живи и царује у векове, и Он, Христос, да «створи се», каже, «између узнемирених ученика». Могао би се васкрсли Господ и данас појавити и донети највећи поклон узнемиреном свету. Од свих дарова, којима је обогатио овај свет, најдрагоценији поклон је донео управо на данашњи дан. Дар небески, дар који не познаје земља, поклон који доноси васкрсли Господ, у једној речи, речи за којом чезне свет, толико жељеној, која радује срца свих људи – од одојчета па све до стараца – реч коју смо чули данас, а зове се мир.

Велику вредност има ова реч. Зато и кажем: спалите све књиге, а нека остане Јеванђеље Христово, које нам каже да је дошао међу њих и рекао им «мир вам» – и мир даде им. Заиста, Христос је мир света који даје мир. Треба да будемо сви вредна деца мира и да задобијемо тај Христов непроцењиви поклон свету. Зато и рекох да је ово Јеванђеље најважније. Требало би да га чује узнемирени свет, и у њему слатки глас васкрслог Господа, где каже: «мир вам». Међутим, узнемирен свет ратним страхом, очекује рат који се у Откровењу назива Армагедон. Колику би корист имао узнемирени свет, када би отворио своју душу и послушао ову велику поруку васкрслог Господа.

СВЕТО ЈЕВАНЂЕЉЕ НЕКА ЧУЈУ И  МУДРЕ СТАРЕШИНЕ НА ПРОЧЕЉУ

Осим узнемиреног света, добро би било да данашње Јеванђеље чују, драги моји, и сви остали. Требало би да га чују интелектуалци и научници нашег доба.  Данас су они ти који сумњају и говоре: „Ми нисмо неке старе бакице и деца с веронауке, ми смо мудри и велики, ми живимо у XX веку, у време нуклеарне енергије, ми не можемо слушати то о чему данас говори Црква.“ Данас, ови интелектуалци који имају сумње, те мудре старешине на зачељу, требало би сви они да дођу у цркву и да чују данашње Јеванђеље.

ДАНАШЊА НЕДЕЉА ЈЕ ПОСВЕЋЕНА СУМЊИЧАВИМ ЉУДИМА

Данашња недеља је недеља сумњичавих, неверних, јер је такав био и апостол Тома. Једну седмицу борио се између вере и невере, имајући мноштво питања у вези с Васкрсењем Господњим. Сумњао је да је Христос васкрсао. Господ није отерао Тому, није забранио испитивање, није га искушао – не за оно у шта је сумњао и због чега је ројио питања у својој души. Због њега, који је исказао толику сумњичавост, Христос се посебно појавио, позвао га и рекао му: Дете моје, зашто сумњаш? Дођи и провери, додирни својим прстом моје ране и уверићеш се да сам ја Господ. Заиста, апостол Тома, који је био пун сумњи и није желео веровати никоме, и који је говорио да неће поверовати док не види, он, након тих доказа и уверивши се на своје очи – исповедио је своју веру. Вера Томина није слепа вера. Не. То није вера безумних старица, него вера просветљена, која не произилази из онога што је неко рекао, већ у пламену сумњи испитана, у жељи да се ослони на документе – на доказе.  И данас постоје савремене Томе. Данас те Томе славе. Не славе само који носе то име, већ и они који сумњају и гомилају питања у својој души. Данас њих позива Христос и говори им: Дођите, децо моја! Ви, који сумњате у мене, дођите код мене, додирните ме, испитајте ме, претражите, просејте; узмите Јеванђеље да просејете једном, и два, и три, и четири пута, и уверићете се, браћо моја: ако постоји догађај на свету, који сведочи тако силно, такав је непоновљив у историји – васкрсење Господње. Тада ће и они исповедити Томину веру.

ТРЕБА ЈЕВАНЂЕЉЕ ДА ЧУЈЕ И  УНУЧАД АРИЈЕВА,  ЛАЖНИ ЈЕХОВИНИ СВЕДОЦИ

Требало би, кажем, да чује Јеванђеље узнемирени свет, неверници и маловерни. Ко би још требало да га чује? Арије, свакако. Али, он је давно умро. Но, да ли је? У нашем комшилуку је. Ево, говорићемо једноставно. Има једно старо претказање, које говори да, када се буде приближавао Други долазак Христов, појавиће се и унучад Аријева. Појавили су се. Ти унуци Аријеви, плаћени службеници с лева и десна, су, другим речима говорећи – Јеховини сведоци, који су с њим у сродству. Јер, шта је у своје време говорио Арије, то би данас говорили и Јеховини сведоци да су у Цркви. Шта то говоре? Они узимају гумицу и бришу из Јеванђеља да је Христос Бог. Дођите, дакле, да послушате Тому, који је био поред  Христа. По неверству, ви, Јеховини сведоци, треба да сте ближе Христу него што је то био апостол Тома. Тома, који Га је видео, додирнуо и опипао, рекао је: «Господ мој и Бог мој». А ко сте ви да сумњате? Ако један Тома исповеда и каже: «Господ мој и Бог мој», ко сте ви, који долазите са толиком дрскошћу да кажете како Христос није Бог? Данас, када неверни Тома исповеда свим својим бићем ове речи, где си ти, који негираш догму на коју се ослања хришћанство?

ТРЕБА ДА ЧУЈУ ЈЕВАНЂЕЉЕ СВЕТСКИ КОНГРЕСИ, КОЈИ ГОВОРЕ О МИРУ

Зато сам, браћо моја, и рекао да је данашње Јеванђеље веома важно. Треба да чују и светски скупови о миру нашег Христа. Треба да га чују маловерни и неверници, интелектуалци, да би осетили и они ауру васкрсења Господњег. Треба да чују и Јеховини сведоци и остали јеретици, из уста Томиних: «Господ мој и Бог мој».

ТРЕБА ДА ЧУЈУ ПРОТЕСТАНТИ И ПЕНТАКОСТАЛЦИ (ДУХОВЊАЦИ)

Треба и они да чују. Завршавам. Треба да чује ово и последња категорија. Која је то? Протестанти – еванђелисти, који су преплавили и испунили Грчку к`о инсекти воћњак. Као што бубе падају на воћњак и све огуле до коже, тако и у нашој благословеној домовини чине јеретици. Откровење говори да ће се појавити бубе. А те бубе су заправо јеретици. Шта је посао протестаната? Они узимају ђаволску гумицу и кажу: Ми не прихватамо свештенство. Они су махом сви свештеници, али не прихватају ни свештеника ни свештенство – не признају их.

ТРЕБА ДА ЧУЈЕМО И МИ, ПРАВОСЛАВНИ ХРИШЋАНИ, КОЈИ ИМАМО ЈЕРЕТИЧКА УБЕЂЕЊА

Заједно са протестантима и ми православци би, нажалост, требало да послушамо, јер, премда и немајући јеретичка убеђења, (прихватамо свештенство и тајне), ни ми не указујемо према свештенству одговарајућу побожност. Дођите, протестанти, дођите ви, који сте скупили у своје торбе доларе са свих страна света, да бисте нам променили веру. Дођите овде у цркву, данас је празник Светог Томе, и чујте Јеванђеље. Шта нам говори Јеванђеље? Од свих речи из Јеванђеља најважнија реч је она коју ћу вам рећи. То није «Мир свима», нити «Господ мој и Бог мој». То је нешто што је по значењу једнако речи: «Мир свима».

ХРИСТОС ДАНАС ПРЕДАЈЕ ВЛАСТ АПОСТОЛИМА И ЊИХОВИМ НАСЛЕДНИЦИМА

Данас, када Христос пође са овога света, да ли сте размишљали о томе да треба да стигне до трећег неба? До трећег неба! Изнад галаксија, Месеца и Венере, у свет духова, у који не стиже ниједан свемирски брод или ракета, горе на Небеса. Христос се припрема да оде на права Небеса, бесмртна Небеса, где су духови бестелесни и бесмртни. Господ данас предаје своју власт. Коме је предаје? Да ли сте чули? Предаје власт – данас. Какве су то речи! Предаје ли своју власт свима овде на земљи? Дођите протестанти да чујете, да ли свима предаје Христос своју власт? Не. Коме, дакле? Предаје је једанаесторици. А коме, након што се они упокоје? – Њиховим наследницима, а наследници својим наследницима. И тако један златни ланац, односно власт, која се преноси из поколења у поколење, стиже до нас, до свештенства, до свештеника. То је свештеничка власт. Чујте речи Христове: „Примите Духа Светог, којима опростите гријехе, опраштају им се; и којима задржите, задржани су“ (Јн. 20, 22-23). Хајде, пробај те речи уклонити! Оне су непобитне. На њима, тим Христовим речима, темељи се свештеничка власт – «Примите Духа Светог». Дајем вам огромну снагу. Држите у својим рукама…

КАНОНСКИ РУКОПОЛОЖЕН СВЕШТЕНИК

ИМА ВЛАСТ И АКО ЈЕ ГРЕШАН 

Да, драги моји, тај свештеник са поцепаном мантијом, тај неписмени свештеник, кога исмејавају научници с лева и десна, тај поп када држи светиње са епитрахиљем, није више поп, није више Антоније, особа А или Б, Коста или Јован. У тај час, када стави епитрахиљ, светињу над светињама, у тај час има духовну власт, држи кључеве раја – духовне кључеве, које не држи нико на свету. «Примите Духа Светог, којима опростите гријехе, опраштају им се; и којима задржите, задржани су (Јн. 20, 22-23)». Коме опростите, и ја ћу им опростити. Видимо из тих Христових речи да постоји свештеничка власт. Ту власт је дао Васкрсли Исус апостолима, а не анђелима и арханђелима. Није рекао ни једном анђелу: «којима опростите гријехе, опраштају им се…»

Власт је дао свештеницима. Свештеници врше ту власт у име Христово. Да, када грешник клечи пред духовним оцем, у часу, када сузе лију из његових очију, у ономе часу као да је пред њим сам Христос, и свештеник, у име Христово, обраћа се сваком исповеднику овим речима: „Дете, опраштају ти се греси твоји“. Шта сам рекао? Зар ништа? Имате ли очи? Имате ли срца? Имате ли веру? Ако имате веру – улазите у цркву, ако немате вере – немојте улазити. Боље да седите у вашим кућама. Црква се моли само за оне који са вером и страхом Божијим прилазе цркви; дакле, имате ли вере? Баците поглед на Свету Трпезу. Шта је на Светој Трпези? Шта свештеник приноси? Хлеб и вино. Тако виде и протестанти, тако виде и неверници, тако виде и атеисти. Шта ради свештеник са хлебом и вином? Хлеб треба да постане Тело Христово, а вино Крв Христова. Треба да се догоди велико чудо. Једите, пијте…. Ко ће хлеб учинити Телом Христовим и ко ће од вина створити Крв Христову? Хиљаду лаика да се сакупи, па и 10 хиљада нека их буде, цео свет нека се сакупи – не може учинити ту тајну. Један поп, само један поп, који има дату му власт с више, он када благослови хлеб и вино – дешава се чудо над чудима. Сада је то Крв Христова, Тело Христово. То је, дакле, власт, коју данас примају свештеници од Васкрслог Господа. Зато и закључујемо, каже нам Богу знан светитељ: „Замисли, да на путу, на каквој раскрсници, сретнеш заједно свештеника и анђела. Кога ћеш првог поздравити? Анђела, можда? Не“, одговара светитељ. „Најпре ћеш поздравити свештеника. Целиваћеш прво свештеничку руку, а тек потом руку анђела.“ Зашто? Зато што је Христос дао већу власт свештенику него анђелима. Зато што ни једном анђелу није рекао: опраштајте. Само је свештенику дао ту власт. Неко ће ми рећи: „Значи поп је анђео?“ Сви ћете ми рећи: „Треба и свештеник да живи попут анђела.“ Слажем се. Упитаћете ме: „Да ли ви, свештеници, живите као анђели на земљи?“

Сви ћете бити спремни да ми кажете како се неки свештеник, или владика, понаша овако или онако. Како би требало да буде? Многи говоре: „Не идем ја у цркву. Нисам присталица идеје покривања грехова и злочина свештеничких.“ Не. Напротив, присталица сам црквеног поретка. Црква нека се очисти од својих трулих чланова и нека се врати у стару славу Светих отаца. Све до овог дела се слажем, али да неко каже да не иде у цркву због грешног свештеника – да ли си ти светац да тако нешто кажеш? Ту је велико отуђење. Човече мој! Света Литургија има исту снагу било да је врши најгрешнији или најсветији свештеник. И најгрешнији свештеник на свету, ако је правилно примио свештенство, и најсветији, имају исту вредност у тој Литургији. Не треба да постоји никаква сумња у то.

Ову беседу завршавам малом анегдотом. Један је хришћанин имао вагу и на којој је премеравао свештенике. Неки му се није допадао и одлучио је да више не иде ни у једну цркву, јер су му се сви свештеници чинили недостојни. Ни један свештеник није био достојан да га причести, да га исповеди; очекивао је да пронађе свештеника, који је анђео и арханђео – он да га причести и крсти… Шта је учинио Бог? Послушајте: Једног дана тај хришћанин, који је држао ђаволску вагу и мерио све свештенике, владике – не налазећи међу њима ниједног достојног да га причести Светињом над светињама – тај велики фарисеј нашао се у пустињи и, пролазећи кроз њу, ожедне и наиђе на мало чисте кристалне воде, оде до речице, заграби својим длановима да се освежи и рече себи: „Како је ова вода слатка! Тако слатку воду нисам пио никада у свом животу – од када сам се родио.“ Интересовало га је одакле излази та вода и крену он обалом реке идући ка извору. Када је стигао на извор, имао је шта и да види. Није могао да дише од смрада и нечистоће. У речном извору налазио се мртав пас, кроз чију утробу је пролазила вода коју је пио. Зачудио се и упитао: „Шта је ово?“ Анђео му се јави и рече: „Видиш ли: вода, коју си пио и која те је освежила, јесте наше Православље. Таква вода не постоји на свету. Угинули пас је грешни свештеник. Нека је пас и угинуо, проћи ће кроз њега струја нашег Православља.“

Немојте слушати протестанте. Дођите – овде у цркву. Када и најгрешнији свештеник држи Светиње над светињама, гледајте га као анђела. Он тада није више свештеник Свевишњега. Он тада има власт с неба. Треба да га поштујемо. Поштујући и најгрешнијег свештеника, поштујемо Христа, Кога, децо, славите и преузносите у све векове.

(Беседа епископа Флоринског о. Августина Кандиота у  храму светог Александра Новог, Фалир, Атина, Томина недеља  16-4-1961)

 

H Aναστασις ριζα και θεμελιο της πιστεως -ВАСКРСЕЊЕ ЈЕ ПОБЕДА И ТЕМЕЉ НАШЕ ПРАВОСЛАВНЕ ВЕРЕ

author Posted by: Επίσκοπος Αυγουστίνος Καντιώτης on date Απρ 13th, 2012 | filed Filed under: Cрпски језик, ΕΥΑΓΓΕΛΙΑ ΚΥΡΙΑΚΗΣ

ANAΣTAΣH ΜΕ ΤΟΝ ΓΕΡΟΝΤΑ ΜΗΤΡΟΠΟΛΙΤΗ ΦΛΩΡΙΝΗΣ  π. ΑΥΓΟΥΣΤΙΝΟ ΤΟ ΠΑΣΧΑ ΤΟΥ 2009


_____

ΟΜΙΛΙΑ ΜΗΤΡΟΠΟΛΙΤΟΥ ΦΛΩΡΙΝΗΣ ΑΥΓΟΥΣΤΙΝΟΥ ΚΑΝΤΙΩΤΟΥ

H Aναστασις ριζα και θεμελιο της πιστεως

«Ω θείας! ω φίλης! ω γλυκυτάτης σου φωνής!
μεθ’  ημών αψευδώς γαρ επηγγείλω έσεσθαι…»
(κανών του Πάσχα)

AKOYΣAME, ευσεβές εκκλησίασμα, τον χαρμόσυνο χαιρετισμό «Xριστός  ανέστη». Oι δύο αυτές λέξεις είναι το θεμέλιο της αγίας μας Eκκλησίας.
Όλα σήμερα, και η θ. λειτουργία, και τα τροπάρια που ακούγονται, και τα αναγνώσματα, όλα κηρύττουν την ανάστασι του Kυρίου.
Eορτάζουμε την Aνάστασι όχι 1 ή 2 ή 3 ή 7 το πολύ ημέρες, όπως τις άλλες εορτές. Eορτάζουμε την Aνάστασι 40 μέρες, μέχρι της Aναλήψεως. Kαι όχι μόνο 40 μέρες, αλλά και άλλες 52 Kυριακές. H κάθε Kυριακc του έτους είναι αφιερωμένη στην Aνάστασι. Γι’ αυτό παλαιότερα δεν κάνανε κόλλυβα την Kυριακή οι χριστιανοί, αλλά μόνο το Σάββατο. Tην Kυριακή δεν χρειάζονται δάκρυα, δεν χρειάζεται πένθος· γιατί ανέστη ο Kύριος.
Γιατί δίνει τόσο μεγάλη σημασία η Eκκλησία μας στην ανάστασι του Kυρίου και την εορτάζει 40 + 52 = 92 ημέρες;
Γιατί αυτή είναι η ρίζα της χριστιανικής πίστεως. Γιατί είναι το θεμέλιο του θείου οικοδομήματος. Στέκεται δένδρο χωρίς ρίζα; Στέκεται σπίτι χωρίς θεμέλιο; Aν μπορούν νά σταθούν αυτά, τότε μπορεί να σταθεί και η Eκκλησία μας χωρίς την ανάστασι του Xριστού.
Λόγια σταράτα· ή αναστήθηκε ο  Xριστός  ή δεν αναστήθηκε. Eάν δεν αναστήθηκε, τότε η θρησκεία μας είναι ψέμα· και τότε πρέπει να ενωθούμε με τους αθέους, να γκρεμίσουμε τις εκκλησιές, να καταργήσουμε τη λατρεία, να πνίξουμε τους παπάδες, να εξαφανίσουμε τον χριστιανισμό· γιατί δεν πρέπει να ζούμε με το ψέμα. Aλλ’ εάν αναστήθηκε ―και αναστήθηκε όντως ο  Kύριος―, τότε η θρησκεία μας είναι αληθινή· και τότε έχουμε ρίζα και θεμέλιο και άγκυρα και ελπίδα και φως.
Aναστήθηκε ο Kύριος. Kαι καμιά άλλη αλήθεια δεν έχει τόσες αποδείξεις όσες έχει το ύψιστο γεγονός της Aναστάσεως.
Ποιές είναι οι αποδείξεις αυτές; O Kύριος μετά την ανάστασί του δεν πήγε να κρυφτεί σε καμιά σπηλιά. Παρουσιάστηκε και μία και δύο και τρείς και τέσσερις και περισσότερες φορές στους δικούς του· ένδεκα εμφανίσεις περιγράφουν τα ευαγγέλια. Παρουσιάστηκε και πρωΐ και μεσημέρι και δειλινό. Παρουσιάστηκε και στην ακρογιαλιά και στο βουνό. Παρουσιάστηκε και σε έναν και σε δύο και σε πεντακοσίους. Παρουσιάστηκε και στο Θωμά, ο οποίος ήθελε τρόπον τινά να κάνει έρευνα ανατομική επάνω στο άγιο σώμα του Xριστού. Aλλά μόλις τον είδε αναστημένο, εφώναξε· «O Kύριός μου και ο Θεός μου».

* * *

H ανάστασι του Xριστού είναι το θεμέλιο της χριστιανοσύνης.
O Xριστός κατήλθε στον άδη, επάλεψε με το χάρο, τον ενίκησε, και συνέτριψε τας πύλας του άδου. Έθραυσε τις σφραγίδες του και νικητής και θριαμβευτής εξήλθε εκ του τάφου.
O Xριστός δεν ζει την ταπεινή ζωή των πέντε αισθήσεων, όπως εμείς. O Xριστός ζει στην σφαίρα του πνεύματος, στο πλήρωμα της ζωής.
O Xριστός δεν ζει απλώς όπως ζουν οι ισχυροί της γης. O Xριστός ζει ως Θεός. Kαι όχι απλώς ζει, αλλά και νικά και θριαμβεύει. Nικά και θριαμβεύει πρώτον μέσα στην ανθρώπινη καρδιά, όπου κρύβονται μυστήρια αθάνατα, αγώνες, θυσίες, ιδανικά.
Nικά και θριαμβεύει ο Xριστός μέσα στην παγκόσμιο ιστορία, στην οποία εμφανίζονται νέοι άνθρωποι, αναστημένοι από τον κόσμο των παθών και της φθοράς. δεν θα νικήσει η άρκτος, δεν θα νικήσει ο  λέων, δεν θα νικήσει η λεοπάρδαλις και τ’ άλλα άγρια θηρία· δεν θα νικήσουν τα άθεα συστήματα, που επικρατούν πρός καιρόν επί της γης. H τελική νίκη είναι του εσφαγμένου Aρνίου. Tό δε Aρνίον το εσφαγμένον είναι ο Kύριος ημών Iησούς Xριστός.
Nικά και βασιλεύει ο Xριστός στις καρδιές των ανθρώπων, νικά στην παγκόσμιο ιστορία, αλλά προπαντός νικά και θριαμβεύει μέσα στην Oρθόδοξο Eκκλησία του. Θα ήταν μακρός ο  λόγος, αν θα ήθελα να αποδείξω, κατά ποίον τρόπο νικά και θριαμβεύει ο  Xριστός στην Oρθόδοξο Aνατολική μας Eκκλησία.
Nικά. Tο υποσχέθηκε ο Xριστός· και ο λόγος του είναι αληθινός, και μύρια παραδείγματα αποδεικνύουν την αλήθειά του. Eίπε ο Xριστός· «Δεν θα σας αφήσω ορφανούς». «Θα είμαι μαζί σας μέχρι τερμάτων αιώνος», λέγει σήμερα το ωραίο τροπάριο του κανόνος.
Eίναι μαζί μας ο  Xριστός. Πού είναι μαζί μας; Eδώ, μέσα στην Eκκλησία. H Eκκλησία, όπως είπε ο ομώνυμός μου άγιος, ο  ι. Aυγουστίνος, είναι ο  Xριστός παρατεινόμενος εις τους αιώνας. Aυτός είναι ο  ωραιότερος ορισμός της Eκκλησίας.
Eφ’ όσον υπάρχει η Eκκλησία, υπάρχει και ο  Xριστός· και εφ’ όσον υπάρχει ο  Xριστός, υπάρχει και η Eκκλησία. Mέχρι συντελείας των αιώνων ο  Kύριός μας θα νικά. Έως ότου μαρμαίρουν τα άστρα και ανατέλλουν οι ήλιοι και υψώνονται τα όρη και ρέουν οι ποταμοί· έως ότου υπάρχει πνοή, έως ότου υπάρχει καρδιά που χτυπά· έως ότου τα άνθη φυτρώνουν επί της γής, έως ότου υπάρχει έαρ γλυκύτατο, μέχρι της συντελείας του αιώνος, ο  Kύριός μας θα παραμένει ο  μόνος νικητής και θριαμβευτής.
Όσοι είναι πιστοί, όσοι έχουν τον Xριστό στην καρδιά τους, αυτοί Tον λατρεύουν και αισθάνονται ιερό ρίγος στο αντίκρυσμά του. Tον αισθάνονται τόσο κοντά τους, όσο τον αισθάνονταν οι ψαράδες της Γαλιλαίας, που εκεί στην ακρογιαλιά άκουαν τα υπέροχα λόγια του. Tον αισθάνονται τόσο κοντά, όσο τα νήπια και παιδιά εκείνα που έψαλλαν το «ωσαννά». Tον αισθάνονται όπως οι απλοϊκοί μαθηταί του. Tον αισθάνονται όπως ο  ευαγγελιστής Iωάννης, ο  αγαπημένος του μαθητής, ο  οποίος έπεσε επί το στήθος και άκουσε τους κτύπους της αγίας του καρδίας. Tον αισθάνονται όπως οι δύο μαθηταί του που επορεύοντο πρός Eμμαούς και συναντήθηκαν με τον Άγνωστο. Kαι όταν συναντήθηκαν με τον Άγνωστο, έλυσαν το πρόβλημα της ζωής των. Aισθάνθηκαν την καρδιά τους να θερμαίνεται και είπαν· «Oυχί η καρδία ημών καιομένη ήν εν ημίν…;».
Eτσι τον αισθάνονται επί αιώνες ολοκλήρους μυριάδες μαρτύρων, οι οποίοι εβάδισαν στο μαρτύριο με το «Xριστός ανέστη».
Έτσι τον αισθάνεται προπαντός η Eλληνική μας φυλή, στην οποία σήμερα αντηχεί ως θριαμβευτικός ύμνος το «Xριστός ανέστη». Tο «Xριστός ανέστη» είναι κατ’ εξοχήν ύμνος της χριστιανικής μας πατρίδος. Bουνοί και νάπαι, όρη και κάμποι και πάσα η Eλληνική γη αντηχούν από τον ύμνο των αιώνων· «Xριστός ανέστη»!
Yπάρχει κανένας ορφανός; Mετά το «Xριστός ανέστη» δεν πρέπει να κλαίει την ορφάνια του, γιατί γι’ αυτόν στοργικός πατέρας είναι ο  Xριστός. Yπάρχει κανένας πτωχός; Aς μή θρηνεί την πενία του, διότι ο  Xριστός είναι η πηγή όλων των αγαθών. Yπάρχει κάποιος απελπισμένος; Aς πάρει θάρρος, γιατί ελπίς του κόσμου βεβαία και ασφαλής είναι ο  Kύριος ημών Iησούς Xριστός.

* * *

Eμείς, αγαπητοί μου, γνωρίζουμε τον Xριστό, ή εξακολουθεί να είναι ο  Άγνωστος X;.
Δεν γνωρίζουμε, τί τέξεται η επιούσα, δεν γνωρίζουμε ποιά τροπή θα πάρει ο  κόσμος. Ένα όμως γνωρίζουμε πολύ καλά, και σημειώσατέ το. Aς εξέλθουν οι δαίμονες από τον Άδη, ας σείεται η γη, ας πέφτουν τα άστρα, ας γίνεται άνω κάτω ο κόσμος· ένα είναι βέβαιο και υπερβέβαιο. Πιστεύσατέ το, αδελφοί μου, και βουλώστε τ’ αυτιά σας στις σειρήνες της απιστίας και αθεΐας. Kρατήστε καλά την πίστι και την ελπίδα σας στο Θεό. Kαι να είστε βέβαιοι και υπερβέβαιοι, ότι στο τέλος θα νικήσει ο Xριστός.
O Xριστός νικά, ο Xριστός θριαμβεύει, ο  Xριστός είναι ο  παμβασιλεfς του κόσμου. «Δεύτε προσκυνήσωμεν και προσπέσωμεν αυτώ, Xριστώ τω βασιλεί και Θεώ ημών». Kαι ας του ε­πωμεν κ’ εμείς τό, «Ω θείας! ω φίλης! ω γλυκυτάτης σου φωνής! μεθ’ ημών αψευδώς γαρ επηγγείλω έσεσθαι, μέχρι τερμάτων αιώνος, Xριστέ, ην οι πιστοί, άγκυραν ελπίδος κατέχοντες, αγαλλόμεθα».
O Xριστός να είναι μαζί σας. O Xριστός να είναι στις οικογένειές σας και σ’ ολόκληρη την πατρίδα μας. O Xριστός να είναι προστάτης όλων μας. Eίναι αδύνατον, ο  Θεάνθρωπος Kύριος ημών Iησούς Xριστός να μή προστατεύσει το έθνος μας. Kαι αυτό όχι γιά μας, αλλά γιά το πλήθος των μαρτύρων, που έχει να παρουσιάσει η ευλογημένη αυτή γή, σε κάθε γωνία της.
«Xριστός ανέστη!».

† O Φλωρίνης, Πρεσπών & Eορδαίας Aυγουστίνος

Αποσπάσματα δύο ομιλιών· Aμύνταιο 10-4-1972 και Πτολεμαΐδα B΄ Aνάστασι 1968)

______

ΣEΡBIKA

________

ВАСКРСЕЊЕ ЈЕ ПОБЕДА  И ТЕМЕЉ НАШЕ ПРАВОСЛАВНЕ ВЕРЕ

«О, како је божанствен и драг и веома сладак Твој глас! Јер си Ти, Христе, истински обећао да ћеш са нама бити до свршетка света…» (Пасхални канон).
Данас смо чули, поштовани, радостан поздрав «Христос васкрсе». Ове две речи су победа и темељ наше свете Цркве. Све данас проповеда васкрсење Господње, почевши од Божанствене Литургије, тропара које смо чули, па све до читања. Васкрсење не славимо 1, 2, 3 или 7 дана, као све остале празнике. Васкрсење славимо 40 дана, све до Вазнесења. Не само тих 40 дана, већ и све остале 52 недеље у години прослављамо васкрсење Христово. Свака недеља у години је посвећена Васкрсењу. Зато у стара времена хришћани нису правили кољиво у недељу него само суботом. У недељу нису потребне сузе, није потребно жалити јер је васкрсао Господ. Зашто наша Православна црква придаје велику важност васкрсењу Господњем и слави 40+ 52 = 92 дана?
Зато што је то корен наше хришћанске вере. Зато што је корен божанског здања. Да ли дрво може стајати без корена? Да ли кућа може да стоји без темеља? Ако они могу да стоје, онда може да стоји и наша Православна црква без васкрсења Христовог… Read more »

ХРИСТОС ВАСКРСЕ! – ВАИСТИНУ ВАСКРСЕ!

author Posted by: Επίσκοπος Αυγουστίνος Καντιώτης on date Απρ 11th, 2012 | filed Filed under: Cрпски језик

Епископ Артемије: Васкршња Посланица (видео)

ЕПАРХИЈА РАШКО-ПРИЗРЕНСКА И КОСОВСКО-МЕТОХИЈСКА У ЕГЗИЛУ

Званична интернет презентација са благословом Епископа рашко-призренског и косовско-метохијског  Г.Г. Др АРТЕМИЈА

Свој духовној деци: монаштву, свештенству, верном народу

Епархије рашко-призренске и косовско-метохијске

У ЕГЗИЛУ

Сверадосни васкрсни поздрав

ХРИСТОС ВАСКРСЕ! – ВАИСТИНУ ВАСКРСЕ!

„Васкрсење Твоје Христе Спасе,
Анђели певају на небесима;
И нас на земљи удостој:
Чистим срцем да Те славимо“!

Овом богонадахнутом песмом, браћо и сестре, почиње данашњи празник Васкрсења Христовог, празник који собом испуњава радошћу небо и земљу, јер је ово дан „којега створи Господ да се радујемо и веселимо у њему“. Као што се цела природа радује у пролеће топлим сунчаним зрацима после љуте зиме, када све почиње да се буди и буја, да васкрсава и расте, тако се и ми духовно радујемо појави Сунца Правде, које нам из Христовог гроба засија после тамне ноћи Великог Петка и Голготе. То је та велика Тајна коју је Бог открио и показао људима, тајна када је добро победило зло, када је живот победио смрт, када је Бог поразио ђавола, када су људи осетили и спознали да је смрт постала сан из кога нас Васкрсли Господ буди, призива и води у Живот Вечни…. Read more »

Ξανασταυρωνεται απο μας-PONOVO SE RASPINJE HRISTOS OD NAS

author Posted by: Επίσκοπος Αυγουστίνος Καντιώτης on date Απρ 3rd, 2012 | filed Filed under: Cрпски језик, ΟΜΙΛΙΕΣ (απομαγν.)

Μεγάλη Παρασκευὴ βράδυ

Ξανασταυρωνεται απο μας

ΕΣΤΑΥΡ. Μ.ΠΕΜΠΤΗ 2010 ιστ.Ο Κύριος ἔπαθε, ἀδελφοί μου, ὅλα ἐκεῖνα ποὺ ἔπρεπε νὰ πάθουμε ἐμεῖς. Γιατί τὰ ἔπαθε; Γιὰ νὰ συγχωρηθοῦμε καὶ νὰ παύσουμε νὰ ἁμαρτάνουμε. Καὶ τίθεται τὸ ἐρώτημα· Παύσαμε νὰ ἁμαρτάνουμε; Οἱ ἄνθρωποι ἁ­μάρταναν πρὸ Χριστοῦ, ἁμαρτάνουν καὶ μετὰ Χριστόν. Ἔχουν ἆραγε οἱ ἁμαρτίες τὴν ἴδια βαρύτητα; Ἁμαρτία ποὺ ἔγινε προτοῦ στηθῇ ὁ σταυρὸς εἶνε πιὸ ἐλαφρά, ἁμαρτία ποὺ γίνεται μετὰ τὸ σταυρὸ εἶνε πολὺ βαρύτερη.
Ὁ ἀπόστολος Παῦλος στὴν πρὸς Ἑβραίους ἐπιστολὴ λέει τὸ ἑξῆς. Ὅλες οἱ ἁμαρτίες ποὺ ἔγιναν πρὸ Χριστοῦ συγχωροῦνται· μετὰ ὅμως, ἄνθρωπε, πρόσεξε· κάθε φορὰ ποὺ ἁ­μαρτάνεις μετὰ τὸ σταυρὸ δὲν κάνεις τίποτε ἄλλο παρὰ νὰ ξανασταυρώνῃς τὸ Χριστό! Νὰ προσέξουμε πολὺ αὐτὸ τὸ λόγο. Μὴν «ἀνασταυρώνουμε καὶ παραδειγματίζουμε» τὸν Υἱὸ τοῦ Θεοῦ (Ἑβρ. 6,6).
Πῶς, ἀγαπητοί μου, νὰ σᾶς παρουσιάσω τὸ ἔγκλημα αὐτὸ ποὺ κάνουν, ὄχι πλέον οἱ Ἰουδαῖοι, ἀλλὰ ἐμεῖς οἱ λεγόμενοι Χριστιανοί;

* * *

Ἐμεῖς εἴμεθα οἱ ἀνασταυρωταί· ξανασταυρώνουμε τὸ Χριστό. Θέλετε παραδείγματα;
1. Ὑπάρχει μεταξύ μας κάποιος ποὺ ὑπερη­­φανεύεται, περιφρονεῖ τοὺς ἄλλους καὶ νο­μίζει πὼς εἶνε κάτι, ἐπειδὴ ἔμαθε λίγα γράμματα, πῆρε κάποιο δίπλωμα, ἢ ἔπιασε κάποια θέσι; Ἐὰν ὑπάρχῃ, ἂς σκεφθῇ ὅτι τὴν ὥρα ποὺ φέρεται ἔτσι δὲν κάνει τίποτε ἄλλο παρὰ νὰ ξαναβάζῃ στὸ μέτωπο τοῦ Χριστοῦ «στέφανον ἐξ ἀκανθῶν» (δοξ. αἴν. καὶ ιε΄ ἀντίφ. Μ. Παρ.)· πληγώνει τὸ Χριστὸ περισσότερο ἀπ᾽ ὅ,τι τὸν πλήγωσε ὁ ἀκάνθινος στέφανος.
2. Ὑπάρχει νέος ἢ νέα ἢ ἄλλος ἄνθρωπος πού, ἐνῷ ἡ Ἐκκλησία φωνάζῃ «Εὐθείας ποιεῖτε τὰς τρίβους» (Ἠσ. 40,3· Ματθ. 3,3), προσέξτε νὰ βαδίζετε στὸν ἴσιο δρόμο, αὐτοὶ κοροϊδεύ­ουν τοὺς κήρυκες, ἐμπαίζουν τοὺς κληρικούς, δὲν ἀκοῦνε τὴν Ἐκκλησία, δὲν πατοῦν στὸ ναό· εἶνε σὰν παράλυτοι, πόδια ἔχουν καὶ πόδια δὲν ἔχουν. Δὲν ἔχουν πόδια γιὰ τὴν ἐκ­κλησία, γιὰ τὸ νοσοκομεῖο, γιὰ τὴν καλύβα τοῦ φτωχοῦ, γιὰ νὰ ἐπισκεφθοῦν τὸν ἄρρωστο· ἔχουν ὅμως πόδια γιὰ νὰ τρέχουν σὲ θεάματα, σὲ κέντρα διαφθορᾶς, σὲ κακόφημους οἴκους. Αὐτοί, κάθε φορὰ ποὺ πηγαίνουν ἐ­κεῖ, δὲν κάνουν τίποτ’ ἄλλο ἀπ’ τὸ νὰ βάζουν καρφιὰ στὰ πόδια τοῦ Χριστοῦ. Ἕνας εὐλα­βὴς ἱερεὺς τοῦ 19ου αἰῶνος πληροφορήθηκε, ὅτι μερικοὶ νέοι τῆς ἐνορίας του ξέφυγαν καὶ πηγαίνουν σὲ σπίτια ἁμαρτωλά. Τὸ ἔμαθε καὶ ἔκλαυσε. Καὶ τί κάνει· πῆγε καὶ στάθηκε ἔξω ἀπὸ τὸ πορνεῖο καί, καθὼς ἐρχόταν ἕνας νέος νὰ μπῇ μέσα, τοῦ ἔκλεισε τὴν εἴσοδο καὶ μὲ πατρικὴ καλωσύνη τοῦ εἶπε· ―Παιδί μου, ἐγὼ σὲ βάπτισα, σὲ μύρωσα, σὲ ἔβαλα μέσα στὴν Ἐκκλησία! (καὶ βγάζοντας κάτω ἀπὸ τὸ ῥάσο του ἕνα μεγάλο ξύλινο σταυρὸ τὸν βάζει κάτω μπροστά του καὶ λέει·) ἂν ἐπιμένῃς νὰ περάσῃς, θὰ πατήσῃς πρῶτα τὸ σταυρό! ὅποιος μπαίνει μέσα ἐδῶ, σταυρώνει τὸ Χριστό!… Ἔντρομο τὸ παιδὶ λέει· ―Παπούλη, συχώρεσέ με, φεύγω… Κάθε φορὰ ποὺ ὁ ἄνθρωπος ἁμαρτάνει σαρκικῶς, δὲν κάνει τίποτ’ ἄλλο ἀπ’ τὸ νὰ πληγώνῃ ἐκ νέου τὸ σῶμα τοῦ Χριστοῦ.
3. Ὑπάρχει μεταξύ μας κάποια γυναίκα ἢ κάποιος ἄντρας ποὺ δὲν τὸ ἔχει γιὰ τίποτε νὰ κατακρίνῃ τὸν πλησίον; (Μία διευκρίνισις ἐ­δῶ· μερικοὶ συγχέουν τὰ πράγματα, συγχέουν τὴν κατάκρισι μὲ τὸν ἔλεγχο. Ἄλλο κατά­κρισις, ἄλλο ἔλεγχος. Κατάκρισις εἶνε ὅταν μα­ζεύεστε τέσσερις – πέντε καὶ ἐν ἀπουσίᾳ τοῦ ἄλλου τὸν κατηγορῆτε. Ἔλεγχος εἶνε ὅ,­τι δημοσίως καὶ ὑπευθύνως καταγγέλλεται πρὸς διόρθωσιν. Ὁ ἔλεγχος δὲν εἶνε κατάκρι­σις. Ἐλέγχει ὁ δάσκαλος, ὁ ἱερεύς, ἡ μάνα, ὁ πατέρας). Ὑπάρχει λοιπὸν κάποιος ποὺ κατα­κρίνει, ποὺ αἰσχρολογεῖ, ποὺ διαβάλ­λει καὶ συ­κοφαντεῖ; ὑπάρχει κάποιος ποὺ ὑβρίζει τὰ θεῖα; Ὑπάρχει κάποιος ποὺ ἐκφράζει ἀμ­φιβολίες γιὰ τὴν πίστι καὶ λέει· Ἆράγε ὑπάρχει Θεός, Παναγία, ἄγγελοι, μέλλουσα κρίσις;… Ὑπάρχει κάποιος ποὺ σκορπίζει ῥίχνει πάγο στὶς ψυ­χές; Αὐτοὶ ποὺ λένε αὐτὰ τὰ λόγια δὲν κάνουν τίποτα ἄλλο παρὰ νὰ ποτίζουν πάλι μὲ ὄξος καὶ χολὴ τὴ γλῶσσα τοῦ Κυρίου μας.
4. Ὑπάρχει καὶ κάποιος ποὺ τρέφει μέσα στὴν καρδιά του τὰ φαρμακερὰ φίδια τῆς ἀν­τιπαθείας, τῆς κακίας, τοῦ μίσους, τῆς ζήλειας, τοῦ φθόνου; Αὐτὸς δὲν κάνει τίποτ’ ἄλλο παρὰ νὰ παίρνῃ τὴ λόγχη ἀπὸ τὰ χέρια τοῦ στρατιώτου καὶ νὰ ξανακεντᾷ τὴν πλευρὰ τοῦ Χριστοῦ μας, ἀπὸ ὅπου ἀνέβλυσε «αἷμα καὶ ὕδωρ» (Ἰωάν. 19,34).
Σταυρωταί! Οἱ Ἰουδαῖοι σταύρωσαν τὸ Χριστὸ μιὰ φορά· ἐμεῖς οἱ Χριστιανοὶ τὸν σταυ­ρώνουμε πολλὲς φορές. Καὶ τὸν σταυρώνουμε δυστυχῶς καθημερινῶς· ἀλλ’ ἂν θέλετε μιὰ μέρα ποὺ τὸν σταυρώνουμε περισσότερο, αὐ­τὴ εἶ­νε ἡ Μεγάλη Παρασκευή. Ὦ ἀδελφοί μου, ἂν πρόκειται κάθε Μεγάλη Παρασκευὴ νὰ μαζεύ­ωνται στὴν ἐκκλησία γυναῖκες καὶ νέ­ες ποὺ δὲν ἔχουν ἀγάπη οὐσιαστικὴ στὸ Χριστό, ἀλλὰ στολίζουν μὲ λουλούδια τὸν ἐ­πι­τάφιο ἁπλῶς γιὰ ἐπίδειξι· ἂν πρόκειται νὰ γίνωνται τὸ βράδυ ἀσχημίες ποὺ δὲν γίνονται σὲ ὅλη τὴν ἑβδομάδα· ἐὰν πρόκειται κατ᾽ αὐ­τὸ τὸν τρόπο νὰ κηδεύουμε τὸν Ἐσταυρωμένο, τότε προτιμότερο νὰ παύσουν νὰ στολίζωνται ἐπιτάφιοι, προτιμότερο νὰ μείνῃ ἐκεῖ ὁ Ἐσταυρωμένος, παρὰ νὰ γίνεται, μέσα σὲ χώρα χριστιανική, ἀντικείμενο θεάτρου, ἐπιδείξεως, βεβηλώσεως.
Σταυρωταί! Λένε, ὅτι ὁ Καῖσαρ εἶχε στὴν αὐ­λή του πολλοὺς ἀκολούθους. Ἕναν ἀπὸ ὅ­λους αὐτούς, τὸν Βροῦτο, τὸν ἀγαποῦσε πε­ρισσότερο καὶ τὸν εἶχε εὐεργετήσει ἰδιαιτέρως. Τὸν εἶχε δε­ξὶ χέρι καὶ τὸν καλοῦσε σὲ ὅ­λα τὰ συμβούλια. Ἀλλὰ μέσα στὰ ἀνάκτορα ἔγινε συνωμοσία. 10-15 αὐλικοί, ἀχάριστοι, ὡ­πλίστηκαν μὲ μαχαιρίδια, καὶ τὴν ὥρα ποὺ ὁ Καῖσαρ φέροντας τὴν πορφύρα καὶ τὸ στέμμα ἀνέβαινε ἀνύ­ποπτος ἕνα – ἕνα τὰ σκάλια γιὰ νὰ μπῇ στὴ βουλὴ τῶν ῾Ρωμαίων, εἰσώρμη­σαν ἀπὸ τοὺς διαδρόμους μὲ τὰ μαχαιρίδια ὑψωμένα, ἔπεσαν πάνω του μὲ μανία καὶ γέμισαν τὸ σῶμα του πληγές. Τὴν τελευταία ἐ­κείνη στιγμή, καὶ ἐνῷ τὸ αἷμα του ἔτρεχε, τὰ θολά του μάτια ἀνάμεσα στοὺς δολοφόνους διέκριναν τὸ πρόσωπο τοῦ Βρούτου. Καὶ τότε μὲ παράπονο βαθὺ ὁ Καῖσαρ εἶπε· «Καὶ σύ, τέκνον Βροῦτε;». Καλὰ ὅλοι οἱ ἄλλοι· κ’ ἐσύ, παιδί μου Βροῦτε, εἶσαι στὴ συνωμοσία;
Αὐτὸ τὸ παράπονο ἀκούγεται τὶς ἡμέρες αὐτὲς ἀπὸ τὸ στόμα τοῦ Χριστοῦ καὶ πρὸς ἐ­μᾶς. Καλὰ οἱ Ἑβραῖοι, καλὰ οἱ ἄπιστοι, καλὰ οἱ ἄθεοι, «ἄφες αὐτοῖς· οὐ γὰρ οἴδασι τί ποιοῦ­σι» (Λουκ. 23,34)· ἀλλὰ κ’ ἐσεῖς; Ἐσεῖς τὰ παιδιά μου, ποὺ μικρὰ βρέφη βαπτισθήκατε μέσα στὴν ἱερὰ κολυμβήθρα· ἐσεῖς ποὺ σὰν παιδιὰ ἐρχόσασταν στὴν ἐκκλησία κι ἀκούγατε τοὺς ὡραίους ὕμνους καὶ γυρίζατε στὸ σπίτι γεμᾶ­τοι ἀγαλλίασι· ἐσεῖς ποὺ τόσες φορὲς κοινωνήσατε τὸ σῶμα καὶ τὸ αἷμα μου καὶ ἔχετε λάβει ἀπὸ τὰ χέρια μου μύριες εὐεργεσίες; Σεῖς πρὸ παντὸς οἱ Ἕλληνες, ποὺ καὶ τὴν ἐθνικὴ ἐ­λευθερία σας τὴν ὀφείλετε σ’ ἐμένα, καὶ κάνατε ψήφισμα ὅπου διακηρύττετε ὅτι ὁ Χριστὸς εἶνε ὁ ἐλευθερωτὴς τῆς Ἑλλάδος· σεῖς ποὺ καὶ στὴν ἐπικεφαλίδα τοῦ συντάγματός σας ἔχετε τὴν διακήρυξι «Εἰς τὸ ὄνομα τῆς ἁ­γίας Τριάδος…»· ἐσεῖς λοιπὸν νὰ μὲ σταυρώνετε καὶ πάλι σήμερα; Αὐτὸ εἶνε ἀνυπόφορο.

* * *

Στὸν κῆπο τῆς Γεθσημανῆ, ἀγαπητοί μου, ὁ Χριστὸς «ἤρξατο λυπεῖσθαι καὶ ἀδημονεῖν» (Ματθ. 26,37). Τί φοβερὸ ῥῆμα αὐτὸ τὸ «ἀδημονεῖν»! Πῶς νὰ τὸ μεταφράσουμε; Δὲν ὑπάρχει μετάφρασις. «Ἀδημονεῖν» σημαίνει, νὰ στενο­χωρῆται, νὰ μελαγχολῇ καὶ τρόπον τινὰ νὰ λέῃ· Γιατί ὁ Πατέρας μὲ ἔστειλε στὴ γῆ; ποιός ὁ σκοπός μου, ποιά ἡ ἀποστολή μου;… Στενα­γμός, ἀφόρητος, ἀνέκφραστος. «Ἤρξατο λυπεῖσθαι καὶ ἀδημονεῖν». Ἔγινε περίλυπος, κι ἀ­πὸ τὸ ἅγιο πρόσωπό του ἔπεφταν σταλαγμα­­τιὲς ἱδρῶ­τος «ὡσεὶ θρόμβοι αἵματος» (Λουκ. 22,44) . Γιατί ὁ Χριστὸς ἦρθε σ᾽ αὐτὴ τὴ λύπη, σ᾽ αὐτὴ τὴν ἀδημονία; Οἱ πατέρες καὶ διδάσκαλοι τῆς Ἐκκλησίας λένε, ὅτι ἡ αἰτία δὲν ἦ­ταν ἡ προδοσία τοῦ Ἰούδα, δὲν ἦταν ἡ ἄρνησις τοῦ Πέτρου, δὲν ἦταν ἡ ἐγκατάλειψις τῶν μαθητῶν, δὲν ἦταν ἡ ἀχαριστία τοῦ ὄχλου καὶ ἡ κακία τοῦ κόσμου. Τὴν ὥρα ἐκείνη σὰν σὲ κινη­ματογραφικὴ ταινία, μπροστὰ στὰ μάτια τοῦ Χριστοῦ μας περνοῦσαν, – τί; οἱ ἁμαρτί­ες. Τίνος ἁμαρτίες; Τοῦ Ἰούδα, τοῦ Πέτρου, τοῦ Πιλάτου; τῶν ἐ­χθρῶν του; Μπροστὰ στὰ μάτια του περνοῦ­σαν οἱ ἁμαρτίες οἱ δικές μου, οἱ δικές σας, οἱ ἁμαρτίες ὅλων τῶν βαπτισμένων Χριστιανῶν. Καὶ «ἤρξατο λυπεῖ­σθαι καὶ ἀδημονεῖν».
Γιὰ μᾶς λοιπόν, ἀγαπητοί μου, λυπήθηκε ὁ Χριστός, γιὰ μᾶς ἀδημονοῦσε, γιὰ μᾶς ἔ­κλαψε, πόνεσε καὶ εἶπε «Θεέ μου Θεέ μου, ἱνατί με ἐγκατέλιπες;…» (Ψαλμ. 21,2· Ματθ. 27,46). Ἂς τὸν
εὐχαριστήσουμε ἀπὸ τὴν ψυχή μας· ἀμήν.

† ἐπίσκοπος Αὐγουστῖνος

(Ομιλία του Μητροπολίτου Φλωρίνης π. Αυγουστίνου Καντιώτου στον ιερό  ναὸ του Ἁγίου Παύλου ὁδ. Ψαρρῶν Ἀθηνῶν 30-3-1958 ἑσπέρας)

********************

ΚΑΙ ΣΤΑ ΣΕΡΒΙΚΑ

**********************


Εστ. ιστ.Gospodu se dogodilo, braćo moja, sve ono šta je trebalo nama da se dogodi. Zašto je postradao? Da bismo jedni drugima oprostili i da bismo prestali da grešimo. Postavlja se pitanje: da li smo prestali da grešimo? Ljudi su grešili pre Hrista, greše i posle Hrista. Da li imaju istu težinu gresi? Greh koji je načinjen pre uzdizanja krsta je puno lakši nego greh koji je nastao posle krsta. Apostol Pavle nam govori u poslanici Jevrejima sledeće: Svi gresi koji su nastali pre Hrista opraštaju se, ali posle, čoveče, pazi, svaki put kada grešiš posle krsta ti ponovo raspinješ Hrista! Pazimo veoma na ove reči. Nemojmo “ponovo raspinjati i ružiti Sina Božijeg” Jev. 6,6). Kako da vam prikažem taj zločin koji čine, Ne više Judejci, već mi koji se nazivamo Hrišćanima?

* * *

Mi smo anastavrote, ponovo raspinjemo Hrista. Želite li primere?

1. Da li ima među nama neko ko se gordi, prezire druge jer misli da je nešto posebno, jer je naučio nešto malo slova, uzeo neku tamo diplomu, zauzeo neki dobar položaj? Ako ima, neka pomisli da u vreme kada se tako oseća i ponaša ne čini ništa drugo nego da ponovo stavlja na Hristovo čelo trnov venac, ranjava Hrista više nego što ga je povredio trnov venac.

2. Da li postoji mladić ili devojka ili neki drugi čovek koji dok crkva poziva “poravnite staze “. (Isaij. 40,3 i Mat. 3,3),pazite da hodate pravim putem, a oni ismejavaju sveštenike, ismejavaju propovednike, ne slušaju crkvu, ne dolaze u hram, kao da su paralizovani, noge imaju a kao da ih nemaju. Nemaju noge za crkvu, za bolnicu, za siromašnu kolibu, da posete bolesnika ali zato imaju noge da trče na razne događaje, za kafiće i diskoteke i za druge razne centre nečistoće. Oni svaki puta kada odlaze tamo ne čine ništa drugo već ponovo zarivaju eksere u Hristove noge… Read more »

ΓIATI ΤΙΜΟΥΜΕ ΤΟ ΣΤΑΥΡΟ

author Posted by: Επίσκοπος Αυγουστίνος Καντιώτης on date Μαρ 13th, 2012 | filed Filed under: Cрпски језик, ΕΥΑΓΓΕΛΙΑ ΚΥΡΙΑΚΗΣ
  • Γ΄ Κυρ. Νηστειῶν – Σταυροπροσκυνήσεως

ΓIATI ΤΙΜΟΥΜΕ ΤΟ ΣΤΑΥΡΟ

«Tὸν σταυρόν σου προσκυνοῦμεν, Δέσποτα, καὶ τὴν ἁγίαν σου ἀνάστασιν δοξάζομεν»

_

_

Στὸν αἰῶνα ποὺ ζοῦμε, ἀγαπητοί μου, οἱ ἄν­θρωποι ἔχουν θεοποιήσει τὸ χρῆμα. Παρα­πάνω ὅμως ἀπὸ τὸ χρῆμα ἔχει ἀξία ὁ χρόνος. Ἀκόμα καὶ ἕνα λεπτό, ἀπὸ πνευματικῆς πλευρᾶς, ἔχει ἀνυπολόγιστη ἀξία. Διότι μέσα σ᾽ αὐτὸ ὁ ἄνθρωπος, ἐὰν θελήσῃ νὰ μετανοή­σῃ, μπορεῖ νὰ πῇ τὸ «Ἥμαρτον», «Ὁ Θεός, ἱλάσθη­τί μοι τῷ ἁμαρτωλῷ» καὶ «Μνήσθητί μου, Κύ­ριε, ὅταν ἔλθῃς ἐν τῇ βασιλείᾳ σου» (Λουκ. 15,18· 18,13· 23,42).
Ἀλλ᾽ ἐὰν κάθε χρόνος ἔχῃ ἀξία, πολὺ περισ­σότερο οἱ σα­ράντα αὐτὲς ἡμέρες, ἡ ἁγία καὶ Με­γάλη Τεσσα­ρακοστή. Εἶνε ἡ­μέρες νηστείας, προσευχῆς, ἐ­λεημοσύ­νης, κατανύξεως, δακρύ­ων, ἀσκήσεως σὲ κάθε ἀρετή. Στὰ παλιὰ τὰ εὐ­λογημένα χρόνια τέτοιες μέρες βιολιὰ δὲν ἄ­κουγες, χοροὶ δὲν γίνονταν, οἱ διασκεδάσεις σταματοῦ­σαν. Ἦ­ταν ἡμέρες ἅγιες. Ὦ Πόντε καὶ Μικρὰ Ἀσία καὶ Μακεδονία, ποῦ εἶστε;… Τώρα γέμισε ὁ τόπος κέντρα διασκεδάσεως.
Οἱ πιστοὶ λοιπὸν σήμερα, τρίτη (Γ´) Κυριακὴ τῶν Νη­στειῶν, βρισκόμαστε στὴ μέση τῆς Τεσ­σαρα­κοστῆς, ποὺ ὑψώνεται ὁ τίμιος σταυ­ρός. Γιατί ὑψώνεται ὁ σταυρός; Ὑπάρχει λόγος. Ἡ ζωή μας εἶνε μία ὁδοιπορία, εἴμαστε ὁ­δοιπόροι. Καὶ ὁ δρόμος τοῦ πιστοῦ Χριστιανοῦ δὲν εἶνε εὔ­κολος· εἶνε «τεθλιμμένη ὁ­δός» (Ματθ. 7,14), Γολγοθᾶς. Ὅπως λοιπὸν ὁ ὁ­δοιπόρος ἔχει ἀ­νάγκη ν᾽ ἀναπαυ­θῇ κι ὅταν δῇ ἕνα δέν­τρο κάθεται στὴ σκιά του καὶ παίρνει δυνάμεις γιὰ νὰ συ­νεχίσῃ, ἔτσι κ᾽ ἐ­μεῖς, στὴ μέση τῆς Σαρακοστῆς, ἔχουμε ἀνάγ­κη ἐνισχύσεως καὶ τρέχουμε κάτω ἀ­πὸ τὴ σκιὰ τοῦ σταυροῦ. Δέν­τρο εἶνε ὁ σταυρός, ἀντίθετο πρὸς τὸ δέντρο τῆς Ἐδέμ, ἀπ᾽ τὸ ὁποῖο ἔφαγαν οἱ προπάτορές μας καὶ ἔ­πεσαν, δέν­τρο εὐσκιόφυλλο καὶ ἀγλαόκαρπο.
Ὁ σταυρὸς τοῦ Κυρίου! Τί ὕμνους, τί ἐγ­κώ­μια νὰ τοῦ ψάλουμε; Ὁ σταυρὸς εἶνε «τὸ σημεῖον τοῦ υἱοῦ τοῦ ἀν­θρώπου» (Ματθ. 24,30), ἡ ῥομφαία τῆς μάχης, ἡ μάχαιρα τοῦ Πνεύματος, τὸ ἀκατανίκητο ὅπλο, τὸ σάλπισμα τοῦ Χριστοῦ, ἡ σημαία τοῦ Ἐσταυρω­μένου· εἶνε ἡ δροσερὴ ὄασι, εἶνε ἡ ἕδρα ἀ­πὸ τὴν ὁποία ἀκούγονται τὰ ὑψηλότερα μαθή­μα­τα, εἶνε τὸ στολίδι, ἡ κορώνα, «ἡ ὡραιό­της τῆς Ἐκκλησίας» (ἐξαπ.). Πτωχὴ ἡ γλῶσσα μας γιὰ νὰ ἐκφράσῃ τὸ μεγαλεῖο του.
Ὁ μεγαλύτερος ὑμνητὴς τοῦ σταυροῦ εἶνε ὁ ἀπόστολος Παῦλος. Τί εἶπε; Διαβάστε τὴν πρὸς Γαλάτας ἐπιστολή. Ἂς καυχῶνται, λέει, ἄλλοι γιὰ ἄλλα πράγματα· ὁ ἕνας γιὰ τὰ πλούτη του, ὁ ἄλλος γιὰ τὴν ὀμορφιά του, ἄλλος γιὰ τὴ γυναῖκα του, ἄλλος γιὰ τὰ παιδιά του, ἄλ­λος γιὰ τὰ λεφτά του, ἄλλος γιὰ τὴ σοφία καὶ ἐπιστήμη του. Ἐγὼ γιὰ ἕνα καυχῶμαι· γιὰ τὸ σταυρὸ τοῦ Κυρίου ἡμῶν Ἰησοῦ Χριστοῦ, διὰ τοῦ ὁποίου «ἐμοὶ κόσμος ἐσταύρωται κἀ­γὼ τῷ κόσμῳ» (Γαλ. 6,14). Ὁ σταυρὸς εἶνε τὸ καύχημά μας. Γιατί ἆραγε τόση τιμὴ στὸ σταυρό;

* * *

Ὁ Χριστός μας ὑπῆρξε ἅγιος, ἀγαπητοί μου. Ἅγιος ὄχι μὲ ἔννοια σχετική, ὅπως τόσοι ἄν­θρωποι ποὺ ἁγίασαν, ἀλλὰ μὲ τὴν ἀπόλυτη ἔν­νοια. Οἱ ἄλλοι εἶνε κλάσμα ἁγιότητος· ἐκεῖ­νος εἶνε ἡ ἀκεραία μονάς, ἡ πλήρης ἁγιότης. «Εἷς ἅγιος, εἷς Κύριος, Ἰησοῦς Χριστός, εἰς δό­ξαν Θεοῦ Πατρός· ἀμήν» (Φιλ. 2,11 καὶ θ. Λειτ.). Ἐνῷ καὶ ὁ ἥ­λιος ἀκόμη ἔχει τὶς κηλῖδες του, ὁ Χριστὸς εἶ­νε ὁ ἀκηλίδωτος «ἥλιος τῆς δικαιοσύνης» (Χριστούγ.). Αὐ­τὸ προφήτευαν οἱ προφῆτες, αὐτὸ βεβαιώ­νουν καὶ οἱ μαθηταί του, ποὺ τὸν ἔζησαν· «Ἁμαρ­τίαν οὐκ ἐποίησεν, οὐδὲ εὑρέθη δόλος ἐν τῷ στόμα­τι αὐτοῦ» (Ἠσ. 53,9. Α΄ Πέτρ. 2,22). Αὐτὸ ὁμολογεῖ ὁ Πι­λᾶτος ποὺ τὸν ἀνέκρινε· «Οὐδὲν ἄ­ξι­ον θα­νάτου εὗρον ἐν αὐτῷ» (Λουκ. 23,22· βλ. 23,4,14), εἶνε τελεί­ως ἀ­θῷος. Αὐτὸ ὁμολογεῖ καὶ ὁ λῃστὴς ἐπάνω στὸ σταυρὸ ποὺ ἐπιτιμοῦσε τὸν ἄλλο λῃστὴ λέ­γον­τας· «Ἡμεῖς… ἄξια ὧν ἐπράξαμεν ἀπολαμ­βά­νομεν· οὗτος δὲ οὐδὲν ἄτοπον ἔπραξε» (ἔ.ἀ. 23,41).
Γιατί λοιπόν, ἀθῷος αὐτός, καταδικάσθηκε στὸν πιὸ ὀδυνηρὸ θάνατο, τὸν σταυρικό; Ποιός ὁ λόγος τοῦ θανάτου Του; Ἀπαντᾷ ὁ Ἠσαΐας· «Οὗτος τὰς ἁμαρτίας ἡμῶν φέρει καὶ περὶ ἡ­μῶν ὀδυνᾶται» (Ἠσ. 53,4). Ὁ Χριστὸς ἐπάνω στὸ σταυρὸ εἶνε ὁ ἀντικαταστάτης ὅλων μας. Μὲ ἁ­πλᾶ λόγια, αὐτὰ ποὺ ἔπαθε ὁ Χριστὸς ἔπρεπε νὰ τὰ πάθουμε ἐμεῖς. Τὰ δικά μας χέρια, ποὺ κάνουν μύριες ἁμαρτίες, ἔπρε­πε νὰ καρφωθοῦν μὲ τὰ μυτερὰ καρφιά, ὄχι τὰ χέρια τοῦ Χριστοῦ, ποὺ ὅπου ἄγγιζε εὐεργετοῦ­σε. Τὰ δικά μας πόδια, ποὺ τρέχουν στὴν ἁ­μαρτία, ἔπρεπε νὰ καρφωθοῦν, ὄχι τὰ πόδια τοῦ Χριστοῦ, ποὺ ὅ­που πατοῦσε ἔφερνε τὴν ἀλήθεια καὶ τὸ φῶς. Ἡ δική μας πλευρά, ποὺ κρύβει μιὰ βρωμερὴ καρ­διά, ἔπρεπε νὰ κεν­τηθῇ μὲ τὴ λόγχη, ὄχι ἡ πλευ­ρὰ τοῦ Χριστοῦ, ποὺ ἐκάλυπτε τὴν πιὸ ἁγία καρ­δία. Ἡ δική μας γλῶσσα, ποὺ «κόκκαλα δὲν ἔ­χει καὶ κόκκαλα τσακίζει», ἔπρεπε νὰ ποτισθῇ μὲ ξίδι καὶ χολή, ὄχι ἡ γλῶσσα τοῦ Χριστοῦ, ποὺ κάθε λόγος του εἰρήνευε τὶς ψυχές. Καὶ ἡ δική μας κεφαλή, ποὺ κρύβει μία πονηρὴ διάνοια, θὰ ἔ­πρεπε νὰ αἰσθανθῇ τὶς αἰχμὲς τοῦ ἀγκάθι­νου στεφάνου, ὄχι ἡ ἀκήρατος κεφαλὴ τοῦ Χριστοῦ.
Φαν­ταστῆτε μιὰ τεράστια ζυγαριὰ μὲ δύο δίσκους, ποὺ νὰ κρέμεται ἀπὸ τὰ ἄστρα. Καὶ στὸν ἕνα δίσκο της ἂς βάλουμε τὰ ἁμαρτήματα ὅ­λων τῶν ἀνθρώπων· τοῦ Ἀδάμ, τῆς Εὔας, τοῦ Κάϊν, ὅλων τῶν θνητῶν ἀπὸ τὸν πρῶτο μέχρι τὸν τελευταῖο· τὰ ἁμαρτήματα τὰ δικά μου, τὰ δικά σας, τῶν γονέ­ων, παιδιῶν, συζύγων, τῶν πλου­σί­ων, τῶν φτωχῶν, τῶν ἀρχόντων, τῶν κλη­ρι­κῶν, τὰ ἁμαρτήματα ὅλων. Τί θὰ γίνῃ; Ἀπὸ τὸν ὄγκο ἡ ζυγαριὰ θὰ κλίνῃ πρὸς τὰ ᾽κεῖ. Διότι κάθε ἁμαρτία εἶνε ἕνα βάρος, Ὄλυμπος, Ἱμαλάια. Τὸ εἶπε ὁ Δαυΐδ· «Αἱ ἀνομίαι μου …ὡσεὶ φορτίον βαρὺ ἐβαρύνθησαν ἐπ᾽ ἐμέ» (Ψαλμ. 37,5).
Βάρος! Ποιός θὰ σηκώσῃ τὸ βάρος αὐτό, ποιός θὰ ἐξαλείψῃ τὸ χρέος τῶν ἁμαρτιῶν μας; Ἑκατὸ χρόνια νὰ ἀσκητεύῃς στὸ Ἅγιο Ὄρος, δὲν μπορεῖς μὲ τὰ ἔργα σου νὰ ἐξαλεί­ψῃς οὔτε τὴν πιὸ μικρή σου ἁμαρτία. Τὸ λέει ὁ ἀπό­στολος Παῦλος· Δὲ θὰ σωθοῦμε μὲ τὰ ἔργα μας· «ἐξ ἔργων νόμου οὐ δικαιωθήσεται πᾶσα σάρξ» (῾Ρωμ. 3,20). Πῶς λοιπὸν θὰ σωθοῦμε; πῶς ἡ ζυγαριὰ θὰ ἰσοστα­θμήσῃ; Εὐλογητὸς ὁ Θεός! Ξα­φνικὰ ἐπάνω στὸν ἄλλο δίσκο πέφτει – τί; μιὰ σταγόνα ἀπὸ τὸ αἷμα τοῦ Ἐσταυρωμένου. Καὶ αὐτὴ κάνει τὴν πλάστιγγα νὰ γείρῃ πρὸς τὸ μέρος της! τόση βαρύτητα ἔχει. Ἔτσι σῴζεται ὁ ἄν­θρωπος. Ἐὰν μπορού­σαμε νὰ σωθοῦμε μόνοι μας, δὲν θὰ ἐρχόταν ὁ Χριστὸς νὰ σταυρωθῇ.
Γι᾽ αὐτὸ λοιπὸν ὁ σταυρὸς εἶνε ἄξιος ἀγάπης, τιμῆς καὶ προσκυνήσεως.

* * *

Ἀγαποῦν πράγματι τὸ σταυρὸ οἱ ἄνθρωποι, ἀδελφοί μου; Ὄχι δυστυχῶς. Ἀμφιβάλλω ἐὰν μέσ᾽ στοὺς χίλιους ἕνας τὸν ἀγαπάει. Οἱ ἄλλοι εἶνε ἐχθροὶ τοῦ σταυροῦ. Ἐχθροὶ τοῦ σταυροῦ εἶνε λ.χ. οἱ χιλιασταί· τὸν μισοῦν ὅπως καὶ τὶς εἰκόνες, δὲν μποροῦν νὰ τὸν ἀν­τικρύσουν. Ἐ­χθροὶ τοῦ σταυροῦ εἶνε οἱ ὑλισταὶ καὶ ἄθεοι. Στὴν Ἀλβανία ἀκόμα καὶ μέσα ἀπὸ τὰ νεκροταφεῖα ὄργανα τοῦ Ἐμβὲρ Χότζα ξερρίζωναν τοὺς σταυρούς. Ἐχθροὶ τοῦ σταυροῦ εἶνε οἱ ἀλ­λόθρησκοι. Στὴν Κύπρο στρατιῶτες τοῦ Ἀτ­τίλα ἔσπαζαν σταυρούς. Καὶ γενικὰ ὅπου βασιλεύει τὸ ἰσλάμ, ὁ σταυρὸς ἀπαγορεύεται. Ὅ­πως τότε οἱ Ἑβραῖοι, ἔτσι σήμερα αὐτοὶ μισοῦν καὶ διώκουν τὸ σταυρό.
Μὰ καλὰ οἱ χιλιασταί, οἱ ἄθεοι, οἱ ὀπαδοὶ τῆς ἡμισελήνου· ὑπάρχουν ὅμως ―ἀλλοίμονο― καὶ κάποιοι λεγόμενοι χριστιανοὶ ποὺ εἶ­νε ἐχθροὶ τοῦ σταυροῦ. Συχνὰ ἀκούγονται ἔ­ξω κάποια ἀ­πύ­λωτα στόματα ποὺ βλαστημοῦν τὸ σταυρό. Οἱ Ἑβραῖοι ἔρριξαν τὸ σταυρὸ τοῦ Χριστοῦ στὰ κόπρια, καὶ οἱ βλάστημοι ἀνοίγουν τὰ στόματά τους καὶ τὸν ῥίχνουν ὄχι μέσα στὰ ἄνθη, ὅπως κάνει σήμερα ἡ Ἐκκλησία, ἀλλὰ μέσ᾽ στὸ βόρβορο καὶ στὴν ἀκαθαρσία. Ἀλλὰ «ὄψονται εἰς ὃν ἐξεκέντησαν» (Ἰωάν. 19,36).
Ἐχθροὶ τοῦ σταυροῦ ἀκόμη εἶνε – ποιοί; Καὶ ὅλοι ἐμεῖς. ―Ἐμεῖς; θὰ πῆτε· μὰ πῶς;… Προσέξατε τί λέει τὸ εὐαγγέλιο σήμερα; Ὅπως ὁ Χριστὸς σήκωσε τὸ σταυρό του, ἔτσι καλεῖ κ᾽ ἐμᾶς νὰ σηκώσουμε καθένας τὸ δικό του σταυ­ρό. «Ὅστις θέλει ὀπίσω μου ἀκολουθεῖν, ἀπαρ­νησάσθω ἑαυτὸν καὶ ἀράτω τὸν σταυρὸν αὐ­τοῦ καὶ ἀκολουθείτω μοι» (Μᾶρκ. 8,34). Ποιός εἶνε ὁ σταυρός; γιὰ ἄλλον εἶνε ἡ φτώχεια καὶ δυσ­τυχία, γιὰ ἄλλον ἡ ἀρρώστια, ἡ χηρεία, ἡ ὀρφάνια, ὁ θάνατος, τὸ πένθος, ἡ συκοφαντία… Σταυροὶ εἶνε ὅλα αὐτά, ποὺ πρέπει νὰ τοὺς σηκώσουμε χωρὶς γογγυσμό. Ἂν γογγύσουμε, ῥίχνουμε ἀπὸ τὸν ὦμο τὸ σταυρό μας. Ὁ σταυ­ρὸς ποὺ σηκώνεις εἶνε πολὺ μικρὸς καὶ ἐλαφρός, μπροστὰ στὸ σταυρὸ ποὺ σήκωσε ὁ Χριστός μας καὶ οἱ μάρτυρες τῆς πίστεώς μας.
Ὄχι λοιπὸν ἐχθροὶ τοῦ σταυροῦ, ἀλλὰ τιμὴ στὸ σταυρό. Ὁ σταυρός, τὸ ἱερὸ καὶ ἅγιο σύμβολο, νὰ συνοδεύῃ παντοῦ καὶ πάντα τὴ ζωή μας. Ὅλα ν᾽ ἀρχίζουν καὶ νὰ τελειώνουν μὲ τὸ σταυρό. Καὶ νὰ τὸν σημειώνουμε ἐπάνω μας κανονικά, ὄχι νὰ ντρεπώμαστε.
Εἴθε ν᾽ ἀγαπήσουμε τὸ σταυρό, νὰ ἀφοσιω­θοῦμε στὸ σταυρό, ν᾽ ἀναπαυθοῦμε κάτω ἀπ᾽ τὸ σταυρό· κι ὅταν φτάσῃ ἡ τελευταία ὥρα τῆς ζωῆς μας, νὰ κλείσουμε τὰ μάτια μὲ τὸ σημεῖο τοῦ σταυροῦ λέγοντας «Μνήσθητί μου, Κύ­ριε, ὅταν ἔλθῃς ἐν τῇ βασιλείᾳ σου» (Λουκ. 23,42).

† ἐπίσκοπος Αὐγουστῖνος

(Ομιλία Μητροπολίτου Φλωρίνης π. Αυγουστίνου Καντιώτου στον ιερό ναό του Ἁγίου Ἰωάννου Πτολεμαΐδος 17-3-1985 πρωί)

________

ΣEΡBIKA

_____

Трећа недеља Часног поста – Крстопоклона

 

ЗАШТО ПОШТУЈЕМО КРСТ

«Крсту Твоме клањамо се Владико и  светло васкрсење Твоје славимо»

 У времену у којем живимо, драги моји, људи су обожили новац. Већу вредност од новца има време. И једна минута, са духовне стране, има непроцењиву вредност. Зато што човек, ако пожели да се покаје, може рећи: «Сагреших», «Боже, милостив буди мени грешноме!» и «Сети ме се, Господе, када дођеш у Царству своме» (Лука. 15,18• 18,13• 23,42).

Ако свако време има своју вредност, много већу вредност има тих четрдесет дана Свете и Велике Четрдесетнице. То су дани поста, молитве, милостиње, скрушености, суза, подвизавања и сваке врлине. У стара, благословена времена у те дане нису се чуле виолине, плесови се нису одржавали, престајале су све забаве. То су били свети дани. О, Понде и Мала Азијо и Македонијо, где сте? … Данас се испунило место центрима забаве.

Верници се данас налазе у трећој недељи поста,  у средини Четрдесетнице, када се уздиже Часни крст. Зашто се уздиже Крст? Да ли постоји разлог? Наш живот је једно путовање, а ми смо путници. Пут верног хришћанина није лаган, но је «тесан пут» (Мат. 7,14), Голгота. Као што путник има потребу да се одмори испод једног дрвета у хладу и тако сакупи снаге да настави, исто тако и ми, усред Четрдесетнице, имамо потребу учвршћивања и приклањамо се испод сенке Крстове. Крст је дрво, насупрот дрвећу у Едему, са којег су јели праоци наши и пали, дрво пуно лишћа и плодова.

Крст Господњи! Какве песме, какве хвале да му појемо? Крст је «знак Сина Човечијега» (Мат. 24,30), мач у бици, нож Духа, непобедиво оружје, труба Христова, знак Распетог, овежавајућа оаза, катедра са које се чују најузвишеније поуке, украс, круна «лепота Цркве» (Шестоп.). Наш језик је сиромашан да бисмо описали његову величину.

Највећи хвалитељ крста је апостол Павле. Шта је рекао о крсту? Прочитајте посланицу Галаћанима. «Нека се поносе», каже, «други људи са другим стварима: један са својим богатством, други са својом лепотом, трећи са својом женом, четврти са својом децом, пети са својим новцима, шести са својом мудрошћу и науком.  А ја се поносим Крстом Господа нашег Исуса Христа,  «којим се мени разапе свет и ја свету?» (Гал. 6,14). Крст је наш понос. Зашто се толико поштује крст?

* * *

Христос је био свет, драги моји. Када кажемо «свет», не мислимо на уобичајене људе који су се просветили својим животом, него мислимо у пуном смислу свет. Други су један део светости, а Он је потпуна светост. «И, да сваки језик призна да је Исус Христос Господ на славу Бога Оца» (Филип. 2,11 и Б. Лит.). Чак и сунце има неке мрље, Христос је неумрљан – «сунце правде» (Божић.). То су пророковали пророци, потврђивали су то Његови ученици, који су живели поред Њега: «јер не учини неправде, нити се нађе превара у устима његовијем» (Исаија. 53,9. 1. Пос.Петр. 2,22). Ово потврђује и Пилат који Га је испитивао• «ја ништа на њему не нађох што би заслуживало смрт;» (Лука. 23,22• ви. 23,4,14), сасвим је недужан. То исповеда и разбојник на крсту који је опомињао другог разбојника говорећи му: • «И ми смо још праведно осуђени; јер примамо по својијем дјелима као што смо заслужили; али он никаква зла није учинио» (Лука.  23,41).

Зашто је Христос као недужан осуђен на најгору смрт, крсну? Који је разлог Његове осуде? Одговара Исаија: «А он болести наше носи и немоћи наше узе на се» (Исаија. 53,4). Христос на крсту замењује све нас. Једноставно речено – то што је поднео Христос, требало је ми да поднесемо. Наше руке које чине безброј грехова, требало је да буду прободене са оштрим ексерима, а не руке Христове. Наше ноге, које трче у грех, требало је да буду прободене, а не ноге Христове, који где и да је ходао доносио је истину и светлост. Наша ребра, која скривају нечисто срце, требала су бити прободена са копљем, а не ребра Христова, која су покривала најсветије срце. Наш језик,  који «кости нема, а кости ломи», требало је да буде посут оцатом, а не језик Христов, чија је свака реч умиривала душе. Наша глава, која скрива један лукави ум, требало је да осети убоде трновог венца, а не глава Христова.

Замислите једну огромну вагу са два диска, да је окачена о звезде. И на једном диску ставимо грехове свих људи, од Адама, Еве, Каина, и свих смртника од првог па све до последњег  греха мога, твога, ваших родитеља, деце, супружника, богатих, сиромашних, владара, свештенства, свих грешника. Шта ће се догодити? Од толике тежине вага ће  на ту страну пасти. Зато што је сваки грех  тежак као  планина Олимп или Хималаји. То је рекао Давид: «Јер безакоња моја изађоше врх главе моје, као тешко бреме отежаше ми» (Псал. 37,4).

Терет! Ко ће подићи тај терет, ко ће се одужити за наше грехе? Сто година да се подвизаваш на Светој гори, не можеш са својим делима да искупиш ни један свој најмањи грех. То нам говори апостол Павле: Не спасавамо се  нашим делима «Јер се дјелима закона ниједно тијело неће оправдати пред њим;» (Римљ. 3,20). Како ћемо се спасити? Како ће се вага изравнати? Благословен Бог! Изненада на други диск пада – шта? Једна кап Часне крви Распетог. Она чини поравнање на ваги према себи! Толику тежину има. Тако се спасава човек. Када бисмо могли да се спасемо сами, не би долазио Христос да се разапне. Због тога је крст вредан љубави, поштовања и поклоњења.

* * *

Да ли заиста људи воле крст, браћо моја? Не, на велику жалост. Сумњам да од хиљаду људи само један воли крст. Сви остали су непријатељи крста. Непријатељи крста су нпр. Хилиасте, који мрзе крст као и иконе, не могу га гледати очима. Непријатељи крста су материјалисти и непобожни људи. У Албанији чак и са гробља присталице Енвер Хоџе су чупали крстове. Непријатељи крста су и друговерци. На Кипру војници Атилини су ломили крстове. Уопште где влада Ислам, крст је забрањен. Као тада Јевреји што су мрзели крст, тако и данас мрзе и прогоне крст.

Добро – хилиасте, неверници, присталице полумесеца, али постоје и – тешко нама –  неки такозвани «хришћани» који су непријатељи крста. Често се чује на улици како људи псују крст. Јевреји су бацили крст Христов на ђубриште, а хулитељи отварају своја уста и не полажу крст на цвеће, као што то чини Црква, него у нечистоћу и прљавштину. Но  «кост његова да се не преломи» (Јован. 19,36).

Ко су још непријатељи крста? Сви ми.  «Ми», кажете,  «али како»?… Обратите пажњу шта нам говори Јеванђеље данас? Као што је Христос подигао свој крст, тако позива и сваког од нас, да подигне свој крст: «ко хоће за мном да иде нека се одрече себе и узме крст свој, и за мном иде» (Марк. 8,34). Шта је крст? За некога је крст сиромаштво и несрећа, за некога болест, удовиштво, сиротиштво, смрт, жалост, клеветање… Да ли су то све крстови, које треба да подигнемо без приговора? Ако приговарамо, бацамо са својих рамена свој крст. Крст који подижеш је веома мали и лаган, наспрам крста који је подигао наш Христос и мученици наше вере. Немојмо бити непријатељи крста, поштујмо крст. Крст, свети и преподобни симбол, нека прати увек и свуда наш живот. Све да почиње и завршава са крстом. Осенимо се правилно крсним знаком и немојмо се стидети крста. Заволимо крст, посветимо се крсту, одморимо се испод крста, а када стигне последњи час нашег живота, затворимо наше очи са знаком крста говорећи:  «опомени ме се, Господе! кад дођеш у царство своје» (Лука. 23,42).

† ἐπίσκοπος Αὐγουστῖνος

(Беседа Митрополита Флоринског о. Августина Кантиота у храму Светог Јована, Птолемаида 17-3-1985 јутро)

 

 

_

ΚΥΡΙΑΚΗ ΤΗΣ ΟΡΘΟΔΟΞΙΑΣ / ΚΡΑΤΑ ΤΗΝ ΠΙΣΤΗ ΣΟΥ

author Posted by: Επίσκοπος Αυγουστίνος Καντιώτης on date Φεβ 20th, 2012 | filed Filed under: Cрпски језик, ΟΜΙΛΙΕΣ (απομαγν.)

ΚΥΡΙΑΚΗ ΤΗΣ ΟΡΘΟΔΟΞΙΑΣ

ΜΗΤΡΟΠΟΛΙΤΟΥ ΦΛΩΡΙΝΗΣ ΑΥΓΟΥΣΤΙΝΟΥ

Kρατα την πιστι!

«Kράτει o έχεις, ίνα μηδείς λάβει τον στέφανόν σου» (Απ. 3,11)

ΣHMΕPON, αγαπητοί μου, είναι λαμπρά και ένδοξος ημέρα. Είναι η εορτή της  Ορθοδοξίας. Η αγία μας Εκκλησία πανηγυρίζει το θρίαμβό της εναντίον όλων των αιρέσεων, ιδιαιτέρως δε κατά των εικονομάχων.
Θά προσπαθήσω να σας εξηγήσω· πρώτον ποιά είναι η αξία της πίστεώς μας, δεύτερον ποιοί είναι οι εχθροί της ορθοδόξου πίστεως, και τρίτον τι πρέπει να κάνουμε για την υπεράσπισι της αγίας μας Ορθοδοξίας.
Παρακαλώ προσέξτε τα φτωχά αυτά λόγια, που βγαίνουν από μια καρδιά που πιστεύει.

* * *

-Πρώτον η αξία της πίστεώς μας. Για να καταλάβουμε, αγαπητοί μου, τι είναι η Ορθοδοξία, ανοίγω την ιερά Άποκάλυψι. Ο ευαγγελιστής Iωάννης βλέπει στην Πάτμο όραμα μια Kυριακή κι ακούει φωνή, που τον καλεί να γράψει σε βιβλίο αυτά που θα δει. Είδε λοιπόν επτα χρυσες λυχνίες (=κανδήλια), ένα επτακάνδηλο σαν αυτο που κρεμάμε πάνω από την ωραία πύλη, και τον Kύριον ημών Iησούν Xριστόν να λάμπει και να περιπατεί «εν μέσω των επτά λυχνιών» (Άπ. 1,13· 2,1). Tι σημαίνουν οι επτά λυχνίες; Η επτάφωτος λυχνία, όπως εξηγεί ο ­ίδιος ο Iωάννης, είναι οι επτά εκκλησίες· Εφέσου, Σμύρνης, Περγάμου, Θυατείρων, Σάρδεων, Φιλαδελφείας, και Λαοδικείας. Ονόματα αλησμόνητα πόλεων της Mικράς Ασίας. Εκεί υπήρχε κλήρος, λαός πιστός, ναοί ωραιότατοι. Αυτά μέχρι το 1922· τότε έγινε η καταστροφή της Mικράς Ασίας και έσβησε το επτακάνδηλο.
Για να αισθανθούμε την αξία της ορθοδόξου πίστεώς μας, απ’ όλα όσα γράφει ο Kύριος στις επτά εκκλησίες υπενθυμίζω τα λόγια του πρός την εκκλησία της Φιλαδελφείας· «Kράτει ο έχεις, ίνα μηδείς λάβει τον στέφανόν σου» (Απ. 3,11). Kράτησε σφιχτά αυτό που έχεις, είναι πολύτιμο· μήν το χάσεις. Αυτή είναι η συμβουλή του αγίου Πνεύματος σε όλους μας· να μη χάσουμε τον πολύτιμο θησαυρό μας, που είναι η ορθόδοξος πίστις. Oσα δηλαδή δίδαξε ο Xριστός, κήρυξαν οι απόστολοι, παρέδωσαν οι διδάσκαλοι, και διατύπωσαν οι πατέρες στίς τοπικές και οικουμενικές Συνόδους. Αυτός είναι ο ατίμητος θησαυρός μας.
Ο Kοσμάς ο Αιτωλός έλεγε το εξής. Kάποιος έμπορος σε όλη του τη ζωή είχε τη μανία ν’ αγοράζει πολύτιμα πετράδια. Στο τέλος μάζεψε πολλά, διαφόρων χρωμάτων και μεγεθών, και τα είχε μέσα σ’ έναν τορβά. Tου πέρασε όμως η υποψία· Άραγε τα πετράδια μου είναι αληθινά, Ή μήπως είναι ψεύτικα;… Πήγε σε κάποιον ειδικό και τον παρακάλεσε να του πει τι αξία έχουν. Ο σαράφης τα εξέτασε ένα προς ένα και του λέει· Kρίμα στον κόπο σου· όλα είναι κάλπικα, ψεύτικα· σε γελάσανε. Ένα μόνο έχει μεγάλη αξία, τούτο το μικρό. Αυτό αξίζει παραπάνω απ’ όλα, είναι το διαμάντι… Επιστρέφοντας ήθελε στο δρόμο να δοκιμάσει. Συναντά ένα τυφλό· αγγίζει το διαμάντι στο μάτι του, και ο τυφλός βλέπει. Ευρίσκει έναν κωφάλαλο· αγγίζει το διαμάντι, άρχισε να μιλά. Βλέπει ένα κουτσό· τον αγγίζει, σηκώθηκε. Ευρίσκει ένα γέρο· τον αγγίζει, και γίνεται νέος. Tέλος συναντά κ’ ένα νεκρό· μόλις τον άγγιξε, ο νεκρός αναστήθηκε. «Kύριε, ελέησον! Αλήθεια αυτό το διαμάντι έχει την αξία!».
Έτσι μιλούσε ο άγιος Kοσμάς. Ποιος είναι ο έμπορος, ποιά είναι τα ψεύτικα πετράδια, και ποιό είναι το διαμάντι; Είστε έξυπνοι και καταλαβαίνετε. Έμποροι εί­μεθα όλοι· «αγοράζουμε» και μαζεύουμε διάφορα πράγματα, μα αυτά είναι πετράδια ψεύτικα. Η ζωή μας είναι μια συλλογή πετραδιών. Απ’ όλα αυτά που ξεγελούν τον κόσμο, ένα είναι γνήσιο· η αλήθεια του Xριστού, η Ορθοδοξία. Αυτό είναι το διαμάντι που αξίζει, τ’ άλλα είναι γιά το ρέμα. Oπως λοιπόν το διαμάντι το φυλάς, έτσι πρέπει να φυλάξεις και την ορθόδοξο πίστι.
– Nά τη φυλάξεις, διότι η Ορθοδοξία απειλείται. Ποιοί είναι οι εχθροί της ορθοδόξου πίστεως σήμερα· ένα, δύο, τρία, τέσσερα, πέντε, έξι.
1. Πρώτοι εχθροί είναι οι χιλιασταί, οι ψευδομάρτυρες του Iεχωβά. Αυτοί σύν τοις άλλοις είναι και εικονομάχοι. Εικόνα δεν προσκυνούν, σταυρό δεν κάνουν. Kουβέντιασα με χιλιαστή· έχουν φανατισμό. Είναι όμως και τα δολλάρια τα άτιμα, που σκορπάνε οι Αμερικάνοι από τη σφηγκοφωλιά του Mπρούκλιν. Δελεάζουν αφελείς και με τις επιδρομές τους μας κλέβουν την ορθόδοξο πίστι. Φτάνει ένας χιλιαστης να μαγαρίσει ολόκληρη περιφέρεια· είναι σαν ψωριασμένο πρόβατο σε κοπάδι.
2. Άλλοι εχθροί της Ορθοδοξίας μας είναι οι μασόνοι. Αυτοί είναι μορφωμένοι, επιστήμονες, κατέχουν αξιώματα. Επηρεάζουν την κοινωνική, ηθική και θρησκευτική ζωή του τόπου. Έχουμε τους περισσοτέρους μασόνους στα Βαλκάνια. Oι μασόνοι δεν πιστεύουν στην αγία Tριάδα, δεν προσκυνούν τον τίμιο σταυρό. Σύμβολα έχουν το τρίγωνο και την πεντάλφα. Yπογράφουν προσθέτοντας τρείς τελείες. Kάποτε είδα τέτοια υπογραφή· κατάλαβα…
3. Tρίτος εχθρός είναι οι λεγόμενοι αντβεντισταί ή σαββατισταί. Αυτοί καταργούν την Kυριακή· δεν την τιμούν. Ημέρα αργίας έχουν το Σάββατο (σαν τους Εβραίους) γι’ αυτό λέγονται και σαββατισταί.
4. Επικίνδυνοι είναι οι πεντηκοστιανοί. Αυτοί παίρνουν γομμολάστιχα και σβήνουν όλες τις γιορτές. Kρατούν την Πεντηκοστή, και νομίζουν ότι τιμούν το άγιο Πνεύμα.
5. Πέρα από το πλήθος τις αιρέσεις του χριστιανισμού, δεν πρέπει να παραλείψουμε έναν άλλο εχθρό· είναι οι μωαμεθανοί ή οθωμανοί ή μουσουλμάνοι, το Iσλάμ. Είναι οι Tούρκοι, οι Άραβες, οι Αιγύπτιοι και άλλοι λαοί της Ασίας και της Αφρικής. Oι οθωμανοί πιστεύουν στο Kοράνιο. Είναι 500 – 600 εκατομμύρια. Nα το ξέρετε, στα χρόνια μας ο μεγαλύτερος κίνδυνος είναι αυτός. Σπουδάζουν τη θεολογία του Kορανίου και μετά σκορπούν σ’ όλο τον κόσμο για να χτίσουν τζαμιά. Εγώ θά πεθάνω, αλλά θυμηθείτε το λόγο μου· θα ρθουν και στην πατρίδα μας να χτίσουν στην Αθήνα τζαμί, όπως στο Λονδίνο, στο Παρίσι, στο Βερολίνο και αλλού. Αυτοί έχουν ζήλο, εμείς αδιαφορούμε. Tο παιδάκι σας βέβαια θέλετε να γίνει μηχανικός γιατρός δικηγόρος αξιωματικός, όχι όμως κληρικός. Mανάδες που μ’ ακούτε· αν αγαπάτε Ελλάδα και Ορθοδοξία, δώστε ένα παιδί σας στο Θεό! Kαταλάβατε; Δε’ σας είπα ακόμη τίποτα.
6. Ο χειρότερος εχθρός της Ορθοδοξίας δεν είναι ούτε ο χιλιαστής, ούτε ο μασόνος, ούτε ο ισλαμιστής. Ποιός είναι; Άχ, ―μου ρχεται να κλάψω― εί­μεθα εμείς οι ορθόδοξοι Xριστιανοί! Ενώ έχουμε θρησκεία διαμάντι, ούτε την εκτιμούμε ούτε τη ζούμε με συνέπεια. Έπρεπε να εί­μεθα το αλάτι, το φως, το παράδειγμα· να βλέπουν οι άλλοι και να ελκύωνται στην Εκκλησία. Άλλοτε οι Xριστιανοί έλαμπαν, και οι άθεοι εγίνοντο πιστοί· τώρα και οι πιστοί κλονίζονται από τα κακά παραδείγματα και χάνουν την πίστι τους. Kαι την ευθύνη τη φέρουμε εμείς. Iδίως οι κληρικοί.
-Kαι ερχόμεθα στο τρίτο σημείο· τι πρέπει να κάνουμε για την υπεράσπισι της αγίας μας Ορθοδοξίας; Απαντώ πάλι μ’ ένα παράδειγμα.
Ο άγιος Kοσμάς είχε μαθητή ένα τσοπάνο της Πίνδου που έγινε μοναχός. Λεγόταν Δημήτριος. Αυτος είχε πάντα στον κόρφο του μια μικρή εικόνα της Παναγίας, πήγαινε από χωριό σε χωριό και δίδασκε το ευαγγέλιο. Oι Tούρκοι τον ωδήγησαν μπροστά στον κατή. Προσπάθησαν να του αποσπάσουν αυτο που κρατούσε στο στήθος, μα τα χέρια του είχαν κολλήσει στο εικόνισμα και δεν ξεκολλούσαν. Tέλος τι του έκαναν; Ένα μαρτύριο σπάνιο· το περιγράφει ένας Γάλλος που βρέθηκε εκεί, ο Πουκεβίλ. Tον καταδίκασαν να πεθάνει χτιστός! Tόν έχτισαν ως το λαιμό, μόνο το κεφάλι του άφησαν απ’ έξω. Έζησε δέκα μέρες· ξεψύχησε επικαλούμενος το όνομα του Kυρίου.
Αυτή ήταν η φυλή μας, αυτή είναι η Ορθοδοξία. Kαι μη νομίζετε ότι στις ημέρες μας το ιερό πυρ έσβησε. Η κανδήλα τρεμοσβήνει, αλλά καίει. Hρθε ένας Xριστιανός και έκλαιγε. ―Tι σου συνέβη; ―Πέθανε η μάνα μου. ―Πόσων ετών; ―87. Είμαι από τη Γάγγρα. Ήμουν ενός έτους παιδί όταν χτύπησε η καμπάνα νεκρικά και μας έδωσαν διορία γιά να φύγουμε. Mε πήρε η μάνα στην αγκαλιά, μ’ έφερε στην Ελλάδα. M’ έμαθε να μαι Xριστιανός και Έλληνας. Kαι πριν πεθάνει είπε· «Παιδί μου, φεύγω. Kαλή αντάμωσι. Kράτησε την πίστι!». Tα ί­δια λόγια που έγραψε ο Iωάννης ο ευαγγελιστής.

* * *

Αυτό το επτακάνδηλο, αδέρφια μου, την αθάνατη Ορθοδοξία, να την κρατήσουμε, εις πείσμα των δαιμόνων, των χιλιαστών, των μασόνων, και όλων των αθέων. Ω πατρίδα μου, κράτησε την πίστι σου· «κράτει ο έχεις, ίνα μηδείς λάβει τον στέφανόν σου»· αμήν.

† επίσκοπος Αυγουστίνος

(Στον ιερό ναό της Αγίας Tριάδος Πτολεμαΐδος 3-3-1974 εσπέρας)

_______

ΣΕΡΒΙΚΑ

___

Недеља Православља

ДРЖИ  ВЕРУ СВОЈУ

«Држи шта имаш, да нико не узме венац твој» (Отк. 3,11)
Данас је, драги моји, светао и славан дан. Данас је празник Православља. Наша света Црква слави  победу над свим јересима, посебно над иконоборцима. Данас ћемо говорити која је вредност наше вере, који су непријатељи православне вере и шта треба да урадимо да бисмо одбранили наше свето Православље. Молим вас да послушате ове скромне речи, које долазе из једног срца које верује.

 

***

Која је вредност наше вере? Да бисмо разумели драги моји, шта је Православље, отварам књигу Откривења Јовановог. Јеванђелиста Јован виде и чу на отоку Патмосу једне недеље глас, који га позиваше да запише у књигу све што ће видети. Видео је седам златних свећњака, један седмосвећњак као они изнад Царских двери, и Господа нашег Исуса Христа како сија и хода «усред седам свећњака» (Откр. 1,13-2,1). Шта симболише ти седам свећњака? Седам свећњака као што објашњава сам Јован, су седам Цркава Мале Азије:  Ефеска,Смиранска, Пергамска, Тиатирска, Сардска, Филаделфијска и Лаодикијска. То су имена незаборавних градова у Малој Азији. Тамо је некада било свештенства, верног народа и лепих храмова. Све то је било тамо до велике катастрофе 1922 године, тада се угасило седмокандило (седам кандила- седам цркава) Мале Азије.Да бисмо спознали  вредност наше православне вере, од свега што пише Господ за седам Цркви, подсећам на Његове речи упућене Филаделфијској цркви:  «Долазим ускоро. Држи шта имаш, да нико не узме венац твој». То је савет Светог духа свима нама, да не изгубимо наше највеће благо, које је православна вера. Све оно што је поучавао Христос, што су проповедали апостоли, предавали вероучитељи и што су одлучили Свети очеви на помесним (регионалним) и Васељенским саборима. То је наше непроцењиво благо.

Свети Козма Етолски је говорио следеће: Неки трговац је за свога живота имао велику ревност за прикупљање  драгог камења. На крају је сакупио много драгог камења, разних боја и облика, чувао их је у једној торби. Једног дана је посумњао да ли је све то камење заиста право, да није лажно…. Отишао је код неког стручњака и замолио га да му каже коју вредност има то камење. Драгуљар је проверио један по један камен и рекао му: «Штета за твој труд, све је лажно камење, неко те је преварио. Само један камен има велику вредност, овај мали. Он вреди више од свих дијаманата..». Враћајући се кући од драгуљара, желео је на путу до куће да се увери. Сусрео је једног слепог човека, дијамантом је дотакао његове очи, и слепи човек је прогледао. Сусрео је једног глувонемог човека, додирнувши га дијамантом, човек је почео да говори и чује. Види једног хромог човека, додирне га каменом и човек устаје. Проналази једног старца и, додирнувши га каменом, старац се подмлади. На крају је срео једног покојника, чим га је додирнуо каменом, покојник је васкрсао. «Господи помилуј! Заиста овај дијамант има велику вредност!».
Тако је говорио свети Козма. Ко је трговац,  шта је лажно камење и ко је дијамант? Ви сте паметни и разумећете. Трговци смо сви ми, јер «купујемо» и сакупљамо разне ствари, али све то је лажно камење. Наш живот је једна збирка камења. Од свега што људе заварава, једно је само право, истина Христова, Православље. То је дијамант који вреди, све остало је за потпалу. Као што дијамант чуваш, тако треба да чуваш и православну веру.
Треба да га чуваш, јер је Православље у опасности. Који су  данас непријатељи наше православне вере? Колико их има?
1. Први непријатељ Православља су хилиасте(хришћанска пентекостна црква) и Јеховини  лажни сведоци. Они су иконоборци. Они се не поклањају иконама, и не  оцењују се крсним знаком. Разговарао сам са једним хилиастом, јако су фанатични. Иза свега су прљави долари које шире Американци из змијског гнезда у Бруклину. Нападају нечасно и тако нам краду православну веру. Довољан је само један хилиаста да зарази целу епархију, као једна вашљива овца у тору.
2. Други непријатељ Православља су масони. Они су образовани, научници и имају велике друштвене функције. Они утичу на друштвени, морални и религиозни живот у друштву. Имамо највише масона на  целом Балкану. Масони не верују у Свету Tројицу, не поклањају се Часном крсту. Њихови симболи су троугао и пентаграм. Потписују се додајући три тачкице. Једном сам видео такав потпис и све ми је било јасно.
3. Трећи непријатељ Православља су такозвани суботари. Они укидају недељу, не поштују је. Дан одмора им је субота (као и код Јевреја).
4. Опасни су и пентикосталци. Они узимају гумицу и бришу све празнике. Они држе Педесетницу, мисле да тако поштују Свети Дух.
5. Осим мноштва хришћанских јереси не бисмо требали да изоставимо и једног другог непријатеља Православља, а то су мухамеданци, отомани или муслимани,  тј.Ислам. То су Турци, Арапи, Египћани и други народи Азије и Африке. Отомани верују у Куран. Има их око 500-600 милиона. Знајте – у наше време они су највећа опасност. Они студирају теологију из Курана, а затим се шире по целом свету и граде джамије. Ја ћу умрети, али сетите се ових мојих речи, доћи ће и у нашу домовину и саградиће у Атини джамију, као што су у Лондону, у Паризу, у Берлину и другде.
Они су ревносни,а ми смо равнодушни према својој вери. Када  ваша деца одрасту, желите да постану механичари, лекари, адвокати, официри али не и свештеници. Мајке које ме слушате, ако волите Грчку и Православље, дајте вашу децу Богу! Да ли сте ме разумели? Нисам вам рекао још ништа.
6. Најгори непријатељ Православља нису ни хилиасте, ни масони, ни исламисти.Ко је најгори непријатељ Православља? Ах, дође ми да плачем, то смо ми православни хришћани! Наша  вера је вреднија од  дијаманта,а  нити је ценимо, нити живимо савесно. Треба да будемо со, светло и пример свету, да нас други виде и дођу  у Цркву. Некада су хришћани били светила, која су видели многи неверници и зато су постајали верници, а данас се верници смањују због лошег примера, многи губе своју веру. Одговорност носимо сви ми, а посебно свештенство.
Долазимо и до трећег питања. Шта бисмо требали учинити да одбранимо наше свето Православље? Одговарам опет са једним примером. Свети Козма је имао за ученика једног пастира са Пинда који је постао монах. Звао се Димитрије. Он је увек на својим грудима имао једну малу икону Богородице, путовао је из села у село и поучавао народ Јеванђељу. Турци су га ухватили и покушали су му отети оно што је држао на својим грудима, али његове руке као да су се залепиле за иконицу. Шта су на крају учинили са њим? Једно веома ретко мучење, које нам описује Француз Пукевил, који се тамо нашао у то време. Осудили су Димитрија на смрт зазиђивањем! Зазидали су га до врата, само му се глава видела. Живео је тако десет дана, издахнуо је дозивајући име Господње.
То је био наш род, то је било Православље. Немојте мислити да се у наше дане Света ватра угасила. Кандило подрхтава али још гори. Дошао је један хришћанин и плаче. «Шта се догодило?» «Умрла је моја мајка.» «Колико је имала година?» «Имала је 87 година. Долазим из Гагра. Био сам мало дете од годину дана када су зазвонила звона  и када су нам дали време за одлазак. Узела ме мајка у наручје и донела ме у Грчку из Мале Азије. Научила ме је да будем хришћанин и Грк. Пре него што се упокојила, рекла ми је: ‘Дете моје, одлазим. Срећан нам сусрет у вечности. Држи своју веру!’.» Исте оне речи које је написао Јеванђелиста Јован.

* * *

Ово седмокандило, браћо моја, бесмртно Православље да држимо, у инат демонима, пентикосталцима, масонима и свим осталим неверницима. О, постојбино моја, држи своју веру: «Држи шта имаш, да нико не узме венац твој» (Отк. 3,11). Амин.
 (У храму Свете Тројице, Птолемаида,  3-3-1974 вечерње)

H ΠPOHΓIAΣMENH ΘEIA ΛEITOYPΓIA – ПРЕОСВЕЋЕНА БОЖАНСТВЕНА ЛИТУРГИЈА

author Posted by: Επίσκοπος Αυγουστίνος Καντιώτης on date Φεβ 19th, 2012 | filed Filed under: Cрпски језик, ΜΕΓΑΛΗ ΤΕΣΣΑΡΑΚΟΣΤΗ

H ΠPOHΓIAΣMENH ΘEIA ΛEITOYPΓIA

όψε εδώ στην εκκλησία τελείται προηγιασμένη θεία λειτουργία.
Iσως κάποιος που παρακουλουθεί από μικρό παιδί την θεία λειτουργία να σκανδαλισθεί και να πει·
―Mα πως γίνεται τώρα το απόγευμα η θεία λειτουργία; Eγώ ξέρω ότι γίνεται το πρωΐ. Πρωί – πρωί χτυπούν οι καμπάνες, προ της ανατολής του ηλίου ψάλλεται ο όρθρος, η δοξολογία πρέπει να συμπίπτει με την ανατολή του ηλίου, και μετά ακολουθεί η θεία λειτουργία ή του Xρυσοστόμου ή του Mεγάλου Bασιλείου. Eάν μάλιστα ιερεύς τελέσει την θεία λειτουργία μετά το μεσημέρι, το απόγευμα, μπορεί να καθαιρεθεί. Mέχρι τις δώδεκα επιτρέπεται· πέρα από τις δώδεκα απαγορεύεται. πως λοιπόν απόψε τελέσαμε την θεία λειτουργία το βράδι, μετά την δύσι του ηλίου;
Eπάνω σ’ αυτό το θέμα, θα μού επιτρέψετε με λίγα λόγια να σάς απαντήσω.
H πρώτη θεία λειτουργία που έγινε στον κόσμο ―περίεργο πράγμα― δεν έγινε το πρωΐ, ούτε μετά την ανατολή του ηλίου· έγινε το βράδι, μετά την δύσι του ηλίου. Έγινε τη νύκτα. Ω η νύκτα εκείνη!
Tην πρώτη θεία Λειτουργία ποιός την έκανε; Tην έκανε παπάς, την έκανε αρχιερεύς, την έκανε άγγελος και αρχάγγελος; – τι θαύμα εάν απόψε κατέβαινε ένας αρχάγγελος και έμπαινε μέσα στο θυσιαστήριο! τι θαύμα! Tην πρώτη θεία λειτουργία δεν την έκανε άγγελος και αρχάγγελος· την έκανε ο Bασιλεύς των αγγέλων και αρχαγγέλων, ο Kύριος ημών Iησούς Xριστός. Tην έκανε το βράδι της Mεγάλης Πέμπτης, μετά τη δύσι του ηλίου. Όταν για τελευταία φορά ως άνθρωπος ετοιμαζόταν να οδηγηθεί δέσμιος ενώπιον του Aννα και Kαϊάφα και να σταυρωθεί, ετέλεσε μαζί με τους μαθητάς την θείαν μυσταγωγία. Tότε στα Αγιά του χέρια πήρε το ψωμί, τα σήκωσε στον ουρανό, το ευλόγησε και είπε· «Λάβετε φάγετε· τούτό εστι το σώμά μου». Mετά πήρε το ποτήριο, που είχε μέσα το κρασί, και είπε· «Πίετε εξ αυτού πάντες· τούτο γάρ εστι το αίμά μου» (Mατθ. 26,26-27). Aυτή ήταν η πρώτη θεία λειτουργία.

† επίσκοπος Aυγουστίνος

(Απόσπασμα ομιλίας του Μητροπολίτου Φλωρίνης π. Αυγουστίνου Καντιώτου, στον ιερό ναό του Aγίου Παντελεήμονος Φλωρίνης 15-3-1972)

_____
ΣΤΑ ΣΕΡΒΙΚΑ
_______

ПРЕОСВЕЋЕНА БОЖАНСТВЕНА ЛИТУРГИЈА

Вечерас се овде у цркви врши Преосвећена Божанствена Литургија или Литургија Преосвећених Дарова. Верници који од малена прате Божанствену Литургију можда примете и питају: – Ма, како се Божанствена Литургија врши поподне. Знам да се Божанствена Литургија врши ујутру. Раним јутром звоне сва звона, пре изласка сунца поје се јутрење, Велики Славослов се треба поклопити са изласком сунца, а затим следи Божанствена Литургија Светог Јована Златоустог или Великог Василија. Ако свештеник врши Божанствену Литургију после подне или пред вече може бити рашчињен свештеничког чина. До дванаест сати пре подне  је дозвољено вршити Божанствену Литургију али после дванаест сати поподне је забрањено. Зашто смо ми вечерас служили Божанствену Литургију увече, после заласка сунца? Допустите ми да вам одговорим на ово питање.
Божанствена Литургија која је прва икада вршена на свету – чудно- није вршена ујутру, нити после заласка сунца, вршена је увече, после заласка сунца, ноћу. О, каква је то ноћ била! Прву Божанствену Литургију ко је вршио? Да ли је вршио владика,архијереј,анђео или арханђео? Какво би било чудо када би вечерас сишао један арханђео и ушао у жртвеник! О, какво би то чудо било! Прву Божанствену Литургију није вршио ни анђео ни арханђео, вршио је Цар анђела и арханђела, Господ наш Исус Христос. У ноћи Великог Четвртка, после заласка сунца. Када је  последњи пут као човек се спремао, да буде одведен повезан пред Ану и Кајафу да Га разапну, вршио је заједно са својим ученицима Божанствену Литургију: « И кад јеђаху, узе Исус хљеб и благословивши преломи га, и даваше ученицима, и рече: Узмите, једите; ово је тијело моје». И узе чашу и заблагодаривши даде им говорећи: « Пијте из ње сви; Јер ово је крв моја Новога завјета која се пролијева за многе ради отпуштења гријехова» (Мат. 26,26-28).То је била прва Божанствена Литургија.

† επίσκοπος Aυγουστίνος
(Беседа у храму Светог Пантелејмона, Флорина, 15-3-1972)

ΤI EINAI Η ΠΡΕΟΗΓΙΑΣΜΕΝΗ ΘΕΙΑ ΛΕΙΤΟΥΡΓΙΑ;

 

H θεία λειτουργία που τελούμε σήμερα, όπως ξέρετε όλοι, ονομάζεται προηγιασμένη θεία λειτουργία. Γιατί ονομάζεται προηγιασμένη, και για ποιόν λόγον εθεσπίσθη η λειτουργία αυτή, είναι ανάγκη να πούμε λίγα απλά λόγια, αγαπητοί μου Xριστιανοί.

* * *

Για να τελεσθεί η θεία λειτουργία, χρειάζονται απαραιτήτως δύο πράγματα. Tο ένα είναι το κρασί και το άλλο το ψωμί, ο άρτος και ο οίνος. Xωρίς ψωμί και χωρίς κρασί θεία λειτουργία δεν γίνεται. Aυτά τα δύο ο ιερεύς βάζει επάνω στην αγία τράπεζα· τον άρτον στο δισκάριο και τον οίνον στο ιερό ποτήριον.
Aυτά τα δύο, το κρασί και το ψωμί, μένουν έτσι μέχρι τέλους της θείας λειτουργίας; Όχι. Mένουν κρασί και ψωμί μέχρις ότου φθάσωμε στο σημείο εκείνο της θείας λειτουργίας που λέει «Tα σα εκ των σων σοι προσφέρομεν, κατά πάντα και διά πάντα». Eκείνη την στιγμή ο ιερεύς μέσα γονατιστός προσεύχεται, και οι Xριστιανοί έξω γονατιστοί προσεύχονται, και όλη η Eκκλησία παρακαλεί τον Θεό, για να γίνει το θαύμα, το θαύμα των πιστών.
Eκείνοι που δεν πιστεύουν, όσα και να τους πούμε, δεν παραδέχονται το θαύμα.
Tην ώρα που ο ιερεύς παρακαλεί τον Θεό και λέγει «Mεταβαλών τω Πνεύματί σου τω αγίω», την ώρα εκείνη Πνεύμα άγιον καταβαίνει από τον ουρανό, και το ψωμί γίνεται σώμα Xριστού και το κρασί γίνεται αίμα Xριστού. Aυτό είναι το θαύμα.
―Mά…
Δεν έχει μά. Aμα δεν έχεις πίστι, μεν πατάς στην εκκλησία. Προτιμότερο να κάθεσαι στο σπίτι σου και στο καφενείο και δεν ξέρω τι θα κάνεις εκεί, παρά να πας στην εκκλησία χωρίς να πιστεύεις.
Tην ώρα λοιπόν που γονατίζουμε, στο «Tα σα εκ των σων…», γίνεται το θαύμα το μεγάλο.
―Mα πώς;
Σας ερωτώ κ’ εγώ· Eίναι το μόνο μυστήριο; Όσοι απορούν, πως γίνεται το ψωμί σώμα Xριστού και το κρασί αίμα Xριστού, απαντούμε, ότι δεν είναι αυτό το μόνο μυστήριο. Όλη η ζωή είναι μυστήριο.
Aν πάς λ.χ. μέσα στο αμπέλι, τι βλέπεις; Ένα κούτσουρο και μία ρίζα. H ρίζα τι κάνει; Pουφάει νερό, και το νερό γίνεται σταφύλι, γίνεται κρασί.
Pωτήστε όποιον γεωπόνο θέλετε, όχι μόνο από την περιφέρειά μας, αλλά και αυτούς τους μεγάλους καθηγητάς και επιστήμονας που γράφουν συγγράμματα. Pωτήστε· πως παίρνει η ρίζα της αμπελιάς και κληματαριάς το νερό και το κάνει κρασί; δεν μπορούν να μας απαντήσουν. Oύτε μπόρεσε μέχρι σήμερα η επιστήμη να κάνει μια ρίζα αμπελιάς.
Λοιπόν· Eκείνος που παίρνει το νερό και το κάνει κρασί, Eκείνος πολύ περισσότερο μπορεί να κάνει το κρασί που είναι στο δισκοπότηρο τίμιόν του αίμα.
Θέλετε άλλο παράδειγμα; Aντε μέσα σ’ ένα περιβόλι, που έχει μέσα λεμονιές, πορτοκαλιές, μηλιές κ.τ.λ.. Tι τραβάνε οι ρίζες τους; Nερό. Έχουν κάτω στη γη μια τρόμπα, που τραβάει νερό· και το νερό αυτό η λεμονιά το κάνει λεμόνι, η πορτοκαλιά το κάνει πορτοκάλι, η μηλιά το κάνει μήλο. πως γίνεται αυτό; Mυστήριο, άγνωστο, δεν μπορείς να το ερμηνεύσεις.
Θέλεις κι άλλο παράδειγμα, που αναφέρουν οι πατέρες; Aνοιξε τα σπλάχνα της γης, κάτω βαθειά· θα βρεις κάρβουνο. Tο κάρβουνο αυτό ζυμώνεται μέσα στη γη και γίνεται διαμάντι.
E, λοιπόν· αυτός που παίρνει το κάρβουνο και το κάνει διαμάντι, αυτός που παίρνει το νερό και το κάνει κρασί, αυτός που κάνει το νερό και το κάνει λεμόνι ή πορτοκάλι, αυτός μπορεί να πάρει εδώ το ψωμί και να το κάνει σώμα Xριστού και το κρασί να το κάνει αίμα Xριστού. Kαι αυτό το θαύμα γίνεται την ώρα που προσεύχεται ο ιερεύς. Πίστις χρειάζεται.
Πότε γίνεται το θαύμα; στην θεία λειτουργία του Xρυσοστόμου και του Bασιλείου.
Aλλά εδώ, στην θεία λειτουργία των προηγιασμένων που κάναμε, δεν γίνεται μεταβολή, δεν γίνεται αυτό το θαύμα.
―Δεν γίνεται θαύμα; Tι λές δέσποτα; δεν γίνεται το θαύμα;
Nαί δεν γίνεται, γιατί έχει γίνει. Tα τίμια δώρα είναι ήδη αγιασμένα. Eίναι «προηγιασμένα». Aυτά που έχουμε επάνω στην αγία τράπεζα, δεν γίνονται την ώρα αυτή σώμα και αίμα Xριστού, αλλά έχουν γίνει προηγουμένως. Πότε;…. την συνέχεια εδώ Read more »

Συγχρονα ειδωλα – САВРЕМЕНИ ИДОЛИ

author Posted by: Επίσκοπος Αυγουστίνος Καντιώτης on date Φεβ 19th, 2012 | filed Filed under: Cрпски језик, Xαιρετισμοι της Παναγιας

Β΄ Στάσις Χαιρετισμῶν

Συγχρονα ειδωλα

«Χαῖρε, τῶν εἰδώλων τὸν δόλον ἐλέγξασα» (Ἀκάθ. ὕμν. Λ2β΄)

Ο Ἀκάθιστος ὕμνος, ἀγαπητοί μου, εἶνε ἀριστούργημα θρησκευτικῆς ποιήσεως. Εἶ­νε πολύεδρο διαμάντι, ποὺ κάθε πλευρά του, κα­θένα ἀπὸ τὰ 144 «χαῖρε», ἀκτινοβολεῖ. Σήμερα μὲ τὴ βοήθεια τοῦ Θεοῦ θὰ προσπαθήσω νὰ ἐξηγήσω αὐτὸ ποὺ ἀκούσατε· «Χαῖ­ρε, τῶν εἰ­δώλων τὸν δόλον ἐλέγξασα». Χαῖρε Παναγία, διότι ἐσὺ γέννησες ἐκεῖνον ποὺ ἤ­λεγξε τὴν ἀ­πάτη τῶν εἰδώλων καὶ τὰ σάρωσε (Λ2β΄).
Θὰ δοῦμε πρῶτον τί εἶνε εἴδωλο, καὶ δεύτερον ἂν σήμερα ὑπάρχῃ εἰδωλολατρία.

* * *

Α΄. Τί εἶνε εἴδωλο; Πρέπει νὰ γνωρίζουμε, ἀγα­πητοί μου, ὅτι ὁ ἄνθρωπος στὴν ἀρχή, ὅταν πρωτοεμφανίσθηκε, γνώριζε καὶ λάτρευε τὸν ἀ­ληθινὸ Θεό. Ἀλλὰ κατόπιν, μὲ τὴν ἀπομάκρυνσί του ἀπὸ αὐτόν, ὅπως ὅλα τὰ κα­λὰ δι­εστράφησαν, ἔτσι ἀλλοιώθηκε καὶ ἡ πίστι του. Ἔχασε τὸν ἀληθινὸ Θεό, καὶ τὸ κενὸ ποὺ δημι­ουρ­γήθηκε ἦρθαν ν᾽ ἀναπληρώσουν τὰ εἴδωλα. Ἔτσι παρουσιάστηκε ἡ εἰδωλολατρία.
Τὰ εἴδωλα δὲν εἶνε κάτι πραγματικό· τὰ δημιούργησε ἡ φαντασία πάνω στὴν ἀνάγκη τῆς ψυχῆς γιὰ Θεό. Ὁ ἄνθρωπος φαν­τάστηκε κάτι ψεύτικο καὶ ἔπλασε διάφορα ἀπατηλὰ ὑ­ποκατάστατα. Πῆρε π.χ. ἕνα κομμάτι μάρμαρο, τὸ πελέκησε καὶ τοῦ ἔδωσε μιὰ μορφή. Κ᾽ ἐ­μεῖς βέβαια σήμερα κάνουμε ἀγάλματα, ἀλλὰ λέμε· Αὐτὸ εἶνε μιὰ ἀπεικόνισι τοῦ ἄλφα ἢ βῆτ­­τα ἥ­ρωος. Ἐκεῖνοι ὅμως τότε εἶπαν, ὅτι μέσα στὸ ἄγαλμα ἐκεῖνο ὑπάρχει μιὰ θεϊ­κὴ ὕπαρξι, ὅτι τὸ ἴδιο τὸ ἄγαλμα εἶνε θεός.
Ἔτσι ἡ ἀνθρωπότης πρὸ Χριστοῦ θεοποίη­σε τὰ πάντα· τὸν ἥλιο, τὴ σελήνη, τὰ ἄστρα, λίμνες, ποτάμια, δέντρα, ζῷα, πουλιά…. Τὰ πάντα θεός, θεοποίησις τῶν πάντων.
Ἡ εἰδωλολατρία ἁπλώθηκε σὲ ὅλη τὴ γῆ, καὶ στοὺς πλέον εὐγενεῖς λαούς. Ἂν παρακο­λουθήσατε μὲ προσοχὴ τὴν δευτέρα στάσι τῶν Χαιρετισμῶν, θ᾽ ἀκούσατε ὅτι μεταξὺ τῶν ἄλ­λων μνημονεύονται (στὰ στοιχεῖα Κάππα καὶ Λάμβδα) δύο χῶρες, ἡ Αἴγυπτος καὶ ἡ Βαβυλών.
Οἱ Αἰγύπτιοι, ποὺ εἶχαν πολιτισμὸ χιλιετι­ῶν, λάτρευαν ὡς θεὸ τὸ Νεῖλο ποταμό, ποὺ τροφοδοτεῖ τὴ χώρα τους. Λάτρευαν τὰ γερά­κια. Λάτρευαν ―ἀπίστευτο― τὶς γάτες· σὲ ἀ­να­σκαφὲς βρέθηκε νεκροταφεῖο μὲ μικρά, χρυ­σᾶ παρακαλῶ, φέρε­τρα, ποὺ περιεῖχαν σκελετοὺς ἀπὸ γάτες! λάτρευαν τὰ ζῷα (ὅ­πως καὶ σήμερα μερι­κοὶ ζῳόφιλοι). Γι᾽ αὐ­τὸ ἀπόψε, στὸ στοιχεῖο Λάμβδα, ἀ­κοῦμε· «Λάμψας ἐν τῇ Αἰ­γύπτῳ φωτισμὸν ἀ­ληθεί­ας, ἐδίωξας τοῦ ψεύδους τὸ σκότος…».
Εἰδωλολάτρες ἦταν καὶ οἱ Βαβυλώνιοι, μὲ μεγάλο πολιτισμὸ στὴ Μεσοποταμία. Ἄλλοι πάλι αὐτοί. Εἶχαν φτειάξει ἕνα κούφιο ἄγαλμα ἀπὸ μπροῦντζο, τὸ γέμιζαν μὲ εὔφλεκτες ὗλες, τοὺς ἔβαζαν φωτιά, κι ὅταν ὁ μπροῦντζος πυ­ρα­κτωνόταν ἔβαζαν ἐπάνω στὶς τεράστιες ἁ­πλω­μένες παλάμες τοῦ ἀγάλματος – τί; βρέφη, παιδάκια! Τὰ προσέφεραν θυσία κι αὐτὰ καίγον­ταν, ἐνῷ τὰ τύμπανα χτυποῦσαν μανιω­δῶς· γίνον­ταν κάρβουνο, ἔλιωναν σὰν τὸ λιβάνι….
Οἱ Αἰγύπτιοι εἰδωλολάτρες, οἱ Βαβυλώνιοι εἰδωλολάτρες. Οἱ ῾Ρωμαῖοι, κι αὐτοὶ εἰδωλολά­τρες μὲ πλῆθος θεούς. Καὶ οἱ Ἕλληνες; Ὤ οἱ Ἑλληνες, ποὺ εἶχαν τὰ σκῆπτρα τῆς φιλοσοφί­ας καὶ τῶν ἐπιστημῶν, ἦταν κι αὐτοὶ βυθισμέ­νοι σὲ βάλτο. Ἕνα μόνο σᾶς λέω· ὅταν ἦρθε ὁ ἀ­πό­στολος Παῦλος στὴν Ἀ­θήνα νὰ κηρύξῃ τὸ εὐ­αγ­γέλιο, βρῆκε ὅλη τὴν πό­λι «κατείδωλον» – ἔ­τσι ἐκφράζεται ἡ Γραφή (Πράξ. 17,16). Τί θὰ πῇ «κα­τείδωλος»· γεμάτη εἴ­δωλα. Καὶ «παρωξύνετο» (ἔ.ἀ.) τὸ πνεῦμα τοῦ ἀ­ποστόλου βλέποντας εἴδωλα σὲ κάθε γωνιά. Ὅπως εἶπε κάποιος, ἂν μετρούσαμε τοὺς κατοίκους τῆς Ἀθήνας καὶ τὰ εἴδωλα, τὰ εἴδωλα θὰ ἦταν περισσότερα.
Εἰδωλολατρία. Ἔτσι ἦταν ὁ κόσμος ὁλόκλη­ρος. Μόνο σὲ μιὰ γωνιὰ τοῦ κόσμου λάτρευαν τὸν ἀληθινὸ Θεό. Ὁ λαὸς αὐτὸς ἦταν οἱ Ἰουδαῖοι. Ἀλλὰ κ᾽ ἐκεῖ, τόσο μεγάλη ἦταν ἡ ἐ­πιρροὴ τοῦ εἰδωλολατρικοῦ περιβάλλοντος, ὥσ­τε καὶ οἱ Ἰουδαῖοι ἀκόμη ἐρχόταν περίοδος ποὺ λησμονοῦσαν τὸν ἀληθινὸ Θεό, λάτρευαν εἴδωλα, καὶ τότε οἱ γνήσιοι προφῆτες τοῦ Θεοῦ τοὺς ἤλεγχαν μὲ πύρινη γλῶσσα.
Ἐνῷ ὅμως παντοῦ ἐπικρατοῦσε εἰδωλολατρία, ξαφνικὰ ἡ εἰδωλολατρία ἔπεσε! Ποιός τὴν κατήργησε; ἡ φιλοσοφία, ἡ ποίησις, ἡ ῥητο­ρεία; Τίποτε ἀπ᾽ αὐτά. Ὁ Σωκράτης μόλις τόλμησε ν᾽ ἀμφισβητήσῃ τὴν ὕπαρξι τέτοιων θεῶν καὶ καταδικάσθηκε σὲ θάνατο διὰ κωνείου. Πῶς λοιπὸν ἔπεσε ἡ εἰδωλολατρία; Ἔ­πεσε ὅταν γεννήθηκε ὁ Υἱὸς τῆς Παρθένου κι ἀκούστηκε νὰ κηρύττῃ, ὅτι ὁ Θεὸς δὲν εἶνε ὕλη, μάρμαρο, ξύλο, ἀσήμι· δὲν εἶνε ποταμός, θάλασσα, ἀστέρι· ἀλλὰ «πνεῦμα ὁ Θεός». Τί μεγάλος λόγος αὐτός! Καὶ μόνο ὁ λόγος αὐ­τός, ποὺ εἶπε ὁ Χριστὸς σὲ μία ἁμαρτωλὴ γυναῖκα, ἀξίζει περισσότερο ἀπὸ ὅλη τὴν ἀν­θρώ­πινη σοφία. «Πνεῦμα ὁ Θεός, καὶ τοὺς προσ­κυνοῦντας αὐτὸν ἐν πνεύματι καὶ ἀληθείᾳ δεῖ προσκυνεῖν» (Ἰω. 4,24). Ἔτσι ἔπεσε ἡ εἰδωλολατρία, καὶ ἦρθε ἡ πίστι καὶ ἡ λατρεία τοῦ ἀληθινοῦ Θεοῦ, τοῦ ἐν Τριάδι Θεοῦ.
Ὕστερα ἀπὸ 300 χρόνια ἔγινε καὶ μιὰ προσπάθεια ν᾽ ἀναστηθοῦν τὰ εἴδωλα. Παρουσιάστη­κε ἕνας αὐτοκράτορας, ὁ Ἰουλιανὸς ὁ παρα­βά­της, καὶ εἶπε· Ἐγὼ θὰ καταργήσω τὴ θρη­σκεία τοῦ Ναζωραίου καὶ θὰ ἐπαναφέρω τὴν παλιὰ θρησκεία, θ᾽ ἀναστήσω τὴν εἰδωλολατρία. Ἔ­στειλε καὶ στὸ μαντεῖο τῶν Δελφῶν, ποὺ ἦταν ναὸς τοῦ Ἀπόλλωνος (δηλαδὴ τῶν δαιμό­νων), νὰ ρωτήσῃ γιὰ τὴν ἔκβασι τῆς ἐπιχειρήσεως αὐτῆς. Καὶ τὸ μαντεῖο (δηλαδὴ ὁ ἴδιος ὁ διάβολος) ἀπήντησε· «Χαμαὶ πέσε δαίδαλος αὐλά. Οὐκέτι Φοῖβος ἔχει καλύβην, οὐ μάντιδα δά­φνην, οὐ παγὰν λαλέουσαν. Ἀ­πέσβετο καὶ λάλον ὕδωρ». Ἑλληνικὰ εἶν᾽ αὐ­τά, ἀλλὰ ποιός τώρα τὰ καταλαβαίνει; ἔβαλαν στόχο «πνευμάτων ἀερίων τὰ πλήθη», ποὺ ἀ­κούσαμε σήμε­ρα (καν. Ἀκαθ. η΄ ᾠδ.), νὰ διαλύσουν τὸ ἱστορικὸ τοῦτο ἔθνος. Τί σημαίνει αὐτὴ ἡ ἀπάν­τη­σι τοῦ μαντείου τῶν Δελφῶν; Ὅτι πάει πλέον, ἦρθε τὸ τέλος, δὲν θ᾽ ἀκουστῇ στὸ ἑξῆς ἀπὸ ἐδῶ ἡ φωνὴ τοῦ Ἀπόλλωνος νὰ μαντεύῃ… Θὰ ἀκουγόταν παντοῦ ἡ φωνὴ τοῦ Κυρίου ἡ­μῶν Ἰησοῦ Χριστοῦ. Καὶ ὁ Ἰουλιανὸς πεθαίνον­τας εἶ­πε· «Νενίκηκάς με, Ναζωραῖε»· Χριστέ, μὲ νίκη­σες δὲν μπόρεσα νὰ ἐπαναφέ­ρω τὰ εἴδωλα.
Αὐτὸ ἀκριβῶς ὑπογραμμίζει ὁ χαιρετισμὸς «Χαῖρε, τῶν εἰδώλων τὸν δόλον ἐλέγξασα», στὸν ὁποῖο προσπαθοῦμε νὰ δώσουμε μία ἐξ­ήγησι. Ζητοῦν τώρα ὡρισμένοι νὰ τὰ μεταφρά­σουν αὐτά· δὲν μεταφράζονται, εἶνε ἀμετάφραστα. Εἶνε χρυσὸς 24 καρατίων· κάθε ἀπόπειρα γιὰ μετάφρασι εἶνε ματαιοπονία, ἐπιφέ­ρει ἀλλοίωσιν τοῦ ὑπερόχου αὐτοῦ κειμένου.
Β΄. Τὸ δεύτερο τώρα ἐρώτημα· ὑπάρχει σήμε­ρα εἰδωλολατρία; Δυστυχῶς ὑπάρχει! Ρωτῆ­στε τοὺς ἱεραποστόλους ποὺ κηρύττουν στὴν Ἀφρική, τὴν Ἀσία καὶ ἀλλοῦ. Ἕνα δισεκατομμύριο (ἕνας στοὺς τέσσερις κατοίκους τῆς γῆς) λατρεύουν εἴδωλα καὶ ἀσχολοῦνται μὲ τὴ μαγεία κι ὅ,τι δαιμονικὸ φανταστῆτε.
Ἀλλ᾽ ἐκτὸς ἀπὸ αὐτοὺς ὑπάρχουν εἰδωλολά­τρες καὶ – ποῦ; μεταξὺ τῶν Χριστιανῶν, αὐ­τῶν ποὺ ἔρχονται στὴν ἐκκλησία! Στὸ ὄνομα Χριστιανοί, ἀλλὰ στὰ βάθη τῆς καρδιᾶς τους λα­τρεύουν κρυφὰ εἴδωλα. Ὁ γαστρί­μαργος θεὸ ἔχει τὴν κοιλιὰ καὶ τὸ φαΐ. Ὁ φιλήδονος θεὸ ἔ­χει τὰ ὑπογάστρια καὶ τὸ σέξ. Ὁ φιλόδοξος θεὸ ἔχει τὴ δόξα, τὴν ἐξουσία, τὸ κράτος. Θέλετε κι ἄλλα μικρότερα εἴδωλα; Πολλοὶ ὡς θεὸ λατρεύουν τὸ φουτ-μπώλ, τὴ μπάλλα· ἄλλοι τὸ ποτό, τὸ κρασί· ἄλλοι τὸ χαρτί, τὸ χαρτοπαίγνιο· ἄλλοι τὴν πολιτική, τὸ κόμμα, τὸν ἀρχηγό. Ἕνα παράδει­γμα. Στὴν Ἀθήνα κάποιο φτω­χαδάκι, κα­θὼς ἔβγαινε ἀπὸ μιὰ ταβέρνα, εἶπε ἄσχημο λόγο ―κακῶς― γιὰ τὸν πρωθυπουργό. Ἀμέσως τὸν ἔπιασαν καὶ τὸν δίκασαν ἐπ᾽ αὐ­τοφώρῳ σὲ ὀχτὼ μῆνες φυλακή. Ἐνῷ ἂν κάποιος βλαστημήσῃ τὰ θεῖα, λένε· Ἀθῷος ὁ κατηγορούμενος, δὲν εἶχε κακὴ πρόθεσι… Μεγάλος δηλαδὴ ὁ πρωθυπουργὸς κι ὁ πρόεδρος δημοκρατίας – μικρός, πολὺ μικρὸς ὁ Χριστός!

* * *

Ὑπάρχει λοιπόν, ἀγαπητοί μου, καὶ σήμερα εἰδωλολα­τρία.
Γι᾽ αὐτό, ὅταν ἀπόψε πᾶτε στὸ σπίτι κάντε προσ­ευ­χὴ καὶ πῆτε στὴν Παναγία μας· «Χαῖρε, τῶν εἰ­δώλων τὸν δόλον ἐλέγξασα». Παναγιά, γκρέμισε μέσα μας κάθε εἴδωλο καὶ βοήθα μας νὰ γίνουμε πραγματικοὶ Χριστιανοί.
Ἀνοῖξτε τὴν ἁγία Γραφὴ ἐπίσης καὶ διαβάστε πῶς τελειώνει ἡ πρώτη ἐπιστολὴ τοῦ εὐαγ­γελιστοῦ Ἰωάννου· «Τεκνία», παιδάκια μου, «φυ­λά­ξατε ἑαυτοὺς ἀπὸ τῶν εἰδώλων» (Α΄ Ἰωάν. 5,21).
Καὶ τέλος ἂς ἀ­κουστῇ μέσα ἀπὸ τὰ βάθη τῆς καρδιᾶς κάθε πιστοῦ· Κάτω τὰ εἴδωλα!
Εἴθε ὁ Κύριος ἡμῶν Ἰησοῦς Χριστὸς νὰ μᾶς βοηθήσῃ, ὥστε νὰ μὴν εἴμαστε ψευτοχριστι­ανοὶ ποὺ λατρεύουν εἴδωλα, ἀλλὰ νὰ λατρεύ­ουμε Ἰησοῦν τὸν Ναζωραῖον τὸν ἐσταυρωμένον· ὅν, παῖδες Ἑλλήνων, ὑμνεῖτε καὶ ὑ­περυψοῦτε εἰς πάντας τοὺς αἰῶνας· ἀμήν.

† ἐπίσκοπος Αὐγουστῖνος

(Ομιλία Μητροπολίτου Φλωρίνης π. Αυγουστίνου Καντιώτου στον ιερό ναό του Ἁγίου Παντελεήμονος Φλωρίνης Παρασκευὴ 13-3-1987)

______

SERBIKA

_______

САВРЕМЕНИ ИДОЛИ

«Радуј се, јер си лукавство идола изобличила!» (Акат. икос 6)

Акатист Пресветој Богородици је врхунац религиозне прозе. Акатист је  вишестрани дијамант, чија свака страна, од 144 колико их има,  «Радуј се», светли. Данас ћу,  уз помоћ Божију, покушати да вам протумачим оно што сте чули: «Радуј се, јер си лукавство идола изобличила!» (Акат.икос 6). Радуј се Пресвета, јер Ти си родила Онога који је изобличио и уништио лукавство идола!  Запитаћемо се прво шта је идол, и да ли данас постоји идолопоклонство?

* * *

Шта је идол? Драги моји, треба да знамо, да је човек од свога постанка упознао и  обожавао истинитог Бога. Како се човек удаљавао од Бога, тако су се и  сва добра изопачила, тако се променила и човекова вера. Човек је изгубио истинитог Бога, а празнину која се при том створила, дошли су да испуне идоли. Тако је настало идолопоклонство.

Идоли нису нешто стварно, створила их је машта из душевне потребе за Богом. Човек је замислио нешто лажно и створио је разне варљиве замене. Узео је, нпр.,  комад мермера и обрадио га, па дао му неки лик. И ми данас, наравно, правимо скулптуре, па  кажемо да је то  један приказ ове или оне особе. Међутим, људи у оно доба су говорили да у тој скулптури постоји неко божанско биће, да је сама скулптура бог. На тај начин су људи пре Христа све обожили: сунце, месец, звезде, језера, реке, дрвеће, животиње, птице…. Све им је било божанство, обожили су све.

Идолопоклонство се распространило на целу планету, па и на учене народе. Ако сте са пажњом послушали другу станку Акатиста, чули сте да се између осталих помињу и (у 6. кондаку и 6. икосу) имена две земље, Египта и Вавилона.

Египћани, који су имали хиљадугодишњу цивилизацију, обожавали су као бога реку Нил, која напаја водом њихову земљу. Обожавали су орлове.  Невероватно! Обожавали су  и мачке, у ископинама су пронађене мале гробнице, молићу лепо, мали  златни кивоти, у којима су се налазили скелети мачака! Обожавали су и животиње (као и данашњи зоофили). Зато вечерас, чујмо: «Засјавши у Египту светлошћу истине, прогнао си таму лажи, јер идоли његови, Спаситељу, попадоше не могући поднети Твоју силу.…». (Акатист. икос 6)

И Вавилонци су били идолопоклоници, са великом цивилизацијом у Месопотамији. Па и они су направили једну шупљу скулптуру од бронзе, пунили би је  са запаљивим материјалима, када би се ватра запалила на раширене руке бронзаног кипа, замислите кога су стављали? Одојчад и малу децу!  Приносили су жртву, док су бубњеви манијакално ударали, деца су постајала угаљ, топили су се као тамјан…

Дакле, идолопоклоници су били: Египћани и Вавилонци.  А тек Римљани? И они су били идолопоклоници, са мноштвом божанстава. Тако и Грци. О, Грци, који су имали штафете филозофије и наука, били су и они утопљени у идолопоклонство. Само ћу вам једно рећи: када је дошао апостол Павле у Атину да проповеда Јеванђеље, затекао је  град «пун идола» –  тако се издражава Писмо,  «А кад их Павле чекаше у Атини, раздражи се дух његов у њему гледајући град пун идола;» (Дела. 17,16). Раздражио се апостолов дух гледајући идоле на сваком ћошку. Као што је неко рекао – када бисмо избројали становнике Атине и идоле, пронашли бисмо више идола.

Идолопоклонство! Такав је био цео свет. Само у једном ћошку света обожавали су истинитог Бога. Народ који је обожавао истинитог Бога је био јудејски. Међутим, и на њих је веома утицало идолопоклонско окружење, чак се дешавало да Јудејци периодично забораве на истинитог Бога, па би тада обожавали идоле, а онда  би их  познати пророци Божији опомињали ватреним језиком.

Свуда је владало идолопоклонство, али је изненада и пало! Да ли га је срушило: филозофија, песништво или риторство? Ништа од свега наведеног. Сократ се једва усудио да посумња у постојање таквих богова и осуђен је на смрт (открован). Како је онда пало идолопоклонство? Пало је када се родио Син од Дјеве и када се чуло да проповеда, да Бог није материја, мермер, дрво, сребро, река, море, звезда, него је «Бог дух». Како је то велика реч! Само и та реч коју је рекао Христос једној грешној жени, вреди више од све људске мудрости. «Бог је дух; и који му се моле, духом и истином треба да се моле» (Јован. 4,24). Тако је пало идолопоклонство, а стигла је вера и обожавање истинитог Бога, Тројичног Бога.

После 300 година покушали су опет да васкрсну идоле. Појавио се један аутократор, Јулијан преступник, који је рекао: «Ја ћу укинути религију Назарећанинову и поново ћу да вратим стару религију – васкрснућу идолопоклонство.» Послао је и у пророчиште у  Делфима, које је било храм Аполона (дакле демона), да упита за извођење те своје замисли. А врач (дакле сам ђаво), је одговорио: – «Χαμαὶ πέσε δαίδαλος αὐλά. Οὐκέτι Φοῖβος ἔχει καλύβην, οὐ μάντιδα δά­φνην, οὐ παγὰν λαλέουσαν. Ἀ­πέσβετο καὶ λάλον ὕδωρ». Грчки је то, али ко то сада да разуме, одредили су  «мноштво небеских духова» што смо чули вечерас у Акатисту, да униште тај историјски народ. Шта значи тај одговор врача из Делфа? То значи да је већ све готово, да је дошао крај,  да се неће чути убудуће глас Аполона како пророкује… чуће се свуда глас Господа нашег Исуса Христа. А Јулијан је  умирући изрекао чувене речи: «Победио си ме, Назарећанине  Христе, победио си ме, нисам могао да  повратим идоле.»

Управо то и наглашавају Поздрави: «Радуј се, јер си лукавство идола изобличила!». Данас појединци покушавају да преведу те речи, али оне су непреводиве. Оне су злато од 24 карата. Сваки покушај да се преведу је узалудан, доводи до измене тога предивног текста.
Да ли данас постоји идолопоклонство? На жалост – постоји! Упитајте мисионаре који проповедају у Африци, Азији и др. Једна милијарда (сваки  четврти становник земље) обожава идоле и бави се врачањем и гатањем.

Међутим, осим њих, где још има идолопоклоника?  Има их међу хришћанима, који долазе у цркву! Они су по имену само хришћани, али у дубини свог срца тајно обожавају идоле. Стомакоугодник има за свог бога желудац и јело. Сластољубац има за божанство доњи абдомен и телесне ужитке.  Славољубив има за бога славу, власт и државу. Да ли желите да наведем неке мање идоле? Многи имају за божанство фудбал, странке, неко лопту, неко пиће, неко вино, неко карте, неко коцкање, неко политичку странку или вођу. Један пример: у Атини неки сиромах, док је излазио из једне кафане, рекао је ружну реч за председника. Одмах су га ухватили и осудили на осам месеци затвора. Али када неко хули на Бога, кажу да је осуђеник  недужан, да није имао лошу намеру…. Тако да су у њиховим очима велики потпредседник и председник неке земље а мали, веома мали за њих је Христос!

* * *

Драги моји, постоји и данас идолопоклонство. Зато вечерас када одете својим домовима, помолите се Пресветој Богомајци овим речима: «Радуј се, јер си лукавство идола изобличила! Пресвета Богородице, уништи у нама сваки идол и помози нам да постанемо истинити хришћани.» Потом отворите Свето писмо, и прочитајте како завршава Прва посланица Јеванђелиста Јована: «Дјечице! чувајте се од незнабоштва. Амин.» (1. Пос. Јов. 5,21). На крају нека се чује из дубине срца сваког верника:  «Доле идоли! Нека нам помогне Господ наш Исус Христос, да не будемо лажни хришћани који обожавају идоле, него да обожавамо Исуса Назарећанина распетог, кога деца Грка, славите и преузносите у све векове. Амин«
† ἐπίσκοπος Αὐγουστῖνος
(Беседа Митрополита Флоринског о. Августина Кантиота у храму Светог Пантелејмона у Флорини, петак 13-3-1987)

ΚΥΡΙΑΚΗ ΤΗΣ ΟΡΘΟΔΟΞΙΑ / Ο ΚΑΡΔΙΟΓΝΩΣΤΗΣ (СРЦЕПОЗНАВАТЕЉ)

author Posted by: Επίσκοπος Αυγουστίνος Καντιώτης on date Φεβ 19th, 2012 | filed Filed under: Cрпски језик, ΒΙΝΤΕΟ (αποσπασμ.), ΕΥΑΓΓΕΛΙΑ ΚΥΡΙΑΚΗΣ

 

ΚΥΡΙΑΚΗ ΤΗΣ ΟΡΘΟΔΟΞΙΑΣ

__

_

ΜΗΤΡΟΠΟΛΙΤΗΣ ΦΛΩΡΙΝΗΣ ΑΥΓΟΥΣΤΙΝΟΣ

Kυριακή Α΄ Nηστειών (της Oρθοδοξίας)

Kαρδιογνώστης

«Λέγει αυτώ Nαθαναήλ· Πόθεν με γινώσκεις;» (Iωάν. 1, 49)

ΣHMEPΑ, αγαπητοί μου χριστιανοί, είναι η Α΄ Kυριακή των Nηστειών ή Kυριακή της Oρθοδοξίας.
Προσέξατε το Eυαγγέλιο; Περιγράφει τη συνάντησι του Xριστού με δύο μαθητάς, το Φίλιππο και το Nαθαναήλ.
Θα μου επιτρέψετε να απασχολήσω την αγάπη σας επάνω σε ένα πρακτικό θέμα. Θέλω να επιστήσω την προσοχή σας στο ερώτημα εκείνο που έθεσε ο Nαθαναήλ, όταν είπε στο Xριστό· «Πόθεν με γινώσκεις;». που με γνωρίζεις;
Στο ερώτημα αυτό, όπως και στην απάντησι που έδωσε ο Kύριος, υπάρχει κρυμμένη ωφελιμωτάτη πνευματική διδασκαλία.
O Nαθαναήλ, αγαπητοί μου, δεν εγνώριζε το Xριστό. Γι’ αυτόν ο Xριστός ήταν αγνωστος. άλλα και για πολλούς σημερινούς ανθρώπους είναι αγνωστος. δεν ομιλώ για τους ειδωλολάτρες, που κατοικούν κάτω στην Αφρική και στη ζούγκλα. Mπορεί να λέγεται κάποιος χριστιανός, και όμως και γι’ αυτόν ο Xριστός να είναι άγνωστος. Γι’ αυτό ορθώς κάποιος είπε, ότι σήμερα ο Xριστός περιπατεί στη γη ως ο μεγάλος άγνωστος.
Tι δυστυχία να μη γνωρίζει κανείς το Xριστό! δεν υπάρχει μεγαλύτερη συμφορά. Όπως δεν υπάρχει και πιό μεγάλη ευτυχία στον κόσμο από το να γνωρίζει κανείς το Xριστό, να πιστεύη α κράδαντα σ’ αυτόν και να καλή και αλλους ακόμη κοντά του.
O Nαθαναήλ ήταν φίλος με το Φίλιππο, ο οποίος είχε γνωρίσει το Xριστό. Από την ώρα που ο Φίλιππος πίστεψε στο Xριστό, έπλεε σε ωκεανό χαράς και αγαλλιάσεως. Θεώρησε λοιπόν καθήκον του ο Φίλιππος να καλέσει και το Nαθαναήλ και να τον συστήσει στο Xριστό. Kαι όταν, μετα από κάποιους δισταγμούς, ο Nαθαναήλ ήλθε να δει για πρώτη φορα το Xριστό και να τον γνωρίσει, προτού ακόμη πλησιάσει , του λέει ο Xριστός μπροστα σε όλους· «Iδε αληθώς Iσραηλίτης, ενώ δόλος ουκ έστι». Nα ένας άνθρωπος που μέσα στηνκαρδιά του δεν υπάρχει υποκρισία.
O Nαθαναήλ απόρρησε, πώς τον γνωρίζει. Kαι κάνει αμέσως το ερώτημα· Kύριε, που με ξέρεις; Πως δίνεις τέτοιο πιστοποιητικό, ότι εγώ είμαι ένας ανυπόκριτος, ένας ειλικρινής ανθρωπος;
Kαί τότε ο Kύριος έσυρε το μυστικό πέπλο της ζωής του Nαθαναήλ ―διότι καθένας από μας έχει το μυστικό πέπλο της ζωής του― και αποκαλύπτει μια λεπτομέρεια, που μόνο αυτός εγνώριζε· σε είδα «υπό την συκήν», του λέει. Σε είδα κάτω από τη συκιά. Αυτό το εγνώριζε μόνο ο ίδιος ο Nαθαναήλ. Yπήρχε συνήθεια στους ευσεβείς Iουδαίους να αποσύρωνται κάτω από τα φυλλώματα, κ’ εκεί να περισυλλέγωνται στον εαυτό τους, να συγκεντρώνουν τις σκέψεις τους, να προσεύχωνται και να διαβάζουν το νόμο του Θεού.
Σb είδα, λέει, κάτω από τη συκιά. σε είδα γονατισμένο και δακρυσμένο, την ώρα της κατανύξεώς σου.
O Nαθαναήλ έμεινε κατάπληκτος. Πως είναι δυνατόν να γνωρίζει τη λεπτομέρια αυτή; Kαι τότε λέει· «Pαββί, συ ει ο υιός του Θεού , συ ει ο βασιλεύς του Iσραήλ».
Kαί ο Kύριος του απαντά· Πιστεύεις, επειδή  απλώς σου είπα μία λεπτομέρεια της ζωής σου, σου φανέρωσα ένα μυστικό του βίου σου; «Mείζων τούτων όψει». θα δεις ακόμα μεγαλύτερα. θα δεις τον ουρανό ν’ ανοίγει, και τους αγγέλους του Θεού να ανέρχωνται και να κατέρχωνται επί τον Yιόν του ανθρώπου.

* * *

Αυτό με λίγα λόγια είναι το περιεχόμενο του ιερού Eυαγγελίου. απ’ εδώ μπορούμε να πάρουμε μεγάλα διδάγματα.
Όπως ο Xριστός εγνώριζε τη ζωή τη μυστική και απόκρυφη του Nαθαναήλ, κατα παρόμοιο τρόπο γνωρίζει και τη ζωή μου και τη ζωή σας, τη ζωή όλου του κόσμου. Όλα ενώπιον του Kυρίου μας είναι γυμνά και τετραχηλισμένα.
Eίναι θεμελιώδης αλήθεια της πίστεως μας, ότι ο Kύριος δεν είναι ένας απλός άνθρωπος, ένα κοινό πρόσωπο της ιστορίας, αλλά είναι Θεός. Kαι ως Θεός είναι παντογνώστης.
Λένε μερικοί· Mα πως μπορεί να είναι παντογνώστης;
K’ εμείς απαντούμε. Eαν ο άνθρωπος κατώρθωσε να μαθαίνει γλώσσες και τέχνες, και βρήκε τρόπο να πληροφορήται τι συμβαίνει στο άλλο άκρο του κόσμου ή μέσα στο ξένο σπίτι, και ν’ αποκαλύπτει τα μυστικά του άλλου, και να καταγράφει την ιδιωτική ζωή των ανθρώπων, γιατί τάχατες ο Θεός, ο οποίος είναι υπεράνω όλων, να μην έχει την ικανότητα αυτή, να είναι παντογνώστης;
K’ εδώ είναι το σπουδαίο. δεν γνωρίζει ο Θεός απλώς τα εξωτερικά, αυτα που φαίνονται. O Θεός εισχωρεί και διαβάζει τα βάθη της καρδιάς. Bλέπει τις σκέψεις μας, τα αισθήματά μας, τους πόθους μας, όλο τον εσωτερικό μας κόσμο. Eίναι ο καρδιογνώστης.
H αλήθεια αυτή, αγαπητοί μου, ότι ο Θεός είναι καρδιογνώστης, βεβαιώνεται από όλη την αγία Γραφή. Δεν έχω καιρό να αναπτύξω περισσότερο το θέμα αυτe. Θ’ αναφέρω μόνο ένα ρητό των Ψαλμών που λέει, ότι Σύ, Kύριε, είσαι «ο ετάζων καρδίας και νεφρούς», αυτός που ε ετάζει και γνωρίζει τι κρύβει ο άνθρωπος στα μύχια της καρδιάς του.
Παντογνώστης λοιπόν και καρδιογνώστης ο Θεός. Ακριβώς αυτη η αλήθεια είναι μεγάλη δύναμις, ακαταμάχητο πνευματικό όπλο. O άνθρωπος που πιστεύει, ότι ο Θεός είναι παντογνώστης και καρδιογνώστης ― και το κάνει αυτό βίωμά του―, αυτός ο άνθρωπος έχει μεγάλη ενίσχυσι.
Πάρε παράδειγμα από τον εαυτό σου. Όταν σκέπτεσαι το καλό, τι χαρα και τι αγαλλίασι δοκιμάζεις καθώς αναλογίζεσαι, ότι ο Θεός γνωρίζει τις διαθέσεις σου και εγκρίνει αυτα που έχεις στο νου σου! Mεγάλη δύναμι παίρνεις όταν αισθάνεσαι επάνω σου το μάτι του Θεού .
Kαί αντιθέτως. Σκέπτεσαι να κάνεις το κακό; Mόλις αναλογισθείς, ότι ο Θεός γνωρίζει τη σκέψι σου, σταματάς. Kαταλαβαίνεις, ότι δεν μπορείς να τον ξεγελάσεις. H ιδέα, ότι ο Θεός είναι καρδιογνώστης, είναι χαλινάρι. Όπως ακριβώς το αλογο το συγκρατει κανείς με το χαλινάρι για να μην πέσει στο γκρεμό, κατα παρόμοιο τρόπο και η ιδέα ότι ο Θεός είναι καρδιογνώστης είναι σωτήριο χαλινάρι του ανθρωπίνου κτήνους. Σκέπτεσαι και είσαι έτοιμος να κάνεις το κακό; Mια φωνή μυστική ακούγεται μέσα σου· Άλτ! Kαι σταματάς, γιατί ξέρεις ότι σε βλέπει ο Θεός.
Kύριε, «πόθεν με γινώσκεις;». Eμείς το λέμε; Mας γνωρίζει ο Kύριος. Mας γνωρίζει από την κούνια. Mας γνωρίζει από την παιδική μας ηλικία. Mας γνωρίζει περισσότερο κι από τη μάνα μας, που βάζει το αφτί της στην καρδιά του παιδιού της κι ακούει και το τίκ-τακ της καρδίας του. Kαι όμως ούτε η μάνα γνωρίζει όλα τα μυστικα του παιδιού της. Παραπάνω από τη μάνα, παραπάνω κι από την γυναίκα, παραπάνω κι από τον ιατρό, τον αστυνόμο και τα ραντάρ, παραπάνω απ’ όλα, ο Θεός βλέπει τον κόσμο ολόληρο. Ω Θεέ μου, τι τρομακτική α λήθεια είναι αυ τη για τους ασεβείς, και τι μεγάλη γαλήνη και ευλογία για τους ευσεβείς!

* * *

Θα τελειώσω με ένα απλό δίδαγμα, που θέλω να το καταλάβουν όλοι, και το μικρό παιδί και η γριά με τ’ άσπρα μαλλιά και ο επιστήμονας. Θέλω να το εντυπώσω στηνκαρδιά σας.
Nαί, αδελφοί μου! Yπάρχει, ναί υπάρχει, ένα μάτι που τα βλέπει όλα, υπάρχει ένα αυτί που τ’ ακούει όλα, υπάρχει ένα χέρι που τα γράφει όλα. Eίναι η παγγνωσία του Θεού.
Aς φοβηθούμε, λοιπόν, και ας λατρεύσουμε το Θεό. Aς πέσουμε να τον προσκυνήσουμε. Aς γίνουμε παιδιά του αγαπημένα. Kαι τότε, αν το πιστεύεις αυτό, ότι ο Θεός είναι καρδιογνώστης, θαύματα θα δεις  στη ζωή σου, στο σπίτι σου, στην κοινωνία σου. Πιστεύεις, ότι ο Θεός είναι καρδιογνώστης; Tότε οι ουρανοί θ’ ανοίξουν, η καρδιά σου θα γίνει παράδεισος, και μαζί με τους αγγέλους και αρχαγγέλους θα υμνείς τον Θεόν εις τους αιώνας.

+Επίσκοπος Αυγουστίνος

________

ΣΕΡΒΙΚΑ

_____

Прва недеља поста (Недеља Православља)

СРЦЕПОЗНАВАТЕЉ

«Рече му Натанаило: Како ме познајеш?» (Јован. 1, 48)
Данас је,  драги моји хришћани,  прва недеља поста или Недеља Православља. Да ли сте послушали пажљиво Јеванђеље? Описује сусрет Христа са два ученика, са Филипом и Натанаилом. Сада ћемо да говоримо о  једној практичној теми. Желим вашу пажњу усмерити на питање које је Натанаило поставио, када је упитао Христа: «Како ме познајеш?» У том питању, као и у одговору који је дао Господ, постоји скривена  духовна поука.
Натанаило, драги моји, није познавао Христа. За њега је Христос био непознат, али и многим данашњим људима је Христос непознат. Овде не мислим на идолопоклонике, који живе доле у Африци и по разним џунглама. Може се неко звати хришћанин, али да му је Христос непознат. Зато је неко исправно и рекао, да данас Христос хода по земљи као велики незнанац.
Каква несрећа да неко не позна Христа! Не постоји већа несрећа од те. Као што не постоји већа срећа на свету да неко познаје Христа, да верује неклонуло у Њега и да позива и друге к Њему.
Натанаило је био пријатељ са Филипом, који је упознао Христа. Од часа када је Филип упознао Христа, запливао је у океану радости и усхићења. Филип је сматрао својом дужношћу да позове и представи Натанаила  Христу. Када је након нешто оклевања и премишљања Натанаил дошао  први пут да види и упозна Христа, пре него што се приближио, рече му Христос пред свима:  «Ево правог Израиљца у којем нема лукавства». Натанаило се зачудио како га познаје. И одмах поставља питање: «Господе, како ме знаш? По чему судиш, да сам ја нелицемеран и  искрен човек?» Тада је Господ уклонио тајни вео са Натанаиловог живота – јер свако од нас има тајни вео на свом животу – и открива једну појединост, коју само он зна: «Видео сам те  ‘под смоквом'», рече му. Видео сам те под смоквом. То је знао само Натанаило. Постојао је обичај код побожних Јудеја да се повлаче испод крошњи дрвећа и тамо се усмеравају на себе, да би сабрали своје мисли, помолили се и читали закон Божији.
«Видео сам те испод смокве, видео сам те како клечиш скрушено у време своје молитве.» Натанаило је остао изненађен. Како је могуће да неко зна ту појединост? И тада рече: «Рави, Ти си Син Божији, Ти си Цар Израиљев». Господ му одговара: «Верујеш јер сам ти рекао само једну појединост из твога живота и открио  ти само једну тајну из твога живота? Видећеш више од овога. Видећеш нешто још веће, видећеш небо да се отвара, и анђеле Божије да се пењу и силазе к Сину човечијем.»

* * *

Ово је укратко препричан садржај светог Јеванђеља, из чега можемо да узмемо велике поуке. Као што је Христос знао о тајном и скривеном животу Натанаила, на исти начин зна и мој живот, и ваш, и живот целог света. Све пред нашим Господом је обнажено и откривено. То је основна истина наше вере – да Господ није један обичан човек, једно јавно или историјско лице , већ Бог. Као Бог је Свезнатељ. Кажу неки – ма како може да буде Свезнатељ? А ми одговарамо: aко човек може да научи језике и разне технике, и ако је успео да сазна шта се догађа на другој страни света или у туђој кући, и да открива тајне других, и да описује приватни живот људи, зашто онда Бог, који је изнад свих, да нема ту способност, да је Свезнатељ? Ово што ћу рећи је најважније: Бог не види само споља, оно што се види. Бог улази и чита дубину нашег срца, види наше мисли, наша осећања, наше жеље и сву нашу унутрашњост. Бог је Срцепознаватељ. Ову истину, драги моји – да је Бог Срцепознаватељ, нам потврђује цело Свето писмо. Немам сада времена да се више задржим на овој теми. Навешћу само један цитат из Псалма који каже: «Ти си Господе који испитујеш срца и бубреге»,  Онај који испитује и познаје људе и најскривеније тајне њихових срца. Бог је дакле Свезнатељ и Срцепознаватељ. Управо та истина има велику снагу, она је непобедиво духовно оруђе. Човек који верује да је Бог Свезнатељ и Срцепознаватељ, и то примењује у свом животу – тај човек има велику потпору. Узми за пример себе, када размишљаш добро, какву радост и усхићење осећаш када мислиш да Бог познаје твоје расположење и одобрава оно што ти је на уму! Велику снагу добијаш када осећаш изнад себе око Божије. И супротно, када мислиш о нечем лошем? Чим помислиш, да Бог зна твоју помисао, престајеш мислити. Схваташ да Бога не можеш обманути. Помисао да је Бог Срцепознаватељ је узда. Као коња што неко повлачи са уздом да не падне у провалију, на исти начин и помисао да је Бог Срцепознаватељ је спасоносна кочница за звер у човеку. Мислиш и спреман си да учиниш зло, али један тајни глас у теби ти каже стоп и стајеш, јер знаш да те види Бог.
Господе, «како ме познајеш?». Да ли ми то говоримо? Господ нас познаје. Познаје нас од колевке. Познаје нас од нашег детињства. Познаје нас боље него наша мајка, која прислања своје ухо на срце дететово и чује откуцаје дететовог срца. Међутим чак ни мајка не зна све тајне свога детета. Изнад мајке, изнад жене, изнад лекара, полицајца и радара, изнад свега, Бог види цео свет. О, Боже мој, како је то страшна истина  за непобожне, а какав велики мир и благослов за побожне!

* * *

Ову ћу беседу  завршити са једном поуком, коју желим да сви разумеју, од малог детета и баке са седом косом, па све до научника. Желим ову поуку да утиснем у ваше срце. Да, браћо моја! Постоји, да постоји, једно око које све види, постоји једно ухо које чује све и постоји једна рука која све записује. То је Божије Свезнање. Побојмо се, дакле и обожавајмо Бога. Паднимо и поклонимо Mу се. Постанимо Његова вољена деца, а тада, ако у то верујеш, да је Бог Срцепознаватељ, видећеш чуда у своме животу, у својој кући и друштву. Верујеш ли да је Бог Срцепознаватељ? Тада ће се отворити небеса, твоје срце ће постати рај, и заједно са анђелима и арханђелима хвалићеш Бога у векове.
+Επίσκοπος Αυγουστίνος

Η ΑΠΟΣΤΑΣΙΑ ΤΩΝ ΚΑΙΡΩΝ – ЗНАМЕЊА ВРЕМЕНА

author Posted by: Επίσκοπος Αυγουστίνος Καντιώτης on date Φεβ 19th, 2012 | filed Filed under: Cрпски језик, ΟΜΙΛΙΕΣ (απομαγν.)

Η ΑΠΟΣΤΑΣΙΑ ΤΩΝ ΚΑΙΡΩΝ

«Kαι ερημώσει πάσαν την γην ανομία»
(Σ. Σολ. 5,23)

OMOIAZOMEN, αγαπητοί μου, με έναν άνθρωπο που πιάνει στα χέρια του ένα όμορφο βιβλίο, κ’ επειδή δεν ξέρει γράμματα, το ξεφυλλίζει το ξεφυλλίζει, αλλά δεν γνωρίζει τι λέει μέσα.
Eίδα κάποτε σ’ ένα βουνό έναν άνθρωπο, που είχε στα χέρια του ένα βιβλίο και το κοιτούσε.
―Mπαρμπα-Γιώργο, του λέω, τι λέει το βιβλίο;
―Που να ξέρω, παιδάκι μου; μου απαντά· κάτι βλέπω μέσα, αλλά δεν καταλαβαίνω τίποτα.
Aκριβώς το ίδιο συμβαίνει και μ’ εμάς. H Eκκλησία μας, οι ακολουθίες, ο όρθρος, ο εσπερινός, η θεία λειτουργία, είναι ένα βιβλίο, το ωραιότερο βιβλίο που υπάρχει στον κόσμο.  Aλλά πάμε στην εκκλησία και δεν καταλαβαίνουμε τίποτα από αυτά που ακούμε. Tι συμβαίνει; Ποιά να είναι η αιτία; Mήπως είναι η γλώσσα; E, κατά τι, συντελεί και η γλώσσα. Δεν είναι όμως η γλώσσα. Γνώρισα στη ζωή μου τσοπαναραίους και γεωργούς και αγραμμάτους ανθρώπους, που ξέρανε απ’ έξω τον εξάψαλμο· γνώρισα και δικηγόρους και γιατρούς και μεγάλους επιστήμονας και καθηγητάς πανεπιστημίου, που ούτε το «Πάτερ ημών» δεν γνωρίζανε.
Aρα λοιπόν δεν είναι τόσο η δυσκολία της γλώσσης· είναι η έλλειψις αγάπης στο Θεό. Δεν έχομε αισθανθεί το μεγαλείον αυτό της ποιήσεως, το μεγαλείον των ακολουθιών μας· και οι σκέψεις μας και τα αισθήματά μας είναι ξένα προς τα μεγαλεία της αγίας Γραφής και των ιερών ακολουθιών.
Γι’ αυτό απόψε θα θελήσω κ’ εγώ, από τα χίλια χρυσά λόγια τα οποία ακούσατε εις τα αναγνώσματα του εσπερινού, συντόμως να δούμε ένα χρυσούν λόγον, ανεκτίμητον λόγον, που είπε ένας από τους μεγαλυτέρους σοφούς ―όχι απλώς σοφούς, αλλά θεοπνεύστους― συγγραφείς της αγίας Γραφής, ο περίφημος Σολομών.
O Σολομών λέγει μια προφητεία, η οποία πραγματοποιείται επι των ημερών μας. Λέγει κάτι που γίνεται σήμερα. Tι λέει;
«Oλη η γη θα ερημώσει» και δεν θα υπάρχει άνθρωπος στον κόσμο (βλ. Σ. Σολ. 5,23).
Kαι ποιά η αιτία της ερημώσεως;
Aπαντά ο προφήτης· Eκείνο που θα ερημώσει ολόκληρον την γην είναι η ανομία.

(ΝΕΟ ΒΙΒΛΙΟ ΜΗΤΡΟΠΟΛΙΤΟΥ ΦΛΩΡΙΝΗΣ π. ΑΥΓΟΥΣΤΙΝΟΥ ΚΑΝΤΙΩΤΟΥ “ΤΙ ΘΑ ΜΑΣ ΣΩΣΗ” σελ. 12)

_________

ΣΕΡΒΙΚΑ

__________

ЗНАМЕЊА ВРЕМЕНА

«Безакоње ће опустошити сву земљу» (Прем. Сол. 5,23)
Драги моји, ми наликујемо  човеку који држи у својим рукама једну лепу књигу,  а не зна слова, само је листа и листа, али не зна шта је написано  у тој књизи. Давно сам срео на једном брду човека, који је у својим рукама држао и листао једну књигу.
― Чика Јорго(Георгије), упитам га: шта пише у књизи?
― Откуд ја знам, дете моје; одговара ми, видим да нешто пише али не разумем ништа.
Заправо тако се исто дешава и нама. Све свете службе наше  Цркве: јутрење, вечерње и Света Литургија су као најлепша књига на свету. Сви ми идемо  у цркву али не разумемо шта тамо чујемо. Шта се то дешава са нама? Шта је узрок? Да није можда језик? Јесте,(црквенословенски) језик много придоноси неразумевању црквених служби. Није само до језика. Упознао сам у мом животу много чобана, земљорадника и неписмених  људи, који су знали напамет Шестопсалмије и Библију, а многи адвокати, лекари, велики професори и ректори факултета, које сам упознао, нису знали «Оче наш».
Наш језик није толико тежак, него ми имамо мањак љубави према Богу. Ми не осећамо ту поетску духовну величанственост и лепоту наших светих служби, а нашим мислима и осећањима су стране и лепоте Светог писма и светих служби.
 Од хиљаду златних речи које сте вечерас чули из читања вечерње службе, поновићу једну златну и непроцењиву реч, коју је рекао један од највећих мудраца –  који није био само мудар, већ и богонадахнут – писац Светог писма, чувени Соломон. Соломон говори о једном предсказању, које се обистињује у нашим данима. Шта нам говори Соломон? «Сву земљу ће опустошити» , и неће остати човека на земљи (ви. Прем. Сол. 5,23).
Који је разлог опустошења? Одговара нам пророк: Оно што ће опустошити сву земљу је безакоње.
(Нова књига Митрополита Флоринског о. Августина Кантиота „Шта ће нас спасити“ стр. 12)

Η ΑΛΗΘΙΝΗ ΝΗΣΤΕΙΑ

author Posted by: Επίσκοπος Αυγουστίνος Καντιώτης on date Φεβ 19th, 2012 | filed Filed under: Cрпски језик, ΕΥΑΓΓΕΛΙΑ ΚΥΡΙΑΚΗΣ

Κυριακὴ τῆς Τυροφάγου (Ματθ. 6,14-21)

Η ΑΛΗΘΙΝΗ ΝΗΣΤΕΙΑ

Εἶπεν ὁ Κύριος· «Ὅταν δὲ νηστεύητε…» (Ματθ. 6,16)

ΣΗΜΕΡΑ, ἀγαπητοί μου, εἶνε ἡ τελευταία ἡμέρα καταλύσεως. Αὔριο εἶνε ἡ ἀρχὴ μι­ᾶς νέας περιόδου τῆς Ἐκκλησίας μας, περι­ό­δου ἱερῶν ἀγώνων, πνευματικῆς περισυλλο­γῆς καὶ καλλιεργείας. Ἀρχίζει ἡ ἁγία καὶ Μεγάλη Τεσσαρακοστή. Ἂν εἶχα ἕνα πίνα­κα, θὰ ἔ­­γραφα· Μεγάλη Τεσσαρακοστὴ ἴσον – τί; Πολ­λὰ ὡραῖα πράγματα καὶ πρῶτ’ ἀπ’ ὅλα νηστεία.
Νηστεία; Μόλις ἀκούσουν τὴ λέξι νηστεία, μερικοὶ ποὺ κάνουν τὸ μοντέρνο, κοροϊδεύ­ουν. Στὸν αἰῶνα αὐτόν, λένε, ἔρχεστε καὶ μι­λᾶτε γιὰ νηστεία;… Προσπαθοῦν νὰ πείσουν ὅλους, ὅτι ἡ νηστεία εἶνε διάταξις τῶν παπάδων· τὴν ἔκαναν, λένε, οἱ παπᾶδες, γιὰ νὰ τρομοκρατοῦν καὶ νὰ ἐκμεταλλεύωνται τὸ λαό. Τί ἔχουμε νὰ τοὺς ἀ­παντήσουμε;

* * *

Ἡ νηστεία δὲν εἶνε διαταγὴ τῶν παπάδων καὶ δεσποτάδων, δὲν εἶνε διαταγὴ ἀνθρώ­πων· εἶνε ἐντολὴ τοῦ Θεοῦ. Εἶνε ἡ πρώτη ἐντολὴ ποὺ ἐδόθη στὸν ἄνθρωπο. Ἂν ἀνοίξετε τὴν ἁ­γία Γραφή, θὰ δῆτε στὴν ἀρχὴ τῆς Γενέσεως, ὅτι ὁ Θεὸς τοποθέτησε τὸν πρῶτο ἄν­θρω­πο σ᾿ ἕνα ἐκλεκτὸ περιβάλλον, μέσα στὸν παρά­δεισο, καὶ ἡ πρώτη ἐντολὴ ποὺ τοῦ ἔδωσε ποιά ἦταν· Εἶστε ἐλεύθεροι νὰ κόβετε καρποὺς ἀπ᾿ ὅλα τὰ δέντρα, τὰ μυριάδες δέντρα· σὲ ἕνα ὅμως δέντρο δὲν ἔχετε τὸ δικαίωμα νὰ πλησιάσετε· γιατὶ ἂν φᾶτε ἀπὸ τὸ δέντρο αὐτό, «θανάτῳ ἀποθανεῖσθε» (Γέν. 2,17). Αὐτὴ εἶνε ἡ ἐντολή. Ἦταν δύσκολη; Εὔκολη, πολὺ εὔκολη ἦταν· αὐτὸ μποροῦσε νὰ τὸ κάνῃ ὁ Ἀδάμ. Ἐν τούτοις δὲν ἄκουσε τὸ Θεό, παρέ­βη τὴν ἐντολή του, καὶ ὡς συνέπεια ἦρθε ἡ γνωστὴ συμφορὰ στὴν ἀνθρωπότητα.
Πρὸς διόρθωσιν αὐτοῦ τοῦ κακοῦ ἄρχισαν ἔπειτα νὰ τηροῦν τὴν ἐντολὴ καὶ νὰ νηστεύουν ὅσοι ἦταν στὸ λαὸ τοῦ Θεοῦ. Νήστεψε ὁ θεόπτης Μωυσῆς ποὺ ἀξιώ­θη­κε νὰ λάβῃ τὶς δέ­κα ἐντολὲς στὸ Σινά, νή­στεψε ὁ Δαυῒδ ὁ προ­φήτης καὶ βασιλεύς, νήστεψε ὁ Δανιὴλ καὶ οἱ Τρεῖς Παῖδες ἐν κα­μίνῳ, νήστεψε ὁ Ἠ­λίας, νήστεψε ὁ ᾿Ιωάν­νης ὁ Πρόδρομος ποὺ ζοῦσε μὲ ἄγριο μέλι καὶ ἀκρίδες, νήστεψαν ὅλοι.
Ἡ νηστεία συναντᾶται καὶ ἐκτὸς τοῦ περιουσίου λαοῦ τοῦ Θεοῦ. Δὲ νήστευαν μό­νο οἱ ᾿Ιουδαῖοι. Νήστευαν κι ἄλλα ἔθνη· καὶ Ἀσ­σύ­ριοι, καὶ Βαβυλώνιοι κ.ἄ.. Μποροῦμε νὰ ποῦ­με ὅτι ἡ νηστεία εἶ­νε ἕνας παγκόσμιος θεσμός.
Περισσότερο ἀπ’ ὅλους ὅμως νήστεψε­ ­­– ποιός; Ὁ Κύριος ἡμῶν ᾿Ιησοῦς Χριστός. Σα­ράντα μέρες στὴν ἔρημο οὔτε ἔφαγε οὔτε ἤ­πιε. Καὶ πρὸς τιμὴν τοῦ Κυρίου καὶ μίμησιν τῆς νηστείας του ἡ ἁγία μας Ἐκκλησία ὥρισε τὴ νηστεία αὐτὴ τῆς Μεγάλης Τεσσαρακοστῆς.
Πέρα τώρα ἀπὸ τὴν ἁγία Γραφὴ ἡ νηστεία συνιστᾶται καὶ ἀπὸ τοὺς γιατρούς, ἀπὸ τὴν ἰ­ατρικὴ ἐπιστήμη. Ἐπιστήμονες διεθνοῦς κύ­ρους σὲ ἰατρικὰ συνέδρια διεκήρυξαν, ὅτι τὴν ὑ­γεία βλάπτει ἡ πολυφαγία καὶ μά­λιστα ἡ κρεοφαγία. Κρεοφάγοι ἔγιναν τώρα οἱ ἄν­θρω­­ποι. Τόν­νοι κρέατος καταναλίσκονται. Ὑ­πάρχει ὑ­ποψία, ὅτι καὶ ὁ καρκίνος ἔχει σχέσι μὲ τὴν κρεοφα­γία. Κι ἄλλες ἀσθένειες αἰ­τία ἔ­χουν τὴν πολυ­φαγία. Ὅπως εἶπαν, ὁ λαίμαργος καὶ κοιλιόδουλος «σκάβει τὸ λάκκο του μὲ τὸ πιρούνι καὶ τὸ κουτάλι του».
Τόσο σχετίζεται μὲ τὴν ἐπιβίωσι τοῦ ὀργανι­σμοῦ ἡ νηστεία, ὥστε κάποτε νηστεύουν καὶ ζῷα ἀ­κόμα. Ἂν ἐπισκεφθῆτε ἕνα ζωολογι­κὸ κῆπο τὸ χειμῶνα, μπορεῖ νὰ δῆτε λ.χ. τὴν ἀρ­κούδα νὰ μὴν τρώῃ· πέφτει σὲ χειμερία νάρκη γιὰ τρεῖς – τέσσερις μῆνες. Φαίνεται, ὅτι ἡ νηστεία εἶνε ὠφέλιμη, καθαρίζει τὸ πεπτικὸ σύστημα, ἀναπαύει κι ἀνανεώνει τὸν ὀργανισμὸ τοῦ ζῴου, γιὰ νὰ ξυπνήσῃ πάλι τὴν ἄνοιξι μὲ τὰ κελαηδήματα τῶν ἀηδόνων.
Ἡ νηστεία λοιπὸν συνιστᾶται ἀπὸ τὴν ἁγία Γραφή, ἀπὸ τὸν Κύριον ἡμῶν ᾿Ιησοῦν Χριστόν, ἀπὸ τὴ φύσι καὶ τὴν ἐπιστήμη. Ἡ νηστεία τέλος εἶνε καὶ ἕνα μέσο οἰκονομίας. Ζοῦμε σὲ δύσκολες ἐποχές· ὅλοι φωνάζουν οἰκονομία οἰκονομία. Στὰ παλιὰ τὰ εὐλογημένα χρόνια, στὸ χωριό μου ἀλλὰ καὶ στὴ Μακεδονία, κρέ­ας ἔτρωγαν τρεῖς φορὲς τὸ χρόνο· ἦταν νηστευταί. Τώρα γίναμε κρεοφάγοι· τόσο πολύ, ποὺ οὔτε Τετάρτη οὔτε Παρασκευὴ οὔ­τε Μεγά­λη Παρασκευὴ σταματοῦμε. Γέμισε ὁ τόπος ψησταριές. Ὅπως λέω, καὶ τὰ χορτάρια νὰ γί­νουν μοσχάρια, δὲ φτά­νουν νὰ μᾶς θρέψουν. Γι’ αὐτὸ εἰσάγουμε συνεχῶς κρέατα, τὸ συν­άλ­λαγμα φεύγει ἔξω καὶ πλουτίζουμε ἄλλους.
Καὶ τὸ κράτος μας λέει ψέματα. Φωνάζουν «λιτότης» καὶ «οἰκονομία» καὶ ἐπιβάλλουν φο­ρολογίες βαρειές. Ἀλλά, γιὰ νὰ εἴ­μεθα συνεπεῖς, πρέπει πρῶτα νὰ περικοποῦν ὅλα τὰ περιττὰ ἔ­ξοδα, τὰ ἑκατομμύρια τῶν ἑκατομμυρί­ων ποὺ πετοῦν οἱ διάφοροι δῆμοι (τῶν Πατρέ­ων, τῶν Ἀθηναίων κ.ἄ.) γιὰ τὸν καρνάβαλο…
Αὐτὰ εἶχα νὰ πῶ σὲ ὅσους ζητοῦν νὰ σβή­σουν μὲ τὴ γομμολάστιχα τοῦ διαβόλου ἀπὸ τὸ λεξικὸ τῆς ἀνθρωπότητος τὴ λέξι νηστεία.

* * *

Ἡ νηστεία εἶνε θεσμὸς ἱερός, ἔχει βαθειὲς ῥί­ζες, εἶνε ἀναγκαία ἀπὸ κάθε πλευρά. Ἀλλὰ ποιά νηστεία; Νὰ κάνουμε διάκρισι. Ὅταν ἡ Ἐκκλησία λέῃ νηστεία, δὲν ἐννοεῖ ν’ ἀπέχῃ μό­νο τὸ λαρύγγι, τὸ στομάχι καὶ ἡ κοιλιὰ ἀπὸ τὰ λεγόμενα τερψιλαρύγγια φαγητά. Δὲν ἀρκεῖ αὐτό. Τί ἄλλο χρειάζεται; Τὴ Μεγάλη Τεσσαρακοστὴ νὰ νηστέψῃ ὅλος ὁ ἄνθρωπος.
Νὰ νηστέψῃ ἀπὸ ἁμαρτήματα σαρ­κικῶν ἀ­πολαύσεων. Τὰ παλιὰ τὰ χρόνια —μὴ παρεξη­γηθῶ ποὺ τὸ λέω—, ἔμπαινε νηστεία; τὰ ἀν­τρό­γυνα δὲν πλησίαζαν ὁ ἕνας τὸν ἄλλο. Ἅ­για ἀντρόγυνα. Τώρα σμί­γουν καὶ τὴ Μεγάλη Παρασκευή, τίποτα δὲ σέβονται. Ἀλκοολικοί, κοιμοῦνται μεθυσμέ­νοι μὲ τὶς γυναῖκες τους κ’ ἔπειτα γεννοῦν ἀνάπηρα παιδιά. Τότε νή­στευ­αν ὄχι μόνο ἀπὸ φαγη­τὸ ἀλλὰ καὶ ἀπὸ κά­θε σαρκικὴ ἐπαφή, καὶ ζοῦ­σαν καὶ γεννοῦ­σαν γερὰ παιδιά. Τὸ νὰ ἀπέχῃ ἡ γυναίκα ἀπὸ τὸν ἄντρα ἕνα διάστημα δημιουργεῖ πιὸ εὔ­ρω­στη νέα γενεά. Τώρα γίνονται πράγματα κτηνώδη. Περάσαμε καὶ τὰ ζῷα· αὐ­τὰ εἶνε πιὸ πειθαρχημένα, ἔχουν ὡρισμένη περίοδο ποὺ πλη­σι­άζει τὸ ἀρσενικὸ τὸ θηλυκὸ καὶ μετὰ ἠ­ρε­μοῦν. Νήστεψε λοιπόν, ἐσὺ ἀντρόγυνο, τὶς ἅγιες αὐτὲς ἡμέρες, περί­μενε τὸ Πάσχα, νὰ κοινω­νήσῃς τὰ ἄχραντα μυστήρια, καὶ μετὰ ἐπανέρχεσθε στὰ συζυγικά.
⃝ Νὰ νηστέψουν τὰ πόδια. Νὰ μὴν πηγαίνουν σὲ κέντρα ἁμαρτίας, πορνείας καὶ μοιχείας· νὰ πηγαίνουν στὸ ναὸ τοῦ Θεοῦ, στὸν οἶκο τοῦ Κυρίου, καὶ νὰ λέμε «Ὡς ἀγαπητὰ τὰ σκη­νώ­ματά σου, Κύριε τῶν δυνάμεων…» (Ψαλμ. 83,1).
Νὰ νηστέψουν τὰ χέρια ἀπὸ κλο­πές, ἁρ­παγές, ψευδορκίες καὶ κάθε εἴδους ἀτιμία.
Νὰ νηστέψουν τὰ μάτια ἀπ’ τὰ αἰσχρὰ θεάματα. Πόσο δύσκολη ἡ νηστεία αὐτή! Ἂν δὲν τρῶς κρέας, ἀλλὰ «τρῶς» γυμνὲς σάρκες, δὲ νηστεύεις. Σαράν­τα μέρες κλεῖσε τὴν τηλεό­ρασι. Ἂν πρόκειται νὰ εἶσαι ὧρες κάθε βράδυ στὴν ὀθόνη, προτι­μότερο νὰ μὴν εἶχες μάτια. Αὐτὸ εἶνε ὀφθαλ­μοπορνεία – ὀφθαλμομοιχεία.
Νὰ νηστέψουν τὰ αὐτιὰ ἀπὸ αἰ­σχρὰ λόγια καὶ τραγούδια. Δὲ μᾶς τά ᾿δωσε ὁ Θεὸς γι’ αὐ­τό· μᾶς τά ᾽δωσε γιὰ ν’ ἀκοῦμε τὰ λόγια του.
Νὰ νηστέψῃ ἀκόμη – ποιός; Ἡ γλῶσσα ἀπὸ τὸ ψέμα, τὴ διαβολή, τὴ συκοφαντία, καὶ πρὸ παντὸς ἀπὸ τὴ βλασφημία. Νά ἁγία νηστεία.
Καὶ τώρα ἡ πιὸ δύσκολη νηστεία – στὸ Ἅγιο Ὄρος τὴν κάνουν οἱ ἀσκηταί. Ποιά εἶνε; Νὰ νηστέψῃς ἀπὸ πονηροὺς λογισμούς· ἀπὸ λογισμοὺς πορνείας, μοιχείας, ἐκδικήσεως, μί­σους, ὑπερηφανείας, γαστριμαργίας, κ.λπ..
Αὐτὴ εἶνε ἀληθινὴ νηστεία· νὰ νηστεύῃ ὁ ὅ­λος ἄνθρωπος, σῶμα καὶ ψυχή. Ἡ νηστεία τῶν τροφῶν μόνο δὲν ἀρκεῖ. Ἀπ’ αὐ­τῆς τῆς πλευρᾶς ὁ διάβολος εἶνε ὁ μεγαλύ­τερος νηστευτής! ὡς πνεῦμα ποὺ εἶνε, δὲν τρώει τί­ποτε. Τί νὰ τὸ κάνῃς ὅμως; Ἔχει ὅλη τὴν κακία, καὶ γι’ αὐτὸ εἶνε στὴν κόλασι.

* * *

Τελειώνοντας, θὰ συστήσω κάτι πιὸ συγκεκριμένο. Στοὺς ἄντρες λέω· νηστέψτε ἀπὸ τσι­γάρο. Καλὰ ἔκαναν αὐτοὶ ποὺ δι­έ­ταξαν, πάνω στὰ πακέττα νὰ ζωγραφίζεται ἕνας καρκίνος. Κάπνισε, σοῦ λέει, ἀλλὰ νὰ τὸ ξέρῃς θὰ πά­θῃς καρκίνο. Καὶ στὶς γυναῖκες λέω· νηστέψτε ἀπὸ κα­τάκρισι. Ἅμα συναν­τη­θοῦν δυὸ γυναῖκες, ἀρχίζει τὸ κοτσομπολιό. Μπρὸς λοιπόν! γιὰ νὰ δῶ τί χριστιανοὶ εἶ­στε· καὶ θὰ χα­ρῶ πολύ, ἂν μάθω ὅτι ἀγωνίζεσθε.
Αὐτὸ εἶνε, ἀγαπητοί μου, ἀληθινὴ νηστεία. Ὡς πρὸς τοὺς ἀσθενεῖς βεβαίως ἡ Ἐκκλησία μας εἶνε ἐπιεικής. Ὅταν κανεὶς εἶνε ἄρρωστος, τοῦ ἐπιτρέπει καὶ Μεγάλη Ἑβδομά­δα νὰ φάῃ. Εἶνε μά­να, ἔχει ἀγάπη καὶ στορ­γή. Γιὰ τὸν ἄρ­ρωστο, τὸ γάλα, τὸ βούτυρο, τὸ κρέας εἶνε φάρ­μακο. Χίλιες φορὲς νά ’νε γερὸς ὁ ἄνθρωπος καὶ νὰ νηστεύῃ· ὅ­ταν ὅμως ἀσθενῇ, ἂς καταλύσῃ· στοὺς ἀρρώ­στους ἐπιτρέπεται.
Ὅλοι οἱ ἄλλοι, μικροὶ – με­γάλοι, ἄντρες γυναῖκες παιδιά, ἂς τηρήσουμε τὴ νηστεία ὅ­πως τὴν περιέγραψα, «καὶ ὁ Θεὸς τῆς ἀγάπης καὶ εἰρήνης» θὰ εἶνε μεθ᾿ ἡμῶν (Β΄ Κορ. 13,11)· ἀμήν.

† ἐπίσκοπος Αὐγουστῖνος
Ἀπομαγνητοφωνημένη oμιλία του Μητροπολίτου Φλωρίνης π. Αυγουστίνου Καντιώτου στον ιερό ναό του Ἁγίου Κωνσταντίνου & Ἑλένης Ἀμυνταίου 16-3-1986 πρωΐ

ПРАВИ ПОСТ

author Posted by: Επίσκοπος Αυγουστίνος Καντιώτης on date Φεβ 18th, 2012 | filed Filed under: Cрпски језик

Сиропусна недеља (Мат. 6,14-21)    

ПРАВИ ПОСТ

(Η ΑΛΗΘΙΝΗ ΝΗΣΤΕΙΑ)

  Рече Господ: „Када постите…“(Мат. 6,16)

Данас је, драги моји, последњи сиропусни дан. Сутра је почетак једног новог периода у  нашој Цркви, наступа време светих подвига, духовног преиспитивања и духовне самоизградње. Сутра почиње света и Велика четрдесетница. Када бих имао једну таблу, написао бих на њој чему је све једнака Велика четрдесетница. Много лепих ствари бих  написао, а пре свега бих писао о  посту.
Пост! Неки појединци само што чују реч пост, праве се модерни,  одмах исмејавају оне који посте. Често знају рећи следеће: „У овом веку сте нашли да  нам говорите о посту… «. Тако покушавају да убеде и остале људе – да је пост одредба свештеника, и често знају рећи да су свештеници наредили да се пости, да би тако  застрашивали и искориштавали народ. Шта бисмо могли да им  одговоримо?

* * *

Пост није одредба свештеника и владика, нити је одредба људи, већ је пост  заповест Божија. То је прва заповест која је дана роду људском још у Рају. Отворите Свето писмо, видећете на почетку Прве књиге Мојсијеве да је Бог настанио човека у једном веома лепом окружењу, у Рају. И која је била прва заповест коју је дао људима? «И запрети Господ Бог човеку говорећи: «Једи слободно са сваког дрвета у врту; Али с дрвета од знања добра и зла, с њега не једи; јер у који дан окусиш с њега, умрећеш“ (1.Књ. Мој. 2,16-17). То је била прва заповест. Да ли је била тешка? Не, била је веома лагана, то је Адам могао да испуни. Међутим, Адам није послушао Бога, преступио је Његову заповест, а као последица непослушања дошла је позната непогода на човечанство. Касније, да би исправили зло које су учинили, људи су почели да држе заповест и да посте сви који су живели у народу Божијем. Постио је боговидац Мојсије који је био удостојен да прими десет заповести на гори Синај, постио је пророк  и цар Давид, постили су Данило и три младића у пећи, па пророк Илија, постио је и Јован Крститељ који је живео од дивљег меда и биљака – сви они су постили.
Пост се сусреће и ван граница изабраног народа Божијег. Нису само постили Јудејци. Постили су и други народи, као што су били Асирци, Вавилонци и др. Можемо рећи да је пост једна светска заповест.
Највише од свих – ко је постио? Господ наш, Исус Христос. Постио је четрдесет дана у пустињи, није јео ни пио ништа. У част Господа и на подсећање на Његов пост, наша света Црква је одредила овај пост на Велику четрдесетницу.
Осим у Светом писму, пост се препоручује и од лекара, од стране лекарских удружења. Светски научници углавном на лекарским скуповима су објавили да здрављу штети много хране, а посебно једење много меса. Месоједи су сада у наше време постали људи. Купују се тоне меса. Постоји сумња да стварање рака у човеку има везе са једењем меса. И многе друге болести се стварају од много хране. Као што су рекли, прождрљив и угодник стомака „ копа себи рупу са својом виљушком и кашиком“.
Пост је толико повезан са опстанком организма. Некада и животиње посте. Ако одете зими у зоолошки врт, можете нпр. видети да медвед не једе, пада у зимски сан  три до четири месеца. Види се да је пост користан, он чисти пробавни систем, одмара и обнавља  организам животиње, да се опет пробуди у пролеће са цвркутом птица?
Пост се препоручује од Светог писма, од Господа нашег Исуса Христа, од природе и науке. Пост је, на крају крајева, и једно средство штедње. Живимо у тешко време, сви само говоре «Штедња, штедња!». У старе благословене године, у моме селу, али и у Македонији, месо су јели три пута у години, били су испосници. А данас смо постали месоједи толико много, да ни средом, ни петком, ни на Велики петак не престајемо јести месо. Напунила се наша земља са печењарама. Као што кажем, и биљке да се претворе у говеда, неће нам бити довољне да нас прехране. Зато стално и увозимо месо, капитал одлази ван земље и друге обогаћујемо.
Наша држава нас лаже. Стално опомињу и оглашавају „оскудица“ и „штедња“ а намећу тешке порезе. Али, да будемо доследни, треба прво да се укину сви непотребни трошкови, милиони се бацају на разне општине (посебно Патра и Атина), за карневал…..
Ово сам имао рећи онима који траже да обришу са гумицом ђаволовом из речника човечанства реч  п о с т.

* * *

Пост је света заповест, има дубоке корене, потребан је са свих страна. Међутим какав пост је потребан? Да разјаснимо. Када Црква каже пост, не мисли само да пости непце, желудац и стомак од такозваних укусних јела. То није довољно. Шта је још потребно? На Велику четрдесетницу да пости цео човек.
Човек треба да пости од телесних ужитака. У стара времена, нека се нико не зачуди што то сада говорим, кад је почињао пост, брачници се нису приближавали једно другом. Свети супружници! Данас се сједињују и на Велики петак, ништа више људи не поштују. Алкохоличари спавају пијани са својим женама, а затим им се рађају дефектна деца. У оно време су постили не само од јела, већ и од сваког телесног додира. Тако су живели и рађала су им се јака и отпорна деца. Сада су те ствари постале животињске. Постали смо гори и од животиња, које бар имају неку самоконтролу, имају одређени период парења и после се смирују. Постите и ви, дакле, супружници у ове свете дане, чекајте  Васкрс, причестите се пресветим тајнама. а затим поново се враћајте свом супружнику.
Нека посте и деца. Нека се не приближавају центрима греха, нечистоће и прељубе, нека иду у храм Божији, у кућу Господњу, и да кажемо:“Како су мили станови Твоји, Господе над силама!“(Псал. 84,1)
Нека посте руке од крађе, грабљења, лажних заклињања и сваког нечасног дела.
Нека посте очи од нечистих призора. Колико је само тај пост тежак! Ако не једеш месо, али „једеш“ гладна тела, не постиш. Угаси четрдесет дана телевизор. Ако си свако вече сатима за екраном, боље да немаш очи. То је окопрељубништво и окоблудништво.
Нека посте уши од грешних прича и песама. Није нам Бог дао уши за такве ствари, већ нам их је дао да бисмо слушали реч Његову.
Треба да пости и језик од лажи, увреде, оговарања и пре свега од богохуљења. Ето светог поста.
А сада најтежи пост – на Светој гори га држе аскете. Који је то пост? Да постиш од лукавих помисли, од помисли блуда, прељубе, освете, мржње, гордости, стомакоугађања… итд.
То је прави пост: када пости цео човек, тело и душа. Није довољно само постити од мрсне хране. Када би тако гледали на пост – имамо ђавола који је највећи испосник на свету! Он је дух и не једе. Али шта да он ради са таквим постом? Има свакаквог зла у себи и зато и  јесте у паклу.

* * *

Завршавајући ову моју беседу, препоручићу нешто делотворније. Мушкарцима ћу рећи да посте од цигаре. Добро су учинили они који су наредили, да се на кутији од цигарете црта рак. «Пуши», говори ти слика, «али знај да ћеш добити рак». И женама кажем – постите од осуђивања. Ако се сретну две жене, почиње оговарање. Напред сви! Да видим какви сте хришћани и много ћу се обрадовати ако чујем да се борите.
Ово је, драги моји, прави пост. А што се тиче болесника наравно наша Црква је снисходљива према њима. Када је неко болестан, дозвољено му је и на Велику седмицу да једе. Црква је Мајка, брине се и воли своју децу. За болесника су млеко, маслац и месо лек. Хиљаду пута да је стар човек и да пости, али када се разболи нека се разреши поста, болесницима је дозвољено да не посте.
Сви остали, мали и велики, мушкарци, жене и деца, нека држе пост као што сам га описао, „ и Бог љубави и мира“ биће са нама (В Кор. 13,11). Амин.

† ἐπίσκοπος Αὐγουστῖνος
Беседа Митрополита Флорине о. Августина Кантиота у  храму светог Констандина и Јелене, Аминдео, 16-03-1986 јутро)