ΕΙΣ ΜΝΗΜΗΝ ΤΟΥ π. ΑΥΓΟΥΣΤΙΝΟΥ

Γεώργιος  Φωτ. Παπαδόπουλος

Τις ημέρες αυτές (28.08.2013) συμπληρώθηκαν τρία (3) χρόνια από την προς Κύριον εκδημία του μακαριστού Μητροπολίτου Φλωρίνης π. Αυγουστίνου Καντιώτου. Ο αλησμόνητος πατήρ υπήρξε ο εμπνευστής εκατοντάδων χιλιάδων χριστιανών ανά τον κόσμο. Επιτέλεσε έργο πνευματικό και φιλανθρωπικό που μπορεί να συγκριθεί μόνο με εκείνο των Αγίων Αποστόλων και πρώτων Μαθητών του Χριστού και των Τριών Ιεραρχών. Έζησε ασκητικά και ιεραποστολικά, όπως ο Χριστός και δίδαξε απλά αλλά θεολογικά, όπως ο Χριστός. Συμπεριφέρθηκε δε σε κάθε γεγονός, περιστατικό και πρόβλημα που προέκυψε στα 104 χρόνια της επίγειας βιοτής του, όπως θα συμπεριφερόταν και θα έπραττε ο Χριστός. Ήταν τρομερά αφιλοχρήματος, φοβερά φιλακόλουθος, ασυζήτητα ευθύς και πιστός τηρητής των Κανόνων της Ορθοδοξίας μας. Γαλούχησε τέσσερις γενιές ανθρώπων σε δέκα και πλέον πόλεις της Μακεδονίας, της Στερεάς, της Θεσσαλίας, της Πελοποννήσου, στην Αθήνα. Ακριβώς για το τεράστιο έργο του, αλλά και για τον γεγονός ότι κήρυττε τον ΧΡΙΣΤΟ και ΜΟΝΟΝ, πολεμήθηκε και κυνηγήθηκε κατά κόσμον από τους πολεμίους της Εκκλησίας μας οι οποίοι πάντοτε κατατρωπόνονταν μπροστά στα επιχειρήματα, το έργο αλλά και την συντριπτική πλειοψηφία του φιλόχρηστου λαού που είχε με το μέρος του. Ήταν όντως θεοπρόβλητος αλλά και λαοπρόβλητος από τον ευλαβή κόσμο. Το κήρυγμά του μπορεί να συγκριθεί μόνον με του  Ιερού Χρυσοστόμου. Τέτοιοι Κληρικοί και δη Επίσκοποι γεννιούνται ένας κάθε 100 χρόνια και αν. Προσωπικά, υπήρξε για μένα πρώτος καθοδηγητής μου, με φώτισε με τα βιβλία και τις ομιλίες του και με νουθέτησε μέσα από την επιστολική αλληλογραφία μας. Με ώθησε προς την Εκκλησία μας, την Ορθοδοξία και υπήρξε πνευματικός πατέρας μου και πρότυπο ζωής, παράδειγμα προς μίμηση, από Κληρικούς και λαικούς που επιθυμούν να ζουν και να πολιτεύονται κατά Θεόν. Αντί άλλου αφιερώματος, για τα τρία χρόνια από την εκδημία του, παραθέτω το κείμενο που εξέδωσαν αγαπητοί και ευλαβείς αδελφοί, από το αυτάδελφο σωματείο του ζεύγους Ιωάννη και Αικατερίνης Αναγνωστοπούλου και που αναρτήθηκε στην ιστοσελίδα της «Φωτεινής Γραμμής» (η ηλεκτρονική της δ/νση ακολουθεί).

ΑΙΩΝΙΑ Η ΜΝΗΜΗ ΤΟΥ ΜΑΚΑΡΙΣΤΟΥ ΕΠΙΣΚΟΠΟΥ ΚΑΙ ΓΕΡΟΝΤΟΣ ΜΑΣ

π. ΑΥΓΟΥΣΤΙΝΟΥ ΚΑΝΤΙΩΤΗ

Υικώς Γεώργιος  Φωτ. Παπαδόπουλος-Κήρυξ του θείου λόγου- πρ. Αντιδήμαρχος Χίου

_______________________________________

ΣTA ΣEΡBIKA

______________________________________

СЕЋАЊЕ НА БЛАЖЕНОПОЧИВШЕГ

МИТРОПОЛИТА ФЛОРИНСКОГ АВГУСТИНА

ΤΑ ΟΣΤΑ ΤΟΥ ΘΡΥΛΙΚΟΥ ΓΕΡΟΝΤΟΣ ΚΑΙ ΑΝΕΠΑΝΑΛΗΠΤΟΥ ΕΡΓΑΤΟΥ ΤΟΥ ΕΥΑΓΓΕΛΙΟΥ ΠΡΩΗΝ ΜΗΤΡΟΠΟΛΙΤΟΥ ΦΛΩΡΙΝΗΣ, ΚΥΡΟΥ ΑΥΓΟΥΣΤΙΝΟΥ καθὼς καὶ τῶν ἡρώων τῆς Ἐθνικῆς μας Παλιγγενεσίας θὰ τρίζουν καὶ θὰ βοοῦν: «ἀνάθεμα σὲ ἐκείνους τοὺς ἀπογόνους μας καὶ συγχρόνους ἰθύνοντες, Πολιτείας καὶ Ἐκκλησίας, οἱ ὁποῖοι, ἐνῷ κόπτονται γιὰ τὴν ἄμεση πραγματοποίησιν τοῦ κεντρικοῦ μωαμεθανικοῦ τεμένους στὴν Ἀθήνα καὶ πολλῶν ἄλλων στὰ περίχωρα, ὅμως γίνονται «ἀφωνότεροι ἰχθύος» γιὰ τὴν πραγματοποίησιν τοῦ ΤΑΜΑΤΟΣ ΤΟΥ ΘΡΥΛΙΚΟΥ ΓΕΡΟΥ ΤΟΥ ΜΟΡΙΑ ΚΑΙ ΤΩΝ ΑΛΛΩΝ ΗΡΩΩΝ ΤΗΣ ΕΘΝΙΚΗΣ ΜΑΣ ΠΑΛΙΓΓΕΝΕΣΙΑΣ

1. Βάσει τῆς Συνθήκης τῆς Λωζάννης (προσεχῶς θὰ τὴν ἀναρτήσουμε ὁλόκληρη) κανένα ἄλλο τέμενος δὲν ὑποχρεούμεθα νὰ κατασκευάσουμε στὴν Ἑλλάδα, πέραν τῶν ὅσων ὁρίζονται εἰς αὐτή.

Ὅμως μὲ τὴν ἀντεθνικὴ καὶ ἀντιχριστιανικὴ συμπεριφορά τους οἱ σημερινοὶ ἰθύνοντες, Πολιτείας καὶ Ἐκκλησίας, ἀναγνωρίζουν de facto μουσουλμανικὴ μειονότητα καὶ πέραν τῶν Νόμων Ξάνθης καὶ Ροδόπης, σὲ ὅλη τὴν Ἑλλάδα.

Αὐτὸ τὸ «πάτημα πεπονόφλουδας» τῶν ἰθυνόντων θὰ τὸ πληρώνουν οἱ ἐπερχόμενες γενεὲς μὲ τόκο καὶ ἐπιτόκιο (ἐπίκειται «Κοσσοβοποίησι» τῆς πατρίδας μας) καί, μὲ τὴν σειρά τους, θὰ ἀναθεματίζουν μὲ ὅλη τὴν δύναμι τῆς ψυχῆς τους τοὺς σημερινοὺς ἰθύνοντες. Ἡ λύσις ὅμως καὶ ἡ θεραπεία δὲν εἶναι τὰ ἀναθέματα ἀλλὰ ἡ πρόληψις τοῦ κακοῦ. 

2. Ὁ Αὐγουστῖνος Καντιώτης δὲν ὑπάρχει πλέον γιὰ νὰ κατατροπώνῃ τοὺς ἐξομότες, τοὺς προδότες καὶ τοὺς γεννίτσαρους τοῦ πνεύματος.

Σημερινοὶ ἰθύνοντες εἶναι καιροσκόποι τῆς συναλλαγῆς, τοῦ παζαρέματος, τῶν φατριῶν καὶ ἀνήκουν στὴν Ο.Φ.Α.Ε. (Ὅπου Φυσάει Ἄνεμος Εὐνοϊκός) καὶ δὲν ἔχουν θάρρος καὶ παρρησία νὰ κατατροπώνουν τοὺς μοχθηροὺς νοητοὺς λύκους τῆς Πολιτείας καὶ τῆς Ἐκκλησίας.

Ἑκατομμύρια ὀρθοδόξα καὶ ἐθνικὰ σκεπτομένων στενάζουν καὶ βροντοφωνοῦν: «Ἄχ Αὐγουστῖνε ποῦ εἶσαι;».

3. Μᾶς ἐγκατέλειψε πρὸ 3 ἐτῶν. Ἄς προσευχόμεθα μὲ ὅλη τὴν δύναμι τῆς ψυχῆς μας νὰ μεσιτεύῃ στὸν Ἐλευθερωτὴ Σωτῆρα Χριστό, νὰ μᾶς ἐλευθερώσῃ καὶ πάλι ὄχι μόνον ἀπὸ τοὺς παθιασμένους μωαμεθανοὺς ἀλλὰ καὶ ἀπὸ τὴν μασωνία, τὸν σιωνισμό, τὸν μαρξισμό, τοὺς σοσιαλ-ληστές, τοὺς οἰκουμενιστές, τοὺς ἀνήκοντες στὴν στοὰ Bildeberg, τὴν νέα τάξι πραγμάτων, τὴν νέα ἐποχή, τὴν ὑπερκαταναλωτικὴ κοινωνία, τὸν ὑλικὸ εὐδαιμονισμό, τὴν ἠθικὴ ἐξαχρείωσι, τὴν ὑλικὴ ἐξαθλίωσι, καὶ τοὺς ἐθνοκάπηλους, ποὺ διατείνονται ὅτι δῆθεν ἐμφοροῦνται ἀπὸ ὀρθές, ἐθνικὲς καὶ ὀρθόδοξες ἀρχές . . .

4. Βλέποντες ἰθύνοντες Ἐκκλησίας καὶ Πολιτείας ὅτι τὸ «Τάμα τοῦ Κολοκοτρώνη ὅλους μᾶς ἐμπνέει ὅλους μᾶς ἑνώνει» καὶ ὅτι θὰ συμβάλλῃ στὴν ἠθικὴ τόνωσι καὶ ἀναγέννησι τῶν Ἑλλήνων, ὡς ἐκτελεστικὰ ὄργανα τῶν Rotschoild, Georg Soros καὶ λοιπῶν ἀντιχρίστων ἀνθελλήνων, τὸ σαμποτάρουν παντοιοτρόπως . . .

5. Ἄν ζοῦσε σήμερα ὁ Αὐγουστῖνος Καντιώτης θὰ τοὺς παίρναγε ὅλους «γενεὲς δεκατέσσαρεις» καὶ θὰ Read more »

СВЕТИ ВЕЛИКОМУЧЕНИК ПАНТЕЛЕЈМОН

«Јер знађаше да су га из зависти предали.» (Матеј 27,18)

Данас драги моји хришћани, прослављамо спомен великомученика св. Пантелејмона. Наша тема данас је одговор на питање: Зашто је св. Пантелејмон  прогнан из своје лекарске службе, иако је био један од најбољих и најтраженијих лекара свога доба?

* * *

Свети Пантелејмон је живео и деловао у време прогона током владавине римског цара Диоклецијана. Родио се у Никомидији у Малој Азији. Отац му је био идолопоклоник, а  мајка му је била једна од оних хришћанских жена које су  дубоко у срца своје деце усађивале веру у Христа. Свети Пантелејмон је био поучен истинама вере од своје мајке.

Као дете је био веома паметан, наклоњен словима, студирао је за лекара код познатих учитеља. Доказао се као врхунски лекар. У оно време било је много лекара, као што их има и данас. Веома је ретко у наше време пронаћи верујућег лекара. Као што знамо велика већина лекара су неверници и материјалисти. Бог да вас сачува да им не паднете у руке.  Свети Пантелејмон се разликовао од тих лекара. По чему се он разликовао? Па разликовао се у следећем:

Пре свега по односу према новцу се разликовао, док су остали лекари били среброљупци и док су искориштавали болеснике и сакупљали благо на земљи, свети Пантелејмон је био скромни идеолог, лечење је сматрао једном врстом мисионарења. Често су га виђали да посећује ноћу као ангел  сиротињске колибе и насеља. Док су остали лекари обилазили болеснике из угледних породица, он је обилазио  сиромашна насеља и служио и лечио сиромашне болеснике.

Још по нечем се овај светитељ разликовао од осталих лекара, Read more »

ΠΟΥ ΘΑ ΒΡΟΥΜΕ ΤΗ ΧΑΡΑ

Ο Μητροπολίτου Φλωρίνης π. Αυγουστίνος Καντιώτης μας δείχνει τον δρόμο

Η ΠΑΝΑΓΙΑ ΜΑΣ ΔΙΝΕΙ ΤΟ ΚΛΕΙΔΙ

Ας ακούσουμε την συμβουλή του σεβάσμιου Γέροντος ιεράρχου και δεν θα μετανοιώσουμε

_____

_

ΜΕΓΑΣ ΠΑΡΑΚΛΗΤΙΚΟΣ ΚΑΝΩΝ

___

______

ΑYTOMEMΨΙΑ – САМОПРЕКОР

Ὁ Μέγας Κανὼν συνιστᾷ κάτι ποὺ ἐκφράζεται μὲ μιὰ λέξι σπάνια ―πρώτη φορὰ θὰ τὴν ἀκοῦτε―· δὲν ὑπάρχει καὶ στὰ λεξικά. Εἶνε ἡ λέξις αὐτομεμψία. Σὰν ἔννοια τὴν ἀναφέρει καὶ ὁ ἅγιος Ἰωάννης τῆς Κλίμακος. Τί θὰ πῇ αὐτομεμψία; Μὲ ἁπλᾶ λόγια σημαίνει τὸ ἑξῆς.
Ὁ ἐγωϊστὴς ἄνθρωπος, ὁ ἀλαζὼν καὶ ὑπερήφανος, κάνει τὸν ἑαυτό του είδωλο. Αὐτοείδωλον τὸ λέει ὁ ἅγιος Ἀνδρέας ἐδῶ· «Αὐτείδωλον ἐγενόμην…» (δ΄ ᾠδή, 26ο τροπ.). Ἔχουμε στήσει ψηλὰ στὴν καρδιά μας τὸ ἐγώ μας. Τὸ ἐπαινοῦμε μόνοι μας, καὶ εὐχαριστούμεθα νὰ μᾶς ἐπαινοῦν καὶ οἱ ἄλλοι. Κι ἅμα κάποιος, ἢ ἡ μάνα ἢ ὁ πατέρας ἢ ὁ ἱεροκήρυκας, μᾶς κάνουν κάποια παρατήρησι, τότε γινόμεθα θηρία. Τὸ ἐγὼ εἶνε τὸ είδωλο, ὁ θεός μας.
Ἐνῷ λοιπὸν ὁ ἐγωϊστὴς καὶ ὑπερήφανος ἐπαινεῖ τὸν ἑαυτό του καὶ κατηγορεῖ τοὺς ἄλλους, ὅπως ὁ φαρισαῖος, ἀντιθέτως ὁ ταπεινὸς δὲν κατηγορεῖ τοὺς ἄλλους, ἀλλὰ κατηγορεῖ – ποιόν; Τὸν ἑαυτό του. Μέμφεται ἑαυτόν – αὐτὸ θὰ πῇ αὐτομεμψία. Θεωρεῖ τὸν ἑαυτό του, ὅπως ὁ τελώνης, ἕναν ἁμαρτωλὸ ποὺ ἔχει ἀνάγκη τοῦ ἐλέους τοῦ Θεοῦ. Αὐτομεμψία, λοιπόν, εἶνε ἡ κατηγορία τοῦ ἑαυτοῦ μας.
Πῶς κατορθώνεται αὐτὸ τὸ δύσκολο πρᾶγμα; Read more »

(Μεταφρασμένο το μεγαλύτερο μέρος της «ΧΡΙΣΤΙΑΝΙΚΗΣ ΣΠΙΘΑ» αρ. φύλ. 125 στα Σέρβικα)

КАРНЕВАЛ У ПАТРИ

(ΤΟ ΚΑΡΝΑΒΑΛΙ ΤΩΝ ΠΑΤΡΩΝ)

Драги моји читаоци, стигли су нам давно пророковани дани, у којима ће људи пожелети да немају ни очи нити уши, да не би видели и чули грозне призоре и звукове изопачености једног света који је одаљен од Господа и који непрестано пада и пропада, претварајући се у некадашње градове Содому и Гомору.

А Р Т Е М И Ј Е
По милости Божијој православни Епископ
Рашко-призренски и косовско-метохијски
У ЕГЗИЛУ

Свему свештенству, монаштву
и свим верним синовима и кћерима духовним
сверадосни божићни поздрав
МИР БОЖЈИ! ХРИСТОС СЕ РОДИ!

„Гледам чудесну у преславну тајну“.
     „Данас се сва твар радује и весели,
      јер се Христос роди од Пречисте Дјеве“.
     „Данас се веселе и радују сви анђели
на небу“ и „сва племена на земљи“.
                                    (Из божићних стихира)

Таквим и сличним песмама и химнама, драга и вољена децо духовна, света Црква Православна дочекује и поздравља Богомладенца Христа, оваплоћеног Сина Божијег који долази на земљу, да би земљу учинио небом, да би нас људе вратио и привео Оцу Свом Небеском. Отуда је Божић за нас не само први и најрадоснији празник, него и мајка свих осталих празника које током целе године дочекујемо и прослављамо са песмама и химнама духовним, које хране и веселе душе наше ослобађајући нас земаљских уза греха и таштине.

Колико и колико празника и радости духовне, каже свети Григорије Богослов, свакодневно долазе к нама од божанских тајни! Но највећа тајна за нас остаје тајна Оваплоћења Сина Божијег, тог највећег дара Бога човеку, који, по светом Василију Великом, превазилази сваки ум сазданих бића, и остаје као вeлика тајна силаска Бога, Који се „уселио у нас“ као Богочовек, догађај надразуман и неизрецив. По природи својој ум људски је немоћан да продре у дубине премудрости Божије и да све објасни. Зато нам је Бог оставио веру као сигурнији орган познања, којом спознајемо и примамо надумне тајне Божије. То важи поготову данас, када је савремени човек потопљен у многе бриге и невоље свога времена. Душе људске су данас сасушене јер су се удаљиле од сладости божанске, и веома ослабиле због одсуства благодати и безброј невоља јавних и тајних, којима владају страсти и греси, те су сиромашне од спремности на жртву, а не због недостатка материјалних добара.

Запитајмо се, браћо „шта има сиромашније од витлејемских јасала“, „понизније од пелена“, „бедније од пећине“, у којима је, међутим „засијало богатство божанства“. Како да нам срце не затрепери од те радости? Од радости која нам је дошла са оваплоћеним Господом? Од радости због Оне која нам Га је родила – Владичице Богородице? чиме је Она постала наша утеха и потпора, као најнежнија мајка, која пружа своје руке нама ништавним људима да нам преда своје преслатко чедо Богомладенца Христа.

Размишљајмо, браћо, али не само данас на Божић, него свакога дана и часа, о блаженству Пресвете Богордице која доноси у свет Превечно Чедо Своје. Коју безграничну радост и благослов осећа свака мајка када угледа новорођено чедо своје, тог новог човека, као бебу повијену у пелене, да почива у њеном наручју. Коју радост осећа и Богородица овог момента када све бива „по речи“ Божијој. Колика је радост њена када даје живот Животодавцу и Створитељу своме. Која је њена радост од сазнања да у своме наручју држи савршену Божанску и савршену човечанску природу, међусобно нераскидиво сједињене у једној Ипостаси Бога Логоса. Колика је радост која се излива на род људски из худе пећине витлејемске, као из „раскошне палате“, обасјане незалазном светлошћу која облива сву твар. „Анђели неућутно певају, пастири у пољу ликују, мудраци за звездом путују, небо се весели, земља се радује“. Богородица, дакле, приноси човечанству радост послушања: „Ево слушкиње Господње“, насупрот Евиног преступа непослушања. Богородица дарује човечанству радост искупљења од страшне тираније смрти.

Комплетну посланицу погледајте на адреси:

http://www.eparhija-prizren.org/episkop/tekstovi/905-bozicna-poslanica-2012.html

 ХРИСТОС НАС СПАСАВА ОД ГРЕХА

(ΠΟΙΟΣ ΜΑΣ ΣΩΖΕΙ)

Недеља пре Божића (Матеј. 1,1-25)

«… и надјени му име Исус» (Матеј. 1,21)

Драги моји хришћани, како брзо пролази време! Ускоро ћемо славити још једном велики празник  Христовог рођења Божић. Зато се и ова недеља назива недеља пре Христовог рођења.

* * *

Наша света Црква је одредила да се данас чита прво поглавље Јеванђеља по Матеју. Данас  читамо имена свих Христових предака. – Да ли је Христос имао претке? Као беспочетни Бог,  Христос није имао претке, имао је само небеског Бога Оца. Међутим када се појавио на земљи, као човек савршен и без греха, обукао се у  тело од пречисте крви пресвете Богомајке. Родио се на надприродан начин, није имао земаљског оца, само је имао мајку. Мајка му је била Богородица Марија. Родитељи Богородице су били Јоаким и Ана, а родитељи Јоакима и Ане су били  неки други људи и тако уназад. Тако се прави породично стабло предака. Прва карика у ланцу предака Христових је једна велика историјска личност, Аврам. Као што смо чули од апостола,  Авраму је дато велико обећање, да ће од његових потомака, из племена Јудиног се родити Избавитељ.

Свега дакле кољена од Аврама до Давида, кољена четрнаест, а од Давида до сеобе вавилонске, кољена четрнаест, а од сеобе вавилонске до Христа, кољена четрнаест (Матеј. 1,17). Отприлике педесет имена, која на нас не остављају неки посебан утисак. То су јеврејска имена и замара нас да слушамо узастопно: „роди“, „роди“, док чекамо да родослов дође  до Дјеве Марије, од које се роди Христос.

Имена која ми данас слушамо равнодушно, у оно време су причињавала велики утисак. Неки од предака су били војсковође,владари, пророци, патријарси, краљеви, богаташи, мудри као Соломон и Давид и др. Данас та имена не утичу много на нас. Чему нас то поучава? Као што су та имена заборављена, исто ће бити и са онима који у данашње време утичу на друге људе неким својим талентима и вештинама после 50 -100 година, ко ће их се сећати? Негде тамо на некој страни историје, са ситним словима, ће бити уписано да су ти људи некада живели на земљи. Тако ће се угасити слава њихова, као што се гасе  ватромети и светиљке. Закључак је : „таштина над таштинама, све је таштина.“(Књиг.Проп. 1,2). Све ће постати ништавно, богатство и чинови. Једно ће само остати, да неко извршава вољу Божију.

И све док се имена израиљске и светске историје као и  савременика наших утапају у бездан времена, једно име остаје увек актуелно и савремено, у инат демонима. Које је то име? То је име које је дано Божанском младенцу. Анђео  по Господњој заповести рече Јосифу заштитнику Богородичином. «… и надјени му име Исус» (Матеј. 1,21). Шта значи име Исус? То име није грчко, име је јеврејско, а преведено на грчки језик значи „Спаситељ“. Значи дете које ће се родити је Спаситељ. Молим вас да запамтите ово име, «Зато и Бог њега повиси, и дарова му име које је веће од свакога имена.» (Филипљ. 2,9). Зашто је Христос назван „Спаситељ“? Ово треба да објаснимо. Read more »

БЕСЕДА О МУДРАЦИМА 

(ΠΕΡΙ ΤΩΝ ΜΑΓΩΝ)

«А кад они отидоше…»  (Мат. 2,13)

Данас, драги моји, ћу се усудити да говорим о овом малом стиху из Јеванђеља: «А кад они отидоше…» (Мат. 2,13). Мудраци (магови),  који су дошли да се поклоне Спаситељу света, отишли су у своју домовину. Реч «магови» нам даје повод да покренемо једну веома озбиљну тему, да говоримо о магији. Пре свега, навешћемо шта је магија и какво је њено ширење, касније ћемо видети како људи остају лишени  њених претњи и тек на крају ћемо нешто рећи која су оруђа верника против магије.

* * *

Α) Магија и њено распрострањивање: Магови су мрачна лица. Они контактирају уз помоћ својих «бежичних телефона», са лукавим духовима (демонима). Они говоре неразумљиве речи, демонске молитве и чини. Многи од њих носе посебне одоре, држе лобање, пале свеће, користе уље, сапун, ексере, чешљеве, длаке итд. Тако праве разне магије. Наносе велику штету људима, животињама, дрвећу и усевима. Магови су велике штеточине.

     Магови постоје у свим народима од старих времена па све до данас. Магова има и у Индији, Јапану а посебно у Африци. Они имају маске, стављају рогове, носе наруквице на рукама и ногама, пробадају своје носеве са трскама. Сви их се боје. Када сам био у Атини, сусрео сам неке људе из Етиопије. Док сам с њима разговарао, када смо споменули магове, одмах су почели да дрхте. Шта вам је? – Бојимо се можда ће неко зло учинити у нашој кући у овај час док говоримо о њима…. Толико су их се бојали.

Они постоје не само у неразвијеним, већ и у развијеним народима. У Француској, Немачкој и у Америци сада у последње време, као што пишу новинари, примећује се један огроман талас магије и стравичних злочина. У Чикагу  и Њујорку нестају мала деца, киднапују их, исисавају им крв, ваде дечија срца, праве од њих амајлије – невероватно али истинито.

     Данас се магија кобојаги појављује и под научним плаштем као астрологија. И астрологија је једна врста магије. Преплавио се свет астролозима, који израђују хороскопе путем новина и радио-станица. «У којем месецу си  рођен? Зодијак ти говори, да ће бити ово или оно…». Та магија је преузела и узвишеније слојеве друштва. Председник Уједињених нација Реган, кажу, имао је за саветнике астрологе и без њих није ништа одлучивао; потпредседник Грчке, када је одлазио на операцију у Енглеску, поред свога кревета је имао астролога. Много се распространила магија.

     Магови узимају много новца за те своје услуге. Скоро сам чуо, да је једна врачара отишла у неко село да људима чита судбину, и људи су јој дали више новаца него што би неком лекару икада дали.

 Б) Међутим, како људи остају лишени претњи? Христос наоружава добро свог верног слугу. На светом крштењу, пре него што се тело потопи у воду, врши се ексоркизам. Потом свештеник узима дете од кума, окреће се према западу и говори: –  „Одричеш ли се сатане, и свих дела његових, и свих анђела  његових, и сваког служења њему, и све гордости његове?“, човек одговара трипут: „Одричем се.“ На поновно питање: „Јеси ли се одрекао сатане?“, три пута потврђује: „Одрекао сам се.“ Све се ово крунише символичним дувањем и пљувањем на ђавола. На крају свештеник пита: –  Сједињујеш ли се са Христом! – Сједињујем се! (служба крштења).

     Не држимо се тих обећања. У једном селу неко се разболео, то је чуо добри свештеник, и по својој дужности је отишао да посети болесника. Када је закуцао на врата, нису га примили у кућу. – Зашто? Зачудио се. – У кући имамо мага, ниси нам потребан…. Свештеник је разумео, позвали су из Птолемаиде мага да помогне болеснику! Ако си хришћанин, онда ваљда верујеш у Христа да је Свемогући Бог?

     Знајте, да онај ко иде маговима, чини велики грех. Таква особа није хришћанин, одриче се Христа. Такав човек пљује у своју крстионицу, која је гроб за демоне. Таква особа се кажњава, као што говоре канони, двадесет година га одлучују од божанског причешћа.

В) Каква су хришћанска оруђа против магије? Ако си хришћанин, исповеди се са покајањем, причести се са вером и тада ћеш бити непобедив. Сви ђаволи да се удруже, не могу вам ништа учинити. То нам говори свети Козма Етолски. Долазе ли демони, прекрсти се са вером и отићи ће, не могу то да поднесу. Христос је рекао апостолима: „Ево вам дајем власт да стајете на змије и скорпије и на сву силу вражију, и ништа вам неће наудити“ ( Лука. 10,19).

     Дошла је један дан у митрополију раним нека жена из села близу границе. Дрхтала је као прут. «Шта ти се десило?» «Бојим се.» «Чега се бојиш?» «Јутрос кад сам се пробудила, отишла сам да очистим авлију и кад тамо – имам шта и да видим: једно клупко са неким чешљевима, костима и длакама. Учинио ми је неко враджбину, готово је са мном и мојој кућом, уништени смо!» «Кажи ми,» питам је, «верујеш ли у Христа?»  «Верујем.»  «Ако верујеш у Христа, он је свемогући Бог, све побеђује.» Испричао сам јој и неку анегдоту из животописа светитеља:

 Био је један младић, веома снажан. Он је рекао:» Желим пронаћи најснажнијег, и постаћу његов слуга.» Један дан је пролазио цар. Ето, рекли су му, он је најснажнији у нашој земљи. Заиста је постао царев чувар. После неког времена, када су пролазили поред пећине неког врача, види он цара како дрхти. «Шта ти је царе? Ја сам овде, шта се бојиш? Да ли овде живи неко снажнији од мене? А, тако значи.» Остави он  цара  и оде служити врача. Једном се догодило да су шетали испред неке мале црквице. Тамо је врач почео да дрхти. «Шта ти се догодило?» «Овде», рече врач,» је јачи од мене .» «Ко је то?» «Христос.» «Значи тако, онда те остављам и идем њему»… Тако је он поверовао у Христа, крстио се у Његово име, постао је светитељ и прогнао многе демоне. То је свети Христофор. Најснажнији од свих је Христос. Верујеш ли у то? Он побеђује демоне и  даје снагу верницима да побеђују демоне. Тако немојте се бојати и обраћати велику пажњу на врачеве и врачаре. Далеко од њих. Будите чисти и неупрљани од магије.

* * *

То је лоша магија. Међутим,  «врачеви»  из данашњег Јеванђеља су неки други. Они нису као сви остали врачеви. Они су научници, мудри астрономи, а не астролози. Астрономи не спавају ноћу. Они са својим телескопима посматрају звезде, којих има безброј. А свака звезда узвикује: Постоји Бог створитељ! Тако и врачеви из Јеванђеља под водством звезда су одведени до Бога у Витлејем.

    Једне ноћи су на небу видели једну необичну звезду. Разумели су да је то знак Божији, анђео који ће им упалити фењер у мраку идолопоклонства. Кренули су, а после далеког пута су стигли у пећину . Клекнули су, предали су дарове Христу. А потом, пошто су прославили Бога, вратили су се радосни у своју домовину. Угледајмо се сви на те врачеве. Угледајмо се на њихову велику жељу. Они су кренули из далека, да се сусретну и да се поклоне Христу. За нас је Христос веома близу, у храму. У час када свештеник врши божанску литургију, Христос је тамо, свака мрвица и капљица божанског причешћа је Христос! Верујеш ли у то? Дођи у цркву. Када бисмо претпоставили да на свету постоји само једна црква, на Северном полу, требали бисмо пешачити као ови врачеви и поклонити се тамо Христу. Међутим, црква је поред нас.

     У Месолонгу, где сам био свештеник, један хришћанин, који је живео поред цркве (у једној палачи), никада није дошао у цркву да упали једну свећу. Само када је умро, четворица су га унела у цркву… Многе црква види само мртве. Али не треба да је тако! Када чујеш звоно, потрчи и ти да принесеш своје дарове као врачеви. Какве дарове? Ми смо сиромашни, рећи ћеш, немамо злато… Имаш нешто много узвишеније да подариш Христу. Бог тражи од нас наше срце. Дај ми твоје срце, каже Христос, а када му предамо своје срце, учиниће га сламом и родиће се у њему. А када Христос дође у наше срце, бићемо срећни и рећи ћемо и ми «Један је свет, један је Господ Исус Христос, у славу Бога Оца. Амин.» (Фил. 2,11 и Бож. лит.)

(Беседа Митрополита Флорине о. Августина Кантиота)

ПРИМЕР СКРОМНОСТИ И ЈЕДНОСТАВНОСТИ

ПАТРИЈАРХ АВРАМ

(ΠΑΡΑΔΕΙΓΜΑ ΣΕΜΝΟΤΗΤΟΣ ΚΑΙ ΑΠΛΟΤΗΤΟΣ Ο ΠΑΤΡΙΑΡΧΗΣ ΑΒΡΑΑΜ)

„У шаторима становаше Аврам…“ (Јевр. 11,9)

Беседа епископа Флоринског о. Августина Кандиота

Драги моји хришћани, данашњи апостол је преузет из посланице Јеврејима, из једанаестог поглавља које се још назива и Химном вере. Све што је велико и узвишено настало je уз помоћ вере. Ово нам потврђују и сви пророци  из Старог завета који су се издвајали по својим врлинама и херојским подвизима. Сви ти Старозаветни хероји су били верни људи. Најсветлији пример те њихове херојске вере је био сам патријарх  Аврам. Неки неверници и атеисти који нису желели да верују да је Аврам чинио велике и узвишене ствари, они су порекли Аврамово историјско постојање, тврдили су да је Аврам један мит из старог света. Међутим археолошка ископавања која су вршена у Месопотамији су потврдила да је Аврам заиста био историјска личност. Као што не сумњамо да је постојао Велики Александар, тако не треба да сумњамо у Аврамово постојање.

Као што нам говори Свето Писмо, та истинита књига, рођен је у идолопоклоничком окружењу. Аврамов отац је био идолопоклоник Тара. Бог који гледа и позна срца људи и који усмерава историју човечанства ради испуњавања плана спасења човечанства, одредио је Аврама за један узвишен задатак. Бог је одредио  да Аврам постане зачетник родослова и оснивач Јудејског народа. Све време Аврам је  живео у идолопоклоничком окружењу али  никада није предосећао која ће бити његова будућа посланица. Аврам је примио заповест од Бога да напусти кућу свога оца, да се поздрави са својим рођацима и пријатељима и да се упути далеко у Ханан.

Питам вас: „Да ли је лако напустити своју очинску кућу, свој мир и комфор и без икаквих средстава да се неко упути у једну далеку и непознату земљу?“ Засигурно да то није тако лако урадити. Аврам је послушао глас Божији као што су тај исти глас послушали апостоли када их је Христос позвао да напусте своја занимања и да се упуте све до краја света и да проповедају Јеванђеље.

Отпутовао је Аврам из свог родног места, преходао је стотине километара и стигао је до места које му је Бог одредио. Аврам је био чобанин, имао је велика стада. Стекао је много злата и сребра, али све то богатство није задржао за себе као неки други богати људи, него је то употребио за разне потребе сиромашних. Аврам је био далеко познат по свом гостопримству. Он није само угошћавао него је и често и сам излазио на путеве и тражио странце и позивао их код себе у госте. Та његова особина је награђена, јер је био удостојен као што нам говори Писмо да угости (анђеле) и да чује радосну вест, да ће добити сина. Read more »

РЕВНИТЕЉИ

(ΖΗΛΩΤΑΙ)

»Јер сведочим да имају ревност за Бога

али не по разуму» (Римљ. 10,2).

Драги моји хришћани апостол Павле нам данас у посланици говори о својим сународницима, Јудејцима.

Апостол Павле  за њих каже да имају ревност,  али да њихова ревност није права ревности и да није произашла од правилног и потпуног познавања воље Божије. Данас нам апостол, даје повод да и ми нешто кажемо  о ревности.

Шта је то ревност? Навешћемо један пример из свакодневног живота. Узећемо за наш пример воду. Какву снагу има вода? Ако воду сипамо у један котао и упалимо ватру, вода ће се загрејати, бациће кључ и почеће да испарава и претвара се у водену пару. Пара има толику снагу да може подићи поклопац од котла у којем се кува. Ако уз помоћ специјалних цеви спроведемо пару она може да покрене једну парну машину са теретним вагонима  у којима су тоне терета. Ако ли се парна машина постави у неком океанском броду, пара има снагу да га покреће и да га преведе преко океана. Колику снагу има  мало воде!

Као што се вода приликом кључања  претвара у пару и производи кретање тако и човеков дух који је хладан и равнодушан, када се загреје Духом светим, покреће се и чини велике и чудесне ствари.

Топлина, енергија и покретљивост, тако бисмо могли протумачити реч ревност. Као што примећују филолози, реч ревност произилази од глагола врити, који значи кувати, кључати. Овај глагол употребљава апостол Павле у другом делу посланице где саветује хришћанима да су ­­»духом ватрени», саветује им да не буду хладни и равнодушни, али да буду енергични и спремни на свако добро.

И у самом Откровењу, Христос нам говори да хришћани не смеју бити млаки, него врући и да ће избљувати из уста својих такве хришћане. У току саме Божанствене литургије и сама вода која се користи мора бити топла, зато се и зове ­» жива», што нам говори да нису само крв и вода изашла из Христових плећа топли, него и да свештеник који врши тајну и верници који ће се причестити треба да буду ватрени у вери и љубави према Богу.

Христос тражи од сваког хришћанина ревност. Стари и Нови завет су нам приказали душе које су изгарале Божанском ревношћу. Такве ватрене душе су били сви пророци Старог завета. Они су живели у време када се Израиљски народ налазио у страховитом паду. Изабрани народ је заборавио истинитог Бога и обожавао је идоле.

Свештеници истинитог Бога су били потпуно хладни и нису прекоревали народ због тога већ су их и похваљивали. Једино су пророци храбро корили  народ али су због тога и били омражени, прогоњени а многи од њи су  имали мученички крај.

Пророк Илија је био велики у ревности,  због тога и би  назван Ревнитељем. Сваке године другог августа славимо његов спомен. Илијине речи су биле и ове: Боже мој не могу да гледам како народ напушта твоје обожавање, како руши твоје жртвенике, како хули и убија твоје пророке, остао сам сам да прекоревам и да протествујем… Али Бог му је открио да није сам. У том великом мноштву било је  око седам хиљада људи, који нису приклонили своја колена пред идолима, али су остали усправни и верни истинитом Богу, у оно време страшног идолопоклонства.

И ти људи су били ревнитељи за славу Божију. Уз помоћ чуда пророк Илија је доказао да је Бог кога обожава  истинити Бог. Ревнитељем се доказа  пророк Илија  јер се усудио да  укори цара Ахава и његову жену Језеавељу.

Осим Старозаветних пророка као ревнитељи су се показали и браћа Макавеји, они су веровали у истинитог Бога и са својом ревношћу и самопожртвовањем су се много трудили да би се поново повратило и успоставило обожавање истинитог Бога као што нам то говоре и њихове књиге у Старом завету.

Као ревнитељ у Новом завету се показао и свети Јован Претеча који је опонашао пророка Илију. Свети Јован је био неустрашив. Стао је и пред цара Ирода да га прекори због његовог безаконитог саживота са нечистом  Иродијадом, женом брата Иродовог.

Наш Господ Исус Христос је пре свега онај који се показао не само као ревнитељ али и као сам пример ревности. Доказ његове ревности за спасење душа је и то што је три године без престанка обилазио села и градове, проповедао, лечио болеснике, прогонио демоне и на друге начини чинио добро човечанству.

Доказ његове ревности је и то када је у  Соломоновом храму  видео  животиње којима се тргује  као на вашару, није остао равнодушан, него је исплео мотку и истерао из храма све оне који су продавали и куповали, говорећи им да не треба храм Божији да постане кућа трговачка и разбојничка спиља.

Наводећи овај пример где Јеванћелиста Јован примећује и да се код Христа испуњава реч из Псалтира:»Ревност за кућу твоју изједе ме (Пс. 69.9)», Христос је био ревнитељ, ревнитељи су били и апостоли који су се раширили по целом свету проповедајући Јеванђеље и подносећи свакојаке недаће. Ревнитељи су били и Оци и учитељи наше Цркве, који су преузели на себе велике одговорности и трудове да би сачували свето предање вере. Они су укоревали храбро, непобожност и преваре наших дана. Ревнитељ је био и св.Јован Златоусти, који је и умро као прогнаник, далеко од свога епископског трона…

Драги моји хришћани! Да ли смо ми ревносни? Да ли наше срце гори од жеље да видимо Царство Божије да се шири по целој васељени? Да ли ми заштићујемо име Божије када чујемо да га хуле јавно? Да ли укоревамо и осуђујемо зло ма где и да га сретнемо?

Да ли мрзимо неправду? Да ли се клонемо греха? Да ли прижељкујемо светост? Да ли журимо у цркву?

Ако је наш одговор да, онда постоји ревности, иначе смо млаки хришћани а Христос не жели такве хришћане. Амин.

+ Μητροπολίτου Φλωρίνης π. Αυγουστίνου Καντιώτου

МИТРОПОЛИТ ФЛОРИНСКИ о. АВГУСТИН КАНТИОТ

ПОСЛАНИЦА ЗА МНОГЕ ПРИМАОЦЕ

ТОМИНА НЕДЕЉА

РЕЧИ ХРИСТОВЕ УПУЋЕНЕ СУ СВИМА

Данас је, драги моји хришћани, друга Недеља од Васкрса или, како често кажемо – Мала Пасха, коју још називамо и Томина недеља. У свим храмовима Православне цркве читано је Јеванђеље, које сте управо чули. Ово Јеванђеље – премда је прошло много времена од тога чудесног појављивања Господа пред ученицима Његовим, дакле, ако је, кажем, и прошло 19 векова, и у тих 19 векова много се разних догађања збило, ни један догађај није успео да засени овај велики догађај васкрсења Господа нашег Исуса Христа. Ово Јеванђеље је једно од најважнијих, јер речи које је рекао васкрсли Господ, поводом Његовог појављивања пред апостолом Томом, те речи и данас имају своје значење и поучавају нас. Зато што се те речи Господње одазивају нашим друшевним потребама. Оне се не односе само на апостола Тому; не односе се на једанаест ученика, већ на читаво човечанство. Односе се на сваког човека, у било које време да живи и на било ком месту. Зато што човек, колико год и да узнапредује – технички и научно, и у било којем месту и времену да живи, у дубини његовог бића одвија се драма. Живи у стрепњи и агонији. Живи под осећајем кривице, и то оне коју производи грех. Данашње Јеванђеље требало би да чује цео свет, обе хемисфере, зато што те речи, које је рекао Господ, имају и данас своје значење. Шта нам говоре те речи? Послушајте у наставку.

НЕКА ПОСЛУША ЈЕВАНЂЕЉЕ УЗНЕМИРЕНИ СВЕТ

Нека чује свет, како су ученици били затворени у једној кући и како се нису усуђивали да изађу из те куће, чак ни прозор да отворе, нити су имали било какву комуникацију са другима, «због страха од Јудеја». Међутим, драги моји, да ли је данас боље стање? То што се догодило једанаесторици ученика, догађа се и данас, драги моји. Народи мали и велики затворени су у једној великој кући, то јест, затворени су својим географским границама, на својим просторима, и забравили су врата и прозоре; и боје се једни других, имају један страх, страх много већи од ученика Христових. Данас се људи не боје страха Јудејског, јер људи у двадесетом веку имају један други страх, за који сумњам да се икада у човечанству појавио сличан овом данашњем.

Тако велик страх, стрепња и агонија која гуши цео свет, сумњам да ће проћи. Ужасан страх – страшна фобија обухвата душе људи – од којег дрхте мали и велики, леви и десни, на целој планети по свим ширинама и дужинама. Људи су оптерећени огромним страхом и прибојавају се да ће се сваког трена, услед неке пакости ђаволске, отворити небески водопад и пасти на земљу потапајући је, као што се догодило у  Нојево време; или – да ће пасти ватра и све спалити. Дакле, постоји велики страх. Затворени су људи у својим кућама и боје се највеће фобије коју ствара данашње човечанство.

ХРИСТОС ОДГОНИ СТРАХ И ДАЈЕ МИР

Колико би свет био срећнији, када би било могуће у кући тога страха, на тим светским скуповима, где се окупљају великани и мућкају својим главама у потрази за решењем људских проблема, колико би, кажем, био срећнији свет на обе земљине полулопте, Истоку и Западу, када би се усудили позвати Христа, показујући веру своју у Онога који живи и царује у векове, и Он, Христос, да «створи се», каже, «између узнемирених ученика». Могао би се васкрсли Господ и данас појавити и донети највећи поклон узнемиреном свету. Од свих дарова, којима је обогатио овај свет, најдрагоценији поклон је донео управо на данашњи дан. Дар небески, дар који не познаје земља, поклон који доноси васкрсли Господ, у једној речи, речи за којом чезне свет, толико жељеној, која радује срца свих људи – од одојчета па све до стараца – реч коју смо чули данас, а зове се мир.

Велику вредност има ова реч. Зато и кажем: спалите све књиге, а нека остане Јеванђеље Христово, које нам каже да је дошао међу њих и рекао им «мир вам» – и мир даде им. Заиста, Христос је мир света који даје мир. Треба да будемо сви вредна деца мира и да задобијемо тај Христов непроцењиви поклон свету. Зато и рекох да је ово Јеванђеље најважније. Требало би да га чује узнемирени свет, и у њему слатки глас васкрслог Господа, где каже: «мир вам». Међутим, узнемирен свет ратним страхом, очекује рат који се у Откровењу назива Армагедон. Колику би корист имао узнемирени свет, када би отворио своју душу и послушао ову велику поруку васкрслог Господа.

СВЕТО ЈЕВАНЂЕЉЕ НЕКА ЧУЈУ И  МУДРЕ СТАРЕШИНЕ НА ПРОЧЕЉУ

Осим узнемиреног света, добро би било да данашње Јеванђеље чују, драги моји, и сви остали. Требало би да га чују интелектуалци и научници нашег доба.  Данас су они ти који сумњају и говоре: „Ми нисмо неке старе бакице и деца с веронауке, ми смо мудри и велики, ми живимо у XX веку, у време нуклеарне енергије, ми не можемо слушати то о чему данас говори Црква.“ Данас, ови интелектуалци који имају сумње, те мудре старешине на зачељу, требало би сви они да дођу у цркву и да чују данашње Јеванђеље.

ДАНАШЊА НЕДЕЉА ЈЕ ПОСВЕЋЕНА СУМЊИЧАВИМ ЉУДИМА

Данашња недеља је недеља сумњичавих, неверних, јер је такав био и апостол Тома. Једну седмицу борио се између вере и невере, имајући мноштво питања у вези с Васкрсењем Господњим. Сумњао је да је Христос васкрсао. Господ није отерао Тому, није забранио испитивање, није га искушао – не за оно у шта је сумњао и због чега је ројио питања у својој души. Због њега, који је исказао толику сумњичавост, Христос се посебно појавио, позвао га и рекао му: Дете моје, зашто сумњаш? Дођи и провери, додирни својим прстом моје ране и уверићеш се да сам ја Господ. Заиста, апостол Тома, који је био пун сумњи и није желео веровати никоме, и који је говорио да неће поверовати док не види, он, након тих доказа и уверивши се на своје очи – исповедио је своју веру. Вера Томина није слепа вера. Не. То није вера безумних старица, него вера просветљена, која не произилази из онога што је неко рекао, већ у пламену сумњи испитана, у жељи да се ослони на документе – на доказе.  И данас постоје савремене Томе. Данас те Томе славе. Не славе само који носе то име, већ и они који сумњају и гомилају питања у својој души. Данас њих позива Христос и говори им: Дођите, децо моја! Ви, који сумњате у мене, дођите код мене, додирните ме, испитајте ме, претражите, просејте; узмите Јеванђеље да просејете једном, и два, и три, и четири пута, и уверићете се, браћо моја: ако постоји догађај на свету, који сведочи тако силно, такав је непоновљив у историји – васкрсење Господње. Тада ће и они исповедити Томину веру.

ТРЕБА ЈЕВАНЂЕЉЕ ДА ЧУЈЕ И  УНУЧАД АРИЈЕВА,  ЛАЖНИ ЈЕХОВИНИ СВЕДОЦИ

Требало би, кажем, да чује Јеванђеље узнемирени свет, неверници и маловерни. Ко би још требало да га чује? Арије, свакако. Али, он је давно умро. Но, да ли је? У нашем комшилуку је. Ево, говорићемо једноставно. Има једно старо претказање, које говори да, када се буде приближавао Други долазак Христов, појавиће се и унучад Аријева. Појавили су се. Ти унуци Аријеви, плаћени службеници с лева и десна, су, другим речима говорећи – Јеховини сведоци, који су с њим у сродству. Јер, шта је у своје време говорио Арије, то би данас говорили и Јеховини сведоци да су у Цркви. Шта то говоре? Они узимају гумицу и бришу из Јеванђеља да је Христос Бог. Дођите, дакле, да послушате Тому, који је био поред  Христа. По неверству, ви, Јеховини сведоци, треба да сте ближе Христу него што је то био апостол Тома. Тома, који Га је видео, додирнуо и опипао, рекао је: «Господ мој и Бог мој». А ко сте ви да сумњате? Ако један Тома исповеда и каже: «Господ мој и Бог мој», ко сте ви, који долазите са толиком дрскошћу да кажете како Христос није Бог? Данас, када неверни Тома исповеда свим својим бићем ове речи, где си ти, који негираш догму на коју се ослања хришћанство?

ТРЕБА ДА ЧУЈУ ЈЕВАНЂЕЉЕ СВЕТСКИ КОНГРЕСИ, КОЈИ ГОВОРЕ О МИРУ

Зато сам, браћо моја, и рекао да је данашње Јеванђеље веома важно. Треба да чују и светски скупови о миру нашег Христа. Треба да га чују маловерни и неверници, интелектуалци, да би осетили и они ауру васкрсења Господњег. Треба да чују и Јеховини сведоци и остали јеретици, из уста Томиних: «Господ мој и Бог мој».

ТРЕБА ДА ЧУЈУ ПРОТЕСТАНТИ И ПЕНТАКОСТАЛЦИ (ДУХОВЊАЦИ)

Треба и они да чују. Завршавам. Треба да чује ово и последња категорија. Која је то? Протестанти – еванђелисти, који су преплавили и испунили Грчку к`о инсекти воћњак. Као што бубе падају на воћњак и све огуле до коже, тако и у нашој благословеној домовини чине јеретици. Откровење говори да ће се појавити бубе. А те бубе су заправо јеретици. Шта је посао протестаната? Они узимају ђаволску гумицу и кажу: Ми не прихватамо свештенство. Они су махом сви свештеници, али не прихватају ни свештеника ни свештенство – не признају их.

ТРЕБА ДА ЧУЈЕМО И МИ, ПРАВОСЛАВНИ ХРИШЋАНИ, КОЈИ ИМАМО ЈЕРЕТИЧКА УБЕЂЕЊА

Заједно са протестантима и ми православци би, нажалост, требало да послушамо, јер, премда и немајући јеретичка убеђења, (прихватамо свештенство и тајне), ни ми не указујемо према свештенству одговарајућу побожност. Дођите, протестанти, дођите ви, који сте скупили у своје торбе доларе са свих страна света, да бисте нам променили веру. Дођите овде у цркву, данас је празник Светог Томе, и чујте Јеванђеље. Шта нам говори Јеванђеље? Од свих речи из Јеванђеља најважнија реч је она коју ћу вам рећи. То није «Мир свима», нити «Господ мој и Бог мој». То је нешто што је по значењу једнако речи: «Мир свима».

ХРИСТОС ДАНАС ПРЕДАЈЕ ВЛАСТ АПОСТОЛИМА И ЊИХОВИМ НАСЛЕДНИЦИМА

Данас, када Христос пође са овога света, да ли сте размишљали о томе да треба да стигне до трећег неба? До трећег неба! Изнад галаксија, Месеца и Венере, у свет духова, у који не стиже ниједан свемирски брод или ракета, горе на Небеса. Христос се припрема да оде на права Небеса, бесмртна Небеса, где су духови бестелесни и бесмртни. Господ данас предаје своју власт. Коме је предаје? Да ли сте чули? Предаје власт – данас. Какве су то речи! Предаје ли своју власт свима овде на земљи? Дођите протестанти да чујете, да ли свима предаје Христос своју власт? Не. Коме, дакле? Предаје је једанаесторици. А коме, након што се они упокоје? – Њиховим наследницима, а наследници својим наследницима. И тако један златни ланац, односно власт, која се преноси из поколења у поколење, стиже до нас, до свештенства, до свештеника. То је свештеничка власт. Чујте речи Христове: „Примите Духа Светог, којима опростите гријехе, опраштају им се; и којима задржите, задржани су“ (Јн. 20, 22-23). Хајде, пробај те речи уклонити! Оне су непобитне. На њима, тим Христовим речима, темељи се свештеничка власт – «Примите Духа Светог». Дајем вам огромну снагу. Држите у својим рукама…

КАНОНСКИ РУКОПОЛОЖЕН СВЕШТЕНИК

ИМА ВЛАСТ И АКО ЈЕ ГРЕШАН 

Да, драги моји, тај свештеник са поцепаном мантијом, тај неписмени свештеник, кога исмејавају научници с лева и десна, тај поп када држи светиње са епитрахиљем, није више поп, није више Антоније, особа А или Б, Коста или Јован. У тај час, када стави епитрахиљ, светињу над светињама, у тај час има духовну власт, држи кључеве раја – духовне кључеве, које не држи нико на свету. «Примите Духа Светог, којима опростите гријехе, опраштају им се; и којима задржите, задржани су (Јн. 20, 22-23)». Коме опростите, и ја ћу им опростити. Видимо из тих Христових речи да постоји свештеничка власт. Ту власт је дао Васкрсли Исус апостолима, а не анђелима и арханђелима. Није рекао ни једном анђелу: «којима опростите гријехе, опраштају им се…»

Власт је дао свештеницима. Свештеници врше ту власт у име Христово. Да, када грешник клечи пред духовним оцем, у часу, када сузе лију из његових очију, у ономе часу као да је пред њим сам Христос, и свештеник, у име Христово, обраћа се сваком исповеднику овим речима: „Дете, опраштају ти се греси твоји“. Шта сам рекао? Зар ништа? Имате ли очи? Имате ли срца? Имате ли веру? Ако имате веру – улазите у цркву, ако немате вере – немојте улазити. Боље да седите у вашим кућама. Црква се моли само за оне који са вером и страхом Божијим прилазе цркви; дакле, имате ли вере? Баците поглед на Свету Трпезу. Шта је на Светој Трпези? Шта свештеник приноси? Хлеб и вино. Тако виде и протестанти, тако виде и неверници, тако виде и атеисти. Шта ради свештеник са хлебом и вином? Хлеб треба да постане Тело Христово, а вино Крв Христова. Треба да се догоди велико чудо. Једите, пијте…. Ко ће хлеб учинити Телом Христовим и ко ће од вина створити Крв Христову? Хиљаду лаика да се сакупи, па и 10 хиљада нека их буде, цео свет нека се сакупи – не може учинити ту тајну. Један поп, само један поп, који има дату му власт с више, он када благослови хлеб и вино – дешава се чудо над чудима. Сада је то Крв Христова, Тело Христово. То је, дакле, власт, коју данас примају свештеници од Васкрслог Господа. Зато и закључујемо, каже нам Богу знан светитељ: „Замисли, да на путу, на каквој раскрсници, сретнеш заједно свештеника и анђела. Кога ћеш првог поздравити? Анђела, можда? Не“, одговара светитељ. „Најпре ћеш поздравити свештеника. Целиваћеш прво свештеничку руку, а тек потом руку анђела.“ Зашто? Зато што је Христос дао већу власт свештенику него анђелима. Зато што ни једном анђелу није рекао: опраштајте. Само је свештенику дао ту власт. Неко ће ми рећи: „Значи поп је анђео?“ Сви ћете ми рећи: „Треба и свештеник да живи попут анђела.“ Слажем се. Упитаћете ме: „Да ли ви, свештеници, живите као анђели на земљи?“

Сви ћете бити спремни да ми кажете како се неки свештеник, или владика, понаша овако или онако. Како би требало да буде? Многи говоре: „Не идем ја у цркву. Нисам присталица идеје покривања грехова и злочина свештеничких.“ Не. Напротив, присталица сам црквеног поретка. Црква нека се очисти од својих трулих чланова и нека се врати у стару славу Светих отаца. Све до овог дела се слажем, али да неко каже да не иде у цркву због грешног свештеника – да ли си ти светац да тако нешто кажеш? Ту је велико отуђење. Човече мој! Света Литургија има исту снагу било да је врши најгрешнији или најсветији свештеник. И најгрешнији свештеник на свету, ако је правилно примио свештенство, и најсветији, имају исту вредност у тој Литургији. Не треба да постоји никаква сумња у то.

Ову беседу завршавам малом анегдотом. Један је хришћанин имао вагу и на којој је премеравао свештенике. Неки му се није допадао и одлучио је да више не иде ни у једну цркву, јер су му се сви свештеници чинили недостојни. Ни један свештеник није био достојан да га причести, да га исповеди; очекивао је да пронађе свештеника, који је анђео и арханђео – он да га причести и крсти… Шта је учинио Бог? Послушајте: Једног дана тај хришћанин, који је држао ђаволску вагу и мерио све свештенике, владике – не налазећи међу њима ниједног достојног да га причести Светињом над светињама – тај велики фарисеј нашао се у пустињи и, пролазећи кроз њу, ожедне и наиђе на мало чисте кристалне воде, оде до речице, заграби својим длановима да се освежи и рече себи: „Како је ова вода слатка! Тако слатку воду нисам пио никада у свом животу – од када сам се родио.“ Интересовало га је одакле излази та вода и крену он обалом реке идући ка извору. Када је стигао на извор, имао је шта и да види. Није могао да дише од смрада и нечистоће. У речном извору налазио се мртав пас, кроз чију утробу је пролазила вода коју је пио. Зачудио се и упитао: „Шта је ово?“ Анђео му се јави и рече: „Видиш ли: вода, коју си пио и која те је освежила, јесте наше Православље. Таква вода не постоји на свету. Угинули пас је грешни свештеник. Нека је пас и угинуо, проћи ће кроз њега струја нашег Православља.“

Немојте слушати протестанте. Дођите – овде у цркву. Када и најгрешнији свештеник држи Светиње над светињама, гледајте га као анђела. Он тада није више свештеник Свевишњега. Он тада има власт с неба. Треба да га поштујемо. Поштујући и најгрешнијег свештеника, поштујемо Христа, Кога, децо, славите и преузносите у све векове.

(Беседа епископа Флоринског о. Августина Кандиота у  храму светог Александра Новог, Фалир, Атина, Томина недеља  16-4-1961)

ANAΣTAΣH ΜΕ ΤΟΝ ΓΕΡΟΝΤΑ ΜΗΤΡΟΠΟΛΙΤΗ ΦΛΩΡΙΝΗΣ  π. ΑΥΓΟΥΣΤΙΝΟ ΤΟ ΠΑΣΧΑ ΤΟΥ 2009

_____

ΟΜΙΛΙΑ ΜΗΤΡΟΠΟΛΙΤΟΥ ΦΛΩΡΙΝΗΣ ΑΥΓΟΥΣΤΙΝΟΥ ΚΑΝΤΙΩΤΟΥ

H Aναστασις ριζα και θεμελιο της πιστεως

«Ω θείας! ω φίλης! ω γλυκυτάτης σου φωνής!
μεθ’  ημών αψευδώς γαρ επηγγείλω έσεσθαι…»
(κανών του Πάσχα)

AKOYΣAME, ευσεβές εκκλησίασμα, τον χαρμόσυνο χαιρετισμό «Xριστός  ανέστη». Oι δύο αυτές λέξεις είναι το θεμέλιο της αγίας μας Eκκλησίας.
Όλα σήμερα, και η θ. λειτουργία, και τα τροπάρια που ακούγονται, και τα αναγνώσματα, όλα κηρύττουν την ανάστασι του Kυρίου.
Eορτάζουμε την Aνάστασι όχι 1 ή 2 ή 3 ή 7 το πολύ ημέρες, όπως τις άλλες εορτές. Eορτάζουμε την Aνάστασι 40 μέρες, μέχρι της Aναλήψεως. Kαι όχι μόνο 40 μέρες, αλλά και άλλες 52 Kυριακές. H κάθε Kυριακc του έτους είναι αφιερωμένη στην Aνάστασι. Γι’ αυτό παλαιότερα δεν κάνανε κόλλυβα την Kυριακή οι χριστιανοί, αλλά μόνο το Σάββατο. Tην Kυριακή δεν χρειάζονται δάκρυα, δεν χρειάζεται πένθος· γιατί ανέστη ο Kύριος.
Γιατί δίνει τόσο μεγάλη σημασία η Eκκλησία μας στην ανάστασι του Kυρίου και την εορτάζει 40 + 52 = 92 ημέρες;
Γιατί αυτή είναι η ρίζα της χριστιανικής πίστεως. Γιατί είναι το θεμέλιο του θείου οικοδομήματος. Στέκεται δένδρο χωρίς ρίζα; Στέκεται σπίτι χωρίς θεμέλιο; Aν μπορούν νά σταθούν αυτά, τότε μπορεί να σταθεί και η Eκκλησία μας χωρίς την ανάστασι του Xριστού.
Λόγια σταράτα· ή αναστήθηκε ο  Xριστός  ή δεν αναστήθηκε. Eάν δεν αναστήθηκε, τότε η θρησκεία μας είναι ψέμα· και τότε πρέπει να ενωθούμε με τους αθέους, να γκρεμίσουμε τις εκκλησιές, να καταργήσουμε τη λατρεία, να πνίξουμε τους παπάδες, να εξαφανίσουμε τον χριστιανισμό· γιατί δεν πρέπει να ζούμε με το ψέμα. Aλλ’ εάν αναστήθηκε ―και αναστήθηκε όντως ο  Kύριος―, τότε η θρησκεία μας είναι αληθινή· και τότε έχουμε ρίζα και θεμέλιο και άγκυρα και ελπίδα και φως.
Aναστήθηκε ο Kύριος. Kαι καμιά άλλη αλήθεια δεν έχει τόσες αποδείξεις όσες έχει το ύψιστο γεγονός της Aναστάσεως.
Ποιές είναι οι αποδείξεις αυτές; O Kύριος μετά την ανάστασί του δεν πήγε να κρυφτεί σε καμιά σπηλιά. Παρουσιάστηκε και μία και δύο και τρείς και τέσσερις και περισσότερες φορές στους δικούς του· ένδεκα εμφανίσεις περιγράφουν τα ευαγγέλια. Παρουσιάστηκε και πρωΐ και μεσημέρι και δειλινό. Παρουσιάστηκε και στην ακρογιαλιά και στο βουνό. Παρουσιάστηκε και σε έναν και σε δύο και σε πεντακοσίους. Παρουσιάστηκε και στο Θωμά, ο οποίος ήθελε τρόπον τινά να κάνει έρευνα ανατομική επάνω στο άγιο σώμα του Xριστού. Aλλά μόλις τον είδε αναστημένο, εφώναξε· «O Kύριός μου και ο Θεός μου».

* * *

H ανάστασι του Xριστού είναι το θεμέλιο της χριστιανοσύνης.
O Xριστός κατήλθε στον άδη, επάλεψε με το χάρο, τον ενίκησε, και συνέτριψε τας πύλας του άδου. Έθραυσε τις σφραγίδες του και νικητής και θριαμβευτής εξήλθε εκ του τάφου.
O Xριστός δεν ζει την ταπεινή ζωή των πέντε αισθήσεων, όπως εμείς. O Xριστός ζει στην σφαίρα του πνεύματος, στο πλήρωμα της ζωής.
O Xριστός δεν ζει απλώς όπως ζουν οι ισχυροί της γης. O Xριστός ζει ως Θεός. Kαι όχι απλώς ζει, αλλά και νικά και θριαμβεύει. Nικά και θριαμβεύει πρώτον μέσα στην ανθρώπινη καρδιά, όπου κρύβονται μυστήρια αθάνατα, αγώνες, θυσίες, ιδανικά.
Nικά και θριαμβεύει ο Xριστός μέσα στην παγκόσμιο ιστορία, στην οποία εμφανίζονται νέοι άνθρωποι, αναστημένοι από τον κόσμο των παθών και της φθοράς. δεν θα νικήσει η άρκτος, δεν θα νικήσει ο  λέων, δεν θα νικήσει η λεοπάρδαλις και τ’ άλλα άγρια θηρία· δεν θα νικήσουν τα άθεα συστήματα, που επικρατούν πρός καιρόν επί της γης. H τελική νίκη είναι του εσφαγμένου Aρνίου. Tό δε Aρνίον το εσφαγμένον είναι ο Kύριος ημών Iησούς Xριστός.
Nικά και βασιλεύει ο Xριστός στις καρδιές των ανθρώπων, νικά στην παγκόσμιο ιστορία, αλλά προπαντός νικά και θριαμβεύει μέσα στην Oρθόδοξο Eκκλησία του. Θα ήταν μακρός ο  λόγος, αν θα ήθελα να αποδείξω, κατά ποίον τρόπο νικά και θριαμβεύει ο  Xριστός στην Oρθόδοξο Aνατολική μας Eκκλησία.
Nικά. Tο υποσχέθηκε ο Xριστός· και ο λόγος του είναι αληθινός, και μύρια παραδείγματα αποδεικνύουν την αλήθειά του. Eίπε ο Xριστός· «Δεν θα σας αφήσω ορφανούς». «Θα είμαι μαζί σας μέχρι τερμάτων αιώνος», λέγει σήμερα το ωραίο τροπάριο του κανόνος.
Eίναι μαζί μας ο  Xριστός. Πού είναι μαζί μας; Eδώ, μέσα στην Eκκλησία. H Eκκλησία, όπως είπε ο ομώνυμός μου άγιος, ο  ι. Aυγουστίνος, είναι ο  Xριστός παρατεινόμενος εις τους αιώνας. Aυτός είναι ο  ωραιότερος ορισμός της Eκκλησίας.
Eφ’ όσον υπάρχει η Eκκλησία, υπάρχει και ο  Xριστός· και εφ’ όσον υπάρχει ο  Xριστός, υπάρχει και η Eκκλησία. Mέχρι συντελείας των αιώνων ο  Kύριός μας θα νικά. Έως ότου μαρμαίρουν τα άστρα και ανατέλλουν οι ήλιοι και υψώνονται τα όρη και ρέουν οι ποταμοί· έως ότου υπάρχει πνοή, έως ότου υπάρχει καρδιά που χτυπά· έως ότου τα άνθη φυτρώνουν επί της γής, έως ότου υπάρχει έαρ γλυκύτατο, μέχρι της συντελείας του αιώνος, ο  Kύριός μας θα παραμένει ο  μόνος νικητής και θριαμβευτής.
Όσοι είναι πιστοί, όσοι έχουν τον Xριστό στην καρδιά τους, αυτοί Tον λατρεύουν και αισθάνονται ιερό ρίγος στο αντίκρυσμά του. Tον αισθάνονται τόσο κοντά τους, όσο τον αισθάνονταν οι ψαράδες της Γαλιλαίας, που εκεί στην ακρογιαλιά άκουαν τα υπέροχα λόγια του. Tον αισθάνονται τόσο κοντά, όσο τα νήπια και παιδιά εκείνα που έψαλλαν το «ωσαννά». Tον αισθάνονται όπως οι απλοϊκοί μαθηταί του. Tον αισθάνονται όπως ο  ευαγγελιστής Iωάννης, ο  αγαπημένος του μαθητής, ο  οποίος έπεσε επί το στήθος και άκουσε τους κτύπους της αγίας του καρδίας. Tον αισθάνονται όπως οι δύο μαθηταί του που επορεύοντο πρός Eμμαούς και συναντήθηκαν με τον Άγνωστο. Kαι όταν συναντήθηκαν με τον Άγνωστο, έλυσαν το πρόβλημα της ζωής των. Aισθάνθηκαν την καρδιά τους να θερμαίνεται και είπαν· «Oυχί η καρδία ημών καιομένη ήν εν ημίν…;».
Eτσι τον αισθάνονται επί αιώνες ολοκλήρους μυριάδες μαρτύρων, οι οποίοι εβάδισαν στο μαρτύριο με το «Xριστός ανέστη».
Έτσι τον αισθάνεται προπαντός η Eλληνική μας φυλή, στην οποία σήμερα αντηχεί ως θριαμβευτικός ύμνος το «Xριστός ανέστη». Tο «Xριστός ανέστη» είναι κατ’ εξοχήν ύμνος της χριστιανικής μας πατρίδος. Bουνοί και νάπαι, όρη και κάμποι και πάσα η Eλληνική γη αντηχούν από τον ύμνο των αιώνων· «Xριστός ανέστη»!
Yπάρχει κανένας ορφανός; Mετά το «Xριστός ανέστη» δεν πρέπει να κλαίει την ορφάνια του, γιατί γι’ αυτόν στοργικός πατέρας είναι ο  Xριστός. Yπάρχει κανένας πτωχός; Aς μή θρηνεί την πενία του, διότι ο  Xριστός είναι η πηγή όλων των αγαθών. Yπάρχει κάποιος απελπισμένος; Aς πάρει θάρρος, γιατί ελπίς του κόσμου βεβαία και ασφαλής είναι ο  Kύριος ημών Iησούς Xριστός.

* * *

Eμείς, αγαπητοί μου, γνωρίζουμε τον Xριστό, ή εξακολουθεί να είναι ο  Άγνωστος X;.
Δεν γνωρίζουμε, τί τέξεται η επιούσα, δεν γνωρίζουμε ποιά τροπή θα πάρει ο  κόσμος. Ένα όμως γνωρίζουμε πολύ καλά, και σημειώσατέ το. Aς εξέλθουν οι δαίμονες από τον Άδη, ας σείεται η γη, ας πέφτουν τα άστρα, ας γίνεται άνω κάτω ο κόσμος· ένα είναι βέβαιο και υπερβέβαιο. Πιστεύσατέ το, αδελφοί μου, και βουλώστε τ’ αυτιά σας στις σειρήνες της απιστίας και αθεΐας. Kρατήστε καλά την πίστι και την ελπίδα σας στο Θεό. Kαι να είστε βέβαιοι και υπερβέβαιοι, ότι στο τέλος θα νικήσει ο Xριστός.
O Xριστός νικά, ο Xριστός θριαμβεύει, ο  Xριστός είναι ο  παμβασιλεfς του κόσμου. «Δεύτε προσκυνήσωμεν και προσπέσωμεν αυτώ, Xριστώ τω βασιλεί και Θεώ ημών». Kαι ας του ε­πωμεν κ’ εμείς τό, «Ω θείας! ω φίλης! ω γλυκυτάτης σου φωνής! μεθ’ ημών αψευδώς γαρ επηγγείλω έσεσθαι, μέχρι τερμάτων αιώνος, Xριστέ, ην οι πιστοί, άγκυραν ελπίδος κατέχοντες, αγαλλόμεθα».
O Xριστός να είναι μαζί σας. O Xριστός να είναι στις οικογένειές σας και σ’ ολόκληρη την πατρίδα μας. O Xριστός να είναι προστάτης όλων μας. Eίναι αδύνατον, ο  Θεάνθρωπος Kύριος ημών Iησούς Xριστός να μή προστατεύσει το έθνος μας. Kαι αυτό όχι γιά μας, αλλά γιά το πλήθος των μαρτύρων, που έχει να παρουσιάσει η ευλογημένη αυτή γή, σε κάθε γωνία της.
«Xριστός ανέστη!».

† O Φλωρίνης, Πρεσπών & Eορδαίας Aυγουστίνος

Αποσπάσματα δύο ομιλιών· Aμύνταιο 10-4-1972 και Πτολεμαΐδα B΄ Aνάστασι 1968)

______

ΣEΡBIKA

________

ВАСКРСЕЊЕ ЈЕ ПОБЕДА  И ТЕМЕЉ НАШЕ ПРАВОСЛАВНЕ ВЕРЕ

Епископ Артемије: Васкршња Посланица (видео)

ЕПАРХИЈА РАШКО-ПРИЗРЕНСКА И КОСОВСКО-МЕТОХИЈСКА У ЕГЗИЛУ

Званична интернет презентација са благословом Епископа рашко-призренског и косовско-метохијског  Г.Г. Др АРТЕМИЈА

Свој духовној деци: монаштву, свештенству, верном народу

Епархије рашко-призренске и косовско-метохијске

У ЕГЗИЛУ

Сверадосни васкрсни поздрав

ХРИСТОС ВАСКРСЕ! – ВАИСТИНУ ВАСКРСЕ!

„Васкрсење Твоје Христе Спасе,
Анђели певају на небесима;
И нас на земљи удостој:
Чистим срцем да Те славимо“!

Овом богонадахнутом песмом, браћо и сестре, почиње данашњи празник Васкрсења Христовог, празник који собом испуњава радошћу небо и земљу, јер је ово дан „којега створи Господ да се радујемо и веселимо у њему“. Као што се цела природа радује у пролеће топлим сунчаним зрацима после љуте зиме, када све почиње да се буди и буја, да васкрсава и расте, тако се и ми духовно радујемо појави Сунца Правде, које нам из Христовог гроба засија после тамне ноћи Великог Петка и Голготе. То је та велика Тајна коју је Бог открио и показао људима, тајна када је добро победило зло, када је живот победио смрт, када је Бог поразио ђавола, када су људи осетили и спознали да је смрт постала сан из кога нас Васкрсли Господ буди, призива и води у Живот Вечни…. Read more »

Μεγάλη Παρασκευὴ βράδυ

Ξανασταυρωνεται απο μας

Ο Κύριος ἔπαθε, ἀδελφοί μου, ὅλα ἐκεῖνα ποὺ ἔπρεπε νὰ πάθουμε ἐμεῖς. Γιατί τὰ ἔπαθε; Γιὰ νὰ συγχωρηθοῦμε καὶ νὰ παύσουμε νὰ ἁμαρτάνουμε. Καὶ τίθεται τὸ ἐρώτημα· Παύσαμε νὰ ἁμαρτάνουμε; Οἱ ἄνθρωποι ἁ­μάρταναν πρὸ Χριστοῦ, ἁμαρτάνουν καὶ μετὰ Χριστόν. Ἔχουν ἆραγε οἱ ἁμαρτίες τὴν ἴδια βαρύτητα; Ἁμαρτία ποὺ ἔγινε προτοῦ στηθῇ ὁ σταυρὸς εἶνε πιὸ ἐλαφρά, ἁμαρτία ποὺ γίνεται μετὰ τὸ σταυρὸ εἶνε πολὺ βαρύτερη.
Ὁ ἀπόστολος Παῦλος στὴν πρὸς Ἑβραίους ἐπιστολὴ λέει τὸ ἑξῆς. Ὅλες οἱ ἁμαρτίες ποὺ ἔγιναν πρὸ Χριστοῦ συγχωροῦνται· μετὰ ὅμως, ἄνθρωπε, πρόσεξε· κάθε φορὰ ποὺ ἁ­μαρτάνεις μετὰ τὸ σταυρὸ δὲν κάνεις τίποτε ἄλλο παρὰ νὰ ξανασταυρώνῃς τὸ Χριστό! Νὰ προσέξουμε πολὺ αὐτὸ τὸ λόγο. Μὴν «ἀνασταυρώνουμε καὶ παραδειγματίζουμε» τὸν Υἱὸ τοῦ Θεοῦ (Ἑβρ. 6,6).
Πῶς, ἀγαπητοί μου, νὰ σᾶς παρουσιάσω τὸ ἔγκλημα αὐτὸ ποὺ κάνουν, ὄχι πλέον οἱ Ἰουδαῖοι, ἀλλὰ ἐμεῖς οἱ λεγόμενοι Χριστιανοί;

* * *

Ἐμεῖς εἴμεθα οἱ ἀνασταυρωταί· ξανασταυρώνουμε τὸ Χριστό. Θέλετε παραδείγματα;
1. Ὑπάρχει μεταξύ μας κάποιος ποὺ ὑπερη­­φανεύεται, περιφρονεῖ τοὺς ἄλλους καὶ νο­μίζει πὼς εἶνε κάτι, ἐπειδὴ ἔμαθε λίγα γράμματα, πῆρε κάποιο δίπλωμα, ἢ ἔπιασε κάποια θέσι; Ἐὰν ὑπάρχῃ, ἂς σκεφθῇ ὅτι τὴν ὥρα ποὺ φέρεται ἔτσι δὲν κάνει τίποτε ἄλλο παρὰ νὰ ξαναβάζῃ στὸ μέτωπο τοῦ Χριστοῦ «στέφανον ἐξ ἀκανθῶν» (δοξ. αἴν. καὶ ιε΄ ἀντίφ. Μ. Παρ.)· πληγώνει τὸ Χριστὸ περισσότερο ἀπ᾽ ὅ,τι τὸν πλήγωσε ὁ ἀκάνθινος στέφανος.
2. Ὑπάρχει νέος ἢ νέα ἢ ἄλλος ἄνθρωπος πού, ἐνῷ ἡ Ἐκκλησία φωνάζῃ «Εὐθείας ποιεῖτε τὰς τρίβους» (Ἠσ. 40,3· Ματθ. 3,3), προσέξτε νὰ βαδίζετε στὸν ἴσιο δρόμο, αὐτοὶ κοροϊδεύ­ουν τοὺς κήρυκες, ἐμπαίζουν τοὺς κληρικούς, δὲν ἀκοῦνε τὴν Ἐκκλησία, δὲν πατοῦν στὸ ναό· εἶνε σὰν παράλυτοι, πόδια ἔχουν καὶ πόδια δὲν ἔχουν. Δὲν ἔχουν πόδια γιὰ τὴν ἐκ­κλησία, γιὰ τὸ νοσοκομεῖο, γιὰ τὴν καλύβα τοῦ φτωχοῦ, γιὰ νὰ ἐπισκεφθοῦν τὸν ἄρρωστο· ἔχουν ὅμως πόδια γιὰ νὰ τρέχουν σὲ θεάματα, σὲ κέντρα διαφθορᾶς, σὲ κακόφημους οἴκους. Αὐτοί, κάθε φορὰ ποὺ πηγαίνουν ἐ­κεῖ, δὲν κάνουν τίποτ’ ἄλλο ἀπ’ τὸ νὰ βάζουν καρφιὰ στὰ πόδια τοῦ Χριστοῦ. Ἕνας εὐλα­βὴς ἱερεὺς τοῦ 19ου αἰῶνος πληροφορήθηκε, ὅτι μερικοὶ νέοι τῆς ἐνορίας του ξέφυγαν καὶ πηγαίνουν σὲ σπίτια ἁμαρτωλά. Τὸ ἔμαθε καὶ ἔκλαυσε. Καὶ τί κάνει· πῆγε καὶ στάθηκε ἔξω ἀπὸ τὸ πορνεῖο καί, καθὼς ἐρχόταν ἕνας νέος νὰ μπῇ μέσα, τοῦ ἔκλεισε τὴν εἴσοδο καὶ μὲ πατρικὴ καλωσύνη τοῦ εἶπε· ―Παιδί μου, ἐγὼ σὲ βάπτισα, σὲ μύρωσα, σὲ ἔβαλα μέσα στὴν Ἐκκλησία! (καὶ βγάζοντας κάτω ἀπὸ τὸ ῥάσο του ἕνα μεγάλο ξύλινο σταυρὸ τὸν βάζει κάτω μπροστά του καὶ λέει·) ἂν ἐπιμένῃς νὰ περάσῃς, θὰ πατήσῃς πρῶτα τὸ σταυρό! ὅποιος μπαίνει μέσα ἐδῶ, σταυρώνει τὸ Χριστό!… Ἔντρομο τὸ παιδὶ λέει· ―Παπούλη, συχώρεσέ με, φεύγω… Κάθε φορὰ ποὺ ὁ ἄνθρωπος ἁμαρτάνει σαρκικῶς, δὲν κάνει τίποτ’ ἄλλο ἀπ’ τὸ νὰ πληγώνῃ ἐκ νέου τὸ σῶμα τοῦ Χριστοῦ.
3. Ὑπάρχει μεταξύ μας κάποια γυναίκα ἢ κάποιος ἄντρας ποὺ δὲν τὸ ἔχει γιὰ τίποτε νὰ κατακρίνῃ τὸν πλησίον; (Μία διευκρίνισις ἐ­δῶ· μερικοὶ συγχέουν τὰ πράγματα, συγχέουν τὴν κατάκρισι μὲ τὸν ἔλεγχο. Ἄλλο κατά­κρισις, ἄλλο ἔλεγχος. Κατάκρισις εἶνε ὅταν μα­ζεύεστε τέσσερις – πέντε καὶ ἐν ἀπουσίᾳ τοῦ ἄλλου τὸν κατηγορῆτε. Ἔλεγχος εἶνε ὅ,­τι δημοσίως καὶ ὑπευθύνως καταγγέλλεται πρὸς διόρθωσιν. Ὁ ἔλεγχος δὲν εἶνε κατάκρι­σις. Ἐλέγχει ὁ δάσκαλος, ὁ ἱερεύς, ἡ μάνα, ὁ πατέρας). Ὑπάρχει λοιπὸν κάποιος ποὺ κατα­κρίνει, ποὺ αἰσχρολογεῖ, ποὺ διαβάλ­λει καὶ συ­κοφαντεῖ; ὑπάρχει κάποιος ποὺ ὑβρίζει τὰ θεῖα; Ὑπάρχει κάποιος ποὺ ἐκφράζει ἀμ­φιβολίες γιὰ τὴν πίστι καὶ λέει· Ἆράγε ὑπάρχει Θεός, Παναγία, ἄγγελοι, μέλλουσα κρίσις;… Ὑπάρχει κάποιος ποὺ σκορπίζει ῥίχνει πάγο στὶς ψυ­χές; Αὐτοὶ ποὺ λένε αὐτὰ τὰ λόγια δὲν κάνουν τίποτα ἄλλο παρὰ νὰ ποτίζουν πάλι μὲ ὄξος καὶ χολὴ τὴ γλῶσσα τοῦ Κυρίου μας.
4. Ὑπάρχει καὶ κάποιος ποὺ τρέφει μέσα στὴν καρδιά του τὰ φαρμακερὰ φίδια τῆς ἀν­τιπαθείας, τῆς κακίας, τοῦ μίσους, τῆς ζήλειας, τοῦ φθόνου; Αὐτὸς δὲν κάνει τίποτ’ ἄλλο παρὰ νὰ παίρνῃ τὴ λόγχη ἀπὸ τὰ χέρια τοῦ στρατιώτου καὶ νὰ ξανακεντᾷ τὴν πλευρὰ τοῦ Χριστοῦ μας, ἀπὸ ὅπου ἀνέβλυσε «αἷμα καὶ ὕδωρ» (Ἰωάν. 19,34).
Σταυρωταί! Οἱ Ἰουδαῖοι σταύρωσαν τὸ Χριστὸ μιὰ φορά· ἐμεῖς οἱ Χριστιανοὶ τὸν σταυ­ρώνουμε πολλὲς φορές. Καὶ τὸν σταυρώνουμε δυστυχῶς καθημερινῶς· ἀλλ’ ἂν θέλετε μιὰ μέρα ποὺ τὸν σταυρώνουμε περισσότερο, αὐ­τὴ εἶ­νε ἡ Μεγάλη Παρασκευή. Ὦ ἀδελφοί μου, ἂν πρόκειται κάθε Μεγάλη Παρασκευὴ νὰ μαζεύ­ωνται στὴν ἐκκλησία γυναῖκες καὶ νέ­ες ποὺ δὲν ἔχουν ἀγάπη οὐσιαστικὴ στὸ Χριστό, ἀλλὰ στολίζουν μὲ λουλούδια τὸν ἐ­πι­τάφιο ἁπλῶς γιὰ ἐπίδειξι· ἂν πρόκειται νὰ γίνωνται τὸ βράδυ ἀσχημίες ποὺ δὲν γίνονται σὲ ὅλη τὴν ἑβδομάδα· ἐὰν πρόκειται κατ᾽ αὐ­τὸ τὸν τρόπο νὰ κηδεύουμε τὸν Ἐσταυρωμένο, τότε προτιμότερο νὰ παύσουν νὰ στολίζωνται ἐπιτάφιοι, προτιμότερο νὰ μείνῃ ἐκεῖ ὁ Ἐσταυρωμένος, παρὰ νὰ γίνεται, μέσα σὲ χώρα χριστιανική, ἀντικείμενο θεάτρου, ἐπιδείξεως, βεβηλώσεως.
Σταυρωταί! Λένε, ὅτι ὁ Καῖσαρ εἶχε στὴν αὐ­λή του πολλοὺς ἀκολούθους. Ἕναν ἀπὸ ὅ­λους αὐτούς, τὸν Βροῦτο, τὸν ἀγαποῦσε πε­ρισσότερο καὶ τὸν εἶχε εὐεργετήσει ἰδιαιτέρως. Τὸν εἶχε δε­ξὶ χέρι καὶ τὸν καλοῦσε σὲ ὅ­λα τὰ συμβούλια. Ἀλλὰ μέσα στὰ ἀνάκτορα ἔγινε συνωμοσία. 10-15 αὐλικοί, ἀχάριστοι, ὡ­πλίστηκαν μὲ μαχαιρίδια, καὶ τὴν ὥρα ποὺ ὁ Καῖσαρ φέροντας τὴν πορφύρα καὶ τὸ στέμμα ἀνέβαινε ἀνύ­ποπτος ἕνα – ἕνα τὰ σκάλια γιὰ νὰ μπῇ στὴ βουλὴ τῶν ῾Ρωμαίων, εἰσώρμη­σαν ἀπὸ τοὺς διαδρόμους μὲ τὰ μαχαιρίδια ὑψωμένα, ἔπεσαν πάνω του μὲ μανία καὶ γέμισαν τὸ σῶμα του πληγές. Τὴν τελευταία ἐ­κείνη στιγμή, καὶ ἐνῷ τὸ αἷμα του ἔτρεχε, τὰ θολά του μάτια ἀνάμεσα στοὺς δολοφόνους διέκριναν τὸ πρόσωπο τοῦ Βρούτου. Καὶ τότε μὲ παράπονο βαθὺ ὁ Καῖσαρ εἶπε· «Καὶ σύ, τέκνον Βροῦτε;». Καλὰ ὅλοι οἱ ἄλλοι· κ’ ἐσύ, παιδί μου Βροῦτε, εἶσαι στὴ συνωμοσία;
Αὐτὸ τὸ παράπονο ἀκούγεται τὶς ἡμέρες αὐτὲς ἀπὸ τὸ στόμα τοῦ Χριστοῦ καὶ πρὸς ἐ­μᾶς. Καλὰ οἱ Ἑβραῖοι, καλὰ οἱ ἄπιστοι, καλὰ οἱ ἄθεοι, «ἄφες αὐτοῖς· οὐ γὰρ οἴδασι τί ποιοῦ­σι» (Λουκ. 23,34)· ἀλλὰ κ’ ἐσεῖς; Ἐσεῖς τὰ παιδιά μου, ποὺ μικρὰ βρέφη βαπτισθήκατε μέσα στὴν ἱερὰ κολυμβήθρα· ἐσεῖς ποὺ σὰν παιδιὰ ἐρχόσασταν στὴν ἐκκλησία κι ἀκούγατε τοὺς ὡραίους ὕμνους καὶ γυρίζατε στὸ σπίτι γεμᾶ­τοι ἀγαλλίασι· ἐσεῖς ποὺ τόσες φορὲς κοινωνήσατε τὸ σῶμα καὶ τὸ αἷμα μου καὶ ἔχετε λάβει ἀπὸ τὰ χέρια μου μύριες εὐεργεσίες; Σεῖς πρὸ παντὸς οἱ Ἕλληνες, ποὺ καὶ τὴν ἐθνικὴ ἐ­λευθερία σας τὴν ὀφείλετε σ’ ἐμένα, καὶ κάνατε ψήφισμα ὅπου διακηρύττετε ὅτι ὁ Χριστὸς εἶνε ὁ ἐλευθερωτὴς τῆς Ἑλλάδος· σεῖς ποὺ καὶ στὴν ἐπικεφαλίδα τοῦ συντάγματός σας ἔχετε τὴν διακήρυξι «Εἰς τὸ ὄνομα τῆς ἁ­γίας Τριάδος…»· ἐσεῖς λοιπὸν νὰ μὲ σταυρώνετε καὶ πάλι σήμερα; Αὐτὸ εἶνε ἀνυπόφορο.

* * *

Στὸν κῆπο τῆς Γεθσημανῆ, ἀγαπητοί μου, ὁ Χριστὸς «ἤρξατο λυπεῖσθαι καὶ ἀδημονεῖν» (Ματθ. 26,37). Τί φοβερὸ ῥῆμα αὐτὸ τὸ «ἀδημονεῖν»! Πῶς νὰ τὸ μεταφράσουμε; Δὲν ὑπάρχει μετάφρασις. «Ἀδημονεῖν» σημαίνει, νὰ στενο­χωρῆται, νὰ μελαγχολῇ καὶ τρόπον τινὰ νὰ λέῃ· Γιατί ὁ Πατέρας μὲ ἔστειλε στὴ γῆ; ποιός ὁ σκοπός μου, ποιά ἡ ἀποστολή μου;… Στενα­γμός, ἀφόρητος, ἀνέκφραστος. «Ἤρξατο λυπεῖσθαι καὶ ἀδημονεῖν». Ἔγινε περίλυπος, κι ἀ­πὸ τὸ ἅγιο πρόσωπό του ἔπεφταν σταλαγμα­­τιὲς ἱδρῶ­τος «ὡσεὶ θρόμβοι αἵματος» (Λουκ. 22,44) . Γιατί ὁ Χριστὸς ἦρθε σ᾽ αὐτὴ τὴ λύπη, σ᾽ αὐτὴ τὴν ἀδημονία; Οἱ πατέρες καὶ διδάσκαλοι τῆς Ἐκκλησίας λένε, ὅτι ἡ αἰτία δὲν ἦ­ταν ἡ προδοσία τοῦ Ἰούδα, δὲν ἦταν ἡ ἄρνησις τοῦ Πέτρου, δὲν ἦταν ἡ ἐγκατάλειψις τῶν μαθητῶν, δὲν ἦταν ἡ ἀχαριστία τοῦ ὄχλου καὶ ἡ κακία τοῦ κόσμου. Τὴν ὥρα ἐκείνη σὰν σὲ κινη­ματογραφικὴ ταινία, μπροστὰ στὰ μάτια τοῦ Χριστοῦ μας περνοῦσαν, – τί; οἱ ἁμαρτί­ες. Τίνος ἁμαρτίες; Τοῦ Ἰούδα, τοῦ Πέτρου, τοῦ Πιλάτου; τῶν ἐ­χθρῶν του; Μπροστὰ στὰ μάτια του περνοῦ­σαν οἱ ἁμαρτίες οἱ δικές μου, οἱ δικές σας, οἱ ἁμαρτίες ὅλων τῶν βαπτισμένων Χριστιανῶν. Καὶ «ἤρξατο λυπεῖ­σθαι καὶ ἀδημονεῖν».
Γιὰ μᾶς λοιπόν, ἀγαπητοί μου, λυπήθηκε ὁ Χριστός, γιὰ μᾶς ἀδημονοῦσε, γιὰ μᾶς ἔ­κλαψε, πόνεσε καὶ εἶπε «Θεέ μου Θεέ μου, ἱνατί με ἐγκατέλιπες;…» (Ψαλμ. 21,2· Ματθ. 27,46). Ἂς τὸν εὐχαριστήσουμε ἀπὸ τὴν ψυχή μας· ἀμήν.

† ἐπίσκοπος Αὐγουστῖνος

(Ομιλία του Μητροπολίτου Φλωρίνης π. Αυγουστίνου Καντιώτου στον ιερό  ναὸ του Ἁγίου Παύλου ὁδ. Ψαρρῶν Ἀθηνῶν 30-3-1958 ἑσπέρας)

********************

ΚΑΙ ΣΤΑ ΣΕΡΒΙΚΑ

**********************

–

Gospodu se dogodilo, braćo moja, sve ono šta je trebalo nama da se dogodi. Zašto je postradao? Da bismo jedni drugima oprostili i da bismo prestali da grešimo. Postavlja se pitanje: da li smo prestali da grešimo? Ljudi su grešili pre Hrista, greše i posle Hrista. Da li imaju istu težinu gresi? Greh koji je načinjen pre uzdizanja krsta je puno lakši nego greh koji je nastao posle krsta. Apostol Pavle nam govori u poslanici Jevrejima sledeće: Svi gresi koji su nastali pre Hrista opraštaju se, ali posle, čoveče, pazi, svaki put kada grešiš posle krsta ti ponovo raspinješ Hrista! Pazimo veoma na ove reči. Nemojmo “ponovo raspinjati i ružiti Sina Božijeg” Jev. 6,6). Kako da vam prikažem taj zločin koji čine, Ne više Judejci, već mi koji se nazivamo Hrišćanima?

* * *

Mi smo anastavrote, ponovo raspinjemo Hrista. Želite li primere?

1. Da li ima među nama neko ko se gordi, prezire druge jer misli da je nešto posebno, jer je naučio nešto malo slova, uzeo neku tamo diplomu, zauzeo neki dobar položaj? Ako ima, neka pomisli da u vreme kada se tako oseća i ponaša ne čini ništa drugo nego da ponovo stavlja na Hristovo čelo trnov venac, ranjava Hrista više nego što ga je povredio trnov venac.

2. Da li postoji mladić ili devojka ili neki drugi čovek koji dok crkva poziva “poravnite staze “. (Isaij. 40,3 i Mat. 3,3),pazite da hodate pravim putem, a oni ismejavaju sveštenike, ismejavaju propovednike, ne slušaju crkvu, ne dolaze u hram, kao da su paralizovani, noge imaju a kao da ih nemaju. Nemaju noge za crkvu, za bolnicu, za siromašnu kolibu, da posete bolesnika ali zato imaju noge da trče na razne događaje, za kafiće i diskoteke i za druge razne centre nečistoće. Oni svaki puta kada odlaze tamo ne čine ništa drugo već ponovo zarivaju eksere u Hristove noge… Read more »

• Γ΄ Κυρ. Νηστειῶν – Σταυροπροσκυνήσεως

ΓIATI ΤΙΜΟΥΜΕ ΤΟ ΣΤΑΥΡΟ

«Tὸν σταυρόν σου προσκυνοῦμεν, Δέσποτα, καὶ τὴν ἁγίαν σου ἀνάστασιν δοξάζομεν»

_

_

Στὸν αἰῶνα ποὺ ζοῦμε, ἀγαπητοί μου, οἱ ἄν­θρωποι ἔχουν θεοποιήσει τὸ χρῆμα. Παρα­πάνω ὅμως ἀπὸ τὸ χρῆμα ἔχει ἀξία ὁ χρόνος. Ἀκόμα καὶ ἕνα λεπτό, ἀπὸ πνευματικῆς πλευρᾶς, ἔχει ἀνυπολόγιστη ἀξία. Διότι μέσα σ᾽ αὐτὸ ὁ ἄνθρωπος, ἐὰν θελήσῃ νὰ μετανοή­σῃ, μπορεῖ νὰ πῇ τὸ «Ἥμαρτον», «Ὁ Θεός, ἱλάσθη­τί μοι τῷ ἁμαρτωλῷ» καὶ «Μνήσθητί μου, Κύ­ριε, ὅταν ἔλθῃς ἐν τῇ βασιλείᾳ σου» (Λουκ. 15,18· 18,13· 23,42).
Ἀλλ᾽ ἐὰν κάθε χρόνος ἔχῃ ἀξία, πολὺ περισ­σότερο οἱ σα­ράντα αὐτὲς ἡμέρες, ἡ ἁγία καὶ Με­γάλη Τεσσα­ρακοστή. Εἶνε ἡ­μέρες νηστείας, προσευχῆς, ἐ­λεημοσύ­νης, κατανύξεως, δακρύ­ων, ἀσκήσεως σὲ κάθε ἀρετή. Στὰ παλιὰ τὰ εὐ­λογημένα χρόνια τέτοιες μέρες βιολιὰ δὲν ἄ­κουγες, χοροὶ δὲν γίνονταν, οἱ διασκεδάσεις σταματοῦ­σαν. Ἦ­ταν ἡμέρες ἅγιες. Ὦ Πόντε καὶ Μικρὰ Ἀσία καὶ Μακεδονία, ποῦ εἶστε;… Τώρα γέμισε ὁ τόπος κέντρα διασκεδάσεως.
Οἱ πιστοὶ λοιπὸν σήμερα, τρίτη (Γ´) Κυριακὴ τῶν Νη­στειῶν, βρισκόμαστε στὴ μέση τῆς Τεσ­σαρα­κοστῆς, ποὺ ὑψώνεται ὁ τίμιος σταυ­ρός. Γιατί ὑψώνεται ὁ σταυρός; Ὑπάρχει λόγος. Ἡ ζωή μας εἶνε μία ὁδοιπορία, εἴμαστε ὁ­δοιπόροι. Καὶ ὁ δρόμος τοῦ πιστοῦ Χριστιανοῦ δὲν εἶνε εὔ­κολος· εἶνε «τεθλιμμένη ὁ­δός» (Ματθ. 7,14), Γολγοθᾶς. Ὅπως λοιπὸν ὁ ὁ­δοιπόρος ἔχει ἀ­νάγκη ν᾽ ἀναπαυ­θῇ κι ὅταν δῇ ἕνα δέν­τρο κάθεται στὴ σκιά του καὶ παίρνει δυνάμεις γιὰ νὰ συ­νεχίσῃ, ἔτσι κ᾽ ἐ­μεῖς, στὴ μέση τῆς Σαρακοστῆς, ἔχουμε ἀνάγ­κη ἐνισχύσεως καὶ τρέχουμε κάτω ἀ­πὸ τὴ σκιὰ τοῦ σταυροῦ. Δέν­τρο εἶνε ὁ σταυρός, ἀντίθετο πρὸς τὸ δέντρο τῆς Ἐδέμ, ἀπ᾽ τὸ ὁποῖο ἔφαγαν οἱ προπάτορές μας καὶ ἔ­πεσαν, δέν­τρο εὐσκιόφυλλο καὶ ἀγλαόκαρπο.
Ὁ σταυρὸς τοῦ Κυρίου! Τί ὕμνους, τί ἐγ­κώ­μια νὰ τοῦ ψάλουμε; Ὁ σταυρὸς εἶνε «τὸ σημεῖον τοῦ υἱοῦ τοῦ ἀν­θρώπου» (Ματθ. 24,30), ἡ ῥομφαία τῆς μάχης, ἡ μάχαιρα τοῦ Πνεύματος, τὸ ἀκατανίκητο ὅπλο, τὸ σάλπισμα τοῦ Χριστοῦ, ἡ σημαία τοῦ Ἐσταυρω­μένου· εἶνε ἡ δροσερὴ ὄασι, εἶνε ἡ ἕδρα ἀ­πὸ τὴν ὁποία ἀκούγονται τὰ ὑψηλότερα μαθή­μα­τα, εἶνε τὸ στολίδι, ἡ κορώνα, «ἡ ὡραιό­της τῆς Ἐκκλησίας» (ἐξαπ.). Πτωχὴ ἡ γλῶσσα μας γιὰ νὰ ἐκφράσῃ τὸ μεγαλεῖο του.
Ὁ μεγαλύτερος ὑμνητὴς τοῦ σταυροῦ εἶνε ὁ ἀπόστολος Παῦλος. Τί εἶπε; Διαβάστε τὴν πρὸς Γαλάτας ἐπιστολή. Ἂς καυχῶνται, λέει, ἄλλοι γιὰ ἄλλα πράγματα· ὁ ἕνας γιὰ τὰ πλούτη του, ὁ ἄλλος γιὰ τὴν ὀμορφιά του, ἄλλος γιὰ τὴ γυναῖκα του, ἄλλος γιὰ τὰ παιδιά του, ἄλ­λος γιὰ τὰ λεφτά του, ἄλλος γιὰ τὴ σοφία καὶ ἐπιστήμη του. Ἐγὼ γιὰ ἕνα καυχῶμαι· γιὰ τὸ σταυρὸ τοῦ Κυρίου ἡμῶν Ἰησοῦ Χριστοῦ, διὰ τοῦ ὁποίου «ἐμοὶ κόσμος ἐσταύρωται κἀ­γὼ τῷ κόσμῳ» (Γαλ. 6,14). Ὁ σταυρὸς εἶνε τὸ καύχημά μας. Γιατί ἆραγε τόση τιμὴ στὸ σταυρό;

* * *

Ὁ Χριστός μας ὑπῆρξε ἅγιος, ἀγαπητοί μου. Ἅγιος ὄχι μὲ ἔννοια σχετική, ὅπως τόσοι ἄν­θρωποι ποὺ ἁγίασαν, ἀλλὰ μὲ τὴν ἀπόλυτη ἔν­νοια. Οἱ ἄλλοι εἶνε κλάσμα ἁγιότητος· ἐκεῖ­νος εἶνε ἡ ἀκεραία μονάς, ἡ πλήρης ἁγιότης. «Εἷς ἅγιος, εἷς Κύριος, Ἰησοῦς Χριστός, εἰς δό­ξαν Θεοῦ Πατρός· ἀμήν» (Φιλ. 2,11 καὶ θ. Λειτ.). Ἐνῷ καὶ ὁ ἥ­λιος ἀκόμη ἔχει τὶς κηλῖδες του, ὁ Χριστὸς εἶ­νε ὁ ἀκηλίδωτος «ἥλιος τῆς δικαιοσύνης» (Χριστούγ.). Αὐ­τὸ προφήτευαν οἱ προφῆτες, αὐτὸ βεβαιώ­νουν καὶ οἱ μαθηταί του, ποὺ τὸν ἔζησαν· «Ἁμαρ­τίαν οὐκ ἐποίησεν, οὐδὲ εὑρέθη δόλος ἐν τῷ στόμα­τι αὐτοῦ» (Ἠσ. 53,9. Α΄ Πέτρ. 2,22). Αὐτὸ ὁμολογεῖ ὁ Πι­λᾶτος ποὺ τὸν ἀνέκρινε· «Οὐδὲν ἄ­ξι­ον θα­νάτου εὗρον ἐν αὐτῷ» (Λουκ. 23,22· βλ. 23,4,14), εἶνε τελεί­ως ἀ­θῷος. Αὐτὸ ὁμολογεῖ καὶ ὁ λῃστὴς ἐπάνω στὸ σταυρὸ ποὺ ἐπιτιμοῦσε τὸν ἄλλο λῃστὴ λέ­γον­τας· «Ἡμεῖς… ἄξια ὧν ἐπράξαμεν ἀπολαμ­βά­νομεν· οὗτος δὲ οὐδὲν ἄτοπον ἔπραξε» (ἔ.ἀ. 23,41).
Γιατί λοιπόν, ἀθῷος αὐτός, καταδικάσθηκε στὸν πιὸ ὀδυνηρὸ θάνατο, τὸν σταυρικό; Ποιός ὁ λόγος τοῦ θανάτου Του; Ἀπαντᾷ ὁ Ἠσαΐας· «Οὗτος τὰς ἁμαρτίας ἡμῶν φέρει καὶ περὶ ἡ­μῶν ὀδυνᾶται» (Ἠσ. 53,4). Ὁ Χριστὸς ἐπάνω στὸ σταυρὸ εἶνε ὁ ἀντικαταστάτης ὅλων μας. Μὲ ἁ­πλᾶ λόγια, αὐτὰ ποὺ ἔπαθε ὁ Χριστὸς ἔπρεπε νὰ τὰ πάθουμε ἐμεῖς. Τὰ δικά μας χέρια, ποὺ κάνουν μύριες ἁμαρτίες, ἔπρε­πε νὰ καρφωθοῦν μὲ τὰ μυτερὰ καρφιά, ὄχι τὰ χέρια τοῦ Χριστοῦ, ποὺ ὅπου ἄγγιζε εὐεργετοῦ­σε. Τὰ δικά μας πόδια, ποὺ τρέχουν στὴν ἁ­μαρτία, ἔπρεπε νὰ καρφωθοῦν, ὄχι τὰ πόδια τοῦ Χριστοῦ, ποὺ ὅ­που πατοῦσε ἔφερνε τὴν ἀλήθεια καὶ τὸ φῶς. Ἡ δική μας πλευρά, ποὺ κρύβει μιὰ βρωμερὴ καρ­διά, ἔπρεπε νὰ κεν­τηθῇ μὲ τὴ λόγχη, ὄχι ἡ πλευ­ρὰ τοῦ Χριστοῦ, ποὺ ἐκάλυπτε τὴν πιὸ ἁγία καρ­δία. Ἡ δική μας γλῶσσα, ποὺ «κόκκαλα δὲν ἔ­χει καὶ κόκκαλα τσακίζει», ἔπρεπε νὰ ποτισθῇ μὲ ξίδι καὶ χολή, ὄχι ἡ γλῶσσα τοῦ Χριστοῦ, ποὺ κάθε λόγος του εἰρήνευε τὶς ψυχές. Καὶ ἡ δική μας κεφαλή, ποὺ κρύβει μία πονηρὴ διάνοια, θὰ ἔ­πρεπε νὰ αἰσθανθῇ τὶς αἰχμὲς τοῦ ἀγκάθι­νου στεφάνου, ὄχι ἡ ἀκήρατος κεφαλὴ τοῦ Χριστοῦ.
Φαν­ταστῆτε μιὰ τεράστια ζυγαριὰ μὲ δύο δίσκους, ποὺ νὰ κρέμεται ἀπὸ τὰ ἄστρα. Καὶ στὸν ἕνα δίσκο της ἂς βάλουμε τὰ ἁμαρτήματα ὅ­λων τῶν ἀνθρώπων· τοῦ Ἀδάμ, τῆς Εὔας, τοῦ Κάϊν, ὅλων τῶν θνητῶν ἀπὸ τὸν πρῶτο μέχρι τὸν τελευταῖο· τὰ ἁμαρτήματα τὰ δικά μου, τὰ δικά σας, τῶν γονέ­ων, παιδιῶν, συζύγων, τῶν πλου­σί­ων, τῶν φτωχῶν, τῶν ἀρχόντων, τῶν κλη­ρι­κῶν, τὰ ἁμαρτήματα ὅλων. Τί θὰ γίνῃ; Ἀπὸ τὸν ὄγκο ἡ ζυγαριὰ θὰ κλίνῃ πρὸς τὰ ᾽κεῖ. Διότι κάθε ἁμαρτία εἶνε ἕνα βάρος, Ὄλυμπος, Ἱμαλάια. Τὸ εἶπε ὁ Δαυΐδ· «Αἱ ἀνομίαι μου …ὡσεὶ φορτίον βαρὺ ἐβαρύνθησαν ἐπ᾽ ἐμέ» (Ψαλμ. 37,5).
Βάρος! Ποιός θὰ σηκώσῃ τὸ βάρος αὐτό, ποιός θὰ ἐξαλείψῃ τὸ χρέος τῶν ἁμαρτιῶν μας; Ἑκατὸ χρόνια νὰ ἀσκητεύῃς στὸ Ἅγιο Ὄρος, δὲν μπορεῖς μὲ τὰ ἔργα σου νὰ ἐξαλεί­ψῃς οὔτε τὴν πιὸ μικρή σου ἁμαρτία. Τὸ λέει ὁ ἀπό­στολος Παῦλος· Δὲ θὰ σωθοῦμε μὲ τὰ ἔργα μας· «ἐξ ἔργων νόμου οὐ δικαιωθήσεται πᾶσα σάρξ» (῾Ρωμ. 3,20). Πῶς λοιπὸν θὰ σωθοῦμε; πῶς ἡ ζυγαριὰ θὰ ἰσοστα­θμήσῃ; Εὐλογητὸς ὁ Θεός! Ξα­φνικὰ ἐπάνω στὸν ἄλλο δίσκο πέφτει – τί; μιὰ σταγόνα ἀπὸ τὸ αἷμα τοῦ Ἐσταυρωμένου. Καὶ αὐτὴ κάνει τὴν πλάστιγγα νὰ γείρῃ πρὸς τὸ μέρος της! τόση βαρύτητα ἔχει. Ἔτσι σῴζεται ὁ ἄν­θρωπος. Ἐὰν μπορού­σαμε νὰ σωθοῦμε μόνοι μας, δὲν θὰ ἐρχόταν ὁ Χριστὸς νὰ σταυρωθῇ.
Γι᾽ αὐτὸ λοιπὸν ὁ σταυρὸς εἶνε ἄξιος ἀγάπης, τιμῆς καὶ προσκυνήσεως.

* * *

Ἀγαποῦν πράγματι τὸ σταυρὸ οἱ ἄνθρωποι, ἀδελφοί μου; Ὄχι δυστυχῶς. Ἀμφιβάλλω ἐὰν μέσ᾽ στοὺς χίλιους ἕνας τὸν ἀγαπάει. Οἱ ἄλλοι εἶνε ἐχθροὶ τοῦ σταυροῦ. Ἐχθροὶ τοῦ σταυροῦ εἶνε λ.χ. οἱ χιλιασταί· τὸν μισοῦν ὅπως καὶ τὶς εἰκόνες, δὲν μποροῦν νὰ τὸν ἀν­τικρύσουν. Ἐ­χθροὶ τοῦ σταυροῦ εἶνε οἱ ὑλισταὶ καὶ ἄθεοι. Στὴν Ἀλβανία ἀκόμα καὶ μέσα ἀπὸ τὰ νεκροταφεῖα ὄργανα τοῦ Ἐμβὲρ Χότζα ξερρίζωναν τοὺς σταυρούς. Ἐχθροὶ τοῦ σταυροῦ εἶνε οἱ ἀλ­λόθρησκοι. Στὴν Κύπρο στρατιῶτες τοῦ Ἀτ­τίλα ἔσπαζαν σταυρούς. Καὶ γενικὰ ὅπου βασιλεύει τὸ ἰσλάμ, ὁ σταυρὸς ἀπαγορεύεται. Ὅ­πως τότε οἱ Ἑβραῖοι, ἔτσι σήμερα αὐτοὶ μισοῦν καὶ διώκουν τὸ σταυρό.
Μὰ καλὰ οἱ χιλιασταί, οἱ ἄθεοι, οἱ ὀπαδοὶ τῆς ἡμισελήνου· ὑπάρχουν ὅμως ―ἀλλοίμονο― καὶ κάποιοι λεγόμενοι χριστιανοὶ ποὺ εἶ­νε ἐχθροὶ τοῦ σταυροῦ. Συχνὰ ἀκούγονται ἔ­ξω κάποια ἀ­πύ­λωτα στόματα ποὺ βλαστημοῦν τὸ σταυρό. Οἱ Ἑβραῖοι ἔρριξαν τὸ σταυρὸ τοῦ Χριστοῦ στὰ κόπρια, καὶ οἱ βλάστημοι ἀνοίγουν τὰ στόματά τους καὶ τὸν ῥίχνουν ὄχι μέσα στὰ ἄνθη, ὅπως κάνει σήμερα ἡ Ἐκκλησία, ἀλλὰ μέσ᾽ στὸ βόρβορο καὶ στὴν ἀκαθαρσία. Ἀλλὰ «ὄψονται εἰς ὃν ἐξεκέντησαν» (Ἰωάν. 19,36).
Ἐχθροὶ τοῦ σταυροῦ ἀκόμη εἶνε – ποιοί; Καὶ ὅλοι ἐμεῖς. ―Ἐμεῖς; θὰ πῆτε· μὰ πῶς;… Προσέξατε τί λέει τὸ εὐαγγέλιο σήμερα; Ὅπως ὁ Χριστὸς σήκωσε τὸ σταυρό του, ἔτσι καλεῖ κ᾽ ἐμᾶς νὰ σηκώσουμε καθένας τὸ δικό του σταυ­ρό. «Ὅστις θέλει ὀπίσω μου ἀκολουθεῖν, ἀπαρ­νησάσθω ἑαυτὸν καὶ ἀράτω τὸν σταυρὸν αὐ­τοῦ καὶ ἀκολουθείτω μοι» (Μᾶρκ. 8,34). Ποιός εἶνε ὁ σταυρός; γιὰ ἄλλον εἶνε ἡ φτώχεια καὶ δυσ­τυχία, γιὰ ἄλλον ἡ ἀρρώστια, ἡ χηρεία, ἡ ὀρφάνια, ὁ θάνατος, τὸ πένθος, ἡ συκοφαντία… Σταυροὶ εἶνε ὅλα αὐτά, ποὺ πρέπει νὰ τοὺς σηκώσουμε χωρὶς γογγυσμό. Ἂν γογγύσουμε, ῥίχνουμε ἀπὸ τὸν ὦμο τὸ σταυρό μας. Ὁ σταυ­ρὸς ποὺ σηκώνεις εἶνε πολὺ μικρὸς καὶ ἐλαφρός, μπροστὰ στὸ σταυρὸ ποὺ σήκωσε ὁ Χριστός μας καὶ οἱ μάρτυρες τῆς πίστεώς μας.
Ὄχι λοιπὸν ἐχθροὶ τοῦ σταυροῦ, ἀλλὰ τιμὴ στὸ σταυρό. Ὁ σταυρός, τὸ ἱερὸ καὶ ἅγιο σύμβολο, νὰ συνοδεύῃ παντοῦ καὶ πάντα τὴ ζωή μας. Ὅλα ν᾽ ἀρχίζουν καὶ νὰ τελειώνουν μὲ τὸ σταυρό. Καὶ νὰ τὸν σημειώνουμε ἐπάνω μας κανονικά, ὄχι νὰ ντρεπώμαστε.
Εἴθε ν᾽ ἀγαπήσουμε τὸ σταυρό, νὰ ἀφοσιω­θοῦμε στὸ σταυρό, ν᾽ ἀναπαυθοῦμε κάτω ἀπ᾽ τὸ σταυρό· κι ὅταν φτάσῃ ἡ τελευταία ὥρα τῆς ζωῆς μας, νὰ κλείσουμε τὰ μάτια μὲ τὸ σημεῖο τοῦ σταυροῦ λέγοντας «Μνήσθητί μου, Κύ­ριε, ὅταν ἔλθῃς ἐν τῇ βασιλείᾳ σου» (Λουκ. 23,42).

† ἐπίσκοπος Αὐγουστῖνος

(Ομιλία Μητροπολίτου Φλωρίνης π. Αυγουστίνου Καντιώτου στον ιερό ναό του Ἁγίου Ἰωάννου Πτολεμαΐδος 17-3-1985 πρωί)

________

ΣEΡBIKA

_____

Трећа недеља Часног поста – Крстопоклона

ЗАШТО ПОШТУЈЕМО КРСТ

«Крсту Твоме клањамо се Владико и  светло васкрсење Твоје славимо»

 У времену у којем живимо, драги моји, људи су обожили новац. Већу вредност од новца има време. И једна минута, са духовне стране, има непроцењиву вредност. Зато што човек, ако пожели да се покаје, може рећи: «Сагреших», «Боже, милостив буди мени грешноме!» и «Сети ме се, Господе, када дођеш у Царству своме» (Лука. 15,18• 18,13• 23,42).

Ако свако време има своју вредност, много већу вредност има тих четрдесет дана Свете и Велике Четрдесетнице. То су дани поста, молитве, милостиње, скрушености, суза, подвизавања и сваке врлине. У стара, благословена времена у те дане нису се чуле виолине, плесови се нису одржавали, престајале су све забаве. То су били свети дани. О, Понде и Мала Азијо и Македонијо, где сте? … Данас се испунило место центрима забаве.

Верници се данас налазе у трећој недељи поста,  у средини Четрдесетнице, када се уздиже Часни крст. Зашто се уздиже Крст? Да ли постоји разлог? Наш живот је једно путовање, а ми смо путници. Пут верног хришћанина није лаган, но је «тесан пут» (Мат. 7,14), Голгота. Као што путник има потребу да се одмори испод једног дрвета у хладу и тако сакупи снаге да настави, исто тако и ми, усред Четрдесетнице, имамо потребу учвршћивања и приклањамо се испод сенке Крстове. Крст је дрво, насупрот дрвећу у Едему, са којег су јели праоци наши и пали, дрво пуно лишћа и плодова.

Крст Господњи! Какве песме, какве хвале да му појемо? Крст је «знак Сина Човечијега» (Мат. 24,30), мач у бици, нож Духа, непобедиво оружје, труба Христова, знак Распетог, овежавајућа оаза, катедра са које се чују најузвишеније поуке, украс, круна «лепота Цркве» (Шестоп.). Наш језик је сиромашан да бисмо описали његову величину.

Највећи хвалитељ крста је апостол Павле. Шта је рекао о крсту? Прочитајте посланицу Галаћанима. «Нека се поносе», каже, «други људи са другим стварима: један са својим богатством, други са својом лепотом, трећи са својом женом, четврти са својом децом, пети са својим новцима, шести са својом мудрошћу и науком.  А ја се поносим Крстом Господа нашег Исуса Христа,  «којим се мени разапе свет и ја свету?» (Гал. 6,14). Крст је наш понос. Зашто се толико поштује крст?

* * *

Христос је био свет, драги моји. Када кажемо «свет», не мислимо на уобичајене људе који су се просветили својим животом, него мислимо у пуном смислу свет. Други су један део светости, а Он је потпуна светост. «И, да сваки језик призна да је Исус Христос Господ на славу Бога Оца» (Филип. 2,11 и Б. Лит.). Чак и сунце има неке мрље, Христос је неумрљан – «сунце правде» (Божић.). То су пророковали пророци, потврђивали су то Његови ученици, који су живели поред Њега: «јер не учини неправде, нити се нађе превара у устима његовијем» (Исаија. 53,9. 1. Пос.Петр. 2,22). Ово потврђује и Пилат који Га је испитивао• «ја ништа на њему не нађох што би заслуживало смрт;» (Лука. 23,22• ви. 23,4,14), сасвим је недужан. То исповеда и разбојник на крсту који је опомињао другог разбојника говорећи му: • «И ми смо још праведно осуђени; јер примамо по својијем дјелима као што смо заслужили; али он никаква зла није учинио» (Лука.  23,41).

Зашто је Христос као недужан осуђен на најгору смрт, крсну? Који је разлог Његове осуде? Одговара Исаија: «А он болести наше носи и немоћи наше узе на се» (Исаија. 53,4). Христос на крсту замењује све нас. Једноставно речено – то што је поднео Христос, требало је ми да поднесемо. Наше руке које чине безброј грехова, требало је да буду прободене са оштрим ексерима, а не руке Христове. Наше ноге, које трче у грех, требало је да буду прободене, а не ноге Христове, који где и да је ходао доносио је истину и светлост. Наша ребра, која скривају нечисто срце, требала су бити прободена са копљем, а не ребра Христова, која су покривала најсветије срце. Наш језик,  који «кости нема, а кости ломи», требало је да буде посут оцатом, а не језик Христов, чија је свака реч умиривала душе. Наша глава, која скрива један лукави ум, требало је да осети убоде трновог венца, а не глава Христова.

Замислите једну огромну вагу са два диска, да је окачена о звезде. И на једном диску ставимо грехове свих људи, од Адама, Еве, Каина, и свих смртника од првог па све до последњег  греха мога, твога, ваших родитеља, деце, супружника, богатих, сиромашних, владара, свештенства, свих грешника. Шта ће се догодити? Од толике тежине вага ће  на ту страну пасти. Зато што је сваки грех  тежак као  планина Олимп или Хималаји. То је рекао Давид: «Јер безакоња моја изађоше врх главе моје, као тешко бреме отежаше ми» (Псал. 37,4).

Терет! Ко ће подићи тај терет, ко ће се одужити за наше грехе? Сто година да се подвизаваш на Светој гори, не можеш са својим делима да искупиш ни један свој најмањи грех. То нам говори апостол Павле: Не спасавамо се  нашим делима «Јер се дјелима закона ниједно тијело неће оправдати пред њим;» (Римљ. 3,20). Како ћемо се спасити? Како ће се вага изравнати? Благословен Бог! Изненада на други диск пада – шта? Једна кап Часне крви Распетог. Она чини поравнање на ваги према себи! Толику тежину има. Тако се спасава човек. Када бисмо могли да се спасемо сами, не би долазио Христос да се разапне. Због тога је крст вредан љубави, поштовања и поклоњења.

* * *

Да ли заиста људи воле крст, браћо моја? Не, на велику жалост. Сумњам да од хиљаду људи само један воли крст. Сви остали су непријатељи крста. Непријатељи крста су нпр. Хилиасте, који мрзе крст као и иконе, не могу га гледати очима. Непријатељи крста су материјалисти и непобожни људи. У Албанији чак и са гробља присталице Енвер Хоџе су чупали крстове. Непријатељи крста су и друговерци. На Кипру војници Атилини су ломили крстове. Уопште где влада Ислам, крст је забрањен. Као тада Јевреји што су мрзели крст, тако и данас мрзе и прогоне крст.

Добро – хилиасте, неверници, присталице полумесеца, али постоје и – тешко нама –  неки такозвани «хришћани» који су непријатељи крста. Често се чује на улици како људи псују крст. Јевреји су бацили крст Христов на ђубриште, а хулитељи отварају своја уста и не полажу крст на цвеће, као што то чини Црква, него у нечистоћу и прљавштину. Но  «кост његова да се не преломи» (Јован. 19,36).

Ко су још непријатељи крста? Сви ми.  «Ми», кажете,  «али како»?… Обратите пажњу шта нам говори Јеванђеље данас? Као што је Христос подигао свој крст, тако позива и сваког од нас, да подигне свој крст: «ко хоће за мном да иде нека се одрече себе и узме крст свој, и за мном иде» (Марк. 8,34). Шта је крст? За некога је крст сиромаштво и несрећа, за некога болест, удовиштво, сиротиштво, смрт, жалост, клеветање… Да ли су то све крстови, које треба да подигнемо без приговора? Ако приговарамо, бацамо са својих рамена свој крст. Крст који подижеш је веома мали и лаган, наспрам крста који је подигао наш Христос и мученици наше вере. Немојмо бити непријатељи крста, поштујмо крст. Крст, свети и преподобни симбол, нека прати увек и свуда наш живот. Све да почиње и завршава са крстом. Осенимо се правилно крсним знаком и немојмо се стидети крста. Заволимо крст, посветимо се крсту, одморимо се испод крста, а када стигне последњи час нашег живота, затворимо наше очи са знаком крста говорећи:  «опомени ме се, Господе! кад дођеш у царство своје» (Лука. 23,42).

† ἐπίσκοπος Αὐγουστῖνος

(Беседа Митрополита Флоринског о. Августина Кантиота у храму Светог Јована, Птолемаида 17-3-1985 јутро)

_