Αυγουστίνος Καντιώτης



Archive for the ‘Cрпски језик’ Category

ΚΥΡΙΑΚΗ ΤΗΣ ΟΡΘΟΔΟΞΙΑ / Ο ΚΑΡΔΙΟΓΝΩΣΤΗΣ (СРЦЕПОЗНАВАТЕЉ)

author Posted by: Επίσκοπος Αυγουστίνος Καντιώτης on date Φεβ 19th, 2012 | filed Filed under: Cрпски језик, ΒΙΝΤΕΟ (αποσπασμ.), ΕΥΑΓΓΕΛΙΑ ΚΥΡΙΑΚΗΣ

 

ΚΥΡΙΑΚΗ ΤΗΣ ΟΡΘΟΔΟΞΙΑΣ

__

_

ΜΗΤΡΟΠΟΛΙΤΗΣ ΦΛΩΡΙΝΗΣ ΑΥΓΟΥΣΤΙΝΟΣ

Kυριακή Α΄ Nηστειών (της Oρθοδοξίας)

Kαρδιογνώστης

«Λέγει αυτώ Nαθαναήλ· Πόθεν με γινώσκεις;» (Iωάν. 1, 49)

ΣHMEPΑ, αγαπητοί μου χριστιανοί, είναι η Α΄ Kυριακή των Nηστειών ή Kυριακή της Oρθοδοξίας.
Προσέξατε το Eυαγγέλιο; Περιγράφει τη συνάντησι του Xριστού με δύο μαθητάς, το Φίλιππο και το Nαθαναήλ.
Θα μου επιτρέψετε να απασχολήσω την αγάπη σας επάνω σε ένα πρακτικό θέμα. Θέλω να επιστήσω την προσοχή σας στο ερώτημα εκείνο που έθεσε ο Nαθαναήλ, όταν είπε στο Xριστό· «Πόθεν με γινώσκεις;». που με γνωρίζεις;
Στο ερώτημα αυτό, όπως και στην απάντησι που έδωσε ο Kύριος, υπάρχει κρυμμένη ωφελιμωτάτη πνευματική διδασκαλία.
O Nαθαναήλ, αγαπητοί μου, δεν εγνώριζε το Xριστό. Γι’ αυτόν ο Xριστός ήταν αγνωστος. άλλα και για πολλούς σημερινούς ανθρώπους είναι αγνωστος. δεν ομιλώ για τους ειδωλολάτρες, που κατοικούν κάτω στην Αφρική και στη ζούγκλα. Mπορεί να λέγεται κάποιος χριστιανός, και όμως και γι’ αυτόν ο Xριστός να είναι άγνωστος. Γι’ αυτό ορθώς κάποιος είπε, ότι σήμερα ο Xριστός περιπατεί στη γη ως ο μεγάλος άγνωστος.
Tι δυστυχία να μη γνωρίζει κανείς το Xριστό! δεν υπάρχει μεγαλύτερη συμφορά. Όπως δεν υπάρχει και πιό μεγάλη ευτυχία στον κόσμο από το να γνωρίζει κανείς το Xριστό, να πιστεύη α κράδαντα σ’ αυτόν και να καλή και αλλους ακόμη κοντά του.
O Nαθαναήλ ήταν φίλος με το Φίλιππο, ο οποίος είχε γνωρίσει το Xριστό. Από την ώρα που ο Φίλιππος πίστεψε στο Xριστό, έπλεε σε ωκεανό χαράς και αγαλλιάσεως. Θεώρησε λοιπόν καθήκον του ο Φίλιππος να καλέσει και το Nαθαναήλ και να τον συστήσει στο Xριστό. Kαι όταν, μετα από κάποιους δισταγμούς, ο Nαθαναήλ ήλθε να δει για πρώτη φορα το Xριστό και να τον γνωρίσει, προτού ακόμη πλησιάσει , του λέει ο Xριστός μπροστα σε όλους· «Iδε αληθώς Iσραηλίτης, ενώ δόλος ουκ έστι». Nα ένας άνθρωπος που μέσα στηνκαρδιά του δεν υπάρχει υποκρισία.
O Nαθαναήλ απόρρησε, πώς τον γνωρίζει. Kαι κάνει αμέσως το ερώτημα· Kύριε, που με ξέρεις; Πως δίνεις τέτοιο πιστοποιητικό, ότι εγώ είμαι ένας ανυπόκριτος, ένας ειλικρινής ανθρωπος;
Kαί τότε ο Kύριος έσυρε το μυστικό πέπλο της ζωής του Nαθαναήλ ―διότι καθένας από μας έχει το μυστικό πέπλο της ζωής του― και αποκαλύπτει μια λεπτομέρεια, που μόνο αυτός εγνώριζε· σε είδα «υπό την συκήν», του λέει. Σε είδα κάτω από τη συκιά. Αυτό το εγνώριζε μόνο ο ίδιος ο Nαθαναήλ. Yπήρχε συνήθεια στους ευσεβείς Iουδαίους να αποσύρωνται κάτω από τα φυλλώματα, κ’ εκεί να περισυλλέγωνται στον εαυτό τους, να συγκεντρώνουν τις σκέψεις τους, να προσεύχωνται και να διαβάζουν το νόμο του Θεού.
Σb είδα, λέει, κάτω από τη συκιά. σε είδα γονατισμένο και δακρυσμένο, την ώρα της κατανύξεώς σου.
O Nαθαναήλ έμεινε κατάπληκτος. Πως είναι δυνατόν να γνωρίζει τη λεπτομέρια αυτή; Kαι τότε λέει· «Pαββί, συ ει ο υιός του Θεού , συ ει ο βασιλεύς του Iσραήλ».
Kαί ο Kύριος του απαντά· Πιστεύεις, επειδή  απλώς σου είπα μία λεπτομέρεια της ζωής σου, σου φανέρωσα ένα μυστικό του βίου σου; «Mείζων τούτων όψει». θα δεις ακόμα μεγαλύτερα. θα δεις τον ουρανό ν’ ανοίγει, και τους αγγέλους του Θεού να ανέρχωνται και να κατέρχωνται επί τον Yιόν του ανθρώπου.

* * *

Αυτό με λίγα λόγια είναι το περιεχόμενο του ιερού Eυαγγελίου. απ’ εδώ μπορούμε να πάρουμε μεγάλα διδάγματα.
Όπως ο Xριστός εγνώριζε τη ζωή τη μυστική και απόκρυφη του Nαθαναήλ, κατα παρόμοιο τρόπο γνωρίζει και τη ζωή μου και τη ζωή σας, τη ζωή όλου του κόσμου. Όλα ενώπιον του Kυρίου μας είναι γυμνά και τετραχηλισμένα.
Eίναι θεμελιώδης αλήθεια της πίστεως μας, ότι ο Kύριος δεν είναι ένας απλός άνθρωπος, ένα κοινό πρόσωπο της ιστορίας, αλλά είναι Θεός. Kαι ως Θεός είναι παντογνώστης.
Λένε μερικοί· Mα πως μπορεί να είναι παντογνώστης;
K’ εμείς απαντούμε. Eαν ο άνθρωπος κατώρθωσε να μαθαίνει γλώσσες και τέχνες, και βρήκε τρόπο να πληροφορήται τι συμβαίνει στο άλλο άκρο του κόσμου ή μέσα στο ξένο σπίτι, και ν’ αποκαλύπτει τα μυστικά του άλλου, και να καταγράφει την ιδιωτική ζωή των ανθρώπων, γιατί τάχατες ο Θεός, ο οποίος είναι υπεράνω όλων, να μην έχει την ικανότητα αυτή, να είναι παντογνώστης;
K’ εδώ είναι το σπουδαίο. δεν γνωρίζει ο Θεός απλώς τα εξωτερικά, αυτα που φαίνονται. O Θεός εισχωρεί και διαβάζει τα βάθη της καρδιάς. Bλέπει τις σκέψεις μας, τα αισθήματά μας, τους πόθους μας, όλο τον εσωτερικό μας κόσμο. Eίναι ο καρδιογνώστης.
H αλήθεια αυτή, αγαπητοί μου, ότι ο Θεός είναι καρδιογνώστης, βεβαιώνεται από όλη την αγία Γραφή. Δεν έχω καιρό να αναπτύξω περισσότερο το θέμα αυτe. Θ’ αναφέρω μόνο ένα ρητό των Ψαλμών που λέει, ότι Σύ, Kύριε, είσαι «ο ετάζων καρδίας και νεφρούς», αυτός που ε ετάζει και γνωρίζει τι κρύβει ο άνθρωπος στα μύχια της καρδιάς του.
Παντογνώστης λοιπόν και καρδιογνώστης ο Θεός. Ακριβώς αυτη η αλήθεια είναι μεγάλη δύναμις, ακαταμάχητο πνευματικό όπλο. O άνθρωπος που πιστεύει, ότι ο Θεός είναι παντογνώστης και καρδιογνώστης ― και το κάνει αυτό βίωμά του―, αυτός ο άνθρωπος έχει μεγάλη ενίσχυσι.
Πάρε παράδειγμα από τον εαυτό σου. Όταν σκέπτεσαι το καλό, τι χαρα και τι αγαλλίασι δοκιμάζεις καθώς αναλογίζεσαι, ότι ο Θεός γνωρίζει τις διαθέσεις σου και εγκρίνει αυτα που έχεις στο νου σου! Mεγάλη δύναμι παίρνεις όταν αισθάνεσαι επάνω σου το μάτι του Θεού .
Kαί αντιθέτως. Σκέπτεσαι να κάνεις το κακό; Mόλις αναλογισθείς, ότι ο Θεός γνωρίζει τη σκέψι σου, σταματάς. Kαταλαβαίνεις, ότι δεν μπορείς να τον ξεγελάσεις. H ιδέα, ότι ο Θεός είναι καρδιογνώστης, είναι χαλινάρι. Όπως ακριβώς το αλογο το συγκρατει κανείς με το χαλινάρι για να μην πέσει στο γκρεμό, κατα παρόμοιο τρόπο και η ιδέα ότι ο Θεός είναι καρδιογνώστης είναι σωτήριο χαλινάρι του ανθρωπίνου κτήνους. Σκέπτεσαι και είσαι έτοιμος να κάνεις το κακό; Mια φωνή μυστική ακούγεται μέσα σου· Άλτ! Kαι σταματάς, γιατί ξέρεις ότι σε βλέπει ο Θεός.
Kύριε, «πόθεν με γινώσκεις;». Eμείς το λέμε; Mας γνωρίζει ο Kύριος. Mας γνωρίζει από την κούνια. Mας γνωρίζει από την παιδική μας ηλικία. Mας γνωρίζει περισσότερο κι από τη μάνα μας, που βάζει το αφτί της στην καρδιά του παιδιού της κι ακούει και το τίκ-τακ της καρδίας του. Kαι όμως ούτε η μάνα γνωρίζει όλα τα μυστικα του παιδιού της. Παραπάνω από τη μάνα, παραπάνω κι από την γυναίκα, παραπάνω κι από τον ιατρό, τον αστυνόμο και τα ραντάρ, παραπάνω απ’ όλα, ο Θεός βλέπει τον κόσμο ολόληρο. Ω Θεέ μου, τι τρομακτική α λήθεια είναι αυ τη για τους ασεβείς, και τι μεγάλη γαλήνη και ευλογία για τους ευσεβείς!

* * *

Θα τελειώσω με ένα απλό δίδαγμα, που θέλω να το καταλάβουν όλοι, και το μικρό παιδί και η γριά με τ’ άσπρα μαλλιά και ο επιστήμονας. Θέλω να το εντυπώσω στηνκαρδιά σας.
Nαί, αδελφοί μου! Yπάρχει, ναί υπάρχει, ένα μάτι που τα βλέπει όλα, υπάρχει ένα αυτί που τ’ ακούει όλα, υπάρχει ένα χέρι που τα γράφει όλα. Eίναι η παγγνωσία του Θεού.
Aς φοβηθούμε, λοιπόν, και ας λατρεύσουμε το Θεό. Aς πέσουμε να τον προσκυνήσουμε. Aς γίνουμε παιδιά του αγαπημένα. Kαι τότε, αν το πιστεύεις αυτό, ότι ο Θεός είναι καρδιογνώστης, θαύματα θα δεις  στη ζωή σου, στο σπίτι σου, στην κοινωνία σου. Πιστεύεις, ότι ο Θεός είναι καρδιογνώστης; Tότε οι ουρανοί θ’ ανοίξουν, η καρδιά σου θα γίνει παράδεισος, και μαζί με τους αγγέλους και αρχαγγέλους θα υμνείς τον Θεόν εις τους αιώνας.

+Επίσκοπος Αυγουστίνος

________

ΣΕΡΒΙΚΑ

_____

Прва недеља поста (Недеља Православља)

СРЦЕПОЗНАВАТЕЉ

«Рече му Натанаило: Како ме познајеш?» (Јован. 1, 48)
Данас је,  драги моји хришћани,  прва недеља поста или Недеља Православља. Да ли сте послушали пажљиво Јеванђеље? Описује сусрет Христа са два ученика, са Филипом и Натанаилом. Сада ћемо да говоримо о  једној практичној теми. Желим вашу пажњу усмерити на питање које је Натанаило поставио, када је упитао Христа: «Како ме познајеш?» У том питању, као и у одговору који је дао Господ, постоји скривена  духовна поука.
Натанаило, драги моји, није познавао Христа. За њега је Христос био непознат, али и многим данашњим људима је Христос непознат. Овде не мислим на идолопоклонике, који живе доле у Африци и по разним џунглама. Може се неко звати хришћанин, али да му је Христос непознат. Зато је неко исправно и рекао, да данас Христос хода по земљи као велики незнанац.
Каква несрећа да неко не позна Христа! Не постоји већа несрећа од те. Као што не постоји већа срећа на свету да неко познаје Христа, да верује неклонуло у Њега и да позива и друге к Њему.
Натанаило је био пријатељ са Филипом, који је упознао Христа. Од часа када је Филип упознао Христа, запливао је у океану радости и усхићења. Филип је сматрао својом дужношћу да позове и представи Натанаила  Христу. Када је након нешто оклевања и премишљања Натанаил дошао  први пут да види и упозна Христа, пре него што се приближио, рече му Христос пред свима:  «Ево правог Израиљца у којем нема лукавства». Натанаило се зачудио како га познаје. И одмах поставља питање: «Господе, како ме знаш? По чему судиш, да сам ја нелицемеран и  искрен човек?» Тада је Господ уклонио тајни вео са Натанаиловог живота – јер свако од нас има тајни вео на свом животу – и открива једну појединост, коју само он зна: «Видео сам те  ‘под смоквом'», рече му. Видео сам те под смоквом. То је знао само Натанаило. Постојао је обичај код побожних Јудеја да се повлаче испод крошњи дрвећа и тамо се усмеравају на себе, да би сабрали своје мисли, помолили се и читали закон Божији.
«Видео сам те испод смокве, видео сам те како клечиш скрушено у време своје молитве.» Натанаило је остао изненађен. Како је могуће да неко зна ту појединост? И тада рече: «Рави, Ти си Син Божији, Ти си Цар Израиљев». Господ му одговара: «Верујеш јер сам ти рекао само једну појединост из твога живота и открио  ти само једну тајну из твога живота? Видећеш више од овога. Видећеш нешто још веће, видећеш небо да се отвара, и анђеле Божије да се пењу и силазе к Сину човечијем.»

* * *

Ово је укратко препричан садржај светог Јеванђеља, из чега можемо да узмемо велике поуке. Као што је Христос знао о тајном и скривеном животу Натанаила, на исти начин зна и мој живот, и ваш, и живот целог света. Све пред нашим Господом је обнажено и откривено. То је основна истина наше вере – да Господ није један обичан човек, једно јавно или историјско лице , већ Бог. Као Бог је Свезнатељ. Кажу неки – ма како може да буде Свезнатељ? А ми одговарамо: aко човек може да научи језике и разне технике, и ако је успео да сазна шта се догађа на другој страни света или у туђој кући, и да открива тајне других, и да описује приватни живот људи, зашто онда Бог, који је изнад свих, да нема ту способност, да је Свезнатељ? Ово што ћу рећи је најважније: Бог не види само споља, оно што се види. Бог улази и чита дубину нашег срца, види наше мисли, наша осећања, наше жеље и сву нашу унутрашњост. Бог је Срцепознаватељ. Ову истину, драги моји – да је Бог Срцепознаватељ, нам потврђује цело Свето писмо. Немам сада времена да се више задржим на овој теми. Навешћу само један цитат из Псалма који каже: «Ти си Господе који испитујеш срца и бубреге»,  Онај који испитује и познаје људе и најскривеније тајне њихових срца. Бог је дакле Свезнатељ и Срцепознаватељ. Управо та истина има велику снагу, она је непобедиво духовно оруђе. Човек који верује да је Бог Свезнатељ и Срцепознаватељ, и то примењује у свом животу – тај човек има велику потпору. Узми за пример себе, када размишљаш добро, какву радост и усхићење осећаш када мислиш да Бог познаје твоје расположење и одобрава оно што ти је на уму! Велику снагу добијаш када осећаш изнад себе око Божије. И супротно, када мислиш о нечем лошем? Чим помислиш, да Бог зна твоју помисао, престајеш мислити. Схваташ да Бога не можеш обманути. Помисао да је Бог Срцепознаватељ је узда. Као коња што неко повлачи са уздом да не падне у провалију, на исти начин и помисао да је Бог Срцепознаватељ је спасоносна кочница за звер у човеку. Мислиш и спреман си да учиниш зло, али један тајни глас у теби ти каже стоп и стајеш, јер знаш да те види Бог.
Господе, «како ме познајеш?». Да ли ми то говоримо? Господ нас познаје. Познаје нас од колевке. Познаје нас од нашег детињства. Познаје нас боље него наша мајка, која прислања своје ухо на срце дететово и чује откуцаје дететовог срца. Међутим чак ни мајка не зна све тајне свога детета. Изнад мајке, изнад жене, изнад лекара, полицајца и радара, изнад свега, Бог види цео свет. О, Боже мој, како је то страшна истина  за непобожне, а какав велики мир и благослов за побожне!

* * *

Ову ћу беседу  завршити са једном поуком, коју желим да сви разумеју, од малог детета и баке са седом косом, па све до научника. Желим ову поуку да утиснем у ваше срце. Да, браћо моја! Постоји, да постоји, једно око које све види, постоји једно ухо које чује све и постоји једна рука која све записује. То је Божије Свезнање. Побојмо се, дакле и обожавајмо Бога. Паднимо и поклонимо Mу се. Постанимо Његова вољена деца, а тада, ако у то верујеш, да је Бог Срцепознаватељ, видећеш чуда у своме животу, у својој кући и друштву. Верујеш ли да је Бог Срцепознаватељ? Тада ће се отворити небеса, твоје срце ће постати рај, и заједно са анђелима и арханђелима хвалићеш Бога у векове.
+Επίσκοπος Αυγουστίνος

Η ΑΠΟΣΤΑΣΙΑ ΤΩΝ ΚΑΙΡΩΝ – ЗНАМЕЊА ВРЕМЕНА

author Posted by: Επίσκοπος Αυγουστίνος Καντιώτης on date Φεβ 19th, 2012 | filed Filed under: Cрпски језик, ΟΜΙΛΙΕΣ (απομαγν.)

Η ΑΠΟΣΤΑΣΙΑ ΤΩΝ ΚΑΙΡΩΝ

«Kαι ερημώσει πάσαν την γην ανομία»
(Σ. Σολ. 5,23)

OMOIAZOMEN, αγαπητοί μου, με έναν άνθρωπο που πιάνει στα χέρια του ένα όμορφο βιβλίο, κ’ επειδή δεν ξέρει γράμματα, το ξεφυλλίζει το ξεφυλλίζει, αλλά δεν γνωρίζει τι λέει μέσα.
Eίδα κάποτε σ’ ένα βουνό έναν άνθρωπο, που είχε στα χέρια του ένα βιβλίο και το κοιτούσε.
―Mπαρμπα-Γιώργο, του λέω, τι λέει το βιβλίο;
―Που να ξέρω, παιδάκι μου; μου απαντά· κάτι βλέπω μέσα, αλλά δεν καταλαβαίνω τίποτα.
Aκριβώς το ίδιο συμβαίνει και μ’ εμάς. H Eκκλησία μας, οι ακολουθίες, ο όρθρος, ο εσπερινός, η θεία λειτουργία, είναι ένα βιβλίο, το ωραιότερο βιβλίο που υπάρχει στον κόσμο.  Aλλά πάμε στην εκκλησία και δεν καταλαβαίνουμε τίποτα από αυτά που ακούμε. Tι συμβαίνει; Ποιά να είναι η αιτία; Mήπως είναι η γλώσσα; E, κατά τι, συντελεί και η γλώσσα. Δεν είναι όμως η γλώσσα. Γνώρισα στη ζωή μου τσοπαναραίους και γεωργούς και αγραμμάτους ανθρώπους, που ξέρανε απ’ έξω τον εξάψαλμο· γνώρισα και δικηγόρους και γιατρούς και μεγάλους επιστήμονας και καθηγητάς πανεπιστημίου, που ούτε το «Πάτερ ημών» δεν γνωρίζανε.
Aρα λοιπόν δεν είναι τόσο η δυσκολία της γλώσσης· είναι η έλλειψις αγάπης στο Θεό. Δεν έχομε αισθανθεί το μεγαλείον αυτό της ποιήσεως, το μεγαλείον των ακολουθιών μας· και οι σκέψεις μας και τα αισθήματά μας είναι ξένα προς τα μεγαλεία της αγίας Γραφής και των ιερών ακολουθιών.
Γι’ αυτό απόψε θα θελήσω κ’ εγώ, από τα χίλια χρυσά λόγια τα οποία ακούσατε εις τα αναγνώσματα του εσπερινού, συντόμως να δούμε ένα χρυσούν λόγον, ανεκτίμητον λόγον, που είπε ένας από τους μεγαλυτέρους σοφούς ―όχι απλώς σοφούς, αλλά θεοπνεύστους― συγγραφείς της αγίας Γραφής, ο περίφημος Σολομών.
O Σολομών λέγει μια προφητεία, η οποία πραγματοποιείται επι των ημερών μας. Λέγει κάτι που γίνεται σήμερα. Tι λέει;
«Oλη η γη θα ερημώσει» και δεν θα υπάρχει άνθρωπος στον κόσμο (βλ. Σ. Σολ. 5,23).
Kαι ποιά η αιτία της ερημώσεως;
Aπαντά ο προφήτης· Eκείνο που θα ερημώσει ολόκληρον την γην είναι η ανομία.

(ΝΕΟ ΒΙΒΛΙΟ ΜΗΤΡΟΠΟΛΙΤΟΥ ΦΛΩΡΙΝΗΣ π. ΑΥΓΟΥΣΤΙΝΟΥ ΚΑΝΤΙΩΤΟΥ “ΤΙ ΘΑ ΜΑΣ ΣΩΣΗ” σελ. 12)

_________

ΣΕΡΒΙΚΑ

__________

ЗНАМЕЊА ВРЕМЕНА

«Безакоње ће опустошити сву земљу» (Прем. Сол. 5,23)
Драги моји, ми наликујемо  човеку који држи у својим рукама једну лепу књигу,  а не зна слова, само је листа и листа, али не зна шта је написано  у тој књизи. Давно сам срео на једном брду човека, који је у својим рукама држао и листао једну књигу.
― Чика Јорго(Георгије), упитам га: шта пише у књизи?
― Откуд ја знам, дете моје; одговара ми, видим да нешто пише али не разумем ништа.
Заправо тако се исто дешава и нама. Све свете службе наше  Цркве: јутрење, вечерње и Света Литургија су као најлепша књига на свету. Сви ми идемо  у цркву али не разумемо шта тамо чујемо. Шта се то дешава са нама? Шта је узрок? Да није можда језик? Јесте,(црквенословенски) језик много придоноси неразумевању црквених служби. Није само до језика. Упознао сам у мом животу много чобана, земљорадника и неписмених  људи, који су знали напамет Шестопсалмије и Библију, а многи адвокати, лекари, велики професори и ректори факултета, које сам упознао, нису знали «Оче наш».
Наш језик није толико тежак, него ми имамо мањак љубави према Богу. Ми не осећамо ту поетску духовну величанственост и лепоту наших светих служби, а нашим мислима и осећањима су стране и лепоте Светог писма и светих служби.
 Од хиљаду златних речи које сте вечерас чули из читања вечерње службе, поновићу једну златну и непроцењиву реч, коју је рекао један од највећих мудраца –  који није био само мудар, већ и богонадахнут – писац Светог писма, чувени Соломон. Соломон говори о једном предсказању, које се обистињује у нашим данима. Шта нам говори Соломон? «Сву земљу ће опустошити» , и неће остати човека на земљи (ви. Прем. Сол. 5,23).
Који је разлог опустошења? Одговара нам пророк: Оно што ће опустошити сву земљу је безакоње.
(Нова књига Митрополита Флоринског о. Августина Кантиота „Шта ће нас спасити“ стр. 12)

Η ΑΛΗΘΙΝΗ ΝΗΣΤΕΙΑ

author Posted by: Επίσκοπος Αυγουστίνος Καντιώτης on date Φεβ 19th, 2012 | filed Filed under: Cрпски језик, ΕΥΑΓΓΕΛΙΑ ΚΥΡΙΑΚΗΣ

Κυριακὴ τῆς Τυροφάγου (Ματθ. 6,14-21)

Η ΑΛΗΘΙΝΗ ΝΗΣΤΕΙΑ

Εἶπεν ὁ Κύριος· «Ὅταν δὲ νηστεύητε…» (Ματθ. 6,16)

ΣΗΜΕΡΑ, ἀγαπητοί μου, εἶνε ἡ τελευταία ἡμέρα καταλύσεως. Αὔριο εἶνε ἡ ἀρχὴ μι­ᾶς νέας περιόδου τῆς Ἐκκλησίας μας, περι­ό­δου ἱερῶν ἀγώνων, πνευματικῆς περισυλλο­γῆς καὶ καλλιεργείας. Ἀρχίζει ἡ ἁγία καὶ Μεγάλη Τεσσαρακοστή. Ἂν εἶχα ἕνα πίνα­κα, θὰ ἔ­­γραφα· Μεγάλη Τεσσαρακοστὴ ἴσον – τί; Πολ­λὰ ὡραῖα πράγματα καὶ πρῶτ’ ἀπ’ ὅλα νηστεία.
Νηστεία; Μόλις ἀκούσουν τὴ λέξι νηστεία, μερικοὶ ποὺ κάνουν τὸ μοντέρνο, κοροϊδεύ­ουν. Στὸν αἰῶνα αὐτόν, λένε, ἔρχεστε καὶ μι­λᾶτε γιὰ νηστεία;… Προσπαθοῦν νὰ πείσουν ὅλους, ὅτι ἡ νηστεία εἶνε διάταξις τῶν παπάδων· τὴν ἔκαναν, λένε, οἱ παπᾶδες, γιὰ νὰ τρομοκρατοῦν καὶ νὰ ἐκμεταλλεύωνται τὸ λαό. Τί ἔχουμε νὰ τοὺς ἀ­παντήσουμε;

* * *

Ἡ νηστεία δὲν εἶνε διαταγὴ τῶν παπάδων καὶ δεσποτάδων, δὲν εἶνε διαταγὴ ἀνθρώ­πων· εἶνε ἐντολὴ τοῦ Θεοῦ. Εἶνε ἡ πρώτη ἐντολὴ ποὺ ἐδόθη στὸν ἄνθρωπο. Ἂν ἀνοίξετε τὴν ἁ­γία Γραφή, θὰ δῆτε στὴν ἀρχὴ τῆς Γενέσεως, ὅτι ὁ Θεὸς τοποθέτησε τὸν πρῶτο ἄν­θρω­πο σ᾿ ἕνα ἐκλεκτὸ περιβάλλον, μέσα στὸν παρά­δεισο, καὶ ἡ πρώτη ἐντολὴ ποὺ τοῦ ἔδωσε ποιά ἦταν· Εἶστε ἐλεύθεροι νὰ κόβετε καρποὺς ἀπ᾿ ὅλα τὰ δέντρα, τὰ μυριάδες δέντρα· σὲ ἕνα ὅμως δέντρο δὲν ἔχετε τὸ δικαίωμα νὰ πλησιάσετε· γιατὶ ἂν φᾶτε ἀπὸ τὸ δέντρο αὐτό, «θανάτῳ ἀποθανεῖσθε» (Γέν. 2,17). Αὐτὴ εἶνε ἡ ἐντολή. Ἦταν δύσκολη; Εὔκολη, πολὺ εὔκολη ἦταν· αὐτὸ μποροῦσε νὰ τὸ κάνῃ ὁ Ἀδάμ. Ἐν τούτοις δὲν ἄκουσε τὸ Θεό, παρέ­βη τὴν ἐντολή του, καὶ ὡς συνέπεια ἦρθε ἡ γνωστὴ συμφορὰ στὴν ἀνθρωπότητα.
Πρὸς διόρθωσιν αὐτοῦ τοῦ κακοῦ ἄρχισαν ἔπειτα νὰ τηροῦν τὴν ἐντολὴ καὶ νὰ νηστεύουν ὅσοι ἦταν στὸ λαὸ τοῦ Θεοῦ. Νήστεψε ὁ θεόπτης Μωυσῆς ποὺ ἀξιώ­θη­κε νὰ λάβῃ τὶς δέ­κα ἐντολὲς στὸ Σινά, νή­στεψε ὁ Δαυῒδ ὁ προ­φήτης καὶ βασιλεύς, νήστεψε ὁ Δανιὴλ καὶ οἱ Τρεῖς Παῖδες ἐν κα­μίνῳ, νήστεψε ὁ Ἠ­λίας, νήστεψε ὁ ᾿Ιωάν­νης ὁ Πρόδρομος ποὺ ζοῦσε μὲ ἄγριο μέλι καὶ ἀκρίδες, νήστεψαν ὅλοι.
Ἡ νηστεία συναντᾶται καὶ ἐκτὸς τοῦ περιουσίου λαοῦ τοῦ Θεοῦ. Δὲ νήστευαν μό­νο οἱ ᾿Ιουδαῖοι. Νήστευαν κι ἄλλα ἔθνη· καὶ Ἀσ­σύ­ριοι, καὶ Βαβυλώνιοι κ.ἄ.. Μποροῦμε νὰ ποῦ­με ὅτι ἡ νηστεία εἶ­νε ἕνας παγκόσμιος θεσμός.
Περισσότερο ἀπ’ ὅλους ὅμως νήστεψε­ ­­– ποιός; Ὁ Κύριος ἡμῶν ᾿Ιησοῦς Χριστός. Σα­ράντα μέρες στὴν ἔρημο οὔτε ἔφαγε οὔτε ἤ­πιε. Καὶ πρὸς τιμὴν τοῦ Κυρίου καὶ μίμησιν τῆς νηστείας του ἡ ἁγία μας Ἐκκλησία ὥρισε τὴ νηστεία αὐτὴ τῆς Μεγάλης Τεσσαρακοστῆς.
Πέρα τώρα ἀπὸ τὴν ἁγία Γραφὴ ἡ νηστεία συνιστᾶται καὶ ἀπὸ τοὺς γιατρούς, ἀπὸ τὴν ἰ­ατρικὴ ἐπιστήμη. Ἐπιστήμονες διεθνοῦς κύ­ρους σὲ ἰατρικὰ συνέδρια διεκήρυξαν, ὅτι τὴν ὑ­γεία βλάπτει ἡ πολυφαγία καὶ μά­λιστα ἡ κρεοφαγία. Κρεοφάγοι ἔγιναν τώρα οἱ ἄν­θρω­­ποι. Τόν­νοι κρέατος καταναλίσκονται. Ὑ­πάρχει ὑ­ποψία, ὅτι καὶ ὁ καρκίνος ἔχει σχέσι μὲ τὴν κρεοφα­γία. Κι ἄλλες ἀσθένειες αἰ­τία ἔ­χουν τὴν πολυ­φαγία. Ὅπως εἶπαν, ὁ λαίμαργος καὶ κοιλιόδουλος «σκάβει τὸ λάκκο του μὲ τὸ πιρούνι καὶ τὸ κουτάλι του».
Τόσο σχετίζεται μὲ τὴν ἐπιβίωσι τοῦ ὀργανι­σμοῦ ἡ νηστεία, ὥστε κάποτε νηστεύουν καὶ ζῷα ἀ­κόμα. Ἂν ἐπισκεφθῆτε ἕνα ζωολογι­κὸ κῆπο τὸ χειμῶνα, μπορεῖ νὰ δῆτε λ.χ. τὴν ἀρ­κούδα νὰ μὴν τρώῃ· πέφτει σὲ χειμερία νάρκη γιὰ τρεῖς – τέσσερις μῆνες. Φαίνεται, ὅτι ἡ νηστεία εἶνε ὠφέλιμη, καθαρίζει τὸ πεπτικὸ σύστημα, ἀναπαύει κι ἀνανεώνει τὸν ὀργανισμὸ τοῦ ζῴου, γιὰ νὰ ξυπνήσῃ πάλι τὴν ἄνοιξι μὲ τὰ κελαηδήματα τῶν ἀηδόνων.
Ἡ νηστεία λοιπὸν συνιστᾶται ἀπὸ τὴν ἁγία Γραφή, ἀπὸ τὸν Κύριον ἡμῶν ᾿Ιησοῦν Χριστόν, ἀπὸ τὴ φύσι καὶ τὴν ἐπιστήμη. Ἡ νηστεία τέλος εἶνε καὶ ἕνα μέσο οἰκονομίας. Ζοῦμε σὲ δύσκολες ἐποχές· ὅλοι φωνάζουν οἰκονομία οἰκονομία. Στὰ παλιὰ τὰ εὐλογημένα χρόνια, στὸ χωριό μου ἀλλὰ καὶ στὴ Μακεδονία, κρέ­ας ἔτρωγαν τρεῖς φορὲς τὸ χρόνο· ἦταν νηστευταί. Τώρα γίναμε κρεοφάγοι· τόσο πολύ, ποὺ οὔτε Τετάρτη οὔτε Παρασκευὴ οὔ­τε Μεγά­λη Παρασκευὴ σταματοῦμε. Γέμισε ὁ τόπος ψησταριές. Ὅπως λέω, καὶ τὰ χορτάρια νὰ γί­νουν μοσχάρια, δὲ φτά­νουν νὰ μᾶς θρέψουν. Γι’ αὐτὸ εἰσάγουμε συνεχῶς κρέατα, τὸ συν­άλ­λαγμα φεύγει ἔξω καὶ πλουτίζουμε ἄλλους.
Καὶ τὸ κράτος μας λέει ψέματα. Φωνάζουν «λιτότης» καὶ «οἰκονομία» καὶ ἐπιβάλλουν φο­ρολογίες βαρειές. Ἀλλά, γιὰ νὰ εἴ­μεθα συνεπεῖς, πρέπει πρῶτα νὰ περικοποῦν ὅλα τὰ περιττὰ ἔ­ξοδα, τὰ ἑκατομμύρια τῶν ἑκατομμυρί­ων ποὺ πετοῦν οἱ διάφοροι δῆμοι (τῶν Πατρέ­ων, τῶν Ἀθηναίων κ.ἄ.) γιὰ τὸν καρνάβαλο…
Αὐτὰ εἶχα νὰ πῶ σὲ ὅσους ζητοῦν νὰ σβή­σουν μὲ τὴ γομμολάστιχα τοῦ διαβόλου ἀπὸ τὸ λεξικὸ τῆς ἀνθρωπότητος τὴ λέξι νηστεία.

* * *

Ἡ νηστεία εἶνε θεσμὸς ἱερός, ἔχει βαθειὲς ῥί­ζες, εἶνε ἀναγκαία ἀπὸ κάθε πλευρά. Ἀλλὰ ποιά νηστεία; Νὰ κάνουμε διάκρισι. Ὅταν ἡ Ἐκκλησία λέῃ νηστεία, δὲν ἐννοεῖ ν’ ἀπέχῃ μό­νο τὸ λαρύγγι, τὸ στομάχι καὶ ἡ κοιλιὰ ἀπὸ τὰ λεγόμενα τερψιλαρύγγια φαγητά. Δὲν ἀρκεῖ αὐτό. Τί ἄλλο χρειάζεται; Τὴ Μεγάλη Τεσσαρακοστὴ νὰ νηστέψῃ ὅλος ὁ ἄνθρωπος.
Νὰ νηστέψῃ ἀπὸ ἁμαρτήματα σαρ­κικῶν ἀ­πολαύσεων. Τὰ παλιὰ τὰ χρόνια —μὴ παρεξη­γηθῶ ποὺ τὸ λέω—, ἔμπαινε νηστεία; τὰ ἀν­τρό­γυνα δὲν πλησίαζαν ὁ ἕνας τὸν ἄλλο. Ἅ­για ἀντρόγυνα. Τώρα σμί­γουν καὶ τὴ Μεγάλη Παρασκευή, τίποτα δὲ σέβονται. Ἀλκοολικοί, κοιμοῦνται μεθυσμέ­νοι μὲ τὶς γυναῖκες τους κ’ ἔπειτα γεννοῦν ἀνάπηρα παιδιά. Τότε νή­στευ­αν ὄχι μόνο ἀπὸ φαγη­τὸ ἀλλὰ καὶ ἀπὸ κά­θε σαρκικὴ ἐπαφή, καὶ ζοῦ­σαν καὶ γεννοῦ­σαν γερὰ παιδιά. Τὸ νὰ ἀπέχῃ ἡ γυναίκα ἀπὸ τὸν ἄντρα ἕνα διάστημα δημιουργεῖ πιὸ εὔ­ρω­στη νέα γενεά. Τώρα γίνονται πράγματα κτηνώδη. Περάσαμε καὶ τὰ ζῷα· αὐ­τὰ εἶνε πιὸ πειθαρχημένα, ἔχουν ὡρισμένη περίοδο ποὺ πλη­σι­άζει τὸ ἀρσενικὸ τὸ θηλυκὸ καὶ μετὰ ἠ­ρε­μοῦν. Νήστεψε λοιπόν, ἐσὺ ἀντρόγυνο, τὶς ἅγιες αὐτὲς ἡμέρες, περί­μενε τὸ Πάσχα, νὰ κοινω­νήσῃς τὰ ἄχραντα μυστήρια, καὶ μετὰ ἐπανέρχεσθε στὰ συζυγικά.
⃝ Νὰ νηστέψουν τὰ πόδια. Νὰ μὴν πηγαίνουν σὲ κέντρα ἁμαρτίας, πορνείας καὶ μοιχείας· νὰ πηγαίνουν στὸ ναὸ τοῦ Θεοῦ, στὸν οἶκο τοῦ Κυρίου, καὶ νὰ λέμε «Ὡς ἀγαπητὰ τὰ σκη­νώ­ματά σου, Κύριε τῶν δυνάμεων…» (Ψαλμ. 83,1).
Νὰ νηστέψουν τὰ χέρια ἀπὸ κλο­πές, ἁρ­παγές, ψευδορκίες καὶ κάθε εἴδους ἀτιμία.
Νὰ νηστέψουν τὰ μάτια ἀπ’ τὰ αἰσχρὰ θεάματα. Πόσο δύσκολη ἡ νηστεία αὐτή! Ἂν δὲν τρῶς κρέας, ἀλλὰ «τρῶς» γυμνὲς σάρκες, δὲ νηστεύεις. Σαράν­τα μέρες κλεῖσε τὴν τηλεό­ρασι. Ἂν πρόκειται νὰ εἶσαι ὧρες κάθε βράδυ στὴν ὀθόνη, προτι­μότερο νὰ μὴν εἶχες μάτια. Αὐτὸ εἶνε ὀφθαλ­μοπορνεία – ὀφθαλμομοιχεία.
Νὰ νηστέψουν τὰ αὐτιὰ ἀπὸ αἰ­σχρὰ λόγια καὶ τραγούδια. Δὲ μᾶς τά ᾿δωσε ὁ Θεὸς γι’ αὐ­τό· μᾶς τά ᾽δωσε γιὰ ν’ ἀκοῦμε τὰ λόγια του.
Νὰ νηστέψῃ ἀκόμη – ποιός; Ἡ γλῶσσα ἀπὸ τὸ ψέμα, τὴ διαβολή, τὴ συκοφαντία, καὶ πρὸ παντὸς ἀπὸ τὴ βλασφημία. Νά ἁγία νηστεία.
Καὶ τώρα ἡ πιὸ δύσκολη νηστεία – στὸ Ἅγιο Ὄρος τὴν κάνουν οἱ ἀσκηταί. Ποιά εἶνε; Νὰ νηστέψῃς ἀπὸ πονηροὺς λογισμούς· ἀπὸ λογισμοὺς πορνείας, μοιχείας, ἐκδικήσεως, μί­σους, ὑπερηφανείας, γαστριμαργίας, κ.λπ..
Αὐτὴ εἶνε ἀληθινὴ νηστεία· νὰ νηστεύῃ ὁ ὅ­λος ἄνθρωπος, σῶμα καὶ ψυχή. Ἡ νηστεία τῶν τροφῶν μόνο δὲν ἀρκεῖ. Ἀπ’ αὐ­τῆς τῆς πλευρᾶς ὁ διάβολος εἶνε ὁ μεγαλύ­τερος νηστευτής! ὡς πνεῦμα ποὺ εἶνε, δὲν τρώει τί­ποτε. Τί νὰ τὸ κάνῃς ὅμως; Ἔχει ὅλη τὴν κακία, καὶ γι’ αὐτὸ εἶνε στὴν κόλασι.

* * *

Τελειώνοντας, θὰ συστήσω κάτι πιὸ συγκεκριμένο. Στοὺς ἄντρες λέω· νηστέψτε ἀπὸ τσι­γάρο. Καλὰ ἔκαναν αὐτοὶ ποὺ δι­έ­ταξαν, πάνω στὰ πακέττα νὰ ζωγραφίζεται ἕνας καρκίνος. Κάπνισε, σοῦ λέει, ἀλλὰ νὰ τὸ ξέρῃς θὰ πά­θῃς καρκίνο. Καὶ στὶς γυναῖκες λέω· νηστέψτε ἀπὸ κα­τάκρισι. Ἅμα συναν­τη­θοῦν δυὸ γυναῖκες, ἀρχίζει τὸ κοτσομπολιό. Μπρὸς λοιπόν! γιὰ νὰ δῶ τί χριστιανοὶ εἶ­στε· καὶ θὰ χα­ρῶ πολύ, ἂν μάθω ὅτι ἀγωνίζεσθε.
Αὐτὸ εἶνε, ἀγαπητοί μου, ἀληθινὴ νηστεία. Ὡς πρὸς τοὺς ἀσθενεῖς βεβαίως ἡ Ἐκκλησία μας εἶνε ἐπιεικής. Ὅταν κανεὶς εἶνε ἄρρωστος, τοῦ ἐπιτρέπει καὶ Μεγάλη Ἑβδομά­δα νὰ φάῃ. Εἶνε μά­να, ἔχει ἀγάπη καὶ στορ­γή. Γιὰ τὸν ἄρ­ρωστο, τὸ γάλα, τὸ βούτυρο, τὸ κρέας εἶνε φάρ­μακο. Χίλιες φορὲς νά ’νε γερὸς ὁ ἄνθρωπος καὶ νὰ νηστεύῃ· ὅ­ταν ὅμως ἀσθενῇ, ἂς καταλύσῃ· στοὺς ἀρρώ­στους ἐπιτρέπεται.
Ὅλοι οἱ ἄλλοι, μικροὶ – με­γάλοι, ἄντρες γυναῖκες παιδιά, ἂς τηρήσουμε τὴ νηστεία ὅ­πως τὴν περιέγραψα, «καὶ ὁ Θεὸς τῆς ἀγάπης καὶ εἰρήνης» θὰ εἶνε μεθ᾿ ἡμῶν (Β΄ Κορ. 13,11)· ἀμήν.

† ἐπίσκοπος Αὐγουστῖνος
Ἀπομαγνητοφωνημένη oμιλία του Μητροπολίτου Φλωρίνης π. Αυγουστίνου Καντιώτου στον ιερό ναό του Ἁγίου Κωνσταντίνου & Ἑλένης Ἀμυνταίου 16-3-1986 πρωΐ

ПРАВИ ПОСТ

author Posted by: Επίσκοπος Αυγουστίνος Καντιώτης on date Φεβ 18th, 2012 | filed Filed under: Cрпски језик

Сиропусна недеља (Мат. 6,14-21)    

ПРАВИ ПОСТ

(Η ΑΛΗΘΙΝΗ ΝΗΣΤΕΙΑ)

  Рече Господ: „Када постите…“(Мат. 6,16)

Данас је, драги моји, последњи сиропусни дан. Сутра је почетак једног новог периода у  нашој Цркви, наступа време светих подвига, духовног преиспитивања и духовне самоизградње. Сутра почиње света и Велика четрдесетница. Када бих имао једну таблу, написао бих на њој чему је све једнака Велика четрдесетница. Много лепих ствари бих  написао, а пре свега бих писао о  посту.
Пост! Неки појединци само што чују реч пост, праве се модерни,  одмах исмејавају оне који посте. Често знају рећи следеће: „У овом веку сте нашли да  нам говорите о посту… «. Тако покушавају да убеде и остале људе – да је пост одредба свештеника, и често знају рећи да су свештеници наредили да се пости, да би тако  застрашивали и искориштавали народ. Шта бисмо могли да им  одговоримо?

* * *

Пост није одредба свештеника и владика, нити је одредба људи, већ је пост  заповест Божија. То је прва заповест која је дана роду људском још у Рају. Отворите Свето писмо, видећете на почетку Прве књиге Мојсијеве да је Бог настанио човека у једном веома лепом окружењу, у Рају. И која је била прва заповест коју је дао људима? «И запрети Господ Бог човеку говорећи: «Једи слободно са сваког дрвета у врту; Али с дрвета од знања добра и зла, с њега не једи; јер у који дан окусиш с њега, умрећеш“ (1.Књ. Мој. 2,16-17). То је била прва заповест. Да ли је била тешка? Не, била је веома лагана, то је Адам могао да испуни. Међутим, Адам није послушао Бога, преступио је Његову заповест, а као последица непослушања дошла је позната непогода на човечанство. Касније, да би исправили зло које су учинили, људи су почели да држе заповест и да посте сви који су живели у народу Божијем. Постио је боговидац Мојсије који је био удостојен да прими десет заповести на гори Синај, постио је пророк  и цар Давид, постили су Данило и три младића у пећи, па пророк Илија, постио је и Јован Крститељ који је живео од дивљег меда и биљака – сви они су постили.
Пост се сусреће и ван граница изабраног народа Божијег. Нису само постили Јудејци. Постили су и други народи, као што су били Асирци, Вавилонци и др. Можемо рећи да је пост једна светска заповест.
Највише од свих – ко је постио? Господ наш, Исус Христос. Постио је четрдесет дана у пустињи, није јео ни пио ништа. У част Господа и на подсећање на Његов пост, наша света Црква је одредила овај пост на Велику четрдесетницу.
Осим у Светом писму, пост се препоручује и од лекара, од стране лекарских удружења. Светски научници углавном на лекарским скуповима су објавили да здрављу штети много хране, а посебно једење много меса. Месоједи су сада у наше време постали људи. Купују се тоне меса. Постоји сумња да стварање рака у човеку има везе са једењем меса. И многе друге болести се стварају од много хране. Као што су рекли, прождрљив и угодник стомака „ копа себи рупу са својом виљушком и кашиком“.
Пост је толико повезан са опстанком организма. Некада и животиње посте. Ако одете зими у зоолошки врт, можете нпр. видети да медвед не једе, пада у зимски сан  три до четири месеца. Види се да је пост користан, он чисти пробавни систем, одмара и обнавља  организам животиње, да се опет пробуди у пролеће са цвркутом птица?
Пост се препоручује од Светог писма, од Господа нашег Исуса Христа, од природе и науке. Пост је, на крају крајева, и једно средство штедње. Живимо у тешко време, сви само говоре «Штедња, штедња!». У старе благословене године, у моме селу, али и у Македонији, месо су јели три пута у години, били су испосници. А данас смо постали месоједи толико много, да ни средом, ни петком, ни на Велики петак не престајемо јести месо. Напунила се наша земља са печењарама. Као што кажем, и биљке да се претворе у говеда, неће нам бити довољне да нас прехране. Зато стално и увозимо месо, капитал одлази ван земље и друге обогаћујемо.
Наша држава нас лаже. Стално опомињу и оглашавају „оскудица“ и „штедња“ а намећу тешке порезе. Али, да будемо доследни, треба прво да се укину сви непотребни трошкови, милиони се бацају на разне општине (посебно Патра и Атина), за карневал…..
Ово сам имао рећи онима који траже да обришу са гумицом ђаволовом из речника човечанства реч  п о с т.

* * *

Пост је света заповест, има дубоке корене, потребан је са свих страна. Међутим какав пост је потребан? Да разјаснимо. Када Црква каже пост, не мисли само да пости непце, желудац и стомак од такозваних укусних јела. То није довољно. Шта је још потребно? На Велику четрдесетницу да пости цео човек.
Човек треба да пости од телесних ужитака. У стара времена, нека се нико не зачуди што то сада говорим, кад је почињао пост, брачници се нису приближавали једно другом. Свети супружници! Данас се сједињују и на Велики петак, ништа више људи не поштују. Алкохоличари спавају пијани са својим женама, а затим им се рађају дефектна деца. У оно време су постили не само од јела, већ и од сваког телесног додира. Тако су живели и рађала су им се јака и отпорна деца. Сада су те ствари постале животињске. Постали смо гори и од животиња, које бар имају неку самоконтролу, имају одређени период парења и после се смирују. Постите и ви, дакле, супружници у ове свете дане, чекајте  Васкрс, причестите се пресветим тајнама. а затим поново се враћајте свом супружнику.
Нека посте и деца. Нека се не приближавају центрима греха, нечистоће и прељубе, нека иду у храм Божији, у кућу Господњу, и да кажемо:“Како су мили станови Твоји, Господе над силама!“(Псал. 84,1)
Нека посте руке од крађе, грабљења, лажних заклињања и сваког нечасног дела.
Нека посте очи од нечистих призора. Колико је само тај пост тежак! Ако не једеш месо, али „једеш“ гладна тела, не постиш. Угаси четрдесет дана телевизор. Ако си свако вече сатима за екраном, боље да немаш очи. То је окопрељубништво и окоблудништво.
Нека посте уши од грешних прича и песама. Није нам Бог дао уши за такве ствари, већ нам их је дао да бисмо слушали реч Његову.
Треба да пости и језик од лажи, увреде, оговарања и пре свега од богохуљења. Ето светог поста.
А сада најтежи пост – на Светој гори га држе аскете. Који је то пост? Да постиш од лукавих помисли, од помисли блуда, прељубе, освете, мржње, гордости, стомакоугађања… итд.
То је прави пост: када пости цео човек, тело и душа. Није довољно само постити од мрсне хране. Када би тако гледали на пост – имамо ђавола који је највећи испосник на свету! Он је дух и не једе. Али шта да он ради са таквим постом? Има свакаквог зла у себи и зато и  јесте у паклу.

* * *

Завршавајући ову моју беседу, препоручићу нешто делотворније. Мушкарцима ћу рећи да посте од цигаре. Добро су учинили они који су наредили, да се на кутији од цигарете црта рак. «Пуши», говори ти слика, «али знај да ћеш добити рак». И женама кажем – постите од осуђивања. Ако се сретну две жене, почиње оговарање. Напред сви! Да видим какви сте хришћани и много ћу се обрадовати ако чујем да се борите.
Ово је, драги моји, прави пост. А што се тиче болесника наравно наша Црква је снисходљива према њима. Када је неко болестан, дозвољено му је и на Велику седмицу да једе. Црква је Мајка, брине се и воли своју децу. За болесника су млеко, маслац и месо лек. Хиљаду пута да је стар човек и да пости, али када се разболи нека се разреши поста, болесницима је дозвољено да не посте.
Сви остали, мали и велики, мушкарци, жене и деца, нека држе пост као што сам га описао, „ и Бог љубави и мира“ биће са нама (В Кор. 13,11). Амин.

† ἐπίσκοπος Αὐγουστῖνος
Беседа Митрополита Флорине о. Августина Кантиота у  храму светог Констандина и Јелене, Аминдео, 16-03-1986 јутро)

ОДГОВОРНОСТ ЗА САБЛАЖЊАВАЊЕ

author Posted by: Επίσκοπος Αυγουστίνος Καντιώτης on date Φεβ 14th, 2012 | filed Filed under: Cрпски језик

ОДГОВОРНОСТ ЗА САБЛАЖЊАВАЊЕ

(H EYΘYNH TOY ΣKANΔAΛOY )

„Зато ако јело саблажњава брата мог, нећу јести меса довека, да не саблазним брата свог“ (А. Кор. 8,13)

Данас је драги моји, Месопусна недеља. У свим храмовима Православља чита се прича о страшном суду. Данашње Јеванђеље је страшно. Који грешник се не боји? Колико год и да неко  избегава  помисао о смрти и страшном суду, тај дан ће ипак једном доћи, то је сигурно. Доћи ће Син човечији да суди „васионом свету по  правди“ (Псал. 9,8). Бог ће судити идолопоклоницима, Јудејцима и  хришћанима. Идолопоклоницима ће судити по гласу савести, Јудејцима по Декалогу (десет Божијих заповести). А положај нас хришћана, који се причешћујемо пречистим тајнама и „ви којима је пред очима Исус Христос насликан разапет“ (Гал. 3,1) биће трагичан. Зато што ће нама бити суђено и по гласу савести и по десет заповести и пре свега по Јеванђељу, које је непогрешиви кантар, који ће измерити и последњу пару врлине и последњу пару зла.

Не бојите ли се, не стрепите ли? Ја сам грешник и бојим се онога дана, када ће бити страшни суд, када ће се отворити књиге, а анђели ће журити да сакупе „све саблазни и оне који чине безакоње“ (Мат. 13,41). Ево „саблазни“! О саблазнима данас говори цело апостолско читање.

* * *

Чујемо реч „саблазан“. Шта је саблазан? На грчком језику, драги моји, саблазан дословце значи камен који неко баца на јавни пут, и пролазећи туда безбрижни пролазник саплиће се о тај камен, пада и повреди се. Саблазан је дакле препрека на јавном путу. Осим тога пута постоји и један други пут, духовни, пут према небесима. Тај пут почиње са земље а завршава тамо горе! То је леп пут, али ђавол покушава да га учини непроходним. Господ нам говори, да тај пут није непроходан, да је само „узан и тесан“ (Мат. 7,14). Тај пут је био затворен, једна велика путна препрека је затварала тај пут према небесима, то је био грех Адама и Еве, праотачки грех. Затворен је пут био. Нису могли да га отворе ни пророци, ни патријарси па ни анђели. Ко је отворио тај пут? Отворила га је крв Исуса Христа, жртва Разапетог (види. Јев. 10,20) од тада је тај пут проходан и многи небројени светитељи су прошли и пролазе тим путем.

Као на јавном путу када хулигани бацају камење и бомбе, тако и на путу ка небу, долази сатана са својим палим анђелима и праве саблазни. Какве саблазни? Овде су саблазни речи и дела која гурају посебно слабе у провалију бездана. Саблазан за дете постају лоши родитељи, када не пазе и пред невиним очима малог анђела говоре погрдне речи, псовке и свађају се непрестално. Саблазан за око је и учитељ, када се у школи  подсмејава цркви, руга се божанском и поучава атеизму.

Још већа саблазан је свештеник, када  не извршава своје свештеничке обавезе како је то одређено црквеним законима, када као архијереј заузима трон не да би поучавао и просветљавао народ већ да би сакупљао благо. Саблазан постаје и владар, који је на власти, али се не бави општим народним добром. Саблазан постаје свако уопште своме ближњем, када не пази на свој живот.

Пун је свет саблазни. Да ли постоји неко место, нека мирна лука од саблазни? Хајдемо дакле у цркву! На жалост наша црква се данас не налази на апостолским висинама. Када кажем црква не мислим на божанску установу већ на црквену администрацију и клир са свим њеним несавршенствима која испољава. Улази неко у цркву да се помоли, са једне стране сусреће црквену клупу и црквене туторе, са друге стране појце са њиховом европском музиком, којом су цркву претворили у театар, а са треће стране непобожне и среброљубиве свештенике, све то одаљује хришћане од цркве, неки одлазе католицима, неки протестантима, неки јеховистима и тако се црквени редови стално проређују.

 Да ли саблазан чине свештеник или епископ или мајка или отац или официр или потпредседник или било ко други, саблазан је велики грех. Толико је већа саблазан што је на узвишенијем месту саблазнитељ. Није нас Бог довео на овај свет да бисмо рушили и уништавали, није нас довео да крштавамо „у име Оца и Сина и  Светог духа“ а потом да их „раскрштавамо“ са нашим саблазнима. Није нас довео на овај свет да бисмо били мрак, него да будемо светло. Сваки хришћанин треба да је „светло“ и „сол“ у друштву (ви. Мат. 5,13-14), да настоји са својим животом да и друге доведе на пут Божији. Ево која је највећа препрека у ширењу Хришћанства, саблазни „хришћана“.

Отишли су мисионари у Африку да поучавају о Хришћанству. Данас би била хришћанска  не само Африка али и цео свет. Међутим многи некрштени људи виде недоследност и саблазни такозваних  „хришћана“, и кажу:  Добро је Јеванђеље, предиван је Христос, али чувајте се  „хришћана“! Тако да је последично највећа препрека мисионарству наш лицемерни живот. И овде у нашој домовини, када бисмо ми свештеници и сав клир који носимо ризу као и сваки хришћанин били пример живота, Грчка би била рај, небеско царство. Са саблазнима наш народ се води у атеизам, неверје и провалију.

Зато Христос наглашава одговорност за саблазнитеље. Не желим да слушате мене, послушајте шта говори Христос. У мало примера Господ је строго опомињао као у случају саблазнитеља. За Јуду који је постао саблазан у кругу ученика, Христос је рекао: “ боље би му било да се  није родио онај човек“ (ви. Мат. 26,24).  Још је и касније рекао „Тешко свету од саблазни“ као и „ А који саблазни једног од ових малих који верују у мене, боље би му било да обеси камен воденични о врату његовом, и да потоне у дубину морску“. ( Мат. 18, 6-7).

Шта жели Христос рећи са овим речима? Препоручује ли, као што неки кажу, самоубиство? Клони се богохуљења! Не каже Христос такве ствари, не. Сматра ако је неко постао јавна саблазан и ако је узнемирио цело друштво, треба да се повуче из света, да оде, да се затвори у један манастир или да оде ван земље, као што се то дешавало у старо време, да се више не чује његово име и да више не саблажњава свет. Сада се дешава супротно, велики саблазнитељи имају част да се налазе на троновима и на месту владара.

* * *

Реците ми, драги моји, да ли постоји неко ко никада није саблазнио никога,  чак ни мало дете, чак ни једну жену? Сумњам. Сви ми смо на неки начин саблазнили ближњега, да ли са речима, да ли са делима или са нашим понашањем. Сви ми смо саблазнитељи, само се разликујемо у степенима. Како се може избећи и како се може излечити од саблазни? Апостол Павле, који је стигао до великих висина врлине, у данашњој апостолској причи говори, да је и сам због тога чинио велике жртве, жртвовао је и права и служења и удобности. „ Зато, ако јело саблажњава брата мог, нећу јести месо довека, да не саблазним брата свог“ (А. Кор. 8,13), каже рад сам да месо никада не једем.

Имајмо на уму ове речи и покушајмо свој живот уредити. Родитељи, наставници, свештеници, владари, немојмо бити саблазан. Живимо са вером и врлином, са чедношћу, са уздржањем, са целомудреношћу, са праведношћу, а пре свега са љубављу. Да живимо на овом свету као светле звезде, а када дође час да одемо из овога живота и стигнемо на небеса, нек нас удостоји све Бог да чујемо тамо глас Господа „ Ходите благословени Оца мог, примите царство које вам је приправљено од постања света“ (Мат. 25,34). Амин.

(†) ἐπίσκοπος Αὐγουστῖνο

( Беседа Митрополита Флорине о. Августина Кантиота у светом храму Светог Јована, Гаргарет – Атина  –  17-2-1963)

КАКО НАС БОГ ПОЗИВА?

author Posted by: Επίσκοπος Αυγουστίνος Καντιώτης on date Ιαν 8th, 2012 | filed Filed under: Cрпски језик

КАКО НАС БОГ ПОЗИВА?

                                                                                     «Рече Господ ову причу: Неки човек зготови велику вечеру и позва многе.»

                                                                                                                                                           (Лука. 14,16-24· Матеј. 22,14)
Чули сте, драги моји, свето Јеванђеље. То је једна прича коју је испричао наш Христос. Прича је слична са плодом. Сваки плод има две ствари: кору или љуску  и унутрашњост. Када разбијеш љуску од ораха, можеш да јесдеш плод. И у овој причи кора су речи, слике, примери, које узима Господ из природе и свакодневног живота. Иза њих се крију велике и узвишене истине. Послушајмо прве речи. «Рече Господ ову причу: Неки човек зготови велику вечеру и позва многе.» (Лука. 14,16). Ко је тај човек, шта је вечера, кога позива и како их позива? У овој причи «човек» није неки цар или владар. Сви они, колико и да су важни пред нашим Господом, пред Богом који је Цар над царевима, сви они су јако мали и ништавни. Бог припрема вечеру.
Шта је «велика вечера»? Вечера су материјална и духовна добра која дарује Бог. Материјална добра су мала, а духовна добра су велика. Која су материјална добра? То су сунце, ваздух, кисеоник, вода и храна. Да ли човек може да живи без њих? То је немогуће. Ко нам то све даје? Бог. Колико смо само незахвални! Наши преци су били захвални Богу, нису јели хлеб без молитве. А ми, имамо залогај у устима и Христа хулимо. Он припрема «велику вечеру»? То све преведено на наш свакодневни језик, значи да сваки дан поставља трпезу за мале и велике, а ми не кажемо ни једно «Хвала».
Осим материјалних добара, постоје и духовна добра. Материјална добра некако осећамо, а духовна добра не осећамо, јер смо се удубили у ужитке, богатство, велику славу и било шта друго земаљско, па немамо представу о духовним добрима. У једном свом миту Езоп каже, да је један петао разгртао земљу да би пронашао неког црвића. Уместо црвиће, петао је пронашао један дијамант, али га је одбацио и презрео. Петао је желео црвића, а не дијамант. Тако и многи људи, претражујући по метарији, презиру непроцењива духовна добра која им Бог нуди.
 Такво добро је, нпр. опроштај грехова, који човек добија кроз свету тајну покајања и исповести кроз крв закланог Јагњета, кроз жртву Распетога. Једна капљица са крста Господњега је река Јордан, која пере грехе целог света.
Духовно добро је и  радост, коју човек спознаје када се исповеди своме духовном оцу искрено. Као што нам говори Достојевски, пророк Русије: «Исповедио сам се и рај је никао у моме срцу! Иди, пробај и реци и ти ове речи: ‘Оче, сагреших небу и теби, и више нисам достојан назвати се сином твојим.’ » (Лука. 15,21).
 Духовно добро је и молитва, када ти, мали црвић земаљски, клекнеш и са тим духовним телефоном се повезујеш са небом. Велика је част да разговараш са небеским Оцем.
Духовно добро је и одлазак у цркву, када хришћанин, не из неке обавезе, већ из душевне потребе, одлази у цркву и прати божанску литургију. «Обрадовах се кад ми рекоше: Хајдемо у дом Господњи!» (Псалм 122,1).
Духовно добро је светло које примаш када чујеш реч Божију и када читаш Јеванђеље. «Како су слатке језику моме речи твоје, слађе од меда устима мојима!» (Псал. 119,103). Шта и да радиш са материјалном трпезом? И животиње једу сено и месо лешинара. Није човек врана, није човек само материја и стомак, човек је и душа. Изнад свих материјалних потреба, постоје и духовне потребе.
Најузвишеније  духовно добро верник прима када се достојно причести бесмртним тајнама, на отпуштање грехова и живот вечни.
Којим језиком да опишемо добра, која је припремио Бог за наследнике Његовог небеског царства и  добара рајских? Ако су  лепи цвеће, птице, земља и  сунце… замислите колико лепши је онај небески свет, који почиње после смрти. Тамо се успео Павле  «и чу неисказане речи које човеку није допуштено говорити» (Б΄ Кор. 12,4).
* * *
Материјална и духовна добра. То је вечера коју поставља Бог. Вековима увек иста трпеза и увек исти позив. Како нас Бог позива на ту трпезу? На разне и многе начине нас позива.
Пре свега, позива нас са гласом природе. Долази нам једна порука од целе товревине, мала и велика створења  «све што дише, нека слави Господа» (Псал. 150,6). Да ли видиш сунце, шта нам оно поручује:  «Ја сам мало сунце, ништа посебно, једног дана ћу се угасити. Изнад мене има једно друго сунце, бесмртно и вечно, Господ наш Исус Христос. Он се неће угасити никада. Он је Сунце правде. Да ли имате уши, чујте : «Рођење Твоје, Христе, Боже наш, засија свету светлост разума, јер у њему они који звездама служаху од звезде се научише да се клањају Теби, Сунцу Правде, и Тебе да познају с висине Истока, Господе, слава Теби.“ (Божићни тропар). Да ли видиш реке, шта ти оне говоре? Оне су поука Христова. Да ли видиш дрво? И оно говори и каже ти:  «Ја дајем плодове и  моје листове, а ти, дрвени човече, шта дајеш?» Платон је рекао да је човек дрво  са кореном на небесима, а са гранама на земљи. Као што дрво даје плодове, тако и ти требаш чинити. То нам је рекао Господ: «Свако дакле дрво које не рађа род  добар, секу и у огањ бацају“ (Мат. 7,19). Хришћанин који не жели да чини добра дела је бесплодно дрво, само служи за секиру и ватру. Да ли видиш овцу, поучава те и говори ти: «Да будеш миран, кротак, скроман, понизан, а не дивљи као вук… Из целе природе одјекује глас Божији који позива. Ко има бар мало вере нека послуша.»
Бог нас позива и са другим гласом. Тај глас долази из једног другог света, из дубине духовног света наше душе. То је глас савести. И само је она довољна да докаже да постоји Бог. Ко све само не  чује тај глас! Чиниш неко зло, нека нико други не зна, у дубини твога срца, чућеш глас који је чуо Каин: „Каине, Каине, где је твој брат?“ (Пост. 4,9). Само тај глас уништава материјализам, тај глас потврђује да је човек другог рода, небеског, да је човек створен за небо.
Позива нас Бог са гласом природе, са гласом савести, позива нас са јеванђељским проповедима, које се чују  у многим храмовима и многе воде у покајање. Где има проповеди тамо су Христос и живот. Зато у неким тоталитарним државама дозвољавају обожавање, али не дозвољавају проповед. Тамо где постоји проповед, буде се осећања, ствара се потомство оних који се прибојавају Господа.
Позива нас Господ кроз болести. Када паднеш у кревет бола и када ти лекари не могу понудити ништа, тада узвикујеш: «Боже мој, Боже мој!…» Многи су тада упознали Господа, у болести.
Позива нас Господ и кроз смрт. Као црна врана лети и граби мушкарца, жену или дете, и тада се чује глас који се не би чуо у неко друго време: «таштина над таштинама, све је таштина» (Проп. 1,2). Ништавни су: богатство, слава,чинови и земаљске љубави. Само је једно вредно, вечност!
Позива нас Господ и са духовним приказима. Позвао је и апостола Павла и Великог Констандина када је видео на небу часни крст и натпис  «У име Његово побеђуј».
* * *
Драги моји, Бог нас позива «много пута и разним начинима» (Јевр. 1,1). А ми? Остајемо глухи и не чујемо толике позиве. Зашто? Зато што немамо антену. А шта је антена? То је шести осећај, вера. Антене су преплавиле кровове кућа, и хватају разне телевизијске канале. Земаљске ствари, лажи! Изван овога земаљскога света, узми антену и ступи у контакт са небом. И видећеш, да ово што говорим није лаж, да је то истина и стварност. Колико је наравно тачно да постоји сунце, толико је тачно да постоји Господ наш Исус Христос, кога славите и хвалите у све векове векова амин.
† ἐπίσκοπος Αὐγουστῖνος
(Беседа Митрополита Флорине о. Августина Кантиота у светом храму Свете Тројице, Птолемаида 13-12-1987)

1) Божић у Љуљацима 2)МИР БОЖЈИ! ХРИСТОС СЕ РОДИ!

author Posted by: Επίσκοπος Αυγουστίνος Καντιώτης on date Ιαν 5th, 2012 | filed Filed under: Cрпски језик, Eпископ Артемије

Божић у Љуљацима 

петак, 13 јануар 2012 22:11
Небоземна радост најсветлијег празника Христовог Рођења и очовечења заблистала је у Љуљачкој светињи и у срцима многих верника, који су овај велики празник заједно са својим епископом Артемијем дочекали у њој.
Уочи овог великог празника, „мајке свих празника“ како га назива свети Златоуст, у манастиру светог Претече одслужена је кратка али свечана служба освећења и налагања бадњака. На њој се свечано и торжествено, први пут ове године, заорило сложно и одушевљено појање радосног божићног тропара „Рождество Твоје Христе Боже наш…“.
Након паљења бадњака у манастирској трпезарији постављена је вечера за све присутне, међу којима је било верника и из најудаљенијих Српских земаља.
Тачно у поноћ започела је празнична служба са Великим повечерјем и Јутрењем, у наставку којег је одслужена света архијерејска Литургија. Свету Литургију служио је Његово Преосвештенство, Епископ рашко-призренски и косовско-метохијски у егзилу, уз саслуживање петнаестак клирика наше Епархије.
Током свете Литургије прочитана је Божићна посланица коју је епископ Артемије упутио својој пастви, поводом овог великог празника.
Духовна радост је и овом приликом својим изобиљем надоместила све недостатке овоземаљског живота.

Инфо служба
Прочитајте транскрипт беседе изговорене на Бадње вече.

_________

__________

А  Р  Т  Е  М  И  Ј  Е
ПО МИЛОСТИ БОЖЈОЈ ПРАВОСЛАВНИ ЕПИСКОП
ЕПАРХИЈЕ РАШКО-ПРИЗРЕНСКЕ И КОСОВСКО-МЕТОХИЈСКЕ
У   Е Г З И Л У
Свему свештенству, монаштву и свима правоверним
Синовима и кћерима
Сверадосни хришћански поздрав

 

МИР БОЖЈИ! ХРИСТОС СЕ РОДИ!

„Засијао си од Дјеве Христе, духовно Сунце правде,
и звезда показа Тебе несместивог Који си се сместио
у пећини. Мудраце си упутио на поклоњење твоје,
са њима Те и ми величамо: Животодавче, слава Ти“!
Тропар на Паримејима на Вечерњи

Небо и земља данас се веселе, Анђели и људи духовно прослављају, јер онима који су у тами и сенци смрти, Бог се јави у телу као „Отроча младо“, рођен од Дјеве у пећини Витлејемској. Пећина и јасле Га са радошћу примише; Пастири витлејемски који му се први поклонише, већ Га проповедају; Мудраци са истока, вођени чудесном звездом, журно хитају дарове носећи; Ирод, цар опаки, се смућује чувши о рођењу Новога Цара. Све је у покрету, све и сви осећају да се нешто необично, нешто ново догађа. А ми, шта ми радимо, браћо и сестре, ове чудесне ноћи и овог сверадосног дана? Ми се придружујемо, иако нечистим устима, хоровима Анђела и са њима Му хвалу приносимо радосно кличући: Слава Богу на висини, и на земљи мир, јер дође очекивање народа – Господ Христос, Емануил, да нас спасе од робовања ђаволима.

Немоћан је људски језик да речима искаже сву дубину тајне данашњег празника, али га срце осећа и, као поигравајући, говори нашем уму да се данас десило преславно чудо: Дјева рађа и утроба остаје неповређена; Реч Божија се оваплоћује и од Оца се не одваја; небо и земља се удружују у једно, јер данас Бог на земљу дође и човек на небо узиђе. Отуда, драга децо духовна, нема ништа важније од Божића. Зашто? Зато што је Бог сишао у овај свет и постао човек. Господ је на Божић добио ново име; назван је Емануил, што значи „с нама Бог“ (Мт. 1, 23). А дотле, до тог првог Божића од пре две хиљаде година ко је био с нама? Ђаво! Ђаво кроз грехе, кроз страсти, кроз сваки грех почев од оног Евиног и Адамовог у Рају па до последњег човека. И још једно име које Архангел Гаврило донесе, име Исус, што значи Спаситељ. Спаситељ од чега? Управо од греха, од смрти, од ђавола. Страшно је било живети људима на земљи где ђавола има, а Бога нема. Такав живот, је живот у паклу.

Али, долази Господ, долази Спаситељ управо да људе ослободи тог ужасног присуства ђавољег, да човека спаси. То је програм и мисија Богомладенца Исуса – Спаситеља, чије рођење данас свечано и радосно прослављамо. Јер, гле, Он је дошао да спасе свет од греха, јер је Он једини јачи од греха. То није могао учинити нико од људи, од царева, од војсковођа, од научника. И нико од Анђела и Арханђела, од Херувима и Серафима. Једино Он, Бог Који је постао човек, могао је да из човека истера грех, да истера то најстрашније чудовиште које човека баца у смрт. До Господа Христа у овоме свету царује смрт, царује кроз грех (Рим. 5, 12-14). Уствари, кроз грех и смрт над људима царује ђаво. Долазак Господа Христа у овај свет представља објаву рата греху, смрти и ђеволу. Јер само је Господ јачи од њих, само их Он побеђује и уништава и тако спасава човека и дарује му живот вечни.

Комплетну посланицу можете прочитати на адреси:

http://www.eparhija-prizren.org/episkop/tekstovi/621-bozicna-poslanica-2011.html

БОЖИЋНА ЧЕСТИТКА

МИТРОПОЛИТА ФЛОРИНЕ о. АВГУСТИНА КАНТИОТА

– Звезда наде која је веома обрадовала мудраце, нека утеши са својим светлом сваког преплашеног путника кроз живот, који је у опасности да залута.
– На Божићни дан нека у ваше домове и ваша срца дође Христос и нека остане са вама, не само током  нове године, већ све до краја вашег живота.
– Прославите свете дане Дванаестоднева у миру и достојанству, са вером и доследношћу, са чистом савешћу и у великој радости.

ОПЕТ ЋЕ ЗАСВЕТЛЕТИ ЗВЕЗДА

Драги моји читаоци, унаточ свој беживотности данашњег времена, која прикрива звезду Витлејма, ни једна сумња не треба да постоји у срцу верника, да ли ће звезда Витлејма опет засветлети и да ли ће се пројавити ново доба за човечанство.
Са том неклонулом вером и надом наравно, ујединимо наше гласове са гласом наше Цркве, и радосно запевајмо:
«Рођење Твоје Христе, Боже наш, обасјало је свет светлошћу богопознања, јер тада је оне што звезде обожаваху, звезда научила да се клањају Теби, Сунцу Правде, и да познају Тебе, Исток с висине; Господе Слава Ти!».

понедељак, 09 јануар 2012 10:35

СВЕТОГОРЦИ ЕКУМЕНИСТИ

Прошле године обављена је хиротонија новог Епископа Цариградске Патријаршије Елпидофора, са титулом пруски. Пруса је град у Витинији, у подножју планине Олимпа, недалеко од Цариграда, са азијске стране. Наравно да тамо данас нема православних верника, нема свештеника нити појца у црквама. То је још један Епископ Цариградске Патријаршије без своје пастве. Кога ће онда напасати, о ком ће разумном стаду бринути, ко му је поверен на пастирствовање?

Ради се о једном одабраном изданку Патријарха Вартоломеја, који је у говору на хиротонији веома истакао чињеницу своје привржености и везаности за личност Патријарха Вартоломеја. Са друге стране, Патријарх Вартоломеј је у свом обраћању нагласио да је управо зато што у њега полаже велике наде и дао му име Елпидофорос (од грчке речи ελπίς, елпис – нада; Надоносац). Додао је притом, обраћајући се, тада још увек, о. Елпидофору, да своју службу треба да обавља „чесно, са смирењем, са срцем, јер ‘не видимо добро осим срцем. Суштина је невидљива за очи’. Тако нас учи Мали Принц“, закључио је Патријарх Вартоломеј.

  Опширније..  СВЕТОГОРЦИ ЕКУМЕНИСТИ

понедељак, 09 јануар 2012 10:30

Солунски Теолошки факултет није доделио Папи медаљу

  • Недавно је Теолошки Факултет Универзитета у Солуну издао Саопштење којим демантује да је Богословски одсек овог Факултета доделио Папи Бенедикту златну медаљу.
  • Факултет наводи да се тај чин дугује групи студената постдипломаца, који су приступили уручењу ове медаље без знања Теолошког Факултета
  • Ватикан је тај чин својевремено приписао Богословском одсеку Теолошког Факултета у Солуну. Факултет је од Ватикана захтевао да демантује вест коју је објавио.

Περισσοτερα www.eparhija-prizren.org

……

ΠΕΡΙ ΜΑΓΩΝ – БЕСЕДА О МУДРАЦИМА

author Posted by: Επίσκοπος Αυγουστίνος Καντιώτης on date Δεκ 23rd, 2011 | filed Filed under: Cрпски језик, ΟΜΙΛΙΕΣ (απομαγν.), ΣΥΜΒΟΥΛΕΣ
Σύναξις Υπερ. Θεοτόκου (Mατθ. 2,13-23)

ΠΕΡΙ ΜΑΓΩΝ

«Αναχωρησάντων  των μάγων (Mατθ. 2,13)

ΘΑ προσπαθήσω νὰ μιλήσω ὅσο μπορῶ ἁπλᾶ παίρνοντας ἀφορμὴ ἀπὸ τὶς πρῶτες λέξεις τοῦ εὐαγγελίου «Ἀναχωρησάντων τῶν μάγων…» (Ματθ. 2,13). Οἱ μάγοι, λέει, ποὺ ἦρθαν νὰ προσκυνήσουν τὸν Σωτῆρα τοῦ κόσμου, ἀνεχώρησαν γιὰ τὴν πατρίδα τους. Ἡ λέξι «μάγων» μᾶς δίνει ἀφορμὴ νὰ θίξουμε ἕνα σοβαρὸ ζήτημα, νὰ μιλήσουμε περὶ τῆς μαγείας. Θὰ ποῦμε πρῶτον τί εἶνε ἡ μαγεία καὶ ποιά ἡ διάδοσί της, δεύτερον θὰ δοῦμε πῶς οἱ ἄνθρωποι μένουν ἀκάλυπτοι στὶς ἀπειλές της, καὶ τρίτον ποιά τὰ ὅπλα τοῦ πιστοῦ κατ᾿ αὐτῆς.

* * *

Α΄. Ἡ μαγεία καὶ ἡ διάδοσί της. Οἱ μάγοι εἶνε σκοτεινὰ πρόσωπα. Ἔχουν ἐπικοινωνία, «ἀσύρματο», μὲ τὰ πονηρὰ πνεύματα. Λένε λόγια ἀκατάληπτα, δαιμονικὲς προσευχὲς καὶ ξόρκια. Πολλοὶ ἀπ᾿ αὐτοὺς φοροῦν εἰδικὲς στολές, κρατοῦν κρανία, ἀνάβουν κεριά, χρησιμοποιοῦν λάδια, σαπούνια, καρφιά, χτένια, τρίχες καὶ ἄλλα. Ἔτσι κάνουν μάγια διάφορα. Προκαλοῦν ζημιὲς σὲ ἀνθρώπους καὶ ζῷα, σὲ δέντρα καὶ καλλιέργειες. Εἶνε καταστρεπτικὰ ὄντα οἱ μάγοι.
Μάγοι ὑπάρχουν σὲ ὅλα τὰ ἔθνη ἀπὸ παλιὰ μέχρι σήμερα. Καὶ στὶς Ἰνδίες καὶ στὴν Ἰαπωνία καὶ ἰδίως στὴν Ἀφρική. Ἔχουν μάσκες, βάζουν κέρατα, φοροῦν βραχιόλια στὰ χέρια καὶ στὰ πόδια, τρυποῦν τὶς μύτες τους μὲ καλάμια. Καὶ τοὺς τρέμουν ὅλοι ἐκεῖ. Ὅταν ἤμουν στὴν Ἀθήνα συνάντησα κάποιους ἀπὸ τὴν Αἰθιοπία. Κ᾿ ἐνῷ μιλούσαμε, ὅταν επαμε γιὰ μάγους, ἄρχισαν νὰ τρέμουν. ―Τί ἔχετε; ―Φοβούμεθα μήπως κάνουν κακὸ στὸ σπίτι μας τὴν ὥρα αὐτή… Τόσο πολὺ τοὺς φοβοῦνται.
Καὶ ὄχι μόνο στοὺς ὑπανάπτυκτους ἀλλὰ καὶ σὲ προωδευμένους λαούς. Στὴ Γαλλία, στὴ Γερμανία καὶ στὴν Ἀμερικὴ τώρα τελευταίως, ὅπως γράφουν, παρατηρεῖται μεγάλο κῦμα μαγείας, ἐγκλήματα φοβερά. Στὸ Σικάγο καὶ στὴ Νέα Ὑόρκη ἐξαφανίζονται μικρὰ παιδιά· τ᾿ ἁρπάζουν, ῥουφοῦν τὸ αἷμα τους, ξεῤῥιζώνουν τὶς καρδιὲς παιδιῶν, τὶς κάνουν φυλαχτά – ἀπίστευτα πράγματα.
Σήμερα ἡ μαγεία παρουσιάζεται καὶ μὲ ἐπιστημονικὸ τάχα μανδύα, ὡς ἀστρολογία. Ἡ ἀστρολογία μαγεία εἶνε. Γέμισε ὁ κόσμος ἀστρολόγους, ποὺ δίνουν ὡροσκόπια ἀπὸ ἐφημερίδες καὶ σταθμοὺς. «Ποιό μῆνα γεννήθηκες; τὸ ζώδιό σου λέει, ὅτι θὰ γίνῃ αὐτό…». Συλλαμβάνει δὲ αὐτὴ ἡ μαγεία καὶ τὶς ἀνώτερες τάξεις. Ὁ πρόεδρος Ρήγκαν τῶν Ἡνωμένων Πολιτειῶν, λένε, εἶχε συμβούλους ἀστρολόγους καὶ χωρὶς αὐτοὺς δὲν ἔκανε τίποτα· καὶ πρωθυπουργὸς τῆς Ἑλλάδος, πηγαίνοντας γιὰ ἐγχείρησι στὴν Ἀγγλία, δίπλα στὸ κρεβάτι του εἶχε ἀστρολόγο. Μεγάλη διάδοσι ἔχει ἡ μαγεία.
Καὶ οἱ μάγοι χρηματίζονται ἀγρίως. Ἔμαθα, ὅτι μιὰ μάγισσα πῆγε σ’ ἕνα χωριὸ καὶ γιὰ νὰ πῇ τὴ μοῖρα ζήτησε καὶ τῆς ἔδωσαν τόσα χρήματα, ποὺ οὔτε στὸ γιατρὸ δὲν τὰ δίνουν.
Β΄. Πῶς ὅμως οἱ ἄνθρωποι μένουν ἀκάλυπτοι στὴν ἀπειλή; Ὁ Χριστὸς ὁπλίζει καλὰ τὸν πιστό του δοῦλο. Στὸ ἅγιο βάπτισμα πρὶν τὴν κατάδυσι γίνεται ἐξορκισμός. Κατόπιν ὁ ἱερεὺς παίρνει τὸ παιδὶ μὲ τὸν ἀνάδοχο, στρέφονται πρὸς δυσμὰς καὶ τοῦ λέει· ―«Ἀποτάσσῃ τῷ σατανᾷ» καὶ ὅλα τὰ ἔργα του; δηλαδὴ τὴ μαγεία καὶ τὰ παρόμοια. Καὶ ἀπαντᾷ αὐτὸς ποὺ βαπτίζεται· «―Ἀποτάσσομαι». «―Καὶ ἐμφύσησον καὶ ἔμπτυσον αὐτῷ», φτύσ᾿ τον. Καὶ τὸν φτύνει. Τέλος τοῦ λέει· ―«Συντάσσῃ τῷ Χριστῷ;». ―«Συντάσσομαι» (ἀκολ. βαπτ.).
Δὲν τηροῦνται ὅμως οἱ ὑποσχέσεις αὐτές. Σ᾿ ἕνα χωριὸ ἀρρώστησε κάποιος. Τό ᾿μαθε ὁ καλὸς παπᾶς καὶ κατὰ καθῆκον πῆγε νὰ τὸν ἐπισκεφθῇ. Ὅταν χτύπησε τὴν πόρτα, δὲν τὸν δέχτηκαν. ―Γιατί; ἀπόρησε. ―Ἔχουμε μάγο μέσα, δὲ᾿ σὲ χρειαζόμαστε… Καταλάβατε; φώναξαν ἀπ᾿ τὴν Πτολεμαΐδα μάγο νὰ κάνῃ καλὰ τὸν ἄῤῥωστο! Εἶσαι Χριστιανός; πιστεύεις στὸ Χριστὸ ὅτι εἶνε ὁ παντοδύναμος Θεός;…
Νὰ γνωρίζετε, ὅτι ὅποιος πάῃ σὲ μάγους κάνει μεγάλη ἁμαρτία. Δὲν εἶνε Χριστιανός, ἀρνεῖται τὸ Χριστό. Φτύνει στὴν κολυμβήθρα του, ποὺ εἶνε ὁ τάφος τῶν δαιμόνων. Καὶ τιμωρεῖται, ὅπως λένε οἱ κανόνες· εκοσι χρόνια μένει μακριὰ ἀπὸ τὴ θεία κοινωνία.
Γ΄. Ποιά τώρα τὰ ὅπλα κατὰ τῆς μαγείας; Ἂν εἶστε Χριστιανοί, νὰ ἐξομολογῆσθε μὲ μετάνοια, νὰ κοινωνῆτε μὲ πίστι, καὶ τότε θὰ εἶστε ἀήττητοι. Ὅλοι οἱ διαβόλοι δὲ᾿ μποροῦν νὰ σᾶς κάνουν τίποτα. Τὸ λέει ὁ Κοσμᾶς ὁ Αἰτωλός· Ἔρχονται τὰ δαιμόνια; κάνε τὸ σταυρό σου μὲ πίστι καὶ φεύγουν, δὲν ὑποφέρουν. Ὁ Χριστὸς εἶπε στοὺς ἀποστόλους· Σᾶς δίνω δύναμι νὰ πατᾶτε πάνω σὲ φίδια καὶ σκορπιοὺς κι ὅλη τὴ δύναμι τοῦ ἐχθροῦ (βλ. Λουκ. 10,19).
Ἦρθε μιὰ μέρα στὴ μητρόπολι μιὰ γυναίκα πρωῒ – πρωῒ ἀπό ᾿να χωριὸ κοντὰ στὰ σύνορα. Ἔτρεμε σὰν τὸ καλάμι. ―Τί ἔχεις; ―Φοβᾶμαι. ―Τί φοβᾶσαι; ―Σηκώθηκα, πῆγα νὰ σκουπίσω, κ᾿ ἐκεῖ στὴν αὐλή μου τί νὰ δῶ; Ἕνα κουβάρι· κάτι χτένες, κόκκαλα, τρίχες. Μοῦ κάνανε μάγια, πάει τὸ σπίτι μου, καταστράφηκα! ―Δὲ᾿ μοῦ λές, τὴ ρωτῶ, πιστεύεις στὸ Χριστό; ―Πιστεύω. ―Ἂν πιστεύῃς, ὁ Χριστὸς εἶνε ὁ παντοδύναμος Θεὸς ποὺ νικᾷ τὰ πάντα. Τῆς εἶπα κ᾿ ἕνα ἀνέκδοτο ἀπὸ τοὺς βίους τῶν ἁγίων.
Ἦταν ἕνας νέος εκοσι χρονῶν, πολὺ δυνατός. Αὐτὸς εἶπε· Θέλω νὰ βρῶ τὸν πιὸ δυνατό, καὶ θὰ γίνω ὑπηρέτης του. Μιὰ μέρα περνοῦσε ὁ βασιλιᾶς. Νά, τοῦ λένε, αὐτὸς εἶνε ὁ πιὸ δυνατὸς στὴ χώρα μας. Πῆγε πράγματι κοντά του κ’ ἔγινε σωματοφύλακας τοῦ βασιλιᾶ. Μετὰ ἀπὸ καιρό, καθὼς περνοῦσαν μαζὶ ἔξω ἀπ᾿ τὴ σπηλιὰ ἑνὸς μάγου, βλέπει τὸ βασιλιᾶ νὰ τρέμῃ. ―Τί ἔχεις, βασιλιᾶ; Ἐγὼ ἐδῶ εἶμαι· τί φοβᾶσαι; ―Ἐδῶ μένει κάποιος πιὸ δυνατὸς ἀπὸ μένα. ―Ἄ, ἔτσι;… Ἀφήνει λοιπὸν τὸ βασιλιᾶ, πηγαίνει στὸ μάγο, καὶ τὸν ὑπηρετοῦσε ὅπου πήγαινε. Συνέβη ὅμως μιὰ φορὰ νὰ περνοῦν ἔξω ἀπό ᾿να ᾿ξωκκλήσι. Ἐκεῖ ἄρχισε νὰ τρέμῃ ὁ μάγος. ―Τί ἔπαθες; ―Ἐδῶ, τοῦ λέει, εἶνε ὁ πιὸ δυνατὸς κι ἀπὸ μένα. ―Ποιός εἶνε; ―Ὁ Χριστός. ―Ὥστε ἔτσι; τότε σ᾿ ἀφήνω καὶ πάω κοντά του… Ἔτσι πίστεψε στὸ Χριστό, βαπτίσθηκε στὸ ὄνομά του, ἔγινε ἅγιος, καὶ ἐδίωκε τὰ δαιμόνια. Εἶνε ὁ ἅγιος Χριστοφόρος.
Ὁ πιὸ δυνατὸς ἀπὸ ὅλους εἶνε ὁ Χριστός. Τὸ πιστεύεις; Αὐτὸς νικᾷ τοὺς δαίμονες καὶ αὐτὸς δίνει δύναμι στοὺς πιστούς. Συνεπῶς μὴ φοβᾶστε καὶ μὴν ὑπολογίζετε μάγους καὶ μάγισσες. Μακριὰ ἀπ᾿ αὐτούς. Καθαροὶ καὶ ἀμόλυντοι ἀπὸ τὴ μαγεία.

* * *

Αὐτὴ εἶνε ἡ κακὴ μαγεία. Ἀλλὰ οἱ «μάγοι»   τοῦ σημερινοῦ εὐαγγελίου εἶνε ἄλλοι. Δὲν εἶνε σὰν αὐτούς. Αὐτοὶ ἦταν ἐπιστήμονες, σοφοὶ ἀστρονόμοι, ὄχι ἀστρολόγοι. Οἱ ἀστρονόμοι τὴ νύχτα δὲν κοιμοῦνται. Μὲ τὰ τηλεσκόπια κάνουν παρατηρήσεις. Βλέπουν τὰ ἄστρα, ποὺ εἶνε δισεκατομμύρια. Καὶ κάθε ἄστρο τί φωνάζει· Ὑπάρχει Θεὸς δημιουργός! Ἔτσι κ᾿ οἱ μάγοι τοῦ εὐαγγελίου ἀπὸ τὴν παρατήρησι τῶν ἀστέρων ὡδηγήθηκαν στὸ Θεό.
Μιὰ νύχτα εἶδαν στὸν οὐρανὸ ἕνα ἀστέρι πρωτοφανές. Κατάλαβαν, ὅτι εἶνε σημεῖο τοῦ Θεοῦ, ἄγγελος ποὺ τοὺς ἀνάβει φανάρι μέσ’ στὸ σκοτάδι τῆς εἰδωλολατρίας. Ἀνεχώρησαν, καὶ μετὰ ἀπὸ ταξίδι μακρινὸ ἔφθασαν στὸ σπήλαιο. Γονάτισαν, προσέφεραν τὰ δῶρα τους στὸ Χριστό. Καὶ μετά, ἀφοῦ δόξασαν τὸ Θεό, ἐπέστρεψαν στὴν πατρίδα τους χαρούμενοι.
Αὐτοὺς τοὺς μάγους νὰ μιμηθοῦμε. Νὰ μιμηθοῦμε τὴν προθυμία τους. Ἐκεῖνοι ξεκίνησαν ἀπὸ τόσο μακριά, γιὰ νὰ συναντήσουν καὶ νὰ προσκυνήσουν τὸ Χριστό. Γιὰ μᾶς ὁ Χριστὸς εἶνε πολὺ κοντά, εἶνε στὸ ναό. Τὴν ὥρα ποὺ ὁ ἱερεὺς τελεῖ τὴ θεία λειτουργία, ὁ Χριστὸς εἶνε ἐκεῖ· κάθε ψίχουλο καὶ σταγόνα τῆς θείας εὐχαριστίας εἶνε ὁ Χριστός! Τὸ πιστεύεις; ἔλα στὴν ἐκκλησία. Κι ἂν ὑποθέσουμε ὅτι ὑπῆρχε μόνο μιὰ ἐκκλησία στὸν κόσμο, καὶ στὸ Βόρειο Πόλο, θά ᾿πρεπε νὰ βαδίσουμε σὰν τοὺς μάγους καὶ νὰ πᾶμε ἐκεῖ νὰ τὸν προσκυνήσουμε. Καὶ ὅμως ἡ ἐκκλησία εἶνε δίπλα μας.
Στὸ Μεσσολόγγι, ποὺ ἤμουν, ἕνας Χριστιανὸς εἶχε τὸ σπίτι του δίπλα στὴν ἐκκλησία (ἦταν ἕνα μέγαρο), μὰ ποτέ του δὲν πάτησε ν᾿ ἀνάψῃ ἕνα κερί. Μόνο ὅταν πέθανε τὸν σήκωσαν οἱ τέσσερις καὶ τὸν ἔφεραν…
Πολλοὺς ἡ ἐκκλησία τοὺς βλέπει μόνο νεκρούς. Ὄχι ἔτσι! Ἀκοῦς τὴν καμπάνα; τρέξε κ᾿ ἐσὺ νὰ προσφέρῃς τὰ δῶρα σου σὰν τοὺς μάγους. Ποιά δῶρα; φτωχαδάκια εμεθα, θὰ πῇς, δὲν ἔχουμε χρυσάφι… Ἔχεις νὰ δώσῃς κάτι ἀνώτερο. Ὁ Θεὸς ζητᾷ ἀπὸ μᾶς τὴν καρδιά μας. Δός μου τὴν καρδιά σου, λέει ὁ Χριστός. Κι ὅταν τοῦ δώσουμε τὴν καρδιά μας, θὰ τὴν κάνῃ φάτνη καὶ θὰ γεννηθῇ μέσα σ᾿ αὐτήν. Κι ὅταν ἔρθῃ ὁ Χριστὸς μέσα στὴν καρδιά μας, τότε θὰ εμεθα εὐτυχεῖς καὶ θὰ λέμε κ᾿ ἐμεῖς· «Εἷς ἅγιος, εἷς Κύριος, Ἰησοῦς Χριστός, εἰς δόξαν Θεοῦ Πατρός· ἀμήν» (Φιλ. 2,11 καὶ θ. Λειτ.).

 † ἐπίσκοπος Αὐγουστῖνος

(Ομιλία του Μητροπολίτου Φλωρίνης π. Αυγουστίνου Καντιώτου στον ιερό ναό του Ἁγίου Ἁγ. Κων/νου & Ἑλένης Ἀμυνταίου, Δευτέρα 26-12-1988)

_______

SERBIKA

__________

БЕСЕДА О МУДРАЦИМА

«А кад они отидоше…»  (Мат. 2,13)
Данас, драги моји, пробаћу да говорим о овом малом стиху из Јеванђеља: «А кад они отидоше…» (Мат. 2,13). Мудраци (магови),  који су дошли да се поклоне Спаситељу света, отишли су у своју домовину. Реч «магови» нам даје повод да покренемо једну веома озбиљну тему, да говоримо о магији. Пре свега, навешћемо шта је магија и какво је њено ширење, касније ћемо видети како људи остају лишени  њених претњи и тек на крају ћемо нешто рећи која су оруђа верника против магије.
* * *
Α) Магија и њено распрострањивање: Магови су мрачна лица. Они комуницирају уз помоћ својих «бежичних телефона», са лукавим духовима (демонима). Они говоре неразумљиве речи, демонске молитве и чини. Многи од њих носе посебне одоре, држе лобање, пале свеће, користе уље, сапун, ексере, чешљеве, длаке итд. Тако праве разне магије. Наносе велику штету људима, животињама, дрвећу и усевима. Магови су велике штеточине.
     Магови постоје у свим народима од старих времена па све до данас. Магова има и у Индији, Јапану а посебно у Африци. Они имају маске, стављају рогове, носе наруквице на рукама и ногама, пробадају своје носеве са трскама. Сви их се боје. Када сам био у Атини, сусрео сам неке људе из Етиопије. Док сам с њима разговарао, када смо споменули магове, одмах су почели да дрхте. Шта вам је? – Бојимо се можда ће неко зло учинити у нашој кући у овај час док говоримо о њима…. Толико су их се бојали.
Они постоје не само у неразвијеним, већ и у развијеним народима. У Француској, Немачкој и у Америци сада у последње време, као што пишу новинари, примећује се један огроман талас магије и стравичних злочина. У Чикагу  и Њујорку нестају мала деца, киднапују их, исисавају им крв, ваде дечија срца, праве од њих амајлије – невероватно али истинито.
     Данас се магија кобојаги појављује и под научним плаштем као астрологија. И астрологија је једна врста магије. Преплавио се свет астролозима, који израђују хороскопе путем новина и радио-станица. «У којем месецу си  рођен? Зодијак ти говори, да ће бити ово или оно…». Та магија је преузела и узвишеније слојеве друштва. Председник Уједињених нација Реган, кажу, имао је за саветнике астрологе и без њих није ништа одлучивао; потпредседник Грчке, када је одлазио на операцију у Енглеску, поред свога кревета је имао астролога. Много се распространила магија.
     Магови узимају много новца за те своје услуге. Скоро сам чуо, да је једна врачара отишла у неко село да људима чита судбину, и људи су јој дали више новаца него што би неком лекару икада дали.
Б) Међутим, како људи остају лишени претњи? Христос наоружава добро свог верног слугу. На светом крштењу, пре него што се тело потопи у воду, врши се ексоркизам. Потом свештеник узима дете од кума, окреће се према западу и говори: –  „Одричеш ли се сатане, и свих дела његових, и свих анђела  његових, и сваког служења њему, и све гордости његове?“, човек одговара трипут: „Одричем се.“ На поновно питање: „Јеси ли се одрекао сатане?“, три пута потврђује: „Одрекао сам се.“ Све се ово крунише символичним дувањем и пљувањем на ђавола. На крају свештеник пита: –  Сједињујеш ли се са Христом! – Сједињујем се! (служба крштења).
     Не држимо се тих обећања. У једном селу неко се разболео, то је чуо добри свештеник, и по својој дужности је отишао да посети болесника. Када је закуцао на врата, нису га примили у кућу. – Зашто? Зачудио се. – У кући имамо мага, ниси нам потребан…. Свештеник је разумео, позвали су из Птолемаиде мага да помогне болеснику! Ако си хришћанин, онда ваљда верујеш у Христа да је Свемогући Бог?
     Знајте, да онај ко иде маговима, чини велики грех. Таква особа није хришћанин, одриче се Христа. Такав човек пљује у своју крстионицу, која је гроб за демоне. Таква особа се кажњава, као што говоре канони, двадесет година га одлучују од божанског причешћа.
В) Каква су хришћанска оруђа против магије? Ако си хришћанин, исповеди се са покајањем, причести се са вером и тада ћеш бити непобедив. Сви ђаволи да се удруже, не могу вам ништа учинити. То нам говори свети Козма Етолски. Долазе ли демони, прекрсти се са вером и отићи ће, не могу то да поднесу. Христос је рекао апостолима: „Ево вам дајем власт да стајете на змије и скорпије и на сву силу вражију, и ништа вам неће наудити“ ( Лука. 10,19).
     Дошла је један дан у митрополију раним нека жена из села близу границе. Дрхтала је као прут. «Шта ти се десило?» «Бојим се.» «Чега се бојиш?» «Јутрос кад сам се пробудила, отишла сам да очистим авлију и кад тамо – имам шта и да видим: једно клупко са неким чешљевима, костима и длакама. Учинио ми је неко враджбину, готово је са мном и мојој кућом, уништени смо!» «Кажи ми,» питам је, «верујеш ли у Христа?»  «Верујем.»  «Ако верујеш у Христа, он је свемогући Бог, све побеђује.» Испричао сам јој и неку анегдоту из животописа светитеља:
     Био је један младић, веома снажан. Он је рекао:» Желим пронаћи најснажнијег, и постаћу његов слуга.» Један дан је пролазио цар. Ето, рекли су му, он је најснажнији у нашој земљи. Заиста је постао царев чувар. После неког времена, када су пролазили поред пећине неког врача, види он цара како дрхти. «Шта ти је царе? Ја сам овде, шта се бојиш? Да ли овде живи неко снажнији од мене? А, тако значи.» Остави он  цара  и оде служити врача. Једном се догодило да су шетали испред неке мале црквице. Тамо је врач почео да дрхти. «Шта ти се догодило?» «Овде», рече врач,» је јачи од мене .» «Ко је то?» «Христос.» «Значи тако, онда те остављам и идем њему»… Тако је он поверовао у Христа, крстио се у Његово име, постао је светитељ, и прогонио је демоне. То је свети Христофор. Најснажнији од свих је Христос. Верујеш ли то? Он побеђује демоне и он даје даје снагу верницима да побеђују демоне. Тако да не требате се бојати и обраћати велику пажњу на врачеве и врачаре. Далеко од њих. Будите чисти и неупрљани са магијом.  
* * *
То је лоша магија. Међутим,  «врачеви»  из данашњег Јеванђеља су неки други. Они нису као сви остали врачеви. Они су научници, мудри астрономи, а не астролози. Астрономи не спавају ноћу. Они са својим телескопима посматрају звезде, којих има безброј. А свака звезда узвикује: Постоји Бог створитељ! Тако и врачеви из Јеванђеља под водством звезда су одведени до Бога у Витлејем.
    Једне ноћи су на небу видели једну необичну звезду. Разумели су да је то знак Божији, анђео који ће им упалити фењер у мраку идолопоклонства. Кренули су, а после далеког пута су стигли у пећину . Клекнули су, предали су дарове Христу. А потом, пошто су прославили Бога, вратили су се радосни у своју домовину. Угледајмо се сви на те врачеве. Угледајмо се на њихову велику жељу. Они су кренули из далека, да се сусретну и да се поклоне Христу. За нас је Христос веома близу, у храму. У час када свештеник врши божанску литургију, Христос је тамо, свака мрвица и капљица божанског причешћа је Христос! Верујеш ли у то? Дођи у цркву. Када бисмо претпоставили да на свету постоји само једна црква, на Северном полу, требали бисмо пешачити као ови врачеви и поклонити се тамо Христу. Међутим, црква је поред нас.
     У Месолонгу, где сам био свештеник, један хришћанин, који је живео поред цркве (у једној палачи), никада није дошао у цркву да упали једну свећу. Само када је умро, четворица су га унела у цркву… Многе црква види само мртве. Али не треба да је тако! Када чујеш звоно, потрчи и ти да принесеш своје дарове као врачеви. Какве дарове? Ми смо сиромашни, рећи ћеш, немамо злато… Имаш нешто много узвишеније да подариш Христу. Бог тражи од нас наше срце. Дај ми твоје срце, каже Христос, а када му предамо своје срце, учиниће га сламом и родиће се у њему. А када Христос дође у наше срце, бићемо срећни и рећи ћемо и ми «Један је свет, један је Господ Исус Христос, у славу Бога Оца. Амин.» (Фил. 2,11 и Бож. лит.).
† ἐπίσκοπος Αὐγουστῖνος
(Беседа Митрополита Флорине о. Августина Кантиота у светом храму Светог Констандина и Јелене, Аминтео, понедељак  26-12-1988)

ΧΡΙΣΤΟΥΓΕΝΝΑ – ΘΑ ΕΤΟΙΜΑΣΤΕΙΣ ΝΑ ΚΟΙΝΩΝΗΣΕΙΣ; (БОЖИЋ КАКО ЋЕШ СЕ ПРИЧЕСТИТИ?)

author Posted by: Επίσκοπος Αυγουστίνος Καντιώτης on date Δεκ 23rd, 2011 | filed Filed under: Cрпски језик, εορτολογιο

ΧΡΙΣΤΟΥΓΕΝΝΑ

ΠΩΣ ΘΑ ΚΟΙΝΩΝΗΣΕΙΣ;

Eφθασαν τα Xριστούγεννα. Θὰ χτυπήσουν τὰ σήμαντρα. Θὰ συγκεντρωθοῦμε νὰ ἑορτάσουμε τὴ Γέννησι τοῦ Κυρίου. Τὴν περιμένουν ὅλοι. Πῶς ὅμως τὴν περιμένουν;
Ἄλλοτε μὲ δάκρυα παρακολουθοῦσαν τὴν ἱερὰ μυσταγωγία, ἄκουγαν τοὺς ὕμνους, κοινωνοῦσαν μὲ φόβο Θεοῦ. Κι ὅταν γύριζαν στὸ σπίτι δὲ᾿ βάζανε μπουκιὰ στὸ στόμα, ἂν δὲν ψάλλανε ὅλοι μαζὶ τὸ «Χριστὸς γεννᾶται…».
Τώρα οἱ Χριστιανοὶ περιμένουν τὰ Χριστούγεννα σὰν μιὰ κοσμικὴ ἑορτή. Ἐπικρατεῖ τὸ τί θὰ φᾶμε, τί θὰ πιοῦμε, τί θὰ φορέσουμε, σὲ ποιό πάρτυ θὰ πᾶμε νὰ χορέψουμε. Ἑορτάζουμε Χριστούγεννα μακριὰ ἀπὸ τὸ Θεό. Ἂν σηκωνόταν ἀπὸ τὸν τάφο ἕνας εἰδωλολάτρης κ᾿ ἔβλεπε πῶς γιορτάζουμε, δὲν θὰ ἔβρισκε διαφορὰ ἀπὸ τὶς γιορτὲς τὶς δικές τους.
Οἱ λίγοι, ἡ μειοψηφία, ποὺ ἐξακολουθοῦμε νὰ πιστεύουμε στὸ Χριστό, πρέπει νὰ τὸν πλησιάσουμε, νὰ τὸν ἀγαπήσουμε.
―Μὰ ποῦ εἶνε ὁ Χριστός; θὰ πῆτε. Μήπως πρέπει νὰ ταξιδέψουμε στὴ Βηθλεέμ, νὰ προσκυνήσουμε τὸ μέρος ποὺ γεννήθηκε;
Δὲν εἶνε ἀνάγκη. Ἡ Βηθλεὲμ εἶνε πολὺ κοντά μας. Ἄνοιξε, Κύριε, τὰ μάτια μας νὰ δοῦμε. Μιὰ ματιὰ στὴν ἁγία τράπεζα· μέσα στὸ δισκοπότηρο εἶνε αὐτὸς ὁ αἰώνιος Χριστός!

* * *

Χριστούγεννα = ὄχι διασκέδασι, ἀσωτία, ἀκολασία. Χριστούγεννα = θεία κοινωνία. Ὅποιος βάλῃ τὸ Χριστὸ μέσα του προετοιμασμένος, αὐτὸς θὰ νιώσῃ τὴν παρουσία του, αὐτὸς θὰ γιορτάσῃ. Ὡς πρὸς τὴ θεία κοινωνία οἱ Χριστιανοὶ σήμερα διαιροῦνται σὲ 4 κατηγορίες. Θὰ σᾶς τὶς πῶ, κ᾿ ἐσεῖς βάλτε τὸ χέρι στὴν καρδιὰ καὶ ἐξετάστε σὲ ποιάν ἀνήκετε.
1. Οἱ ἀκοινώνητοι. Εἶνε πολλοί. Γι᾿ αὐτὸ ἔχουν εὐθύνη καὶ οἱ ἱερεῖς. Πολλοὶ ἔχουν νὰ κοινωνήσουν ἀπὸ παιδιά. Μάθανε γράμματα ἀπὸ δασκάλους ἀθέους. Μεγάλωσαν μέσα στὴ βρωμερὰ κοινωνία, χάσανε κάθε ἱερὸ καὶ ὅσιο. Ἄσπρισαν πιὰ τὰ μαλλιά τους, τὸ φτυάρι τοῦ νεκροθάφτη τοὺς περιμένει. Κ᾿ ἐνῷ ἔρχονται μεγάλες γιορτές, μένουν ἀκοινώνητοι. Ὁ Ασωπος ἔχει ἕνα μῦθο ποὺ ταιριάζει ἐδῶ. Ἕνας πετεινός, λέει, σκάλιζε τὸ χῶμα νὰ βρῇ σκουλήκια. Ἐκεῖ ποὺ ἔψαχνε, βρῆκε ἕνα διαμάντι. Τὸ τίναξε μὲ τὸ πόδι θυμωμένος καὶ εἶπε· «Τί νὰ τὰ κάνω ἐγὼ αὐτὰ τὰ σκουπίδια; σκουλήκια θέλω». Καταλάβατε; Κ᾿ ἐμεῖς σκαλίζουμε τὴν κοπριὰ τῆς γῆς, γιὰ νὰ βροῦμε μηδαμινὰ πράγματα, ἐνῷ μπροστά μας εἶνε τὸ διαμάντι, ὁ Χριστός. Οἱ γιαγιάδες μας ἔλεγαν· «Ἔλα, παιδί μου, νὰ κοινωνήσῃς· νὰ πάρῃς τὸ διαμάντι, τὸ Χριστό!». Ἂν κάποιος πλούσιος μὲ μιὰ βαλίτσα διαμάντια τὴ νύχτα τῶν Χριστουγέννων ἔλεγε «Ὅποιος ἀνεβῇ στὴ χιονισμένη κορφὴ τοῦ Ὀλύμπου, θὰ πάρῃ ἕνα διαμάντι», ὅλοι θὰ ἐγίνοντο ὀρειβάτες. Ἔτσι ἂς τρέξουμε κ᾿ ἐμεῖς πρόθυμα στὴν ἐκκλησία νὰ πάρουμε τὸ Χριστό, τὴ θεία κοινωνία.
―Μά, θὰ πῇς, τὸ διαμάντι εἶνε διαμάντι. Ἐγὼ ὅμως κοινωνῶ καὶ βλέπω ψωμὶ καὶ κρασί.
Μὴ βλέπῃς τὸ μυστήριο μὲ μάτια σαρκικά. Ρωτῆστε ἕνα καθηγητὴ τῶν φυσικῶν νὰ σᾶς πῇ πῶς ἔγινε τὸ διαμάντι. Πρὶν χιλιάδες χρόνια ἦταν κάρβουνο, κρυμμένο στὰ σπλάχνα τῆς γῆς· ἐκεῖ ὑπέστη ἀλλοιώσεις καὶ ἐπεξεργασία μέσα στὸ μεγάλο αὐτὸ χημεῖο. Ὁ Θεός, ποὺ ἔκανε τὸ κάρβουνο διαμάντι, μπορεῖ νὰ κάνῃ τὸ ψωμὶ σῶμα Χριστοῦ καὶ τὸ κρασὶ αἷμα.
2. Ἄλλη κατηγορία ἀνθρώπων εἶνε οἱ ἀδιάφοροι. Δὲν εἶνε ἄπιστοι, ἀλλὰ εἶνε ἀμελεῖς. Μοιάζουν μὲ τοὺς προσκεκλημένους στὸ δεῖπνο τῆς παραβολῆς τοῦ Χριστοῦ (βλ. Λουκ. 14,16-24· Ματθ. 22,14). Ὁ ἕνας γιὰ τὰ χωράφια, ὁ ἄλλος γιὰ τὰ βόδια, ὁ τρίτος γιὰ τὴ γυναῖκα, δὲν δέχτηκαν τὴν πρόσκλησι· εἶπαν, ὅτι δὲν εὐκαιροῦν. Ἔτσι καὶ οἱ σημερινοὶ Χριστιανοί· δὲν δέχονται τὴν πρόσκλησι τοῦ Χριστοῦ ποὺ τοὺς λέει «Λάβετε φάγετε· τοῦτό μού ἐστι τὸ σῶμα…» (Ματθ. 26,26). Αὐτοὺς ἐρωτῶ· Πιστεύετε τὰ λόγια τοῦ Χριστοῦ (Ἰω. 6,55,54) ποὺ εἶπε «Ὁ τρώγων μου τὴν σάρκα καὶ πίνων μου τὸ αἷμα ἐν ἐμοὶ μένει, κἀγὼ ἐν αὐτῷ», καὶ «ἐγὼ ἀναστήσω αὐτὸν ἐν τῇ ἐσχάτῃ ἡμέρᾳ»; Τότε γιατί φεύγετε μακριὰ ἀπὸ τὴ θεία κοινωνία; Ἂν καλέσετε ἐσεῖς κάποιον σὲ τραπέζι, τὸν περιμένετε κι αὐτὸς δὲν ἔρχεται, δὲν θὰ τὸ θεωρήσετε περιφρόνησι καὶ δὲ᾿ θὰ στενοχωρηθῆτε; Ἔτσι καὶ ὁ Χριστὸς λυπᾶται ποὺ περιφρονεῖτε τὸ μέγα αὐτὸ μυστήριο.
3. Ὑπάρχουν μερικὲς εὐγενεῖς ψυχές, ποὺ θέλουν νὰ κοινωνοῦν ἀλλὰ διστάζουν. Τὸν δισταγμὸ αὐτὸ τὸν νιώθουν ὅλοι οἱ ἅγιοι. «Εἶμαι ἄξιος γιὰ τὰ ἄχραντα μυστήρια;…». Αὐτοὶ οἱ διστακτικοὶ μοιάζουν μὲ τὸν ὑπέροχο ἑκατόνταρχο, ποὺ εἶπε ταπεινὰ στὸ Χριστό· ―Διδάσκαλε, κάνε καλὰ τὸν ὑπηρέτη μου. Ὁ Χριστὸς ἀπήντησε· ―Θὰ ἔρθω στὸ σπίτι σου. Ἐκεῖνος ὅμως εἶπε· ―Δὲν εἶμαι ἄξιος νὰ ἔρθῃς, Κύριε. Δῶσε ἀπὸ μακριὰ μιὰ διαταγή, καὶ θὰ γίνῃ καλά (βλ. Ματθ. 8,5-13). «Δὲν εἶμαι ἄξιος»· τὸ λέμε κ᾿ ἐμεῖς, ἀλλὰ δὲν ἔχει τόση ἀξία. Δὲν εἶνε γνήσιο νόμισμα, ὅπως τοῦ ἑκατοντάρχου. Ἐκεῖνος τὸ εἶπε μὲ εὐλάβεια, ἐμεῖς τὸ λέμε μὲ ψευτοευλάβεια. Λές, ὅτι δὲν εἶσαι ἄξιος; Προσπάθησε νὰ γίνῃς. Ξέρω στὴ Φλώρινα ἕνα φιλότιμο παιδί, ποὺ ἔπαιρνε μικροὺς βαθμούς. Βλέποντας ὅτι οἱ γονεῖς του στενοχωροῦνται, λέει· «Θὰ βάλω τὰ δυνατά μου καὶ θὰ διορθώσω τοὺς βαθμούς». Ἄφησε τὰ παιχνίδια, στρώθηκε, καὶ ἔφτασε στὸ ἄριστα. Ἔτσι κ᾿ ἐσὺ φιλοτιμήσου ἀπὸ ἀνάξιος νὰ γίνῃς ἄξιος. Ὅταν ἤμουν στὸ Μεσολόγγι, συνέβη τὸ ἑξῆς. Ἕνας νέος ἀγάπησε μιὰ κοπέλλα. Ὁ πατέρας εἶπε ναί, ἡ κοπέλλα εἶπε ναί, ὑπὸ ἕναν ὅρο· σὲ ἕνα χρόνο νὰ πάρῃ τὸ πτυχίο τῆς ἰατρικῆς. Καὶ ὁ φοιτητὴς ὁ ρέμπελος καὶ γλεντζές, στρώθηκε στὴ μελέτη, σταμάτησε τὰ καφενεῖα καὶ τὶς παρέες, καὶ πρὶν περάσῃ ὁ χρόνος πῆρε τὸ πτυχίο. Ἔγινε ἄξιος τῆς ἀγάπης τῆς νέας, καὶ ἔγινε ὁ γάμος. Κ᾿ ἐσύ, ἂν ἀγαπᾷς τὸ Χριστὸ μὲ θεῖο ἔρωτα, θὰ προσπαθήσῃς νὰ γίνῃς ἄξιος τῆς ἀγάπης του καὶ νὰ τὸν βάλῃς στὰ βάθη τῆς καρδιᾶς σου. Ὦ γυναῖκες ὦ ἄντρες, δὲν κατηγορῶ τὸν ἁγνὸ ἔρωτα ―ἀπὸ τὸ Θεὸ εἶνε δοσμένος―, ὁ ἁμαρτωλὸς εἶνε κακός. Ἀλλὰ στὴν κορυφὴ ὅλων τῶν ἐρώτων εἶνε ἕνας. Ὁ μεγάλος, ὁ ἀνίκητος, ὁ ἀνέκφραστος, ὁ ὑψηλὸς ἔρωτας εἶνε ν᾿ ἀγαπήσῃς τὸ Χριστὸ μὲ ὅλη τὴν καρδιά σου. Ἂν τὸν ἀγαπήσῃς, θὰ κάνῃς τὸ πᾶν γιὰ νὰ γίνῃς ἄξιος νὰ ἑνωθῇς μαζί του.
4. Σᾶς ἔδειξα τοὺς ἀκοινώνητους, τοὺς ἀμελεῖς, τοὺς διστακτικούς. Τώρα σᾶς δείχνω τὴν τελευταία κατηγορία· εἶνε αὐτοὶ ποὺ κοινωνοῦν ἀξίως τῶν ἀχράντων μυστηρίων. Καὶ ποιοί εἶνε; Στὰ παλιὰ εὐλογημένα χρόνια κανείς δὲν ἔφευγε ἀπὸ τὴν ἐκκλησία χωρὶς θεία κοινωνία, ὅπως τώρα κάνουν μὲ τὸ ἀντίδωρο. Ὅλοι, ὅταν ἄκουγαν τὸ «Μετὰ φόβου Θεοῦ, πίστεως καὶ ἀγάπης προσέλθετε», κοινωνοῦσαν. Φόβος Χριστοῦ, πίστι ἀκράδαντη, ἀγάπη ἀπέραντη, εἶνε τὰ τρία στοιχεῖα γιὰ μιὰ θεάρεστη συμμετοχή. Ἔχουν σήμερα οἱ Χριστιανοὶ φόβο Θεοῦ; Μαζεύονται ὅλοι καὶ σπρώχνονται γιὰ νὰ κοινωνήσουν πρῶτοι. Δυσκολεύεται ὁ παπᾶς, τρέμουν τὰ χέρια του, ἀνατρέπεται ἡ θεία κοινωνία. Ἂν εχαμε ἕνα μόριο φόβου Θεοῦ, θὰ στεκόμασταν σὲ μιὰ γωνιὰ καὶ θὰ περιμέναμε νὰ κοινωνήσουμε τελευταῖοι. Θὰ λέγαμε· Χριστέ μου, δὲν εἶμαι ἄξιος νὰ σὲ πάρω· ἂς κοινωνήσουν πρῶτα τὰ ἀθῷα παιδιά, μετὰ οἱ νέοι, ἔπειτα οἱ γέροντες, κ᾿ ἐγὼ σὰν ἁμαρτωλὸς ποὺ εἶμαι θὰ κοινωνήσω τελευταῖος… Ποῦ εἶνε ὁ φόβος τοῦ Θεοῦ; ποῦ ἡ πίστι στὰ ἄχραντα μυστήρια; ποῦ ἡ ἀγάπη ἡ ἀπέραντη; Πῶς προχωροῦμε γιὰ νὰ λάβουμε τὸ σῶμα καὶ τὸ αἷμα τοῦ Χριστοῦ μας;

* * *

Ὅταν ὁ Μωϋσῆς ἔβοσκε τὰ πρόβατά του στὸ ὄρος Χωρήβ, στὴ βάτο ποὺ φλεγόταν χωρὶς νὰ καίγεται, ἄκουσε· «Λῦσον τὸ ὑπόδημα τῶν ποδῶν σου· ὁ γὰρ τόπος ἐν ᾧ ἕστηκας γῆ ἁγία ἐστίν» (Ἔξ. 3,5· Πράξ. 7,33). Αὐτό ἀκοῦμε κ᾿ ἐμεῖς μέσα ἀπὸ τὸ ἅγιο ποτήριο. Ἡ θεία κοινωνία εἶνε φωτιά, ποὺ καίει ὅσους κοινωνοῦν ἀναξίως. Εἶσαι ἄχυρο; θὰ καῇς. Εἶσαι διαμάντι; θὰ καθαριστῇς καὶ θὰ λάμψῃς. Ὅποιος τὰ Χριστούγεννα θελήσῃ νὰ πλησιάσῃ τὰ ἅγια μυστήρια μὲ βρώμικη ψυχή, ἂς προσέξῃ.
Χριστιανέ· τὸ πουκάμισό σου δὲν τὸ ἀφήνεις λερωμένο· τῆς ψυχῆς σου ὅμως τὸ πουκάμισο ἔχεις πολὺ καιρὸ νὰ τὸ πλύνῃς, καὶ τολμᾷς ἔτσι νὰ πλησιάσῃς τὰ ἄχραντα μυστήρια; Πήγαινε στὸν πνευματικὸ πατέρα γιὰ νὰ καθαριστῇς. Γονάτισε, πὲς τ᾿ ἁμαρτήματά σου. Καὶ ἡ καρδιά σου, ὅσο βρώμικη κι ἂν εἶνε, θὰ γίνῃ λευκὴ σὰν τὸ χιόνι στὶς ἀπάτητες κορυφές. «Πλυνεῖς με, καὶ ὑπὲρ χιόνα λευκανθήσομαι» (Ψαλμ. 50,9). Κύριε, πολὺ ἁμαρτωλὸς εἶμαι. Πλῦνε με, Χριστέ μου, στὸ πλυντήριο τοῦ Γολγοθᾶ, στὸ μυστήριο τῆς μετανοίας, καὶ ἀξίωσέ με νὰ κοινωνήσω λέγοντας τὸ «Μνήσθητί μου, Κύριε, ὅταν ἔλθῃς ἐν τῇ βασιλείᾳ σου» (Λουκ. 23,42)· ἀμήν.

† ἐπίσκοπος Αυγουστίνος

Ομιλία του Μητροπολίτου Φλωρίνης π. Αυγουστίνου Καντιώτου εις το χωρίον Μελίτης Φλωρίνης στις 21-12-1975
______________

ΣΕΡΒΙΚΑ

____________

БОЖИЋ

КАКО ЋЕШ СЕ ПРИЧЕСТИТИ?

Стигао је Божић. Зазвониће сва звона. Сабраћемо се да прославимо Рођење  нашег Господа Исуса Христа. Сви очекују тај дан. Међутим како га очекају? Некада су са сузама пратили свету литургију, слушали су дивне химне, причешћивали се са страхом Божијим. А када су се враћали својим кућама нису стављали залогај у своја уста, ако нису сви заједно појали «Рођење Твоје…».
Данас  хришћани очекују Божић као један светски празник. Данас влада: шта ћемо јести, шта ћемо пити, шта ћемо обући или на коју чајанку ћемо отићи да плешемо. Славимо Божић далеко од Бога. Када би устао из гроба неки идолопоклоник и када би видео како ми то прослављамо Божић, не би приметио никакву разлику од својих некадашњих прослава. Мало је оних, који и даље верују у Христа, треба да му се приближимо, да га заволимо.
― Али, где је Христос?, неко ће нас запитати. Да ли требамо путовати у Витлејем, да се поклонимо месту где се Христос родио? То није потребно. Витлејем је близу нас. Отвори, Господе, наше очи да га видимо. Само један поглед на Свету трпезу, у свету чашу и ту се налази вечни Христос!
 Божић = не забава,раскалашност, разврат. Божић = причешће. Онај ко припремљен прими у себе Христа, он ће осетити Христово присуство, он ће славити Божић. Према припреми за причешће, хришћани се данас деле у четири категорије. Навешћу вам их све, а ви ставите руку на срце и преиспитајте се којој врсти припадате.
1.Непричешћени. Много их је. За њих имају велику одговорност свештеници. Многи се нису причестили још од детињства. Уче слова од неверујућих учитеља. Одрасли су у нечистом друштву, изгубили су све свето и преподобно. Коса им је побелела, чека их ашов гробара. Долазе велики празници, а ти људи остају непричешћени. Езоп има један мит који би овде одговарао. Један петао, каже, тражио је црве у земљи, и док је тражио, пронашао је један дијамант. Одбацио га је бесно са својом ногом и рекао «Шта ће ми ово смеће, тражим црвиће?». Да ли сте разумели причу? Тако и ми тражећи по отпаду земаљском, тражимо ништавне ствари, док је пред нама дијамант, Христос. Наше баке су нам говориле: «Хајде дете моје, да се причестиш, да примиш дијамант, Христа!». Када би неки богаташ са једним кофером дијаманата у Божићној ноћи рекао: «Ко се попне на снежни врх Олимпа, добиће један дијамант», сви бисмо постали планинари. Тако и ми пожуримо радосно у цркву да примимо Христа, причешће.
― Рећи ћеш ми, дијамант је дијамант. Када се причешћујем ја видим само хлеб и вино. Не гледај на свету тајну телесним оком. Упитајте неког професора физике да вам каже како настаје дијамант. Пре хиљаду година је био угаљ, сакривен у унутрашњости земље, и тамо је претрпео разне промене и обраде у тој великој лабараторији природе. Бог који је створио од угља дијамант, може да претвори и хлеб у тело Христово и вино у крв Христову.
2. Друга категорија су равнодушни људи. Они нису неверници, него су немарни. Они сличе са људима који су били позвани на вечеру из Христове приче (види Лука. 14,16-24 и Мат. 22,14). Један је отишао на њиву, други за својим волом, трећи за женом – нису прихватили позив, рекли су да немају времена. Тако и многи данашњи хришћани не примају позив нашег Христа, који им говори: «Узмите, једите, ово је тело моје…» (Мат. 26,26). Питам их: Да ли верујете у речи Христове? (Јован. 6,55,54)  који је рекао: «Који једе моје тело и пије моју крв има живот вечни», и   «ја ћу га васкрснути у последњи дан»; Зашто одлазите далеко од причешћа? Када бисте ви некога позвали на ручак, очекујете га и он не дође, не бисте ли то сматрали презиром и не бисте ли се забринули? Тако и Христос жали када се та велика тајна презире.
3. Постоје неке љубазне душе, које желе да се причесте али оклевају. Ту неодлучност осећају сви светитељи. «Да ли сам достојан светих тајни?…».  Ови  недлучни људи сличе капетану из приче,  који је рекао понизно Христу: «Учитељу, слуга мој лежи дома одузет, и страшно се мучи.» Христос је одговорио:  «Доћи ћу твојој кући.» Капетан рече: «Нисам достојан да под кров мој уђеш, него само реци реч, и оздравиће слуга мој»  (види. Матеј. 8,5-13). «Нисам достојан» то и ми говоримо, али то нема толику вредност. То није нека чувена новчана валута, као реч капетанова. Капетан је то рекао побожно, а ми то говоримо из лажне побожности. Кажеш да ниси достојан? Покушај бити достојан. Познајем у Флорини једног љубазног дечака, који је добијао слабе оцене у школи. Када је приметио да се због тога његови родитељи брину, рекао је себи:  «Потрудићу се и поправити моје оцене».  Оставио је игре, бацио се на учење и стигао је до одличног успеха.Тако и ти – потруди се од недостојног да постанеш достојан. Када сам био у Месолонгу, догодило се следеће. Један младић је заволео једну девојку. Отац је рекао да, девојка је рекла да, али под једним условом, у једној години да узме диплому лекара. Овај студент немаран и распеван, бацио се на учење, престао је да иде по кафићима и по разним фештама, пре него што је година прошла, узео је диплому. Постао је достојан љубави своје изабранице, тада су се и венчали. А ти, ако волиш Христа са божанском љубављу, покушаћеш да будеш достојан Његове љубави, и сачуваћеш је у дубини свога срца. О жене, о мушкарци, не осуђујем чисту љубав, од Бога је дата, али грешна љубав је лоша. Изнад свих љубави треба да нам буде једна. Велика, непобедива, неизрецива и  узвишена љубав је да волиш Христа свим својим срцем. Ако заволиш Христа, учинићеш све да постанеш достојан уједињења са  Њим кроз причест.
4.Овде сам вам рекао о непричешћеним, о немарним и о неодлучним. Сада вам наводим последњу категорију, а то је она категорија који се причешћују достојно светим тајнама. Ко су они? У стара, благословена вемена нико није одлазио из цркве без светог причешћа, као што данас раде са нафором. Сви, када се чуло: «Са страхом Божијим, вером и љубављу приступите», прилазили су да се причесте. Страх Христов, вера неклонула,  бескрајна љубав, то су три предуслова за богоугодно учешће у причешћу. Да ли данас хришћани имају страх Божији? Сви се скупљају и гурају да се први причесте. Свештеник је у непријатној сигуацији, дрхте његове руке, претвара се причешће. Када бисмо имали бар један молекул  страха Божијег, стајали бисмо у једном ћошку и чекали бисмо да се причестимо последњи. Рекли бисмо – Христе мој, нисам достојан да те узмем, нека се прво причесте недужна деца,после млади, затим старци, и ја, као грешник што сам, причестићу се последњи… Где је страх Божији? Где је вера у бесмртне тајне? Где је бескрајна љубав? Како се приближавамо да се причестимо телом и крвљу нашег Христа?
                                                                                       

  * * *

Када је Мојсије чувао овце на планини Хорив, која се у подножју грејала без да изгори, чуо је: «Изуј обућу своју с ногу својих, јер је место где стојиш света земља» (Изл. 3,5· Дела. 7,33). То и ми чујемо из свете чаше. Божанско причешће је ватра, која сагорева све оне који се причешћују недостојни. Ако си слама, изгорећеш. Ако си дијамант, очистићеш се и засијати. Ко буде желео за Божић да се приближи светим тајнама са нечистом душом, нека припази.
Хришћанине, не остављаш прљавом своју кошуљу, а кошуљу своје душе ниси дуго времена прао, и усуђујеш се приближити светим тајнама? Иди своме духовном оцу и очисти се. Клекни, исповеди своје грехове. А твоје срце, колико и да је нечисто, постаће бело као снег на недодирнутим, снежним планинама. «Умиј ме, и бићу бељи од снега» (Псалм. 50,9). Господе, много сам грешан .Опери ме, Христе у машини Голготе, у тајни покајања и исповести, и удостој ме да се причестим говорећи; «Сети ме се, Господе, када дођеш у Царству своме»» (Лука. 23,42). Амин.
† ἐπίσκοπος Αυγουστίνος
Беседа Митрополита Флорине о. Августина Кантиота у селу Мелити, Флорина 21-12-1975
 

СВЕТСКА СЛАВОЉУБИВОСТ БЕЗ ПРАВОСЛАВЉА

author Posted by: Επίσκοπος Αυγουστίνος Καντιώτης on date Δεκ 22nd, 2011 | filed Filed under: Cрпски језик

СВЕТСКА СЛАВОЉУБИВОСТ БЕЗ ПРАВОСЛАВЉА

Белешка 1):  У недостатку педагогике Архимандрита Августина Кандиота, настојао сам (по могућности) без, наравно, да му се приближим, да се изразим у неком облику педагошког појашњавања православних учења.
2) Сведочим у корист, наравно, Архимандрита Кантиота, пред онима који су га осуђивали да је држао своје митрополитско место, све до његове дубоке старости. Шта је тиме хтео да учини? У недостатку не толико способних вођа, осредњих, као и веома добрих, који би се постепено побољшавали, да су чинили оно што им је саветовао, његов главни разлог је био: ПОКРЕТАЊЕ ЊИХОВЕ ДОБРЕ ВОЉЕ, као да им је говорио: „Ето безумници, ја старац сам још за кормилом, зашто ви још не желите да научите управљати!!!» Значи, није желео да остане на свом митрополитском трону из људске славољубивости, но ради недостатка савршених бораца у нашем православљу.
Све док није видео да долазе к њему вољно да чине оно што их је поучавао, толико због његове велике љубави није желео да остави своју паству безглавом. Ако је и 300 бораца Леонидових успевало да задржава војску милиона на великом временском одстојању (увек бројчано поређење), наши митрополити који су само веровали у своје мале обрамбене инструменте, и „лекарске аспирине“ у бици,  НИСУ БИЛИ У МОГУЋНОСТИ ДА ЗАДРЖЕ ОВАЈ ОГРОМАН НЕПРИЈАТЕЉСКИ НАПАД, КОЈИ ЈЕ НАИШАО НА НАШУ ЗЕМЉУ.  И  тада је, наравно, НИСУ задржали (морална криза, која се претворила у економску кризу, што нам историја сада доказује). А нису је успели задржати, јер ни један митрополит није био расположен да задржи „кантиотску“ педагогику и деловање, којом је поучавао блаженопочивши старац Августин. На велику жалост, његови ученици су задржали своје таланте (теолошке) и нису били у могућности, због гордости,  да приме новости и неколико таланата „новчића“ од његовог учења.  Који је резултат? Тај, да данас не можемо да исплатимо наше грехове, и да смо задужени «до врата», јер да су примили ученици Кантиотови његове таланте, као новчиће веће вредности од својих (осредњих у вредности и добрих новчића, не сумњам) данас бисмо исплатили, као грчко друштво,економску кризу која извире из моралне кризе.
Старац Августин Кантиот није више чекао, нестало је зајмова, дуг се увећао, били смо му велики терет и отишао је на други свет, остављајући нас грабљивцама да нас нападају са висине, тражећи на силу наше дугове. Ускоро ћемо се молити да никада нисмо улазили у тај новчани систем, јер ће цена бити умножена, и још горе, као што смо ми презрели нашу предањску валуту драхму и као што смо драхму сакрили стидећи се да је покажемо Европљанима као нашу етничку новчаницу, исто се догодило и са старцем: млађе свештенство је напустило његова писмена дела и говоре, јер их је било срамота објавити  пред «господом»  и  «напредним» друштвом. Међутим, тобожњи наши европски «пријатељи» су се доказали као наши најгори непријатељи. Зато што само најгори непријатељ би ти позајмио са каматом коју не можеш да исплатиш.

КРАЈЊИ ЗАКЉУЧАК (ПИСЦА)

 Блаженопочивши Августин Кантиот желео је до своје дубоке старости да је за кормилом, а ми, равнодушни православни хришћани, никада нисмо желели да преузмемо кормиларење,  у случају да се капетани напију (као што се и догодило), и да се разболе на броду (Грчка), са резултатом да брод остаје без капетана (види: Старац Пајсије «Шта ће бити мора бити, јер неће имати ко да води земљу»), могли су, да су покушали, али од онога што видимо – сви смо пожелели  да нас воде равнодушни хришћани, неки светски славољупци, доведени у заблуду…»кротки» какви јесмо, сматрамо велике вредности (цркву и друштво) да нису достојне…. кротких хришћана. По тој логици аутократор Ватађис не би никада прихватио да буде аутократор Византије, као ни Свети Константин, већ би заузели место «славољупци» и изгубили би се православци, али постали су ипак владари, и сматрам да су много добрих дела учинили друштву, цркви, а касније су се и посветили (наравно, и због њихових великих одговорности). Тешко нама ако у министарству, као и  у свакој организованој ћелији друштва, не буде постојао један добар човек, један хришћанин. Светом Нектарију, када је био оптужен, и када умало да га разреше свештеничког чина, један хришћанин се нашао у Министарству просвете и видео његове сузне очи,  би погођен неправдом, одлучио је да помогне Светом Нектарију. Помогао је том светитељу, као што му је и касније опет помогао као приватник ( у неком другом тренутку његова живота), а Светитељ, као што је доказано, је потомогао нашу цркву:  мноштво добрих јерарха је дала Ризаријева школа, када је Свети Нектарије био удостојен да буде њен управитељ. То је план Божији, да се помажемо не само од и из правца Свемогућег,већ и од наше сабраће. Међутим како да будемо помогнути од наше сабраће, православних хришћана, када неки (равнодушни хришћани) сматрају да им узимају (славољубиви) штафету у борби? А православни хришћани у другој линији фронта да чекају успаваног „хришћанина“ који је изгубио штафету!!!
Било је људи који би могли данас (ученици и духовна деца Августина Кантиота) бити у Влади!! Али су  многи од њих пали у заблуду, јер је то за њих представљало једну лоше одштампану  … славољубивост. Ако би од некуда их чуо, о. Августин Кантиот подигао би свој епископски штап и дао би им један снажан ударац по њиховим леђима ( грађанима, свештеницима, митрополитима и архимандритима), можда би их и повратио из њихове „заблуделе магарије“, њиховог магарећег устрајавања да не траже да воде напред, правећи се „кротким“, и чини ми се да би им рекао и ове речи са силним гласом:
«ВОЗИТЕ БРЕ !!! НАУЧИО САМ ВАС ДА ВОЗИТЕ!!! ВОЗИТЕ, ЗАТО ШТО СУ ДРУГИ УЗЕЛИ ВОЛАН У СВОЈЕ РУКЕ И ВОЗЕ ВАС У ПРОВАЛИЈУ»  –
ΛΑΖΑΡΟΣ ΑΡΑΒΑΝΗΣ – ΣΥΓΓΡΑΦΕΑΣ ΕΡΕΥΝΗΤΗΣ- ЛАЗАР АРАВАНИС – ПИСАЦ ИСТРАЖИТЕЉ

СТАРЧЕВО ЋУТАЊЕ

Ћутање старца Августина Кандиота у последњим данима његовог живота је била једна тиха поука. Чини ми се да је желео да упоредимо нашу планету Земљу, са мртвим и неистраженим остатком свемира. Била је то реч са извора кристално чисте оживотворавајуће воде, оживотворавајући кисеоник, лепота, боје хиљаду вртова заједно, једно подсећање на другу земљу, некада незагађену и нетакнуту природу. РЕЧ ЊЕГОВА ЈЕ БИЛА ЛЕПА КАДА ЈЕ ГОВОРИО И ПИСАО, У ПОРЕЂЕЊУ СА БЕСПЛОДНИМ РЕЧИМА ТОБОЖЊИХ НАПРЕДЊАКА, која је као далеки свемир, далеко од наше земље = мртва планета, глува галаксија, лава, замрзавање стотину степени испод нуле.
Хвала Вам  Старче, зато што сте поучавали и са вашим ћутањем. 
ΛΑΖΑΡΟΣ ΑΡΑΒΑΝΗΣ – ΣΥΓΓΡΑΦΕΑΣ ΕΡΕΥΝΗΤΗΣ- ЛАЗАР АРАВАНИС – ПИСАЦ ИСТРАЖИТЕЉ
*Белешка: када говорим о ученицима Кандиотовим овде подразумевам будуће митрополите, свештенике, архимандрите и грађане (са скривеним огромним талентима у себи), који нису желели нити су настојали да узму у своје руке конце у митрополијама и у друштву. Зато што њихови таланти, заједно са златним талантима (саветима – као његова духовна деца) оца Августина Кандиота сакупила би се у онау суму која је била потребна нашем друштву да исплати своје грехове. Зато што још увек стару новчаницу никада не презиру као стару и као ону којој је ограничене вредности, него као античку вредност, много већу од данашње вредности, и снага оних старих новчаница које је држао у својим џеповима  Митрополит Августин Кандиотис, и које је просипао по главама непријатеља наше цркве, исплаћујући тако унапред наше грехове. То су биле управо из оне прве ризнице ПРВИХ ПРАВОСЛАВНИХ ХРИШЋАНА И МУЧЕНИКА, СВЕТИХ АПОСТОЛА БОЖЈИХ. ТО ЈЕ БИЛО ПОЧЕТНА ГЛАВНИЦА, а преостали таланти свих других будућих митрополита и грађана заједно, би заузимали  своје место као ојачавајућа економска помоћ почетне главнице (Августина Кандиота). Високопреосвећени Митрополит Августин Кандиот је чекао да се његове златне новчанице замене, а они (млађи) нису их сматрали  новачницама које ће се заменити, јер су сматрали да не би превазишле данашњу монетарну вредност. Данас смо устрајни да је наша новчаница  евро, новчаница оних који су разапели Христа и чији су преци поробљавали економски и морално друге народе света.

ΚΑΙ ΠΑΛΙΝ ΘΑ ΛΑΜΨΗ Ο ΑΣΤΗΡ / БОЖИЋНА ЧЕСТИТКА

author Posted by: Επίσκοπος Αυγουστίνος Καντιώτης on date Δεκ 22nd, 2011 | filed Filed under: Cрпски језик, εορτολογιο

ΧΡΙΣΤΟΥΓΕΝΝΙΑΤΙΚΕΣ ΕΥΧΕΣ

ΤΟΥ ΜΗΤΡΟΠΟΛΙΤΟΥ ΦΛΩΡΙΝΗΣ π. ΑΥΓΟΥΣΤΙΝΟΥ ΚΑΝΤΙΩΤΟΥ

_ Το άστρο της ελπίδος, που εχαροποίησε σφόδρα τους μάγους, να παρηγορή με το φως του τον κάθε φοβισμένον οδοιπόρο της ζωής που χωρίς αυτό κινδυνεύει να πλανηθή.

-Την ημέρα των Χριστουγέννων να έρθη στα σπίτια και στις καρδιές σας ο Χριστός και να μείνη μαζί σας όχι μόνο κατά τη διάρκεια του καινούργιου χρόνου, αλλά για όλη τη ζωή σας.

 _ Να εορτάσετε τις άγιες ημέρες του Δωδεκαημέρου με γαλήνη και ανάτασι, με πίστι και συνέπεια, με συνείδησι και εγκάρδια χαρά.

ΚΑΙ ΠΑΛΙΝ ΘΑ ΛΑΜΨΗ Ο ΑΣΤΗΡ

Αγαπητοί μου αναγνώσται, παρ’ όλην την ζόφωσιν των σημερινών καιρών, η οποία αποκρύπτει τον αστέρα της Βηθλεέμ, ουδεμία αμφιβολία εις τας καρδίας των πιστών πρέπει να υπάρχη, ότι ο αστήρ της Βηθλεέμ και πάλιν θα λάμψη και νέα περίοδος της ανθρωπότητος θ’ ανατείλη.

Με την ακράδαντον αυτήν πίστιν και την βεβαίαν ελπίδα, ας ενώσωμεν την φωνή μας με την φωνήν της Εκκλησίας και ας ψάλωμεν χαρμοσύνως·

«Η γέννησίς σου, Χριστέ ο Θεός ημών, ανέταιλε τω κόσμω τοο φως το της γνώσεως·
εν αυτή γαρ οι τοις ‘αστροις λατρεύοντες υπό αστέρος εδιδάσκοντο
σε προσκυνείν, τον ήλιον της δικαιοσύνης,
και σε γινώσκειν εξ ύψους ανατολήν·
Κύριε, δόξα σοι».

_____________

ΣEΡBIKA

____________

БОЖИЋНА ЧЕСТИТКА

МИТРОПОЛИТА ФЛОРИНЕ о. АВГУСТИНА КАНТИОТА

– Звезда наде која је веома обрадовала мудраце, нека утеши са својим светлом сваког преплашеног путника кроз живот, који је у опасности да залута.
– На Божићни дан нека у ваше домове и ваша срца дође Христос и нека остане са вама, не само током  нове године, већ све до краја вашег живота.
– Прославите свете дане Дванаестоднева у миру и достојанству, са вером и доследношћу, са чистом савешћу и у великој радости.


ОПЕТ ЋЕ ЗАСВЕТЛЕТИ ЗВЕЗДА

Драги моји читаоци, унаточ свој беживотности данашњег времена, која прикрива звезду Витлејма, ни једна сумња не треба да постоји у срцу верника, да ли ће звезда Витлејма опет засветлети и да ли ће се пројавити ново доба за човечанство.
Са том неклонулом вером и надом наравно, ујединимо наше гласове са гласом наше Цркве, и радосно запевајмо:
«Рођење Твоје Христе, Боже наш, обасјало је свет светлошћу богопознања, јер тада је оне што звезде обожаваху, звезда научила да се клањају Теби, Сунцу Правде, и да познају Тебе, Исток с висине; Господе Слава Ти!».

О БЕСМРТНОСТИ ДУШЕ

author Posted by: Επίσκοπος Αυγουστίνος Καντιώτης on date Δεκ 2nd, 2011 | filed Filed under: Cрпски језик

О БЕСМРТНОСТИ ДУШЕ

 «Јер каква је корист човеку ако задобије сав свет, а души својој науди?Или какав ће откуп дати човек за душу своју?» (Марк. 8, 36-37)
Прославили смо, драги моји, велики празник Воздизања Часног Крста. Данас, у недељи после Воздизања Часног Крста, чита се једно веома важно Јеванђеље. У њему има једна порука која је  довољна да се неко спасе, ето толику снагу има. Онај ко је схвати озбиљно, сазнаје која је вредност његове душе и које је њено одредиште.
Која је то поука? Рећи ћу вам. А да ли ће неко и присвојити ту поуку? Та поука је: «Јер каква је корист човеку ако задобије сав свет, а души својој науди? Или какав ће откуп дати човек за душу своју?» (Марк. 8, 36-37). О души говори данас Јеванђеље. О души ћемо и ми говорити колико простије можемо.

* * *

 – О души? Чуј тамо! Данас, када је наука напредовала и када смо стигли и до звезда, ти ћеш нам причати бајке? Каква душа и Бог? Данас и у школама уче да се човек не разликује од животиња, као што угине животиња, исто тако завршава и човек,  по тим људима.
Данас тако говоре. Нисмо више у временима када су наши преци, на пример на незаборавном Понду, у својим честиткама говорили «Добра душа, добар рај». Прошла су та времена. Шта ћемо одговорити таквим људима?
Одговарамо им да је човек двострук – видљиви и невидљиви човек. Човек је видљив  као тело. Наше тело је материјално. Сачињено је од материјалних елемената из природе. Од тих елемената га је Бог сачинио, као једну предивну скулптуру. Ако једно тело, тежине око 65 килограма, однесеш у лабараторију и анализираш, установићеш да већи део, тј. 45 кила је вода. Преостало – шта је? Остало су масти, угљен-диоксид, фосфор, магнезијум, азбест и мало гвожђа. Те састојке је узео Бог, у одређеној количини, као када кувар прави неки колач или жена када прави хлеб, тако је и Бог замесио и створио тело које видимо. Међутим то тело је непостојано. Како године пролазе, тако се и оно полако урушава. Када стиже страшни смртни час, а тада се тело покопава у земљу и свештеник каже «јер си прах, и у прах ћеш се вратити.» (Ген. 3,19).Видљиво је тело. Нико не сумња да оно постоји. Видимо га, додирујемо га, живимо, користимо га. Међутим, ако спознајеш да постоји тело, много више треба да спознаш да постоји душа.
          Рећи ћеш: Тело видим, душу не видим.
Да, душа је невидљиви човек. То не значи да душа не постоји. Многе ствари су невидљиве, али постоје. Да ли видиш ветар? Не. Међутим, осећаш га како дува, искорењује дрвеће, ствара олују на мору. Да ли видиш струју? Не. Али се не приближаваш каблу, јер знаш када га додирнеш да си готов. Као што струја и ветар постоје, иако их не видиш, тако и душа постоји, њено постојање се објављује кроз њено деловање. Какво деловање има душа? Два – три, навешћу вам.
.
Оно што нам доказује да душа постоји је пре свега наша мисао. Мисао се не може измерити. Тело има тежину, али мисао нема тежину, она је у нашем уму. Да ли је заиста стварна?  Видиш да си овде, али твоја мисао те води као ракету у Аустралију где су твоји рођаци, па у Немачку где су твоји пријатељи, на Северни пол, свуда стижеш, па и на небо, додирујеш и звезде небеске својом мишљу. Не постоји брже превозно средство од мисли. Мисао, дакле, доказује да у нама постоји нешто бесмртно. И само је мисао довољна да докаже да постоји душа.
Међутим, није само мисао доказ. Постоји и нешто друго у нама исто тако важно. Човек има и осећања. Желите ли да их видите? Ево, седи неко за столом, пред њим су најлепша јела, не дотиче их. Зашто? У тај час му је стигао један телеграм, којим му јављају да му је умро отац. Оно, што му је зауставило апетит, је осећај туге. Шта нам то показује? Да, осим тела, којем је довољно лепо јело, постоји и нешто другачије у нама, а то се зове душа, која је равнодушна за јела! Дакле мисао и осећања доказују да постоји и један други узвишенији и духовнији састојак – душа.
Једно друго деловање душе  је и жеља. Један брод са хиљаду путника се изврнуо изненада у океан. «Сви у чамце!» наређује капетан, и сви улазе и спашавају се. Само један човек не улази у чамац, а то је  капетан. Остаје на броду. И док спасава друге, сам остаје тамо, на палуби, и потапа се заједно са бродом!Која је то сила, која му говори да се влада у супротности са властитом добробити и  насупрот инстикту тела? То је жеља душе. Да је био животиња, другачије би поступио, али пошто је човек, чује један глас да му говор: «Остаћеш да обављаш своју дужност, иако ћеш умрети». Она говори и лекару: «Учинићеш своју дужности». Она говори и болничару: «Обавићеш свој задатак». Она говори и свештенику: «Остаћеш на своме посланству». Она говори и сваком хришћанину: «Остани верна до краја». Прочитао сам ову причу негде. На Понду у Малој Азији, један Турчин је прогонио са ножем једног хришћанина. Ухватио га је и запретио му:  «Заклаћу те, само ако опсујеш Христа и ако згазиш својом ногом  крст пустићу те да живиш!» Међутим, хришћанин се није уплашио, пожелео је смрт из љубави према Христу.
Шта нам показују мисли, осећања, снага воље, глас савести? Показујз нам да у нама постоји нешто бесмртно и вечно, а то се назива душа. Постоји душа, то нам сведоче мученици и светитељи, који су жртвовали свој живот ради своје вере. Постоји душа – то нам говоре и велики научници који су открили велике ствари, а не тамо неки лекарчићи и студенти који не знају да напишу своје име. Постоји душа – то нам поручују велики филозофи, као што су били наш Сократ, Платон, Аристотел, итд.
О постојању душе нисам вам до сада још ништа рекао. И када би сва ова сведочанства недостајала, довољно је само једно. Које је то сведочанство? То је сведочанство Исуса Христа. Христос нас уверава да постоји душа. Могу сви остали да говоре лажи, али он никада. Верујеш ли у Христа? Он данас поручује:  «Јер каква је корист човеку ако задобије сав свет, а души својој науди?Или какав ће откуп дати човек за душу своју?» (Марк. 8, 36-37). Као што говори један проповедник Јеванђеља, замислите једну вагу окачену изнад звезда. На једну страну ставите сва блага света, злато, сребро, дијаманте…. а на другу страну ваге ставите шта? Једну душу. Душу не једног краља или владара, али душу једног сиромаха, душу најсиромашнијег просјака. Е, дакле чим та душа додирне својим крилима вагу, вага ће одмах превагнути према страни те душе. Такву вредност има душа.

* * *

Драги моји, свет  се, нажалост,  брине само о телу, трчи код лекара, троши целе иметке за своје здравље. Не кажем, треба да се бринемо за тело и оно је Божије, али, изнад свега, треба да се води брига о души. А за нашу душу показујемо велику равнодушност. Као што се бринеш за своје тело, исто тако, па и више, треба да се бринеш за своју душу. Зато што је душа само једна и што је драгоцена, тешко нама ако је изгубимо. То ће бити велика одговорност. Верујете ли у ово, онда сте хришћани. Не верујете у ово, онда нисте хришћани.
Душа је веома важна. Она је бесмртна и вечна. Она даје вредност човеку. Зато да негујемо своју душу. Стиже недеља, звони звоно, потрчи на службу да тамо чујеш да је Христос „лекар душа и тела наших“. Стигла је Четрдесетница, потрчи да очистиш своју душу светим тајнама исповести и причешћа и речју Божијом. Никада немој заборавити да је све пролазно, једно само остаје душа. Колико си сигуран да постоји тело, толико да будеш сигуран да постоји душа, и да ћемо сви једног дана дати реч за своју душу.
Задржите веру наших отаца. Верујте да човек није само материјално биће, само тело, верујте да човек има и бесмртну душу. Немојте никада заборавити речи нашег Христа «Јер каква је корист човеку ако задобије сав свет, а души својој науди? Или какав ће откуп дати човек за душу своју?» (Марк. 8, 36-37). Нека нас удостоји све Бог, када дође крај, да кажемо и ми као разбојник: «Сети ме се Господе, када дођеш у царство Своје» (Лука. 23,42).
† ἐπίσκοπος Αὐγουστῖνος
(Беседа Митрополита Флорине о. Августина Кантиота у светом храму Успења Пресвете Богородице, Антионо – Аминдео -17-9-1989)
 

ΕΠΙΜΕΛΕΙΣ

author Posted by: Επίσκοπος Αυγουστίνος Καντιώτης on date Δεκ 1st, 2011 | filed Filed under: Cрпски језик, ΣΥΜΒΟΥΛ. ΣΕ ΜΑΘΗΤΑΣ

Επιστoλή 14η, του Μητροπολίτου Φλωρίνης π. Αυγουστίνου Καντιώτου στους μαθητάς των κατηχητικών. Περιέχεται στο βιβλίου του Μητροπολίτου “ΒΟΣΚΕ ΤΑ ΑΡΝΙΑ ΜΟΥ”

ΕΠΙΜΕΛΕΙΣ

Ἀγαπητά μου παιδιά,

ΤΟ ΓΡΑΜΜΑ ΑΥΤΟ, ποὺ κρατᾶτε στὰ χέρια σας, εἶνε ἕνα φυλλάδιο ποὺ ὀνομάζεται «Ἡ φωνὴ τοῦ ποιμένος». Εἶνε ἕνα γράμμα, ποὺ ἀπευθύνει ὁ ἐπίσκοπος σὲ ὅλα τὰ παιδιὰ τῆς περιφερείας. Ἐπιθυμία μου εἶνε, νὰ ἔβλεπα ἕνα – ἕνα ξεχωριστὰ ὅλα τὰ παιδιὰ καὶ νὰ συνωμιλοῦσα μαζί τους πάνω στὸ μεγάλο θέμα τῆς θρησκείας μας. Ἀλλʼ αὐτὸ δὲν εἶνε δυνατό. Γιατὶ τὰ παιδιὰ τῆς περιφερείας μας, ποὺ πηγαίνουν στὰ σχολεῖα, εἶνε περισσότερα ἀπὸ δέκα χιλιάδες καὶ κατοικοῦν σὲ διάφορες πόλεις καὶ χωριά. Γιʼ αὐτὸ τὸ λόγο γράφω τὸ γράμμα αὐτὸ καὶ τὸ στέλνω σὲ ὄλα τὰ κατηχητικὰ σχολεῖα τῆς περιφερείας μας, καὶ οἱ καλοί μας κατηχηταὶ καὶ κατηχήτριες τὸ μοιράζουν σὲ ὅλα τὰ παιδιά. Ἔτσι φθάνει στʼ αὐτιὰ τῶν παιδιῶν ἡ φωνὴ τοὺ ἐπισκόπου, ποὺ ὀνομάζεται ποιμήν, δηλαδὴ βοσκός, διότι, ὅπως ὁ βοσκὸς φροντίζει γιὰ ὅλα τὰ πρόβατά του καὶ τὰ ὁδηγεῖ κάθε μέρα στὰ χλοερὰ λιβάδια καὶ στὰ κρυστάλλινα νερά, καὶ τὴ νύχτα τὰ ἀσφαλίζει μέσα στὸ μαντρὶ καὶ τὰ φυλάει γιὰ νὰ μὴν τὰ φᾶνε οἱ λύκοι, ἕτσι καὶ ὁ ἐπίσκοπος πρέπει νʼ ἀγαπάη τοὺς χριστιανοὺς του, νὰ τοὺς συμβουλεύη καὶ νὰ τοὺς διδάσκη, καὶ νὰ προνοῆ γιὰ τὴν πνευματική τους ζωὴ καὶ προκοπή. Ὁ βοσκὸς ἀγαπάει ὅλα τὰ πρόβατά του, ἰδιαιτέρως ὅμως ἀγαπάει τὰ ἀρνάκια. Ἀλλὰ καὶ οἱ ποιμένες τῆς Ἐκκλησίας, ὁ ἐπίσκοπος καὶ οἱ ἱερεῖς, πρέπει νὰ ἀγαποῦμε τὰ παιδιά. Αὐτὰ εἶνε τὰ ἀρνάκια τοῦ Χριστοῦ. Καὶ μιὰ ἀπόδειξι τῆς ἀγάπης τῆς Ἐκκλησίας στὰ παιδιὰ εἶνε τὸ κατηχητικὸ σχολεῖο.

Ἐλπίζω, ὅτι τὸ φυλλάδιο αὐτό, ποὺ μοιράζεται στοὺς μαθητὰς καὶ τὶς μαθήτριες τῶν κατηχητικῶν σχολείων, δὲν θὰ τὸ σκίζουν καὶ δὲν θὰ τὸ πετοῦν τὰ παιδιά, ἀλλὰ θὰ τὰ διαβάζουν καὶ θὰ τὸ μελετοῦν, θὰ τὸ δίνουν στὸ σπίτι, γιὰ νὰ τὸ διαβάσουν καὶ οἱ γονεῖς, καὶ σʼ ἄλλα ἀκόμα παιδιά, ποὺ δὲν ἔρχονται στὸ κατηχητικὸ σχολεῖο.

Ξέρω παιδιά, ποὺ τὸ μικρὸ αὐτὸ φυλλάδιο, τὸ γράμμα τοῦ ἐπισκόπου τους, τὸ φυλᾶνε. Κι ὅταν μὲ τὴ βοήθεια τοὺ Θεοὺ μεγαλώσουν, θὰ τὸ διαβάζουν πιὰ μεγάλοι, σὰν μιὰ ἀνάμνησι τῆς παιδικῆς τους ἡλικίας. Ξέρω δὲ καὶ ἄλλα παιδιά, ποὺ ζητᾶνε φυλλάδια καὶ τὰ στέλνουν σὲ παιδιὰ συγγενικῶν τους οἰκογενειῶν ποὺ ζοῦν στὸ ἐξωτερικό.

* * *

Καὶ στὸ σημερινὸ φυλλάδιο, ἀγαπητά μου παιδιά, κάτι θέλω νὰ σᾶς διδάξω. Ἀλλἀ ἄν σᾶς τὸ πῶ σὰν μιὰ ἐντολή, ὅπως εῑνε οἱ ἐντολές «μὴ φονεύσης», «μὴ κλέψης», «μὴ ψευδομαρτυρήσης», δὲν θὰ σᾶς κάνη τόσο ἐντύπωσι. Εῑστε παιδιά, καὶ πρέπει νὰ σᾶς μιλάμε μὲ μιὰ γλῶσσα ποὺ νὰ τὴν καταλαβαίνετε καὶ νὰ σᾶς εὐχαριστῆ. Σᾶς ἀρέσουν οἱ ἱερὲς ἰστορίες, τὰ ὡραία διηγήματα, ἀλλὰ περισσότερο σᾶς ἀρέσουν οἱ φανταστικὲς ἐκεῖνες ἰστορίες ποὺ σᾶς διηγοῦνται οἱ γιαγιάδες σας. Μιὰ συλλογὴ ἀπὸ ὄμορφες πλαστὲς διηγήσεις εῑνε καὶ τὸ ἀρχαῖο βιβλίο ποὺ λέγεται «Μύθοι τοὺ Αἰσώπου». Τοὺς ἔγραψε ἕνας ἀρχαῖος πρόγονός μας, ὁ Αἴσωπος, ποὺ ἔζησε 600 χρόνια πρὸ Χριστοῦ. Αὐτὸς μὲ τὶς φανταστικὲς διηγήσεις του κατώρθωσε νὰ διδάξη καὶ νά ὠφελήση πνευματικῶς τὸν κόσμο περισσότερο ἀπὸ κάτι ἀρχαίους φιλοσόφους, ποὺ ἔλεγαν μερικὲς δύσκολες θεωρίες, ἀκατανόητες ἀπὸ τοὺς πολλούς.

Βέβαια οἱ παραβολὲς ποὺ εἶπε ὁ Χριστός, ζωντανὲς εἰκόνες καὶ παραδείγματα ἀπὸ τὴν καθημερινὴ ζωή, χωρίς νὰ περιέχουν μυθικὰ πράγματα, εἶνε ἀσυγκρίτως ἀνώτερες ἀπὸ τὶς πλαστἐς καὶ φανταστικὲς διηγήσεις τοῦ ἀρχαίου προγόνου μας. Καὶ αὐτές πρέπει κυρίως νὰ μελετάνε τὰ χριστιανόπουλα. Ἀλλὰ ὅ,τι καλὸ εἶπαν καὶ οἱ ἀρχαῖοι σοφοί, εἶνε κι αὐτὸ σὰν μιὰ ἀκτίνα ἀπὸ τὸ ἀνέσπερο Φῶς, τὸν Θεό, ποὺ φωτίζει κάθε ἄνθρωπο ποὺ ἔρχεται στὸν κόσμο.

Ἄς ἀκούσουμε λοιπόν, ἀγαπητά μου παιδιά, κʼ ἕνα μῦθο τοῦ Αἰσώπου. Ἴσως νὰ σᾶς τὸν εἶχε πεῖ ὁ καλός σας δάσκαλος. Ἀλλὰ δὲν πειράζει νὰ τὸν ξανακούσετε. Εῑνε ὁ μῦθος τῆς χελώνας καὶ τοῦ λαγοῦ.

* * *

Ἀσφαλῶς θὰ ἔχετε δεῖ χελώνα. Εἶνε ἕνα ἐρπετό, ποὺ ζῆ μέσα σὲ δάση καὶ σκιερὰ μέρη, σκεπάζεται δὲ μὲ ἕνα σκληρὸ κοκκάλινο περίβλημα, ποὺ ἀφήνει κάτι τρύπες, ἀπὸ τὶς ὁποίες βγαίνουν τὰ τέσσερα πόδια, τὸ κεφάλι καὶ ἡ ουρά. Ἡ χελώνα, ἅμα δῆ τὸν κίνδυνο, ἀποδύρει πρὸς τὰ μέσα κεφάλι καὶ πόδια, καὶ ἀσφαλίζεται μέσα στὸ κοκκάλινο περίβλημα της, ποὺ μοιάζει μὲ ἕνα φρούριο ἀπρόσβλητο ἀπὸ τὶς ἐξωτερικές ἐπιθέσεις. Μόνο ὁ ἀετός, λένε, ἁρπάζει τὴ χελώνα μὲ τὰ νύχια του, τὴν ὑψώνει σὲ μεγάλο ὕψος, πηγαίνει πάνω ἀπὸ βράχο, καὶ τὴν ἀφήνει νὰ πέση. Ἡ χελώνα πέφτει, χτυπάει τὸ καύκαλό της πάνω στὸν βράχο, γίνεται κομμάτια, καὶ ὁ ἀετὸς κατεβαίνει καὶ κάνει τὸ κρέας τῆς χελώνας ἕνα ωραῖο πρόγευμα.

Καὶ τώρα, ἀφοῦ συστηθήκαμε μὲ τῆ χελώνα, ἐλᾶτε νὰ γνωρίσουμε καὶ τὸ λαγό. Ὑπῆρχαν ἄλλοτε ἄφθονοι λαγοὶ στὴν πατρίδα μας. Τώρα τελευταῖα μόνο ἑχουν λιγοστέψει καὶ κινδυνεύουν νὰ ἐξαφανιστοῦν ἀπὸ τὸ ἀνελέητο κυνήγι ποὺ τοὺς κάνουν οἱ ἄνθρωποι. Ὁ λαγὸς ζῆ κι αὐτὸς μέσα σὲ δασώδη μέρη. Εἶνε ζῶο δειλὸ καὶ κατορθώνει νὰ σώζεται μὲ τὴ μεγάλη ταχύτητα ποὺ ἀναπτύσσει, μάλιστα ὅταν ἀνεβαίνη τὸν ἀνήφορο. Κάνει μεγάλα πηδήματα μὲ τὴ βοήθεια τῶν ὀπισθίων ποδιῶν του, ποὺ εἶνε μεγαλύτερα. Ὅσο ἀργὴ καὶ δυσκίνητη εἶνε ἡ χελώνα, τόσο ταχὺς καὶ εὐκίνητος εἶνε ὁ λαγός.

Ἕνας λοιπὸν λαγός, λεει ὁ Αἴσωπος, συνάντησε κάποτε μιὰ χελώνα. Ὁ λαγὸς κουβεντιάζοντας μὲ τῆ χελώνα βρῆκε τῆν εὐκαιρία νὰ καυχηθῆ γιὰ τὴν ταχύτητά του καὶ νὰ πῆ περιπαικτικὰ λόγια γιὰ τὴ βραδύτητα καὶ δυσκινησία τῆς χελώνας. Ἀλλὰ ἡ χελώνα τόλμησε νὰ καλέση τὸν ὑπερήφανο λαγὸ νὰ συναγωνισθοῦν σὲ ἀγώνισμα δρόμου. Ὁ λαγὸς δέχτηκε καὶ ὥρισαν τὴν ἀπόστασι ποὺ ἔπρεπε νὰ διατρέξουν γιὰ νὰ φτάσουν σʼ ἕνα ὡρισμένο τέρμα. Ὁ λαγὸς, βέβαιος ἑκατὸ τοῖς ἑκατὸ γιὰ τὴ νίκη του, ἔτρεξε λίγο. Ὅταν ὅμως βρῆκε μιὰ θαυμάσια σκιά, τό ʼρριξε ἐκεῖ στὸν ὕπνο, μὲ τὴ σκέψι ὅτι μέχρι νὰ φτάση στὸ τέρμα ἡ χελώνα, αὐτὸς μὲ τὰ πηδήματά του θὰ φτάση πρῶτος. Ἀλλὰ ἡ χελώνα, ποὺ ἤξερε τὴν ἀδυναμία της, δὲν στάθηκε οὔτε στιγμή˙ ἀνέπτυξε ὅλη τὴ δραστηριότητά της, καὶ τρέχοντας ὅσο μποροῦσε, μὲ ὅλη τὴ δύναμί της, ἔφτασε πρώτη στὸ τέρμα. Ὁ λαγὸς κάποτε ξύπνησε. Μὰ ἦταν ἀργά. Ἄρχισε νὰ τρέχη μʼ ὅλη τὴ δύναμί του. Φαντάζεστε τὴν ἔκπληξί του, ὅταν φτάνοντας στὸ τέρμα βρῆκε ἐκεῖ τὴ χελώνα;

* * *

Ἡ χελώνα νίκησε τὸ λαγό. Τὶ διδάσκει αυτό; Ὅτι ἡ ἐπιμέλεια νικᾶ. Ἕνας δηλαδή, μαθητής, καὶ ἄν δὲν ἔχη πολλὲς ἱκανότητες, ἄν ὅμως εἶνε ἐπιμελής στὰ μαθήματά του καὶ δὲν ἀγαπᾶ ὅπως ὁ λαγὸς τὸν ὕπνοἀλλὰ τὴ μελέτη, καὶ ξυπνὰ πρωῒ καὶ διαβάζη τὰ μαθήματά του, ὁ ἐπιμελής αὐτὸς μαθητὴς θὰ νικήση τὸν ἄλλο ἐκεῖνο μαθητή, ποὺ ἔχει μὲν ἱκανότητες, ἀλλὰ εἶνε τεμπέλης, ἀγαπαει τὸν ὕπνο, καὶ περνάει τὸν καιρό του παίζοντας, καὶ μόμο ὅταν πλησιάζουν οἱ τελευταῖες μέρες, οἰ μέρες τῶν ἐξετάσεων, θυμᾶται νὰ ρίξη μιὰ ματιὰ στὰ βιβλία.

Ἡ ἐπιμέλεια νικᾱ καὶ θριαμβεύει. Γιʼ αὐτὸ ἔλεγαν καὶ οἱ ἀρχαῖοι πρόγονοί μας˙ «Τῆ ἐπιμελεία πάντα δοῦλα γίνεται». Δηλαδή˙ Μὲ τὴν ἐπιμέλεια ὁ ἄνθρωπος νικᾶ κάθε ἐμπόδιο στὸ δρόμο τῆς ζωῆς του.

Ἐπιμελεῖς λοιπόν, παιδιά μου, στὰ μαθήματα τοὺ σχολεῖου σας. Ἀλλʼ ἀκόμη περισσότερο ἐπιμελεῖς σὲ ἄλλα πράγματα, ποὺ εἶνε πολὺ ἀνώτερα, ἀσυγκρίτως ἀνώτερα ἀπὸ τὰ μαθήματα τοῦ σχολεῖου σας. Καὶ ποιά εἶνε αὐτὰ τὰ πράγματα; Θὰ τὸ ποῦμε σὲ ἄλλο φυλλάδιο  ̶ γράμμα.

Μὲ πατρικὴ ἀγάπη

Ὁ πνευματικός σας πατέρας

_______________

SERBIKA

______________

БУДИТЕ МАРЉИВИ ДЕЦО

Драга моја децо, ово писмо које држите у својим рукама је мали листић који се зове „Глас пастира“. То је једно писмо које је епископ упутио деци у целој епархији. Моја велика жеља је да могу да видим посебно свако дете и разговарам са њим о великим темама наше вере. Међутим, то је немогуће. Број деце која иду у школе веронауке у нашој области је већи од десет хиљада и сва та деца живе у разним градовима и селима. Зато и пишем ово писмо и шаљем га свим школама веронауке у нашој епархији, а ваши добри вероучитељи и вероучитељице овај листић деле сваком детету у вашој школи. На тај начин долази до све деце глас епископа, који се назива пастир, дакле чобанин, јер као што чобанин се брине о свим својим овцама и води их сваки дан на зелене ливаде и на чисте изворе, а ноћу их осигурава у тору и чува да их не поједу вукови, тако и епископ треба да воли вернике у својој епархији, треба да их саветује, да их поучава, да се брине за њихов духовни живот и напредак. Чобанин воли све своје овце, а посебно воли мале јагањце. Тако исто и ми, епископи и свештеници, као духовни пастири треба да волимо децу. Деца су мали јагањци Христови. Један доказ љубави према деци од Цркве су и школе веронауке за децу.
Надам се да овај часопис, који ће бити подељен ученицима и ученицама школе веронауке, неће бити поцепан и бачен од деце, него да ће га она прочитати и простудирати, да ће га однети својим кућама, да га прочитају и њихови родитељи, па можда и нека друга деца која не долазе у школу веронауке.
Познајем многу децу, која овај мали листић,ово писмо свога епископа чувају. Када уз помоћ Божију порасту, читају га већ као одрасли, као подсећање на дечију доб. Познајем и другу децу, који траже листиће и који их шаљу деци својих рођака који живе у иностранству.
И у данашњем листићу, драга моја децо, желим нешто да вас поучим. Ако ли вам то наведем као једну заповест типа „немој убити“, „немој украсти“, „немој лажно сведочити“, то вам неће оставити баш неки утисак. Ви сте деца, и треба да вам се обраћамо на језику који разумете и који вам одговара. Вама се свиђају лепе приче и старе приче, али више од свега вам се свиђају оне измишљене приче које вам причају ваше баке. Једна збирка лепих и измишњених прича је и стара књига која се назива „ Езопови митови“. Те приче је написао наш стари предак, Езоп, који је живео 600 година пр. Христа. Он , је са својим предивним причама успео да поучи и окористи духовно свет више од неких старих филозофа, који су наводили неке тешке теорије, неразумљиве већини људи.
Наравно приче које је рекао Христос, живи примери и слике из свакодневног живота, без да у себи имају митских примеса, су неупоредиво узвишеније од измишњених и фантастичних прича наших старих предака.И њих би у ствари требали читати мали хришћани. Као што су рекли стари мудраци,све што је добро је као једна зрака незалазног Светла, Бога, који осветљава сваког човека који долази на овај свет.
Чујмо дакле, драга моја децо, и један Езопов мит. Можда вам га је већ испричао ваш добри учитељ. Није на одмет да га поново чујете. То је мит о корњачи и зецу. Сигурно сте видели некада корњачу. То је једна животиња која живи у шумама и у сеновитим местима, покривена је са оклопом, који има неке рупице, кроз које излазе четири ноге, глава и реп. Корњача ако види опасност,увлачи унутра главу и ноге и штити се тако у своме оклопу, који сличи неосвојивој тврђави, приликом напада непријатеља. Само орао, кажу, може да уграби корњачу са својим канџама, подиже је на велику висину и баца је на стену да се разбије њен оклоп. Претвара се корњача у комадиће, а орао се спушта са висина и храни се корњачиним месом.
И сада пошто смо представили корњачу, дођите да упознамо и зеца. У нашој домовини некада давно је било веома много зечева. У последње време су у опасности да се искорене услед немилосрдног лова који спроводе људи. И зец живи у шумовитим местима. Он је плашљива животиња и успева да се спасе захваљујући својој великој брзини коју развија, када се успиње на брдо. Зец прави велике скокове са својим задњим ногама које су веће од првих.Колико је спора и непокретна корњача толико је брз и покретан зец.
Један зец, каже Езоп, сусрео је једном некуу корњачу. Зец је, разговарајући са корњачом, пронашао прилику да се похвали за своју брзину и да упути задиркујуће речи на рачун корњачине спорости и непокретности. Корњача се усудила да позове поносног зеца да се боре у трчању.Зец је прихватио и одредили су део за трку и циљ. Зец је наравно био сто посто сигуран у своју победу, трчао је мало. Када је пронашао једну дивну сенку, дремнуо је, мислећи да ће до циља он први стићи својим великим скоковима и да ће победити корњачу. Корњача која је знала своју слабост, није застала ни један тренутак, развила је сву своју активност и, трчећи колико је могла са свом својом снагом, стигла је прва на циљ. Зец се одједном пробудио. Било је већ касно. Почео је да трчи из све снаге.Замишљате ли само његово изненађење, када је, стижући на циљ, тамо угледао корњачу?
Корњача је победила зеца. Чему нас то учи?Да марљивост побеђује. Дакле, један ученик, иако нема многе способности, ако је марљив у савладавању својих предмета и ако не воли спавање као зец, већ чита и буди се ујутру, учи своје предмете, тај марљиви ученик победиће онога ученика који има способности, али је лењивац,воли сан, проводи своје време играјући се, и само када се приближавају последњи дани, дани испита, сети се да баци који поглед у књиге.
Марљивост побеђује и тријумфује. Зато су наши стари преци често и говорили: Уз помоћ марљивости човек побеђује сваку препреку на своме животном путу.
Будите дакле, децо моја, марљиви у својим школским обавезама. Још марљивији будите у другим стварима, које су неупоредиво узвишеније од ваших школских обавеза. А какве су то ствари? Одлазак у цркву, честа молитва, исповест, веронаука, итд. О томе ћемо у неком другом листу говорити.
Са пуно љубави
Ваш духовни отац
Августин

ΜΑΣ ΚΑΛΕΙ Ο ΘΕΟΣ. ΠΩΣ;

author Posted by: Επίσκοπος Αυγουστίνος Καντιώτης on date Δεκ 1st, 2011 | filed Filed under: Cрпски језик, ΕΥΑΓΓΕΛΙΑ ΚΥΡΙΑΚΗΣ

Κυριακὴ ΙΑ΄Λουκᾶ

(Λκ. 14,16-24· Μθ. 22,14)

ΜΑΣ ΚΑΛΕΙ Ο ΘΕΟΣ. ΠΩΣ;

«Εἶπεν ὁ Κύριος τὴν παραβολὴν ταύτην· Ἄνθρωπός τις ἐ­ποίησε δεῖπνον μέγα καὶ ἐκάλεσε πολλούς»

ΑΚΟΥΣΑΤΕ, ἀγαπητοί μου, τὸ ἱερὸ καὶ ἅγιο εὐαγγέλιο. Εἶνε μία παραβολή, ποὺ εἶπε ὁ Χριστός μας. Ἡ παραβο­λὴ μοιάζει μὲ καρπό. Ὁ καρπὸς ἔχει δύο πράγμα­τα· φλοιὸ καὶ ψύχα. Σπᾷς τὸ τσῶφλι στὸ καρύδι καὶ τρῶς τὸν καρπό. Καὶ στὴν παραβολὴ φλοιὸς εἶνε οἱ λέξεις, οἱ εἰκόνες, τὰ παραδείγματα, ποὺ παίρ­νει ὁ Κύριος ἀπὸ τὴ φύσι καὶ τὴν καθημερινὴ ζωή. Πίσω ἀπ’ αὐτὰ κρύβονται ἀλήθειες μεγά­λες καὶ ὑψηλές. Ἂς δοῦμε τὶς πρῶτες λέξεις.

* * *

Λέει, ὅτι κάποιος «ἄνθρωπος ἐποίησε δεῖ­πνον μέγα καὶ ἐκάλεσε πολλούς» (Λουκ. 14,16). Ποιός εἶνε αὐτός, ποιό εἶνε τὸ δεῖπνο, ποιούς προσκαλεῖ, καὶ πῶς τοὺς προσκαλεῖ;
«Ἄνθρωπος» δὲν εἶνε ἐδῶ ἕνας βασι­λεὺς ἢ ἡγεμών. Αὐτοί, ὅσο σπουδαῖοι κι ἂν εἶ­νε, μπροστὰ στὸν Κύριό μας, στὸ Θεὸ ποὺ εἶ­νε ὁ Βασιλεὺς τῶν βασιλευόντων, εἶνε ἕνα πε­λώριο μηδενικό. Ὁ Θεὸς παραθέτει τὸ δεῖπνο.
Ποιό εἶνε τὸ «μέγα δεῖπνον»; Δεῖπνο εἶνε τὰ ὑλικὰ καὶ πνευματικὰ ἀγαθὰ ποὺ χαρί­ζει ὁ Θεός. Τὰ ὑλικὰ μικρά, τὰ πνευμα­τικὰ μεγάλα.
Ποιά εἶνε τὰ ὑλικὰ ἀ­γαθά; Εἶνε ὁ ἥλιος, ὁ ἀ­τμοσφαιρικὸς ἀέρας, τὸ ὀξυγόνο, τὸ νερό, οἱ τροφές. Μπορεῖ νὰ ζήσῃ ὁ ἄνθρωπος χωρὶς αὐτά; Ἀ­δύνατον. Ποιός τὰ δίνει; Ὁ Θεός. Πόσο ἀχάριστοι εἴμεθα! Οἱ πρόγονοί μας εἶ­χαν εὐγνωμοσύνη στὸ Θεό· δὲν ἔτρωγαν ψω­μὶ χω­ρὶς προσευχή. Ἐμεῖς, τὴ μπου­κιὰ ἔχουμε στὸ στόμα καὶ τὸ Χριστὸ βλαστη­μᾶμε. Ἐκεῖνος παραθέτει «δεῖπνον μέγα». Αὐ­τὸ μεταφραζόμενο σημαίνει· κάθε μέρα στρώνει τραπέζι σὲ μικροὺς – μεγάλους· κ’ ἐμεῖς δὲ λέμε ἕνα εὐχαριστῶ.
Ἀλλ’ ἐκτὸς τῶν ὑλικῶν ἀγαθῶν ὑπάρχουν τὰ πνευματικὰ ἀγαθά. Τὰ ὑλικὰ κάπως τὰ αἰ­σθανόμεθα· τὰ πνευματικά; Ἀπορροφημένοι ἀπὸ τὶς ἀπολαύσεις, τὸν πλοῦτο, τὰ με­γαλεῖα, τὴ δόξα καὶ ὅ,τι ἄλλο ἐπίγειο, ἰδέα δὲν ἔ­χουμε γιὰ τὰ πνευματικά ἀγαθά. Σ’ ἕνα μῦθο του ὁ Αἴσωπος λέει, ὅτι ἕνας πετεινὸς σκάλιζε τὸ χῶμα νὰ βρῇ κανένα σκουλήκι. Ἀντὶ σκουλήκι βρῆκε ἕνα διαμάντι, ἀλλὰ τὸ πέ­ταξε, τὸ περι­φρόνησε. Σκουλήκι ἤθελε, δὲν ἤθελε διαμάν­τι. Ἔτσι καὶ οἱ ἄνθρωποι· σκαλίζουν στὴν ὕλη, καὶ περιφρονοῦν τ’ ἀνεκτίμητα πνευματικὰ ἀγαθά.
⃝ Τέτοιο ἀγαθὸ εἶνε λ.χ. ἡ συγχώρησις τῶν ἁ­μαρτημάτων, ποὺ λαμβάνει ὁ ἄνθρωπος στὸ μυστήριο τῆς μετανοίας καὶ ἐξομολογήσεως ἐν τῷ αἵματι τοῦ ἐσφαγμένου Ἀρνίου, διὰ τῆς θυσίας τοῦ Ἐσταυρωμένου. Μιὰ σταγόνα ἀπὸ τὸ σταυρὸ τοῦ Κυρίου εἶνε Ἰορδάνης ποταμός, ποὺ πλένει τ’ ἁμαρτήματα ὅλου τοῦ κόσμου.
⃝ Πνευματικὸ ἀγαθὸ εἶνε ἡ χαρά, ποὺ δοκιμά­­ζει ὁ ἄνθρωπος, ὅταν ἐξομολογηθῇ στὸν πνευ­ματι­κὸ πατέρα τ’ ἁμαρτήματά του εἰλικρινῶς. Ὅπως λέει ὁ Ντοστογιέφσκυ, ὁ προφήτης τῆς ῾Ρωσίας, ἐξωμο­λο­γή­­θηκα, καὶ παράδεισος φύτρωσε στὴν καρδιά μου! Πήγαινε, δοκίμασε, πὲς «Ἥ­­μαρτον εἰς τὸν οὐρανὸν καὶ ἐνώπιόν σου, καὶ οὐκέτι εἰμὶ ἄξιος κληθῆναι υἱός σου» (Λουκ. 15,21).
⃝ Πνευματικὸ ἀγαθὸ εἶνε ἡ προσευχή, ὅταν ἐσύ, τὸ σκουλήκι τῆς γῆς, γονατίζῃς καὶ μὲ τὸν πνευματικὸ αὐτὸ ἀσύρματο ἔρχεσαι σὲ ἐ­πικοινωνία μὲ τὸν οὐρανό. Εἶνε μεγάλη ἡ τι­μὴ νὰ συνομιλῇς μὲ τὸν οὐράνιο Πατέρα.
⃝ Πνευματικὸ ἀγαθὸ εἶνε ὁ ἐκκλησιασμός, ὅ­ταν ὁ Χριστιανός, ὄχι ἀπὸ κάποια ὑποχρέωσι, ἀλλ’ ἀπὸ ψυχικὴ ἀνάγκη πηγαίνῃ στὴν ἐκ­κλησία καὶ παρακολουθῇ τὴ θεία λειτουργία. «Εὐ­­φράν­θην ἐπὶ τοῖς εἰρηκόσι μοι εἰς οἶκον Κυρίου πορευσόμεθα» (Ψαλμ. 121,1).
⃝ Πνευματικὸ ἀγαθὸ εἶνε τὸ φῶς ποὺ δέχεσαι ὅταν ἀκοῦς τὸ λόγο τοῦ Θεοῦ καὶ διαβά­ζῃς τὸ Εὐαγγέλιο. «Ὡς γλυκέα τῷ λάρυγγί μου τὰ λόγιά σου, ὑπὲρ μέ­λι τῷ στόματί μου» (Ψαλμ. 118,103). Τί νὰ τὸ κά­νῃς τὸ ὑ­λικὸ τραπέζι; Καὶ τὰ ζῷα τρῶνε σανὸ καὶ τὰ ὄρνεα κρέατα. Δὲν εἶνε κοράκι ὁ ἄν­θρω­πος, δὲν εἶνε μόνο ὕλη καὶ στομάχι· εἶνε καὶ ψυχή. Πέρα ἀπ’ τὶς ὑλι­κὲς ἀνάγκες ὑπάρχουν ἀνάγ­­κες πνευματικές.
⃝ Ὕψιστο πνευματικὸ ἀγαθὸ ἀπολαμβάνει ὁ πιστὸς ὅταν ἀξίως κοινωνῇ τὰ ἄχραντα μυστήρια, εἰς ἄφεσιν ἁμαρτιῶν καὶ ζωὴν αἰώνιον.
⃝ Ποιά γλῶσσα τέλος θὰ περιγράψῃ τὰ ἀ­γαθά, ποὺ ἔχει ἑτοιμάσει ὁ Θεὸς γιὰ τοὺς κλη­ρονόμους τῆς αἰωνίου βασιλείας του, τὰ ἀγα­θὰ δηλαδὴ τοῦ παραδείσου; Ἂν εἶνε ὡραῖα τὰ ἄνθη, τὰ πουλιά, ἡ γῆ, ὁ ἥλιος…, φαντασθῆ­τε πόσο ὡραιότερος θὰ εἶνε ὁ ἄλλος ἐκεῖ­νος κόσμος, ποὺ ἀρχίζει μετὰ θάνατον. Ἐκεῖ ἀνέβηκε ὁ Παῦλος καὶ «ἤκουσεν ἄρρητα ῥήματα, ἃ οὐκ ἐξὸν ἀνθρώπῳ λαλῆσαι» (Β΄ Κορ. 12,4).

* * *

Ὑλικὰ λοιπὸν καὶ πνευματικὰ ἀγαθά. Αὐτὸ εἶνε τὸ δεῖπνο ποὺ παραθέτει ὁ Θεός. Καὶ ἐξακολουθεῖ νὰ καλῇ ὅλους μας σ’ αὐτό. Πῶς μᾶς καλεῖ; Μὲ πολλοὺς καὶ ποικίλους τρόπους.
⃝ Πρῶτα-πρῶτα μὲ τὴ φωνὴ τῆς φύσεως. Ἕ­να μήνυμα ἔρχεται ἀπ᾽ ὅλη τὴν πλάσι, μικρὰ καὶ μεγάλα δημιουργήματα· «πᾶσα πνοὴ αἰνεσάτω τὸν Κύριον» (Ψαλμ. 150,6). Βλέπεις τὸν ἥλιο; τί λέει; Μιλάει, μὲ ποιητικὴ γλῶσσα σοῦ λέει· Ἐγὼ εἶμαι μικρὸς ἥλιος, δὲν εἶμαι τίποτα, θὰ σβήσω. Πέρα ἀπὸ μένα ὑπάρχει ἕνας ἄλλος ἥλιος, ἀθάνατος καὶ αἰώνιος, ὁ Κύριος ἡμῶν Ἰ­ησοῦς Χριστός. Αὐτὸς δὲ θὰ σβήσῃ ποτέ. Εἶ­νε «ὁ Ἥλιος τῆς δικαιοσύνης». Ἔχετε αὐτιά; ἀκοῦστε· «Ἡ γέννησίς σου, Χριστὲ ὁ Θεὸς ἡ­μῶν, ἀνέτειλε τῷ κόσμῳ τὸ φῶς τὸ τῆς γνώσε­ως· ἐν αὐτῇ γὰρ οἱ τοῖς ἄστροις λατρεύοντες, ὑπὸ ἀστέρος ἐδιδάσκοντο, σὲ προσκυνεῖν, τὸν Ἥλιον τῆς δικαιοσύνης…» (ἀπολυτ. Χριστουγ.). Βλέπεις τοὺς ποταμούς, τὸν Ἀξιό, τὸν Ἁ­λιά­κμονα; τί λένε; Ἐμεῖς εἴμεθα μικροὶ ποταμοί· ὁ μεγάλος ποταμός, ποὺ ἀρδεύει τὴν ἀνθρωπότητα μὲ νερὸ ἀθάνατο, εἶνε ἡ διδασκαλία τοῦ Χριστοῦ. Βλέπεις τὸ δέντρο; Κι αὐτὸ μιλάει καὶ σοῦ λέει· Ἐγὼ δίνω καρπό, τὰ φύλλα μου, τὸ ξύλο· ἐσύ, ἄνθρωπε, τί δίνεις; Ὁ Πλάτων εἶπε, ὅτι ὁ ἄνθρωπος εἶνε δέντρο ἀλλὰ μὲ ῥίζα στὸν οὐρανὸ καὶ κλαδιὰ στὴ γῆ. Ὅ­πως τὸ δέντρο δίνει καρπούς, ἔτσι κ’ ἐσύ. Τὸ εἶπε ὁ Κύριος· «Πᾶν δένδρον μὴ ποιοῦν καρπὸν καλὸν ἐκκόπτεται καὶ εἰς πῦρ βάλλεται» (Ματθ. 7,19). Χριστιανός, ποὺ δὲ θέλει νὰ παρου­σιάσῃ ἔργα ἀγαθά, εἶνε δέντρο ἄκαρπο, γιὰ τσεκούρι καὶ φωτιά. Βλέπεις τὸ πρόβατο; Σὲ διδάσκει καὶ σοῦ λέει· Νὰ εἶσαι ἥμερος, πρᾶ­ος, ταπεινός, ὄχι ἄγριος σὰν τὸ λύκο… Ἀπ’ ὅ­λη τὴ φύσι ἀντηχεῖ ἡ φωνὴ τοῦ Θεοῦ ποὺ καλεῖ. Ὅποιος ἔχει λίγη πίστι τὴν ἀκούει.
⃝ Καλεῖ ὅμως ὁ Θεὸς καὶ μὲ μιὰ ἄλλη φωνή. Αὐτὴ ἔρχεται ἀπὸ ἕνα ἄλλο σύμπαν, ἀπὸ τὰ βάθη τοῦ πνευματικοῦ κόσμου τῆς ψυχῆς. Εἶ­νε ἡ φωνὴ τῆς συνειδήσεως. Καὶ μόνο αὐτὴ φτάνει ν’ ἀποδείξῃ, ὅτι ὑπάρχει Θεός. Ποιός δὲν τὴν ἄκουσε! Κάνεις τὸ κακό; Ἂς μὴν τὸ ξέ­­ρῃ κανείς· μέσα στὰ βάθη τῆς καρδιᾶς ἀ­κοῦς τὴ φωνὴ ποὺ ἄκουσε καὶ ὁ Κάϊν· «Κάϊν Κάϊν, ποῦ εἶνε ὁ ἀδελφός σου;» (Γέν. 4,9). Καὶ μόνο ἡ φωνὴ αὐτὴ καταρρίπτει τὸν ὑλισμό· ἀ­ποδεικνύει, ὅτι ὁ ἄνθρωπος εἶνε ἄλλου γένους, οὐ­ρανίου, πλασμένος γιὰ τὸν οὐρανό.
⃝ Μᾶς καλεῖ ὁ Θεὸς μὲ τὶς φωνὲς τῆς φύσεως, μὲ τὴ φωνὴ τῆς συνειδήσεως, μᾶς καλεῖ καὶ μὲ τὸ κήρυγμα τοῦ εὐαγγελίου, ποὺ ἀκούγεται στὴν ἐκκλησία καὶ πολλοὺς ὁδηγεῖ στὴ μετάνοια. Ὅπου κήρυγμα ἐκεῖ ὁ Χριστὸς καὶ ἡ ζωή. Γι᾽ αὐτὸ σὲ ὁλοκληρωτικὲς χῶρες ἐπιτρέ­πουν λατρεία ἀλλὰ κήρυγμα ὄχι. Ὅπου ὑπάρχει κήρυγμα, διεγείρονται τὰ αἰσθήματα, δημιουργεῖται γενεὰ φοβουμένων τὸν Κύριον.
⃝ Καλεῖ ὁ Κύριος ἐπίσης διὰ τῆς ἀσθενείας. Ὅταν πέσῃς στὸ κρεβάτι καὶ πονῇς καὶ οἱ γιατροὶ δὲν μποροῦν νὰ σοῦ προσφέρουν τίποτε, τότε κράζεις· Θεέ μου Θεέ μου!… Πολλοὶ τότε γνώρισαν τὸν Κύριο, στὴν ἀσθένεια.
⃝ Μᾶς καλεῖ ἀκόμη ὁ Κύριος καὶ μὲ τὸ θάνατο. Σὰν μαῦρο κοράκι πετάει κι ἁρπάζει τὸν ἄν­τρα ἢ τὴ γυναῖκα ἢ τὸ παιδί, καὶ τότε ἀκούγεται μιὰ φωνὴ ποὺ τὸν ἄλλο καιρὸ δὲν ἀκουγόταν· «Ματαιότης ματαιοτήτων, τὰ πάντα μα­ταιότης» (Ἐκκλ. 1,2). Μηδὲν ὁ πλοῦτος, μηδὲν ἡ δόξα, μηδὲν τὰ μεγαλεῖα, μη­δὲν οἱ ἔρωτες, μη­δὲν οἱ γυναῖκες. Ἕνα μόνο ἀξίζει, ἡ αἰωνιότης!
⃝ Καλεῖ κάποτε ὁ Κύριος καὶ μὲ ὁράματα πνευ­ματικά. Ἔτσι κάλεσε τὸν ἀπόστολο Παῦλο καὶ τὸν Μέγα Κωνσταντῖνο ὅταν εἶδε στὸν οὐρα­νὸ τὸν τίμιο σταυρὸ καὶ τὸ «Ἐν τούτῳ νίκᾳ».

* * *

Μᾶς καλεῖ, ἀγαπητοί μου, ὁ Θεὸς «πολυμε­ρῶς καὶ πολυτρόπως» (Ἑβρ. 1,1). Κ’ ἐμεῖς; Κουφοὶ εἴμαστε καὶ δὲν ἀκοῦμε τὶς τόσες φωνές. Γιατί; Διότι δὲν ἔχουμε κεραία. Καὶ κεραία ποιά εἶ­νε; Εἶνε ἡ ἕκτη αἴσθησις, ἡ πίστις. Κεραῖες γέμισαν τὰ σπίτια, καὶ πιάνουν σταθμούς. Γήϊνα πράγματα, ψευτιές! Πέρα ἀπ’ αὐτὸ τὸν γήϊνο κόσμο, πάρε κεραία καὶ ἐπικοινώνησε μὲ τὸν οὐρανό. Καὶ θὰ δῇς, ὅτι αὐτὸ ποὺ λέω δὲν εἶνε ψέμα· εἶνε ἀλήθεια καὶ πραγματικότης. Ὅσο βέβαιο εἶνε ὅτι ὑπάρχει ὁ ἥλιος, τόσο βέβαιο εἶνε ὅτι ὑπάρχει Χριστός· τὸν ὁ­ποῖον, παῖδες Ἑλλήνων, ὑμνεῖτε καὶ ὑ­περυψοῦτε εἰς πάντας τοὺς αἰῶνας· ἀμήν.

† ἐπίσκοπος Αὐγουστῖνος

(Ομιλία του Μητροπολίτου Φλωρίνης π. Αυγουστίνου Καντιώτου στον ιερό ναό της Ἁγίας Τριάδος Πτολεμαΐδος 13-12-1987)

_______

SERBIKA

________

КАКО НАС БОГ ПОЗИВА?

                                                                                     «Рече Господ ову причу: Неки човек зготови велику вечеру и позва многе.»

                                                                                                                                                           (Лука. 14,16-24· Матеј. 22,14) 
Чули сте, драги моји, свето Јеванђеље. То је једна прича коју је испричао наш Христос. Прича је слична са плодом. Сваки плод има две ствари: кору или љуску  и унутрашњост. Када разбијеш љуску од ораха, можеш да јесдеш плод. И у овој причи кора су речи, слике, примери, које узима Господ из природе и свакодневног живота. Иза њих се крију велике и узвишене истине. Послушајмо прве речи. «Рече Господ ову причу: Неки човек зготови велику вечеру и позва многе.» (Лука. 14,16). Ко је тај човек, шта је вечера, кога позива и како их позива? У овој причи «човек» није неки цар или владар. Сви они, колико и да су важни пред нашим Господом, пред Богом који је Цар над царевима, сви они су јако мали и ништавни. Бог припрема вечеру.
Шта је «велика вечера»? Вечера су материјална и духовна добра која дарује Бог. Материјална добра су мала, а духовна добра су велика. Која су материјална добра? То су сунце, ваздух, кисеоник, вода и храна. Да ли човек може да живи без њих? То је немогуће. Ко нам то све даје? Бог. Колико смо само незахвални! Наши преци су били захвални Богу, нису јели хлеб без молитве. А ми, имамо залогај у устима и Христа хулимо. Он припрема «велику вечеру»? То све преведено на наш свакодневни језик, значи да сваки дан поставља трпезу за мале и велике, а ми не кажемо ни једно «Хвала».
Осим материјалних добара, постоје и духовна добра. Материјална добра некако осећамо, а духовна добра не осећамо, јер смо се удубили у ужитке, богатство, велику славу и било шта друго земаљско, па немамо представу о духовним добрима. У једном свом миту Езоп каже, да је један петао разгртао земљу да би пронашао неког црвића. Уместо црвиће, петао је пронашао један дијамант, али га је одбацио и презрео. Петао је желео црвића, а не дијамант. Тако и многи људи, претражујући по метарији, презиру непроцењива духовна добра која им Бог нуди.
 Такво добро је, нпр. опроштај грехова, који човек добија кроз свету тајну покајања и исповести кроз крв закланог Јагњета, кроз жртву Распетога. Једна капљица са крста Господњега је река Јордан, која пере грехе целог света.
Духовно добро је и  радост, коју човек спознаје када се исповеди своме духовном оцу искрено. Као што нам говори Достојевски, пророк Русије: «Исповедио сам се и рај је никао у моме срцу! Иди, пробај и реци и ти ове речи: ‘Оче, сагреших небу и теби, и више нисам достојан назвати се сином твојим.’ » (Лука. 15,21).
 Духовно добро је и молитва, када ти, мали црвић земаљски, клекнеш и са тим духовним телефоном се повезујеш са небом. Велика је част да разговараш са небеским Оцем.
Духовно добро је и одлазак у цркву, када хришћанин, не из неке обавезе, већ из душевне потребе, одлази у цркву и прати божанску литургију. «Обрадовах се кад ми рекоше: Хајдемо у дом Господњи!» (Псалм 122,1).
Духовно добро је светло које примаш када чујеш реч Божију и када читаш Јеванђеље. «Како су слатке језику моме речи твоје, слађе од меда устима мојима!» (Псал. 119,103). Шта и да радиш са материјалном трпезом? И животиње једу сено и месо лешинара. Није човек врана, није човек само материја и стомак, човек је и душа. Изнад свих материјалних потреба, постоје и духовне потребе.
Најузвишеније  духовно добро верник прима када се достојно причести бесмртним тајнама, на отпуштање грехова и живот вечни.
Којим језиком да опишемо добра, која је припремио Бог за наследнике Његовог небеског царства и  добара рајских? Ако су  лепи цвеће, птице, земља и  сунце… замислите колико лепши је онај небески свет, који почиње после смрти. Тамо се успео Павле  «и чу неисказане речи које човеку није допуштено говорити» (Б΄ Кор. 12,4).
* * *
Материјална и духовна добра. То је вечера коју поставља Бог. Вековима увек иста трпеза и увек исти позив. Како нас Бог позива на ту трпезу? На разне и многе начине нас позива.
Пре свега, позива нас са гласом природе. Долази нам једна порука од целе товревине, мала и велика створења  «све што дише, нека слави Господа» (Псал. 150,6). Да ли видиш сунце, шта нам оно поручује:  «Ја сам мало сунце, ништа посебно, једног дана ћу се угасити. Изнад мене има једно друго сунце, бесмртно и вечно, Господ наш Исус Христос. Он се неће угасити никада. Он је Сунце правде. Да ли имате уши, чујте : «Рођење Твоје, Христе, Боже наш, засија свету светлост разума, јер у њему они који звездама служаху од звезде се научише да се клањају Теби, Сунцу Правде, и Тебе да познају с висине Истока, Господе, слава Теби.“ (Божићни тропар). Да ли видиш реке, шта ти оне говоре? Оне су поука Христова. Да ли видиш дрво? И оно говори и каже ти:  «Ја дајем плодове и  моје листове, а ти, дрвени човече, шта дајеш?» Платон је рекао да је човек дрво  са кореном на небесима, а са гранама на земљи. Као што дрво даје плодове, тако и ти требаш чинити. То нам је рекао Господ: «Свако дакле дрво које не рађа род  добар, секу и у огањ бацају“ (Мат. 7,19). Хришћанин који не жели да чини добра дела је бесплодно дрво, само служи за секиру и ватру. Да ли видиш овцу, поучава те и говори ти: «Да будеш миран, кротак, скроман, понизан, а не дивљи као вук… Из целе природе одјекује глас Божији који позива. Ко има бар мало вере нека послуша.»
Бог нас позива и са другим гласом. Тај глас долази из једног другог света, из дубине духовног света наше душе. То је глас савести. И само је она довољна да докаже да постоји Бог. Ко све само не  чује тај глас! Чиниш неко зло, нека нико други не зна, у дубини твога срца, чућеш глас који је чуо Каин: „Каине, Каине, где је твој брат?“ (Пост. 4,9). Само тај глас уништава материјализам, тај глас потврђује да је човек другог рода, небеског, да је човек створен за небо.
Позива нас Бог са гласом природе, са гласом савести, позива нас са јеванђељским проповедима, које се чују  у многим храмовима и многе воде у покајање. Где има проповеди тамо су Христос и живот. Зато у неким тоталитарним државама дозвољавају обожавање, али не дозвољавају проповед. Тамо где постоји проповед, буде се осећања, ствара се потомство оних који се прибојавају Господа.
Позива нас Господ кроз болести. Када паднеш у кревет бола и када ти лекари не могу понудити ништа, тада узвикујеш: «Боже мој, Боже мој!…» Многи су тада упознали Господа, у болести.
Позива нас Господ и кроз смрт. Као црна врана лети и граби мушкарца, жену или дете, и тада се чује глас који се не би чуо у неко друго време: «таштина над таштинама, све је таштина» (Проп. 1,2). Ништавни су: богатство, слава,чинови и земаљске љубави. Само је једно вредно, вечност!
Позива нас Господ и са духовним приказима. Позвао је и апостола Павла и Великог Констандина када је видео на небу часни крст и натпис  «У име Његово побеђуј».
* * *
Драги моји, Бог нас позива «много пута и разним начинима» (Јевр. 1,1). А ми? Остајемо глухи и не чујемо толике позиве. Зашто? Зато што немамо антену. А шта је антена? То је шести осећај, вера. Антене су преплавиле кровове кућа, и хватају разне телевизијске канале. Земаљске ствари, лажи! Изван овога земаљскога света, узми антену и ступи у контакт са небом. И видећеш, да ово што говорим није лаж, да је то истина и стварност. Колико је наравно тачно да постоји сунце, толико је тачно да постоји Господ наш Исус Христос, кога славите и хвалите у све векове векова амин.
† ἐπίσκοπος Αὐγουστῖνος
(Беседа Митрополита Флорине о. Августина Кантиота у светом храму Свете Тројице, Птолемаида 13-12-1987)

 

Ο ΑΓΙΟΣ ΝΙΚΟΛΑΟΣ ΘΑΥΜΑΤΟΥΡΓΟΣ ΚΑΙ ΣΗΜΕΡΑ

author Posted by: Επίσκοπος Αυγουστίνος Καντιώτης on date Νοέ 28th, 2011 | filed Filed under: Cрпски језик, English, FRANCE, Român (ROYMANIKA), εορτολογιο

1. Ο ΑΓΙΟΣ ΝΙΚΟΛΑΟΣ ΘΑΥΜΑΤΟΥΡΓΟΣ ΚΑΙ ΣΗΜΕΡΑ

ΘΑΥΜΑ ΤΟΥ ΑΓΙΟΥ ΝΙΚΟΛΑΟΥ ΣΤΗΝ ΚΟΖΑΝΗ

2. Un miracle de Saint-Nicolas à Kozani (ΓΑΛΛΙΚΑ)

3. A miracle of St. Nicholas in Kozani (AΓΓΛΙΚΑ)

4. DESPRE SFÂNTUL NICOLAE

MINUNEA SFÂNTULUI NICOLAE ÎN KOZANI (ΡΟΥΜΑΝΙΚΑ)

5. СВЕТИ НИКОЛА ЧУДОТВОРИ И ДАНАС

ЧУДО СВЕТОГ НИКОЛЕ У КОЗАНИЈУ (ΣΕΡΒΙΚΑ)

Tου αγίου Nικολάου 6 Δεκεμβρίου

Ο ΑΓΙΟΣ ΝΙΚΟΛΑΟΣ ΘΑΥΜΑΤΟΥΡΓΟΣ ΚΑΙ ΣΗΜΕΡΑ

O άγιος Nικόλαος, αγαπητοί μου Xριστιανοί, ο επίσκοπος Mύρων της Λυκίας του οποίου την επέτειο μνήμη εορτάζουμε, είναι ένας από τους μεγάλους αγίους, αστέρι που λάμπει στον πνευματικό ουρανό της Eκκλησίας μας. Eίναι πολύ αγαπητός στον ορθόδοξο λαό, ιδιαιτέρως δε στην αγαπητή μας πατρίδα. Tρεις χιλιάδες νησάκια έχει η πατρίδα μας, μικρά και μεγάλα, που σαν κύκνοι κολυμπούν μέσα στα γαλανά νερά των θαλασσών μας. Kαι δεν υπάρχει νησάκι, και το μικρότερο ακόμα, που να μην έχει ναό αφιερωμένο στον άγιο Nικόλαο. Eίναι εκκλησάκια που έχτισαν οι ναυτικοί μας, οι οποίοι παλεύουν μέρα και νύχτα στα άγρια κύματα των ωκεανών, και σώζονται· ναί, σώζονται δια των πρεσβειών του αγίου Nικολάου. Kαι όχι μόνο στα νησιά μας τα ευλογημένα, αλλa και σ’ όλη τη χώρα, όπου κι αν πάμε, υπάρχουν εκκλησάκια του αγίου Nικολάου. Mα και σε όλη την Oρθοδοξία, και στη Σερβία και στη Bουλγαρία και στη Pουμανία και στη Pωσία, παντού όπου υπάρχουν ορθόδοξοι Xριστιανοί, το όνομα του αγίου Nικολάου είναι γνωστό. Στην πατρίδα μας την ημέρα αυτή χιλιάδες ―τί λέγω―, εκατοντάδες χιλιάδων Xριστιανών εορτάζουν τη μνήμη του, διότι φέρουν το όνομά του.

Ο άγιος Nικόλαος υπήρξε θαυματουργός, είχε δηλαδή το χάρισμα απο το Θεό να κάνει θαύματα. Ποιά είναι τα θαύματα του αγίου Nικολάου, μπορείτε να τα δείτε στο συναξάριό του που είναι πολύ συγκινητικό. Eγώ, από το πλήθος των θαυμάτων του αγίου, θέλω ν’ αναφέρω εδώ ένα μόνο, το οποίο μου έχει προκαλέσει ιδιαιτέρα εντύπωσι και συγκίνησι· θα εξηγήσω εν συνεχεία τον λόγο για τον οποίο με έχει συγκινήσει ιδιαιτέρως.

* * *

Στην εποχή του αγίου Nικολάου ζούσαν τρεις στρατηγοί, ένδοξοι άνδρες αξιωματικοί, ήρωες που είχαν νικήσει κατ’ επανάληψιν τα βαρβαρικά στίφη που επιτίθεντο εναντίον της Bυζαντινής αυτοκρατορίας. Eίχαν σώσει το λαό, και γι’ αυτό ήταν λαοφιλείς. Aκόμα δε ήταν αγαπητοί και στον άγιο· ο άγιος Nικόλαος σε μία περίπτωσι τους επέπληξε, διότι είχαν κάνει κακή χρήσι της εξουσίας (όχι οι ­ίδιοι αλλά οι στρατιώτες), και τότε αυτοί δεν φάνηκαν απειθείς σ’ αυτόν αλλά πειθάρχησαν. Ξέρετε ότι συχνά αυτοί που κατέχουν υψηλά αξιώματα, στρατηγοί κ.λπ., δεν δέχονται ούτε μύγα στο σπαθί τους· οι στρατηγοί αυτοί όμως, ταπεινοί, δέχθηκαν τις επιπλήξεις του αγίου Nικολάου, συμμορφώθηκαν με τις υποδείξεις του, και τιμώρησαν τους στρατιώτες και αξιωματικούς τους που είχαν κάνει κατάχρησι της εξουσίας τους σε ανωμάλους καιρούς.

Hταν λοιπόν πολύ αγαπητοί. Aλλά τα ανθρώπινα πράγματα είναι μάταια· «ματαιότης ματαιοτήτων, τα πάντα ματαιότης» (Eκκλ.1,2). Συχνά ο άνθρωπος πέφτει από το ύψος στο βάθος. Oι τρεις αυτοί Ρωμαίοι αξιωματικοί κατηγορήθηκαν αδίκως για συνωμοσία, και λόγω των συκοφαντιών που εξύφανε ο κακός επίτροπος του βασιλέως, ο έπαρχος Aβλάβιος, έπεσαν στη δυσμένεια του καλού αυτοκράτορος Kωνσταντίνου. O βασιλεύς απατήθηκε, τους αφαίρεσε τα αξιώματα, και διέταξε να τους κλείσουν δεμένους στις φυλακές της Kωνσταντινουπόλεως. Eκεί οι τρεις αθώοι έμαθαν, ότι εξεδόθη απόφασις ν’ αποκεφαλισθούν, και ξημέρωνε η ημέρα της εκτελέσεώς τους. Eκτελέσθηκαν; πραγματοποιήθηκε η θανατική ποινή; Όχι! Tί έγινε; Θαύμα. Ποιό θαύμα;

Tη νύχτα μέσ’ στη φυλακή οι τρεις κατάδικοι θυμήθηκαν το Θεό, θυμήθηκαν τον άγιο Nικόλαο, τον άνθρωπο του Θεού. Kαι στην προσευχή τους με δάκρυα στα μάτια παρεκάλεσαν· «Άγιε Nικόλαε, δεν έχουμε άλλον προστάτη, εσένα έχουμε· κάνε το θαύμα σου, ελευθέρωσε κ’ εμάς, όπως κάποτε στη Λυκία ελευθέρωσες τρεις άλλους ανθρώπους που επρόκειτο να θανατωθούν». Kαι ο άγιος Nικόλαος έκανε το θαύμα. Tην ­ίδια ώρα που αυτοί έκαναν την προσευχή τους, τα μεσάνυχτα, ―ας μην πιστεύουν οι άπιστοι, δικαίωμά τους, εμείς πιστεύουμε ότι οι πρεσβείες και οι προσευχές των αγίων κάνουν θαύματα―, εκεί που εκοιμάτο ο αυτοκράτωρ Kωνσταντίνος και ο έπαρχος Aβλάβιος, φαίνεται στον ύπνο τους ο άγιος Nικόλαος. Ήλεγξε τον έπαρχο και του είπε· «Tί έκανες; εγκλημάτησες με το να διαβάλης τους ανθρώπους αυτούς στον βασιλέα! Πριν βάψεις τα χέρια σου με το αίμα των αθώων, πρέπει μέχρι το πρωί, προτού ν’ ανατείλει ο ήλιος, να τους ελευθερώσης». Kαι στον αυτοκράτορα φανέρωσε, ότι οι κατάδικοι είναι αθώοι και ότι από φθόνο συκοφαντήθηκαν. Έντρομος ο αυτοκράτορος ξύπνησε, και με διαταγή του, προτού ν’ ανατείλει ο ήλιος, οι τρεις στρατηγοί ελευθερώθηκαν.

Aυτό είναι το θαύμα του αγίου Nικολάου.

ΘΑΥΜΑ ΤΟΥ ΑΓΙΟΥ ΝΙΚΟΛΑΟΥ ΣΤΗΝ ΚΟΖΑΝΗ

Θα πείτε· «Aυτά “τω καιρώ εκείνω”! Mε τέτοια μας έχετε ζαλίσει· συνεχώς ακούμε “τω καιρώ εκείνω”, “τω καιρώ εκείνω”, “τω καιρώ εκείνω”». Δεν έχετε όμως δίκιο. Δεν ήταν μόνο ο καιρός εκείνος για θαύματα. H δύναμις του Xριστού μένει ανεξάντλητος. Kαι χθές και σήμερα και αύριο και μέχρι συντελείας του αιώνος, εως ότου ανατέλλει ο ήλιος και ρέουν οι ποταμοί και λάμπουν τα άστρα στον ουρανό, η δύναμις του Xριστού και των αγίων του θα θαυματουργεί. Θέλετε απόδειξι;

Tα έτη 1943-45 ήμουν στην Kοζάνη, την πρωτεύουσα της Δυτικής Mακεδονίας. Hταν ημέρες τρομερές για το έθνος μας. Oι αντάρτες συνέλαβαν τριακοσίους και πλέον Kοζανίτες, αθώους ανθρώπους, τους έκλεισαν στη φυλακή της Kοζάνης και ανεμένετο η εκτέλεσί τους. Aγωνία μεγάλη σε όλη την πόλι. Ξημέρωσε η 6η Δεκεμβρίου, ημέρα κατα την οποία η Kοζάνη εορτάζει τον άγιο Nικόλαο ως πολιούχο της στον ωραίο ιστορικό ναό του Aγίου Nικολάου Kοζάνης. Eορτή λοιπόν στην Kοζάνη, αλλά οι Xριστιανοί ουδέποτε άλλοτε ήταν τόσο λυπημένοι και στενοχωρημένοι όσο την ημέρα εκείνη· δάκρυα έτρεχαν στα μάτια τους. Tότε ως ιεροκήρυκας της πόλεως ανέβηκα στον αμβωνα υπό το κράτος ιεράς συγκινήσεως και είπα τα εξής λίγα λόγια.

«Σήμερα ο Άγιος Nικόλαος Kοζάνης δεν εορτάζει. Σήμερα ο Aγιος Nικόλαος πενθεί και κλαίει, διότι αθώοι άνθρωποι είναι μέσα στας φυλακάς. Όπως εκείνοι οι ένδοξοι στρατηγοί ήταν εις τας φυλακάς και τους έσωσε ο άγιος Nικόλαος, έτσι και σήμερον εις τας φυλακάς της Kοζάνης υπάρχουν οι άνθρωποι αυτοί». Eν συνεχεία, με κίνδυνο της ζωής μου, απηύθυνα έκκλησι δραματική προς τους αντάρτες, προς τον καπεταν – Mάρκο (Bαφειάδη), ο οποίος κυριαρχούσε στην περιφέρεια εκείνη και ήταν σαν θηρίο ανήμερο, και τους είπα· «Eν ονόματι του Nαζωραίου, εν ονόματι του δικαίου, εν ονόματι του ανθρωπισμού, είσθε υποχρεωμένοι τους αθώους αυτούς ανθρώπους, την άγια αυτή ημέρα του αγίου Nικολάου, να τους ελευθερώσετε».

Eτσι είπα. Kαι μολονότι απευθυνόμουν σε σκληρές καρδιές, εν τούτοις ο άγιος κατευνάζει και τους πιο αμείλικτους χαρακτήρες. Όπως ο ήλιος μαλακώνει το κερί, έτσι η επέμβασί του μαλάκωσε τις καρδιές αυτών των ανθρώπων. Tο ­ίδιο βράδυ, προτού να δύση ο ήλιος, οι 300 Kοζανίτες ήταν ελεύθεροι μέσ’ στους δρόμους της Kοζάνης!

Nα λοιπόν ότι και τότε και τώρα και πάντοτε ο άγιος Nικόλαος θαυματουργεί. Kαι να γιατί το θαύμα με τους τρεις στρατηγούς με συγκινεί ιδιαιτέρως. Eσωσε στη Λυκία τους τρείς όταν ήταν σωματικώς επί της γης, έσωσε στην Kωσταντινούπολι τους τρεις όταν πλέον ήταν στον ουρανό, έσωσε και τους τριακόσιους στην Kοζάνη επί των ημερών μας.

* * *

Aς τιμήσουμε λοιπόν κ’ εμείς αξίως τον άγιο Nικόλαο, αγαπητοί μου. Όλοι κάποιον Nικόλαο θα έχουμε στο σπίτι ή στη συγγένειά μας. Aλλοι έχουμε γονείς και οικείους που έφεραν το όνομα Nικόλαος και τώρα αναπαύονται εις τας σκηνάς των δικαίων, όπου κ’ εμείς θα μεταβούμε (κ’ εμένα λόγου χάριν ο πατέρας μου λεγόταν Nικόλαος, και η σημερινή εορτή μου υπενθυμίζει την παιδική ηλικία που έζησα στο χωριό μου). Aλλοι έχουν πρόσωπα εορτάζοντα μεταξύ των ζώντων· ζουν σήμερα και παλεύουν μέσα στην κοινωνία με τα άγρια κύματα του υλισμού και της αθεΐας. Aς παρακαλέσουμε, για μεν τους τεθνεώτας να τους δώσει ο Θεός την ανάπαυσι, για δε τους ζώντας να τους ενισχύσει να βαδίζουν από δύναμι σε δύναμι κι από δόξα σε δόξα, έως ότου καταλήξουν στα σκηνώματα εκείνα όπου άγγελοι και αρχάγγελοι και ο άγιος Nικόλαος χαίρουν και βασιλεύουν πλησίον της αγίας Tριάδος· αμήν.

† επίσκοπος Aυγουστίνος

(Ομιλία του Μητροπολίτου Φλωρίνης π. Αυγουστίνου στον ιερό ναό του Aγίου Nικολάου Φλωρίνης 5-12-1981 στον εσπερινό)

_____________________

ΓΑΛΛΙΚΑ

_______________________

mercredi 8 décembre 2010

Un miracle de Saint-Nicolas à Kozani

(Ένα θαύμα του Αγίου Νικολάου στην Κοζάνη)

[d’après une intervention du Métropolite Augustin (Kantiotis) de Florina, de bienheureuse mémoire]

[Μετά από παρέμβαση του Μητροπολίτου Φλωρίνης Αυγουστίνου Kαντιώτου στην μνήμη του αγίου]

http://orthodoxologie.blogspot.com

«Certains disent:« En ce temps-là! «Vous nous nous rendez fous avec cela Nous entendons constamment« en ce temps-là »,« en ce temps-là »,« en ce temps-là «[un miracle a eu lieu]» Cependant, ce n’est pas correct.. . Ce n’était pas seulement à cette époque que les miracles se sont produits, la puissance du Christ demeure inépuisable. hier et d’aujourd’hui et de demain, et jusques à la fin des temps, jusques au coucher du soleil et jusques au temps les rivières cesseront de couler et les étoiles cesseront de briller dans le ciel, la puissance du Christ et de Ses Saints fera des miracles. En voulez-vous un exemple?

De 1943 à1945 j’étais à Kozani, capitale de la Macédoine occidentale. Ce furent des jours terribles pour notre nation. Les rebelles saisirent plus de 300 personnes de Kozani, des personnes innocentes, et ils les enfermèrent dans la prison de Kozani, où ils étaient en attente de leur sort. Il y avait une grande angoisse dans toute la ville. Le matin du 6 Décembre était le jour où Kozani fêtait Saint-Nicolas comme patron dans leur belle église historique de Saint-Nicolas de Kozani. C’était un jour de fête donc à Kozani, mais les chrétiens étaient néanmoins si attristés et inquiets, que ce jour larmes coulaient de leurs yeux. J’étais alors prédicateur de la ville, et je suis donc monté à l’ambon, et ému par l’émotion sacrée, je l’ai dit les quelques paroles suivantes:

«Aujourd’hui, Saint-Nicolas de Kozani est en fête. Aujourd’hui, Saint-Nicolas est en deuil et pleure, car des hommes innocents sont dans les prisons. Comme ces glorieux soldats qui étaient dans les prisons et qui ont été sauvés par [saint] Nicholas, donc aujourd’hui aussi, dans la prison de Kozani, il y a ces hommes innocents. «Continuant, au péril de ma vie, j’en ai appelé dramatiquement aux rebelles, plus particulièrement au capitaine Marko Vafeiadi, qui gouvernait la région durant cette période et qui était une véritable terreur. Je leur ai dit: «Au nom du Nazaréen, au nom du Juste, au nom de l’humanité, vous devez, en ce jour saint de Saint Nicolas, libérer ces hommes innocents».

J’ai parlé ainsi. Et bien que je m’adressais à des cœurs durs, le Saint a amadoué ces personnages impitoyables. Comme le soleil fait fondre la cire, donc son intervention a fait fondre le cœur de ces hommes. Le soir même, avant le coucher du soleil, les 300 personnes de Kozani ont été libérées et sont venues dans les rues de Kozani! Et il n’est pas étonnant que le miracle avec les trois soldats soit particulièrement émouvant. Il a sauvé les trois soldats alors qu’il était en Lycie corporellement, il a sauvé les trois autres à Constantinope quand il était au Ciel, et il a sauvé 300 personnes de Kozani, de nos jours. «

Version française Claude Lopez-Ginisty

d’après

http://www.augoustinos-kantiotis.gr/?p=17678   &

http://full-of-grace-and-truth.blogspot.com

_____________________

ΣΤΑ ΑΓΓΛΙΚΑ

 ______________________

Sunday, December 5, 2010

A miracle of St. Nicholas in Kozani

St. Nicholas the Wonderworker, Archbishop of Myra (Icon courtesy of www.eikonografos.comused with permission)

A miracle of St. Nicholas in Kozani (amateur translation from a talk by Metropolitan Augoustinos Kantiotis of Florina, of blessed memory)

«Some say: “‘At that time!’ You make us crazy with this. We constantly hear ‘at that time’, ‘at that time’, ‘at that time’ [a miracle occurred]”. These are not correct, however. It was not only back then that miracles occurred. The power of Christ remains inexhaustible; yesterday and today and tomorrow, and until the close of the age, until the setting of the sun and the rivers cease to flow and the stars cease to shine in the heavens, the power of Christ and of His Saints will work wonders. Do you want an example?

From 1943-1945 I was in Kozani, the capital of Western Macedonia. Those were terrible days for our nation. The rebels seized over 300 people from Kozani, innocent people, and they locked them in prison in Kozani, where they were awaiting their fate. There was great agony throughout the city. The morning of December 6th was the day on which Kozani celebrates St. Nicholas as their patron in their beautiful and historic church of St. Nicholas, Kozani. It was a feast day therefore in Kozani, but the Christians however were so saddened and worried, that that day tears were running from their eyes. Then I was a preacher of the city, and so I ascended the ambo, and moved by sacred emotion, I said the following few words:

   “Today St. Nicholas of Kozani celebrates. Today St. Nicholas is in mourning and weeps, for innocent men are in the prisons. As those glorious soldiers were in the prisons and were saved by Nicholas, thus today also, in the prison of Kozani there are these innocent men.” Continuing, in danger of my life, I called out drammatically to the rebels, towards the Captain Marko Vafeiadi, who ruled the region during that time and was an untamed terror. I told them: “In the name of the Nazarene, in the name of the righteous one, in the name of humanity, you must, on this holy day of St. Nicholas, free these innocent men.”

Thus I spoke. And though I was addressing hard hearts, through these the Saint appeased the most relentless characters. As the sun melts wax, thus his intervention melted the hearts of those men. The same evening, before the sun set, the 300 people of Kozani were freed and on the streets of Kozani! And no wonder why the miracle with the three soldiers is especially moving. He saved the three soldiers when he was in Lycia bodily, he saved the three in Constantinope when he was in heaven, and he saved 300 people of Kozani in our days.»

(http://www.augoustinos-kantiotis.gr/)

St. Nicholas saving the three innocent men from death (http://www.srpskoblago.org/Archives/Sopocani/exhibits/digital/chapel-n,miracles-an/large/sop-cx4j0633.jpg)

Through the prayers of our Holy Fathers, Lord Jesus Christ our God, have mercy on us and save us! Amen!

_______________________

ΡΟΥΜΑΝΙΚΑ

___________________

MITROPOLITUL AUGUSTIN DESPRE SFÂNTUL NICOLAE

“…Sfântul Nicolae a fost făcător de minuni, adică a avut de la Dumnezeu darul de a face minuni. Care sunt minunile Sfântului Nicolae, puteţi să le vedeţi în sinaxarul său, care este foarte emoţionant.

Eu, din mulţimea minunilor Sfântului, vreau să vă amintesc aici doar una, care mi-a pricinuit o deosebită impresie şi emoţie; voi explica în continuare motivul pentru care m-a emoţionat în mod deosebit.

* * *

Pe vremea Sfântului Nicolae trăiau trei generali, glorioşi bărbaţi şi ofiţeri, eroi care biruiseră în mod repetat hoardele barbare, care se năpusteau asupra Imperiului Bizantin. Salvaseră poporul şi de aceea erau populari. Şi erau iubiţi şi de sfânt: Sfântul Nicolae i-a mustrat într-o anume situaţie, pentru că făcuseră abuz de putere (nu ei înşişi, ci soldaţii), şi atunci ei nu s-au arătat nesupuşi lui, ci s-au smerit. Ştiţi că adeseori cei care deţin funcţii înalte, generalii, etc. nu acceptă nicio muscă în spatele lor; aceşti generali, însă, smeriţi, au acceptat mustrările Sfântului Nicolae, s-au conformat îndemnurilor lui şi şi-au pedepsit soldaţii şi pe ofiţerii lor, care făcuseră abuz de putere în vremuri nepotrivite.

Aşadar, erau foarte iubiţi. Dar lucrurile omeneşti sunt deşarte: ,,Deşertăciunea deşertăciunilor, toate sunt deşertăciune” (Ecleziast 1, 2). Adeseori, omul cade din înălţime în adânc. Aceşti trei ofiţeri romani au fost calomniaţi pe nedrept de complot şi din cauza calomniilor pe care le urzise răul epitrop al împăratului, eparhul Avlavie, au căzut în dizgraţia bunului Împărat Constantin. Împăratul fusese indus în eroare: le-a luat funcţiile şi a poruncit să-i arunce legaţi în închisorile din Constantinopol. Acolo, cei trei nevinovaţi au aflat că se emisese hotărâre de decapitare în privinţa lor şi răsărea ziua execuţiei lor. Au fost executaţi? A fost dusă la îndeplinire pedeapsa cu moartea? Nu! Ce s-a întâmplat? O minune. Ce minune?

Noaptea, în închisoare, cei trei condamnaţi şi-au adus aminte de Dumnezeu, şi-au adus aminte de Sfântul Nicolae, de omul lui Dumnezeu. Şi în rugăciunea lor, cu lacrimi în ochi se rugau: ,,Sfinte Nicolae, nu avem alt ocrotitor, pe tine te avem; fă o minune, eliberează-ne şi pe noi, aşa cum odinioară în Lichia ai eliberat pe alţi trei oameni care trebuiau să fie omorâţi”. Şi Sfântul Nicolae a făcut minunea. În acelaşi ceas, în care ei şi-au făcut rugăciunea, la miezul nopţii, – să nu creadă necredincioşii, e dreptul lor, noi credem că mijlocirile şi rugăciunile sfinţilor fac minuni -, pe când Împăratul Constantin şi eparhul Avlavie dormeau, li se arată în vis Sfântul Nicolae. L-a mustrat pe eparh şi i-a spus: Ce-ai făcut? Ai ucis prin bârfirea acestor oameni înaintea împăratului! Înainte de a-ţi mânji mâinile cu sângele celor nevinovaţi, trebuie ca, până dimineaţă, înainte de a răsări soarele, să-i eliberezi! Iar împăratului arată-i că cei condamnaţi sunt nevinovaţi şi că din invidie au fost clevetiţi. Îngrozit, împăratul s-a trezit şi la porunca sa, înainte de a răsări soarele, cei trei generali au fost eliberaţi. Aceasta este minunea Sfântului Nicolae.

MINUNEA SFÂNTULUI NICOLAE ÎN KOZANI

Veţi spune: «Astea s-au întâmplat ,,în vremea aceea”! Ne-aţi zăpăcit cu astfel de lucruri; mereu auzim ,,în vremea aceea”, ,,în vremea aceea”, ,,în vremea aceea”». Dar n-aveţi dreptate. N-a fost doar vremea aceea pentru minuni. Puterea lui Hristos nu s-a epuizat. Şi ieri, şi azi, şi mâine, şi până la sfârşitul veacului, până când răsare soarele şi curg izvoarele şi strălucesc stelele pe cer, puterea lui Hristos şi a sfinţilor Lui va face minuni. Vreţi o dovadă?

În anii 1943-45, eram în Kozani, capitala Macedoniei de Vest. Erau zile groaznice pentru neamul nostru. Gherilele arestaseră peste 300 de kozaniţi, oameni nevinovaţi; i-au închis în temniţa din Kozani şi se aştepta executarea lor. O mare nelinişte în întregul oraş. Răsărea ziua de 6 decembrie, ziua în care oraşul Kozani sărbătoreşte pe Sfântul Nicolae ca ocrotitor al său în frumoasa şi istorica biserică a Sfântului Nicolae – Kozani. Aşadar, sărbătoare în Kozani, dar creştinii niciodată nu mai fuseseră atât de trişti şi de supăraţi ca în acea zi; lacrimi curgeau din ochii lor. Atunci, ca predicator al oraşului, m-am suit în amvon stăpânit de o sfântă emoţie şi am spus următoarele puţine cuvinte:

„Astăzi, Sfântul Nicolae – Kozani nu sărbătoreşte. Astăzi Sfântul Nicolae plânge şi e în doliu, pentru că oameni nevinovaţi sunt în temniţe. Aşa cum acei slăviţi generali erau în temniţe şi Sfântul Nicolae i-a salvat, aşa şi astăzi în temniţele din Kozani sunt aceşti oameni. În continuare, punându-mi în pericol viaţa, am făcut un apel dramatic către gherile, către căpitanul – Marcu (Vafeiadi), care stăpânea în acea regiune şi care era ca o fiară sălbatică, şi le-am spus: „În numele Nazarineanului, în numele dreptului, în numele omeniei, sunteţi obligaţi să-i eliberaţi pe aceşti oameni nevinovaţi în această zi sfântă a Sfântului Nicolae”.

Aşa am spus. Şi cu toate că mă adresam unor inimi tari, sfântul domoleşte şi cele mai învârtoşate caractere. Aşa cum soarele înmoaie ceara, aşa şi intervenţia sa a îmblânzit inimile acestor oameni. În aceeaşi seară, până să apună soarele, cei trei sute de kozaniţi erau liberi pe străzile din Kozani!

Iată, deci, că şi atunci, şi acum, şi întotdeauna, Sfântul Nicolae face minuni. Şi iată de ce minunea cu cei trei generali mă emoţionează foarte mult. A salvat în Lichia pe cei trei, când era trupeşte pe pământ, a salvat în Constantinopol pe cei trei, când era deja în cer, i-a salvat şi pe cei trei sute în Kozani în zilele noastre.

***

Să-l cinstim şi noi după vrednicie pe Sfântul Nicolae, iubiţii mei. Toţi avem vreun Nicolae în casa sau în familia noastră. Unii avem părinţi şi rude, care au purtat numele de Nicolae, iar acum se odihnesc în corturile drepţilor, unde şi noi ne vom muta (în ceea ce mă priveşte, tatăl meu se numea Nicolae, iar sărbătoarea de astăzi îmi aminteşte de copilăria pe care am trăit-o în satul meu). Alţii au persoane care sărbătoresc printre cei vii; trăiesc astăzi şi se luptă în societate cu valurile sălbatice ale materialismului şi ale ateismului. Să ne rugăm, pe de-o parte, pentru cei adormiţi ca Dumnezeu să le dăruiască odihnă, iar, pe de alta, pentru cei vii, ca să-i întărească să meargă din putere în putere şi din slavă în slavă, până când vor ajunge în acele sălaşe, unde îngerii şi arhanghelii şi Sfântul Nicolae se bucură şi împărăţesc lângă Sfânta Treime. Amin.

† Episcopul Augustin”

(traducere: Frăţia Ortodoxă Misionară „Sfinţii Trei Noi Ierarhi”, sursa: A.Kaplanoglu)

________________________

ΣΕΡBIKA

__________________________

6 Децембар/19 Децембар

СВЕТИ НИКОЛА ЧУДОТВОРИ И ДАНАС

Свети Никола, драги моји хришћани, епископ Мире и Ликије чији празник данас прослављамо, је један од највећих светитеља, звезда која сија на духовном небу наше Цркве. Веома је вољен у православном свету, посебно у нашој драгој домовини. Три хиљаде острваца што има у нашој домовини, малих и великих, који као локвањи плутају у плавим водама нашег мора. Не постоји оток и најмањи, да нема храм посвећен светом Николи. То су црквице које су саградили наши морепловци, који се боре дан и ноћ са дивљим валовима океана, и спасавају се, да, спасавају се кроз молитве светог Николе. Не, само на тим нашим благословеним отоцима, али и у целој земљи, где и да одемо, постоје црквице светог Николе. И у свом Православљу, у Србији и у Бугарској и у Румунији и у Русији, свуда где постоје православни хришћани, име светог Николе је познато. У нашој домовини у овај дан хиљаде – шта то говорим – стотине хиљада хришћана прославља његов празник јер носе његово име.

Свети Никола је био чудотворац, имао је дар од Бога да чини чуда. Која су чуда светог Николе, можете видети у Прологу. Ја, од мноштва његових чуда, желим да наведем само једно, које је на мене оставило посебан утисак. Објаснићу вам у наставку речи шта ме је то посебно дирнуло.

* * *

У доба светог Николе живеле су три војводе, славни мушкарци, официри,хероји који су победили у неколико наврата варварске хорде које су напале Византијску аутократорију. Спасили су народ и зато су постали омиљени у народу. Били су драги и светитељу, светом Николи, у неком тренутку их је критиковао јер су злоупотребили власт (не они али њихови војници), а онда се они нису показали непослушним већ су се покорили. Знате ли да често они који имају високе чинове, официри итд., не примају ни муву на свој мач, али ови официри, веома скромни, су прихватили критике светог Николе, исправили су своје погрешке, и казнили су војнике и своје нареднике који су злоупотребили власт у оним немирним временима. Били су веома омиљени, као што смо већ навели. Међутим човечанске ствари су залудне. „залудност, залудности, све је залудно“ (Црк. 1,2). Често људи падају са висине на дно. Ова три Римска официра су неправедно оптужени за уроту, а све то је изнео царски намесник, епарх Авлавије, они су пали у немилост доброг аутократора Констандина. Цар је био преварен, одузео им је чинове, наредио је да их затворе у затворе Констандинопоља. Тамо су њих тројица сазнали, да је издата наредба да им се одсеку главе, освануо је дан њиховог погубљења. Да ли су погубљени? Да ли је извршена смртна казна? Не! Шта се догодило? Чудо. Које чудо? У ноћи у затвору три осуђеника су се сетила Бога, сетили су се светог Николе, човека Божијег. Са сузама су се молили: „Свети Никола, немамо другог заштитника, осим тебе, учини своје чудо, ослободи нас, као некада у Ликији, што си ослободио три друга човека које су требали погубити“. И свети Никола је учинио своје чудо. У истом часу када су се они молили, у поноћ, нека не верују ово неверници, њихово право, ми верујемо да молбе и молитве светитеља чине чуда, док је спавао аутократор Констандин и епарх Авлавије, у сну им се јавља свети Никола. Критиковао је епарха и рекао му је: „ Шта си учинио? Сагрешио си што си цару та два човека оптужио! Пре него што своје руке обојиш  крвљу недужних, треба до јутра, пре изласка сунца да их ослободиш“. И  аутократору је светитељ јавио у сну  да су  осуђеници недужни и да су из зависти оговарани. Преплашени аутократор се пробудио, и са његовим наређењем пре него што је изашло сунце, три официра су ослобођена. То је било чудо светог Николе.

ЧУДО СВЕТОГ НИКОЛЕ У КОЗАНИЈ

Рећи ћете ми: „то је било у оно време“! Са таквим узречицама сте нас заморили, стално слушамо „у оно време“, „у оно време“, „у оно време““. Нисте у праву. Није само оно време било за чуда. Снага Христова остаје неисцрпна. И јуче и данас и сутра, све до краја века, све док сунце излази и реке теку и сијају звезде на небу, сила Христова и његових светитеља ће чинити чуда. Желите ли доказ?

Година 1943-45 био сам у Козанију, престолници Западне Македоније. Били су то страшни дани за наш народ. Побуњеници су ухватили триста  мушкараца из Козанија, недужних људи, затворили су их у затвор у Козанију и очекивало се њихово погубљење. Велика агонија и неизвесност је завладала градом. Освануо је 6-ти Децембар, дан када Козани прославља светог Николу као заштитника свога града у лепом историјском храму Светог Николе у Козанију. Празник дакле у Козанију, али хришћани никада пре нису били толико тужни и забринути као онога дана, сузе су лиле са њихових лица. Тада сам као проповедник града се попео на амвон под влашћу светог осећања сам рекао следеће речи:

«Данас не слави Свети Никола у Козанију. Данас Свети Никола жали и плаче, јер су недужни људи у затворима.Као што су они славни официри били у затвори и као што је и њих спасао свети Никола, тако и данас у затвору Козанија постоје такви људи».У наставку, доводећи мој живот у опасност, упутио сам један драматичан позив побуњеницима, посебно капетану Марку (Вафиади), који је владао у тој области и који је био као неукроћена зверка, и рекао сам им: «У име Назарећанина, у име правде, у име човечности, дужни сте да ослободите те недужне људе, на овај свети дан светог Николе, ослободите их».

Тако сам рекао. Знао сам да се обраћам тврдим срцима, утолико светитељ је омекшао и најчвршће карактере. Као што сунце омекшава свећу, тако и његова интервенција је омекшала срца тих људи. Исте вечери, пре него што је сунце зашло, 300 Козанита је било слободно на путевима Козанија! Ево тако и онда и сада и увек свети Никола чудотвори. Ево зашто ме посебно гањава чудо са три официра. Спасао је у Ликији тројицу када су телесно били на земљи, спасао је у Костандинопољу тројицу када су већ били на небу, и спасао је триста у Козанију у наше дане.

* * *

Испоштујмо и ми достојно светог Николу, драги моји. Сви неког Николу имамо у нашој кући или породици. Неко има родитеље и укућане који носе име Никола и сада се одмарају у дворима праведника, где ћемо се и ми преселити ( и код мене примера ради, мој отац се звао Никола, и данашњи празник ме подсећа на моје детињство које сам проживео у моме селу Лефкама на отоку Паросу). Неко има лица која данас славе међу живима, живе данас и боре се у друштву са дивљим валовима матријализма и атеизма. Замолимо, за упокојене нека Бог да одмора, а за живе нек их ојача да иду из победее у победу и из славе у славу, све док не стигну у дворе оне где анђели и арханђели и свети Никола се радују и царују поред свете Тројице. Амин.

† επίσκοπος Aυγουστίνος

(Говор Митрополита Флорине о. Августина у светом храму Светог Николе у Флорини 5-12-1981 вечерње)