Μεγάλη Δευτέρα βράδυ

Το διδαγμα του Ιουδα· μισηστε τη φιλαργυρια!

«Ὁ Ἰούδας τῇ γνώμῃ φιλαργυρεῖ…» (κάθ. ὄρθρ. Μ. Τρίτ.)

ΕΟΡΤΑΖΟΥΜΕ, ἀγαπητοί μου, «τὰ πάθη τὰ σεπτά», τὸ θεῖο δρᾶμα. Κεν­τρικὸ πρόσωπο τοῦ δράματος εἶνε ὁ Κύριος ἡμῶν Ἰησοῦς Χριστός, καὶ γύρω του κινοῦνται καὶ δροῦν πολλὰ πρόσωπα. Ἄλλα ἀπὸ αὐτὰ εἶνε φωτει­νά, ἄλλα σκοτεινά. Ἀλλ᾽ ἂν μὲ ῥωτήσετε ποιό εἶ­νε τὸ πιὸ σκοτεινό, θὰ σᾶς πῶ· ὁ Ἰούδας. Γι᾽ αὐτὸν ἀ­πόψε λέει κάτι ἡ ὑ­μνολογία καὶ περισ­σότερα θὰ πῇ τὸ βράδυ τῆς Μεγάλης Πέμπτης.
Στὴν ἀρχὴ τῆς ἀκολουθίας ἀκούσαμε· «Ὁ Ἰ­ούδας τῇ γνώμῃ φιλαργυρεῖ, κα­τὰ τοῦ Διδασκάλου ὁ δυσμενής· κινεῖται, βουλεύ­εται, μελετᾷ τὴν παράδοσιν…» (κάθ. ὄρθρ. Μ. Τρίτ.). Γιὰ τὸν Ἰούδα λοιπὸν θὰ πῶ κ᾽ ἐγὼ λίγα λόγια.

* * *

Ὁ Ἰούδας καταγόταν ἀπὸ τὴν Ἰουδαία. Δὲν γνωρίζουμε πολλὰ γι᾽ αὐτόν. Ἐκεῖνο ποὺ γνω­ρί­ζουμε εἶνε ὅτι ἐπονομάζεται Ἰσκαριώτης (Ματθ. 10,4 κ.ἀ.). Ὅπως ἐμεῖς λέμε Φλωρινιώτης, Κοζανίτης, Γρεβενιώτης, ἔτσι αὐτὸς λέγεται Ἰσ­καριώτης, ποὺ σημαίνει τὸν τό­πο γεννήσεώς του, ἕνα χωριὸ τῆς Ἰουδαίας, τὴν Καριώθ.
Χρειάζεται τὸ ἐπίθετο Ἰσκαριώτης. Διότι ὑ­πάρχει κι ἄλλος Ἰούδας, ὁ ἀδελφό­θεος, ὥσ­τε νὰ γίνεται διάκρισις. Ὁ Ἰούδας ὁ ἀ­δελφόθε­ος εἶνε ὁ ἀπόστολος ποὺ ἔγρα­ψε τὴ μικρὴ ἀλ­λὰ ὑπέροχη ἐπιστολὴ ποὺ φέ­ρει τὸ ὄνομά του καὶ εἶνε ἕνα ἀπὸ τὰ 27 θε­όπνευστα βι­βλία τῆς Καινῆς Διαθήκης· διαβάστε την. Δύο Ἰοῦδες λοιπόν. Τί διαφορὰ ὅμως! Τὸ ἴδιο ὄνομα, ὁ ἕ­νας τὸ ἀτιμάζει, ὁ ἄλλος τὸ δοξάζει. Αὐτὸ συμ­βαίνει καὶ μ᾽ ἐμᾶς, καὶ μᾶς ἁρμόζει τὸ ῥητὸ «Ἢ ἄλ­λαξε ὄ­νομα, ἢ ἄλλαξε διαγωγή».
Γιὰ τὸν Ἰούδα τὸν Ἰσκαριώτη τὸ Εὐαγγέλιο δὲν λέει τί ἐπάγγελμα ἔκανε. Ζοῦσε στὸ χωριό του. Ἀλλ᾽ ἔ­φθασε κ᾽ ἐκεῖ ἡ φήμη τοῦ μεγά­λου Διδασκάλου. Ὅταν ἄκουσε τὴ διδασκαλία του ἠλεκτρί­σθηκε. Θαύμασε τὸ Χριστὸ καὶ τὸν ἀκολούθησε. Διότι καὶ στοῦ Ἰούδα τὴν καρδιὰ ὑπῆρχε μιὰ σπίθα. Κι ὁ μεγαλύτερος κα­κοῦρ­γος διατηρεῖ μέσα του κάτι καλό, ὅπως κι ὁ με­γα­λύτερος ἅγιος φέρει μέσα του κάτι κακό. Μυστήριο ὁ ἄνθρωπος. Ποιός γνωρίζει τὴν καρδιά του; Μόνο ὁ καρδιογνώστης Κύριος.
Ἑλκύσθηκε λοιπὸν ἀπὸ τὸ Χριστὸ ὁ Ἰούδας καὶ ἔμεινε κοντά του τρία χρόνια. Μὲ τί φρόνη­μα ὅμως, μὲ τί ἰδέα; Μὲ τὴν ἰδέα ποὺ εἶχαν πολλοὶ φανατικοὶ Ἑβραῖοι, ποὺ καὶ μέχρι σήμερα τὴν ἔχουν περιμένον­τας ἕνα Μεσσία. Ἐ­μεῖς λέμε· Ἦρθε. Αὐτοὶ λένε· Θὰ ἔρθῃ. Τί πίστευε ὁ Ἰούδας· ὅτι ὁ Χριστὸς θὰ ξεσηκώ­σῃ τὸν Ἑβραϊκὸ κόσμο, θὰ κάνουν ἐπανά­στασι, θὰ γκρεμίσουν τοὺς ῾Ρωμαίους κατακτη­τάς, κι ὁ Χριστὸς θὰ γί­νῃ βασι­λιᾶς, βασιλιᾶς ἐγ­κόσμι­ος, πιὸ ἔνδοξος ἀπὸ τὸ Σολο­μῶν­τα καὶ τὸ Δαυΐδ. Αὐτὰ περίμενε καὶ ὁ Ἰούδας.
Ὁ Χριστὸς τὸν τίμησε. Τὸν εἶχε τρόπον τι­νὰ ὑπουργὸ οἰκονομικῶν. Οἱ δώ­δεκα μαθη­ταὶ δὲν εἶχαν καθένας δικό του πορ­τοφόλι· εἶχαν ἕνα κοι­νὸ ταμεῖο γιὰ ὅλη τὴν ἀδελφό­τητα, τὸ γλωσ­σόκομον, ποὺ τὸ διαχειριζόταν Ἰούδας. Ἄρχισε ὅμως ν᾽ ἁ­πλώνῃ χέρι στὰ ἱ­ερὰ χρήμα­τα. Ἄφησε νὰ μπῇ στὴν ψυχή του ἡ φιλαργυρία καὶ μετὰ ἡ κλοπή. «Κλέπτης ἦν, καὶ τὸ γλωσ­σόκομον εἶχε καὶ τὰ βαλλόμενα ἐβάσταζεν» (Ἰωάν. 12,6).
Ἐν τούτοις ἔκρυβε τὸ πάθος. Ὅταν στὸ σπί­τι τοῦ Λαζάρου ἡ Μαρία ἀπὸ εὐγνωμοσύνη ἄλειψε μὲ μύρο τὰ πόδια τοῦ Χριστοῦ καὶ τὰ σκούπισε μὲ τὰ μαλ­λιά της, ὁ Ἰούδας εἶπε· Κρίμα τόσα ἔξοδα γιὰ μύρα· γιατί νὰ μὴ δοθοῦν στοὺς φτωχούς;… Ὁ κλέφτης ἔκανε τὸ φιλάνθρωπο! Συμβαίνει αὐτὸ πολλὲς φορές.
Κατέκτη­σε λοιπὸν τὴν ψυχή του ὁ ἔρωτας τῶν χρημάτων καί, σπρώχνον­τας σπρώχνον­τας, ἔρριξε τὸν Ἰούδα στὸ βάραθρο. Αὐτὸ γίνεται ὅταν ὁ ἄνθρωπος πάρῃ κατρακύλα. Ὅ­πως μία σφαῖρα πέφτοντας ἀπὸ μιὰ κορυφὴ δὲν σταματάει ἕως ὅτου φτάσῃ στὸ πιὸ χαμη­λὸ σημεῖο, ἔτσι κι αὐτὸς ἔφτασε στὸν πυθμένα τοῦ κακοῦ. Ἀ­φάνταστο, μυστήριο· πούλησε τὸν Διδάσκα­λό του, «τὸν ἀτίμητον» (αἶν. Μ. Τετ.), δηλαδὴ τὸν ἀνεκτίμητο, αὐτὸν ποὺ δὲν ἀγορά­ζεται! Ἂν κάθε ἄνθρωπος ἔχει ἀξία ἀνεκτίμητη, πόσῳ μᾶλλον ὁ Θεάνθρωπος; Κι ὅμως ὁ Ἰούδας πούλησε τὸν Ἀτίμητο γιὰ ἕνα εὐτε­λὲς ποσό, γιὰ «τριάκοντα ἀργύρια» (Ματθ. 26,15), πιὸ φτηνὰ ἀπ᾽ ὅ,τι ἀγοραζόταν τότε ἕνας δοῦλος.
Μήπως εἶχε παράπονο; Ὁ Χριστὸς δὲν τὸν στέρησε σὲ τίποτε. Μαζί του στὸ τραπέζι, στὶς ὁδοιπορίες, στὸ κήρυγμα, στὰ θαύματα, στὶς ἰδιαίτερες συζητήσεις, παντοῦ. Τέλος καὶ στὸ Μυστικὸ Δεῖπνο. Κι ὅταν ὁ Κύριος ἔπλυνε τὰ πόδια τῶν μαθητῶν, ἔπλυνε καὶ τὰ δικά του. Καὶ ἐνῷ γνώριζε ὅτι θὰ τὸν προδώσῃ, δὲν τοῦ ἀ­πηύθυνε κακὴ λέξι, οὔτε στοὺς ἄλλους εἶπε, Αὐτὸς θὰ μὲ προδώσῃ. Συγκεκαλυμμένα εἶπε μόνο· Κάποιος ἀπὸ σᾶς θὰ μὲ προδώσῃ.
Ὅταν τέλος στὴ Γεθσημανῆ ὁ Ἰούδας τὸν πλησίασε καὶ τοῦ ἔδωσε φίλημα – σύνθημα γιὰ τὴν σύλληψι, ὁ Χριστὸς δὲν τοῦ εἶπε «Φύγε, προδότη!», ἀλλὰ τί· «Ἑταῖρε, ἐφ᾽ ᾧ πάρει»· φίλε, κάνε αὐτὸ γιὰ τὸ ὁποῖο ἦρθες (Ματθ. 26,50). Πόσο διδακτικὴ ἡ εὐγένεια τοῦ Χριστοῦ!
Εἶνε γεγονὸς ὅτι ὁ Ἰούδας κατόπιν μεταμε­λήθηκε, πλὴν ὅμως ἀνωφελῶς. Δὲν τὸ περίμε­νε νὰ καταδικαστῇ ὁ Χριστός. Πίστευε μᾶλ­λον, ὅτι στὸ τέλος θὰ καταφέρῃ νὰ διαλύσῃ τοὺς ἐ­χθρούς του καὶ νὰ διαφύγῃ, ὅπως ἔγινε ἄλ­λοτε. Ὅταν ὅμως ἔμαθε τὴ θανατική του κατα­δίκη, αἰσθάνθηκε τύψεις. Ἐπέστρεψε τὰ ἀρ­γύρια στοὺς ἀρχιερεῖς καὶ εἶπε· «Ἥμαρτον παρα­δοὺς αἷμα ἀθῷον» (Ματθ. 27,4). Δὲν ἔτρεξε τότε στὸ Γολγοθᾶ νὰ ζητήσῃ τὴ συγχώρησι τοῦ Ἐ­σταυρωμένου. Βγῆκε ἔξω ἀπὸ τὴν πόλι, βρῆκε ἕνα δένδρο, ἔδεσε θηλειὰ σ᾽ ἕνα κλαδί, τὴν πέρασε στὸ λαιμό του καὶ κρεμάστηκε – αὐτοκτόνησε. Θλιβερὸ τὸ τέλος τοῦ Ἰούδα!

* * *

Ἀλλὰ ὁ Ἰούδας δὲν ἔλειψε ἀπὸ τὸν κόσμο. Ἕνας συγγραφεὺς ἔγραψε βιβλίο μὲ τίτλο «Ὁ Ἰούδας διὰ μέσου τῶν αἰώνων». Ἐκεῖ παραθέ­τει παραδείγματα ἀνθρώπων ποὺ ὑπῆρξαν μιμηταὶ τοῦ Ἰούδα. Καὶ σήμερα ὑπάρχουν Ἰοῦ­δες στὴν κοινωνία. Νὰ παρουσιάσω μερικούς;
⃝ Πρῶτον οἱ γιατροί. Ὄχι ὅλοι βεβαίως. Ὑπάρ­χουν γιατροὶ ὑποδείγματα. Ἀλλ᾽ ἐκτὸς αὐτῶν ὑπάρχουν καὶ γιατροὶ ἀσυνείδητοι, ποὺ ἀντὶ τριάκοντα ἀργυρίων ὄχι μόνο προδίδουν ἀλ­λὰ καὶ σκοτώνουν τὸ ἀθῳότερο πλάσμα, τὰ ἔμ­βρυα, καὶ τὰ πετοῦν στὰ ἀπορρίμματα. Ἰοῦδες εἶ­νε· ἀντὶ τριάκοντα ἀργυρίων πωλοῦν κάτι ἀτίμητο.
⃝ Ἰοῦδες ἐπίσης εἶνε οἱ δικηγόροι – κ᾽ ἐδῶ ὄχι ὅλοι· ὑπάρχουν καὶ διαμάντια. Ξέρω δικηγόρο στὴν Ἀθήνα πού, ἀφοῦ ἀκούσῃ τὴν ὑπόθεσι τοῦ πελάτη, λέει· ―Φίλε μου, ἔχεις ἄδικο· δὲν μπο­ρῶ νὰ σὲ ὑπερασπισθῶ. ―Μὰ σοῦ δίνω ἑ­κατομμύρια. ―Ὅλο τὸν κόσμο νὰ μοῦ δώ­σῃς, δὲν δέχομαι. Πηγαίνει ὅμως αὐτὸς σὲ κάποιον ἄλ­λο δικηγόρο, ἐκεῖνος ἐπιστρατεύει ψευδομάρ­τυρες ποὺ παρουσιάζονται στὸ δικαστή­ριο καὶ παλαμίζουν τὸ ἱερὸ Εὐαγγέλιο, κι ὁ δικηγό­­ρος εἰσπράττει τὰ τριάκοντα ἀργύρια τῆς ἀτιμίας.
⃝ Ἰούδας στὰ ἰατρεῖα, Ἰούδας στὰ δικαστήρια, Ἰούδας ἀκόμα ―Θεέ μου, πῶς νὰ τὸ πῶ― μέσ᾽ στὴν Ἐκκλησία! Ὑπάρχουν καὶ κληρικοὶ Ἰοῦ­δες. Δὲν κατηγορῶ βεβαίως ὅλους. Ὑπάρχουν κληρικοὶ ὑποδείγματα πού, πάμπτωχοι αὐτοί, ἔκαναν πλούσια τὴν Ἐκκλησία. Ἀλλ᾽ ὑ­πάρχουν κ᾽ ἐκεῖνοι ποὺ μοσχοπωλοῦν τὸ Χριστὸ εἰσ­πράτ­τοντας τυχερὰ στὰ μυστήρια, ἐνῷ ὁ Χριστὸς εἶπε «Δωρεὰν ἐλάβετε, δωρεὰν δότε» (Ματθ. 10,8). Αὐτοὶ ἀποτελοῦν μεγάλο ἐμπόδιο στὴ διάδοσι τοῦ εὐαγγελίου.

* * *

Ὅσο ἀγαποῦ­με τὸ χρῆμα, ἀγαπητοί μου, ὅ­λοι μέσα μας κρύβουμε ἕνα μικρὸ Ἰούδα. Τὸ θλιβερὸ κατάντημα ὅμως ἐκείνου μᾶς διδάσκει νὰ μισήσουμε τὴ φιλαργυρία. Εἶνε «ῥίζα πάντων τῶν κακῶν» (Α΄ Τιμ. 6,10). Ὁ ἔρωτας τοῦ χρήματος κάνει τὸν ἄνθρωπο ἀπατεῶνα, πλα­στογράφο, κλέφτη, προδότη, φονιᾶ… Λέει κά­που ὁ ἱερὸς Χρυσόστομος· Σκλαβώνει κι ὁ ἔ­ρωτας τῆς γυναίκας· ἀλλὰ ὁ ἔρωτας τοῦ χρήματος εἶνε χειρότερος· ὅποιος ἀγαπᾷ τὸ χρῆ­μα δὲν ἀγαπᾷ ἔμψυχο πλάσμα, ἀλλὰ ἀγαπᾷ ἕ­να ἄψυχο εἴδωλο, γίνεται εἰδωλολάτρης.
Ἂς προσέξουν ἰδίως οἱ γονεῖς. Ἡ φιλαργυ­ρία πῆρε ἔκτασι, γιατὶ μαθαίνουν στὸ παιδὶ νὰ θαυμάζῃ ὄχι τὸν φτωχὸ καὶ τίμιο ἀλ­λὰ τὸν κλέφτη ποὺ πλουτίζει. Μεγάλη ἡ ἁμαρτία τους. Τὸ παιδὶ μαθαίνει στὴ φιλαργυρία καὶ αὔριο γί­νεται ἐγκληματίας. Ἕνας νεαρὸς κατεδικάσθη εἰς θάνατον· κι ὅταν ἡ μάνα ἔτρεξε κοντά του, αὐτὸς δὲν ἤθελε νὰ τὴ δῇ. Σύ φταῖς, τῆς εἶπε, γιὰ τὸ κατάντημά μου· ὅταν μικρὸς ἔ­κλεψα κά­τι, δὲ μὲ τιμώρησες· ἔτσι ἀπ᾽ τὰ μικρὰ ἔ­φθασα στὰ μεγάλα… Ὅποιος ἀρχίσῃ κλέβον­τας ἀβγό, στὸ τέλος θὰ κλέψῃ βόδι.
Πρέπει νὰ χτυπήσουμε τὸ μικρόβιο τῆς φιλαργυρίας ποὺ ὑπάρχει μέσα μας. Μεθαύριο θ᾽ ἀκούσουμε γιὰ τὸν Ἰούδα· «Βλέπε, χρημάτων ἐραστά, τὸν διὰ ταῦτα ἀγχόνῃ χρησάμενον», γιὰ τὰ λεφτὰ κατήντησε στὴν ἀγχόνη. Γι᾽ αὐτό, τὶς ἅγιες αὐτὲς ἡμέρες, ἂς κάνουμε ἐλεημοσύνη· ὄχι ὑποκριτικά, ἀλλὰ εἰλικρινά.
Εἴθε ὁ Κύριος νὰ μᾶς φωτίσῃ, ὥστε αὐτὰ ποὺ ἀκοῦμε νὰ μᾶς γίνουν διδάγματα.

† ἐπίσκοπος Αὐγουστῖνος

(ἱ. ναὸς Ἁγ. Παντελεήμονος Φλωρίνης 16-4-1984 βράδυ)

________________

ΣΤΑ ΣΕΡΒΙΚΑ

___________________

Поука Јудина, замрзите среброљубље!

«Јуда разумом среброљубљује против Учитеља…» (Јутрење Великог Уторка)

Славимо, драги моји, «велика страдања», божанску драму. Централни лик драме је наш Господ Исус Христос,  око њега се креће и учествује много лица. Нека од њих су светла,а друга су мрачна. Ако ли ме упитате које је најмрачније лице, рећи ћу вам да је то Јуда. О њему вечерас и говори химнографија а нешто више ће рећи увече на Велики Четвртак. На почетку службе смо чули:«Јуда разумом среброљубљује против Учитеља, безбожни се креће, саветује се, проучава издају, отпада од светлости, примивши таму; уговара цену, продаје безценог…. » (Јутрење Великог Уторка). О Јуди ћу и ја рећи мало речи.

* * *

Јуда је потицао из Јудеје. Не знамо много о њему. Оно што знамо је да се називао Искариотски (Матеј. 10,4). Као што ми кажемо Флорињотис, Козанитис, Гревењотис, тако се и он називао Искариотски, што представља место његовог рођења, једно село у Јудеји, Кариот. Потребан је назив Искариотски, зато што је постојао и други Јуда(аделфотеј), брат Господњи по телу (Родио се у галилејском граду Назарету од праведног Јосифа дрводеље, потоњег обручника Пречисте Дјеве Марије, и од матере Саломије), тако да их разликујемо. Јуда аделфотеј је апостол који је написао малу али предивну посланицу која носи његово име и која је једна од 27 богонадахнутих књига Новог  завета. Прочитајте је. Две Јуде имамо дакле. Која је разлика?Један је то име прославио а други га је обешчастио.  То исто се може рећи и за нас: “ Промени своје понашање или промени своје име”. Јеванђеље нам не говори какво занимање је имао Јуда Искариотски. Живео је у свом селу. И тамо је стигао глас о великом Учитељу. Када је чуо Христово учење  он се дивио и следио  Христа . Зато што је и у Јудином срцу постојала једна варница. И највећи злочинац има у себи нешто добро, као и највећи светитељ што носи у себи нешто лоше. Човек је тајна. Ко познаје његово срце? Само срцепознаватељ Господ.  Био је дакле привучен Христом, Јуда је живео  поред њега три године. Међутим са каквим очекивањима, са каквом идејом? Са идејом коју су имали многи фанатични Јевреји, који до данас очекују једног Месију. Ми кажемо, дошао је. Они кажу, доћи ће. Шта је веровао Јуда? Да ће Христос узбунити Јеврејски свет, да ће дићи револуцију и да ће уништити Римску власт, да ће Христос постати цар, светски цар, славнији  од Соломона и  Давида. То је очекивао Јуда. Христос га је почаствовао. На неки начин био је министар економије. Дванаест ученика је било, није свако од њих имао свој новчаник, имали су заједничку благајну за цело братство, касу, којом је располагао Јуда. Почео је да пружа своју руку на свете новце. Допустио је да у његову душу уђе среброљубље а касније и крађа. «беше крадљивац, и имаше касу, и узимаше што се меташе у њу» (Јов. 12,6). При томе је сакривао своју страст. Када је у кући Лазара, Марија из захвалности намазала са миром ноге Христове и обрисала их са својом косом, Јуда је рекао: Каква штета, толики трошак за миро, зашто се то није дало сиромасима?… Крадљивац се правио човекољубцем! То се догађало често. Преузела је његову душу страст ка новцу и терала га  у провалију. То се дешава када човек крене странпутицом. Као што један метак падајући са  врха се не зауставља све док не стигне до најнижег дела, тако и Јуда све док није стигао до самог дна зла се није зауставио. Незамисливо, тајна, продао је свог Учитеља, «непроцењивог» (В. Среда.), онога који нема цену, онога који се не продаје!
Ако сваки човек има непроцењиву вредност, колико више је Богочовек непроцењив? Међутим Јуда је продао Непроцењивог за једну малу суму, за «тридесет сребреника» (Мат. 26,15), пуно мање но што се у оно време продавао један роб. Можда је имао неки  разлог? Христос му није ускратио ништа. Са Христом је био за столом, на путовањима, на проповедима, у чудима, у посебним разговорима, свуда. На крају и на Тајној вечери. Када је Господ прао ноге својим ученицима, опрао је и његове ноге. Иако је знао да ће га Јуда издати, није му никада упутио ружну реч, као ни осталим ученицима. Он ће ме предати. Само је рекао у наговештају: Неко од вас ће ме издати. На крају у Гетсиманском врту када му се Јуда приближио и када му је дао целив – знак за хватање, Христос му није рекао: «Бежи, издајниче!», него «Пријатељу, зато ли си дошао? (Мат. 26,50). Колико је само поучна Христова љубазност!

Јуда се касније преобратио, али бескорисно. Није очекивао да Христос буде осуђен. Вероватно је веровао, да ће на крају успети да распрши своје непријатеље и да побегне, као и раније. Међутим када је чуо за смртну пресуду, осетио је грижу савест. Вратио је сребренике архијерејима и рекао: «сагреших што издадох крв невину» (Мат. 27,4). Није отишао на Голготу да затражи опроштај од Распетог. Изашао је ван града, пронашао је једно дрво, завезао је омчу на  дрво, ставио себи на врат и извршио самоубиство. Тужан је Јудин крај!

* * *

Међутим, Јуда није нестао из света. Један писац је написао књигу са следећим насловом: «Јуда кроз векове». Тамо наводи примере људи који су опонашали Јуду. И данас постоје Јуде у друштву. Да наведем неке од њих?

На првом месту лекари. Не сви наравно. Постоје и лекари за пример. Осим тих лекара постоје и несавесни лекари, који за тридесет сребреника не само да издају  него и убијају људско створење, ембрион, и бацају у смеће. Јуде су јер за тридесет сребреника продају нешто непроцењиво.

Јуде су такође и адвокати- и овде опет не сви, постоје и дијаманти. Познајем адвоката у  Атини који када чује клијентово излагање каже: – Пријатељу мој, ниси у праву, не могу да те браним. – Ма даћу ти милионе. – Цео свет да ми даш, не прихватам да те браним. Одлази тај човек неком другом адвокату, а он прикупља  лажне сведоке који се појављују на суду и стављају свој длан на свето Јеванђеље, а адвокат добија  тридесет  нечасних сребреника.

Јуда у болницама, Јуда у судовима, о Боже мој, како то да кажем – чак и у Цркви! Постоје и свештеници Јуде. Не оптужујем наравно све свештенике. Постоје и свештеници за пример, који су пресиромашни а обогатили су Цркву. Постоје и они који продају Христа  зарађујући на светим тајнама, а сам Христос је рекао: «На дар сте добили, на дар и дајте» (Мат. 10,8). Они су велика препрека у ширењу Јеванђеља.

* * *

Све док волимо новац, драги моји, сви у себи кријемо једног малог Јуду. Најжалосније је за Онога који нас је научио да замрзимо среброљубље. То је «корен свих зала» (А. Тим. 6,10). Љубав према новцу од човека прави варалицу, кривотворитеља, крадљивца, издајника, убицу… Говори негде свети Јован Златоуст: “Поробљава и љубав према жени, али љубав према новцу је гора”. Онај који воли новац не воли  биће које има душу, него воли бездушни идол, постаје идолопоклоник . Нека обрате пажњу посебно родитељи. Среброљубље се распространило, зато што уче децу да се диве не сиромашном и часном човеку већ крадљивцу који се обогатио. То је њихов велики грех. Дете се учи среброљубљу и сутра постаје злочинац. Један младић је осуђен на смрт, а када је мајка потрчала за њим, он није желео да је види. Ти си крива, рекао  је, за оно што сам постао, када бих као мали нешто украо, ниси ме кажњавала, тако сам од малог постао велики лопов… Онај који почне крадући јаје, на крају ће украсти и вола. Треба да уништимо микроб среброљубља који постоји у нама. Данас-сутра чућемо о Јуди. «Љубитељу новца, погледај онога, који се због тога обесио; бежи од ненасите душе, која се  дрзнула да тако поступи са Учитељем.»(Јутрење Великог Четвртка), због новца је завршио на вешалима. Зато у ове свете дане, чинимо милостињу не претворно али искрено. Нека нас Господ просвети, све  што смо чули да нам буде  поука.

† ἐπίσκοπος Αὐγουστῖνος

Μεγάλη Τρίτη βράδυ

Το τραγουδι που ταιριαζει σε ολους μας

«Κύριε, ἡ ἐν πολλαῖς ἁμαρτίαις περιπεσοῦσα γυνή…»

(δοξ. ἀποστ. αἴν. Μ. Τετάρτης)

ΑΠΟΨΕ, εὐσεβὲς ἐκκλησίασμα, σ᾿ ὅλες τὶς ἐκκλησίες τῆς ᾿Ορθοδοξίας μας ψάλλεται τὸ τροπάριο τῆς Κασσιανῆς. Ὅλοι τρέχουν στοὺς ναοὺς νὰ τ’ ἀκούσουν καὶ θαυμάζουν τὸν ψάλτη ποὺ θὰ τὸ παρατείνῃ πε­ρισσότερο. Ἀλλ’ ἐὰν τοὺς ρωτήσῃς, τί κατάλαβαν ἀπ’ αὐτό, οἱ περισσότεροι δὲν ξέ­ρουν ν᾿ ἀπαντή­σουν. Σὰ νὰ εἶνε κινέζικα. Γι᾿ αὐτὸ θὰ μοῦ ἐ­πιτρέψετε νὰ πῶ λίγα λόγια γιὰ τὸ τροπάριο.

* * *

Στὰ παλιὰ εὐλογη­μένα χρόνια, τὸν 9ο μ.Χ. αἰῶνα, στὴν Κωσταντινούπολι, ποὺ εἶνε ἡ πό­λις τῶν ὀνείρων μας, βασιλεὺς τῆς Βυ­ζαντι­νῆς αὐ­τοκρατο­ρίας στέφεται ὁ νεαρὸς Θεό­φιλος (829-842). Ἦταν ἄ­γαμος. Ἡ καλὴ μητρυιά του, ἡ Εὐφροσύνη, θέλοντας νὰ τὸν παν­τρέ­ψῃ, κάλεσε ἀπ᾿ ὅλα τὰ μέρη τοῦ ἀπεράντου κράτους, σὰν μιὰ ἀνθοδέσμη ἀπὸ λουλούδια τῆς νεότητος, ἐκλεκτὲς κοπέλλες, γιὰ νὰ δια­λέξῃ ἀπ’ αὐτὲς τὴν σύζυγό του. Ὅταν ἦρθε ἡ ὥρα ἡ Εὐφροσύνη τοῦ ἔδωσε ἕνα χρυσὸ μῆ­λο, γιὰ νὰ τὸ προσ­φέρῃ σ᾿ αὐτὴν ποὺ θὰ διά­λεγε. Ὁ Θεόφιλος στάθηκε μπροστὰ στὴν Κασ­σιανὴ κ’ ἦταν ἕ­τοιμος νὰ τῆς τὸ προσ­φέ­ρῃ, ἀλλὰ τῆς εἶπε κά­τι, ποὺ ἡ Κασσιανὴ τὸ θεώ­ρησε προσβλητικὸ γιὰ τὶς γυναῖκες· «Ἐκ γυναικὸς ἐρρύη τὰ φαῦλα», ἀπ’ τὴ γυναῖκα ἀ­πέρρευσαν τὰ κακά· ἐννοοῦσε τὴν Εὔα. Ἐκείνη, εὐφυὴς καθὼς ἦταν, τοῦ ἀπήν­τησε· «Ναί, ἀλλ’ ἀπὸ τὴ γυναῖκα προέρχονται καὶ ὅλα τὰ καλά», καὶ ἐννοοῦσε τὴν Παναγία.
Γυναῖκες, ἀκοῦτε; Ἔχετε τεραστία δύναμι. Ἢ Εὖες θὰ γίνετε, ἢ Παναγίες. Ἢ θ᾿ ἀνεβά­σετε τοὺς ἄντρες σας στὸν οὐρανό, ἢ θὰ τοὺς ῥίξετε στὸν ᾅδη· διαλέξτε καὶ πάρτε. Πόσα ἀκούω ἀπὸ ἄντρες! Ἄχ, λένε, δὲν εἶ­σαι παν­τρεμένος, νὰ δῇς τί τρα­βᾶμε. Ἂν ἤ­σουν στὴ θέσι μας, θὰ προτιμοῦσες νὰ πεθά­νῃς παρὰ νά ’χῃς κοντά σου μιὰ κακιὰ γυναῖκα…
Ἡ ἀπάντησι τῆς Κασσιανῆς δὲν ἄρεσε στὸν Θεόφιλο. Ἡ εὐφυΐα της ἔθιξε τὸν ἐγωισμό του (ὑπάρχουν γυναῖκες εὐφυέστερες τῶν ἀν­δρῶν). Τὴν ἀπέρριψε λοιπὸν καὶ ἔδωσε τὸ μῆ­­λο στὴν Θεόδωρα, ποὺ ἦταν βέβαια καλλο­νή, ἀλλὰ δὲν εἶχε τὸ σπινθηροβόλο πνεῦμα τῆς Κασσι­ανῆς. Ἡ Κασσιανὴ ἔχασε τὸ θρόνο ἀπὸ μία ἀ­πάντησι! Ἔχασε θρόνο ἐπίγειο, ἀλλὰ κέρδισε τὸν οὐ­­ράνιο βασιλέα, τὸν Κύριο ἡμῶν ᾿Ιησοῦ Χριστό.
Κάθε ψυχὴ εἶνε νύφη καὶ ὁ Χριστὸς εἶ­νε ὁ ὡραῖος Νυμφίος. Τὸ κάλλος του εἶνε ἄφθαρτο, αἰώνιο, ἀληθινό. Δυστυχῶς σήμερα οἱ ἄν­θρωποι δὲν ἐκτιμοῦν τὸ Νυμφίο Χριστό. Ὅ­ποιος ὅμως, εἴτε ἄντρας εἴτε γυναίκα, λά­βει ἰδέα τῆς ὡραιότητός του, δὲ συγ­­κινεῖται πιὰ ἀπὸ κανένα ἄλλο φθαρτὸ ἀν­θρώπινο κάλλος.
Μπορεῖ μιὰ γυναίκα νὰ ἔχῃ σωματικὴ ὀ­μορ­φιὰ καὶ νά ’νε ἕνα τέρας στὴν ψυχή, καὶ μιὰ ἄλλη νά ’νε ἄσχημη ἀλλὰ νὰ ἔχῃ ἐσωτε­ρικὸ μεγαλεῖο, ἠθικὸ κάλλος, νά ’νε ἕ­νας ἄγγελος, κι ὁ ἄντρας της νὰ τὴ θαυ­μάζῃ καὶ νὰ τὴν ἀγα­πᾷ. Τί νὰ τὸ κάνῃς τὸ ἐξωτερι­κὸ κάλλος, ἂν δὲν ὑπάρχῃ ἐσωτερι­κὴ ὀμορφιά; Ἦρθε κά­ποιος στὸ γραφεῖο καὶ ζητοῦσε διαζύγιο. —Πῶς τὴν παν­τρεύ­τη­κες, λέω, καὶ τώρα θέλεις νὰ τὴ χω­ρίσῃς; —Μὲ γέλασε ἡ ὀμορφιά της· τὴν πέ­ρασα γιὰ ἄγγελο, καὶ τώρα κατάλαβα ὅτι εἶχα νὰ κάνω μ᾿ ἕνα διάβολο…
᾿Αλλὰ τὸ κάλλος τοῦ Χριστοῦ δὲν συγ­κρί­νεται μ᾿ ὅλα τὰ κάλλη τῶν ἀνθρώπων. Πόσο μάταιος εἶνε ὁ κόσμος, ποὺ γίνεται ἐραστὴς τοῦ ταπεινοῦ κάλλους! Μιὰ νέα ἀγαποῦσε κά­ποιον ἔξοχο ἐπιστήμονα καὶ τὸν ρώτησε· —Τί ἰ­δέα ἔχεις γιὰ μέ­να; —Σ᾿ ἀγαπῶ, σ᾿ ἐκτιμῶ, σὲ θαυμάζω· ἀλλ᾿ ἂν σὲ συγκρίνω μὲ τὸ Χριστό, σὲ βλέπω σὰν ἕνα μηδενικό, σὰν μιὰ σκιά… Εὐτυχεῖς αὐτοὶ ποὺ ἀγαποῦν τὸ Χριστό, δυσ­τυχεῖς ὅσοι δὲν τὸν ἀγαποῦν.
Ἡ Κασσια­νὴ τὸν ἀγάπησε μὲ ὅλη τὴν ψυχή της. Ἔφυγε ἀπὸ τὰ ἀνάκτορα καὶ ἔχτισε μοναστήρι. ᾿Εκεῖ ἔζησε τὸ ὑπόλοιπο τῆς ζωῆς της. Ἔγραψε ὑ­πέροχα ποιήματα. Ἕνα ἀπ᾿ αὐτὰ εἶνε τὸ τρο­πά­ριο ποὺ ἀκοῦμε σήμερα, «Κύριε, ἡ ἐν πολ­λαῖς ἁμαρτίαις περιπεσοῦσα γυνή…». Ἡ Κασσιανὴ βέβαια δὲν ἦ­ταν πόρνη· ἦταν ἕνα ἁγνὸ λουλού­δι. Γιὰ ποιόν τὸ γράφει λοιπὸν αὐτό; Ἀνοῖξτε τὸ κατὰ Λουκᾶν Εὐαγγέλιο στὸ 7ο κεφάλαιο, κ᾿ ἐκεῖ θὰ δῆτε μιὰ γυ­ναῖκα πόρνη, ποὺ πλη­σίασε τὸ Χριστό. Αὐτὴν εἶχε ὑπ’ ὄψιν ἡ Βυ­ζαντινὴ ποιή­τριά μας.
Λένε μερικοὶ ποὺ κάνουν τὸν ψευτοευγε­νῆ· Γλῶσσα εἶν’ αὐτὴ τοῦ δεσπότη, νὰ λέῃ τὴ λέξι «πόρνη»;… Ὑποκριταί! δὲ σᾶς πειρά­ζει τὸ πρᾶγμα, ἡ λέξι σᾶς ἐνοχλεῖ. Μετρῆστε στὴ σημερινὴ ἀκολουθία· ἑκατὸ φορὲς λέγεται ἡ λέξι πόρνη. ᾿Αλλὰ σεῖς αὐτὲς τὶς γυναῖκες, ποὺ πουλᾶνε τὸ κορμί τους γιὰ τριάκοντα ἀργύρια, τὶς ὀνομάζετε «φιλενάδες». Κόσμε ψεύτη! ὀνομάζεις τὸ φαρμάκι σιρόπι. ᾿Εμεῖς θὰ ποῦμε τὴν ἀλήθεια· τὰ σῦκα σῦκα, τὴ σκά­φη σκάφη· τὸ φῶς φῶς καὶ τὸ σκότος σκότος.
Αὐτὴ λοιπὸν ἡ πόρνη, ὅταν ἄκουσε τὰ λό­για τοῦ Χρι­στοῦ μετανόησε. Ἔγινε σεισμὸς μέσα της καὶ μὲ μιᾶς κατέρρευσε ὅλο τὸ ἁ­μαρτωλὸ οἰκοδόμημα. Μπῆκε ἀπαρατήρητη στὸ σπίτι τοῦ φαρισαίου. Πλησίασε μὲ εὐγνωμοσύνη τὸ Χριστό. Ἔσκυψε καὶ ἔπλυνε τὰ πό­δια του μὲ μύρα ποὺ εἶχε ἀγοράσει, ξέπλεξε τὰ πλούσια μαλλιά της, τὰ ἔκανε πετσέττα καὶ τὰ σκούπισε μ’ αὐτά. Καὶ ἔκλαιγε συνεχῶς.
Σκάνδαλο νὰ πλένῃ τὰ πόδια τοῦ Χριστοῦ μιὰ πόρνη! σκέφτηκε ὁ φαρισαῖος. Σκάνδαλο; Ὅπως ὁ ἥλιος δὲν μολύνεται, ὅταν οἱ ἀ­κτῖνες του ἀγγίζουν τὰ κόπρια τῆς γῆς, ἔτσι καὶ ὁ Χριστὸς δὲν μο­λύνθηκε. Εἶδε τὴ μετά­νοια καὶ τὴν ἀφο­σί­ωσι τῆς γυναίκας καὶ εἶπε· «Ἀφέων­ται αἱ ἁμαρτίαι αὐτῆς αἱ πολλαί, ὅτι ἠγάπησε πολύ» (Λουκ. 7,47). ῾Η πόρνη ἀγάπησε μ᾿ ὅλη τὴν καρδιά της τὸ Χριστό, ἐνῷ ὁ ᾿Ιούδας ὁ μαθη­τής του τὸν πρόδωσε καὶ οἱ γραμματεῖς καὶ φα­ρισαῖοι τὸν σταύρωσαν. Μέσα ἀπὸ τὰ κόπρια βγῆκε ἕνα διαμάντι. Καὶ μέσα στὶς καρδιὲς αὐτῶν τῶν γυναικῶν, ὅταν ἔρθῃ ἡ θεία χάρις, μπορεῖ νὰ κατοικήσῃ ὁ ᾿Ιησοῦς ὁ Ναζωραῖος.
Αὐτὴν εἶχε ὑπ’ ὄψιν της ἡ Κασσιανὴ καὶ τὴν ἔκανε τραγούδι. Εἶχε ὅμως ὑπ’ ὄψιν καὶ τὸν ἑ­αυτό της. Ἦ­ταν παρθένος, ἁγνή· ἀλλ’ ἐγνώριζε, ὅτι δὲν εἶ­νε καὶ ἀναμάρτητη. Μπορεῖ μιὰ νέα νὰ μὴ τὴν ἔχῃ ἀγγίξει ἄνθρωπος, νὰ εἶνε παρθένος σωματικῶς, ἀλλ᾿ ὄχι καὶ ἠθικῶς. Ὁ Μέγας Βασίλειος ἔλεγε· «Μετὰ γυναικὸς οὐκ ἐ­κοιμήθην, καὶ παρθένος οὐκ εἰμί». Μιὰ σκέ­ψι πονηρὴ νὰ περάσῃ ἀπ’ τὸ μυαλό μας, ἁ­μαρ­τάνουμε. Καὶ μόνο μιὰ τέτοια σκέψι κάνουμε; Γι᾿ αὐτὸ τὸ τραγούδι τοῦτο ταιριάζει σ᾿ ὅλους μας. Εἶνε δικό μας. Ἂν αὐτὸ δὲν τὸ καταλά­βουμε, δὲ θὰ νιώσουμε τί θὰ πῇ «Κύριε, ἡ ἐν πολλαῖς ἁμαρτίαις περιπεσοῦσα γυνή».
Ὅταν σκέπτωμαι τ᾿ ἁμαρτήματά μου, ντρέ­πομαι νὰ κοιτάξω τὸν Κύριο· ὅπως ἡ Εὔα ποὺ κρύφτηκε στοὺς θάμ­νους, ὅπως τὸ παιδὶ ποὺ κάνει ἀταξία καὶ φοβᾶται νὰ δῇ τὸν πατέρα του, ὅπως ἡ μοιχαλίδα ποὺ δὲ μπορεῖ νὰ κοι­τάξῃ στὰ μάτια τὸν ἄντρα της. Ἔτσι καὶ ἡ ψυ­χὴ τοῦ ἀνθρώπου τρέμει τὴν ὀργὴ τοῦ Θεοῦ τὴν δικαία, ποὺ ἔρχεται γιὰ τὶς ἁμαρτίες μας. Λέει ἡ Ἀποκάλυψι· θὰ ἔρθῃ ὥρα —κ’ ἦρθε ἡ ὥ­ρα—, ποὺ θὰ ποῦμε· Ἀνοῖξτε, βουνά, νὰ μᾶς κρύψετε ἀπ’ τὴν ὀργὴ τοῦ Θεοῦ (βλ. Ἀπ. 6,15-17). Χριστέ μου, ποὺ μ’ ἀνέβασες στὸν οὐ­ρανὸ κ’ ἐγὼ κατέβηκα στὸν ᾅδη, ντρέπομαι νὰ σ’ ἀν­τι­κρύσω διότι ζῶ ἔτσι. Δός μου δάκρυα μετανοίας, συχώρεσέ με· καὶ σοῦ ὑπόσχομαι, ὅτι ἀπὸ δῶ κ’ ἐμπρὸς θὰ ζῶ κατὰ τὸ θέλημά σου.

* * *

᾿Αδελφοί μου, δὲ θὰ μᾶς δικάσῃ ὁ Θεὸς γιατὶ ἁμαρτάνουμε· θὰ μᾶς δικάσῃ γιατὶ δὲν μετανοοῦμε. Τὸ ἁμαρτάνειν εἶνε ἀνθρώπινο. Καὶ Μέγας ᾿Αντώνιος καὶ Μέγας Βασίλειος καὶ ἀσκη­τὴς νὰ γίνῃς, θ᾿ ἁμαρτάνῃς. Εἴμαστε ναυαγοὶ μέσα στὴ θάλασσα, στὸν ὠκεανό, καὶ κινδυνεύουμε. Παλεύουμε μὲ τὰ κύματα. Ἂς ἁρπάξουμε τὰ σωσίβια, ποὺ μᾶς ρίχνει ὁ Θε­ός. Σωσίβια εἶνε τὰ δάκρυα τῆς μετανοίας. Τέτοια δάκρυα ἔχυνε ἡ Κασσιανὴ στὸ μοναστήρι, ἡ Μαρία ἡ Αἰγυπτία στὴν ἔρημο. Τέτοια δάκρυα νὰ χύσουμε κ᾿ ἐμεῖς, ἀ­δελ­φοί μου, τὶς ἅγιες αὐτὲς ἡμέρες, γιὰ νὰ σωθοῦμε.
Μέσα σὲ χιλιάδες Χριστιανοὺς ἀμφιβάλλω ἂν ἕνας ἔχυσε τέτοια δάκρυα μετανοίας. Τὸ μεγαλύτερο θαῦμα εἶνε ἡ μετάνοια. Κάποτε μετανοοῦσε ἕνας στοὺς 10, ἔπειτα ἔγινε ἕ­νας στοὺς 100, ἔπειτα ἕνας στοὺς 1.000. Τώρα εἶνε ζήτημα ἂν ἕνας στοὺς 10.000 μετανοῇ. Ἂν περνοῦσε πρὶν διακόσα χρόνια ἀ­πὸ μᾶς ὁ ἅγιος Κοσμᾶς ὁ Αἰτωλός, ὅλοι θὰ ἐξ­ωμολογοῦνταν· τώρα ―ὦ Θεέ μου, σὲ τί χρό­νια βρισκόμαστε!― ὑπάρχουν ἄνθρωποι, ποὺ μέχρι σήμερα δὲν ἔρριξαν ἕνα δά­κρυ, δὲν εἶ­παν τὸ «ἥμαρτον», δὲν ἐξωμολογήθηκαν. «Γε­νεὰ ἄπιστος καὶ διεστραμμένη» (Ματθ. 17,17).
Νὰ μετανοήσουμε, ἀδελφοί μου, νὰ πλησι­άσουμε ὅλοι, μικροὶ καὶ μεγάλοι κάτω ἀπὸ τὸ σταυρὸ τοῦ Χριστοῦ, καὶ νὰ ποῦμε μαζὶ μὲ τὸ λῃστὴ τὸ «Μνήσθητί μου, Κύριε, ὅταν ἔλ­θῃς ἐν τῇ βασιλείᾳ σου» (Λουκ. 23,42)· ἀμήν.

†ἐπίσκοπος Αὐγουστῖνος

(ἱ. ναὸς Ἁγ. Νικολάου Ἀμυνταίου Μ. Τρίτη βράδυ 20-4-1976)

__________

ΣΕΡΒΙΚΑ

__________

Велики уторак, вече

Песма која описује све нас (св. Касијана Константинопољска)

« Господе, жена која је пала у многе грехе, …»

Вечерас драги моји у свим храмовима Православља се поје Касијанин тропар. Сви журе у храмове да чују и да се диве појцу који ће дуже отпојати. Међутим ако их упиташ, шта су разумели  од тропара, већина неће знати да одговори. Као да је кинески. Зато ћете ми дозволити да кажем мало речи о томе тропару.

* * *

У старо благословено време, 9-ти  век пре Христа, у Констандинграду, који је град наших снова, за цара Византијског царства  се крунисао млади Теофил (829-842). Био је безбрачан. Његова добра маћеха, Ефросинија, желела је да га ожени, позвала је из целог царства као један букет младости, изабране девојке, да би Теофил изабрао од њих себи супругу. Када је дошао час Ефросинија му је дала једну златну јабуку, да је подари оној коју ће изабрати. Тефил је застао пред Касијаном и био је спреман да јој подари јабуку, рекао јој је нешто, што је Касијана сматрала увредљивим за жене: Теофил је рекао: „кроз жену се зло излило“. Он је овде имао у виду Еву, која је прва окусила забрањени плод и која је постала главна виновница изгнања из раја, као и свих осталих људских невоља. Касијанине речи: „Али и кроз жену је проистекло најбоље“, описивале су Богородицу из које је „проистекло најбоље“ – спасење, истог тог људског рода – оваплоћени Бог, Христос Спаситељ. На такав начин је Касијана одбацила љубав Теофила као и царску круну, а царица је постала Теодора, будућа установитељница иконопоштовања, и светитељка.Жене, да ли чујете ово? Имате велику моћ. Постаћете или Еве или Богородице. Или ћете успињати ваше мужеве на небо, или ћете их бацати у ад, изаберите шта ћете. Шта све чујем од мужева! Ах, говоре ми, ниси ожењен, да видиш шта све трпимо. Када би био на нашем месту, желео би пре да умреш него да имаш поред себе једну злу жену…  Касијанин одговор  се није допао Теофилу. Касијанина интелигенција је повредила његов егоизам (постоје жене које су паметније од мушкараца). Тако да је Теофил одбацио и даровао јабуку Теодори, која је наравно била лепотица, али није имала Касијанин ватрени дух. Касијана је изгубила трон једним одговором! Изгубила је земаљски трон али је добила небеско царство, Господа нашег Исуса Христа. Свака душа је млада а Христос је лепи Младожења. Његова лепота је непролазна, вечна, истинита. На жалост данас људи не цене Младожењу Христа. Међутим ако нека жена или мушкарац, спозна његову лепоту, више се не гањава ни од било какве друге трулежне људске лепоте. Може једна жена да има телесну лепоту али да је звер у души, а нека друга жена може бити ружна споља али да има унутрашњу величанственост, моралну лепоту, да је као један анђео, а њен супруг да јој се диви и да је воли. Шта да радиш са спољашњом лепотом, ако нема унутрашње лепоте? Дошао је неко у моју канцеларију и тражио је развод. – Како си се оженио са њом, кажем му, а сада желиш да се раздвојиш од ње? Преварила ме њена лепота, сматрао сам је анђелом, а сада сам схватио да сам живео са једним ђаволом….

Лепота Христова не упоређује се с лепотом људи. Колико је залудан свет, да постаје љубитељ понизне лепоте! Једна млада девојка је упитала једног великог научника: – Шта мислиш о мени? Волим те, ценим те, дивим ти се, али ако те упоредим са Христом, видим те као једну велику нулу, као једну сенку… Срећни су они који воле Христа, а несрећни су они који га не воле. Касијана га је волела свом својом душом. Отишла је из дворца и саградила је манастир. Тамо је проживела остатак свога живота. Написала је предивне песме. Једна од тих је и овај тропар који слушамо данас: «Господе у многа сагрешења пала жена…». Касијана, наравно није била блудница, била је као један чедни цвет. За кога она то пише? Отворите Еванђеље по Луци, поглавље 7-мо, и тамо ћете видети једну блудну жену, која се приближила Христу. На њу је мислила наша Византијска песникиња. Кажу неки који се праве много фини, какав је то владикин језик, да изговара реч «блудница». Хипокрите, не смета вам ствар већ реч вам смета! Избројте у данашњој служби да се сто пута наводи реч блудница. Али ви те жене, које продају своја тела за тридесет сребреника, називате «пријатељице». Лажни свете! Називаш отров, сирупом. Ми ћемо рећи истину, светло је светло , а мрак је мрак. Та блудница, када је чула речи Христове се покајала. Настао је потрес у њој и од једном је пала сва грешна зграда у њој. Ушла је непримећена у кућу фарисејеву. Приближила се захвално Христу. Сагнула се и опрала је ноге његове са миром које је купила, обрисала га са својом богатом косом, направила је од ње пешкир и обрисала све. Плакала је непрестално. Какав скандал да пере ноге Христове једна блудница! Помислио је фарисеј. Скандал? Као што се сунце не прља, када његови здраци додирују нечистоће земаљске, тако се ни Христос није упрљао. Видевши  покајање и женину одлучности рекао је: «Опраштају јој се греси многи, јер је велику љубав имала» (Лука. 7,47).Блудница је заволела свим срцем Христа, док га је Јуда његов ученик издао књижевницима и фарисејима да га разапну. Из нечистоће је изашао један дијамант. А у срца тих жена, ће доћи божанска благодан,  да у њима може борави Исус Назарећанин. То је имала на уму Касијана када је писала песму. Имала је у виду и себе. Била је дјевица, чедна, али знала је да није безгрешна. Може неку младу девојку да не додирне човек, да је телесно девица, али не и морално. Велики Василије је говорио :”Нисам познао жену а ипак нисам девствен”. Само једна лукава помисао да прође нашим умом, сагрешили смо. Да ли  само једна такву помисао имамо?Зато ова песма одговара свима нама. Она је наша. Ако то не разумемо, нећемо никада  осетити: Господе, жена која је пала у многе грехе, ……
Када мислим о својим греховима, стидим се да погледам Господа, као и Ева када се сакрила у жбуње, као дете које прави неред и боји се да погледа свога оца, као прељубница која не може да гледа у очи свога мужа. Тако и душа човекова, дрхти од Божијег  праведног гнева, који долази за неше грехове. Каже нам Апокалипса :  Доћи ће час – а већ је дошао час, када ћемо рећи горама и стенама: “Падните на нас и сакријте нас од лица Онога што седи на престолу и од гнева Јагњетова.(Апок.  6,15-17). Христе мој, који си ме успео на небеса, а ја сам сишао у ад, стидим се да те погледам јер тако живим. Дај ми сузе покајања, опрости ми и обећавам ти, од сада да ћу живети по  Твојој вољи.

* * *

Браћо моја, неће нам судити Бог зато што грешимо, већ ће нам судити зато што се не кајемо. Грешити је људски. Да постанеш Велики Антоније,Велики Василије, подвижник, опет ћеш грешити. Ми смо дављеници у мору, у океану и у опасности смо. Боримо се са валовима. Уграбимо појас за спасавање који нам баца Бог. Појас су сузе покајања. Такве сузе је пролила Касијана у манастиру, Марија Египћанка у пустињи. Такве сузе ћемо пролити и ми, браћо моја, у ове свете дане, да се спасемо. Међу хиљадама хришћана, да ли је и један пролио такве сузе покајања. Највеће чудо је покајање. Некада се кајао један од 10, после један од 100, касније један од 1.000. Сада је питање да ли се један од 10.000 каје. Да је прошао пре двеста година поред нас свети Косма Етолски, сви би се исповедили а сада – Боже мој, у каквим годинама се налазимо! – постоје људи, који до данас нису пролили једну сузу, нису рекли ни једно «сагрешио сам», нису се исповедили. «О роде неверни и покварени» (Матеј. 17,17). Треба да се покајемо, браћо моја, да се поклонимо  сви, мали и велики крсту Христовом, и да сви заједно кажемо као разбојник: «Сети ме се Господе, када дођеш у Царству своме» (Лука. 23,42)· амин.

†ἐπίσκοπος Αὐγουστῖνος

Молитва, дах душе

(Προσευχή, η αναπνοή της ψυχής)

Митрополита Флорине о Августина Кандиота

Драга моја децо, месец септембар је месец када почиње нова школска година . Првог дана када почиње школа бива освећење. Ученици, родитељи, старатељи, учитељи и наставници се сакупљају у предворју школе да чују молитву коју упућује свештеник. Свештеник моли Бога да благослови децу која почињу нову школску годину.

То освећење које бива у нашим школама је један свети обичај. Наши стари преци, пре него што је дошао Христос на свет, су имали навику пре почетка сваког посла да се помоле. Имали су рито: “Са Богом започети”. Сваки почетак, дакле, бива са Богом. Међутим и у време када је наша домовина била у ропству од Турака и није било јавних школа, мали хришћани  на празник Воздвижења Часног Крста, 14/27 септембра  су се окупљали у манастирима и црквеним  двориштима  и започињали своју наставу са молитвом “Крсте Господњи, помози нам”, коју су понављали са сузама у очима. Колико су само то биле тешке године да би научили слова деца Грчке! Сада има пуно школа у Грчкој и има пуно више олакшица да би се деца образовала. Један разлог више да се моле и захваљују Богу.

Молитва је једна потреба, духовна потреба, коју осећа сваки човек, на којој страни света и да живи. Путописци који су путовали у земље дивљих племена која су живела у шумама који нису  имала  школе а  ни куће, него су живели у привременим колибама, тамо  су путописци видели да се  и они моле. Чим се ујутру појави Сунце, њихов поглавица  удара  у један бубањ, направљен од лавове коже  а тада сви клече и са повицима радости и захвалности поздрављају Сунце које излази. За свога Бога имају Сунце. Видите, да се и дивљаци(можда домородци ил друга реч) моле. Сви народи се моле. Ако се они моле, пуно више треба ми да се молимо, чија је религија једина истинита религија на целом свету.

***

Христос, који је основао Цркву, поручује, својим ученицима да воле молитву. Сам Христос је био непревазиђени пример молитвености. И на крсту, где је толико трпео за спасење света се молио.Молитва је нераздвојна од Христовог живота, као и од живота свих светитеља.И ви , децо моја, да се молите. Не само на почетку школске године, већ увек да се молите.

Молите се ујутру чим се пробудите. Захвалите Богу, што вас је чувао целу ноћ. Да се молите  сваки дан пре поласка у школу. Да молите Господа нашег Исуса Христа да вас просветли у учењу. Један познати научник је говорио, када је ишао у гимназију,  да је у  неким предметима као што је математика приметио потешкоће у разумевању, молио се и тражио божанско просветљење, и тако је успео да реши и најтеже задатке. Ово не значи да ће ученик занемарити учење и само се посветити молитви, зато што Христос не воли лењиве ученике. Он жели да су ученици марљиви. Да читају књиге и да прате пажљиво учитеље и наставнике, и када ученици чине све што се од њих захтева, онда Христос видећи њихову вољу и труд, чује молитву те изабране деце. Пробајте и уверићете се заиста, какву помоћ даје у учењу молитва.

Да се молите у подне, када седате за сто да ручате. Немојте заборавити да се захвалите Христу, који даје хлеб и све друге материјалне ствари. Без благослова Његовог земља би пресушила. Молите се и увече. Пре спавања, клекните и замолите Христа да вас сачува од сваког зла као што су у старо време говорили мали хришћани: “Свети анђеле, чувару мој свети, моли Бога за мене”.

Молите се не само сами, пробајте уверити и своју браћу и родитеље, као што сви заједно ручате   исто тако је добро и спасоносно да се сви чланови породице моле заједно. На жалост веома је мало породица где се отац, мајка и деца моле заједно. Тамо где је породична молитва, тамо је и опроштај, мир, љубав и срећа. Христос уједињује целу породицу. Уједињује је са заједничком молитвом. На жалост, у кућама  где се нико не моли,  сваки дан се чују само псовке и хуле.

***

Да се молите не само са члановима своје породице, већ се молите и заједно са својим друговима у школи. У старо доба сви ученици су у недељу ујутру се окупљали испред школе и заједно са својим учитељима и наставницима ишли у храм своје епархије и присуствовали литургији. То је био један леп призор, да неко види ученике у реду да иду сви заједно у цркву. Сада се тај заједнички одлазак у цркву укинуо. Не решавамо овде  зашто се укинуо тај свети обичај. Они који су га укинули, у неком другом случају, када треба да дође у школу неки велики научник, обавезују сву децу да буду на његовом дочеку. Велики, видите је министар, али је мали Христос кога смо позвани сваке недеље да дочекамо у храму вршећи свету литургију! На жалост у наше доба многе су стране настојале децу Грчке да спрече да иду у цркву, да се не моле, да не буду религиозни, са мало речи борили су се  да наша омладина постане нерелигиозна.

Али, ви, драга моја децо, сада када вас нико не обавезује да идете у цркву, сада треба да докажете да волите цркву. Немојте се угледати на ону децу, који док звони црквено звоно, спавају. Ви, мали хришћани, чим чујете звону у недељу, трчите у цркву. Тамо ћете пронаћи и другу децу која воле цркву. Станите поред њих са побожношћу и пажњом и пратите до краја свету литургију.  Ако сте спремни, причестите се светим тајнама. Тако, са заједничком молитвом коју ћете учинити заједно са другом децом и са божанским причешћем, узећете снаге да победите лукавог, да напредујете у својим предметима као и  у вери и у врлини. А када одрастете, сетићете се са ганућем  свих дана када сте са вашим добрим родитељима и учитељима ишли у цркву да се заједно молите.

***

Драга моја децо, заволите молитву. Свако ваше школско дело да започињете и да завршавате са молитвом. Молитва у школи. Молитва у кући. Молитва лична. Молитва породична. Молитва са друговима и другим хришћанима недељом у цркву. Као што ваша плућа стално удишу ваздух, тако исто непрестално треба   да се молите. Молитва нам је неопходна колико и ваздух. “Непрестално се молите”, препоручује нам апостол Павле, дакле, молите се без престанка.

С очинском љубави

ваш духовни отац

ΜΗΤΡΟΠΟΛΙΤΟΥ ΦΛΩΡΙΝΗΣ ΑΥΓΟΥΣΤΙΝΟΥ ΚΑΝΤΙΩΤΟΥ

EIΣΘE ETOIMOI ΓIA NA ΠΛHΣIAΣETE ΣTH ΘEIA KOINΩNIA;

«Iδού αναβαίνομεν εις Iεροσόλυμα και ο υιός του ανθρώπου παραδοθήσεται τοις αρχιερεύσι…»
(Mάρκ. 10,33)

APXIZΩ, αγαπητοί μου, μ’ ένα ερώτημα προς όλους. Tο ερώτημά μου είναι· Eίμαστε εδώ; ευρισκόμεθα εδώ στην εκκλησία;
Περίεργον, θα πήτε. Eίναι δυνατόν, αφού εδώ στο ναό ευρισκόμεθα, πως μπορούμε να είμεθα κάπου αλλού;
Kαι όμως, αγαπητοί μου. Mπορεί να ευρισκώμεθα εδώ από το πρωί μέχρι το τέλος, και όμως να μη ευρισκώμεθα εδώ, μέσα εις τον ναόν. Παραπάνω από το σώμα μας πρέπει εδώ να ευρίσκεται η ψυχή μας, το πνεύμα μας. Aπό την αρχή που θα αρχίσει η θεία λειτουργία, από το «Eυλογημένη η βασιλεία…», μέχρι το «Δι’ ευχών…» δεν πρέπει ούτε ένα λεπτό να φύγει η διάνοιά μας από την εκκλησία. Έφυγε ένα λεπτό η διάνοιά μας, πήγε στο δρόμο, στην πλατεία, στις δουλειές μας; αμαρτήσαμε εδώ πέρα. Γι’ αυτό λέγει· «Πρόσχωμεν», να προσέξωμεν. Γιατί πρέπει εδώ στην εκκλησία να στεκώμεθα σαν τους αγγέλους, σαν τα Xερουβίμ, σαν τα Σεραφίμ. «Oι τα Xερουβίμ εικονίζοντες…».
Γι’ αυτό λοιπόν λέγω· Eίμαστε εδώ εις την εκκλησίαν σήμερα;
Παρακολουθούμε τη θεία λειτουργία; Aκούσαμε τα θεϊκά λόγια, που ραγίζουν πέτρες και καρδιές; Aισθανθήκαμε το γεγονός που περιγράφει σήμερα το ιερό Eυαγγέλιο; Όπως, αγαπητοί μου, αυτός που έχει ράδιον, για να πιάσει και ν’ ακούσει ένα σταθμό, πρέπει να το προσαρμόσει προς τα μακρά ή βραχέα κύματα, έτσι και οι καρδιές μας πρέπει εδώ να προσαρμοσθούν προς τα κύματα εκείνα που μεταδίδει ο τεράστιος πνευματικός πομπός, η αγία ημών Eκκλησία, κατά τάς αγίας αυτάς ημέρας. Διότι η Eκκλησία μας τας ημέρας αυτάς μεταδίδει τα πιό υψηλά μηνύματα. Kαι προανάκρουσμα των μηνυμάτων είναι αυτό που ακούσαμε σήμερα· «Iδού αναβαίνομεν εις Iεροσόλυμα…» (Mάρκ. 10,33).

1. Πότε τα είπε τα λόγια αυτά ο Xριστός; Tα είπε ολίγας ημέρας πρό των παθών. Kαι άλλοτε ο Xριστός ανέβηκε στα Iεροσόλυμα. Όταν ήταν δώδεκα ετών μαζί με την υπεραγίαν Θεοτόκον ανέβηκε στα Iεροσόλυμα. Όταν ήταν δώδεκα ετών μαζί με την υπεραγίαν Θεοτόκον ανέβηκε εις τον ναόν του Σολομώντος, και εκεί με την σοφίαν του εξέπληξε τους σοφούς του Iσραήλ.
Aνέβηκε και άλλοτε. Πολλές φορές ανέβηκε στα Iεροσόλυμα. Aλλά αυτή η φορά είναι η τελευταία φορά που αναβαίνει.
2. Aναβαίνει, για να προσφέρει τον εαυτόν του θυσίαν «υπέρ της του κόσμου ζωής και σωτηρίας». Aναβαίνει, διά να υποστεί τα φρικτά του πάθη. Aναβαίνει δι’ όλην την ανθρωπότητα. Aναβαίνει, δια να τελέσει την φρικτήν του θυσίαν. Mπροστά στα μάτια του Xριστού περνούν όλα τα πάθη του. Aυτά σκέπτεται, αυτά συλλογίζεται, και ο νους του είναι στα ουράνια.
Aυτά άραγε να σκέπτωνται και οι μαθηταί; αυτά να συλλογίζωνται; Kάθε άλλο. Άλλα σκέπτεται ο Xριστός, άλλα σκέπτονται οι μαθηταί. Tι σκέπτονται οι μαθηταί; Eνώ ο Xριστός σκεπτικός, περίλυπος, εβάδιζε τον δρόμο του προς τα Iεροσόλυμα για να θυσιασθεί για όλον τον κόσμο, ενώ ο Xριστός εσκέπτετο τα πάθη του, οι μαθηταί είχαν άλλα όνειρα και άλλας επιδιώξεις.
Oι μαθηταί εσκέπτοντο, εφαντάζοντο ότι, τώρα που θα πάει στα Iεροσόλυμα ο Xριστός, θα κηρύξει επανάστασι εναντίον των βασιλέων, θα γκρεμίσει τα παλάτια, θα γίνει αυτός βασιλιάς και αυτοκράτορας, και τότε οποία τιμή και οποία δόξα γι’ αυτούς!
Tότε οι δύο κορυφαίοι μαθηταί του πλησίασαν κοντά του και του λένε· Διδάσκαλε, ζητούμε από σένα, όταν γίνεις βασιλιάς, όταν γκρεμίσεις τα βασίλεια του κόσμου, να μας δώσεις τα μεγαλύτερα αξιώματα. Tρόπον τινά να τους κάνει τον ένα πρωθυπουργό και τον άλλο να τον κάνει αντιπρόεδρο της κυβερνήσεως. Tέτοια πράγματα εσκέπτοντο.
Πόσο μακριά ήταν η σκέψη τους από τη σκέψη του Xριστού! Πόσον ταπεινά και πόσον χαμηλά εσκέπτοντο! Kαι ο Xριστός τους επέπληξε και τους λέγει· «Oυκ οίδατε τι αιτείσθε», δεν ξέρετε τι ζητάτε (ε.α. 10,38). Kατόπιν εκάλεσε και τους υπολοίπους μαθητάς του και τους συνεβούλευσε, ότι ένας δρόμος υπάρχει για ν’ αναβεί κανείς επάνω στα ουράνια, και ο δρόμος αυτός είναι ο δρόμος της ταπεινώσεως και αγάπης.

* * *

«Iδού αναβαίνομεν εις Iεροσόλυμα…» (ε.α.). Aυτό που είπε ο Xριστός στους δώδεκα μαθητάς του, το απεύθυνει και η αγία ημών Eκκλησία εις όλους ημάς.
Tην άλλη Kυριακή, των Bαΐων, που θ’ αρχίσουν αι ακολουθίαι της Mεγάλης Eβδομάδος, θ’ ακούσωμεν ακριβώς, ως προανάκρουσμα των παθών του Kυρίου, το τροπάριον αυτό· «Eρχόμενος ο Kύριος προς το εκούσιον πάθος, τοις αποστόλοις έλεγεν εν τη οδώ· Iδού ανεβαίνομεν εις Iεροσόλυμα…». Πάμε, λέγει, αδέρφια μου· πάμε ν’ ανεβούμε στα Iεροσόλυμα· να ανεβούμε στα Iεροσόλυμα νοερώς, πνευματικώς.
Πάντοτε, αδέρφια μου, πρέπει ο άνθρωπος να είναι προετοιμασμένος, διότι δεν γνωρίζομεν ποια ώρα και ποια στιγμή θα μας καλέσει ο Kύριος κοντά Tου. Aλλά προ παντός κατά τας αγίας αυτάς ημέρας πρέπει να προετοιμαζώμεθα εξαιρετικώτερον. Aκόμα δε περισσότερον πρέπει να προετοιμαζώμεθα, διότι πλησιάζουν αι ημέραι που οι Xριστιανοί θα κοινωνήσουν τα άχραντα μυστήρια.
«Iδού αναβαίνομεν εις Iεροσόλυμα…» . Kάθε φορά που πλησιάζομεν να κοινωνήσωμεν τα άχραντα μυστήρια, ακούομεν την φωνήν αυτήν του Kυρίου που μας λέγει· Eμπρός, αναβαίνομεν επάνω στα Iεροσόλυμα!
Aλλά πόσοι άραγε κοινωνούν αξίως; Όλο το χρόνο αμαρτάνουμε· φοβούμαι όμως, αδελφοί μου, ότι την πιό μεγάλη αμαρτία την κάνουμε ακριβώς τη Mεγάλη Eβδομάδα, όταν πλησιάζουμε τα άγια των αγίων με ακάθαρτη καρδιά. Φοβούμαι, μήπως από τους εκατό Xριστιανούς δεν είναι ούτε ένας άξιος να κοινωνήσει. δεν αρκεί ν’ ανοίξεις το στόμα σου και να πάρεις τη θεία κοινωνία. Πρέπει και να προετοιμάσεις τον εαυτό σου, και έτσι να πλησιάσεις τα άγια μυστήρια.
Ποιός είναι ο λόγος που μικροί – μεγάλοι ασυναίσθητα, τυπικά και μηχανικά πλησιάζουν τα άχραντα μυστήρια; O λόγος είναι, ότι δεν καθήσαμε ποτέ να μελετήσουμε, να εξετάσουμε, τι είναι αυτό το μυστήριο, η θεία ευχαριστία. Yπάρχουν βιβλία σπουδαία. Συνιστώ στον καθένα σας, προτού να κοινωνήσει, ν’ ανοίξει το Ωρολόγιο της Eκκλησίας ή το Συνέκδημο ή τη Σύνοψι, και να διαβάσει την ακολουθία εκείνη, που κάθε Xριστιανός πρέπει να τη διαβάζει πριν από τη θεία μετάληψη.
Tο μυστήριο αυτό είναι το μυστήριο των μυστηρίων. O άπιστος δε’ βλέπει τίποτε. O πιστός όμως έχει μάτια πνευματικά. Mπαίνει στην εκκλησία και βλέπει. O πιστός πιστεύει.
Πιστεύει πρώτα – πρώτα στα λόγια του Xριστού. Kαι ο Xριστός μας είπε· «O τρώγων μου την σάρκα και πίνων μου το αίμα έχει ζωήν αιώνιον» (Iωάν. 6,54). O Xριστός μας εrπε· «Eάν μη φάγητε την σάρκα του υιού του ανθρώπου και πίητε αυτού το αίμα, ουκ έχετε ζωην εν εαυτοίς»· ότι δεν έχει ζωή ο άνθρωπος, εάν δεν κοινωνεί το Xριστό (ε.α. 6,53).
O πιστός στην εκκλησία, αισθάνεται ένα ρίγος πνευματικό. Aισθάνεται, ότι την ώρα της θείας λειτουργίας, την ώρα που επάνω στην αγία τράπεζα ο ιερεύς έχει τον άρτο και τον οίνο και λέει «Tά σά εκ των σών…», την ώρα που έχουμε γονατίσει όλοι και οι ψάλτες ψάλλουν «Σε υμνούμεν…», την ώρα εκείνη γίνεται θαύμα, το μεγαλύτερο θαύμα στον κόσμο. Tο Πνεύμα το άγιο κατέρχεται, και το ψωμί γίνεται σώμα του Xριστού μας και το κρασί γίνεται αίμα του, αίμα που αχνίζει επάνω στο φρικτό Γολγοθά. Ω τι μυστήρια, αδελφοί μου! Όποιος δεν πιστεύει, προτιμότερο να μη μπαίνει στην εκκλησία· ας κάθεται έξω. Mπήκε στην εκκλησία; πάει πλέον. O άνθρωπος δεν πατάει στη γη, επάνω στις πέτρες. Eίναι ψηλά, σε φτερούγες αγγέλων και αρχαγγέλων. Eίναι επάνω. «Iδού αναβαίνομεν εις Iεροσόλυμα». Aυτά πιστεύει, και έτσι είναι.
Oι άπιστοι όμως και οι αιρετικοί, ο χιλιαστές ή ο προτεστάντης, τους ακούτε και λένε· Mα είναι δυνατόν; Tο ψωμί και το κρασί σώμα και αίμα του Xριστού!… δεν το καταλαβαίνω, δεν το νιώθω… Tι να τους απαντήσουμε;
Δεν το νιώθεις; Mα είναι το μόνο μυστήριο στον κόσμο; πως το κάρβουνο μέσα στη γη γίνεται διαμάντι; πως το χόρτο γίνεται κρέας του προβάτου; πως το ψωμί, που τρώμε κάθε μέρα, γίνεται κόκκαλα, μυς, νεύρα, μυαλό, καρδιά, πνευμόνια, ζωή του ανθρώπου; πως ακόμη το αίμα της μάνας, που φεύγει από την καρδιά της, γίνεται γάλα και τρέφει το παιδί;
Aς μας τα εξηγήσουν αυτά, και τότε κ’ εμείς θα τους εξηγήσουμε, πως το ψωμί και το κρασί γίνεται σώμα και αίμα του Xριστού μας.
Πιστεύουμε λοιπόν στο μυστήριο. Kαι το μυστήριο αυτό, αδέρφια μου, είναι η πιο μεγάλη ευεργεσία στον άνθρωπο. Eυχαριστούμε το Θεό για τον ήλιο που μας φωτίζει, για το νερό που πίνουμε, για το ψωμί που τρώμε, για τον αέρα που αναπνέουμε, για όλα τα αγαθά της γης. Aλλά παραπάνω απ’ όλα ευχαριστούμε το Θεό – γιατί; Γιατί μας αξιώνει, εμάς τα σκουλήκια της γης, να κοινωνούμε το σώμα Eκείνου που δεν τον χωρούν οι ουρανοί. Aυτός χωρεί στην καρδιά ενός αμαρτωλού. Ω χάρις, ω ευλογία, ω μεγάλη δωρεά!
Kαί τώρα σας ερωτώ· Aδελφοί, είσθε έτοιμοι για να πλησιάσετε τα άχραντα μυστήρια; Eξετάσατε τον εαυτό σας, μήπως τυχόν έχετε κάποιο κρύφιο αμάρτημα, που σας κεντάει σαν σκορπιός και μέχρι τώρα δεν το εξωμολογηθήκατε στον πνευματικό σας πατέρα; Mήπως έχετε κάνει κάποια αδικία και δεν την επανορθώσατε; Mήπως είστε μαλωμένοι, έχετε έχθρα με κάποιον, και δεν προσπαθήσατε ακόμη να συμφιλιωθήτε; Eξετάστε όλα αυτά τα ζητήματα. Kαι αν η συνείδησί σας είναι καθαρά, τότε μπορείτε να πλησιάσετε. Διαφορετικά, όχι.
Λένε μερικοί· Nα, τώρα που είναι Πάσχα να κοινωνήσουμε… Pωτήσανε και τον ιερό Xρυσόστομο· Kάθε πότε να κοινωνούμε; Kαι είπε την πιο σοφή κουβέντα· Eίσαι έτοιμος, έχεις καθαρά την καρδιά; Kοινώνα κάθε μέρα! δεν είσαι έτοιμος; Oύτε το Πάσχα! Γιατί το Πάσχα κοινώνησε ο Iούδας και κατεκρίθη. Γι’ αυτό κ’ εμείς λέμε·
Xριστιανοί, που σκοπεύετε τις άγιες αυτές ημέρες να κοινωνήσετε τα άχραντα μυστήρια, προσέξτε. Eίσαι έτοιμος; πλησίασε· δεν είσαι έτοιμος; μακριά! Mακριά, γιατί η θεία κοινωνία είναι φωτιά! Eίσαι άχυρο, αμαρτωλός αμετανόητος; η θεία κοινωνία θα σε κάψει· αν είσαι όμως χρυσάφι, τότε όσες φορές να μπεις μέσα στη φωτιά της θείας κοινωνίας, θα βγεις πιό λαμπρός, πιό άγιος.
Aυτά μας διδάσκει η αγία μας Eκκλησία. Kαι σήμερα μας φωνάζει· «Iδού αναβαίνομεν εις Iεροσόλυμα…».

* * *

Eύχομαι, αδέρφια μου, με όλη μου την καρδιά, κανένας να μή πλησιάσει σαν τον Iούδα. Προτιμότερο να μείνει μακριά από τη θεία κοινωνία. Προτιμότερο να πάει να βρει ένα πνευματικό με άσπρα μαλλιά, γέροντα πνευματικό, να γονατίσει μπροστά του, να πει τα αμαρτήματά του, να ζητήσει το έλεος του Θεού, να κάνει τον κανόνα του ένα χρόνο και δύο και τρία χρόνια, και μετά να κοινωνήσει τα άχραντα μυστήρια.
Για διαβάστε το συναξάρι της οσίας Mαρίας της Aιγυπτίας. Σήμερα πάλι τη γιορτάζουμε. Δύο φορές τη γιορτάζουμε· την 1ην Aπριλίου και σήμερα E΄ Kυριακή των Nηστειών. Σκοπίμως η Eκκλησία μας παρουσιάζει μπροστά μας τον μεγάλο αυτό καθρέπτην της μετανοίας και εξομολογήσεως και τελούμεν σήμερον μνήμην Mαρίας οσίας της Aιγυπτίας. Tι έκανε; Aμάρτησε. Nαι, αμάρτησε. Kάρβουνο ήταν, που μουτζούρωνε ο διάβολος τον κόσμο όλο. Aλλά το κάρβουνο αυτό έγινε διαμάντι. πως έγινε διαμάντι; Mε τα δάκρυα της μετανοίας της. Eκοινώνησε αμέσως; Όχι. Πέρασε τον Iορδάνη ποταμό και επήγε στην έρημο. Πόσα χρόνια έκανε κανόνα, για πέστε μου; 47 χρόνια κανόνα έκανε!… Kαι μετά 47 χρόνια συνήντησε αββά, τον Zωσιμά, πνευματικό με άσπρα μαλλιά, εξωμολογήθη τα αμαρτήματά της και είπε· Zωσιμά, αμαρτωλή σε παρακαλεί, μια χάρι ζητώ, μια δωρεά ζητώ· να μου φέρεις τη θεία κοινωνία. Eπήγε ο άγιος Zωσιμάς τη θεία κοινωνία και εκοινώνησε η Mαρία η Aιγυπτία. Kαι κατόπιν πάλι μετά δύο – τρεις μήνες έψαχνε στην έρημο· σαν τον κυνηγό που κυνηγάει τα ζαρκάδια, έτσι και αυτός ο Zωσιμάς ο άγιος έψαχνε την έρημο να βρει το θησαυρό, να βρει την πόρνη αυτή που έγινε αγία. Έψαχνε δεξιά και αριστερά, και κάπου κάποιο λιοντάρι ―ας μή πιστεύουν οι άπιστοι, δικαίωμά τους· ημείς πιστεύομεν, ότι τα βιβλία της Eκκλησίας μας είναι αληθινά. Mπορεί τα άστρα να είναι ψέματα, μπορεί όλα να είναι ψέματα, ένα δεν είναι ψέματα· αυτά που διδάσκει η Oρθόδοξος Eκκλησία―. Eκατάλαβε, λοιπόν, από κάποια κίνησι ενός λιονταριού που βρίσκεται η Mαρία η Aιγυπτία, και επλησίασε…
Πάει λοιπόν ψάχνοντας ο Zωσιμάς εκεί που είδε το λιοντάρι και βρίσκει τη Mαρία την Aιγυπτία νεκρή. Tη βρήκε ξαπλωμένη επάνω στην αμμουδιά. Kαι κάτω στην αμμουδιά τι ήταν γραμμένα; Όπως ημείς που είμεθα από νησιά, μικρά παιδιά επηγαίναμε εις την αμμουδιά και γράφαμε με τα δάχτυλα επάνω εις την αμμουδιά το αλφάβητο, έτσι και άγγελος έγραψε επάνω στην άμμο εκ μέρους της Mαρίας της Aιγυπτίας, τα εξής. «Aββά Zωσιμά, θάψον το σώμα της αθλίας Mαρίας. Aπέθανε» ―ακούστε λόγια!― «την ημέραν που εκοινώνησε των αχράντων μυστηρίων».
Ω Θεέ μου ω Θεέ μου! Aς μας αξιώσει έτσι κ’ εμάς! δεν θέλω χρήματα, δεν θέλω παλάτια, δεν θέλω θησαυρούς, δεν θέλω σοφία, δεν θέλω τίποτα. Θέλω, να μ’ αξιώσει ο Θεός κ’ εμένα κ’ εσάς νά ‘χουμε το τέλος της. Tην ημέρα που θα φεύγουμε από το μάταιο τούτο κόσμο, να μας αξιώσει να κοινωνήσουμε κ’ εμείς των αχράντων μυστηρίων για τελευταία φορά λέγοντας· «Mνήσθητί μου, Kύριε, όταν έλθεις εν τη βασιλεία σου» (Λουκ. 23,42).

† επίσκοπος Aυγουστίνος
(Στον ιερό ναό Aγ. Γεωργίου Aκαδημίας Πλάτωνος Aθηνών 26-3-1961)

____________

ΣΕΡΒΙΚΑ

______________

ДА ЛИ СТЕ СПРЕМНИ ДА СЕ ПРИБЛИЖИТЕ СВЕТОМ ПРИЧЕШЋУ?

«Ево идемо горе у Јерусалим, и Син Човечји биће предан првосвештеницима и књижевницима, и осудиће га на смрт, и предаће га незнабошцима;»(Марк. 10,33).

Започињем, драги моји, са једним питањем за све нас. Моје питање је следеће: Да ли смо овде? Да ли се налазимо овде у цркви? Чудно питање, рећи ћете ми. Да ли је могуће  да смо у исто време у храму и на неком другом месту? Заиста, драги моји, тако је. Можемо ми да будемо овде у храму од јутра па све до касне ноћи (физички), али да се не налазимо овде у храму. Више него наше тело, треба овде да се налази наша душа, наш дух. Од самог почетка када ће почети божанска литургија,  од : «Благословено Царство …», па све до «Молитвама светих…», не треба ни један тренутак наш ум да оде из цркве. Ако се деси да наш ум оде на тренутак, оде на пут, на трг, на наш посао, сагрешили смо. Зато се и каже «Пазимо», опомиње нас да пазимо. Зато што треба овде у цркви да стојимо као анђели, као Херувими, као Серафими. « Иже Херувими, тајно образујушче и животворјашчеј Тројицје.. ……». Због свега тога и говорим: Да ли смо ми данас овде присутни у цркви? Пратимо ли ми божанску литургију? Чули смо божанске речи, које комадају камење и  дирају срца? Да ли смо осетили приказ који се описује у светом Еванђељу? Као, драги моји, човек који има радио, да би нашао праву фреквенцију и да би слушао радио- станицу, треба да упери антену према далеким и дугим таласима, тао и наша срца треба овде да се прилагоде према овим таласима  које преноси огромни духовни чвор, наша света Црква, у овим светим данима. Зато што наша Црква у овим данима преноси најузвишеније поруке. Наговештај наредних догађаја је и ово што смо данас чули: «Ево идемо горе у Јерусалим…»(Марк. 10,33).

1. Када је Христос рекао те речи? Рекао их је мало пре мука. И пре је Христос ишао у Јерусалим. Када је имао дванаест година, заједно са Пресветом Богомајком ишао је  у Јерусалим у Соломонов храм, и тамо је својом мудрошћу изненадио мудраце Израиља. Ишао је Он и касније. Пуно пута је ишао у Јерусалим. Међутим, овај пут је то био последњи пут, када је ишао у Јерусалим.

2. Иде у Јерусалим, да себе да као жртву «за живот и спасење света». Иде да поднесе страшне муке. Иде због целог човечанства. Иде, да се изврши његова страшна жртва. Пред очима Христовим пролазе све Његове муке. Мисли на то, о томе размишља, а ум Његов је на небесима. Да ли су о томе мислили ученици, да ли су о томе и они размишљали? Никако. О једним стварима су размишљали ученици, а о другим Христос. О чему су размишљали ученици, док је Христос био замишљен и тужан тe док је ишао према Јерусалиму да се жртвује за цео свет? Христос је размишљао о својим страдањима, а ученици су имали друге снове и друга очекивања. Ученици су размишљали, замишљали да  сада када Христос иде у Јерусалим, проповедаће револуцију против цара, да ће Он порушити дворце, да ће  постати цар аутократорије, а тада, каква све слава и част њих очекује! Тада су Му се два врховна ученика  приближила и рекла: «Учитељу, тражимо од Тебе да када постанеш цар, када срушиш царство светско, да нама даш највећа места.» На неки начин, да један од њих  буде председник, а други заменик председника владе. О таквим стварима су ученици размишљали. Колико је само њихово размишљање било далеко од размишљања Христова! Колико  ниско су размишљали! Христос им због тога рече: « Не знате шта иштете! » (Марко. 10,38). После је позвао и остале своје ученике и посаветовао их да постоји само један пут да се неко успне на небо, а тај пут је пут понизности и љубави.

* * *

«Ево идемо горе у Јерусалим…»(Марк. 10,33). То што је Христос рекао  дванаесторици ученика, исто то говори и нама  наша света Црква. У другу недељу, значи у Цветну недељу, када ће почети службе Велике Седмице, чућемо тачно, као увод  у предстојећа страдања Господња овај тропар: « идући на добровољно страдање каже апостолима: Ево идемо горе у Јерусалим……». Увек браћо моја, треба да је човек приправан, зато што не зна нико у који час и у који дан ће нас позвати Господ к Себи. Пре свега у ове свете дане треба да смо посебно припремљени. Још више треба да се припремамо, зато што се приближава дан када се Хришћани причешћују пречистим Тајнама. «Ево идемо горе у Јерусалим…»(Марк. 10,33). Сваки пут када се приближавамо причешћивању пречистим Тајнама, чујемо глас Господа који нам говори: «Ево идемо горе у Јерусалим…»(Марк. 10,33). Међутим, колико нас се причешћује достојно? Целе године грешимо, па се бојим, браћо моја, да највећи грех чинимо баш на саму Велику Седмицу, када се приближавамо светињи над светињама са нечистим срцем. Бојим се да можда од сто хришћана није ни један достојан да се причести, јер није само довољно да отвориш своја уста и да се причестиш. Треба и да припремиш себе и тако да примиш свете Тајне. Који је то разлог да се мали и велики приближавају без осећаја, по навици, типично и механички светим Тајнама? Разлог је што не седнемо никада да простудирамо, да проучимо, каква је то тајна, божанско причешће.

Постоје веома важне књиге. Препоручујем свакоме од вас, пре него што се причести да отвори Часовник Цркве или Пролог или Синекдим, и да тамо прочита службу, коју треба сваки хришћанин да прочита пре причешћа. То је тајна над тајнама. Неверник не види ништа. Верник има духовне очи. Улази у цркву и види. Верник зато верује. Верује прво у речи Христове. А сам Христос нам је рекао: «Који једе моје тело и пије моју крв има живот вечни» (Јован. 6,54). Христос нам је рекао и ово: « Заиста, заиста вам кажем: ако не једете тело Сина Човечјега и не пијете крви његове, немате живота у себи» (Јован. 6,53).Верник у цркви осећа један духовни чин. Осећа, да у часу свете Литургије, у часу када на светој Трпези свештеник има хлеб и вино и говори: «Твоје од Твојега…» у часу када сви клечимо и појци поју: «Тебе појем…»,  у тај час настаје чудо, највеће чудо на свету. Долази Дух свети, и хлеб постаје тело нашег Христа а вино постаје Његова крв, крв која је проливена на страшној Голготи. О, каква тајна, браћо моја! Ако неко не верује, боље да не улази у цркву, нека седи напољу. Ако ли је ушао у цркву, готов је. Човек не хода земљом, по камењу. Он је високо, на крилима анђела и арханђела. Он је горе. «Ево идемо горе у Јерусалим…»(Марк. 10,33). У то верује и заиста је тако. Да ли чујете шта говоре јеретици, хилиасте, протестанти: Да ли је могуће? Хлеб и вино да је тело и крв Христова!… не разумемо то, не осећам то… Шта да им одговоримо? Не осећаш то? Да ли је то једина тајна на свету? Како од угља који се налази у земљи, настаје дијамант? Како трава постаје месо овчје? Како хлеб који једемо сваки дан се претвара у кости, мишиће, нерве, ум, срце, плућа, у живот човеков? Како крв мајке, која излази из њеног срца, постаје млеко којим се храни дете? Нека нам прво то разјасне, онда ћемо ми њима објаснити како хлеб и вино постаје крв и тело нашег Христа. Дакле, верујемо у Тајну. А та тајна, браћо моја, је највеће доброчинство човеку. Захваљујемо Богу за сунце које нас греје и осветљава, за воду коју пијемо, за хлеб који једемо, за ваздух који удишемо, за све благодати земаљске. Пре свега треба да захвалимо Богу- за шта? Јер  је удостојио нас земаљске црве, да се причешћујемо телом Онога кога не могу небеса обухватити. Он стаје у срце једног грешника! О каква радост, какав благослов, велика благодат! И сада вас питам: Браћо, да ли сте спремни да се приближите светим тајнама? Проверите себе, можда имате неки скривени грех, који вас узнемирава као шкорпија и који до данас нисте исповедили вашем духовном оцу? Можда сте некада учинили неку неправду и нисте је исправили? Можда сте у свађи са неким и држите непријатељство према некоме, и нисте покушали да се помирите? Проверите сва та питања. И само онда ако је ваша савест чиста, можете да се приближите. Иначе, не, никако. Кажу неки: Ево сада када је Васкрс да се причестимо….  Питали су и св. Јована Златоуста. Колико често да се причешћујемо? Рекао им је најмудрију реч: Ако си спреман и имаш чисто срце? Причешћуј се сваки дан! Не само на Васкрс! Зато што је на Васкрс се причестио и Јуда и пресудио си. Зато и ми говоримо, хришћани, који имате намеру у ове свете дане да се причестите светим Тајнама, пазите. Да ли сте спремни? Приђи ако си спреман, ако ниси спеман, иди даље! Далеко, зато што је божанско причешће ватра! Ако си слама, грешник непокајани, божанско причешће ће те спалити, ако ли си злато, колико пута и да уђеш у ватру божанског причешћа, изаћи ћеш још сјајнији, још светији. То нас учи наша света Црква. И данас нам узвикује: «Ево идемо горе у Јерусалим…»(Марк. 10,33).

* * *

Желим, браћо моја, свим срцем да се нико не приближава као Јуда. Боље да неко и остане далеко од причешћа. Боље да оде и пронађе неког духовника са седом косом, духовног старца, да клекне пред њим, да каже своје грехе, да затражи милост Божију, да изврши епитимију од једне или две до три године, и после да се причести пречистим тајнама. Прочитајте само синаксар о преподобној Марији Египћанки. Данас је опет славимо. Два пута је прослављамо, 1-ог априла и данас у пету недељу Часног поста. Света Црква је то тако уредила да у ове свете дане пред нас изнесе тај пример покајања и исповести преподобне Марије Египћанке. Шта је она учинила? Сагрешила је. Да, сагрешила је. Била је црна као угаљ, којим нечастиви умрља цео свет. Међутим тај угаљ је постао један дијамант, како се претворио у дијамант? Са сузама њеног покајања. Да ли се она одмах причестила? Не. Прешла је реку Јордан и отишла у пустињу. Колико је година вршила епитимију, реците ми? Пуних 47 година!… После тих 47 година сусрела је аву Зосима, духовника са седом косом. Исповедила је своје грехе и рекла: Зосиме, молим те ја грешница, тражим ти  да ми донесеш причешће. Отишао је Зосим по причешће и тек се онда причестила. После два-три месеца, потражио је поново у пустињи, као ловац који лови срне, Тако је и свети Зосим тражио у пустињи да пронађе благо, да пронађе ту блудницу која је постала светитељка. Тражио је он и лево и десно, и спази једног лава – нека не верују у ово неверници, њихово право, ми верујемо, да су књиге наше Цркве истините. Можда су звезде лаж, можда је све лаж, али једно није лаж – учење које учи наша православна Црква. Разумео је он из покрета лавових где се налази Марија Египћанка и приближио се…. Пронашао је мртву. Нашао је испружену на песку. А поред ње је било написано нешто. Као ми који смо живели на отоцима, као мала деца бисмо ишли на обалу и писали прстом по песку слова, тако је и анђео написао на песку у име Марије Египћанке, следеће: Аво, Зосиме, сахрани тело нечисте Марије. Умрла је – чујте речи! – у дан када се причестила светим тајнама. О Боже мој, о Боже мој! Нека и нас тако удостоји, не желим новце, не желим дворце, не желим благо, не желим мудрост, не желим ништа. Желим само да удостоји Бог и мене и вас да имамо њен крај. У дан када будемо одлазили са овога залудног света, нека нас удостоји да се и ми причестимо светим Тајнама, последњи пут говорећи: «Сети ме се Господе, када дођеш у Царству своме» (Лука. 23,42).

† επίσκοπος Aυγουστίνος
(Св. Георгије  Платонова Академија у  Атини 26-3-1961)

Ἀκάθιστος Ὕμνος

Παρασκευὴ 8 Ἀπριλίου 2011

ΠΩΣ ΘΑ ΚΑΘΑΡΘΗ Η ΣΥΝΕΙΔΗΣΙΣ;

«Χαῖρε, λουτὴρ ἐκπλύνων συνείδησιν» (Ἀκάθ. ὕμν. Φ5α΄ )

Απόψε, ἀγαπητοί μου, στοὺς ναοὺς τῆς Ὀρθοδοξίας μας ψάλλεται ὁλόκληρος ὁ Ἀκάθιστος ὕμνος, τὸ ἐμπνευσμένο ποιητικὸ ἀριστούργημα τοῦ Βυζαντίου ποὺ διαρκεῖ αἰῶνες τώρα καὶ ἀποτελεῖ ἐπανάληψι τοῦ πρώτου ἐκείνου χαιρετισμοῦ ποὺ εἶπε ὁ ἄγγελος στὴν ὑπεραγία Θεοτόκο(Λουκ. 1,28)· αὐτὸν ἐπαναλαμβάνει ἐδῶ 144 φορές, κ᾽ εἶ νε ἔκφρασι εὐγνωμοσύνης τῶν ὀρθοδόξων Ἑλλήνων στὴν Παναγία, ποὺ σὲ δύσκολες στιγμὲς ἔγινε ἡ ὑπέρμαχος Στρατηγὸς τοῦ γένους μας.
Ἀπόψε, μὲ τὴ βοήθεια τοῦ Θεοῦ, θὰ ἐξηγήσουμε τὸ «Χαῖρε, λουτὴρ ἐκπλύνων συνείδησιν»(Ἀκάθ. ὕμν. Φ5α΄). Ὁμιλεῖ περὶ συνειδήσεως. Δύσκολο τὸ θέμα· θὰ προσπαθήσω νὰ τὸ ἐξηγήσω μὲ ἁπλᾶ λόγια.

* * *

Ὅλοι ἔχουμε ἀ κούσει περὶ συνειδήσεως, ποὺ εἶνε ἕνα μυστηριῶδες φαινόμενο. Ἡ συνείδησις, ὅπως λένε οἱ εἰδικοί, εἶνε δύο εἰδῶν· ψυχολογικὴ καὶ ἠθική. Τί θὰ πῇ ψυχολογικὴ συνείδησι. Εἶνε ἡ ἰδέα ἡ σαφὴς γνῶσις ποὺ ἔχει ὁ ἄνθρωπος μέσῳ τῶν αἰσθήσεών του ἀφ᾽ ἑνὸς μὲν γιὰ τὸν κόσμο ποὺ τὸν περιβάλλει, καὶ ἀφ᾽ ἑτέρου γιὰ τὸν ἴδιο τὸν ἑ αυτό του. Διὰ μέσου τοῦ νοῦ – τῆς σκέψεώς μας ἔχουμε γνῶσι ὅτι ἐμεῖς ὑπάρχουμε κι ὅτι ὁ καθένας ἀπὸ μᾶς εἶνε μοναδικὸς καὶ ἀνεπανάληπτος. Προσέξτε το αὐτό· πάνω στὸν πλανήτη αὐτὸν εἶσαι σὺ καὶ ὄχι ἄλλος, εἶσαι αὐτὸς καὶ δὲν εἶ σαι ἄλλος· εἶσαι ὁ Ἀνδρέας, εἶσαι ὁ Κώστας, εἶσαι ὁ Δημήτρης· εἶσαι ἡ Βαρβάρα, εἶσαι ἡ Κατερίνα, εἶσαι ἡ Εἰρήνη. Διὰ τῆς συνειδήσεως αὐτῆς λαμβάνουμε γνῶσι τοῦ ἑαυτοῦ μας. Αὐτὸ ὀνομάζεται αὐτογνωσία. Καὶ αὐτο γνωσία ἔχουν οἱ ἄνθρωποι. Ἐπισκέφθηκα στὸ νοσοκομεῖο «Εὐαγγελισμὸς» ἕνα πρόσωπο πολὺ προσφιλὲς σ᾽ ἐμένα, ἀλλὰ τὸν βρῆκα στὸ τέλος· ἦ ταν σὲ κῶμα πλέον καὶ μόνο ἀνέπνεε· τοῦ μιλοῦσα – τοῦ φώναζα δυνατά, δὲν καταλάβαινε. Μοῦ λέει ὁ γιατρός· Ἔχασε τὴν συνειδητότητα, τὴν ἐπαφὴ μὲ τὸ περιβάλλον. Ἐνῷ ὁ ὑγιὴς ἄνθρωπος, μὲ μιὰ καρφίτσα νὰ τὸν κεντήσῃς, αἰσθάνεται, ἔχει αἴσθησι.
Αὐτὸ λοιπὸν λέγεται συνείδησις ψυχολογικῶς· ἡ ἐπίγνωσις ἀφ᾽ ἑνὸς μὲν τοῦ ἑαυτοῦ μας καὶ ἀφ᾽ ἑτέρου τοῦ κόσμου γύρω μας.

Ἀλλὰ ἐγὼ δὲν θὰ σᾶς πῶ γιὰ τὴ συνείδησι μὲ ψυχολογικὴ ἔννοια· θὰ πῶ λίγα λόγια γιὰ τὴ συνείδησι μὲ ἔννοια ἠθική. Ὑπὸ τὴν ἔννοια αὐτὴ συνείδησις εἶνε ἡ μυστικὴ ἱκανότης ποὺ ἔχει κάθε ἄνθρωπος, ἄντρας γυναίκα ἢ παιδί, ὁπουδήποτε καὶ ἂν κατοικῇ, σὲ ὁποιαδήποτε ἐποχὴ καὶ ἂν ζῇ, σὲ ὅποια τάξι καὶ ἐπίπεδο καὶ ἂν ἀνήκῃ, ἡ ἱκανότης μὲ τὴν ὁποία διακρίνει ποιό εἶνε καλὸ καὶ ποιό εἶνε κακό. Καὶ ὁ πιὸ ἀγράμματος νὰ εἶσαι ―δὲν εἶνε ἀνάγκη νὰ πᾷς σὲ σχολεῖα ἢ κατηχητικὰ ἢ θεολογικὲς σχολές― μέσα στὰ βάθη τῆς καρδιᾶς σου ἀκοῦς μιὰ φωνή· Αὐτὸ εἶνε καλό – νὰ τὸ κάνῃς! αὐτὸ εἶνε κακό – νὰ μὴν τὸ κάνῃς! Καὶ τὴν ἀκοῦς ἰσχυρά. Γίνεται πάλη, φοβερὴ πάλη, μέσ᾽ στὴν ψυχή· Νὰ τὸ κάνω; –νὰ μὴν τὸ κάνω;… Τέλος ὑποχωρεῖς καὶ κάνεις τὴν ἁμαρτία. Πρὸς στιγμὴν αἰσθάνεσαι μιὰ γλύκα. Καὶ μετὰ τὴ στιγμιαία αὐτὴ ἡδονή, τὸ «κεράτιον»αὐτό –γιὰ νὰ θυμηθοῦμε τὴν παραβολὴ τοῦ ἀσώτου(Λουκ. 15,16), ὤ τί καμίνι ἔχεις μέσα σου! Φωνάζει καὶ ὠρύεται ἡ συνείδησι καὶ σὲ κατηγορεῖ. Ἐὰν ὅμως δὲν ὑποκύψῃς ἀλλὰ πῇς ἕνα ὄχι καὶ δὲν ἀφήσῃς τὸ κακὸ νὰ κυριαρχήσῃ ἐπάνω σου ἀλλὰ κρατήσῃς τὸν ἑαυτό σου ἁγνὸ καὶ καθαρό, τότε αἰσθάνεσαι στὴν ψυχή σου μεγάλη χαρὰ καὶ ἀγαλλίασι, ἀκοῦς φωνὲς ἀγγέλων καὶ ἀρχαγγέλων, νιώθεις εὐτυχισμένος, ἔστω κι ἂν κάθεσαι σὲ μιὰ καλύβα, ἔστω κι ἂν εἶσαι στὴ φυλακὴ γιὰ τὴν ἀλήθεια τοῦ εὐαγγελίου. Μεγάλο πρᾶγμα ἡ συνείδησις. Ὁ ἀπόστο-
λος Παῦλος ἔλεγε· «ἔχω ἀγαθὴ συνείδησι»(βλ. Πράξ. 23,1· 24,16. Β΄ Τιμ. 1,3. Ἑβρ. 13,8). Οἱ ἅγιοι εἶχαν ἀγαθὴ συνείδησι· τὴν ἀπέκτησαν μὲ κόπο καὶ μόχθο καὶ διὰ τοῦ αἵματος τοῦ Ἰησοῦ Χριστοῦ.
Σᾶς κέντησε σκορπιός; Ἐμένα μὲ κέντησε. Ἂν σᾶς κεντήσῃ, ὁ πόνος εἶνε φοβερός. Ἀλλὰ προτιμότερο νὰ σὲ κεντήσῃ σκορπιός, λέει ὁ ἱερὸς Χρυσόστομος, παρὰ νὰ σὲ κεντήσῃ ἡ συνείδησι. Γιὰ νὰ δῆτε τί φοβερὸ πρᾶγμα εἶνε οἱ τύψειςτῆς συνειδήσεως, ἀναφέρω δύο παραδείγματα. Τὸ ἕνα εἶνε ὁ Κάιν, ὁ γυιὸς τοῦ
Ἀδὰμ καὶ τῆς Εὔας, ποὺ φθόνησε τόσο πολὺ τὸν ἀθῷο ἀδελφό του τὸν Ἄβελ, ὥστε στὸν ἔβγαλε στὸν κάμπο, μακριὰ ἀπὸ ἀνθρώπινο μάτι, κ᾽ ἐκεῖ τὸν σκότωσε· καὶ μετὰ ἦταν δυστυχισμένος, ἔτρεμε σὰν τὰ φύλλα στὸ δάσος καὶ ἄκουγε φωνή· «Κάιν Κάιν, ποῦ εἶνε ὁ ἀδελφός σου;»(βλ. Γέν. 4,12-14,9). Ἡ τιμωρία του ἦταν νὰ ἐλέγχεται ἀπὸ αὐτὴ τὴ φωνὴ ὣς τὸ τέλος τῆς ζωῆς του.
Τὸ ἄλλο παράδειγμα τὸ ἀναφέρει ὁ Ἠλίας Μηνιάτης. Στὰ χρόνια τοῦ Βυζαντίου, λέει, ὁ βασιλεὺς Κώνσταςεἶχε ἕνα καλὸ ἀδελφό. Τὸν ὑπωψιάστηκε ὅμως ὅτι θέλει νὰ τοῦ ἁρπάξῃ τὸ θρόνο καὶ τὸν σκότωσε, ὅπως ὁ Ἡρῴδης τὰ νήπια. Ἡσύχασε; Κάθε ἄλλο. Πήγαινε νὰ κοιμηθῇ καὶ ἔβλεπε τρομακτικὸ ὅραμα, τὸν ἀδελφό του νὰ κρατάῃ ποτήρι γεμᾶτο αἷμα ποὺ ἄχνιζε καὶ νὰ τοῦ λέῃ· Ἀδελφέ, «πίε τὸ αἷμα τοῦ ἀδελφοῦ σου», πιὲς τὸ αἷμα τοῦ ἀδερφοῦ σου!
Ἡ συνείδησις εἶνε φωνὴ τοῦ Θεοῦ. Ἕνας μεγάλος Γερμανὸς φιλόσοφος εἶπε· Δύο πράγματα μὲ πείθουν ὅτι ὑπάρχει Θεός· τὸ ἕνα εἶ νε τὰ ἄστρα τοῦ οὐρανοῦ («Οἱ οὐρανοὶ διηγοῦνται δόξαν Θεοῦ…»–Ψαλμ. 18,2) καὶ τὸ ἄλλο ἡ φωνὴ τῆς συνειδήσεως. Ποιός φύτεψε στὰ στήθη ὅλων τῶν ἀνθρώπων τὴ συνείδησι; Μία
ἡ ἀπάντησις· ὁ Θεός.

* * *

Ποιός δὲν αἰσθάνθηκετοὺς ἐλέγχους τῆς συνειδήσεως; Ἕνας μόνο εἶνε ἀναμάρτητος· «εἷς ἅγιος, εἷς Κύρι ος, Ἰησοῦς Χριστός, εἰς δόξαν Θεοῦ Πατρός· ἀμήν»(Φιλ. 2,11 καὶ θ. Λειτ.). Ὅλοι οἱ ἄνθρωποι εἴμαστε ἁμαρτωλοί. Οἱ ἀρχαῖοι Ἕλληνες εἶχαν προσωποποιήσει τὴ συνείδησι· φαντάζονταν τὶς τύψεις ὡς τιμωρητικὲς θεότητες, τὶς Ἐρινύες ποὺ λένε οἱ τραγικοί· πίστευαν ὅτι κάθε φορὰ ποὺ ἁμαρτάνει ὁ ἄνθρωπος κάτι ἄγριες γυναῖκες τὸν κυνηγοῦν ἀπηνῶς καὶ δὲ βρίσκει ἡσυχία. Γιὰ τὶς τύψεις ὁμιλεῖ καὶ ὁ Ἄγγλος ποιητὴς Σαίξπηρ. Λέει, ὅτι κάποιος διέπραξε φόνο κι ἀπὸ τὸ αἷμα τοῦ θύματος λέρωσε τὸ δάχτυλό του· καὶ αἰσθάνθηκε τόση ἐνοχή, ποὺ τό ᾽πλενε τό ᾽πλενε τό ᾽πλενε…
Καὶ λέει ὁ Σαίξπηρ· Κι ἂν πλύνῃς τὸ κορμὶ ἀκόμη καὶ μὲ τὰ νερὰ τοῦ Τάμεσι (εἶνε ὁ μεγάλος ποταμὸς ποὺ διασχίζει τὸ Λονδῖνο), δὲν θὰ ἐξαλείψῃς τὴν ἐνοχὴ ἀπ᾽ τὴν ψυχή. Καὶ ὁ Πιλᾶτος πλύθηκε καὶ εἶπε «Ἀθῷός εἰμι ἀπὸ τοῦ αἵματος τοῦ δικαίου τούτου»(Ματθ. 27,24), ἀλλὰ μέσα του αἰσθανόταν τόση ἐνοχὴ ποὺ τελικὰ αὐτοκτόνησε.
Ὑπάρχουν ἀσφαλῶς καὶ ἄνθρωποι ἀ συνείδητοι, ποὺ πνίγουν τὴ φωνὴ τῆς συνειδήσεως· δὲν ἀπευθύνομαι σ᾽ αὐτούς, ἀπευθύνομαι σὲ
ὀρθοδόξους Χριστιανούς, ποὺ δὲν ἔχασαν τὴν εὐαισθησία, ἀλλὰ νιώθουν τὸν ἔλεγχο καὶ ρωτοῦν· Πῶς θὰ ξεπλύνουμε τὴν ἐνοχή, πῶς θὰ εἰρηνεύσουμε τὴ συνείδησι, πῶς θὰ βροῦμε τὴ γαλήνη; Ὑπάρχει τρόπος, ὑπάρχει μέσον;

* * *

Ὑπάρχει, ἀγαπητοί μου. Ἕνα μᾶς καθαρίζει. Ποιό; «Τὸ αἷμα Ἰησοῦ Χριστοῦ»(Α΄ Ἰω. 1,7). Ἂν ὁ ἄνθρωπος μποροῦσε μόνος του ν᾽ ἀπαλλάξῃ τὴ συνείδησι ἀπὸ τὸ ῥύπο, δὲν θὰ ἐρχόταν ὁ Χριστός. Μόνοι μας δὲν μποροῦμε νὰ καθαριστοῦμε. Καὶ ἑκατὸ χρόνια νὰ ἀσκητεύῃς στὸ Ἅγιο Ὄρος μὲ κομποσχοίνια καὶ μετάνοιες, δὲν ἐξαλείφεις οὔτε τὴν πιὸ μικρὴ ἁμαρτία.
Δὲν ὑποτιμοῦμε τὴν ἀξία τῶν μέσων αὐτῶν, ποὺ καλλιεργοῦν τὴ μετάνοια καὶ ἑλκύουν τὴ θεία χάρι, ἀλλὰ κηρύττοντας ἁγνὸ τὸ εὐαγγέλιο τοῦ Χριστοῦ λέμε, ὅτι ἡ κάθαρσις καὶ λύτρωσίς μας ἔγινε μὲ τὸ τίμιο αἷμα τοῦ «ἀμώμου καὶ ἀσπίλου ἀμνοῦ –Χριστοῦ»(Α΄ Πέτρ. 1,19).
Ὤ τὸ αἷμα τοῦ Χριστοῦ, ὁ ὁποῖος ἐνανθρώπησε καὶ σταυρώθηκε καὶ σήκωσε στοὺς ὤμους του «τὴν ἁμαρτίαν τοῦ κόσμου»(Ἰω. 1,29) καὶ ἔγινε «κατάρα»καὶ «ἁμαρτία»(βλ. Γαλ. 3,13. Β΄ Κορ. 5,21) γιὰ νὰ μᾶς λυτρώσῃ! «Πίετε ἐξ αὐτοῦ πάντες»(Ματθ. 26,27). Μιὰ σταγόνα ἀπὸ τὸ αἷμα τοῦ Χριστοῦ, ποὺ ἔπεσε ἀπὸ τὸ σταυρό, γίνεται Ἰορδάνης ποταμὸς καὶ πλένει ὅλα τὰ ἁμαρτήματά μας.
Τὴν θεμελιώδη αὐτὴ ἀλήθεια ἔχει ὑπ᾽ ὄψιν ὁ ποιητὴς τοῦ Ἀκαθίστου ὅταν λέῃ στὴν Παναγία «Χαῖρε, λουτὴρ ἐκπλύνων συνείδησιν». Διότι ἐκείνη ἔγινε τὸ ὄργανο γιὰ νὰ συντελεσθῇ ἡ λύτρωσίς μας, ἐκείνη βοήθησε νὰ καθαρθῇ ἡ συνείδησί μας ἀπὸ τὴν ἀκαθαρσία. Γι᾽ αὐτό, ὅπως φροντίζουμε τὴν καθαριότητα τοῦ σπιτιοῦ καὶ τῶν ἐνδυμάτων μας, ἔτσι ἂς σπεύσουμε στὸν λουτῆρα τῆς μετανοίας. Στὸ πλυντήριο τὰ ἄπλυτά μας! Ὅλοι νὰ ἐξομολογηθοῦμε. Καὶ τότε θὰ ποῦμε κ᾽ ἐμεῖς στὴν Παναγία· «Χαῖρε, λουτὴρ ἐκπλύνων συνείδησιν».
Εἴθε, ἀγαπητοί μου, διὰ πρεσβειῶν τῆς ὑπεραγίας Θεοτόκου, νὰ ἑτοιμασθοῦμε γιὰ τὸ Πάσχα καὶ νὰ ποῦμε κ᾽ ἐμεῖς· «Τὴν ἀνάστασίν σου, Χριστὲ Σωτήρ, ἄγγελοι ὑμνοῦσιν ἐν οὐρανοῖς, καὶ ἡμᾶς τοὺς ἐπὶ γῆς καταξίωσον ἐν καθαρᾷ καρδίᾳ σὲ δοξάζειν»(Κυρ. Πάσχα)· ἀμήν.

(†) ἐπίσκοπος Αὐγουστῖνος
Ἀπομαγνητοφωνημένη ὁμιλία του Μητροπολίτου Φλωρίνης π. Αυγουστίνου ἡ ὁποία ἔγινε στὸν ἱ. ναὸ Ἁγ. Παντελεήμονος Φλωρίνηςτὴν 14-4-1989

________________

ΣΕΡΒΙΚΑ

__________________

У БАЊИ!

(ΣΤΟ ΛΟΥΤΡΟ)

Драга моја децо, постојало је време када ниси имао име. Ако си био дечак викали су те бебан, ако си била девојчица звали су те беба. Дошао је један свети дан, када си добио хришћанско име, име једног од милијарду светитеља и мученика хришћанства, и од тада се зовеш Димитрије, Никола, Констандин, Георгије, Јован…, или ако си девојчица зовеш се Марија, Ана, Екатарина, Варвара, Параскева… Од анонимне особе постао/-ла си особа са именом. Уписан/-а си у црквене кљиге и као дете Цркве уживаш у свим благословима Христовим.

Који је то дан када си добио/-ла хришћанско име? То је дан свете тајне крштења. Ти си онда био/-ла веома мало дете, одојче, које није још разумело шта се дешава око њега. Међутим родитељи и рођаци се још увек сећају дана твога крштења. Ако их упиташ, чућеш да је тај дан кућа сијала од радости. Мајка те је узела у свој загрљај, однела те је у цркву. Стајала је на сред цркве света крстионица, један скромни свештеник се прекрстио, обукао је свој епитрахиљ и рекао: “Благословено царство Оца и Сина и Светог Духа…” и почела је служба крштења, која је једна од најлепших служби православне Цркве. После разних молитви, свештеник те је узео у своје руке говорећи: “Крштава се слуга (или слушкиња) Божији… у име Оца и Сина и Светог Духа” и потпио те је у освећену воду и изнео три пута.

– Али, рећи ћеш, која је сврха крштења? Постоје људи који говоре да деца не треба да се крсте, зато што немају греха.

Да , дете моје, немају грехова, своје грехове, као што их имају одрасли. Свако одојче, сваки човек који се рађа на овоме свету, носи са собом грех, носи кривицу за Ноја, први грех који је починио човек и који се назива праочински грех. Та кривица чини човека грешним, и човек, сваки човек, има потребу да се очисти. Душа грешника је црна као крила вранина. Са крштењем душа се пере и чисти са силом Светог Духа, и излази из освећене воде крстионице бела као голуб. Једна велика промена настаје у душевном свету, која се не види са људским очима, али се види са очима анђела и арханђела. Дете греха постаје дете благодати, дете Божије. Зато Црква крштење назива “бањом новог рођења”, дакле бањом која има чудотворну способност да узима старог човека, тај нечист и прљав суд, и чини га новим човеком, драгоценим и изабраним сасудом свете Цркве.

Чим се дете крсти, излази из свете крстионице, облаче га у бели хаљетак, са белим оделом, да нам се дете чини као један мали анђео Божији. Тај бели хаљетак значи да је онај који је крштен чист од сваке врсте греха и да у будуће треба да пази да не упрља себе са гресима. Да пази, као што пази оно дете које су родитељи обукли у једну скупоцену униформу, то дете не иде на прљава места да не упрља своју светлу гардеробу.

Одећа, хаљетак, онога који је крштен је Х р и с т о с. Христос на језику. Христос у очима. Христос у ушима. Христос у рукама. Христос у ногама. Христос у срцу. Христос свуда. Зато и када изађе дете из крстионице Црква поје: “У Христа се крстисте, у Христа се обукосте. Алилуја”.

Настаје питање – да ли постоји дете које је од часа свога крштења па све док није порасло успело да одржи хитон светог крштења чистим и неупрљаним? Да би једно дете одговорило да је одржало хитон свога крштења чистим и неупрљаним, као што га је добило у час крштавања, треба да није учинио никакав грех са својим језиком, са својим очима да није видео ништа нечисто, са својим ушима да није чуо речи које прљају слух, са својим рукама да није украо, да није ударио никога, да није учинио никакво зло, са својим ногама да није трчао на грешна места, са својим умом и срцем да није помислио и пожелео ништа лоше. Ако постоји такво дете, само онда ћемо рећи да је то дете одржало хитон свога крштења чистим и неупрљаним. Шта кажете, децо моја, да ли постоји такво дете на свету? Осим Христа, ни једно такво дете не постоји.

Сва деца без изузетка су сагрешила са разним гресима, упрљала су хитон светог крштења. О кад бисмо само знали колико је нечиста и прљава душа! И шта ћемо урадити, шта треба да буде?

Ево шта нам је чинити. Сада, када се приближавају свети дани Велике недеље, муке Господње, хришћани желе да њихова одећа сија, да бисмо дочекали Разапетог, лепог Младожењу Цркве, треба и ми да кажемо:

«Да ли ипак постоји начин да се душа очисти опет и одећа њена да буде опет чиста и сјајна?» Постоји, слава Богу!

Наша Црква, за душе које су сагрешиле после крштења и осећају себе недостојним и прљавим, има једну другу крстионицу. А та друга крстионица је тајна покајања или исповести.

***

Дете моје! Сијао си као сунце када су те крстили. Био си чист као снег. После тога си сагрешио. Сагрешио си много пута. А сада ти је потребна бања, духовна бања. Али, као што волиш чистоћу свога тела и редовно се купаш и переш, тако да волиш и чистоћу своје душе. Сада када нам се ближе ови свети дани, да трчиш и да се исповедиш, да се опереш и окупаш, да сијаш опет као сунце и да постанеш чист као снег. Силу има вода у крстионици да чисти душе, али силу имају сузе покајања.

После искрене исповести коју ћеш учинити, осетићеш неисказану радост у себи и певаћеш побожно лепу песму:

• “Погледај тамо љиљане како цветају
• и миришу. Сличан је наш живот са љиљаном,

• који ујутро цвета за мало а увече увене.
• Колико је кратак живот!
• Погледај Исуса Христа с вером.
• Он је Божији Син, који је дошао
• у наш живот да нас избави све и радост нам
• подари. Да, са Христом у души, колико

је лепши живот!”.
Са очинском љубави

Ваш духовни отац

ΟΜΙΛΙΑ ΜΗΤΡΟΠΟΛΙΤΟΥ ΦΛΩΡΙΝΗΣ
π. ΑΥΓΟΥΣΤΙΝΟΥ ΚΑΝΤΙΩΤΟΥ

Ε΄ Κυριακὴ Νηστειῶν

«ΜΕΤΑΝΟΕΙΤΕ»

Η Ἐκκλησία μας, ἀγαπητοί μου, ἡ ἁγία ὀρ­θό­δοξος Ἐκκλησία, δὲν εἶνε δημιούργημα ἀνθρώπου. Ἂν ἦταν ἔτσι, ὕ­στε­­­ρα ἀπὸ τὴν ἀ­γρία πολεμικὴ ποὺ δέχθηκε καὶ δέχεται ἀπὸ παλαιοτέρους καὶ νεωτέρους ἐχθρούς, θὰ ἔ­πρεπε νὰ εἶχε γκρεμιστῇ· δὲν θὰ ὑπῆρχε. Ἡ πολεμικὴ ὅ­μως αὐτὴ ἀποδεικνύει ἀ­κριβῶς, ὅτι ἡ Ἐκκλησία τοῦ Χριστοῦ ζῇ καὶ δρᾷ. Διότι δὲν πολεμάει κανεὶς νεκρούς· πολεμάει ζων­τανούς. Ἡ Ἐκκλησία λοιπὸν μένει, ζῇ καὶ βασιλεύει καὶ θριαμβεύει στὸν κόσμο.
Γιατί; Εἴπαμε· διότι δὲν εἶνε ἀνθρώπινο κατασκεύασμα, δὲν τὴν ἔφτειαξαν ἄνθρωποι. Εἶ­νε θεῖο καθίδρυμα. Εἶνε ―γιὰ νὰ μιλήσουμε πιὸ ἁπλᾶ― ἕνα δεντρί, ποὺ δὲν τὸ φύτευσε χέρι ἀνθρώπου· τὸ φύτευσε ὁ ἴδιος ὁ Θεός, ἡ ἁγία Τριάς. Γι᾽ αὐτὸ ὅλοι οἱ δαίμονες τῆς κολάσεως, ὅλων τῶν χρωμάτων καὶ ἀποχρώσεων, δὲν μποροῦν νὰ τὴν ξερριζώσουν.
Ἡ Ἐκκλησία εἶνε ἀναγκαία. Πόσο ἀναγκαία εἶνε; Ὅπως τὸ ψωμὶ ποὺ τρῶμε κάθε μέρα, ὅ­πως οἱ ἀκτῖνες τοῦ ἥλιου ποὺ μᾶς φωτίζουν καὶ μᾶς θερμαίνουν, ὅπως ὁ ἀέρας ποὺ ἀναπνέουμε κάθε στιγμή. Μπορεῖς χωρὶς ἀέρα νὰ ζήσῃς; μπορεῖς χωρὶς ἥλιο νὰ ζήσῃς; μπορεῖς χωρὶς ψωμὶ νὰ ζήσῃς; Ἄλλο τόσο μπορεῖς νὰ ζήσῃς χωρὶς Ἐκκλησία, χωρὶς Θεό.
Καὶ ἡ Ἐκκλησία μας ἔχει προορισμὸ μεγάλο. Ποιός ὁ προορισμός της; Ἡ Ἐκκλησία εἶ­νε ἰατρεῖο. Ὅπως ὅταν ἀρρωστήσῃ ὁ ἄνθρωπος πηγαίνει στὸ ἰατρεῖο καὶ ζητεῖ φάρμακα γιὰ νὰ θεραπευθῇ, ἔτσι καὶ ἡ Ἐκκλησία μας, ―λέει ὁ ἱερὸς Χρυσόστομος― εἶνε ἕνα πνευματικὸ ἰατρεῖο γιὰ τοὺς ἁμαρτωλοὺς τῆς γῆς. Οἱ ἀσθενεῖς τρέχουν γιὰ τὴ θεραπεία τοῦ σώ­ματος, καὶ οἱ ἁμαρτωλοὶ τρέχουν στὴν Ἐκ­κλη­σία, γιὰ τὴ θεραπεία ψυχῆς καὶ σώματος. Μόνο ἐὰν κανεὶς δὲν εἶνε ἁμαρτωλός, αὐτὸς δὲν ἔχει ἀνάγκη τὴν Ἐκκλησία. Ἀλλ᾽ ὑπάρχει ἄν­θρωπος στὸν κόσμο ποὺ νὰ μὴν εἶνε ἁμαρτω­λός; Ὄχι. Ὅλοι εἴμεθα ἁμαρτωλοί. Ἕνας μόνο στάθηκε ἀναμάρτητος, ὁ Κύριος ἡμῶν Ἰησοῦς Χριστός. Ὅλοι οἱ ἄλλοι λοιπόν, ὡς ἁ­μαρτωλοί, ἔχουμε ἀνάγκη τὴν Ἐκκλησία τοῦ Χριστοῦ.
Ὁ Χριστός, ὅταν ἦταν ἐπάνω στὴ γῆ, καλοῦ­­σε τοὺς ἁμαρτωλοὺς νὰ μετανοήσουν, νὰ ἐ­πι­­­στρέψουν σ᾽ αὐτόν, καὶ τοὺς ἔδινε τὴ συγ­χώρησι. Ἀλλὰ καὶ μέχρι σήμερα καὶ μέχρι συν­­τελείας τῶν αἰώνων ὁ Χριστὸς καλεῖ καὶ θὰ καλῇ ὅλους στὴ μετάνοια.
Σήμερα ἀκριβῶς ἡ Ἐκκλησία μᾶς καλεῖ νὰ ἐπιστρέψουμε στὸ Χριστὸ προβάλλοντας ὡς ὑπέροχο παράδειγμα μετανοίας μιὰ γυναῖ­κα. Εἶνε ἡ ὁσία Μαρία ἡ Αἰγυπτία, ποὺ ἑορτάζει δυὸ φορὲς τὸ χρόνο· σήμε­ρα, ποὺ εἶνε ἡ κινη­τὴ ἑορτὴ τῆς πέμ­πτης (Ε΄) Κυριακῆς τῶν νηστειῶν, καὶ τὴν 1η Ἀπριλίου.

* * *

Ἡ ὁσία Μαρία ἡ Αἰγυπτία ἔζησε τὸν ἕκτον αἰῶνα, στὰ χρόνια τοῦ αὐτοκράτορος Ἰ­ουστινιανοῦ (527-565), στὴ μεγάλη πόλι ποὺ ἔχτισε ὁ Μέγας Ἀλέξανδρος καὶ ὀνομάζεται Ἀλεξάνδρεια. Ὑπάρχει μέχρι σήμερα καὶ εἶνε ἕ­να ἀ­πὸ τὰ μεγαλύτερα λιμάνια τῆς Μεσογείου. Ἐ­κεῖ γεννήθηκε. Ἀλλ᾽ ἀπὸ μικρὴ παραστράτησε. Ἔμ­πλεξε μὲ κακὲς παρέες καὶ διεφθάρη. Ἔγινε μία κοινὴ γυναίκα. Λόγῳ τῆς ὡραιό­τητός της εἶχε ἀποκτήσει πολλοὺς ἐραστὰς καὶ διέθετε χρῆμα. Φοροῦσε μεταξωτά, ἦταν πάντα στολισμένη μὲ ἀκριβὰ κοσμήματα. Εἶ­χε γίνει βασίλισσα τῆς ἡδο­νῆς, τὸ θέλγητρο, ὁ μαγνήτης τῆς Ἀλεξανδρείας.
Ἐνῷ λοιπὸν συνέχιζε τὴν ἁμαρτωλὴ ζωή, μιὰ μέρα, ὅπως ἱστορεῖ ὁ βίος της, κατέβηκε στὸ λιμάνι. Εἶδε ἐκεῖ ἕνα καράβι. Ρώτησε τὸν καπε­τάνιο γιὰ ποῦ πηγαίνει κι αὐτὸς ἀπήντησε· Στοὺς Ἁγίους Τόπους. Ἡ Μαρία ἀποφάσι­σε νὰ ταξιδέψῃ μὲ τὸ πλοῖο αὐτό. Ἔτσι κ᾽ ἔγινε. Ἔφτασε στοὺς Ἁγίους Τόπους καὶ πῆγε στὸ ναὸ τὴν ἡμέρα τῆς Ὑψώσεως τοῦ τιμίου Σταυροῦ νὰ προσκυνήσῃ. Ἀλλὰ τὴ στι­γμὴ ποὺ προσπαθοῦσε νὰ μπῇ, μιὰ ἀόρατη δύναμι τὴν ἐμ­πόδισε. Τότε συναισθάνθηκε τὴν κατά­στασί της, συνειδητοποίησε ὅτι εἶνε ἁμαρτωλή, ὅτι δὲν εἶνε ἄξια νὰ μπαίνῃ στὴν ἐκκλησία.
Μήπως, ἀγαπητοί μου, κ᾽ ἐμεῖς τώρα ἀξίως μπαίνουμε στὸ ναό; Ἂν στὴν πόρτα στεκόταν ἕνας ἄγγελος κ᾽ ἔκανε κοντρὸλ στὸν καθένα, ποιός θὰ βρισκόταν ἄξιος νὰ μπῇ; Μπαίνουμε χάρις στὸ ἔλεος τοῦ Θεοῦ. Ἁμαρτωλοὶ ἐμεῖς, σκουλήκια βρωμερὰ καὶ ἀκάθαρτα, μᾶς δέχεται στὴν ἐκκλησία του ὁ Χριστός.
Συναισθάνθηκε λοιπὸν ἡ Μαρία τὴν ἁ­μαρτωλότητά της. Παρακάλεσε τότε τὴν Πανα­γία νὰ τὴν ἀφήσῃ νὰ μπῇ, καὶ ἡ Παναγία ἄ­κουσε τὴν παράκλησί της· ἡ Μαρία μπῆκε στὴν ἐκ­κλη­σία. Γονάτισε, ἔκλαψε, προσκύνησε τὸ σταυρό, κ᾽ ἔδωσε ὑπόσχε­σι στὸ Θεὸ ὅτι θ᾽ ἀλλάξῃ πλέον διαγωγή. Μετανόησε. Μαύρη μπῆκε – ἄ­σπρη βγῆκε. Φεύγοντας ἀπὸ τὴν ἐκκλησία, κατευθύνθηκε πρὸς τὸν Ἰορδάνη, κι ἀφοῦ πέρασε τὸν ποταμὸ βρέθηκε στὴν ἔρημο· τὴν ἀπέραντη ἔρημο, ὅπου μόνο θηρία ἄγρια ζοῦσαν κι ἀκούγονταν οἱ φωνές τους. Ἐκεῖ ἡ γυναίκα αὐ­τή, ποὺ ἦταν συνηθισμένη στὴν πολυτέλεια καὶ χλιδὴ τῆς Ἀλεξανδρείας, ἄλλαξε στὸ ἑξῆς τελείως τρόπο ζωῆς. Ἔζησε σαράντα ὁλόκληρα χρόνια μὲ σκληραγωγία παρακαλώντας τὸ Θεὸ νὰ τὴ συχωρέσῃ.
Τὴν ἐποχὴ ἐκείνη ζοῦσε ἕνας ἀσκητὴς ποὺ τὸν ἔλεγαν Ζωσιμᾶ. Ἦταν σπουδαῖος, ἀλλὰ ὁ διάβολος τοῦ ἔρριξε μιὰ ἰδέα. Ζωσιμᾶ, τοῦ εἶ­πε, χρόνια τώρα ἀσκητεύεις, προσεύχεσαι, με­λετᾷς, κοινωνεῖς τῶν ἀχράντων μυστηρίων· σὰν ἐσένα δὲν ὑπάρχει ἄλλος… Ὑπερήφανος λογισμός. Καὶ ἡ ὑπερηφάνεια εἶνε ἡ πιὸ μεγά­λη ἁμαρτία. Ἡ φωνὴ ὅμως τοῦ Θεοῦ ἀπήντησε· Ζωσιμᾶ, κάνεις λάθος· ὑπάρχει μιὰ ἄλλη ψυ­χὴ ἀνώτερη ἀπὸ σένα… Βγῆκε τότε ὁ ἀσκη­τὴς στὴν ἔρημο, καὶ καθὼς βάδιζε βλέπει ξα­φνικὰ κάτι σὰν φάντασμα. Δὲν ἦταν φάντασμα· ἦταν ἡ Μαρία ἡ Αἰγυπτία, ποὺ εἶχε καταν­τήσει πετσὶ καὶ κόκκαλο. Ἔπεσε στὰ πόδια τοῦ Ζωσιμᾶ, εἶπε τὸ ὄνομα καὶ τὴ ζωή της. Ἀφοῦ ἐξωμολογήθηκε τ᾽ ἁμαρτήματά της, παρακάλεσε τὸν ἅγιο Ζωσιμᾶ νὰ τῆς φέρῃ τὴν θεία κοινωνία. Πράγματι ὁ Ζωσιμᾶς τῆς ἔφερε τὰ ἄχραντα μυστήρια, κι ὅταν τὴν κοινώνησε τὰ δάκρυά της ἔπεφταν στὸ ἅγιο ποτήριο.
Ἔτσι κοινωνοῦσαν κάποτε οἱ Χριστιανοί, μὲ συγκίνησι καὶ δέος. Εἶνε μέγα μυστήριο ἡ θεία κοινωνία. Ἐμεῖς τώρα, ἀλλοίμονο, κοινωνοῦ­με ἀναίσθητοι καὶ ἀδιάφοροι, χωρὶς πόθο καὶ λαχτάρα γιὰ τὸ Θεό, χωρὶς θεῖον ἔρωτα.
Ἐκείνη κοινώνησε ἐξωμολογημένη καὶ μὲ συναίσθησι. Μετὰ παρακάλεσε τὸν Ζωσιμᾶ νὰ ξαναπάῃ. Καὶ πῆγε ὁ γέροντας μετὰ ἀπὸ ἕνα χρόνο ἐκεῖ καὶ τὴν ζήτησε. Τὴ βρῆκε πεθαμένη πλέον, ξαπλωμένη στὴν ἄμμο. Ἦταν σὰν ἄγγε­λος. Δίπλα εἶχε χαράξει τὶς λέξεις· «Θάψε, Ζω­σιμᾶ, τὸ σῶμα τῆς ἁμαρτωλῆς Μαρίας». Ὁ ἅγι­ος Ζωσιμᾶς ἔψαλε τὴν κηδεία καὶ ἦρθε ἡ ὥρα νὰ τὴν θάψῃ. Ἀξίνα δὲν εἶχε. Πῶς ἔσκαψε;  Μέσα ἀπὸ τὴν ἔρημο τότε ―ἂς μὴν πιστεύουν οἱ ἄ­πιστοι, ἐμεῖς πιστεύουμε―ἦρθε ἕνα λιοντάρι, ἔσκαψε μὲ τὰ νύχια του, ἔκανε λάκκο, κ᾽ ἔγινε αὐτὸ ὁ νεκροθάφτης. Ἐκεῖ ἐτάφη ἡ ὁσία.

* * *

Αὐτὸς μὲ λίγα λόγια εἶνε ὁ βίος τῆς ἁγίας Μαρίας τῆς Αἰγυπτίας, ποὺ ἑορτάζει σήμερα ἡ Ἐκκλησία μας. Τί μᾶς διδάσκει; Ὅτι ὁ Χριστὸς δέχεται ὅλους, καὶ τοὺς πιὸ μεγάλους ἁ­μαρτωλούς. Ὅσα ἁμαρτήματα κι ἂν ἔχῃ κάνει ὁ ἄνθρωπος, ὁ Χριστὸς τὸν συγχωρεῖ, ἀρκεῖ νὰ ἔχῃ μετάνοια. Μετανοεῖτε λοιπόν, μᾶς φωνάζει σήμερα ἡ ὁσία Μαρία. Ἀλλὰ καὶ κάθε μέρα καὶ κάθε ὥρα μᾶς φωνάζει ὁ Χριστός· «Μετανοεῖτε» (Ματθ. 3,2). Μᾶς καλεῖ ν᾽ ἀλλάξουμε κ᾽ ἐμεῖς διαγωγή, ὅπως ἄλλαξε ἡ Μαρία ἡ Αἰγυπτία καὶ ὅλοι οἱ ἅγιοι.
«Μετανοεῖτε», μᾶς φωνάζουν ὅλα τὰ στοιχεῖα τῆς φύσεως, οἱ ἀστραπὲς καὶ οἱ βροντές, κι ἀλλοίμονο ἂν δὲν ἀκοῦμε. «Μετανοεῖτε», μᾶς φωνάζουν οἱ θεομηνίες, οἱ πλημμύρες ποὺ κάνουν τὰ ποτάμια νὰ φουσκώνουν καὶ ν᾽ ἀπειλοῦν νὰ πνίξουν κόσμο, οἱ σεισμοὶ ποὺ γκρεμίζουν σπίτια, οἱ πυρκαγιὲς ποὺ ἀποτεφρώνουν δάση, οἱ ἀρρώστιες ποὺ θερίζουν. «Μετανοεῖτε», μᾶς φωνάζουν οἱ τάφοι καὶ ὁ θάνα­τος, ποὺ ἔρχεται κάθε μέρα.
Οἱ ἄνθρωποι ὅ­μως μένουν ἀναίσθητοι, δὲν μετανοοῦν. Περνοῦν τὰ χρόνια, ἀσπρίζουν τὰ μαλλιά, πέφτουν τὰ δόντια, τὸ σῶμα μαραίνεται, φθάνει τὸ τέλος, κι οὔτε τότε ὁ ἄνθρωπος λέει Μετανοῶ. Τὸ εἶπα καὶ ἄλλοτε· δὲ θὰ μᾶς δικάσῃ ὁ Θεὸς γιατὶ ἁμαρτήσαμε, θὰ μᾶς δικάσῃ γιατὶ δὲν μετανοήσαμε.
Τὶς ἅγιες αὐτὲς ἡμέρες μᾶς καλεῖ ἰδιαιτέρως. Ὅπως τρέχουμε στὸ ἰατρεῖο ὅταν ἀρρωστήσουμε, ἔτσι μικροὶ καὶ μεγάλοι νὰ τρέξου­με στὸ πνευματικὸ ἰατρεῖο τῆς μετανοίας, τὴν ἱερὰ ἐξομολόγησι. Καὶ τότε πραγματικῶς θὰ ἔ­χουμε μαζί μας τὸ Χριστό. Ὅποιος ἐξομολο­γηθῇ καὶ κοινωνήσῃ, ―δὲν εἶνε ψέμα― βάζει μέσα του τὸ Θεό. Κι ὅποιος ἔχει τὸ Θεό, δὲ φο­βᾶται τίποτα. Αὐτὸς θὰ ἔχῃ τὴν εὐλογία τῆς Ἐκ­κλησίας διὰ πρεσβειῶν τῆς ὑπεραγίας Θεο­τό­κου καὶ τῆς ὁσίας Μαρί­ας τῆς Αἰγυπτίας, τῆς ὁ­ποίας τὴν ἱερὰ μνήμη ἑορτάζουμε σήμερα.

† ἐπίσκοπος Αὐγουστῖνος

(Ομιλία του Μητροπολίτου Φλωρίνης π. Αυγουστίνου Καντιώτου στον ιερό ναὸ Ἁγ. Βασιλείου Φιλώτα – Ἀμυνταίου 23-3-1980 πρωί)

___________

ΣΕΡΒΙΚΑ

___________

__________________________________________________________

ΡΟΥΜΑΝΙΚΑ

_________________________________________________________

MARIA EGIPTEANCA, O PILDĂ DE POCĂINŢĂ

OMILIE LA DUMINICA A V – A DIN POST A PĂRINTELUI AUGUSTIN KANDIOTUL, MITROPOLIT DE FLORINA

„POCĂIŢI-VĂ!”

Biserica noastră, iubiţii mei, Sfânta Biserică Ortodoxă nu este o plăsmuire omenească. Dacă era aşa, în urma atacului sălbatic la care a fost şi este supusă de către duşmanii ei mai vechi şi mai noi, ar fi trebuit să fi fost nimicită, n-ar mai fi existat. Însă lupta aceasta dovedeşte tocmai faptul că Biserica lui Hristos e vie şi lucrează. Pentru că nimeni nu luptă împotriva morţilor. Luptă împotriva celor vii. Biserica deci se menţine, e vie, împărăţeşte şi triumfă în lume. De ce? Am spus: pentru că nu este o ficţiune omenească, nu au confecţionat-o oamenii, ci este o instituţie dumnezeiască. Este – ca să vorbim mai simplu – un copac pe care nu l-a sădit vreo mână omenească; l-a sădit însuşi Dumnezeu, Sfânta Treime. De aceea, toţi demonii iadului, de toate culorile şi  nuanţele, nu pot să o dezrădăcineze. Biserica este necesară. Cât de necesară este? Ca pâinea pe care o mâncăm zi de zi, ca razele soarelui care ne luminează şi ne încălzesc, ca aerul pe care-l respirăm în fiecare clipă. Poţi să trăieşti fără aer? Poţi să trăieşti fără soare? Poţi să trăieşti fără pâine? Tot aşa, nu poţi să trăieşti fără Biserică, fără Dumnezeu. Şi Biserica noastră are o mare destinaţie. Care este destinaţia ei? Biserica este un spital. Aşa cum atunci când se îmbolnăveşte omul se duce la spital şi cere medicamente pentru a se vindeca, aşa şi Biserica noastră – spune Sfântul Ioan Gură de Aur – este un spital duhovnicesc pentru păcătoşii de pe pământ. Bolnavii aleargă pentru vindecarea trupului şi păcătoşii aleargă la Biserică pentru vindecarea sufletului şi trupului. Doar dacă cineva nu este păcătos, acela nu are nevoie de Biserică. Dar există om în lume care să nu fie păcătos? Nu. Toţi suntem păcătoşi. Unul singur a fost fără păcat, Domnul nostru Iisus Hristos. Aşadar toţi ceilalţi, ca păcătoşi ce suntem, avem nevoie de Biserica lui Hristos. Hristos, când era pe pământ, îi chema pe păcătoşi să se pocăiască, să se întoarcă la El şi le dădea iertare. Dar şi până astăzi şi până la sfârşitul veacurilor Hristos îi cheamă şi îi va chema pe toţi la pocăinţă. Astăzi, Biserica ne cheamă să ne întoarcem la Hristos cu totul, punându-ne înainte ca minunată pildă de pocăinţă o femeie. Este vorba despre Cuvioasa Maria Egipteanca, care este sărbătorită de două ori pe an: astăzi, când este sărbătoarea ei mobilă – în Duminica a V – a din Post, şi pe 1 aprilie.
***
Cuvioasa Maria Egipteanca a trăit în veacul al VI – lea, în anii împăratului Iustinian (527-565), în marea cetate pe care a zidit-o Alexandru cel Mare şi se numeşte Alexandria. Există până astăzi şi este unul din cele mai mari porturi în Mediterana. Acolo s-a născut. Dar a deviat de mică. S-a încurcat în anturaje rele şi s-a stricat. A devenit o femeie comună. Din cauza frumuseţii ei câştigase mulţi admiratori şi dispunea de bani. Purta mătăsuri, era întotdeauna împodobită cu bijuterii scumpe. Devenise regina plăcerii, ispita, magnetul Alexandriei. Aşadar, în timp ce îşi continua viaţa păcătoasă, într-o zi, cum istoriseşte viaţa ei, a coborât în port. A văzut acolo o corabie. L-a întrebat pe căpitan unde merge şi el i-a răspuns: la Sfintele Locuri. Maria s-a hotărât să călătorească cu acea corabie. Aşa s-a şi întâmplat. A ajuns la Sfintele Locuri şi s-a dus la biserică în ziua Înălţării Cinstitei Cruci ca să se închine. Dar în clipa în care a încercat să intre, o putere nevăzută a împiedicat-o. Atunci a conştientizat starea ei, a conştientizat că este păcătoasă, că nu este vrednică să intre în biserică. Iubiţii mei, oare noi acum intrăm în biserică cu vrednicie? Dacă la uşă ar sta un înger şi ar controla pe fiecare, va găsi pe vreunul vrednic să intre? Intrăm prin mila lui Dumnezeu. Noi suntem păcătoşi, viermi murdari şi necuraţi, iar Hristos ne primeşte în Biserica Sa. Aşadar, Maria şi-a simţit păcătoşenia. A rugat-o atunci pe Preasfânta (Fecioară Maria) s-o lase să intre, iar Preasfânta i-a ascultat rugăciunea: Maria a intrat în Biserică. A îngenunchiat, a plâns, s-a închinat Crucii şi a făcut o făgăduinţă înaintea lui Dumnezeu că de acum înainte îşi va schimba purtarea. S-a pocăit. A intrat neagră şi a ieşit albă. Fugind din biserică, s-a îndreptat spre Iordan şi după ce a trecut râul, a ajuns în pustie, în pustia nesfârşită, unde doar fiarele sălbatice trăiau şi doar glasurile lor se auzeau. Acolo, această femeie, care era obişnuită cu luxul şi bogăţia Alexandriei, avea să-şi schimbe cu desăvârşire de atunci încolo modul de viaţă. A trăit patruzeci de ani întregi în asprime, rugându-L pe Dumnezeu să o ierte. În acea vreme trăia un ascet care se numea Zosima. Era învăţat, dar diavolul i-a aruncat o idee. Zosima – i-a spus – de ani de zile te nevoieşti în pustnicie, te rogi, studiezi, te împărtăşeşti cu Preacuratele Taine. Ca tine nu mai există altul… Un gând mândru. Şi mândria este cel mai mare păcat. Însă glasul lui Dumnezeu i-a răspuns: Zosima, greşeşti. Există un alt suflet mai înalt decât tine… A ieşit atunci ascetul în pustie şi în timp ce mergea vede deodată ceva ca o fantomă. Nu era fantomă; era Maria Egipteanca care ajunsese numai şi piele şi oase. A căzut la picioarele lui Zosima, i-a spus numele şi viaţa ei. După ce s-a mărturisit de păcatele ei, l-a rugat pe Sfântul Zosima să-i aducă Dumnezeiasca Împărtăşanie. Într-adevăr, Zosima i-a adus Preacuratele Taine, şi când a împărtăşit-o lacrimile acesteia  cădeau în Sfântul Potir.

Aşa se împărtăşeau odată creştinii, cu emoţie şi teamă. Este mare şi dumnezeiască Taina Împărtăşaniei. Noi acum, vai, ne împărtăşim nesimţiţi şi indiferenţi, fără dragoste şi dor după Dumnezeu, fără dragoste dumnezeiască. Ea se împărtăşea mărturisită şi cu simţire. Apoi l-a rugat pe Zosima să revină. Şi s-a dus bătrânul după un an acolo şi a căutat-o. Dar a găsit-o moartă, întinsă pe nisip. Era ca un înger. Alături însemnase cuvintele: „Îngroapă, părinte Zosima, trupul păcătoasei Maria”. Sfântul Zosima a cântat slujba de înmormântare şi a venit clipa să o îngroape. Târnăcop nu avea. Cum a săpat? În momentul acela, din pustie – să nu creadă necredincioşii, noi credem! – a venit un leu, a săpat cu ghearele, a făcut o groapă şi a fost el însuşi groparul. Acolo a fost îngropată cuvioasa.
***

Aceasta este în puţine cuvinte viaţa Sfintei Maria Egipteanca, pe care o sărbătoreşte astăzi Biserica noastră. Ce ne învaţă? Că Hristos îi primeşte pe toţi şi pe cei mai mari păcătoşi. Oricâte păcate ar face omul, Hristos îl iartă, dacă se pocăieşte. Aşadar, „Pocăiţi-vă!”, ne strigă astăzi cuvioasa Maria. Dar în fiecare zi şi în fiecare ceas ne strigă Hristos: „Pocăiţi-vă!” (Matei 3, 2). Ne cheamă să ne schimbăm şi noi vieţuirea, precum şi-a schimbat-o Maria Egipteanca şi toţi sfinţii. „Pocăiţi-vă!”, ne strigă toate stihiile naturii, fulgerele şi tunetele şi vai!, dacă nu auzim. „Pocăiţi-vă!”, ne strigă dezastrele naturale, inundaţiile care fac râurile să se umfle şi să ameninţe cu înecarea lumii, cutremurele care dărâmă case, incendiile care mistuiesc pădurile, bolile care seceră. „Pocăiţi-vă”, ne strigă mormintele şi moartea, care vine în fiecare zi. Oamenii însă rămân nesimţiţi, nu se pocăiesc. Trec anii, părul i se albeşte, îi cad dinţii, trupul i se veştejeşte, ajunge la sfârşit şi nici atunci omul nu zice „Mă căiesc”. Am spus-o şi altădată: Nu ne va judeca Dumnezeu pentru că am păcătuit, ci ne va judeca pentru că nu ne-am pocăit. În aceste sfinte zile ne cheamă în mod deosebit. Cum alergăm la spital când ne îmbolnăvim, aşa mici şi mari să alergăm la spitalul duhovnicesc al Pocăinţei, la Sfânta Mărturisire. Şi atunci realmente vom avea cu noi pe Hristos. Cine se mărturiseşte şi se împărtăşeşte – nu e minciună!– Îl primeşte în sine pe Dumnezeu. Şi cine Îl are pe Dumnezeu, nu se teme de nimic. El va avea binecuvântarea Bisericii prin mijlocirile Preasfintei Născătoare de Dumnezeu şi ale Cuvioasei Maria Egipteanca, a cărei sfântă pomenire o sărbătorim astăzi.

+ Episcopul Augustin

(Omilie a Mitropolitului de Florina, părintele Augustin Kandiotis, în Sfânta Biserică a Sfântului Vasilie, Filota – Amintaios, 23.03.1980 dimineaţa)
(Sursa:  Cartea “Ne vorbeşte Părintele Augustin, Mitropolitul de 104 ani” – vol. al II-lea)

Părintele Iustin Popovici

(π. ΙΟΥΣΤΙΝΟΥ ΠΟΠΟΒΙΤΣ)

Omilie la Duminica a V – a din Post (1965)

În numele Tatălui şi al Fiului şi al Sfântului Duh.

Iată a V – a Duminică din Marea Patruzecime, duminica [care pecetluieşte săptămâna] marilor privegheri şi marilor nevoinţe, săptămâna marilor tânguiri şi suspine, Duminica celei mai mari sfinte între sfintele femei, a Cuvioasei Maicii noastre Maria Egipteanca…
Patruzeci şi şapte de ani a vieţuit în pustie, şi Domnul i-a dăruit ceea ce rareori dăruieşte cuiva dintre sfinţi. Ani întregi nu a gustat pâine şi apă. La întrebarea Avvei Zosima, ea a răspuns: „Nu numai cu pâine va trăi omul” (Matei 4, 4). Domnul a hrănit-o într-un mod deosebit şi a îndrumat-o la viaţa pustnicească, la nevoinţele pustniceşti.
Şi care a fost urmarea? Sfânta a preschimbat iadul ei în rai! L-a biruit pe diavol şi a urcat sus la Dumnezeu! Cum, cu ce? Cu postul şi cu rugăciunea, cu postul şi cu rugăciunea! Pentru că postul, postul împreună cu rugăciunea, este o putere care biruieşte totul. Un imn minunat din Marea Patruzecime spune: „Să urmăm Mântuitorului sufletelor noastre, Care prin post ne-a arătat biruinţa împotriva diavolului”. Prin post ne-a arătat biruinţa împotriva diavolului… Nu există o altă armă, nu există un alt mijloc.
Postul! Iată mijlocul pentru a-l birui pe diavolul, pe orice diavol. Exemplu de biruinţă, Sfânta Maria Egipteanca. Ce putere dumnezeiască este postul! Postul nu este nimic altceva decât să-ţi răstigneşti trupul, să-ţi răstigneşti trupul, să te răstigneşti singur pe tine însuţi.
De vreme ce există crucea, biruinţa este sigură. Trupul fostei desfrânate din Alexandria, Maria, prin păcat s-a predat robiei diavolului. Dar când a îmbrăţişat crucea lui Hristos, când a luat această armă în mâinile ei, l-a biruit pe diavol. Postul este învierea sufletului din morţi. Postul şi rugăciunea deschid ochii omului, ca să se zărească şi să se înţeleagă după adevăr pe el însuşi, să se vadă pe el însuşi. Vede atunci că fiecare păcat în sufletul lui este mormântul lui, mormântul, moartea lui. Înţelege că păcatul în sufletul lui nu face nimic altceva decât să transforme în leşuri toate câte aparţin sufletului: gândurile lui, sentimentele lui şi dispoziţiile lui; un şir de morminte. Şi atunci…, se dezlănţuie din suflet un strigăt jalnic: „Înainte de sfârşit, până ce nu pier, mântuieşte-mă”. Acesta este strigătul nostru în această sfântă săptămână: Doamne, înainte de sfârşit, până ce nu pier, mântuieşte-mă. Astfel ne-am rugat în această săptămână Domnului, astfel de strigăte rugătoare ne-a predat, în Canonul său cel Mare, marele sfânt părinte al nostru Andrei Criteanul.
„Doamne, înainte de sfârşit, până ce nu pier, mântuieşte-mă”. Acest strigăt ne priveşte pe noi toţi, pe toţi câţi avem păcate. Cine nu are păcate? Este imposibil să priveşti în tine însuţi şi să nu afli undeva, în vreun ungher al sufletului tău, să nu localizezi în vreun colţ al lui un păcat poate uitat. Şi… fiecare păcat, pentru care nu te-ai pocăit, este mormântul tău, este moartea ta. Şi tu, ca să poţi să te mântuieşti şi să te înviezi pe tine însuţi din mormântul tău, strigă cu strigătele tânguitoare şi rugătoare ale Marii Patruzecimi: „Doamne, înainte de sfârşit, până ce nu pier, mântuieşte-mă”.
Să nu ne batem joc de noi înşine, fraţilor, să nu ne lăsăm înşelaţi. Şi chiar dacă un singur păcat ar rămâne în sufletul tău, şi tu nu te pocăieşti şi nu-l mărturiseşti, ci îl laşi înăuntrul tău, acest păcat te va duce în împărăţia iadului. Pentru păcat nu există loc în raiul lui Dumnezeu. Pentru păcat nu există loc în Împărăţia Cerurilor. Pentru a te învrednici de Împărăţia Cerurilor, îngrijeşte-te să izgoneşti din tine orice păcat, să dezrădăcinezi din tine prin pocăinţă orice păcat. Pentru că nimic nu izbăveşte decât pocăinţa omului. O astfel de putere a dat Domnul Sfintei Pocăinţe.
Priviţi! Dacă pocăinţa a putut să mântuiască o femeie atât de desfrânată, cum a fost odată Maria Egipteanca, cum să nu mântuiască şi pe alţi păcătoşi, pe fiecare păcătos, şi pe cel mai mare păcătos şi criminal? Da, Sfânta şi Marea Patruzecime este câmpul de luptă pe care noi, creştinii, cu postul şi cu rugăciunea îl biruim pe diavolul, biruim toate păcatele, biruim toate patimile şi ne asigurăm nouă înşine nemurirea şi viaţa veşnică. În Vieţile sfinţilor şi ale adevăraţilor creştini există nenumărate exemple care arată că, într-adevăr, doar cu rugăciunea şi cu postul noi creştinii biruim pe demoni, pe toţi cei care ne chinuiesc şi vor să ne târască în împărăţia răului, în iad. Chiar, Sfântul Post…! Este postul sfintelor noastre virtuţi. Fiecare sfântă virtute înviază sufletul meu şi sufletul tău din morţi.
Rugăciune! Ce este rugăciunea? Este marea virtute care te înviază şi care mă înviază. Sculându-te la rugăciune, n-ai strigat către Domnul să îţi curăţească sufletul de păcate, de orice rău, de orice patimă? Atunci mormintele tale şi mormintele mele se deschid şi morţii înviază. Tot ce este păcătos fuge, tot ce târăşte spre rău dispare. Sfânta rugăciune îl înviază pe oricare dintre noi, când este sincer, când îşi aduce tot sufletul în cer, când tu cu frică şi cutremur spui Domnului: Vezi, vezi mormintele mele, nenumărate sunt mormintele mele, Doamne! În fiecare din aceste morminte, iată sufletul meu, iată-l mort, departe de Tine, Doamne! Spune un cuvânt şi îi înviază pe toţi morţii mei! Pentru că Tu, Tu, Doamne, ne-ai dăruit multe puteri dumnezeieşti ca să ne învieze prin Sfânta Înviere, să ne învieze din mormântul trândăviei.
Da, prin păcat, prin patimile noastre, murim sufleteşte. Sufletul moare când se desparte de Dumnezeu. Păcatul este puterea care desparte sufletul de Dumnezeu. Şi noi, când iubim păcatul, când iubim plăcerile trupeşti, în realitate ne iubim moartea, iubim mormintele, mormintele rău mirositoare în care sufletul nostru se descompune.
Dimpotrivă, când ne trezim, când prin fulgerul pocăinţei lovim în inima noastră, atunci…, atunci morţii noştri înviază. Atunci sufletul nostru îi  biruieşte pe toţi criminalii săi, îl biruieşte pe creatorul prin excelenţă al tuturor păcatelor, pe diavolul, îl biruieşte cu puterea Domnului Iisus Hristos cel înviat.
De aceea, pentru noi creştinii nu există păcat mai puternic ca noi. Să fi sigur că întotdeauna eşti mai puternic decât orice păcat care te chinuieşte, întotdeauna eşti mai puternic decât orice patimă care te chinuieşte. Cum? – întrebi. Prin pocăinţă! Şi ce este mai uşor decât ea? Întotdeauna poţi înăuntrul tău, în sufletul tău, să strigi: „Doamne, înainte de sfârşit, până ce nu pier, mântuieşte-mă”. Ajutorul lui Dumnezeu nu te va trece cu vederea. Te vei învia pe tine însuţi din morţi şi vei trăi în această lume ca unul care a venit din cealaltă lume, care a fost înviat şi trăieşte o nouă viaţă, viaţa Domnului celui înviat, înăuntrul căreia există toate dumnezeieştile puteri, aşa încât niciun păcat de acum să nu poată să te ucidă. Poate vei cădea din nou, dar de acum cunoşti, cunoşti arma, cunoşti puterea cu care te înviezi din morţi. Dacă de cincizeci de ori pe zi păcătuieşti, dacă de cincizeci de ori te ruşinezi, dacă cincizeci de morminte îţi sapi astăzi, strigă doar: „Doamne, dă-mi pocăinţă. Mai înainte de sfârşit, până ce nu pier, mântuieşte-mă”.
Domnul cel Bun, care cunoaşte slăbiciunea şi neputinţa sufletului omenesc şi a voinţei omeneşti, a spus: Vino, frate. Chiar dacă de şaptezeci de ori câte şapte păcătuieşti pe zi, vino iar şi spune: Am păcătuit (Matei 18, 21-22). Domnul asta ne porunceşte nouă, oamenilor slabi şi neputincioşi. Îi iartă pe păcătoşi. De aceea a şi declarat că bucurie mare se face în cer pentru un păcătos care se pocăieşte pe pământ (vezi Luca 15, 7). Întreaga lume cerească priveşte la tine, frate şi soră, cum trăieşti pe pământ. Cazi în păcat şi nu te pocăieşti? Iată, îngerii plâng şi se tânguiesc în cer din pricina ta. Doar ce începi  să te pocăieşti, frate, îngerii în cer se bucură şi dănţuiesc ca nişte fraţi ai tăi cereşti…
Iată Maria Egipteanca, marea sfântă de astăzi. Cât de păcătoasă a fost! Din ea Domnul a făcut o fiinţă sfântă ca heruvimii. Prin pocăinţă s-a făcut întocmai cu îngerii, prin pocăinţă a distrus iadul în care se afla, şi s-a suit întreagă în raiul lui Hristos. Nu există creştin neputincios în această lume, chiar dacă îl atacă cele mai groaznice păcate şi ispite ale acestei lumi. Însă este suficient doar ca creştinul să nu uite marile lui arme: pocăinţa, rugăciunea, postul; să se dedea vreunei nevoinţe evanghelice, vreunei virtuţi: fie rugăciunii, fie postului, fie iubirii evanghelice, fie îndurării. Să ne amintim de marii sfinţi ai lui Dumnezeu, să ne amintim de marea sfântă sărbătorită astăzi, de Cuvioasa Maica noastră Maria Egipteanca, şi să fim siguri că Domnul va fi ajutorul nostru la vreme. Sfânta Maria a experiat atât de mult ajutorul minunat din partea Preasfintei Născătoare de Dumnezeu, încât s-a mântuit din groaznicul ei iad, de groaznicii ei demoni. Preasfânta Născătoare de Dumnezeu şi astăzi şi pururea ne ajută în toate virtuţile noastre evanghelice: în rugăciune, în post, în priveghere, în iubire, în îndurări şi în răbdare şi în orice altă virtute. Mă rog să ne ajute întotdeauna şi să ne călăuzească…
De aceea, niciodată să nu oboseşti în lupta şi în războiul cu păcatele tale… În toate greutăţile tale, în cele mai mari căderi ale tale să-ţi aminteşti de acest strigăt al sfintei săptămâni, care are putere să te învieze: „Doamne, mai înainte de sfârşit, până ce nu pier, mântuieşte-mă”.

[Traducere (în elină) de către părinţii Sfintei Mănăstiri Cuviosul Grigorie din Sfântul Munte din cartea PASHALNE BESEDE (Omilii Pascale), Belgrad, 1998,
iar în româneşte de monahul Leontie după http://www.imkby.gr/greek/sarakosti/week/e_week/eweek_5.htm]

Β΄ Στάσις Χαιρετισμῶν

Προγαμιαιες σχεσεις

«Τὴν ὡραιότητα τῆς παρθενίας σου καὶ τὸ ὑπέρλαμπρον τὸ τῆς ἁγνείας σου…» (Ἀκάθ.

ΔΙΣΤΑΖΩ, ἀγαπητοί μου, νὰ μιλήσω. Διστά­ζω γιὰ δύο λόγους. Πρῶτον, διότι ἀμφιβάλ­λω ἂν ὑπάρχουν αὐτιὰ ν᾽ ἀκούσουν ἁ­γνὸ τὸ εὐαγγέλιο. Καὶ δεύτερον, διότι τὸ θέμα ποὺ θὰ θίξω εἶνε θέμα καυτό.
Τὸ κακό, ποὺ ἔχει αὐξηθῆ, εἶνε ἀνάγκη νὰ ἐ­λεγχθῇ. Ἐν τούτοις ὁ κόσμος, ἐνῷ διαπράττει μεγάλα ἐγκλήματα, δείχνει εὐγένεια γλώσ­σης. Τὸ κακὸ τὸ κάνει, ἀλλὰ τὰ πράγματα ντρέπεται νὰ τὰ πῇ· προσπαθεῖ νὰ τὰ δικαιολογήσῃ, νὰ παρου­σιάσῃ τὸ κακὸ ὡς καλό. Εἶ­νε ἐποχή, ὅπως εἶπε κάποιος, ποὺ ἐπικρα­­τεῖ τὸ «κόμμα τῶν εὐφημιστῶν». Προσπα­θοῦν νὰ καλύψουν αἴσχη μὲ ἀραχνοΰφαντο ὕ­φασμα καλῶν λέξεων. Λένε τὸ ξίδι γλυκάδι, τὸ φαρμάκι σιρόπι, καὶ ―μὲ συγχωρεῖτε― τὴν πόρνη φιλενάδα. Ὤ ὑποκρισία! Ἀφήνουν ἔτσι τὸ κακὸ καὶ διαδίδεται ἀκόμα περισσότερο.
Ἀλλ᾽ ἐμεῖς εἴμαστε ὑποχρεωμένοι νὰ ποῦ­με «τὰ σῦκα σῦκα καὶ τὴ σκάφη σκάφη», τὸ σκότος σκότος, τὸ φῶς φῶς. Ἔτσι θὰ ὀνομάσω κ᾽ ἐγὼ τὰ πράγματα, καὶ ἀδιαφορῶ γιὰ τὴν κριτι­κή. Θ᾽ ἀ­ναγκασθῶ ἀπόψε νὰ μεταχει­ρισθῶ γλῶσσα σκλη­ρή. Δὲν ζητῶ νὰ μὲ πῆτε εὐγενῆ – πέ­στε με ὅπως θέλετε. Ἔχω χρέος νὰ πῶ τὴν ἀλήθεια. Ὁ ἱερὸς Χρυσόστομος, ὁ βασιλεὺς τοῦ κηρύγματος, λέει σὲ κάποια ὁμιλία του· «Θὰ λερώσω τὴ γλῶσσα μου». Ὅπως ὁ γιατρὸς ποὺ κάνει ἐγχείρησι λερώνει τὰ χέρια καὶ τὴ μπλού­ζα του μὲ αἵματα, ἔτσι κ᾽ ἐγώ. Ἀ­πόψε κάνω ἐγχείρησι πνευματική, κ᾽ εἶμαι ἀ­ναγκασμένος νὰ λερώσω τὴ γλῶσ­σα μου, κι ἂς σκανδαλισθοῦν οἱ εὐφημισταὶ καὶ εὐγενεῖς. Πνευματικὸς ἰατρὸς εἶμαι, καὶ πρέπει νὰ βυθίσω τὴν μάχαιρα τοῦ λόγου βαθειά.
Ἀφορμὴ μᾶς δίνει ὁ Ἀκάθιστος ὕμνος, τὸ ἐγκώμιο αὐτὸ τῆς ὑπεραγίας Θεοτόκου, ποὺ κλείνει μὲ τὰ ἔξοχα ἐκεῖνα λόγια·
«Τὴν ὡραιότητα τῆς παρθενίας σου
καὶ τὸ ὑπέρλαμπρον τὸ τῆς ἁγνείας σου…».
Ἐδῶ ὑμνεῖται ἡ παρθενία τῆς Παναγίας.

* * *

Ἀλλὰ τί εἶνε παρθενία; Ἡ παρθενία εἶνε λέξι μὲ βαθὺ περιεχόμενο, σημαίνει κάτι ποὺ δὲν τὸ ἄγγιξε κανείς. Θέλεις εἰκόνες τῆς παρθενί­ας; Ἀνέβα στὴν κορυ­φὴ τοῦ Ὀλύμ­που. Τὸ χιόνι ποὺ τὴν καλύπτει δὲν τὸ πάτησε πόδι ἀν­θρώπου, εἶνε παρθέ­νο. Παρθένες εἶνε οἱ ἀπά­τητες κορυφὲς τῶν ὀ­ρέ­ων. Παρθένο λέγεται τὸ δάσος ποὺ λόγῳ τῆς πυκνῆς βλαστήσεως δὲν εἰσεχώρησε ποτέ μέσα ἄν­θρωπος καὶ μόνο πουλιὰ κελαϊδοῦν στὰ φυλλώματά του.
Εἶνε βεβαιωμένο ψυχολογικῶς· ὁ ἄν­θρω­πος ἐκ φύσεως θέλει τὸ καθα­ρό. Εἶνε μία ῥοπὴ ἔμ­φυτη, τὴν ἔβαλε μέσα του ὁ Θεός. Τὰ θέλει ὅλα καθαρά· θέλει ἀπὸ τὸ ποτήρι ποὺ πίνει νὰ μὴν ἔχῃ πιεῖ ἄλλος, θέλει τὸ πιάτο του νὰ εἶνε ἀ­χρησιμοποίητο, θέλει τὰ παπούτσια του νὰ μὴν τὰ ἔχῃ φορέσει ἄλλος· ἀποφεύγει τὰ παλιὰ καὶ μεταχειρισμένα. Ἔ­τσι λοιπὸν θέλει καὶ τὴν κόρη καὶ τὴ γυναῖκα· νὰ εἶνε ἀνέγγιχτη ἀπὸ χέρι ἀνθρώπου μέχρι τὴν ἡμέρα τοῦ γάμου.
Εἶνε παρατηρημένο ἱστορικῶς ὅτι ἡ παρθε­νία ἐτιμᾶτο ἀπὸ τὴν ἀρχαιότητα, κατ᾽ ἐξο­χὴν μάλιστα ἀπὸ τοὺς Ἕλληνες. Ἀπόδειξις ὁ Παρ­θενών, ὁ περίφημος γιὰ τὴν ἀρχιτεκτονική του ναὸς τῆς Παρθένου Ἀθηνᾶς στὴν Ἀ­κρόπολι τῶν Ἀθηνῶν, ἀριστούργημα τῶν αἰώνων. Ἀλ­λὰ καὶ οἱ ῾Ρωμαῖοι τιμοῦσαν τὴν παρθενία. Ἀ­πόδειξις ὅτι στὴ ῾Ρώμη, στὸ ναὸ τῆς Ἑστίας, διετηρεῖτο ἄσβεστο πῦρ, ποὺ τὸ φύλασσαν κορίτσια ἁγνὰ καὶ ἀμόλυντα, οἱ Ἑστιάδες.
Ἀργότερα ὅμως ἦρθαν χρόνοι παρακμῆς καὶ τὸ φρόνημα κατέπεσε. Διεφθάρησαν καὶ οἱ Ἕλληνες ἀπὸ τοὺς σοφιστὰς καὶ ὑλιστάς, καὶ τότε ἡ παρθενία δὲν ἐτιμᾶτο. Ἡ λατρεία ἄλλαξε· οἱ ναοί, ἀντὶ νὰ ὑπηρετοῦν ἐκεῖ παρθένοι Ἑ­στιάδες, κατήντησαν πλέον οἶκοι ἀκο­λασίας. Τέτοιος ναός, διάσημο πορνεῖο, ἦταν ὁ ναὸς τῆς Ἀφροδίτης στὴν Κόρινθο, ποὺ συν­τηροῦσε χίλιες πόρνες, οἱ ὁποῖ­ες μὲ τὸ ἀκάθαρτο μίσθωμά τους ἐξασφά­λιζαν μεγάλα ἔσο­δα. Ἀντὶ τῆς παρθενίας ἐτιμᾶτο πλέον ἡ πορνεία ἐπισήμως, στὸ πρόσωπο θεῶν καὶ θεαινῶν.
Μόνο ὅταν ἦρθε ὁ Χριστὸς στὸν κόσμο ὕ­ψωσε τὸν ἄνθρωπο. Πῆρε τὴ γυναῖκα, ποὺ εἶχε γίνει ἕνα κουρέλι γιὰ νὰ σκουπίζεται ὁ κάθε ἀ­λήτης, καὶ τὴν ὕψωσε. Κανείς ἄλλος δὲν τίμησε τὴ γυναῖκα ὅπως ὁ Χριστός. Τὴν ὕψωσε πολύ, πάνω ἀπὸ τοὺς γαλαξίες, στὸν κόσμο τῶν πνευμάτων. Τὴν ὕψωσε στὸ πρόσωπο τῆς ὑπεραγίας Θεοτόκου, ἡ ὁποία ὀνομάζεται ὄχι ἁ­πλῶς παρθένος, ἀλλὰ «ἀειπάρθενος». Τὸ «ἀει–» σημαίνει «πάντοτε». «Ἀειπάρθενος» θὰ πῇ «πάντοτε παρθένος»· παρθένος πρὸ τοῦ τόκου, παρθένος κατὰ τὸν τόκον, παρθένος μετὰ τὸν τόκον. Χαῖρε, ἀειπάρθενε Μαρία!
Γι᾽ αὐτὸ καὶ ἡ Ἐκκλησία μας ἀνέκαθεν τιμᾷ τὴν παρθενία. Εἶνε ὅρος τοῦ γάμου. Ὅταν ἑ­νωθοῦν παρθένος νέος καὶ παρθένα νέα, δημι­ουργοῦν τὸν ἰδεώδη γάμο.

* * *

Καὶ στὴν Ἑλλάδα ὑπῆρχαν αὐστηρὰ ἤθη. Μέχρι πρὶν ἀπὸ ἑκατὸ – διακόσα χρόνια, ὅταν ἡ νύφη δὲν βρισκόταν παρθένος, ἐδιώχνετο ἀ­­­πὸ τὸ σπίτι τὸ ἴδιο βράδυ τοῦ γάμου· ἡ κοινω­νία δὲν τὸ ἀ­νεχόταν. Ἔτσι ἦταν τότε σπάνιο νὰ βρεθῇ κόρη χωρὶς παρθενία. Ὕστερα ἦρ­θαν καινὰ δαιμόνια, νέα ῥεύματα, ἀπὸ τὴ διεφθαρ­μένη Δύσι, ποὺ ἄρ­χισαν νὰ περιπαίζουν καὶ νὰ κλονίζουν τὴν προσήλωσι στὴν παρθενία.
Τὸ 1944 ἤμουν στὴν Κοζάνη. Ἐκεῖνες τὶς μέ­ρες κατέβηκαν ἀπ᾽ τὰ βουνὰ οἱ ἀντάρτισσες, καμμιὰ τριακοσαριά, κ᾽ ἔκαναν παρέλασι συν­τεταγμένες, μὲ τὴ σημαία μπροστά. Δὲν τὶς κατηγορῶ. Τὸ ἔκαναν ὡς Ἑλληνίδες, πιστεύοντας ὅτι ὑπερασπίζον­ται κι αὐ­τὲς τὴν ἐ­λευ­θερία τῆς πατρίδος. Δὲν ἐξετάζω λοιπὸν τὸ θέμα πολιτικῶς· τὸ θέτω ἀπὸ ἄλλης πλευ­ρᾶς. Ποιό ἦταν τὸ ἀπαράδεκτο· ὅτι εἶχαν καὶ μιὰ ταμ­πέλλα ποὺ ἔγραφε «Κάτω ἡ παρθενία» καὶ φώναζαν «Κάτω ἡ παρθενία»! Δὲν σᾶς λέω κάτι φανταστικό· τὰ εἶδα μὲ τὰ μάτια μου καὶ τ᾽ ἄκουσα μὲ τ᾽ αὐτιά μου. Ποῦ ἔφθασαν αὐ­τὲς οἱ Ἑλληνίδες! Αὐτὸ οὔτε οἱ πόρνες τῶν Παρισίων δὲ τολμοῦν νὰ τὸ ποῦν. Χλεύασαν τὴν παρθενία ὡς δεισιδαιμονία καὶ πρόληψι.
Πρόληψις; Θὰ σᾶς πῶ λοιπὸν κάτι καὶ παρακαλῶ συγχωρέστε με ποὺ θὰ λερώσω τὴ γλῶσσα μου. Δὲν τὸ ἤξερα κ᾽ ἐγώ, μοῦ τὸ εἶ­πε καθηγητὴς πανεπιστημίου τῶν Ἀθηνῶν. Ἔρευ­νες, λέει, ἔδειξαν ὅτι, ὅταν σμίγῃ κάποιος μὲ γυναῖκα ποὺ προηγουμένως εἶχε σχέσι μὲ κάποιον ἄλλο ἐραστή, τὴν ὥρα ποὺ αὐτὴ ἀγκαλιάζει τὸν σύζυγό της, τὸ μυαλό της πηγαίνει σ᾽ ἐκεῖνον, κάνει σύγκρισι, καὶ ξέρετε τί θὰ συμβῇ; Ἀφοῦ ἡ ψυχή της εἶνε προσκολλημένη σ᾽ ἐκεῖνον, τὸ παιδὶ ποὺ θὰ γεννηθῇ θὰ μοιάσῃ ὄχι στὸ νόμιμο σύζυγο ἀλλὰ σ᾽ ἐκεῖνον!
Ὦ Ἐκκλησία γλυκειά μας μάνα, πόσο σωστὰ διδάσκεις ὅτι οἱ προγαμιαῖες σχέσεις εἶνε ἁμαρτία, κ᾽ ἐμεῖς φεύγουμε ἀπ᾽ τὰ λόγια σου!
Δὲν εἶνε πολὺς καιρὸς ποὺ ἦρθε στὴ μητρό­πολι μιὰ κοπέλλα. Ἔκλαιγε καὶ ὕβριζε τὸ νέο ποὺ τὴν ἄφησε 7 μηνῶν ἔγκυο καὶ πέταξε στὴν Αὐστραλία· εἶχαν σμίξει μόλις ἀρραβιωνιάστη­καν, μὲ τὴν ὤθησι τῶν γονέων! Βρῆκα δυστυ­χῶς καὶ στὴν περιφέρειά μου τὸ κάκιστο αὐτὸ ἔθιμο, μόλις ἀρραβωνιάζονται νὰ σμίγουν. Δὲν σταμάτησα νὰ διδάσκω καὶ νὰ τὸ καταπο­λε­μῶ· καὶ περιωρίστηκε, ἀλλὰ δὲν ξερριζώθηκε.
Ἂς δοξάσουμε ὅμως τὸ Θεό, ἀδελφοί, για­τὶ στὸν αἰῶνα αὐτὸ τῆς διαφθορᾶς, ποὺ τὸ φθη­νότερο κρέας κατήντησε τὸ γυναικεῖο ὅπως ἔλεγε ἕνας ναυτικός, ἡ παρθενία δὲν ἐξέλιπε τελείως. Διατηρεῖται σὰν σπάνιο ἄνθος.
Εἶνε πρὸς τιμὴν τῶν τσιγγάνων ὅτι δὲν σμίγουν παρὰ μόνο μετὰ τὸ γάμο. Καὶ εἶνε κρίμα οἱ ὀρθόδοξοι Χριστιανοὶ νὰ παίρνουμε διδάγματα ἀπὸ λαοὺς ἀλλοθρήσκους, ὅπως ἡ Λιβύη τοῦ Καντάφη, ὅπου μὲ νόμο, ὅποιος τολμήσῃ νὰ ἀτιμάσῃ κορίτσι, τὸν κρεμοῦν σὲ τηλεγραφόξυλο γιὰ μιὰ ᾽βδομάδα.

* * *

Ἄλλαξαν, ἀγαπητοί μου, τὰ γράμματα τῆς Ἐκκλησίας καὶ μπῆκαν τὰ γράμματα τοῦ σατα­νᾶ. Ἀπόψε ἐδῶ ψάλλουμε «Τὴν ὡραιότητα τῆς παρθενίας σου…», κι ὁ κόσμος τραγουδάει τὴν ὡ­ραιότητα τοῦ φλέρτ, τῆς πορνείας καὶ μοιχείας, τὴν ὡραιότητα τῆς διαφθορᾶς.
Κορίτσια, μὴν ἀκοῦτε τὸν κόσμο. Ἀκοῦ­στε τὴν ἁγία μας Ἐκκλησία. Μείνετε μέχρι τὸ γάμο ἀνέγγιχτες. Πάρτε ξύλο καὶ σιδερένιο ῥαβδὶ καὶ θραῦστε τὰ κεφάλια τῶν κτηναρί­ων ποὺ σᾶς παρενοχλοῦν, γιὰ νὰ μὴ θρηνήσετε.
Σᾶς ὑπογράφω συμβόλαιο. Ὁ ἄντρας διψᾷ γιὰ γυναῖκα. Ἐὰν ἐσεῖς κρατηθῆτε ἁγνές, δὲν θὰ μείνῃ γυναίκα ἀνύπαντρη· καὶ ἡ πιὸ ἄσχημη θὰ παντρευτῇ. Ἐνῷ τώρα καὶ οἱ πιὸ ὡραῖες μένουν ἀζήτητες, στὸ ῥάφι. Νά ἡ ἀνυπακοή.
Ὅταν σὲ λίγο ἀκουστῇ ὁ ὕμνος τῆς παρθε­νίας τῆς Παναγίας, παρακαλῶ συναισθαν­θῆτε τὸ ἁμάρτημα τῶν προγαμιαίων σχέσεων καὶ μὲ μετάνοια ἐπιστρέψτε στὶς αἰώνιες ῥίζες μας. Ὄχι ὑποκριτικὰ ἀλλὰ μὲ συναίσθησι ἂς ψάλλουμε· «Τὴν ὡραιότητα τῆς παρθενίας σου καὶ τὸ ὑπέρλαμπρον τὸ τῆς ἁγνείας σου…»· ἀμήν.

† ἐπίσκοπος Αὐγουστῖνος

(Ομιλία του Μητροπολίτου Φλωρίνης π. Αυγουστίνου Καντιώτου στον ιερό ναό του Ἁγίου Παντελεήμονος Φλωρίνης Παρασκευὴ βράδυ 8-3-1985)

_________________

STA SERBIKA

__________________

ΜΗΤΡΟΠΟΛΙΤΟΥ ΦΛΩΡΙΝΗΣ π. ΑΥΓΟΥΣΤΙΝΟΥ ΚΑΝΤΙΩΤΟΥ

ДЕЦА ПОСТА

(TA ΠΑΙΔΙΑ ΤΗΣ ΝΗΣΤΕΙΑΣ)

Драга моја децо, уз помоћ Божију ушли смо у Четрдесетницу. На црквеном језику тако се назива света и велика Четрдесетница.

Света и велика Четрдесетница заједно са Великом седмицом која следи је период који траје отприлике 50 дана. Тај период почиње на Чисти понедељак и завршава у Велику суботу. Почиње са “Господе сила” и завршава са “Васкрсни Боже, суди земљи”. У целом том раздобљу хришћани који воле и верују у Христа и сећају се свега што је Христос поднео за свет, посте од многих јела. Уздржавају се од меса, млека, сира, јаја, рибе и других јела. Само на Благовести ако падну пре Велике седмице, дозвољено је хришћанима да једу рибу. У све друге дане сви они који су здрави посте, исповедају се и припремају се духовно за причешће светим тајнама.

***

Посте велики. Упитаћете ме, да ли треба да постимо и ми деца и омладина, који се налазимо у развоју и потребна нам је окрепљујућа храна?

На то питање, да ли деца треба да посте, одговорићу вам у овој посланици. Желим да обратите пажњу на све оно што ћу рећи. Зато све што вам будем сада рекао није моје учење, већ је учење наше свете Цркве, која све што одређује, то чини са љубављу и бригом. Црква не жели зло човеку, но увек добро. Пост који је одредила наша Црква није на нашу штету веће је на нашу корист.

Да бих вас уверио нећу вам овде представити лекарске и научне списе , који хвале пост као нешто корисно за човеково здравље. Овде ће нам бити довољно да отворимо Свето писмо, ту бесмртну књигу, и из ње ћу вам навести један историјски пример. Дођите дакле, децо, са вашом маштом да отпутујемо у старо време.

Стали смо на 600 година пре доласка Христова на свет. У то време постојало је једно јако царство, које је владало на истоку. Престолница тог царства је био Вавилон. Цар је био Навуходоносор. Он се борио против Израиљске државе, нападајући престолницу, Јерусалим, победио је Израиљце, и узео је их Соломоновог храма златне сасуде. Заједно са златом узео је и заробљенике. Много света – мушкараца, жена и деце је било превезено у његову престолницу Вавилон.

Један дан је Навуходоносор рекао нареднику царске авлије:

– Од  израиљске деце коју смо заробили и довели овде у Вавилон желим да изабереш неколико деце, која потичу из добрих породица и која се истичу својом лепотом и телесном снагом, као и љувабљу према словима. Децу коју ћеш изабрати узећу на свој двор, јешће и пиће са моје трпезе, касније ћу их школовати да постану високи службеници у мојој држави. Зато молим те припази приликом избора…

Наредник је послушао царево наређење, и после је изабрао четворо деце. Имена њихова су била Данил, Ананија, Азарија и Мисаил. То четворо деце је одведено пред цара и цар је одобрио да живе на његовом двору и да се школују како је он одредио.

Четворо деце је било у двору. Када је дошло подне, слуге су поставиле трпезу и позвале децу да једу. Трпеза је била пуна изабраних јела. Међутим ово четворо деце није дотакнуло храну. Сетили су се своје религије, која је имала своје постове приликом којих нису јели одређену врсту хране. Нису хтели да преступе одредбе своје религије. Зато су позвали наредника царске авлије да га замоле да их не сили да једу од те хране, него да им дозволи да једу поврће и житарице које су навикли да једу у својој домовини.

– Не могу то дозволити, одговорио им је наредник. Добио сам строго наређење од цара и не могу га преступити. Ако заменим ову одабрану храну са скромном храном коју желите, постоји могућност да ћете ви ослабити и разболети се, а шта ћу онда рећи цару?….

Четворо деце је било одлучно. Да би умирили наредника уверавали су га да ће они, једући поврће и житарице и имајући благодат Божију на себи, бити здравији од остале деце која ће јести сваки дан изабрана царска јела. Наредник је попустио овој деци те им је сваки дан доносио посну храну коју су затражили.

Да ли су деца ослабила? Не само да нису ослабила, већ су била јача од остале деце која су јела месо и пила изабрана вина. Лица њихова су сијала од здравља. Њихов ум је био чистији и са великом лакоћом су упијали знање. Та деца која су постила и јела житарице и пила воду, знала су десет пута више од онога што су знала друга деца, деца изобиља.

***

Драга моја децо! Прича о четворо деце у Вавилону, коју можете пронаћи ако отворите Стари завет и прочитате 1-о поглавље књиге пророка Данила,  нас поучава колико је користан пост, па чак и за децу.

У старо време деца у нашој домовини су живела скромно. Храна им је била веома оскудна. Месо су ретко јели. Хлеб им је био од јечма или од кукуруза. Јело су им били лук и маслине, поврће и житарице…

Не желимо ми данас када постоји изобиље хране да се деца изгладњују. Нека се хране боље. Нека пију своје млеко. Нека једу јаја, сир и месо у дане у које то Црква дозвољава. Не кажемо не. Међутим, припазимо да из једне крајности не одемо у другу. Јер на жалост постоје деца која су лоше научена, деца која желе сваки дан да једу месо и изабрана јела. Деца која се тако хране, уместо да постану јака деца, постају малаксала деца, дакле слаба и болешљива, коју лако погађају разне болести и постају неспособна да се касније суоче са оскудицама и потешкоћама у животу.

Ви, драга моја децо, немојте се угледати на ову мазну децу. Угледајте се на ова четири детета из Вавилона, на Данила, Ананију, Азарију и Мисаила. Сада када смо ушли у велику Четрдесетницу постите и ви. Будите сигурни да ћете тако навикнути од малена да сте уздржљиви у јелу и у пићу, и имаћете чврсто тело и чист ум. Пост, као што каже Велики Василије “ умножава куће, рађа здравље, васпитава младе”.

С надом да ће сва деца, ученици и ученице вероучитељских школа, послушати глас Цркве, желим вам да прођете  велику Четрдесетницу заједно са својим родитељима и својим учитељима у здрављу и да се удостојите да славите са радошћу васкрсење Христово.

С пуно љубави

ваш духовни отац

Προηγιασμένη θεία λειτουργία

Φως στο σκοταδι

«Φῶς Χριστοῦ φαίνει πᾶσι» (Προηγ.)

Η Προηγιασμένη εἶνε, ἀγαπητοί μου, μία ἰ­δι­­αιτέρα λειτουργία τῆς ἁγίας μας Ἐκ­κλη­σί­ας. Χαρακτηριστικό της, ὅπως δείχνουν τὰ καλύμματα τῆς ἁγί­ας τραπέζης καὶ τὰ ἄμφια τοῦ ἱερέως, εἶνε ἡ κατάνυξις καὶ τὸ πένθος. Πενθοῦ­­με γιὰ τὰ πάθη τοῦ Κυρίου ἡμῶν Ἰη­σοῦ Χριστοῦ, γιὰ τὰ δικά μας ἄθλια πάθη, γιὰ τὶς ἁμαρτίες κλή­ρου καὶ λαοῦ, καὶ ζητοῦμε τὸ ἔλεος τοῦ Θεοῦ.
Θὰ σᾶς παρακαλέσω νὰ προσέξουμε ἕνα σημεῖο τῆς λειτουργίας αὐτῆς. Εἶνε τὸ σημεῖο ποὺ ὁ ἱερεὺς κρατώντας ἀναμ­μένη λαμπάδα καὶ θυμιατὸ βγαίνει στὴν ὡ­ραία πύλη ἐνῷ τὰ φῶτα εἶνε σβηστά, εὐλογεῖ σταυροειδῶς τὸ ἐκκλησί­ασμα καὶ λέει· «Φῶς Χριστοῦ φαίνει πᾶσι». Αὐ­τὴ ἡ ἐκφώνησις περιέχει σπουδαῖα νοήματα.
Περὶ φωτὸς λοιπὸν θὰ εἶνε ὁ λόγος. Καὶ ὑ­πάρχει φῶς ὑλικὸ καὶ φῶς πνευματικό.

* * *

Τὸ ὑλικὸ φῶς, ἀγαπητοί μου, τὸ δημιούργη­σε ὁ Θεός· Αὐ­τὸς εἶπε «Γενηθήτω φῶς· καὶ ἐ­γένετο φῶς» (Γέν. 1,3). Πηγές του ὥρισε γιὰ τὴν ἡ­μέ­ρα τὸν ἥλιο καὶ γιὰ τὴ νύχτα τὴ σελήνη. Τὸ φῶς μᾶς εἶνε ἀ­ναγκαῖο. Ὅ­ταν ὁ ἥλιος δύῃ, προ­σπαθοῦμε νὰ ἔχουμε φῶς μὲ ἄλ­λα μέσα· σήμερα μὲ τὸ ἠλεκτρικὸ ῥεῦμα, παλαιότερα μὲ λάμπα πετρε­λαίου, μ᾽ ἕνα λυχνάρι, μ᾽ ἕνα κερί, ἀκόμα καὶ μ᾽ ἕνα δᾳδί. Χωρὶς φῶς δὲν ζοῦ­με· ἂν καμμιὰ φορὰ παρουσιαστῇ βλά­βη, ζητᾶμε νὰ διορθωθῇ τὸ συν­τομώτερο. Κι ὅ­ταν στὸ σπίτι ἔρθῃ τὸ φῶς, ὅλοι ἔχουμε χαρά. Ἐὰν περπατάῃ καν­εὶς στὰ σκοτεινά, κινδυνεύει νὰ σκοντάψῃ καὶ νὰ πέσῃ· δὲν μπορεῖ νὰ ἐργασθῇ, δὲν μπο­ρεῖ νὰ βρῇ κάτι ποὺ ψάχνει. Ἔχουμε καὶ παραδεί­γματα στρατιωτῶν πού, μέσ᾽ στὸ σκοτάδι, ἀντὶ νὰ πυροβολήσουν ἐχθρούς, πυροβόλησαν συστρατιῶτες – ἀδέρφια τους.
Ἀλλ᾽ ἐκτὸς ἀπὸ τὸ ὑλικὸ ὑπάρχει καὶ τὸ πνευματικὸ φῶς, ποὺ ἔρχεται νὰ διαλύσῃ τὸ ἠθικὸ καὶ πνευματικὸ σκοτάδι ποὺ ἁπλώνεται γύρω. Μπορεῖ νὰ ἠλεκτροφωτίσουμε κάθε γωνιά, καὶ ὅμως ὑπάρχει σκοτάδι. Τὸ μεγάλο σκοτάδι δὲν εἶνε τὸ ὑλικό, στοὺς δρόμους ἢ στὰ σπίτια· τὸ μεγάλο σκοτάδι, ἀδελφοί μου, εἶνε μέσα μας, στὴν καρδιά μας, στὰ μυαλά μας. Αὐτὸ λίγοι τὸ καταλαβαίνουν.
Ἕνας ἀπὸ τοὺς πιὸ μεγάλους ἁγίους τῆς Ἐκκλησίας μας, ποὺ τὸ ἅγιό του λείψανο εἶνε στὴ Θεσσαλονίκη, ὁ ἅγιος Γρηγόριος ὁ Παλα­μᾶς, ἔλεγε· «Κύριε Ἰησοῦ Χριστέ, φώτισόν μου τὸ σκότος». Αὐτὴ τὴν προσευχὴ ἔκανε διαρκῶς στὸ ἀσκητήριό του. Διότι πράγματι μέσα μας ὑπάρχει σκοτάδι. Τὸ λέει καὶ ἡ ἁγία Κασσιανὴ στὸ ὡραῖο τροπάριό της· Κύριε, ζῶ στὴν ἁμαρτία· «νύξ μοι ὑπάρχει… ζοφώδης τε καὶ ἀ­σέληνος», ἔχω νύχτα χωρὶς φεγγάρι, νύχτα μὲ πυκνὸ σκοτάδι (δοξ. ἀποστ. αἴν. Μ. Τετ.).
Κατασκότεινη ἡ ζωή μας, βυθισμένη στὴ νύ­χτα τῆς ἁμαρτίας καὶ τῶν παθῶν. Ποιά δύναμι στὸν κόσμο, ποιά φιλοσοφία, μπορεῖ νὰ διαλύσῃ τὸ σκοτάδι αὐτό; Μπορεῖ κάποιος νά ᾽χῃ κάνει τὸ μυαλό του ἐγκυκλοπαιδικὸ λεξικό, κι ὅμως νά ᾽χῃ μεσάνυχτα στὰ πιὸ ζωτικὰ θέματα. Ρωτῆστε τοὺς μακρὰν τοῦ Χριστοῦ σοφοὺς π.χ., τί εἶνε Θεός καὶ ποιά ἡ σχέσι μας μαζί του; Κανείς δὲν θὰ σᾶς ἀπαν­τήσῃ μὲ τὰ λίγα καὶ καθαρὰ ἐκεῖνα λόγια τοῦ Χριστοῦ «Πνεῦμα ὁ Θεός, καὶ τοὺς προσκυνοῦντας αὐτὸν ἐν πνεύματι καὶ ἀληθείᾳ δεῖ προσκυνεῖν» (Ἰω. 4,24). Ρωτῆστε τους τί εἶνε ὁ ἄν­θρωπος; Ἡ φιλοσοφία δὲν λύνει τὸ αἴνιγμα. Ὁ Χριστὸς λέει· ὁ ἄνθρωπος ἔχει θεία καταγωγή, εἶνε ἀθάνατος, ἀλλὰ κάποτε ἔπεσε καὶ τώρα στὰ βάθη τῆς καρδιᾶς του κρύβεται βόρ­βορος, πάθη – κακίες – ἐλαττώματα· ἔχει ἀνάγ­κη ῥιζικῆς ἀλλαγῆς, ἀλλαγῆς καρδίας, ν᾽ ἀναγεννηθῇ, νὰ γίνῃ νέος ἄνθρωπος, καινὴ κτίσις, νέα δημι­ουργία. Ρωτᾷς τοὺς φιλοσόφους γιὰ τὴν ψυχή, καὶ πελαγώνουν σὲ ἰδέες καὶ θεωρίες. Ὁ Χριστὸς ἀπαντᾷ μὲ λίγες ἀθάνατες λέξεις· «Τί γὰρ ὠφελήσει ἄνθρωπον ἐὰν κερδή­σῃ τὸν κόσμον ὅλον, καὶ ζημιωθῇ τὴν ψυ­χὴν αὐ­τοῦ;» (Μᾶρκ. 8,36). ῾Ρωτᾷς τοὺς φιλοσόφους, ποῦ εἶνε ἡ εὐτυχία, καὶ σὲ ζαλίζουν· στὴ δύνα­μι, στὸ χρῆμα, στὴ δόξα, στὴ γνῶσι… Ὁ Χριστὸς λέει· τὸ κλειδὶ τῆς εὐτυχίας εἶνε ἡ ἀρετή, ἡ ἁ­γιότης. Ρωτᾷς, ποιός τέλος πάντων εἶνε ὁ προ­ορισμός μας; καὶ δὲν ἀκοῦς μιὰ σωστὴ κουβέντα. Ὁ Χριστὸς δείχνει τὸν οὐρανὸ καὶ λέει· «Ἅγιοι γίνεσθε, ὅτι ἐγὼ ἅγιός εἰμι» (Α΄ Πέτρ. 1,16). Πηγαίνεις καὶ στοὺς τάφους καὶ ρωτᾷς γιὰ τὸ μυστήριο τοῦ θανάτου, τί γίνεται ἐδῶ; Οἱ σοφοὶ σιωποῦν· ὁ Χριστὸς ἀπαντᾷ μὲ λόγια καὶ ἔργα. Στὶς ἀδερφὲς τοῦ Λαζάρου εἶπε· Μὴν κλαῖτε, «ἐγώ εἰμι ἡ ἀνάστασις καὶ ἡ ζωή». Κ᾽ ἐμ­πρὸς στὸ μνῆμα προστάζει· «Λάζαρε, δεῦ­ρο ἔξω» (Ἰω. 11,25,43) κι ὁ Λάζαρος ἀνασταίνεται. Τέλος ὁ ἴδιος τὴ νύχτα τῆς Ἀναστάσεως συν­τρίβει τὶς χάλκινες πύλες τοῦ ᾅδου καὶ τότε ἀκούγε­ται ὁ παιάν· «Νῦν πάντα πεπλήρωται φωτός, οὐ­ρανός τε καὶ γῆ καὶ τὰ καταχθόνια…» (καν. Πάσχ.).
«Φῶς Χριστοῦ φαίνει πᾶσι». Ὁ Χριστὸς εἶ­νε τὸ φῶς. Τὴ Μεγάλη Παρασκευὴ τὸ μεσημέρι θ᾽ ἀκούσουμε· «Σέ, τὸν ἀναβαλλόμενον τὸ φῶς ὥσπερ ἱμάτιον» (Ψαλμ. 103,2 καὶ δοξ. ἀποστ. ἑσπ. Μ. Σαβ.). Ὅπως ἐμεῖς φοροῦμε ροῦχο, ἔτσι ὁ Χριστὸς ὡς ἔν­δυμα, ὡς ροῦχο του, ἔχει τὸ φῶς.
Καὶ ὄχι μόνο εἶνε φῶς ὁ Χριστός, ἀλλὰ ἔχει τὴ δύναμι κ᾽ ἐμᾶς, ποὺ εἴμαστε στὸ σκοτάδι, νὰ μᾶς κάνῃ παιδιὰ τοῦ φωτός, «υἱοὺς φω­τὸς» καὶ «υἱοὺς ἡμέρας» (Ἰω. 12,36. Α΄ Θεσ. 5,5). Ὁ ἀπόστολος Παῦλος ἔγραψε στοὺς προγόνους μας· Ζούσα­τε κάποτε στὸ σκοτάδι· τώρα εἶστε φῶς, γι᾽ αὐτὸ «ὡς τέκνα φωτὸς περιπατεῖτε» (Ἐφ. 5,8), νὰ ζῆτε σὰν παιδιὰ τοῦ φωτὸς καὶ τῆς ἡμέρας.

* * *

Μὲ ποιό τρόπο ἆραγε μποροῦμε νὰ γίνουμε φῶς; Ἡ ἀπάντησι, ἀγαπητοί μου, εἶνε· διὰ τῆς πίστεως. Ναί· ὅποιος πιστέψῃ πραγματικά, θὰ λάβῃ τὸ φῶς. Τὸ εἶ­πε ὁ Κύριος· «Ὁ ἀ­κολουθῶν ἐμοὶ οὐ μὴ περιπατή­σῃ ἐν τῇ σκοτίᾳ, ἀλλ᾽ ἕξει τὸ φῶς τῆς ζωῆς»· ὅ­ποιος μὲ ἀκολουθήσῃ, ὅποιος πιστέψῃ στὰ λόγια μου, δὲν θὰ ζῇ πλέον στὸ σκοτάδι, ἀλλὰ θὰ ἔχῃ τὸ φῶς τῆς ζωῆς· «ἡ σκοτία οὐ μὴ καταλά­βῃ αὐ­τόν» (βλ. Ἰω. 8,12· 12,35), θὰ ζῇ μέσα στὸ φῶς.
Μπορεῖ λοιπὸν ὁ καθένας νὰ γίνῃ φῶς διὰ τῆς πίστεως. Ἀλλ᾽ ὄχι τῆς πίστεως τῆς νεκρᾶς, τῆς τυπικῆς, τῶν χειλέων· χρειάζεται πίστις ποὺ συνοδεύεται ἀπὸ ἔργα. Ὁ ἀπόστολος Ἰάκωβος λέει, ὅτι τὴν πίστι μας πρέπει νὰ τὴ δεί­ξουμε μὲ ἔργα (βλ. Ἰακ. 2,18), μὲ συνεπῆ ζωὴ καὶ μὲ παράδειγμα φωτεινό. Καὶ ὁ προφήτης Ἠ­σαΐας φωνάζει· Ὄχι ξηρὰ θρησκευτικότης, μιὰ τυπικὴ νηστεία καὶ μιὰ ἀσήμαν­τη ἐλεημοσύνη, καὶ κατόπιν ὑπερηφάνεια καὶ καύχησις, σὰν νὰ λέμε· Θεέ, δὲν εἶδες ποὺ σοῦ ἔκανα αὐτὸ κι αὐτό; λοιπὸν πλήρωσέ με τώρα! Ἐὰν νομίζετε ὅτι ἔτσι θὰ σωθῆτε, ἀπατᾶσθε. Θέλεις, λέει ὁ Ἠ­σαΐας, νὰ διαλυθῇ τὸ σκοτάδι τῆς ψυχῆς σου; ἀποκατάστησε τὸ δίκαιο, ἀπόδωσε δικαιοσύνη, δεῖξε ἔμπρακτη ἀγάπη καὶ ἐλεημοσύνη, καὶ τότε «ῥαγήσεται πρώϊμον τὸ φῶς σου» (Ἠσ. 58,8), τότε θὰ ἔλθῃ νωρὶς σ᾽ ἐσένα ἡ νοητὴ χαραυγή, τότε στὴν ἀσέληνη νύχτα σου θὰ λάμψῃ τὸ φῶς τοῦ νοητοῦ ἡλίου.
Δὲν ἀρκεῖ, ἀδελφοί μου, νὰ λέμε μόνο μέσα στὸ ναὸ καὶ ν᾽ ἀ­κοῦ­με στὴν Προ­ηγιασμένη ὅτι ὁ Χριστὸς εἶνε τὸ φῶς ποὺ «φαίνει πᾶσι», ποὺ φωτίζει δηλαδὴ ὅλους. Ὁ ἴδιος στὴν Ἐπὶ τοῦ ὄρους ὁμιλία ζητάει ἀπὸ τὰ παιδιά του· «Οὕτω λαμψάτω τὸ φῶς ὑμῶν ἔμπροσθεν τῶν ἀνθρώπων, ὅπως ἴδωσιν ὑμῶν τὰ καλὰ ἔργα καὶ δοξάσωσι τὸν πατέρα ὑμῶν τὸν ἐν τοῖς οὐ­ρανοῖς» (Ματθ. 5,16). Θέλει, καθένας ἀπὸ μᾶς νὰ γινώμαστε ἀφορμὴ νὰ δοξάζεται ὁ οὐράνιος Πατέρας ἀ­πὸ ἐκείνους ποὺ θὰ βλέπουν τὰ κα­λὰ ἔρ­γα μας, τὴν συνεπῆ καὶ ἐνάρετη ζωή μας.
Παρὰ τὰ τόσα φῶτα τῶν διαφημίσεων, παν­τοῦ ἐπικρατεῖ σκοτάδι· στὰ σπίτια, στοὺς δρό­μους, στὰ γραφεῖα, στὰ ἐργοστάσια, στὰ σχολεῖα, στὸ στρατό, στὰ δικαστήρια, στὰ νοσοκο­μεῖα, στὰ ὑπουργεῖα, στὴ βουλή, στὰ παλάτια τῶν κυβερνώντων. Ὅσοι ἀξιωθήκαμε νὰ δοῦμε καὶ νὰ πάρουμε λίγο φῶς, ἔχουμε χρέος νὰ ζήσουμε σὰν παιδιὰ τοῦ φωτός, ὄχι τῆς νύχτας – νυχτερίδες. Ἕνας ἀληθι­νὸς Χριστιανός, ὅπως βλέπουμε στοὺς βίους τῶν ἁγίων, γίνεται φῶς, ἕνας μικρὸς ἥλιος, ποὺ ἀκτινοβολεῖ γύρω του τὸ φῶς τοῦ Χριστοῦ. Καὶ τότε πράγματι στὸ πρόσωπό του τὸ «Φῶς Χριστοῦ φαίνει πᾶσι».
Ἂς ἀνάβῃ ὁ κόσμος τόσα φῶτα τεχνητά. Ἐγὼ προτιμῶ νὰ κάθωμαι σὲ μιὰ καλύβα καὶ νὰ φωτίζωμαι ἀπὸ τὴ λαμπάδα τῆς Προηγιασμένης· προτιμῶ νά ᾽χω τὸ Χριστό, «τὸ φῶς τοῦ κόσμου» (Ἰω. 8,12), παρὰ νὰ ζῶ στὰ παλάτια μὲ τὰ φῶτα τοῦ ψεύτικου πολιτισμοῦ.
Αὐτὸ τὸ οὐράνιο φῶς νὰ προσπαθήσουμε, ἀδελφοί μου, ν᾽ ἀποκτήσουμε μὲ τὴν πίστι, μὲ τὰ ἔργα, μὲ τὴν προσευχή, μὲ ὅλα τὰ μέσα ποὺ προσφέρει ἡ Ἐκκλησία μας· νὰ γίνουμε μέσα στὸν κόσμο μικροὶ πολυέλεοι, πνευματικὲς λαμπάδες, καλώντας ὅλους τοὺς γύρω μας καὶ λέγοντας · «Δεῦτε, λάβετε φῶς ἐκ τοῦ ἀνεσπέρου Φωτός» (ἀκολ. Ἀναστ.). Τὸ δὲ Φῶς, τὸ ἀν­έσπερο, τὸ ἄδυτο, τὸ αἰώνιο, εἶνε ὁ Κύριος ἡ­μῶν Ἰησοῦς Χριστός· ὅν, παῖδες, ὑμνεῖτε καὶ ὑ­περυψοῦτε εἰς πάντας τοὺς αἰῶνας· ἀμήν.

† ἐπίσκοπος Αὐγουστῖνος

(Ομιλία του Μητροπολίτου Φλωρίνης π. Αυγουστίνου Καντιώτου στον ιερό ναό του Ἁγίου Παντελεήμονος Φλωρίνης 7-4-1971 Τετάρτη βράδυ)

________

ΣΕΡΒΙΚΑ

_______

ΚΥΡΙΑΚΗ ΤΗΣ ΣΥΓΧΩΡΗΣΕΩΣ

• «Είπεν ο Κύριος· εάν αφήτε τοις ανθρώποις τα παραπτώματα αυτών, αφήσει και υμίν ο πατήρ υμών ο ουράνιος· εάν δε μη αφήτε τοις ανθρώποις τα παραπτώματα αυτών, ουδέ ο Πατήρ υμών αφήσει τα παραπτώματα υμών। Όταν δε νηστεύητε, μη γίνεσθε ώσπερ οί υποκριταί σκυθρωποί· αφανίζουσι γαρ τα πρόσωπα αυτών όπως φανώσι τοίς άνθρώποις νηστεύοντες· αμήν λέγω υμίν ότι απέχουσι τον μισθόν αυτών। Συ δε νηστεύων άλειψαί σου την κεφαλήν και το πρόσωπον σου νίψαι, όπως μη φανής τοις ανθρώποις νηστεύων, άλλα τω πατρί σου τω εν τω κρυπτώ, και ο πατήρ σου ο βλέπων εν τω κρυπτώ αποδώσει σοι εν τω φανερώ। Μη θησαυρίζετε υμίν θησαυρούς επί της γης, όπου σης και βρώσις αφανίζει, και όπου κλέπται διορύσσουσι και κλέπτουσι· θησαυρίζετε δε υμίν θησαυρούς εν ουρανώ, όπου ούτε σης ούτε βρώσις αφανίζει, και όπου κλέπται ου διορύσσουσιν ουδέ κλέπτουοιν, όπου γαρ εστίν ο θησαυρός υμών, εκεί έσται και ή καρδία υμών».

Eιναι δυσκολο να πεις συγχωρω;

«Eάν αφήτε τοις ανθρώποις τα παραπτώματα αυτών, αφήσει και υμίν ο πατήρ υμών ο ουράνιος»
(Mατθ. 6,14)

NAOΣ χωρίς κήρυγμα, αγαπητοί μου, είναι στρατός χωρίς σάλπιγγα. Tο κήρυγμα είναι η σάλπιγξ του Kυρίου, το ξυπνητήρι που ξυπνάει τους αμαρτωλούς, το γάργαρο νερό που δροσίζει και αναπαύει τίς ψυχές.
Eλπίζω εσείς να έχετε διάθεση ν’ ακούσετε το λόγο του Θεού. Aλλ’ εγώ διστάζω να μιλήσω. Γιατί πολλά είναι τα θέματα που έχουμε σήμερα μπροστά μας· ποιό απ’ όλα να πάρω;
‘Oπως γνωρίζετε, συνηθίζω να ασκώ έλεγχο. Kαι σήμερα, της Tυρινής, αρμόζει να ελέγξουμε. Διότι αυτά που λέγονται και γίνονται αυτές τις μέρες, ασφαλώς δεν είναι σύμφωνα με την παράδοσή μας. Xοροί, πορνικά τραγούδια, μάσκες, καρναβάλια, ξενύχτια, όργια… Σάς ερωτώ· τι σχέση έχουν αυτά με την Oρθοδοξία μας; Γι’ αυτό λέω, ότι το κράτος μας δεν είναι ορθόδοξο.
Λοιπόν, να κάνω έλεγχο; Aλλοι ιεροκήρυκες μου συνιστούν, να παύσω να ελέγχω, γιατί η κοινωνία δεν ανέχεται το φραγγέλλιο του Xριστού και τη γλώσσα την αποστολική.  Aς κάνω κ’ εγώ σήμερα ένα  κήρυγμα εποικοδομητικό, όπως το λένε.
Tι όμως να κηρύξω; Nα σας πω, ότι από αύριο αρχίζει η νηστεία; κι ότι όλοι ανεξαιρέτως, μικροί και μεγάλοι, γέροντες και γυναίκες, όλοι εκτός των αρρώστων, είμεθα υποχρεωμένοι να νηστεύσουμε, όπως νήστευσε ο Kύριος, όπως νήστευσε η υπεραγία Θεοτόκος, όπως νήστευσαν όλοι οι άγιοι; Ή να σας πω κάτι άλλο αυστηρότερο, που είδα να γίνεται στη Mακεδονία, που νηστεύουν τριήμερο (αυριο Kαθαρά Δευτέρα, Tρίτη και Tετάρτη) και κοινωνούν στη λειτουργία των προηγιασμένων; Ή θέλετε να σας πω, ότι τις άγιες αυτές ημέρες πρέπει να παρακολουθούμε τον κατανυκτικό εσπερινό με τα γλυκύτατα εκείνα τραγούδια της Eκκλησίας μας, που ωραιότερα δεν υπάρχουν στον κόσμο; να παρακολουθούμε τον Aκάθιστο Ύμνο, και κάθε βράδυ να ερχόμεθα στο Mέγα Aπόδειπνο, όπως οι πρόγονοί μας, και ν’ ακούμε το «Kύριε των δυνάμεων, μεθ’ ημών γενού…»; Ή να σας πω, ότι πρέπει κάθε βράδυ να κάνουμε μετάνοιες, εκατό ή πενήντα, λέγοντας την προσευχή μας; Ή να πω κάτι άλλο, που κάνουν μερικοί Xριστιανοί, που βάζουν το ξυπνητήρι και ξυπνούν τα μεσάνυχτα και προσεύχονται, λένε τον 50ο ψαλμό και κάνουν μετάνοιες; Ή να σας κηρύξω, ότι το καθήκον μας αυτές τις άγιες ημέρες είναι προ παντός η ελεημοσύνη, ότι πρέπει ν’ αδειάσουν τα πορτοφόλια και να γίνουμε φτωχοί, όπως ήταν οι απόστολοι και όλοι οι άγιοι της Eκκλησίας μας;…
Ποιό απ’ όλα να κηρύξω; Aλλά δυστυχώς το καθένα από αυτά σήμερα συναντά αντίρρηση. Για τη νηστεία θ’ ακούσω· «Eγώ είμαι άρρωστος, δεν μπορώ να ζήσω ούτε μια μέρα χωρίς το λάδι». Για την αγρυπνία θα μου πήτε· «Eίμαστε εργατικοί άνθρωποι και δεν μπορούμε να ξενυχτάμε· πρωϊ – πρωϊ θα πάμε στο εργοστάσιο ή στο γραφείο, και πρέπει να έχουμε δύναμη για την εργασία μας». Για τις μετάνοιες θα μου πείτε· «Δεν αντέχουμε». Για την ελεημοσύνη θα πείτε· «Eίμαστε οικογενειάρχες, έχουμε κορίτσια να παντρέψουμε, αγόρια να σπουδάσουμε· γεράσαμε, δεν μπορούμε να δίνουμε χρήματα· ας δώσουν αυτοί που έχουν». O σημερινός άνθρωπος έχει αντιρρήσεις και προφάσεις. Oύτε νηστεία, ούτε προσευχή, ούτε εξομολόγηση, ούτε αγρυπνία, ούτε κομποσχοίνι, ούτε παρακλήσεις, ούτε εσπερινούς· τίποτε απ’ αυτά δεν θέλει.
Λοιπόν τι να πούμε; Ευρίσκομαι σε απορία. Mέσα όμως στην αμηχανία μου ακούω σήμερα το ευαγγέλιο και αισθάνομαι ανακούφιση. Σαν τον αρχαίο φιλόσοφο, λέω κ’ εγώ· «Eύρηκα!». Ευρηκα για σας, βρήκα για μένα, βρήκα για μικρούς, μεγάλους, αδυνάτους, ισχυρούς, αμαρτωλούς, αγίους, για όλους, βρήκα ένα  δρόμο πολύ εύκολο και σύντομο. Aν μ’ ακούσετε, αν ακούσετε τη φωνή του ευαγγελίου, θα πάρετε φτερά αγγελικά και θα πετάξετε στα ύψη, θα φθάσετε κοντά στο Θεό. Δεν χρειάζεται ούτε κόπος ούτε χρήματα. Mόνο να μας δώσει ο Θεός τη χάρη του και το Πνεύμα του το άγιο ν’ ανοίξει την καρδιά μας. Nα πάρει ένα  σφυρί και να σπάσει την πέτρινη καρδιά μας, και μέσα από το βράχο να βγει το νερό, να βγει μια φωνή, μια λέξη!
Aν μπορούσαμε να την πούμε σήμερα στα σπίτια και στην κοινωνία μας, εγώ σας λέω ότι ο κόσμος θα άλλαζε. Xίλια περιστέρια θα πετούσανε, κάθε πόλεμος θα έσβηνε, κι από θηρία που είμαστε θα γινόμασταν άγγελοι, άξιοι να φωνάζουμε το Θεό πατέρα. H λέξη που πρέπει να βγει από την καρδιά μας σήμερα, η λέξη που δεν στοιχίζει τίποτα, που πρέπει να την πούμε – αλλιώς δεν είμαστε Xριστιανοί, η λέξη αυτή, αδελφοί μου, είναι συγχωρώ.

* * *

Συγχωρώ! Mπορούμε να την πούμε τη λέξη αυτή; Mπορούμε να συγχωρήσουμε όλους τους εχθρούς μας; Aυτό λέει το Ευαγγέλιο· «Eαν αφήτε τοις ανθρώποις τα παραπτώματα αυτών, αφήσει και υμίν ο πατήρ υμών ο ουράνιος» (Mατθ. 6,14). Συγχωρείς; θα συγχωρηθείς. Δέ’ συγχωρείς; δέ’ συγχωρείσαι. Eίναι νόμος του Θεού αυτό και πρέπει να το εφαρμόσουμε. δεν είναι το ευκολότερο απ’ όλα; Φαίνεται δύσκολο κι αυτό; Έ, μα τότε τι να σου κάνω, Xριστιανέ; Σου λέω το ένα, δεν το δέχεσαι· σου λέω το άλλο, δεν το δέχεσαι.
Θα μου πείτε· Eγώ νηστεύω, πάω κάθε βράδυ στην εκκλησία, ακούω τον εσπερινό, ανάβω κεριά, πάω κ’ εξομολογούμαι στον καλύτερο πνευματικό, πάω στις αγρυπνίες… Όλα να τα κάνεις, αδερφέ μου, εάν στην καρδιά σου έχεις το μίσος, όλα είναι μάταια. Διότι παραπάνω απ’ όλα είναι η αγάπη. Kι όταν δεν έχουμε την αγάπη, όλα αυτά δεν αποδίδουν. Eίναι σα’ να ετοιμάζεις ένα  ωραίο φαγητό με όλη την τέχνη και ξαφνικά να πάει κάποιος και να ρίξει μέσα μερικές σταγόνες φαρμάκι. Ποιος το αγγίζει; Έτσι κ’ εδώ. Φτάνει μέσα στα καλά μας έργα να πέσουν μερικές σταγόνες μίσος και έχθρα, για να γίνουν όλα άχρηστα. Γι’ αυτό, αδελφοί μου, παραπάνω απ’ όλα είναι η συγγνώμη. Aυτό τονίζει σήμερα το ευαγγέλιο.
Δεν ζούμε σε κόσμο αγγελικό. Mακάρι οι άνθρωποι να ήταν άγγελοι. δεν ζούμε σε τέτοιο κόσμο. Oύτε εμείς ούτε οι γείτονές μας είναι άγγελοι. Mέσα στον κόσμο αυτόν, όλοι μας, ο ένας πειράζει τον άλλο. Kαι τα πιο προσφιλή μας πρόσωπα μας έχουν πειράξει. Kι ο πατέρας πειράζει το παιδί και το παιδί τον πατέρα, και η γυναίκα τον άντρα κι ο άντρας τη γυναίκα, και οι μικροί και οι μεγάλοι. Έτσι έχουμε και εχθρούς, που μας έχουν κάνει μεγάλο κακό. Mας συκοφάντησαν, μας διέβαλαν, μας αδίκησαν… Για όλους αυτούς, που μας έχουν πειράξει, μας έχουν κάνει να κλάψουμε, ας σταθούμε στο ύψος, αδέρφια μου! Aν είμαστε Xριστιανοί, αν πιστεύουμε στο Eυαγγέλιο, σήμερα, ημέρα της Tυρινής, ας ανοίξουμε τις καρδιές μας και μέσα από τα βάθη μας ας φύγει η μεγάλη λέξη· Συγχωρώ!
Aς συγχωρήσουμε όλους. Oι μεγάλοι τους μικρούς, οι μικροί τους μεγάλους. Kαι τότε μόνο ας πλησιάσουμε τον Eσταυρωμένο, να τον δούμε επάνω στο σταυρό με τα χέρια απλωμένα όλο αγάπη και καλωσύνη να βγαίνουν από την καρδιά του τα ουράνια εκείνα λόγια· «Πάτερ, άφες αυτοίς…» (Λουκ. 23,34). Mια τέτοια καρδιά, καρδιά του Xριστού, ν’ αποκτήσουμε κ’ εμείς. Tότε θα εορτάσουμε τις ημέρες που έρχονται.

* * *

Aγαπητοί μου! Ένας που ζει σ’ ένα κλειστό δωμάτιο με μολυσμένο και ακάθαρτο αέρα, ή ενας που ζει μέσα σ’ ένα σπήλαιο σκοτεινό και απαίσιο, ζαλίζεται, λιποθυμεί και προσπαθεί ν’ ανοίξει παράθυρο, για ν’ αναπνεύσει αέρα καθαρό. K’ εμείς ζούμε σε μια κοινωνία μολυσμένη από το φαρμακερό αέρα του μίσους. Aσφυξία κοντεύει να μας πιάση. Aσφυξία στο σπίτι, στην κοινωνία, στον κόσμο, γιατί λείπει η αγάπη του Xριστού.
Tο ευαγγέλιο σήμερα φωνάζει· Aνοίξτε παράθυρο! Kαι το παράθυρο, απ’ όπου θα δούμε τον ουρανό, είναι η συγγνώμη του Xριστού μας. Aς ανοίξουμε αυτό το παράθυρο, να πνεύσει αεράκι καθαρό, αεράκι από τα ουράνια κι από το Γολγοθά. Mε τη συγγνώμη οι καρδιές μας θα αισθανθούν ανακούφιση. Kαι με τα αεράκι αυτό του αγίου Πνεύματος θα διαπλεύσουμε το πέλαγος των σαράντα ημερών που αρχίζει από αύριο, θα διέλθουμε όλη την τεσσαρακοστή με αγάπη και ειρήνη, και θα μας αξιώσει ο Θεός να προσκυνήσουμε τα σεπτά πάθη και να εορτάσουμε την ένδοξο ανάσταση του Σωτήρος μας. Aμήν.

† επίσκοπος Aυγουστίνος

(Ομιλία του Μητροπολίτου Φλωρίνης π. Αυγουστίνου Καντιώτου στον ιερό ναό Aναλήψεως Bύρωνος – Aθηνών – μετοχίου ι. μονής Σιμωνόπετρας του Aγίου Όρους 11-3-1962)

ΣΧΟΛΙΟ

• From: Σ… <m…..@yahoo.gr>
• Subject: Συγχώρεση
• Σήμερα, Kαθαρά Δευτέρα 7-3-2011, ώρα 11:58

Message Body:
Πατερ Κaλημερα!
Διαβασα τον λόγο σας για την συγχώρεση και λυπάμαι που δεν τον είχα διαβάσει πιο νωρίς ωστε να βρεθω αυτην την ημερα με καποιους ανθρώπους που με πλήγωσαν -εναν συγκεκριμένα, την δάσκαλα μου του πιάνου- να την συγχωρέσω και να συνεχίσω την ζωή μου. Και μια φωνη μου ελεγε μεσα μου να το κάνω χτες αλλά δεν την ακουσα και εφυγα μακριά απο την Αθηνα που είναι ο τοπος διαμονης μου και της δασκάλας μου. Θα γυρίσω σημερα ομως μάλλον. Μπορει αυτη η συγχώρεση να γίνει και αλλη ημερα και να έχει την ευλογία του Θεου?
Επειδη βρισκομαι εκτος σπιτιου δεν εχω και ευκολη πρόσβαση στο Ινετρνετ δεν μπορω να σας γραψω περισσότερα αν και θα το ηθελα.
θα ηθελα ομως να σας ρωτησω αν μπορω να επικοινωνησω μαζί σας τηλεφωνικώς, αν μπορείτε να με συμβουλεύετε απο μακριά τηλεφωνικώς ή  αν ξερετε να μου συστησετε εναν καλό πνευματικό οπως εσεις στην Αθήνα?

Ευχαριστω

Την ευλογία σας

ΣΥΝΤΟΜΗ ΑΠΑΝΤΗΣΗ

Αγαπητή αδελφη… ο άγιος γέροντας π. Αυγουστίνος, που σου έδωσε την συμβουλή και σε βοήθησε να πάρεις μεγάλες αποφάσεις, βρίσκεται εδώ και 6 μήνες στον ουρανό. Μη λυπηθείς γι’ αυτό. Όποια συμβουλή θέλεις, θα την έχεις, αρκεί να μας γράψεις.
Θα ψάξουμε από τα 100 βιβλία του και από τις χιλιάδες ομιλίες που έκανε σε μεγάλους, σε μαθητάς και σε μικρά παιδιά για να πάρεις από τον ίδιο απάντηση στο πρόβλημά σου.
Όσο για την ευλογία που ζητάς να είσαι σίγουρη ότι θα την έχεις, εφ’ όσον θέλεις να είσαι παιδί του Θεού και προσπαθείς να κάνεις το άγιο θέλημά του.

Περισσότερα θα σου γράψουμε μέσω e-mail.
Καλον αγώνα.

__________________

ΣΕΡΒΙΚΑ

_________________

Митрополит Августинос Кандиотис: Опраштам! Да ли можемо рећи ту реч?

НЕДЕЉА ОПРАШТАЊА- СИРОПУСНА

« Јер ако  опростите  људима сагрешења њихова, опростиће и вама Отац ваш небески. Ако ли не опростите  људима сагрешења њихова, ни Отац ваш неће опростити вама сагрешења ваша. А кад постите, не будите суморни као лицемери, јер они натмуре лица своја да се покажу људима како посте. Заиста вам кажем: примили су плату своју. А ти када постиш, намажи главу своју и лице своје умиј. Да те не виде људи где постиш, него Отац твој који је у тајности;  и Отац твој који види тајно, узвратиће теби јавно. Не сабирајте себи блага на земљи, где мољац и рђа  квари, и где лопови поткопавају и краду: Него сабирајте себи блага на небу, где ни мољац ни рђа не квари, и где лопови не поткопавају и не краду. Јер где је благо ваше, онде ће бити и срце ваше» (Матеј 6, 14-21). Да ли је тешко  праштати ?

Драги моји, храм без проповеди је као војска без трубе. Проповед је труба Господња, будилник који буди грешнике, свежа вода која освежава и одмара душе. Надам се да сте ви расположени да чујете реч Божију. Међутим  ја оклевам да говорим. Зато што је пред нама данас много тема, коју од свих да узмем? Као што вам је познато, имам обичај да опомињем. И данас у сиропусној Недељи, приличи да опомињемо. Зато што све што се дешава ових дана није сагласно са нашим предањем. Разни плесови, некултурне песме, маске, карневали, ноћно лумповање и оргије. Питам вас, какве везе имају они  са нашим Православљем? Због тога и кажем да наша држава није православна. Да ли да вас опомињем? Други проповедници ми препоручују да престанем опомињати, јер друштво више не трпи праведну казну Христову и језик апостолски. Хајде да и ја данас вама кажем једну допадљиву проповед, како је називају.

Међутим, шта да проповедам? Да вам кажем да сутра почиње пост, да сви без изузетка, било велики или мали, старци или жене, сви осим болесника смо дужни да постимо, као што је постио Господ, као што је постила пресвета Богородица, као што су постили сви свети? Можда бисте хтели да вам кажем нешто строжије, нешто што сам видео у Македонији, где посте три дана (сутра у Чисти Понедељак, Уторак и Среду) и причешћују се на преосвећеној литургији? Можда желите да вам кажем да у ове свете дане треба да присуствујемо предивним вечерњим службама са прелепим песмама наше Цркве,  од којих нема лепших на свету, да пратимо Акатист Богородици, и свако вече да долазимо на Велику Молитву, као што су чинили наши преци, и да чујемо το «Господе сила, са нама буди…»; Можда да вам кажем да свако вече треба да се поклањамо, сто или педесет пута, говорећи нашу молитву? Да ли да вам кажем нешто друго што чине неки Хришћани, који навијају часовник и устају у поноћ и моле се, изговарају педесет први псалм и поклањају се. Да вам проповедам, да је у ове свете дане наша дужност  чинити милостињу, да треба да се испразне наши новчаници и да постанемо сиромашни, као што су били апостоли и светитељи наше Цркве?…  Шта од свега да вам проповедам? На жалост, све то данас је одмах негативно дочекано. За пост често чујемо: «Ја сам болестан, не могу да живим ни један дан без уља». За бдење ћете ми рећи:  «Има нас доста који радимо и не можемо да останемо будни касно, раним јутром идемо у нашу фабрику или канцеларију, и морамо имати снаге за наш рад». За поклоне ћете ми рећи: «Не можемо издржати». За милостињу ћете ми рећи:  «Ми смо породични људи, имамо девојке за удају, имамо синове на факултетима, остарили смо, не можемо да дајемо новац нека дају милостињу они који имају више новаца». Данашњи човек је пун супротстављања и изговора. Ни пост, ни молитву, ни исповед, ни бдење, ни бројаницу, ни молитвене каноне, ни вечерње, ништа од овога не желите. Шта онда да кажемо? Налазим се у чуду? Међутим у тој пометњи, чујем данашње еванђеље и осећам олакшање. Као стари филозоф, и ја говорим: «Пронашао сам!».Пронашао сам нешто за вас, пронашао сам за мене, пронашао сам за мале, за велике, за слабе, за јаке, за грешне, за свете, за све сам пронашао један веома лак и кратак пут. Ако ме послушате, ако послушате глас еванђеља, добићете крила анђела и полетећете високо, стићи ћете до Бога. За то вам није потребан ни труд а ни новац. Само да нам подари Бог своју благодат и његов Дух  нек отвори наше срце. Да узме један чекић и да разбије наше окамењено срце, а из стене нека потече вода, да изађе један глас, једна реч!

Када бисмо је могли изговорити у нашим кућама и у нашем друштву, ја вам кажем свет би се променио. На хиљаде голубова би полетело, сваки рат би се угасио, а од звери што смо постали бисмо анђели, достојни да Бога називамо оцем. Реч која треба да изађе из нашег срца данас, реч која ништа не кошта, коју треба да кажемо – иначе нисмо Хришћани, та реч је браћо моја, реч опраштам.

* * *

Опраштам! Да ли можемо рећи ту реч? Да ли можемо да опростимо свима нашим непријатељима? То нам говори Еванђеље : «Јер ако опростите људима сагрешења њихова, опростиће и вама Отац ваш небески» (Матеј. 6,14). Да ли опрашташ? Опростиће ти се. Не опрашташ? Неће се ни теби опростити. То је закон Божији и треба да га испунимо. Није ли то најлакше од свега? И то вам се чини тешко? Е, онда не знам више шта да ти кажем хришћанине? Кажем ти једно, не прихваташ, кажем ти друго опет не прихваташ. Рећи ћете ми: Ја постим, идем свако вече у цркву, слушам вечерње, палим свеће, исповедам се најбољем духовнику, идем на бдења… Све то да чиниш мој брате, ако у своме срцу имаш мржњу, све је узалудно. Зато што је изнад свега љубав. А када немамо љубави, све ово не даје плода. То је као да припремаш једно лепо јело,  са свим својим умећем и изненада да неко у то јело сипа неколико капи отрова. Ко ће га пробати? Тако је и овде. Довољно је да у наша добра дела падну капљице мржње и непријатељства да све постане узалудно. Зато, браћо моја изнад свега је опроштај. То нам данас наглашава Еванђеље. Не живимо у анђелском свету. Најбоље би било да су сви људи анђели, али не живимо у таквом свету. Нити смо ми а нити су наше комшије анђели. У овоме свету, сви ми,  један другога ометамо. И наши најближи су нас увредили. И отац увреди дете и дете увреди оца, и жена мужа и муж жену увреди, и мали и велики. Тако сви ми имамо и непријатеље који су нам причинили велико зло. Оговарали су нас, увредили су нас, учинили су нам неправду…. Због свега што су нам учинили, кренуле су нам и сузе, останимо на висини браћо моја! Останимо Хришћани, ако верујемо у Еванђеље, данас у  Недељу сиропусну, отворимо наша срца и из дубине наших срца нека изађе та велика реч: Опраштам!Опростимо свима. Велики нека опросте малима, а мали нека опросте великим. Само ћемо онда се приближити Разапетом, да га видимо на крсту са испруженим рукама пуног љубави и доброте да  из његовог срца излазе оне небеске речи:  «Оче, опрости им…» (Лука. 23,34).Када сви добијемо једно срце, као срце Христово само онда ћемо прославити дане који долазе.

* * *

Драги моји! Ако неко живи у једној затвореној соби са загађеним и нечистим ваздухом, или ако неко живи у једној мрачној и грозној спиљи, замара се, пада у несвест и покушава да отвори прозор, да удахне свеж ваздух. И сви ми живимо у једном  друштву загађеном  ваздухом мржње. У опасности смо да се угушимо. Гушимо се у кући, у друштву, у свету, јер недостаје љубав Христова.

Данашње Еванђеље нам данас узвикује: Отворите прозоре! А прозор са којега ћемо видети небо, је опроштај нашег Христа. Ако отворимо тај прозор, проћи ће ветрић чист, ветрић са неба и Голготе. Са опроштајем, наша срца ће осетити олакшање. А са тим ваздухом светога Духа ћемо прећи океан од четрдесет дана који почиње сутра, сви ћемо провести Четрдесетницу у љубави и миру, и удостојиће нас Бог да се поклонимо његовим светим мукама и да прославимо славно васкрсење нашега Спаситеља. Амин.

† επίσκοπος Aυγουστίνος

(Говор Митрополита Флорине о. Августина Кандиота у светом храму Вазнесења у Вирону- Атина- метох св. Манастира Симонопетре са Свете горе, 11-3-1962)

Καθαρὰ Δευτέρα βράδυ

ΤO «KΛΙΜΑ» ΤΗΣ ΣΑΡΑΚΟΣΤΗΣ

ΣΗΜΕΡΑ, ἀγαπητοί μου, εἶνε ἡ πρώτη ­μέρα τῆς ἁγίας καὶ Μεγάλης Τεσσαρακοστῆς. Ὀνομάζεται Κα­θαρὰ Δευτέρα καὶ μᾶς εἰσάγει στὸ πνευματικὸ κλίμα τῆς πνευματικῆς αὐ­τῆς περιόδου. Ποιά εἶνε τὰ χαρακτηριστι­κὰ γνωρίσματα τοῦ «κλίματος» αὐτοῦ;

* * *

Εἶνε πρῶτα – πρῶτα ἡ μνήμη τοῦ θανάτου. Αὐτὸ μᾶς ὑπενθύμισε σήμερα πολλὲς φορὲς ἡ Ἐκ­κλησία μας καὶ μάλιστα μὲ τὸ κοντάκιο τοῦ Μεγάλου Κανόνος «Ψυχή μου ψυχή μου, …τὸ τέλος ἐγγίζει καὶ μέλ­λεις θορυβεῖ­σθαι». Τὸ τέλος πλησιάζει. Δυσάρεστο πρᾶ­γμα. Ἂν ὑπάρχῃ κά­τι ποὺ τρο­μάζει τὸν ἄνθρωπο, αὐ­τὸ εἶνε ὁ θάνατος, ἡ ὥ­ρα τοῦ θανάτου. Ὅλοι προσπαθοῦμε νὰ τὸ διώχνουμε ἀπὸ τὴ σκέψι μας. Εἶ­νε ὅμως γεγονός. Μήπως ἆραγε καὶ ἡ ἁγία αὐ­­τὴ καὶ Μεγάλη Τεσσαρακοστὴ εἶνε ἡ τελευ­ταία τοῦ βίου μας; Καὶ οἱ ἀρ­χαῖοι πρόγονοί μας ἔλεγαν· «ὅρος φιλοσοφί­ας μνήμη θα­νά­του»· ἡ μνήμη τοῦ θανάτου ὁδηγεῖ σὲ ἀνώτε­ρες σκέψεις. Ὁ δὲ εἰδωλολάτρης βασιλεὺς Φίλιππος, ὁ πατέρας τοῦ Μεγάλου Ἀ­λεξάν­δρου, εἶχε διατάξει ἕνα στρατιώτη νὰ παρουσιάζεται κάθε πρωῒ μπροστά του καὶ νὰ τοῦ ὑ­πενθυμίζῃ· «Φίλιππε, μέμνησο ὅτι θνη­τὸς εἶ»· Φίλιππε, νὰ θυμᾶσαι ὅτι εἶσαι θνητός. Ἂν λοι­πὸν αὐτὸ τὸ ἔκανε ἐκεῖνος, ποὺ ἔζησε 400 χρόνια πρὸ Χριστοῦ, πόσο μᾶλλον ἐμεῖς; Αὐ­τὸ λέει καὶ ὁ ποιητὴς τοῦ Με­­γάλου Κανό­νος, ὁ ἅγιος Ἀνδρέας Κρήτης.
Τί ἄλλο εἶνε ἡ Μεγάλη Σαρακοστή; Εἶνε μνήμη τῶν πειρασμῶν τοῦ Κυρίου. Ὅπως ξέ­ρουμε, ὁ Χριστὸς ὕστερα ἀπὸ τὴ βάπτισί του πέρασε τὸν Ἰορδάνη ποταμό, πῆγε στὴν ἔρημο, ἔμεινε ἐκεῖ μόνος σαράντα μέρες καὶ πά­λεψε στῆθος μὲ στῆθος μὲ τὸ διάβολο. Πῶς τώρα τόλμησε ὁ διάβολος νὰ πειράξῃ τὸ Χριστό; Οἱ πατέρες λένε, ὅτι ὁ διάβολος ἔβλεπε τὸν ἄνθρωπο Χριστό, ἀλλὰ δὲ μποροῦσε νὰ φανταστῇ ὅτι μέσα του κρύβεται ἡ θεότης. Αὐτὸ λέει καὶ ὁ κατηχητικὸς λόγος τοῦ ἱ. Χρυ­σο­στόμου, ποὺ θ’ ἀκούσουμε τὸ Πάσχα· Ὁ ᾅ­δης «ἐπικράνθη, καὶ γὰρ ἐδεσμεύθη· …ἔλαβε σῶμα, καὶ Θεῷ περιέ­τυχεν»· πῆρε ἕνα σῶ­μα καὶ δὲν κατάλαβε ὅτι πίσω ἀπὸ αὐτὸ εἶνε ἡ θε­ότης. Εἶνε ὅπως τὸ ψάρι, ποὺ βλέπει τὸ δόλω­μα, ἀλλὰ δὲν καταλαβαίνει ὅτι πίσω ἀπ’ αὐτὸ ὁ ψαρᾶς ἔ­χει τὸ ἀγ­κίστρι. Δόλωμα ἦταν τὸ ἀν­θρώπινο σῶμα, ποὺ εἶχε ὁ Χριστός, καὶ ἀγκί­στρι ἡ θεότης. Ἔ­τσι νίκησε ὁ Χριστὸς στὴν ἔ­ρημο. Ὁ σατα­νᾶς ἔφυγε, ἀλλὰ «ἄχρι καιροῦ» (Λουκ. 4,13). Ἐ­πανῆλ­θε πάλι καὶ ἔκανε τὴν τελευταία ἔφοδό του γιὰ νὰ κλονίσῃ τὸ Χριστὸ – πότε; Τὶς ἡμέρες τῶν παθῶν, τὴ Μεγάλη Ἑβδομάδα. Ἀφοῦ λοι­πὸν ὁ διάβολος πείραξε τὸ Χριστό, θὰ πειρά­ξῃ κ’ ἐμᾶς. Ἀλλὰ μὴ πτοηθοῦμε. Ἔχουμε τὴν προστασία τοῦ Χριστοῦ. Νὰ δείξουμε ὑπομο­νὴ καὶ ν’ ἀγωνιστοῦμε μὲ τὰ πνευματι­κὰ ὅ­πλα, ποὺ μᾶς δίνει ὁ ἴδιος ὁ Κύριος, τὴ νηστεία δηλαδὴ καὶ τὴν προσευχή, γιὰ τὰ ὁ­ποῖα θὰ ποῦμε ἐν συνεχείᾳ.
Ἕως ἐδῶ εἴπαμε· τὴ Μεγάλη Σαρακο­στὴ χαρακτηρίζει ἡ μνήμη θανάτου, ἡ ὑπομονὴ κι ὁ ἀγώνας στοὺς πειρασμούς. Προχωροῦμε τώρα. Ἡ Μεγάλη Σαρακο­στὴ ἔχει βέβαια καὶ νηστεία. Εἶνε μνήμη καὶ μίμησις τῆς νηστείας τοῦ Χριστοῦ. Σα­ράντα μέρες νήστεψε ἐκεῖνος στὴν ἔρημο. Καὶ νή­στε­ψε αὐστη­­­ρά, οὔτε ἔφαγε οὔτε ἤ­πιε. Καλούμεθα λοιπὸν κ’ ἐμεῖς τώρα νὰ τὸν μιμηθοῦ­με. Εἶνε ὑποχρεωτικὴ γιὰ ὅ­λους ἡ νηστεία; Γιὰ τὸν κόσμο ὄχι, προαιρετικὴ εἶνε· γιὰ τοὺς ὀρθοδόξους Χριστιανοὺς ναί, ἐκείνους βέβαια ποὺ εἶνε ὑγιεῖς. Οἱ κα­νόνες τῆς Ἐκκλη­σίας λένε, ὅτι ἐξαιροῦν­ται ἀπὸ τὴ νηστεία οἱ ἄρρωστοι, αὐτοὶ ποὺ εἶ­νε στὸ κρεβάτι· διότι ἡ τροφὴ γι’ αὐτοὺς εἶνε ἕ­να εἶδος φαρμάκου. Μακάρι νὰ ἦταν ὑγιεῖς καὶ νὰ νηστεύουν. Ἐξ­αι­ροῦνται ἐπίσης οἱ γέ­ροντες, οἱ πολὺ γέρον­τες, ποὺ λόγῳ τῆς ἡλι­κίας τους εἶνε κι αὐτοὶ ἀσθενεῖς· γιατὶ τὸ γῆ­ρας εἶνε σοβαρὰ ἀσθέ­νεια, κατάπτωσις δυνά­μεων. Σ’ ἕνα γηροκομεῖο λ.χ., ποὺ οἱ τρόφιμοι μόλις κινοῦνται, δὲ μποροῦμε νὰ τοὺς ὑποχρεώσουμε σὲ νηστεία. Ἐξαιροῦνται ἀκόμη, σὲ εἰδικὲς περιπτώσεως, γυναῖκες ποὺ ἐγκυμονοῦν, ποὺ γέννησαν καὶ γαλουχοῦν βρέφη ἢ κρατοῦν μικρὰ παιδιά. Ὅλοι οἱ ἄλλοι ὅμως, ποὺ ἔχουν τὴν ὑγεία τους, ὑποχρεοῦνται νὰ νηστεύουν.
Τὸ ἕνα ὅπλο στὸν πνευματικὸ ἀγῶνα τῆς Σαρακοστῆς εἶνε ἡ νηστεία. Τὸ ἄλλο εἶνε ἡ προσευχή. «Τοῦτο τὸ γένος (τῶν δαιμόνων δη­λαδή) οὐκ ἐκπορεύεται εἰ μὴ ἐν προσευχῇ καὶ νηστείᾳ» (Ματθ. 17,21). Χρειάζεται λοιπὸν τώρα προσ­­ευχή. Τί προσευχή; Ἐκτενής. Ἔτσι προσ­­ευ­χή­θηκε ὁ Χριστός, ἔτσι προσευχήθηκαν οἱ ἀ­πόστολοι, οἱ πατέρες, οἱ ἅγιοι, οἱ μάρτυρες, οἱ ὅσιοι, ἄντρες καὶ γυναῖκες ὅλων τῶν αἰώ­νων, ὅπως λ.χ. ἡ ὁσία Μαρία ἡ Αἰγυπτία· τόσο προσευχόταν, ὥστε δὲν πατοῦσε στὴ γῆ, γι­νό­­ταν ἄγγελος, πουλὶ πετούμενο· ἔτσι τὴν εἶδαν νὰ περνᾷ τὸν Ἰορδάνη. «Γρηγορεῖτε καὶ προσ­εύχεσθε», λέει καὶ σ’ ἐμᾶς ὁ Χριστός (ἔ.ἀ. 26,41).
―Ἐμεῖς, λένε μερικοί, δὲ μποροῦμε νὰ κάνουμε μεγάλες προσευχές… Καλὰ λοιπόν· δὲ μπορεῖς νὰ κάνῃς ἐκτενεῖς προσευχές, ποὺ κάνουν τὴ νύχτα στὰ μοναστήρια; κάνε τοὐ­λά­χιστον μιὰ σύντομη προσευχή. Ἔχει ἡ Ἐκ­κλησία μας καὶ σύντομες προσευχές. Νά λό­γου χάριν, ἡ πιὸ σύντομη προσευχὴ εἶνε τὸ «Κύριε, ἐλέησον». Πόσες φορὲς ἀκούστηκε στὸν Μέγα Κανόνα ποὺ ἐψάλη σήμερα τὸ «Κύ­ριε, ἐλέησον»; Ἀπόψε εἶνε τὸ ἓν τέταρτον τοῦ Μεγάλου Κανόνος, ὄχι ὁλόκληρος ὁ κα­νών· ἀργότερα θὰ διαβαστῇ ὁλόκληρος. Αὐ­τὸς ὁ κανών, ἂν μετρήσουμε ὅλα τὰ τροπάριά του, εἶνε 250 περίπου. Ἀπόψε ἀκούσαμε τὰ 65 περίπου, κ’ ἐμπρὸς ἀπ’ τὸ καθένα ἀκου­γόταν τὸ «Ἐλέησόν με, ὁ Θεός, ἐλέησόν με».
Λέει κάποιος ἅγιος, ὅτι, ὅταν ἕνα «Κύριε, ἐλέησον» βγαίνῃ ἀπ’ τὴν καρδιὰ τοῦ ἀνθρώ­που μὲ βαθειὰ μετάνοια, φτάνει ―ναί― νὰ τὸν σώ­σῃ. Λέμε κ’ ἐμεῖς, ψαλτάδες καὶ πα­­πᾶ­δες, «Κύριε, ἐλέησον» «Κύριε, ἐλέησον» «Κύ­­ριε, ἐλέησον», ἀλλὰ ὁ νοῦς μας τὴν ὥρα ἐ­κεί­νη δὲν εἶνε στὸ Θεό. Θεομπαῖ­χτες καταν­τή­σαμε. Θὰ μᾶς τιμωρήσῃ ὁ Θεός, θὰ κλείσῃ τὶς ἐκκλησίες μας. Μοῦ ἔλεγαν, ὅτι στὴ ῾Ρω­σία οἱ πιστοί, ὅταν λένε τὸ «Κύριε, ἐ­λέ­ησον» γονα­τίζουν καὶ δακρύζουν. Ἐδῶ ὅλα ἔγιναν συνή­θεια! Δὲν κατηγορῶ κανέναν· πρῶτα τὸ λέω γιὰ τὸν ἑαυτό μου κ᾿ ἔπειτα γιὰ τοὺς ἄλ­λους. Αὐτὴ εἶνε μία σκληρὰ πραγματικότης. Ξέρετε πότε μόνο λέμε τὸ «Κύριε, ἐλέησον» μὲ τὴν καρδιά μας; Ὅταν τὸ τομαράκι μας κιν­δυνεύῃ· τότε φωνάζουμε «Κύριε, ἐλέησον» καὶ βγαίνει ἀπ’ τὴν καρδιά μας. Ἐὰν ὅ­μως τὸ λέμε γιὰ τὸ σῶμα, πόσο μᾶλλον γιὰ τὴν ψυχή; Πὲς πολλὲς φορὲς «Κύριε Ἰησοῦ Χριστέ, ἐλέησόν με»· εἶνε ἡ πιὸ σύντομη καὶ περιεκτικὴ προσευχή.
Ἄλλες σύντομες προσευχὲς εἶνε τὸ «Ὁ Θεός, ἱλάσθητί μοι τῷ ἁμαρτωλῷ» ποὺ εἶπε ὁ τελώνης (Λουκ. 18,13), τὸ «Ἥμαρτον εἰς τὸν οὐ­ρα­νὸν καὶ ἐνώπιόν σου» ποὺ εἶπε ὁ ἄσωτος (ἔ.ἀ. 15,18), τὸ «Μνήσθητί μου, Κύριε, ὅταν ἔλ­θῃς ἐν τῇ βασιλείᾳ σου» ποὺ εἶπε ὁ λῃστής (ἔ.ἀ. 23,42). Μία μικρὴ ἐπίσης προσευχή, ποὺ τὴ γνωρίζετε, εἶνε αὐτὴ ποὺ λέμε τὴν περίοδο τῆς Σαρακοστῆς στὸ Μέγα Ἀπόδειπνο· τὴν ἀκούσαμε ἀπόψε καὶ πιστεύω ὅτι ὅλοι θὰ τὴν αἰσθανθήκαμε· εἶνε τὸ «Κύριε τῶν δυνάμεων, μεθ᾿ ἡμῶν γενοῦ· ἄλλον γὰρ ἐκτός σου βοη­θὸν ἐν θλίψεσιν οὐκ ἔχομεν· Κύριε τῶν δυνά­μεων, ἐλέησον ἡμᾶς». Τὴν ξέρουν ὅλοι. Παλαι­ότερα στὰ σπίτια τὴν ἔλεγαν τὸ βράδυ καὶ τὰ μικρὰ παιδιὰ κάνοντας μετάνοιες.

* * *

Τέτοιο κλίμα, ἀγαπητοί μου, καλλιεργεῖ ἡ Ὀρθόδοξος Ἐκκλησία μας τὴν περίοδο τῆς Μεγάλης Τεσσαρακοστῆς.
Τὸ εἶπα πολλὲς φορὲς καὶ μὲ συγχωρεῖτε ἂν ἐπαναλαμβάνω μερικὰ πράγματα. Ἀνα­στε­νάζω ὅταν βλέπω ὅτι φτάσαμε σὲ μιὰ ἐποχὴ ποὺ δυστυχῶς ὁ χριστιανισμὸς δὲν ζῇ ὡς μία ἁγία πραγματικότης· δὲν ζῇ ὡς πνευματικὸς ἀγών, δὲν ζῇ ὡς ἄσκησις, δὲν ζῇ ὡς νηστεία, δὲν ζῇ ὡς προσ­ευ­χή, δὲν ζῇ ὡς ἐλεημοσύνη, δὲν ζῇ ὡς συναί­σθησις καὶ μετάνοια, δὲν ζῇ ὡς λατρεία τοῦ Θεοῦ.
Πρέπει νὰ σταματήσω γιὰ νὰ κλά­ψω. Γιατί; Διότι ἔχετε οἰκογένειες, κάθεστε στὸ τραπέ­ζι, ἀλλὰ σταυρὸ δὲν κάνετε. Τὸ πρωΐ, τὸ μεση­μέρι, τὸ βράδυ προσευχὴ δὲν γίνεται. Ζή­τη­μα ἂν προσεύχωνται δέκα οἰκογένειες· οὔτε δέ­κα δὲν εἶνε. Δεῖξτε μου ἕνα σπίτι, ὅπου μάνα πατέρας παιδιὰ προσεύχονται οἰ­κογενεια­κῶς, νὰ πέσω νὰ τοὺς προσκυνήσω. Ὧρες ὁλόκλη­ρες στὸ ῥαδιόφωνο καὶ στὴν τη­λεόρασι. Ποιό τὸ ἀποτέλεσμα; Ἡ ψυχὴ ἀδειάζει, ἡ καρδιὰ σκληρύνεται, ἡ ζωὴ ἐκφυλίζεται. Ὅπως λέω ―καὶ κακοφαίνεται σὲ μερικούς―, γίναμε ῥε­μά­λια. Ἐξωτερικῶς ἔχουμε τὴ μορφὴ τοῦ ἀν­θρώ­που, ἐσωτερικῶς ἀποκτηνωθήκαμε. Καὶ ἂν αὐ­­τὸ οἱ ἄνθρωποι ἔξω δὲν τὸ αἰσθάνωνται, ἂς τὸ αἰσθανθοῦμε τοὐλάχιστον ἐμεῖς καὶ διὰ με­τανοίας καὶ ἀγῶνος ἂς ἐπιστρέψουμε στὸν Κύριο. Τὸ κλίμα τῆς Σαρακοστῆς βοηθεῖ.

† ἐπίσκοπος Αὐγουστῖνος

(ἱ. ναὸς Ἁγ. Παντελεήμονος Φλωρίνης 25-2-1985, Καθαρὰ Δευτέρα ἑσπέρας)

_______________

ΣΕΡΒΙΚΑ

____________

Понедељак увече

АТМОСФЕРА ЧЕТРДЕСЕТНИЦЕ

Данас је драги моји први дан Свете Четрдесетнице. Овај дан се још назива  и Чисти Понедељак,  он нас полако уводи  у духовну атмосферу овога периода. Које су главне карактеристике те «атмосфере» ?

* * *

Прва карактеристика је сећање на смрт. На то нас је данас пуно пута подсетила наша Црква са кондаком Великог канона. «Душо моја, душо моја, устани, што спаваш? крај се ближи, и помешћеш се зацело». Крај се ближи, веома  непријатна стварност. Ако постоји нешто што плаши човека, то је смрт, тј. час смрти. Сви ми настојимо такве мисли да отерамо из свога ума. Међутим то је чињеница. Да ли је ова Света и велика Четрдесетница последња у нашем животу? Наши стари преци су говорили  да сећање на смрт води у високоумна размишљања.  Па и идолопоклоник краљ Филип, отац Великог Александра, је наредио једном свом војнику да га свако јутро подсети на следеће: «Филипе, сети се да си смртан». Ако је тако чинио он, који је живео 400 година пре Христа, чим више бисмо ми требали тога да се сећамо? То нам говори и песник Великог канона, свети Андреј Критски. Шта друго је Велика Четрдесетница? Сећање на искушења Господња.  Као што знамо Христос је после свога крштења прешао реку Јордан, упутивши се у пустињу где је био сам, четрдесет дана борећи се прса у прса са ђаволом. Како се сада ђаво усудио да искушава Христа? Очеви нам говоре да је ђаво видео човека Христа, и није могао замислити да се у њему крије божанство. То нам говори и свети Хрисостом у његовој Беседи на Васкрс коју ћемо чути на сам дан Васкрса: « ад се загорча сретнувши Те доле; загорча се, јер опустоши; загорча се, јер би поруган; загорча се, јер се умртви, загорча се, јер паде; загорча се, јер би свезан; прими тело (Христово) и Бога се додирну; прими земљу и срете небо; прими оно што виђаше и паде у оно што не виђаше. Смрти, где је твоја жаока? »·То је  као у причи о рибару и риби када риба види мамац, она не разуме да се иза мамца налази рибар са удицом. Мамац је овде било људско тело, које је имао Христос, а удица је била божанство. Тако је Христос победио у пустињи. Сатана је отишао, али  «за неко време» (Лука  4,13). Поново се вратио и последњи пут покушао да искуша Христа- када? У дане светих мука, у Великој Седмици. Ако је ђаво искушавао Христа, искушаваће и нас. Међутим немојмо се бојати. Имамо заштиту Христову. Покажимо стрпљење и боримо се са духовним оружјем, које нам  даје  сам Господ, дакле  са постом и молитвом, о којима ћемо говорити у наставку. Довде смо рекли да Велику Четрдесетницу карактеришу: сећање на смрт, стрпљење и борба у искушењима. Настављамо даље. Велика Четрдесетница је позната и по посту. То је сећање и опонашање поста Христовог. Четрдесет дана је Он постио у пустињи. Постио је строго, без јела и пића. Ми смо сада позвани да га опонашамо. Да ли је обавезан за све људе пост? За свет не,  само ако желе, али за православне хришћане јесте обавезан пост, за оне хришћане који су здрави. Црквени канони нам говоре да се ослобађају поста болесници, људи који су у болесничком кревету, зато што је за њих храна једна врста лека. Боље би било да су здрави и да могу постити. Ослобађају се такође и старци, јако стари људи, због њихових година и они се сматрају болесницима, зато што је старост озбиљна болест, пад снага. У једном старачком дому где се ти стари људи једва крећу, не можемо их обавезати на пост. Изузимају се од поста у посебним приликама, жене које носе децу, које су се породиле и које доје одојче или држе малу децу. Сви други, који су здрави су обавезни да посте. Једно оружје у духовној борби Четрдесетнице је пост, а друго оружје је молитва. «А овај се род не изгони осим молитвом и постом» (Мат. 17,21).Сада нам је потребна молитва. Каква молитва? Дуга и устрајна молитва. Тако се молио Христос, тако су се молили апостоли, очеви, светитељи, мученици, преподобни, мушкарци и жене свих векова, као нпр. преподобна Марија Египћанка, толико се молила да није стајала на земљи, постала је анђел, птица у лету, тако су је видели да прелази Јордан. «Бдите и молите се да не паднете у напаст; јер је дух бодар, али је тело слабо» (Мат. 26,41).

Ми, рећи ће неки, не можемо да се молимо дуго… Добро ако не можеш да се молиш дуго као што чине  ноћу монаси у манастирима, ти се бар кратко помоли. Наша Црква има и кратке молитве. Ево на пример најкраћа молитва је «Господе помилуј». Колико пута се то само чуло у Великом канону који је појан данас: «Господе помилуј»? Вечерас се поје једна четвртина Великог канона, а не цео канон, касније ће бити прочитан цео канон. Тај канон има пуно тропара, ако избројимо све његове тропаре, а има их отприлике 250. Вечерас смо чули отприлике 65 канона, а пре свакога се чуло: « Помилуј ме Боже, помилуј ме». Каже нам један светитељ, када једно «Господе помилуј» излази из срца човековог са дубоким покајањем, довољно је – да – да га спасе. Кажемо и ми, појци и свештеници: «Господе помилуј», «Господе помилуј», али наш ум у тај час није ка Богу усмерен. Почели смо се играти са Богом. Казниће нас Бог, затвориће наше цркве. Говорили су ми да у Русији верници када изговарају «Господе помилуј» клече и плачу. А код нас је све постало навика! Никога не оптужујем, ово пре свега говорим себи а потом и другима. То је једна тешка стварност. Знате ли када ми само говоримо «Господе помилуј» са нашим срцем? Када је наше тело у опасности, само онда узвикујемо: «Господе помилуј», а те речи долазе из нашег срца. Ако то изговарамо када је наше тело у опасности, тим више бисмо то требали да изговарамо због наше душе? Кажи пуно пута «Господе  Исусе Христе помилуј ме», то је најкраћа и најпотпунија  молитва. Друге кратке молитве су и ове: «Боже, милостив буди мени грешном», коју је рекао цариник (Лука. 18,13), «Оче, сагреших небу и теби» коју је рекао блудни син (Лука. 15,18), као и  «Сети ме се, Господе, када дођеш у Царству своме» коју је рекао разбојник (Лука. 23,42).  Једна исто тако мала молитва, коју знате, је она коју говоримо у време Четрдесетнице у Великом канонику, чули смо је и вечерас и верујем да смо је сви и осетили, а то је: «Господе сила, са нама буди, јер осим Тебе, другог Помоћника у невољама немамо! Господе сила, помилуј нас!». Сви знају ову молитву. У старо време су је говорила увече и мала деца са поклонима.

* * *

Такву атмосферу, драги моји, негује наша Православна Црква у време Велике Четрдесетнице. Ово сам рекао много пута и опростите ми ако нешто понављам. Тешко ми је када видим да смо дошли у једно време када хришћанин не живи као једна света јединка, не живи у духовној борби, не живи у подвигу, не живи у посту, не живи у молитви, не живи у милостињи, не живи у саосећају и покајању а ни у обожавању Бога. Требао бих овде да застанем и да се исплачем. Зашто? Зато што имате породице, сви седате за стол, али нико се не крсти пре јела. Ујутру, у подне и увече нема молитве у вашим домовима. Да ли се и десет породица моли, питање је, ма ни десет их нема. Покажите ми једну кућу, где  се мајка, отац и деца моле породично, да паднем на колена и поклоним им се. Сви су часовима заокупљени радиом и телевизијом. А који је резултат тога? Душа се празни, срце се окамењује а живот се уништава (дегенерише). Као што кажем – а некима се то чини лоше- постали смо изроди. Споља имамо изглед човека али унутра смо постали као звери. А ако све ово људи ван цркве не осећају, осетимо то бар ми кроз покајање и борбу, вратимо се Господу. Атмосфера Четрдесетнице помаже.

† ἐπίσκοπος Αὐγουστῖνος

(Св. Пантелејмон Флорина 25-2-1985, Чисти Понедељак вечерње)

Трула јабука…

(Το σάπιο μήλο)

Драга моја децо, желим да вам дам један савет. Верујем да га нећете презрети. Верујем да ћете га послушати пажљиво и да ћете дати све од себе да га испуните. А, испуњавајући овај савет, уверићете се колико сам у праву.

Ви треба да ме послушате. Не само зато што сам ваш епископ и што имам свету дужност да поучавам и саветујем све, без изузетка, од најмањег до највећег по старости, већ и стога што сам старији и што носим на својим леђима толике године: много сам проживео, много сам искушења и невоља прошао, видео сам и чуо доста тога. Немојте, дакле, презрети, савет једног старог епископа.

Када сам био ваших година и ја сам ишао у гимназију и пуно сам читао. Читајући, умом ми је пролазила помисао да знам много више од тамо неког неписменог старца из мога села. Међутим, када сам за празнике отишао у моје село и говорио о свему што сам прочитао у књигама, један старац, који ме је слушао, увидео је моју горду помисао те ми рече:

– Дете моје, драго ми је што видим да читаш књиге и напредујеш у школи. Твој напредак нам причињава велику радост. Али припази да се не погордиш. Јер, ма колико ти научио у школама и на факултетима, то је веома мало и небитно пред узвишеним знањем. Кажеш да читаш књиге и можда себе сматраш великим зналцем и поносиш се тиме. Но једну књигу, по свој прилици, још ниси отворио. Ниси прочитао ни њену прву страну. Ако почнеш да читаш ту књигу, много ћеш се поучити, много ће ти користити…

На моје питање, која је то књига коју још нисам прочитао, тај старац ми је рекао:

– То је, дете моје, књига живота. Живот који смо проживели ми старци, са свим оним што смо видели и чули, јесте књига која учи. Зато послушај и нас старце у ономе што те саветујемо…

О, књиго живота! У њој је похрањено искуство, које своје поуке дубоко у срце усађује.

***

А сада, пре него што вам дам драгоцени савет, испричаћу вам једну анегдоту, која је повезана са њим.

… Било једном једно паметно дете. Ишла су му слова. Био је први у свему. Његов отац, сиромашни сељак, видећи напредак свога детета, одлучио је да дете, чим заврши основну школу, пошаље у гимназију. У то време било је веома мало гимназија, а она у коју би послао своје дете била је веома далеко, у престоници округа. Дете се уписало у гимназију и у првој години је био најбољи у свему па и у владању. Био је радост наставника и очев понос.

Међутим, у другој години дете је кренуло странпутицом. Његове оцене су почеле да падају. Од најбољег, умало да спадне на последњег и изгуби целу годину. Шта се догодило?

Дете се у граду, у којем је живело, уплело у лоше друштво. Деца која нису волела школу и која су бежала са наставе и шетала тамо-амо, те се скупљала на осамљеним местима, пушећи и чинићи друге гадости, таква деца су му се приближила. У почетку им се супротставио. Међутим, ускоро је клонуо и постао члан дружине. Где је сад школа? Где су сад предмети? Где је сад учење? Дете је лутало ноћима са другом децом, па ујутро није могло, као пре, да се пробуди и учи. Тако неначитан, ишао је у школу, и као што је било за очекивати, када га је наставник прозивао, није ништа знао. Први је постао последњи!

Дететов отац је сазнао за све то и ожалостио се. Одлучио је да га поучи на следећи начин. У дворишту њихове куће била је посађена јабука. Када је воћка сазрела, отац је узео једну корпу, напунио је најлепшим плодовима и послао је своме чеду. Дете је дошло на станицу и радосно преузело корпу са јабукама. Међутим, отворивши је, изненадио се видећи да су све јабуке труле. Писао је оцу, пожаливши се. Отац му је одговорио:

– Дете моје, примио сам твоје писмо. Жалиш се што су све јабуке труле. Знај, да сам ја са воћке узбрао најбоље плодове и ставио их у корпу. Ниједна јабука није била оштећена. Све су биле здраве. Али пре него што сам затворио корпу, ставио сам у средину једну трулу јабуку. То сам учинио намерно. Знао сам, док јабуке стигну на своје одредиште, да ће трула јабука покварити и све остале воћке. То се и догодило. И сада ми се жалиш. То ће се и теби догодити, ако наставиш да се дружиш са лошом децом. Преузећеш њихове мане и пакост. И ти ћеш иструлити, као и јабуке, и постати не само бескористан човек, већ и штетан. Дете моје, послушај мој савет: удаљи се од лошег друштва, пре него пропаднеш!

***

Тај савет, који је дао отац своме сину, дајем и ја свим ученицима и ученицама веронауке.

Децо моја, припазите добро! Немојте се дружити са децом која не воле Христа, никада не иду у цркву, говоре ружне речи и раде ружне ствари. Далеко да сте од такве деце! Једно такво лоше и изопачено дете јесте трула јабука. Може пренети злоћу и покварити у многочему и осталу децу.

Немојте презрети овај мој савет. Многа деца и омладинци су уништени, јер нису пазили на своје друштво и пријатеље. Када сам био ученик гимназије, догодио се један немио догађај, који ми је остао у сећању. Један одличан ђак, скупоцено дете добре породице, нестао је. Узалуд су несрећни родитељи претраживали сва острва и све луке. Нису га пронашли. Шта се догодило? Пао је у лоше друштво, које га је уништило.

Лоша друштва могу да униште и најбоље карактере. То што су говорили наши стари преци, преносећи нам из искуства, у то нас уверава и реч Божија. Отворите Нови завет и у Првој посланици Корићанима, глава 15, стих 33. пронађите ту изреку.

***

Драга моја децо, пазите се добро у дружењу са другом децом. Као што се уклањате од особе која је погођена заразном болешћу, бојећи се да се и сами не разболите, тако избегавајте и ону децу, која су скренула са пута Божијег и ходају стазом непомјаника, говорећи и чинећи ствари недоличне за једног хришћанина. Даље од такве деце! Тражите пријатеље у хришћанским круговима. Послушајте мој очински савет и нећете се никада покајати.

Са пуно љубави

ваш духовни отац

Γράμμα που έστειλε ο Μητροπολίτου Φλωρίνης π. Αυγουστίνος Καντιώτης σε μαθητάς του κατηχητικού σχολείου, μεταφρασμένο στα Σέρβικα. (“Βόσκε τα αρνία μου”, σελ. 28)

Сабор Светог Јована Крститеља
(7/20 Јануар)

БОЖАНСТВО ХРИСТОВО ПОСВЕДОЧЕНО ОД ЈОВАНА

«И ја сам видео и засведочио да је он Син Божији» (Јова. 1,34

Данас је, драги моји, празник светог Јована  Претече и Крститеља. Са овим празником, затворен је циклус који се назива Дванаестодневница, улазимо поново у нормалан ток.

* * *

Ко је био Јован Претеча? Није био обичан човек, као сви ми. Он је био посебна личност, један посебан пољски цвет, веома редак. Био је посвећен «још у утроби матере своје» (Лука. 1,15). Рођен је чудом из неродне утробе Јелисаветине. Није познао свет. Још у малој доби отишао је у пустињу недалеко од Јордана и тамо је остао. Живео је потпуно посвећен подвигу, тешком, као пример свима нама данашњим Хришћанима, који живимо толико далеко од онога што прописује Еванђеље. Одело његово била је једна хаљина од камиље длаке. Храна његова су били «дивљи мед » и «скакавци» (Мат. 3,4). Други говоре да су «скакавци» врхови дивљих трава, признато тумачење је да се ради о познатим инсектима у тим крајевима, које до данас бедуини суше, као ми што сушимо паприке, и тако једемо. Кревет његов је био од трски из реке. Пиће његово није било вино или неко друго алкохолно пиће, него вода Јордана. Кров му је било небо. Друштво су му биле дивље звери. За рад је имао молитву. А књига коју је изучавао је била природа распрострањена пред њим, Јордан, пустиња, звезде…

Тридесет и више година је тамо проживео Јован. Затим је добио заповест да напусти пустињу и да постави амвон на обали Јордана. Тамо је започео ватрену проповед, која је сатворена у једној речи, речи, коју када би човечанство осетило, променило би заиста свој живот. Сви траже промену. Промена, промена! кажу. Та промена о којој говоре дипломате, политичари, мали и велики, је нозбиљна и површна. Истинску промену, промену коју прижељкујемо у свим човечанским стварима – то је жеља свечовечанска-, то је оно што препоручује Јован Претеча у Еванђељу. То је промена из корена и издражава се са једном речју «Покајте се» (Мат. 3,2). Покајање, дакле, из корена, из дубине нашег срца да се промени наш ум, да учинимо преокрет од 180 степени, да се вратимо основи, нашем корену, Богу. «Покајте се» каже Јован, јер се приближило Царство небеско. «Покајте се», јер се повећава гнев Божији, спреман је и «свако дрво које не рађа добра рода, сијече се и у огањ баца» (Мат. 3,2,10). Јован је био светао, будан. Реч његова, живот његов, његов подвижнички лик су као магнет привлачили мноштво и Јордан се испунио људима. Долазили су му млади мушкарци и жене, војници, цариници,књижевници и фарисеји. Мали и велики су се окупљали око њега. Јован их је поучавао. Они који су примали његове речи, покајали су се заиста и улазили су у воду и тамо, као што је било, исповедали су се. Тако су добијали крштење Јованово.

* * *

У том мноштву што је тамо долазило, дошао је и један човек без круне на глави, без обележја, као један од многих. Међутим није био један од многих, то је био један и јединствен , то је био Христос. Нико га није познао чак ни Јован (види Јов. 1,31). Иако су били први братанци, нису се никада пре сусрели. Један је живео од малена у пустињи а други у свету. Кренули су на два супротна пута, један пут осаме а други пут суживота. Један је био подвижник а други друштвено биће. Пример да се не спашавају само подвижници већ и људи који живе у свету. Сада се сусрећу на обали Јордана као странци. Јован када је видео натприродне појаве, схватио је да је то Христос.
Када му је Исус затражио да га крсти, он је осетио нелагодност и изразио је негирање. Исус му рече: «Остави сада, јер тако нам треба испунити сваку правду.» (Мат. 3,15), неопходно је да ме крстиш. Подрхтавајући онда је Јован крстио Христа. И говори нам Јован у данашњем еванђељу: «И ја га не знадох, али Онај који ме посла да крштавам водом он ми рече: На кога видиш да силази Дух и остаје на њему то је онај који крштава Духом Светим. И ја сам видео и засведочио да је он Син Божији» (Јов. 1,33-34).

Осим тога натприродног дела Јован је приметио и нешто друго, када је крстио Исуса, «изађе одмах из воде» (Мат. 3,16).То има своје значење драги моји. Зато јер они који су на тај начин крштавани нису одмах излазили из воде. Остајали су у води, по десет, двадесет минута а некад и по пола сата, зависно од њихових грехова, и тамо, док су били у води, исповедали су своје грехове, њихова исповест је трајала колико и њихово крштење. Али Христос је изашао «одмах», значи само што је ушао у воду, из воде је и изашао. Зато што није имао грехова да каже , био је безгрешан. Међутим зашто се онда крстио? Крстио се да се објави тајна свете Тројице. Отац, Син и свети Дух. «Во Иордање крешчајушчусја Тебје Господи…(троп. Богој.) Света Тројице спаси и помилуј свет. У наставку Јован је наставио још снажнију проповед. Позивао је људе на покајање. Једном је отишао даље од Јордана у престолницу, у срце Јудаизма, у центар. Када је Јован чуо да је Ирод отерао своју закониту супругу и да сада живи незаконито са једном конкубином, са женом брата свога, одмах је дошао на двор и као муња је рекао оне чувене речи: «Не можеш ти имати жену брата својега» (Марк. 6,18). Ту своју искреност је платио својим животом – својом главом, био је заклан, одсечена му је глава од Ирода. То је у кратким цртама био његов свети живот. Уколико други људи са својим страстима и пороцима постају оваплоћени демони, Јован је постао «оваплоћени анђел».зато се и фрескопише са крилима, јер је летео небесима. Ходао је земљом, али су његов ум, дух, срце и осећања били на небесима. И унаточ томе није се погордио. Док се народ запитао није ли можда он Месија, Јован је порицао и говорио: «Ја нисам Христос» (Јов. 1,20)· ја само оглашавам долазак Христа у свет.

* * *

То је Јованово сведочанство. «И ја сам видео и засведочио да је Он Син Божији» (Јов. 1,34). Има вредност његово сведочанство. На суду се може појавити сто сведока, али паметан судац не запажа сведочења многих, он запажа само сведочење оних који дају јемство(потврду) истине. И између мноштва сведока за Исуса издваја се Јованово сведочење. Није био случајно лице. Ако не поверујемо Јовану, коме ћемо поверовати? На светском суду човечанства он се појављује и сведочи, а његово сведочанство каже:“ И ја сам видео и засведочио “ да је Исус „син Божији“ није само један обични човек, социолог или речити говорник, него је и више од тога, он је Бог! Христос је Бог. „Дођимо и поклонимо му се“. Истина је основа, темељ, наш корен. И баш зато што је Бог, Црква коју је основао је неуништива. Бог! то узвикује спиља. Бог! то узвикују мудраци. Бог! то узвикују чобани Витлејма. Бог! то повикује звезда. Бог! то узвикује Јордан. Бог! то узвикују звезде. А ако ми утихнемо, и ако ми постанемо неверни и изопачени, и камење које газимо ће узвикивати: „ Један је свет, један је Господ, Исус Христос, у славу Бога Оца. Амин.“ (Фил. 2,11 и Св. Лит.).

† ἐπίσκοπος Αὐγουστῖνος
(Говор Митрополита Флорине о. Августина Кандиота у св. Храму Св. Јована у Птолемаиди 7-1-1979)

18/31     Јануар

ВЕЛИКИ АТАНАСИЈЕ

У Јануару славимо многе очеве Цркве. На почетку месеца славимо Великог Василија, у средини остале очеве, а на крају месеца света три Јерарха. Са њиховим животом , поучним примером,борбама и списима украсили су духовно небо целе црквене године.

У средини сазвежђа за Јануар, као звезда прва по величини, сија Велики Атанасије, чији спомен данас славимо. У редоследу хероја хришћанства први је апостол Павле као  првоапостол, Атанасије је први међу очевима цркве, отац над очевима, као што га  и називају.

* * *

Велики Атанасије је рођен на крају 3-ћег века у Александрији. Од малена, је показао да ће постат велики. Показивао је наклоност науци, посебно  теологији. Редован у цркви, помагао је свештеницима, или боље речено знао је више од свештеника унаточ својој још дечијој доби. Једном, играјући се са вршњацима, крстио је једно  мало дете. А крштење је извршио са толико тачности, да се патријарх који их је посматрао с прозора  задивио  и оценио крштење онога детета као исправно крштење. Атанасије је био примљен у двор патријаршије. Образовао се у многих школама. Студирао је и на највећем од свих факултета. Који је то факултет? Нека се нико не зачуди, то је пустиња! Да, пустиња. Далеко од људи и људских порока, далеко од друштвеног Вавилона  и нечистоће. Тамо је научио високе поуке. У пустињи је био пророк Илија, у пустињи Јован Крститељ, у пустињи  и Христос. Тамо су биле велике и изабране личности. У пустињи је Велики Атанасије изучио три књиге. Прва је била „упознај  самог себе“, друга је била природа, створења Божија, која поучавају премудрости, свемоћност и доброти Божијој. А трећа књига, коју ми када читамо, дремамо, то је свето Еванђеље, Свето Писмо. Научио га је напамет Велики Атанасије.

Учитељ му је био Велики Антоније. Био је најбољи од свих  ученика Великог Антонија. Тако је и сам постао учитељ Еванђеља и тако се припремио за велику борбу.

Историја нас учи, драги моји, да у кризним тренутцима Бог интервенише и шаље велике личности, које  спашавају и прослављају народе. Један велики муж је благослов. Тешко народима који су престали да рађају велике мужеве. Они се наравно не рађају сваки дан, у сто, двеста  или  у триста година.

Ако Бог шаље велике мужеве народима које воли, посебно их шаље своме изабраном народу, који је Црква Христова. Он је основао, он је натопио својом крвљу. Он, дакле, Богочовек, је припремио и послао Великог Атанасија. Зато што су заиста они тренутци били кризни за Цркву.

Појавила се опасност у унутрашњости Цркве, која је већа од спољашње опасности. У опасности је црква – од кога? Прети јој опасност од једног свештеника који је био образован и научник, свештеник аскета. То је био Арије. Он је имао у себи луциферско зло, гордост. Као што нам каже Козма Етолски, није постојао већи грех од гордости, и од проституције и прељубе је гора гордост. Када видиш гордог човека, као да видиш ђавола, када видиш понизног човека, као да видиш анђела.

Арије је био горд. Мислио је, да ће са својим малим мозгом решити тајну свете Тројице, како три лица, Отац, Син и свети Дух, да су једно Божанство. Није нормално могао то да реши. Да ли је могуће да једна река стане у једну чашу воде или једно море да стане у чашицу од ракије? Исто тако није могуће да стане у мали човеков мозак, ма  колико  паметан био , једна тајна. Овде је пао горди Арије  и изрекао је хулу. На шта је похулио? Да Син није друго лице Божанства, да је Христос једно биће, створење као и сва друга. Не Бог, већ створење.

Велики Атанасије је успео са необоривим доказима из Писма да порази Арија, да докаже, да је Христос Бог.

Да, Бог. Овде је суштина. Христа прихватају и Турци и Кинези и Јапанци, прихватају га сви, али не као Бога. Овде је велика загонетка. Многи тобож образовани људи га прихватају као социолога, песника, филозофа, као посебну личност, али не потписују то што данас повикује Велики Атанасије, да је Христос Бог! То је повикао гласно  као ђакон, на Првом Васељенском Сабору, који је одржан у Никеји у Малој Азији 325 године.

Арије је побеђен теолошки али светски је остао снажан. Имао је много пријатеља у војсци и у краљевствима, и потресао је целу аутократорију. Дошли су тренутци када је Велики Атанасије остао сам. Владике, свештеници, калуђери, народ, под присилом власти су се потчинили и постали аријевци. Сам, за педесет година, држао је заставу Христову. За Православље је био пет пута прогнан у спиље, кањоне, пустиње, непрестално прогоњен….

* * *

Данас драги моји, рат против вере је на врхунцу. Многи непријатељи, разних боја и знамења. Траже да сруше темеље Христове цркве. Од хилиаста, тих унука Аријевих, као и од других јереси. Они мрзе крст. Мрзе светитеље. Мрзе Великог Атанасија, не желе ни да га чују, док Арија називају «братом».

То су плодови – преваре које су нам дошли са Запада. Већина од њих је америчког порекла. Не оптужујем Америку, то је земља која нас је некоћ помагала и чинила нам добро, али у овај час нам причињава велику штету. Зато што   их (јереси) она штити и потпомаже. Говорим ван политике, говорим вам, да смо у овај час у опасности од америчких долара. То је тридесет сребреника Јудиних. На жалост постоје људи спремни да продају за њих веру наших отаца.

Али не! Верујем у то неклонуло. Познајем наш народ. Потребно је само да се просвети, да види опасност и да се пробуди. Постоје многе наде, да ће се наш народ пробудити. Желите ли пример? У једном селу наше епархије, стигли су раним јутром хилиасте. Милиција није могла ништа  да подузме јер је имала наређење да их не дира. Народ је чувар. Чим су се у селу појавили хилиасте, хришћани су се попели на звоник и звонили сат времена  као да је неко умро. Тако се хилиасте  нису усудиле ући у село. У једном другом граду ни једно позориште није било уступљено за састанак хилиаста. И у Флорини су хилиасте ишли у позориште и понудили директорки велику суму. А  шта им је одговорила поносна Гркиња ? Као право дете Великог Атанасија рекла им је:  – Све  америчке доларе  да ми дате, не прихватам. Пре ћу умрети у сиромаштву него да пустим хилиасте унутра!

То је одговор свих нас.

Сви заједно, мали и велики, припремимо један штит на који ће се одбити као стрела свака јерес, да ли хилиасте или било која друга јерес, и са једном душом, једним дахом, једним духом, да се изборимо са јереси. Тада ћемо заиста имати заштиту свете Тројице и благослов Великог Атанасија, чији спомен данас прослављамо. Амин.

† επίσκοπος Aυγουστίνος

(Говор Митрополита Флорине о. Августина Кандиота у светом храму Свете Тројице у Птолемаиди (18-1-1976)