(Из књиге Митрополита Флорине Августина:»Један поглед на Свето Писмо», књига 3, стр. 28-37, српски језик)

(Ἀπό το βιβλίο τοῦ Μητροπολίτου Φλωρίνης Αὐγουστινου:

«Ἕνα Βλέμμα στὸ Πανόραμα τῆς Ἁγίας Γραφῆς», τευχος Γ´, σελ. 28-37, στὰ Σέρβικα)

3.По Луки Свето Еванђеље

РАСИПНИЦИ – ΟΙ ΑΣΩΤΟΙ

„Оче,сагреших небу и теби и, више нисам достојан

назвати се сином твојим».(Лука 15,21)

Драги моји, писац трећег Еванђеља, јесте Лука. Али ко је Лука? Рећи ћемо са мало речи нешто о њему.

Име Лука је латинског порекла и на грчком језику значи светао. Из његовог имена произлази, да је био највероватније идолопоклоник грчког порекла, долазио је из великог града Антиохије. Слушајући проповеди апостола Павла, Лука је поверовао и крстио се, сматра се једним из ширег круга апостола, једним од седамдесет апостола. Био је човек са многим даровима. Био је добар говорник. Био је лекар по занимању. А по предању је био и сликар, као што говори леп тропар Молитвеног канона Пресветој Богородици: „Нечујна су уста неверника који се не клањају твојој светој икони, насликаној од светог апостола Луке, Путеводитељици (Одигитрија)».

Сагласно са једним другим ставом, и очигледно исправнијим, сликарем је назван јер је са лепим грчким језиком, који је одлично користио, описао Христов и Богородичин живот са таквом живошћу, да особа која чита тај свети садржај мисли да види насликане слике. Његов језик је постао једна врста четкице за сликање лица и догађаја. Такође у једном другом тропару цркве помиње се његово име заједно са именом Клеопе, где се наводи да су то била два ожалошћена човека због распећа Христовог која су ишла пешке путем за Емаус. Њихову жалост је Васкрсли Господ претворио у радост, када се изненада појавио ( Лука 24, 13-35).

Као што је приказано у Делима апостола, Лука је пратио апостола Павла на његовом другом мисионарском пропутовању, где је Павле био у сну позван да сиђе из Мале Азије у Македонију. Од тада је Лука био редован пратилац и драгоцени сарадник апостола Павла, нудећи истовремено и своје лекарске услуге мисионарској групи, посебно апостолу Павлу, који га назива „лекар љубави» ( Кол. 4,14). Остао је уз Павла и у најтежим тренутцима његовог живота, у првом и другом затварању у затвор у Риму. Жалио се Павле да су га сви напустили, осим Луке ( II посл.Тим. 4,11). Због уске повезаности са апостолом Павлом, он издражава Павлов дух, Еванђеље по Луки би се могло назвати Еванђеље по Павлу, као и Еванђеље по Марку што би се могло назвати Еванђеље по Петру. Све што су написали свети писци еванђеља не треба да заборавимо да су написали под надахнућем светога Духа, без да то значи да се укида личност сваког богонадахнутог писца са својим посебним карактеристикама препознавања.

Лука је живео после Васкрсења Христовог у апостолском окружењу, имао је прилику, када је одлучио да напише своје еванђеље, да црпи информације од лица која су живела и која су била савременици и сведоци Христовог живота, посебно је узимао информације од Пресвете Богородице. Тако је описао много више од било којега еванђелисте о Христовој малој доби и о Пресветој Богородици. Из Еванђеља по Луки, које описује Благовести (Лука 1, 26-38) види се јасно да она која је родила Христа је била Дјева. Дјева пре трудноће, Дјева за време трудноће и Дјева после трудноће. Дакле, Приснодјева, назив који објашњава тајну зачећа Христова.

Лука је написао Еванђеље ради једне предивне особе, Теофила. Теофил је био жедан да сазна истину, тражећи аутентичне информације о животу Христовом од Луке. Али разлог због кога је Лука написао еванђеље, не само да би поучио Теофила,којега назива „племенити» ( Лука 1,1-4) као и све идолопоклонике, посебно Грке. Тако је Матеј углавном писао за Јевреје, Марко за идолопоклонике, а Лука за Грке. Ни један народ није био ускраћен благослова да чује еванђеоску проповед, усмено али и писмено.

Еванђеље по Луки чува посебне химне, и као што је исправно приметио новији теолог, Лука отвара своје еванђеље са химном, „Слава Богу на висини…» (Лука 2,14) и затвара га са другом химном, говорећи „ хвалећи и благосиљајући Бога (Лука 24,53). Чува од заборава драгоцено драго камење хришћанске химнографије, као што је величанствена химна Богородици (Лука 1,47-56), Захаријина химна (Лука 1, 68-79) и химна анђела (Лука 2,14).

Еванђеље по Луки није само еванђеље химни већ и еванђеље молитви. Кажу за Христа, да се молио непрестано. Молио се приликом свога крштења, молио се сам. Молио се целу ноћ. Молио се на гори. Молио се у Гетсиманском врту. На крају молио се на крсту, и са молитвом је завршио свој земаљски живот говорећи: „ Оче, у твоје руке предајем дух свој» (Лука 23,46).

У Еванђељу по Луки се највише види карактер Господа нашег Исуса Христа, пун милости и љубави према грешницима који се кају. Неко се дубоко гањава, када види Христа, светог над светима, да прима покајање грешне жене, која, издражавајући заједно и захвалност и мешајући сузе са миром, пере ноге Христове и брише их са својом косом. О овом дивном догађају читамо у време Велике Недеље. Христ је предвидео страшно уништење Јерусалима, „И када се приближи, видевши град заплака над њим» (Лука 19,41). Због покајаних грешника је испричао три приче. Једна је прича о изгубљеној овци, сагласно са том причом, један чобан који је имао сто оваца, када је изгубио једну, није био равнодушан због њеног нестанка, и учинио је све да је пронађе, и када је пронашао, ставио је на своја рамена и однео је до тора, од радости позвао је за сто своје пријатеље ( Лука 15, 4-7). Друга прича је о изгубљеној драхми, једна жена је изгубила једну драхму али није била равнодушна ни она, тражила је и на крају је пронашла драхму ( Лука 15, 8-10). Трећа прича која је и најлепша је прича о блудном сину (Лука 15, 11-32).

Од Еванђеља по Луки, које је написано са таквом финоћом и осећајношћу, не постоји нешто узвишеније у светској реторици. Посебно и прича о блудном сину, као што је рекао један филозоф, да је најкраћа историја пада човечанства, али и његовог усправљања, да Господ наш Исус Христ није изрекао ни једно друго учење али само ову причу, била би довољна само ова прича да докаже да онај ко је испричао јесте Бог! Зато што само Бог познаје дубину људског пада, али и висине на које се узвисује човек са вером и покајањем. Ова прича је појас за спасавање свих покајаних грешника.

Драги моји! Блудници постоје у свим временима човечанства. Мислим да нисмо далеко од истине, ако кажемо да је 20-ти век најнечистији од свих векова историје човечанства. Прича наводи да је блудни син, када је отишао у далеку земљу, расуо своје имање живећи расипно. Та слика, кажем, приличи углавном човечанству 20-тог века. Јер данас, мислим, да какво духовно или материјално добро да је имало човечанство, да је расуло живећи блудно. Човечанство се нашло у два светска рата. Колико новца је потрошено? Милионски бројеви! Да се тај новац потрошио за мирна дела, пустиња Сахаре би се претворила у Едемски врт. Градови су били уништени. Милијарде младих људи је убијено. Реке крви, али и реке суза! Било је човечанство раздељено у странке спремно да баци атомске бомбе да уништи свако биљно и животињско постојање. Згрози се сунце, запомажи земљо! Али судимо по угодним вестима задњих година, да божији утицај доноси једну нову зору новога доба, у којем ће човечанство, које је свашта истрпило, поново се вратити, као блудни син, небеском Оцу, и рећи „Оче,сагреших небу и теби и,више нисам достојан назвати се сином твојим»(Лука 15,21).