(Из књиге Митрополита Флорине Августина:»Један поглед на Свето Писмо», књига 3, стр. 107-116, српски језик)
(Ἀπό το βιβλίο τοῦ Μητροπολίτου Φλωρίνης Αὐγουστῖνο: «Ἕνα Βλέμμα στὸ Πανόραμα τῆς Ἁγίας Γραφῆς», τευχος Γ´, σελ.107-116, στὰ Σέρβικα)

11. Филипљанима посланица апостола Павла

ИЗВОР РАДОСТИ – Η ΠΗΓΗ ΤΗΣ ΧΑΡΑΣ

„Зато, браћо моја љубљена и најжељенија,
радости моја и венче мој, радујте се свагда
у Господу» (Филип.4,1-4 )

Драги моји, Филипљани којима се обраћа ова посланица апостола Павла, су били становници једног историјског и чувеног града у Македонији. Тај град је био саграђен од краља Македонаца, Филипа, оца Великог Александра, и по томе познатом краљу су се назвали Филипи. Били су познати због својих златних рудника и по другим рудама, јер се у низини 42 године пре Христа одиграла, као што је познато, битка у којој су биле побеђене Римске војсковође Касије и Брут, присталице демократије у Риму а победио их је Антоније, на крају Октавијан, који је и био проглашен првим царем Рима. Он у част града где је добио битку и трон, побринуо се да постави на томе месту јако римско утврђење са повластицама једног слободног римског града. Град Филипи се налазио на главном путу Егнатиа, уједињујући Исток и Запад, близу данашње Кавале.

У град Филипи пристигао је апостол Павле, то је био први град Македоније и уопште у Европи у коме се проповедало еванђеље Христово. Као што нам говори књига Дела апостолских поглавље 16, једна чувена жена Лидија продавачица порфире, је била прва која је поверовала у Христа, она и њени укућани. Павле је тада ухваћен, бацили су га у затвор Филипа, али кроз чудо је био ослобођен. А стражар, престрашен пред чудом, поверовао је и крстио се и он и сви његови укућани. Тако је основана у Европи прва црква, која се истицала због своје вере у Христа, али и због своје љубави према апостолу Павлу. Као доказ те љубави ка апостолу Павлу је и то, када се Павле налазио заробљен у Римским затворима, црква из Филипа му је послала у Рим свог изабраног члана Епафродита, са дарежљивом сумом новца за њега, догађај који је дирнуо дубоко заточеног апостола.

Ову посланицу Павле пише драгим хришћанима у Филипима из затвора у Риму, у којој не постоје, као у осталим посланицама, оштре критике и казне, већ похвале и слављење. Њен садржај је овај:

1. На почетку апостол Павле издражава радост због духовног напретка цркве у Филипима славећи Бога. Обавештава да је „допринело напретку еванђеља» (Филип. 1,12) његово затварање у Римски затвор на прву се чинило да ће прекинути његову проповед, утолико на чудесан начин и у затвору је Павле проповедао реч Божију, не само војницима који су чували затвор али и неким особама са двора које су окруживале Нерона а поверовале су у Христа.

2. Апостол Павле препоручује као неопходну претпоставку напредка еванђељске проповеди јединство Цркве, моли два изабрана члана, две жене, Синтихију и Еводију, чији су односи захладнели, да се помире и да тај скандал престане. (Фил. 4,2)

Јединство Цркве се одржава и произлази са врлином понизности, а пример понизности јесте Господ наш Исус Христос. Недостижна је његова понизност, која је стигла до крстоносног распећа, извукла је човека из дубине непогоде. Због понизности коју је показао Христос, Бог Отац га: «високо уздиже, и дарова му Име које је изнад свакога имена. Да се у Име Исусово поклони свако кољено што је на небесима и на земљи и под земљом; И да сваки језик призна да је Исус Христос Господ на славу Бога Оца (Фил. 2,9-11). Горди човече! Ако се Господ толико унизио, зашто ти уздижеш себе и презиреш друге, и због своје гордости постајеш разлог да се охлади љубав, да се разбија јединство, да се дели Црква на делове и делиће, и да буду многи саблазнути? Горди човече! Унизи се пред Разапетим, који се унизио због спасења света.

3. Верни хришћанин је у непрестаном рату од нечастивог и његових сила и у опасности је психички да се изгуби, а губитак душе је највећа несрећа, зато апостол Павле тражи пажњу свих хришћана говорећи: „ градите спасење своје са страхом и трепетом „ (Фил.2,12). Да је апостол Павле био у праву довољно је да неко преброји колико мушкараца, који су били чувени по својој врлини и успесима, због непажње су пали са висине на дно. На жалост, где је данас страх и трепет због евентуалног пада?

4. Хришћанин се успоређује са тркачем, Као што тркач се такмичи у трчању, даје све од себе и трчи непрестано и никада не окреће своју главу назад да види колико је растојање истрчао, али непрестано гледа унапред, тако и хришћанин треба непрестано да трчи као тркач својим путем, да би стигао на крај пута, а крај пута јесте царство небеско , небеска грађевина. Ево од речи до речи како се изразио апостол Павле: „ И трчим према циљу ради награде небескога призивања Божијега у Христу Исусу „ (Фил. 3,14). Хришћанине у овоме веку опонашајмо ажурност атлетичара овога века.

5. Награде и штете. Човек, као што је себичан, настоји не само да избегне штету али и да добије неки добитак. Који је стварни добитак и која је стварна штета? Различито је вредновање. Док људи који су далеко од Христа сматрају добитком разна материјална добра, апостол Павле говори: „Јер је мени живот Христос и смрт добитак» (Филип. 1,21). Грандиозан израз, који даје садржај животу хришћанина. Живот за људе света је новац. Живот су слава и част. Живот јесу телесна задовољства,ужитци и секс. Живот су знања. Живот је рито: „Долче вита» = (слатки живот). Живот је са свим његовим осетилима уживање у материјалним добрима. Али за апостола Павла и све који размишљају и живе као он, живот је Христос. Да, живот је Христос! Живот у Христу је живот, задовољава све човекове племените жеље и пориве. Као што нам говори свети Августин, наше срце је немирно, док се не развије поред Њега. Човече, живи како жели Бог, и тада ћеш осетити ону реч коју говори исти Христос: „Ја сам пут, истина и живот» (Јован 14,6).

* * *

Драги моји у овој посланици се дивимо апостолу Павлу. Док се налазио у Римском затвору и из часа у час је исчекивао своје погубљење од оне крвожедне звери која се звала Нерон, неко други на Павловом месту би се утопио у неописиву тугу и стигао би до самоубиства, као што се понекад дешава са затвореницима, утолико апостол Павле, ојачан благодаћу Христовом, победио је сваки страх, и у дубини његовог срца осећао је неописиву раодост, и ту радост је настојао предати и другима, говорећи:» Браћо моја… радујте се свагда у Господу,и опет велим: радујте се! (Филип. 4,4). Да, непресушан извор радости је Христос. Ако сумњате пробајте и уверићете се . Поред Христа и најбезнадежнији човек жели да живи, док далеко од Христа и најсрећнији човек, иако има сва земаљска добра, у дубини је несрећан, разочара се и неретко се убија.