(Из књиге Митрополита Флорине Августина:»Један поглед на Свето Писмо», књига 3, стр. 166-175, српски језик)

(Ἀπό το βιβλίο τοῦ Μητροπολίτου Φλωρίνης Αὐγουστῖνο: «Ἕνα Βλέμμα στὸ Πανόραμα τῆς Ἁγίας Γραφῆς», τευχος Γ´, σελ.166-175, στὰ Σέρβικα

17. Титу посланица апостола Павла

БОЖИЈА БЛАГОДАТ – Η ΘΕΙΑ ΧΑΡΙΣ

„Јер се јави благодат Божија
спасоносна свима људима.
која нас учи да се одречемо
безбожности и земаљских
пожуда, и да поживимо
разборито, праведно и побожно
у садашњем веку (Тит. 2,11-12) 

Драги моји, седамнаеста  књига Новога завета јесте Саборна посланица апостола Павла Титу. Али ко је био Тит?

Тит је био идолопоклоник, који је рођен у Антиохији. Кроз проповед апостола Павла је поверовао и крстио се, и постао је један од најдражих сарадника апостола Павла, који га је слао на различите службе. На крају је био рукоположен за епископа острва Крит.

Сигурно сте чули о Криту, великом острву у Средоземном мору са старом историјом, са  његовим предањима и митовима, као што је на пример мит о лавиринту. Било је то острво са сто градова, било је насељено са  људима који су се истицали као морнари и врсни стрелци и способни ратници. А што се тиче религије били су идолопоклоници осим једне мале скупине јудеја. Као идолопоклоници су живели нечисто и грешно, као лажови и преваранти, живећи као дивље звери. Тако их је карактеристично назвао стари песник Епименид, говорећи:» свагда лажљивци, зли зверови, прождрљивци лењиви» (Тит. 1,12).

Да мало опишемо шире Крит у то време, је био сличан са једном пустом земљом, која у недостатку обраде се напунила трњем и змијама. Али та дивља земља се претворила у један лепи врт са изабраним плодоносним дрвећем. Како? Уз проповед еванђеља, које је први, кроз мало времена, проповедао апостол Павле, а за дуже времена је наставио његов драги ученик Тит, који, као што смо већ споменули је био рукоположен и устоличен као епископ Крита. О, колико се трудио Тит! Било ко други, видевши дивљаштво људи, напустио би ту њиву. Али Тит, имајући благослов апостола Павла, унаточ свим препрекама које је сусретао од стране идолопоклоника али и од стране јудејаца, који су били насељени по острву, трудио се и одвише. Тако се догодило чудо. Крит, дакле, од пусте земље постаје, као што смо рекли, врт Христов. И од тада кроз векове, приказао је светитеље, хероје и мученике, који изазивају дивљење.

Садржај те посланице је следећи.

   *. *  *

1.       На почетку апостол Павле упућује Титу срдачан поздрав. Истовремено назива себе робом Христовим. Али један роб Христов се у многочему разликује од робова старога света, који су били ускраћени људских права, били су продавани и куповани као животиње на тржници за људе, а њихови господари, Римски племићи, могли су, без да икога питају или да су у опасности од некога, да их бичују до смрти, да их кољу, да их сецкају и да бацају њихова тела  као храну рибама. Међутим бити роб Христов је нешто потпуно другачије. Роб Христов се назива човек, који верујући у Христа слама окове греха и осећа себе духовно слободним. Право је рекао велики отац Цркве да је роб Христов заиста слободан, као што су били слободни нападани у Месолонгу. Дакле, ако претпоставимо да је роб Христов телесно везан, утолико духовно је осећао себе владарем својих страсти и живео је један узвишени живот. Роб страсти је био автократор Нерон, иако је живео слободно у своме раскошном дворцу, док се Павле осећао слободан душевно иако је био заробљен у затвору (Тит. 1,1-4).

2.       Проповедник слободе у Христу у Криту је био Тит. Велико је твоје дело, о Тите, каже Павле. Ја сам започео на том великом острву, а сада си ти позван да наставиш и умножиш дело. Зато су ти неопходни сарадници, које да рукоположиш за свештенике и да их устоличиш у разним градовима и мањим периферијским местима острва. У избору свештеника – презвитера  – који се у мало чему разликују од избора њихових надлежних епископа – треба много да припазиш. Они треба да су мудри, ослобођени од гњева и беса, не пијанице, не убојице, не лихвари. Твоји сарадници треба добро да користе речи. Њихова реч да је здрава, способна да критикује сваку лаж и сваку превару, да затвори уста лажним пророцима, који настоје са митовима и фантастичним причама да повуку многе у превару и грех (Тит. 1,5-12).

3.       Хришћанска вера се не задовољава речима, о Тите, она није једна сува и неплодна вера. Она је као дрво плодоносно, које се издражава у свим сегментима људског живота, посебно у породици. Мужеви треба да воле своје жене. Жене да поштују и слушају своје мужеве. Деца да слушају родитеље. Млади да живе мудро, праведно и побожно. И, ако постоје робови у породици, и они са добрим примером господара својих да поверују и да постану хришћани. Тако ће породица постати једна црква у малом. О овоме говори храбро свима (Тит. 2 глава).

4.       Пази, о Тите, каже Павле када поучаваш и опомињеш, да не заборављаш да смо и ми некада, пре него што смо поверовали били у лошем положају. Били смо и ми «неразумни, непокорни, заблудели, робујући разним пожудама и насладама, проводећи живот у злоћи и зависти, гнусни, мрзећи један другога (Тит. 3,3). али нас је помиловао Бог приказао нас је као учитеље и проповеднике еванђеља. Њему слава у векове (Тит. 3,1-8).

5.       Љубазни и попустљиви да смо према свима препоручује Павле. Али и са јеретицима, који после поучавања и опомене настављају да остају у својим јеретичким уверењима, с њима да немаш никакве везе. Зато што су потпуно се изопачили и не кају се, много су опасни. Ево шта каже Павле од речи до речи: „ Човека јеретика по првом и другоме саветовању клони се. Знајући да се такав изопачио, и греши, самога себе је осудио» (3,10-11).

    *  *  *

Драги моји! Видели смо у како лошем стању су се пре Христа налазили становници великога острва Крит. Не поричемо да су развили једну вредну помена културу у словима и разним занатима, као што доказују разни споменици и мошти из њихове културе. Што се тиче душевне културе, која је узвишенија од свих, налазили су се у моралном паду, да, осим карактеризовања песника могао би се навести и псалмски стих: «Али човек у части неће дуго остати, изједначиће се са стоком, коју кољу» (Псал. 49,12). И, да будемо праведни, не само стари Крићани, али и сви Грци и Грчка, па и ти Атињани, су живели у мраку незнања и нечистоће, чак су и филозофи славили телесну љубав, чак и неприродну, и мислили су да су људи створени једни да живе као слободни а други као робови. У једном дубоком мраку ваљало се човечанство.

Али слава Богу! Засветлела је Божија доброта и Божија милост. Са оваплоћењем Господа, са његовом крстоносном жртвом и васкрсењем, као река је освежила свет божија благодат, која узима човека, пере га, чисти га, прочишћава и уздиже из дубине греха до неба. Шта би био свет без Христа? Зато, захвални Њему, кажимо и ми заједно са апостолом Павлом: „Јер се јави благодат Божија спасоносна свима људима. Која нас учи да се одречемо безбожности и земаљских пожуда, и да поживимо разборито, праведно и побожно у садажњем веку. Очекујући блажену наду и јављање славе великога Бога и Спаса нашега Исуса Христа (Тит. 2,11-13).