19. Јеврејима посланица апостола Павла

ВЕЧНИ ПРВОСВЕШТЕНИК – Ο ΑΙΩΝΙΟΣ ΑΡΧΙΕΡΕΥΣ

„ Имајући, дакле, Првосвештеника
великога, који је прошао небеса,
Исуса Сина Божијега, треба да се
држимо чврсто вере коју
исповедамо (Јевреј. 4,14)

Драги моји, деветнаеста  књига Новога завета јесте Саборна посланица апостола Павла Јеврејима. Ова посланица је четрнаеста, последња посланица апостола Павла. Да, апостола Павла. Утолико је једина посланица, која на почетку не наводи име апостола Павла  као пошиљаоца посланице. Зато  неки западни теолози тврде да је није написао апостол Павле, него неко други. Ако неко добро простудира, увериће се да идеје, које потврђује у другим посланицама, сијају и у посланици Јеврејима. Питамо се зашто апостол Павле овде не наводи своје име? Постоји разлог. А тај разлог је следећи. Апостол Павле није био популаран код Јевреја,  и да је написао своје име, многи, који су га мрзели и одвраћали се од њега, не би читали посланицу. На ову тему ћу навести један новији пример. У нашој домовини живео је пре једног века један познати теолог и филозоф, који је са ватреним срцем проповедао Христа  и написао много писама.

Међутим због критике коју је вршио у сваком правцу био је омрзнут од многих. Ни на један начин нису желели да читају нити да ухвате у своје руке његове књиге. Шта је учинио један присталица тога  писца  некоме ко га је мрзео, да га наведе да изучава  његове списе? Узео је једну књигу од писца, поцепао је насловну страну, где је било одштампано име писца  и дао је своме пријатељу говорећи:  – Издана  је, пријатељу мој,  једна одлична књига. Пошто недостаје омот не знам  ко је писац. Дајем ти књигу и молим те да је прочиташ и да ми кажеш своје утиске…

Човек је узео књигу, прочитао и рекао: – Заиста је посебна књига, драги мој, ретке вредности. Штета што не знамо ко је написао! Тада му је пријатељ одговорио: – Ту књигу је написао онај, кога ти мрзиш смртоносно…

Навео сам вам овај пример да видите да, је апостол Павле на почетку посланице навео своје име, Јевреји је не би читали. Павле, који је био пун љубави и био је спреман да се подвргне свакој жртви – и у пакао да буде бачен – довољно му је било да буду спашени његови сународници Јевреји, због њих се жртвовао. Сакрио је своје име. Сигурни смо, да су тако многи Јевреји који су га смртоносно мрзели, изучили ту посланицу и окористили се духовно. Саборна посланица Јеврејима  што се тиче поука али и њеног језика је предивна, достојна  дивљења, названа је 5-то еванђеље, по Павлу еванђеље. Садржај ове важне посланице  укратко је следећи:

  *. *. *

1.       Почетак ове посланице сматра се једном од најважнијих порука Светога  писма, једнако поруци из Генезе где се каже: „На почетку је Бог створио небо и земљу» (Ген.1,1), као и са почетком Еванђеља по Јовану где се наводи: „ У почетку беше Логос (Реч), и Логос беше у Бога, и Логос беше Бог» (Јова. 1,1).  Ево поуке: „Бог који је из давнине много пута и разним начинима говорио оцима преко Пророка. У ове последње дане говорио  је нама преко Сина, којега постави наследником свега, кроз којега је и векове створио; Он који је сјај славе и обличје бића Његовога и који држи све моћном речју својом, пошто сам изврши очишћење грехова наших, седе са десне стране Величанства на висинама (Јевре. 1,1-3).

2.       Христос је изнад анђела, које неки обожавају на штету обожавања и признавања величанствености и славе Христове. Пита Павле: „ Јер коме од анђела  икада  рече: Син мој јеси Ти, ја те данас родих?» (Јевр.1,5).  Анђели су слуге Божије као и анђели гласници  који преносе поруку Божију. На разне начине служе вернима (Јевр. 1,4-14).

3.       Припазите, дакле, каже апостол, припазите много. Јер ако преступници заповести, које су дане људима од Бога  кроз анђеле, нису остали некажњени, као што видимо у књигама Старога завета, много више  биће  кажњени преступници заповести које су дате кроз уста Господа, чији очевидци и ухослушачи смо били ми хришћани, а реч  Христова  коју проповедамо потврдила се кроз многа чуда (Јевр.2,1-4).

 

4.       Поједини, који виде Христа као човека да трпи и подноси грозне муке разапињања, саблажњавају се. А апостол Павле одговара и каже: Христос је узвишенији од анђела и арханђела, спустио  се лествицом понизности, да спасе човека од греха и да победи државу нечастивога (Јевр. 2,5-18).

5.       Христос узвишенији од анђела и арханђела, узвишенији и од Мојсија, којега су Јудејци посебно поштовали, поносећи се да им не требају поучења јер имају Мојсија. Да, имате Мојсија. Али немојте заборавити, да је Мојсије  и  Израиљци, који су прошли кроз пустињу с њим, нису били удостојени да уђу у обећану земљу баш због њихових  разних преступа. На ово треба посебно да обрате пажњу хришћани, да не буду искључени – због свога одаљавања и отуђивања – од одмора Божијег, чија праслика је била земља обећана (Јевр.4, 1-11).

6.       Припазите на реч еванђеља коју је нама проповедао Господ наш Исус Христос. Реч Христова, која је стигла до нас са проповедима проповедника еванђеља, има огромну снагу. Реч Божија је најважније оруђе Цркве, као двосекли мач  или оштра сабља, која сече и продире до дубина срца човековог и покреће на покајање и највеће грешнике. О када би сви проповедници веровали неклонуло у снагу речи Божије, њихова проповед не би била млака већ ватрена и излазила би из дубине њихових срца, колико чуда не би имали у нашој савременој генерацији! (Јевр. 4, 12-14).

7.       Настављајући поређење апостол Павле говори да је Христос узвишенији и од Аврама, који је зачетник лозе  Јудејскога народа. Узвишенији је од свештеника и архијереја  Старог завета. Њих је било много а Христос је један. Они су приносили жртве животиња, а Христос приноси себе. Они су умрли, али Христос живи у векове (Јевр. 5 глава).

8.       Павле наводи посебно и једну мистичну личности у Староме завету. Та особа се звала Мелхиседек, чије име значи цар мира и правде. То мистично лице је повезано са причом о Авраму. Аврам је сусрео Мелхиседека, када се враћао као победник из једне тешке битке, коју је дао против непријатеља који су заробили његовог нећака Лота. Он као победник, носиоц знамења и зачетник лозе, сагнуо се и поклонио се њему и даровима које му је донео! Мелхиседек се назива „ без родослова» (Јевр. 7,3), јер су његови отац и мајка били непознати. Тако, као што се појављује изненада под таквим условима, је један прототип Христа. Христос се назива архијерејем по реду Мелхиседекову, а не по реду Аронову (Јевр. 4,5 и 7 поглавље).

9.       То треба да мислите, о Јевреји, за Христа, и да се не бавите учењима која желе умањити славу Христову. Христос је неупоредиво узвишенији од свих. А, као што малим ученицима није довољно да науче само слова азбуке, али желе да напредују и у другим предметима, тако и ви немојте застати на елементарним основама  Старога завета, али наставите и даље према узвишенијим учењима познања Христа. И припазите да се не одаљите од вере (Јевр. 6 и 7 поглавље).

10.   Затим апостол говори опширно о шатору сведочанства, који је био носив и храм Јудеја у време њиховог лутања по пустињи, за све што је имао у себи тај шатор, и за жртвоприношења која су вршили свештеници и архијереји. Он то сматра као слике и сенке новога шатора, ручно направљенога, тела Господа  нашега Исуса Христа, који је подарио себе као најузвишенију и јединствену жртву и укинуо друге жртве (Јевре. Глава  8 и 10).

11.   Једанаеста глава јесте једна предивна химна вере. Наводи херојске примере мушкараца и жена старога завета, који су учинили чудесне ствари са вером у Бога.

12.   Имајући тако предивне примере и угледајући се на вођу и усавршитеља наше вере Господа Исуса Христа као недостижан пример сваке врлине, Павле предлаже да поднесемо сваку патњу и искушење и прогон, спремни да дамо своју жртву и са својом крвљу ако затреба. Даје и разне моралне савете хришћанима за један узвишени духовни живот (Јевр. Глава 12).

   *.  *.  *

Драги моји! Тешка је посланица Јеврејима, али узвишене су њене поуке и спасоносне. Блажени нека су они који је буду читали са пажњом и побожношћу. Од свих њених поучења, придајемо сада пажњу на једну. Да је Христос на крсту принео „једном „ (= једном за увек Јевр. 7,27) себе као  узвишену и јединствену жртву, за  живот и спасење света. Међутим једном за увек принос на Голготи наставља се тајанствено за све нас у храмовима нашега Православља, када се служи божанска литургија. Христос као велики архијереј на свакој литургији је невидљиво присутан, освећује часне дарове и претвара их у тело и крв своју, са рукама свештеника који причешћују вернике, који, ако приступе „са страхом Божијим, вером и љубављу», уједињују се са Христом, а Христос се настањује у њиховим срцима, и постају христоносци, и испробавају  предукус вечнога  живота.