«GOSPODI POMILUJ»
Posted by: episkopos on 
Φεβ 28th, 2010 | 
Filed under: POUČNE PRIČE srpski jezik
ΟΜΙΛΙΑ ΜΗΤΡΟΠΟΛΙΤΟΥ ΦΛΩΡΙΝΗΣ ΜΕΤΑΦΡΑΣΜΕΝΗ ΣΤΑ ΣΕΡΒΙΚΑ
«GOSPODI POMILUJ»
«(ΚΥΡΙΕ ΕΛΕΗΣΟΝ»)
Nedelja Hananejke (Mat. 15, 21-28)
Jedno, dragi moji, od najvećih zala koje pogađa čovečanstvo je nezahvalnost. Suprotna vrlina je zahvalnost, da imaš potrebu da kažeš jedno hvala svojim dobročiniteljima. Zahvalan čovek je dužan svome ocu koji ga je rodio, svojoj majci koja ga je othranila, učitelju koji ga je učio, svešteniku koji ga je blagosiljao, dužan je svakom svom dobročinitelju.
Ali kakvi su to dobročinitelji? Oni su mali i nebitni. Jedan je najveći od svih dobročinitelja – a ne osećamo to na žalost, a taj veliki dobročinitelj je Bog, Gospod svega. Dobročinstva Božija, materijalna i duhovna su nemeriva. Ako možeš da izbrojiš zvezde na nebu, izbrojaćeš i dobročinstva kojima smo darovani neprestalno. Dobročinstva u danu, u noći, zimi, u proleće, u leto, u jesen… Kao riba koja pliva u beskonačnom moru, tako i čovek gde i da se nalazi je u jednom pelagu dobročinstava Božijih. Ne radi li vaše srce svakoga trena tik-tak? Razmislite molim vas, šta bi se desilo da prestane? Zato nek je svaki otkucaj jedno hvala Bogu. «Na svemu zahvaljujte» (A’ Solunj. 5,18)’ da ispoljavamo našu zahvalnost Bogu.
Jedno od dobročinstava Božijih je i što idemo u hram. Zato što je hram mesto sveto’ on je sveto mesto, raj, nešto veoma uzvišeno. Veruješ li u to? Dođi u crkvu, ne veruješ li u to, sedi kod kuće. Sa verom da ideš u hram, tada on preuzima beskonačne dimenzije. Šta biva tamo? Prima nas. Ko nas prima, alfa (a), vita (b) ili gama (c) osoba? Prima nas na saslušanje Bog i ima otvorene uši da čuje naše molitve. Tamo prima molbe, tamo je mesto svetog okupa. Tamo molimo nebeskog Oca da nam da – šta? Da li ste pažljivo slušali liturgiju? Kao kada dete moli od oca, tako i mi tražimo materijalna ili duhovna dobra. Šta tražimo? Dvadeset zahteva ima Božanstvena Liturgija, jedan važniji od drugog. Prvo što tražimo čim počne božanstvena liturgija’ « za višnji mir». «Oče, daj nam mir». Ne očekujemo ga ni sa Istoka ni sa Zapada, od onih koji govore o miru a spremaju rat. Pretvorni ljudi! Samo u crkvi zahtev je iskren. I toliko današnji. Ako sada bude rata, biće sa atomskim bombama, «Daj mir svetu, Gospode» « za svevišnji mir sveta». Šta drugo tražimo? «za nepokolebljivost svetih Božijih Crkava»’ «Gospode, čuvaj sve tvoje crkve, da stoje čvrsto, da ne dođu varvari i bezbožnici i da ih sruše. Sačuvaj svoju Crkvu, Hriste, neklonulom dao kraja vekova».
Šta drugo tražimo? «i jedinstvo svih». Svet je rasparčan na hiljadu komadića, narodi razdvojeni se bore kao lavovi ideološki. Kažemo dakle: « Molimo te Gospode, da se hiljadu komadića ujedini, da postanu « jedan pastir, jedno stado» (Jovan 10,16). Jedinstvo, to je veoma važan zahtev. «za jedinstvo svih». – «Gospode, prosvetli vladare koji nas vode, daj im um, a pre svega daj im srce, da misle o velikih i uzvišenim stvarima, da napreduje naš narod».Šta još tražimo? « Gospode učvrsti našu vojsku koja čuva granice». «Gospode zaštiti udovice i siročad, bolesnike u bolnicama, mornare koji plove i koji su u opasnosti na okeanu». Gospode pogledaj na zarobljenike, zatvorenike i robove…» Nikoga ne ostavlja naša crkva, kao majka, koja se seća sve svoje dece, tako se i ona seća sviju i moli Boga za ceo svet. Na svaku molbu koju upućuje Crkva, kada tražimo materijalna i duhovna dobr, šta odgovaraju pojci od strane naroda? «Gospode pomiluj». Da li to govori samo pojac? Ne, to treba da govori cela Crkva. «Gospode pomiluj» je najkraća molitva. Ima samo dve reči, ali koliku snagu imaju, kada se govore kako treba i sa dubokom verom i posvećenošću! «Gospodi pomiluj» je rekla i žena iz današnjeg evanđelja i dogodilo se čudo. Koja je to bila žena? To je bila Hananejka. Hananejka nije neko žensko ime, to je ime kojim se objavljuje njeno poreklo ( kao kada kažemo Atinjanka, Solunjanka itd.), njena domovina je bila na granici Izraela. Kada je Hristos došao blizu granice ona je potrčala i povikala: «Pomiluj me, Gospode» (Mat. 15,22). Šta je htela? Imala je jednu nesrećnu kćerku koju je demon uznemravao, padala je na patos i bacala se a pena joj je izlazila na usta, bacala se kao riba, strašan prizor. Ni jedan vrač, ni jedan lekar nije mogao da je izleči. Očajna dolazi Nadi i govori: «Gospode pomiluj». Ali Hristos ne odgovara, čini se kao da nije zainteresovan. Ona ne očajava. Trči za njim, i viče glasnije: «Gospode, pomiluj» Nastupaju i učenici’ – Ali, Gospode, ne čuješ? Nije ti žao, nećeš se smilovati na nju?… Hristos je imao svoj cilj. Rekao joj je; « Ja, hleb imam za svoju decu, a ne za pse». Sa tim je hteo da kaže da čuda čini samo svome narodu Izrailju, a ne nečistim idolopoklonicima ( nije još došlo vreme za njih). Jedna psovka je bio taj opis, nazvao je psom. Ali ona ni tada nije se rasrdila, i nije otišla. Uzela je tu Hristovu reč i učinila je svojim oružjem. – Da, reče, Gospode, prihvatam da ja nisam tvoje dete, već da sam jedan mali kerić u tvojoj avliju. Ali i kerić, sedi ispod stola, za kojim ruča gazda, i očekuje da jede mrvice koje padaju. Jednu mrvicu, Gospode želim, ne tražim ti ceo hleb… Kakve velike reči! Jednu mrvicu od beskonačne snage Hristove je tražila. A Hristos videći njenu veru, njenu poniznost i tu istrajnu molitvu, reče joj: «O ženo, velika je tvoja vera! neka ti bude kako želiš…» ( e.a. 15,28).
** *
Poučimo se, dragi moji i mi. Naša Crkva nije laž, druženje sa Bogom je živo. Mogu da budu laž zvezde, sunce, zemlja i sve ostalo ali jedno nije laž, naš Gospod. Oponašajmo I mi Hananejku. Kleknimo i pomolimo se neprestalno govoreći: “Gospode pomiluj”. Naši svetitelji su govorili: “Gospodi pomiluj” i činili su čuda. U staro vreme to su govorili svi hrišćani klečeći i sa suzama u očima. U Rusiji to govori verni narod i odjekuje u crkvi. Na Svetoj gori drže u ruci celu noć brojanicu i svaki broj (komb) je jedno “Gospode, Isuse Hriste, pomiluj me”. A mi? Tipično, provodeći vreme telesno prisutni u crkvi, odsutni duhom, bez osećaja, bez oduševljenja. “Gospode pomiluj” je najmanja molitva. To može da izgovori i jedan nepismen čovek, može da to izgovori i malo dete pa i odojče, kao i sedi starac. Čuje Bog “Gospode pomiluj”. Preporučujem i ja vama tu molitvu. Ne moliš se velikim molitvama, nisi neprestalno u crkvi? Izgovori je tamo gde se nalaziš “Gospode pomiluj” Sedaš da jedeš, opet “Gospode pomiluj”, smrkava se, opet “Gospode pomiluj”, sviće a ti opet “Gospode pomiluj” , ideš na posao opet “Gospode pomiluj”, radiš “Gospode pomiluj”, napasaš stoku, “Gospode pomiluj”, na poslu si “Gospode pomiluj” , ako si oficir “Gospode pomiluj”, vojnik si “Gospode pomiluj”, grešan si “Gospode pomiluj” Ta molitva čini čuda. Ono što tražimo daće nam Bog, jer je otac. Kaže nam Hristos: “ Koji otac kada mu dete traži hleb, daje detetu kamen? Ili ako traži ribu da mu daje zmiju? (Mat. 7, 9 – 10’ Luk, 11,11). Ukoliko se zemaljski otac brine o deci, mnogo više se brine onaj koga nazivamo: “Oče naš….”. Daće nam to Bog, ukoliko verujemo zaista i ako smo Hrišćani . Amin.
+ Mitropolit Florine Avgustinos
Snimljen govor Mitropolita Avgustina Kandiota, u hramu svetog Konstandina i Jelene u Amindeu 1-2-1987.
Be the first! 
“Στην “Απολογία” του, ο Σωκράτης, μετά την καταδίκη του, εισηγήθηκε ως “τιμωρία” να σιτίζεται δωρεάν στο πρυτανείο της πόλης. Με άλλα λόγια προκάλεσε ανοιχτά τους δικαστές του και χωρίς περιστροφές τους είπε: Με καταδικάσατε για κάτι που θα έπρεπε ουσιαστικά να με αμείψετε. 
Θα μιλήσουμε, αγαπητοί μου χριστιανοί, θα μιλήσουμε σήμερα, Δευτέρα Kυριακή των Nηστειών, γιά ένα αμάρτημα πού, ενώ είναι ένα από τα εφτά θανάσιμα αμαρτήματα, εν τούτοις όλοι μας δεν δίνουμε την πρέπουσα προσοχή και άλλος λιγώτερο και άλλος περισσότερο είμαστε ένοχοι. Tο αμαρτημα αυτό είναι η αμέλεια.
