EPISKOP FLORINE AVGUSTINOS KANDIOTIS ODGOVARA. POSLUŠAJTE NJEGOV GLAS:

Ovo su zapisi njegovog govora:

«TIŠINA EPISKOPA JENEPOBOŽNOST I ZLOČIN»

ŠTA JOŠ OČEKUJU DA UČINI PATRIJARH VARTOLOMEJ,

DA BI PROGOVORILI NAŠI POBOŽNI EPISKOPI?

KOJI JOŠ SVETI KANON OČEKUJU DA POGAZI?

Patrijarh Vartolomej u Judejskoj Sinagogi Saglasno sa Hristovim rečima, Episkop je pastir i treba da čuva ovce, a jeretici su vukovi. Pastir ima svoje pse. Svaki čopor ima svoje pse, koji laju da oteraju daleko vukove. Kao što čobanski pas laje glasno celu noć, da bi oterao vukove daleko, tako i dobar sveštenik, dobar episkop treba da viče da bi oterao vukove. Oterajte iz čopora čobanske pse, neće ostati u toru ni jedna ovca. Oterajte iz Crkve propovednike božije reči, pobožne sveštenike , vatrene sveštenopropovednike, tople episkope i isprazniće se Crkva Hristova. Vukovi će trijumfovati. (deo govora u Florini 13-3-1971).

KAKO PREPOZNATI LOŠEG EPISKOPA

Kao Episkopi smo dužni da propovedamo i opominjemo druge. Znaš li šta žele ateisti? Ateisti i nevernici ne žele da postoji propoved, ne žele da postoji kontrola u društvu, da bi se lakše raspalo to društvo.

Ako vidite u jednom selu ili u jednoj mitropoliji da niko ne optužuje Vladiku ili sveštenika i da sva usta govore i ateisti i masoni i jeretici da je: «Dobar, dobar». Kada čujete (da oni govore) da je dobar, onda nije dobar, jer govori na takav način da svima ugodi.

Prijatelji Patrijarha Vartolomeja

Ako neki Vladika ili neki sveštenik zatvara svoja usta i ne protestvuje zbog onoga što biva u društvu, on je sa ateistima i pomaže im. O tome nam i govori sveti Grigorije: «Ako ćuti episkop u takve dane, ćutnja episkopova je zločin protiv Crkve, ćutnja episkopa je nepobožnost». Drugim rečima, ako sveštenik, lice u mantiji ili episkop ne opominje, uopšte se ne razlikuje od nevernika, on je sa nevernicima i materijalistima, koji su krivi zbog ovog stanja u društvu.

SPOZNAJE DOBROG SVEŠTENIKA I EPISKOPA

Da, tako je u ovome svetu! Svi koji ste posvećeni svome pozivu, svi koji ste odgovorni – rekao je to Hristos: « u svetu ćete imati žalost, ali ne bojte se, ja sam pobedio svet» (Jovan 16,33). Rekao nam je i apostol Pavle: « A i svi koji hoće da žive pobožno u Hristu Isusu biće gonjeni».

Pokažite mi, molim! Pročitajte u životopisima svetitelja – i pokažite nam jednog svetitelja koji nije prošao kroz k patnje i bola. « da nam kroz mnoge nevolje valja ući u Carstvo nebesko» (Dela 14,22). Da, hrišćani moji. Ukoliko želite da živite po Evanđelju, bićete protiv svojih ukućana, protiv društva, protiv svih, sa vama (je) Hristos.
Hiljadu puta je bolje biti siromašan sa Hristom, nego milijarder sa nečastivim! Hiljadu puta je bolje biti đakon, monah sa Hristom, nego patrijarh koji gazi božije i svete kanone! Hiljadu puta je bolje biti prognan nego biti kukavni mantijaš koji propoveda laž.
Nek Hristos vaskrsne u našoj Crkvi jerarhe veličine i dostojanstvenosti jednog svetog Zlatoustog, kroz čije molitve Bog da pomiluje sve nas

Την απομαγνητοφώνηση στα Σέρβικα την έκανε η αγωνιστική Ορθόδοξη Σέρβικη ιστοσελίδα

www.ihtus.us/i…

_________________________________________

_______________________________________

Ο ΑΡΧΙΕΠΙΣΚΟΠΟΣ ΚΥΠΡΟΥ ΧΡΥΣΟΣΤΟΜΟΣ ΑΠΕΙΛΕΙ!!!

ΞΕΧΝΑ ΠΩΣ ΠΡΟΗΛΘΑΝ ΟΙ ΜΑΡΤΥΡΕΣ ΤΗΣ ΑΓΙΑΣ ΜΑΣ ΕΚΚΛΗΣΙΑΣ

ΚΑΠΟΙΟΙ ΣΑΝ Κ’ ΑΥΤΟΝ ΕΠΑΙΞΑΝ ΤΟΝ ΡΟΛΟ ΤΟΥ ΔΗΜΙΟΥ

___

ΟΙ ΑΠΕΙΛΕΣ ΔΕΝ ΠΤΟΟΥΝ ΤΟΥΣ ΑΛΗΘΙΝΟΣ ΟΡΘΟΔΟΞΟΥΣ ΧΡΙΣΤΙΝΟΥΣ κ. Χρυσόστομε

Κάνετε λάθος αν νομίζετε ότι εσείς είστε Εκκλησία

ΤΙ ΕΙΣΤΕ;

Δεν θα σας το πούμε εμείς, σας φωτογραφίζει θαυμάσια ο σεβάσμιος Ορθόδοξος αγωνιστής ιεράρχης της Φλώρινας π. Αυγουστίνος Καντιώτης;

ΑΚΟΥΣΤΕ ΤΟΝ:

Ὁ Χριστόφορος ὁ Καλύβας, ἕνας ἐπιστήθιος φίλος µου, σπουδαία φυσιογνωµία, µοῦ ἔλεγε πρό ἐτῶν πού συζητούσαµε: “Ρέ Αὐγουστῖνε, δέν κατάλαβες τί θά γίνῃ; Ὁ σατανᾶς µετεχειρίσθη ὅλα τά µέσα γιά νά διάλυση τήν Ἐκκλησία.  Θά µεταχειριστῇ εἰς τούς ἔσχατους καιρούς καί ἕνα τελευταῖο ὅπλο:  Θά ντύσῃ παπᾶδες καί δεσποτάδες πρόσωπα τῆς ἐξουσίας του· θά τούς φορέσῃ ἐγκόλπια καί θά τούς δώσῃ πατερίτσες!  Καί διά µέσου αὐτῶν τῶν ἀρχιερέων θά διάλυσῃ τήν Ἐκκλησία”

_______________________

Τα παραπανω λογια στα Σερβικα

______________________________

Hristofor Kaliva, moj prisni prijatelj, veliki covek, pre nekoliko godina rekao mi je tokom razgovora sledeće: “Bre Avgustine, zar ne vidis šta će biti? Satana je iskoristio sva sredstva da razori Crkvu. U poslednja vremena upotrebice poslednje oruzje: Obuci ce u svestenike I Episkope ljude koji su u njegovoj vlasti; ukrasice ih panagijama I dace im paterice! I kroz te Arhijereje unistice Crkvu”.

Τα λόγια του Γέροντος απομαγνητοφωνημένα τα γράψαμε και στα Ελληνικά και στα Σέρβικα, γιατί το είδος αυτό των αντιχρίστων επισκόπων έφτασε και στην γειτονική μας χώρα.

______________________________________________

Ο ΑΡΧΙΕΠΙΣΚΟΠΟΣ ΧΡΥΣΟΣΤΟΜΟΣ

ΓΙΑ ΟΣΟΥΣ ΑΝΤΙΔΡΟΥΝ ΣΤΗΝ ΕΛΕΥΣΗ ΤΟΥ ΠΑΠΑ ΣΤΗΝ ΚΥΠΡΟ

_____________________________________________

Arhiepiscopul Ciprului

către toţi aceia care se opun vizitei papei:

„Orice preot va face vreo „necuviinţă”

va fi pedepsit implacabil”.

Arhiepiscopul Hrisostomos a trimis ieri din Constantinopol un mesaj clar tuturor acelora care se opun sau reacţionează într-un fel la vizita apropiată a papei în Cipru pe 4 iunie. La întrebarea Agenţiei de Ştiri Bisericeşti Amen.gr despre vocile care îşi exprimă opoziţia faţă de călătoria papei, Hrisostomos al Ciprului le-a caracterizat „disonanţe¹” şi a anticipat că „orice preot face vreo „necuviinţă” va fi pedepsit implacabil”.

Întâistătătorul Bisericii Ciprului dă ordine în toate direcţiile că „nu voi graţia pe nimeni” şi aminteşte că toţi membrii Bisericii sunt datori să facă ascultare.

Întrebat despre perspectivele coexistenţei cetăţenilor străini şi musulmani din marea insulă răspunde că aşa cum au trăit armonios în veacurile anterioare, „pot să trăiască din nou fericiţi”.

Urmează declaraţiile arhiepiscopului Ciprului:

Nikos Papahristos: Preafericite, în curând veţi primi în Cipru pe papa Romei. Există însă şi voci care nu sunt de acord. Au un punct de vedere diferit…

Arhiepiscopul Ciprului: Aceste voci… eu le caracterizez drept para-voci (disonanţe). Sunt para-voci, nu sunt voci. Sunt cei care au râvnă, dar nu au cunoştinţă şi de cele mai multe ori fac asta ca să facă demonstraţie, ca să-şi facă popularitate şi nu pentru că ar crede aşa ceva.

Nici nu vin la dialog împreună cu noi, nici nu vor să asculte… Sunt oamenii lui „nu mă convingi, chiar dacă mă convingi”. Şi dacă sunt incorigibili, nu cred că avem vreme de pierdut sau de risipit celulele materiei cenuşii a creierului nostru. Ceea ce am să spun este că acolo (adică în Cipru – n.aut.) există o Biserică şi toţi membrii ei sunt datori să se supună Bisericii oficiale. Dacă în ciuda speranţelor noastre, vreun preot va face vreo necuviinţă, va fi pedepsit implacabil. Nu e cazul să graţiez pe nimeni. Şi dacă este monah al Bisericii oficiale, să plece şi să-şi facă propria biserică. Nu poate să fie în interiorul Bisericii. Acolo ne dorim linişte şi tot ceea ce hotărăşte Statul şi Biserica oficială trebuie să respecte. Cui nu-i place, să se ducă să-şi facă propria biserică. Nu poate să fie membru al Bisericii şi să nu asculte de autoritatea bisericească. Asupra acestui lucru voi fi foarte aspru pentru că ori avem Biserică, ori nu avem.

Nikos Papahristos: Care sunt aşteptările dumneavoastră de la această vizită?

Arhiepiscopul Ciprului: Papa, dacă vrea, poate să facă multe şi să ajute. Are mijloacele, iar eu încă o dată, când va veni cu bine în Cipru, cum i-am spus mai demult, îi voi repeta poziţia mea că trebuie să se adreseze liderilor europeni şi să le spună că Europa trebuie să aibă principii şi valori. Nu poate să privească Turcia doar interesat şi ca pe o mare piaţă. Acest lucru i-l voi lămuri. Şi cred că şi Turcia, dacă vrea într-adevăr cel mai mare bine pentru turcii ciprioţi şi dacă vrea ca aceşti oameni să trăiască fericiţi pe pământul părinţilor lor, nu are decât să colaboreze cu noi, pentru că noi toţi dorim cel mai mare bine pentru poporul cipriot, fie că-şi zic elini, fie că-şi zic turci ciprioţi, armeni, latini (catolici) sau oricum altfel. În această direcţie suntem gata să lucrăm mult pentru ca poporul nostru să trăiască fericit pe pământul părinţilor lui.

Nikos Mandinas: Pentru coexistenţa paşnică a elinilor ciprioţi şi a turcilor ciprioţi care sunt perspectivele?

Arhiepiscopul Ciprului: Poporul nostru, cred că coexistă paşnic şi a demonstrat aceasta când s-au înlăturat baricadele. Vin turcii ciprioţi în regiunile libere, ca să-şi vadă casele şi averile lor şi sunt primiţi cu multă bucurie de ai noştri. Merg ai noştri în nord, în regiunile patriei noastre ocupate şi turcii ciprioţi le spun: sunt casele voastre, averile voastre, veniţi să mâncăm, să bem, să discutăm, să ne bucurăm, să râdem… Doar coloniştii sunt cei care spun „nu, sunt ale noastre, nu sunt ale voastre, să plecaţi”.

Turcii ciprioţi şi elinii ciprioţi cum au trăit veacuri de-a rândul paşnic şi fericiţi pot să retrăiască fericiţi. Cred lucrul acesta. Nu este nevoie de aceste abordări, chipurile, ca să se împace cele două popoare. Sunt împăcate. Au spart cuiva nasul toţi acei turci ciprioţi care au venit în regiunile libere? Nu. Au spart elino-ciprioţii care s-au dus în ţinuturile ocupate? Nu. Unde se vede că nu conglăsuim sau că unul nu-l acceptă pe celălalt?

NEKPOΣ ΠEΦTΩ, ΑΛΛΑ TO EYΑΓΓEΛIO ΔEN TO ΠΑTΩ!

ΑΠΟΣΠΑΣΜΑ ΟΜΙΛΙΑΣ ΜΗΤΡΟΠΟΛΙΤΟΥ ΦΛΩΡΙΝΗΣ π. ΑΥΓΟΥΣΤΙΝΟΥ ΚΑΝΤΙΩΤΟΥ 1971

Eγώ δεν είμαι ούτε νομάρχης, ούτε διευθυντής σχολείου, ούτε επιθεωρητής. Eίμαι όμως επίσκοπος. Kαι ως επίσκοπος έχω ένα χώρο.

Δεν εξουσιάζω το σχολείο, ούτε την νομαρχία, ούτε την εισαγγελία. Eξουσιάζω όμως εδώ μέσα. Nεκρός πέφτω και το Eυαγγέλιο δεν το πατώ.
Mε γνωρίζετε πολύ καλά. Δεν ξέρω τί θα κάνης και τί θα πεις, αν εσύ που με ακούς απόψε γελάς.
Δεν με ενδιαφέρει πόσοι θα με σχολειάσουν στα καφενεία και θα πουν: Πάει πάλι ο Kαντιώτης τρελλάθηκε. Αλλά πράγματα ζητά. Zητά οι γυναίκες μας και τα κορίτσια μας να μην φορούν παντελόνια.
Δεν σε υπολογίζω, λέγε ότι θες. Ανοιξε το στόμα σου και πέταξε όσα καβούρια και όσα φίδια θέλεις εναντίον μου. Δεν με ενδιαφέρει. Eγώ σας λέγω ένα πράγμα. Eδώ μέσα στην Eκκλησία δεν θα επιτρέψω καμμιά γυναίκα με παντελόνια.
Tώρα που πλησιάζει το καλοκαίρι και θα αρχίση πάλι η βρωμιά να ξαπλώνεται στην πόλη, δεν θα επιτρέψω εδώ στην εκκλησία καμμιά ασχήμια, κανένα βδέληγμα.
Eσύ κύριε που κοροϊδεύεις τον δεσπότη, αν αυτό το θεωρείς καλό, βγάλε το σακάκι σου και φόρεσε φουστάνια.

Απόσπασμα ομιλίας του Μητροπολίτου Φλωρίνης π. Αυγουστίνου Καντιώτη- Φλώρινα 13-3-1971.

(Ο Μητροπολίτης δείχνει τις θέσεις της Εκκλησίας για το παντελόνι, σε μια εποχή που το παντελόνι πρωτοέμπαινε στην ζωή των γυναικών.  Λέει την αλήθεια, αδιαφορώντας για τα σχόλια και τις ειρωνείες των ανθρώπων).

___________________________

ΑΛΒΑΝΙΚΑ

____________________________

VDES, DHE UNGJILLIN E SHËNJTË NUK E SHKEL ME KËMBË!

NEKPOΣ ΠEΦTΩ, ΑΛΛΑ TO EYΑΓΓEΛIO ΔEN TO ΠΑTΩ

(ΜΕΤΑΦΡΑΣΙ ΣΤΑ ΑΛΒΑΝΙΚΑ)

Nuk jam as kryetar prefekture, as drejtor shkolle, as mbikqyrës.  Por jam episkop.  Dhe si epsikop kam një zonë nën juridiksion.
Nuk kam pushtet në shkolla, as në prefektura, as në prokurori.  Por kam pushtet këtu brenda në Kishë.  Preferoj më mirë të jap jetën time dhe Ungjillin e Shënjtë me këmbë nuk e shkel.  Më njihni fort mirë se kush jam.  Nuk e di se çfarë do të bësh dhe çfarë do të thuash ti që sot më dëgjon dhe ndoshta qesh.  Nuk më ze meraku aspak nëse do të më mbajnë nëpër gojë dhe do më komentojnë nëpër kafenera dhe do të thonë: oh, kaq e pati Kantioti, u çmënd fare.

Kërkoj prej jush disa gjëra.  Kërkoj që gratë tona dhe vashat tona të mos vishen me pantallona.  Nuk më bëhet vonë fare se ç’mendon, thuaj çfarë të duash.  Hape gojën dhe nxirr vrerr, dhe lësho gjarpërinj nga goja sa të duash kundër meje.  Nuk më intereson aspak.  Një gjë po ju them:  KËTU, BRENDA NË KISHË NUK DO TË LEJOJ KURRË GRUA ME PANTALLONA.
Tani që po afron edhe behari, dhe do të fillojë të qarkullojë përsëri qelbësirllëku në mbarë qytetin, nuk do të lejoj në Kishë asnjë pamje të shëmtuar, asnjë pështirësi.
Ti zotëri që tallesh me dhespotin, nëse e konsideron të drejtë dhe të bukur veshjen me pantallona të gruas, atëherë hiqe kostumin dhe vishu me fustan.

Fragment nga fjalimi i +Mitropolitit të Follorinës Avgustin Kantiotit
Follorinë më 13 Mars, 1971

О књизи «Истина о случају владике Артемија»

«Η αλήθεια για την υπόθεση του επισκόπου Artemije»

Tuesday, 20 April 2010

О КЊИЗИ „ИСТИНА О СЛУЧАЈУ ВЛАДИКЕ АРТЕМИЈА“

Недавно се у Крагујевцу, као издање приређивача, појавила књига „Истина о случају владике Артемија“, која обухвата најзначајније текстове о овом великом проблему насталом у Српској Цркви крајем прве деценије 21. века. На једном месту, нашли су се текстови угледних српских свештеника (проте Матеје Матејића, проте Душана Колунџућа), угледних српских интелектуалаца (од Вељка Ђорђевића, преко Косаре Гавриловић, Драгише Бојовића, Бранка Радуна до Слободана Антонића), наших сарадника (г. Владимира Димитријевића, г. Жељка Которанина). Ту су и обраћања и апели, реакције иностране јавности, саопштења владике Атанасија Јевтића, итд. Оглашава се и гоњено монаштво Епархије рашко-призренске. Једном речју: књига је за све оне који желе да се озбиљно суоче с проблемом.

Како сазнајемо, издање се дели бесплатно, а пошто је први тираж већ разграбљен, очекује се ново издање.

Иначе, књигу су приредили мр Зоран Чворовић и мр Соња Спасојевић.

(http://borbazaveru.info/conte

Πρόσφατα, στο Κραγκούγιεβατς, εμφανίστηκε το βιβλίο «Η αλήθεια για την υπόθεση του επισκόπου Artemije, η οποία περιλαμβάνει τα πιο σημαντικά κείμενα γι’ αυτό το μεγάλο προβλήμα που προέκυψε  στην Σερβική Εκκλησία, στο τέλος της πρώτης δεκαετίας του 21ου αιώνα. Συγκεντρώθηκαν τα κείμενα επιφανών Σέρβων ιερέων (проте Матеје Матејића, проте Душана Колунџућа), εξεχόντων διανοουμένων Σέρβων, απο (Βέλικο Djordjevic, μέσω Kosara Gavrilovic Dragiše Bojovića, Μπράνκο Radun να Σλόμπονταν Antonic), τους συνεργάτες μας (κ. Vladimir Dimitrijevic , κ. Zeljka Kotor). Εδώ είναι, συλλογή υπογραφών, προσφυγές, αντιδράσεις των ξένων, δημόσιες δηλώσεις του Επισκόπου Αθανασίου Jevtic, και ούτω καθεξής. Είναι η διαμαρτυρία των διωκομένων μοναχών της Επισκοπής Raska και Πρίζρεν. Με μια λέξη: το βιβλίο είναι για όλους εκείνους που θέλουν να αντιμετωπίσουν σοβαρά το πρόβλημα.

Η πρώτη έκδοση του βιβλίου εξαντλήθηκε και αναμένεται β΄ έκδοση

Συντάχθηκε από τον κ. Zoran Čvorović και MA Sonja Spasojevic.

To βιβλίο είναι χρήσιμο για κάθε  ορθόδοξο Σέρβο, αλλά και για κάθε ορθόδοξο χριστιανό που γνωρίζει Σερβικά.

Апел свештенства, монаштва и верног народа СА Сабору СПЦ

Friday, 19 March 2010

Апел свештенства, монаштва и верног народа

Свештеном Сабору СПЦ

Његовој Светости Патријарху српском Господину Иринеју

и свему Свештеном Сабору Архијереја СПЦ

ОТВОРЕНО ПИСМО

Ваша Светости, Високопреосвећени и Преосвећени Оци,

Као деца Цркве удовице – епископа нам браћом ућуткана, као чеда Оца љубљенога – домашњима оклеветанога и распињанога, као овце слепи без пастира поузданога – браћом му „пастирима“ у јаму баченога… све плачући за Јосифом нам драгим, као Праоца нам Светога Јакова – молимо Вас и преклињемо: да антиканонску, тј. антицрквену и цркворазарајуће-окупациону експедицију ниспослату нам у лику бившег епископа зах.-херц. Атанасија и „викара“ (!?! – појам крајње неразумљив; ваљда хорепископа) дечанског Теодосија ПОВУЧЕТЕ како би сви скупа превазишли догађаје минулих смутњи изазване, верујемо несвесно, још на самом почетку поста, брзоплетим, нецрквеним, чисто световним, грубо-извршним, распудним дејством светога Синода на овце паше рашкопризренског нам узорно-правоверног Архипастира Г.Г. Артемија.

Придружујемо се овом апелу и ми, остали православни који, иако комарачке, а ипак неспаљене савести желимо да свој глас подигнемо против неправде изазване антиканонским дејством Светог Синода, осећајући, попут блажене успомене оца Јустина Ћелијског, да „нисмо рођени да душе наше буду прљаве потковице на копити галопирајућег коња ничијих амбиција и интрига“.

Да се у овом случају ради, не само о атаку на епископа Артемија, већ суштински о уклањању главног, са својим бројним монаштвом, противника новоконкордатском, проекуменистичком расправослављивању и (вешто прикриваном) унијаћењу Србије римокатолицизмом – помпезно најављиваним за 2013.г. али, такође и покушају потирања најчојскијег вишегодишњег готово усамљеног „косовског ратника“ за очување огњишта Србиновог на земљи му заветној, крвљу мученика омеђеној, са 1300 студенаца исцелитељних који православљем извиру и правоживљем напајају душе српске вековима, јасно је ово свима побожнима, али је потребно посведочити све ово нарочито и ради свих крштених уопште, као и свих опредељених на тврдоглаву и тврдоврату непобожност, јер је и једнима и другима Истина једина и неопходна храна као разумних бића душа људских.

Комунисти су деценијама покушавали да разним неделима и махинацијама остваре свој утицај на Српску Православну Цркву. Кроз њих, као и кроз сваку наредну власт лако је видљив утицај државе на деловање појединих црквених старешина, нарочито кроз форсирање утицаја институције Светога Синода који, из године у годину, све више и више, узурпира врховну власт Светог Сабора свих епископа СПЦ, што се нажалост најјасније уочава кроз синодално, несаборско антиправославно увлачење и прљање православне вере и њено дављење у екуменистичким белосветским баруштинама васколике лажи, и то увек готово истим синодалним делегацијама које у име српског „православља“ потписују разне јеретичке ствари; уводе реформе у свесвету Литургију, самовољно их цркворазарајуће, појединачно и антисаборски по Србији спроводећи (реформе иначе не због вајног „поправљања“ Литургије свете, јер како поправити оно што нам неискварено оставише Свети Оци, већ једино услед усличавања Њеног духу овога света, ради планиране будуће јеретичке уније, тј. новог екуменистичког конкордата).

У Равени Св. Синодом овлаштени српски епископи потписују екуменистичку декларацију којом, између осталог признају римског папу за првозваног епископа Цркве, иако он ван Цркве пребива већ готово хиљаду година, штампају са православног гледишта готово неупотребљиве уџбенике веронауке; пропагирају евроокупаторске и издајничке србосрамотне ставове државе по питању Косова и Метохије и признавања тренутно постојећег злорођеног јајета црночиних орлова на црвеној српском крвљу натопљеној позадини; а исти ти људи који се још увек и православним епископима називају, у својој умишљеној свемоћи рекламно изјављују како су се 2006. г. три дана молили заједно са разноразним јеретицима (како ли им се тај заједнички „бог“ зове и чему их учи – нису нам објаснили, јер се ни на Сабору не могаде поставити питање њихове издаје правоверја, пошто иста господа и дневни ред Саборски једини одређују).

Ко ће још постићи поменути све дрскости, неверја и издаје исте мале духовне олигархије, од неверовања у бесмртност душе све до избацивања Светог Аве Јустина и његове свеправославне догматике са Богословског факултета СПЦ-а, а кога сада тиме осрамоћеног смерају канонизовати; – административно канонизовати а у упракси презирати и ниподаштавати ?!?

Трезвено ишчекујући Ваш миротворно – дејствени благослов који ће, знамо, надуго обновити и очврснути наду и веру у чистоту православља и правоживља српског, колико могући трудећи се у правоживљу, верни Православљу и Вама остајемо синовски одани. Стога, целивајући свету десницу предлажемо клечећи, подножју ногу светости Ваших ову многобројну брижну молитву нашу – Бога небом погледајући а земљом благодат Његову кроз Вас с поверењем ишчекујући Вашим делатним повратком негдашњег предањског мира древне побожности српске. Амин.

Додатна појашњења потенцијалним потписницима

Ово отворено писмо које је за узрок имало пре свега напад како на православље, тако и на Косово и Метохију, шto ради довлачења у Србију зловерног и у непокајању традиционално беспримерног римског папе 2013г. унијатско-јеретичких тежњи ради, то и ради верификације институција псеудодржаве Косова (синодском најавом постављања савршено, готово безлично – попустљивог еп. дечанског Теодосија на место психофизички живог и здравог еп. Артемија), али и коначно растурање, у СПЦ најбројнијег, православно-правоживећег монаштва окупљеног око неупоредиво најпредањскијег духовника нам владике Артемија.

Почетни потписници овога отвореног писма су монаси појединих рашко–призренских манастира који су, већином једномислено уз Свети Сабор, Устав Цркве српске и владику Артемија, као и поједини храбри појединци из манастира где игумани нису сложни са њим. Али, ако се узме у обзир да управа неколиких великих нам манастира није дозволила ни да обавестимо њихову братију или сестринства о овом, милости искатељном писму Светом Сабору епископа СПЦ, тада број ових сада храбрих потписника још више добија на значају, те се лако свакоме може схватити да би тај број у мирнијим околностима био далеко, далеко већи. Ми почетни потписници смо се истурили у претходницу ове групе која сведочи да желимо поштовање Устава и предања Цркве позивајући на повратак све преступнике, ма како се они називали, како би коначно завладао мир свима, а ако би, нажалост уследило супротно, ево нас спремне именом и презименом за следна дејства нове небивале православне инквизиције, што им, ипак, не дао Господ Бог да икада постану.

Стога, пре свега у Господа се уздајући, искрено позивамо у припомоћ и верни народ српски истине и вере нам нападане ради – трубно му најављујући, ми доле потписани, а од еп. Атанасија и Теодосија (овог, личним немиром, развеслалог „двојца без кормилара“ по досад мирним свештеним водама епархије рашко-призренске) ипак неустрашени монаси епархије рашко-призренске, трубно најављујући да ће се

ПО СВИМ ВЕЋИМ ГРАДОВИМА СРБИЈЕ (контакт телефон око организације потписивања 063/8851078), ПОЧЕВ ОД СВЕТЛОГ ЧЕТВРТКА 8. АПРИЛА 2010г. ПРИКУПЉАЋЕ СЕ ПОТПИСИ НАРОДА СРПСКОГ ПОВОДОМ ОВОГ ИСТОГ ОТВОРЕНОГ ПИСМА КОЈЕ, УСЛОВЉЕНИ НЕБИВАЛИМ ДУХОВНИМ ТЕРОРОМ, САДА ВЕЋ ЗАПОЧИЊУ НАЈХРАБРИЈИ (тј. претњама неустрашени) МОНАСИ ЕПАРХИЈЕ РАШКО ПРИЗРЕНСКЕ, А КОЈИ ЋЕ СЕ (тј. потписи) СКУПА НА РУКЕ ПРЕДАТИ ДАНА 25.04.2010 ГОДИНЕ СВЕШТЕНОМ САБОРУ ЕПИСКОПА СПЦ. ПРЕЦИЗНИЈЕ, ПОТПИСИ ПОДРШКЕ ЋЕ СЕ ПРИКУПЉТИ И ПРЕДАТИ ЕПИСКОПИМА СВЕ ДО ПОЧЕТКА ПРВОГ ДАНА РЕДОВНОГ ЗАСЕДАЊА СВЕТОГ САБОРА, МА КАДА ОН ПОЧЕО.

ТАКОЂЕ ВАС ОБАВЕШТАВАМО ДА СЕ ОВО ПИСМО СВЕТОМ САБОРУ ЕПИСКОПА СПЦ МОЖЕ ПОТПИСАТИ И НА ИНТЕРНЕТУ, ОВДЕ – И ТО СВЕ ДО ПОЧЕТКА САБОРСКОГ ЗАСЕДАЊА.

Иначе, идеју скупљања потписа изнедрио нам је сам еп.Атанасије, пре свега, приморавањем сестара манастира Кончула да му „под ноге“ донесу све своје потписе (у недељу 07.03.2010г.) са пропратним текстом да га, иако савршено Цркво-неУставног, безусловно признају за наводног администратора епархије; а где је ту још обијање грачаничких келија; отимање документације; онда, смена легалног секретара епархије, као и непрестане претње сменом свима – Цркви и Уставу Њеном – послушних игумана, те константном претњом прогоном њиме (читај: Атанасијем) оклеветаних монаха; укидање државне помоћи свим непокорним њему а не Светом Сабору СПЦ манастирима и монасима; претећи актови Црној Реци, Архангелима и осталима од нелегалног узурпаторског двојца епископа инспирисаног једино, што ретко виђеном личном прелешћу – то и духом и руковођењем „свудаприсутног“ увек савременог и (милом или силом) ауторитативног епископа бачког Г. Иринеја; итд… укратко – узурпација им је заједничка, нова псеудоправославна идеологија је из бачке, спровођење на делу новаторстава (новаторства то су стога што нам се не нуди слобода у ситним разликама богослужења већ многе наводне ситнице спаковане у један пакет који се каткад нуди, каткад приморава на примену свима побожнима) нам сада долази олујно из херцеговине од узнемиреног господина „свезнајућег“, а жеља за славом и влашћу експлодирала је из Дечана као древног темеља епархије рашко призренске урушавајући нам исту правоверну, духовну кућу свима.

Библијска благовест, нарочито важећа у најсмутнијим временима када пастири залутају а овце се у збегу окрену једино и вечно Верним Небесима, је да је ГЛАС ПОБОЖНОГ НАРОДА – ГЛАС БОЖИЈИ, а то се на живом садашњем примеру најјасније и види – општим непосећивањем богослужења (виртуелног) администратора и његовог привидног наследника од стране верног народа иако га на то нико и никада није позвао. Иако су исти епископи, све до пресуде Светог Сабора епископа СПЦ савршено НЕЛЕГАЛНИ, ипак, све ово нека би, пре свега, у истима такло извор смирења и покајања великопосног, а никако и никада узрастање немира, гњева и двоједушности, којима су, на велику нам свима жалост, сада безглаво неки похрлили.

Гоподе Христосе помилуј и благослови Истином и Миром Љубави Њене свету Цркву Своју и васкрсни нам свима ослабелу светоотачку, предањску побожност Благодати Твоје. Амин.

Овде преузмите писмо са потписима монаштва у ПДФ ф

Извор: http://www.eparhija-prizren.info/novo

Κυριακὴ τοῦ Πάσχα πρωῒ

ΤΑ ΤΡΙΑ ΠΑΣΧΑ

«Ὦ Πάσχα τὸ μέγα καὶ ἱερώτατον, Χριστέ, ὦ Σοφία καὶ Λόγε τοῦ Θεοῦ καὶ Δύναμις· δίδου ἡ­μῖν ἐκτυπώτερον σοῦ μετασχεῖν ἐν τῇ ἀνεσπέρῳ ἡμέρᾳ τῆς βασιλείας σου» (θ΄ ᾠδ. καν. Πάσχα)

ΕΟΡΤΗ ἑορτῶν καὶ πανήγυρις πανηγύρε­ων εἶνε ἡ σημερινὴ λαμπρὰ ἡμέρα. Τὸ κυρι­ώτερο ὄνομά της ἀπὸ ἀρχαιοτάτης ἐποχῆς εἶνε πάσχα. «Κάνουμε πάσχα» «ἑορτάζουμε πά­σχα», λέμε. Τί σημαίνει πάσχα; Ἔχον­τας ὑπ᾽ ὄ­ψιν τὴν παράδοσι τῆς Ἐκκλησίας καὶ τὴ διδα­σκαλία τῶν πατέρων διακρίνουμε τρία πάσχα.

* * *

Τὸ πρῶτο καὶ ἀρ­χαιότερο εἶνε τὸ ἰουδαϊκὸ πάσχα. Ἡ λέξι πάσχα εἶνε ἑβραϊκὴ καὶ σημαί­νει «διάβασις» ἢ «διαβατήριο». Ὅπως γιὰ νὰ κι­­νηθῇ κανεὶς ἀπὸ μία χώρα σὲ ἄλλη ἔχει ἀ­νάγκη ἀπὸ διαβατήριο, κάτι τέτοιο συνέβη καὶ στὴν ἀρχαία ἐποχή· ὁ Θεὸς ἔδωσε διαβατήριο, ἐπέτρεψε σ᾽ ἕνα λαὸ νὰ διαβῇ. Ποιός εἶνε ὁ λαός; καὶ ποῦ τοῦ ἐπέτρεψε νὰ διαβῇ;
Δύο λαοὶ στὸν κόσμο ἔχουν μεγάλη ἱστορία καὶ ἦταν περιούσιοι λαοὶ τοῦ Θεοῦ· ὁ Ἰσ­ραὴλ καὶ ἡ Ἑλλάς. Δὲν τὸ λέμε ἐμεῖς· τὸ λέει ἡ ἱστορία. Ὅπως ἐμεῖς τετρακόσα χρόνια ἤ­μεθα σκλαβωμένοι στοὺς Τούρκους, ἔτσι κι ὁ Ἰσραὴλ τετρακόσα χρόνια ἦταν σκλαβωμένος στοὺς Αἰγυπτίους – ἱστορικὸ γεγονὸς αὐ­τό. Δούλευαν μέρα – νύχτα, κατασκεύαζαν τὶς με­γάλες πυραμίδες, ποὺ μέχρι σήμερα σῴζον­ται κ᾽ εἶνε μνημεῖα ὄχι τόσο καλλιτεχνίας ὅσο δουλείας. Ἔζησαν ὑπὸ σκληρὰν δουλείαν στοὺς φαραώ, τοὺς βασιλεῖς τῆς Αἰγύπτου.
Ἀλλὰ ὁ Θεὸς τοὺς ἔδωσε τὴν ἐλευθερία. Ἔ­στειλε τιμωρίες στὴν Αἴγυπτο, τὶς 10 πλη­γές, καὶ τέλος ἄγγελος Κυρίου ἐφόνευσε ὅ­λα τὰ πρωτότοκα παιδιὰ τῶν Αἰγυπτίων μόνο, ἀφήνοντας τὰ παιδιὰ τῶν Ἰσραηλιτῶν. Πῶς σώθη­καν; Τὴν τελευταία νύκτα ἔλαβαν ἐντολή·
Ἀπόψε θὰ κοιμηθῆτε σκλάβοι καὶ θὰ ξημερώσετε ἐλεύθεροι. Νὰ σφάξετε ἕνα «πρόβατον ἑνιαύσιον», ἀρνὶ ἑνὸς ἔτους (Ἔξ. 12,5), ποὺ νὰ μὴ παρουσιάζῃ κανένα ἀπολύτως ἐ­λάττω­μα. Μὲ τὸ αἷμα του νὰ βάψετε τὸ ἀνώφλιο καὶ τοὺς παραστάτες τῶν θυρῶν σας. Θὰ τὸ ψήσε­τε, ἀλλὰ νὰ προσέξετε νὰ μὴ σπάσετε οὔτε ἕ­να ἀπὸ τὰ κόκκαλά του (βλ. ἔ.ἀ. 12,10). Θὰ τὸ φᾶτε μαζὶ μὲ ἄζυμο ἄρτο, ψωμὶ χωρὶς προζύμι, καὶ πικρὰ χόρτα (σύμβο­λο τῆς πικρίας τῆς δουλεί­ας ―δὲν ὑπάρχει πικρότερο πρᾶγμα ἀπὸ τὴ δουλεία―), καὶ νὰ εἶστε ἕτοιμοι γιὰ νὰ φύγετε.
Αὐτὴ ἦταν ἡ ἐντολή, καὶ πράγματι ἔτσι ἔγι­νε. Ὁ φαραὼ ἀναγκάστηκε νὰ ὑπογράψῃ τὴν ἐ­λευθερία τους καὶ οἱ Ἰσραηλῖτες ἔφυγαν. Δι­έβησαν – πέρασαν, ἔκαναν πάσχα ἀπὸ τὴ δου­λεία στὴν ἐ­λευθερία.
Τὸ γεγονὸς αὐτὸ τὸ ἑορτάζουν μέχρι σήμερα μὲ θρησκευτικὴ κατά­νυξι τὴ νύχτα μετὰ τὴ δύσι τοῦ ἡλίου τῆς 14ης τοῦ μηνὸς Νισάν, ποὺ ἀν­τιστοιχεῖ μὲ τὸ δικό μας μῆνα Ἀπρίλιο. Σφάζουν τὸν ἀμνὸ καὶ τρῶνε πι­κρὰ χόρτα μὲ ἄζυ­μο ψωμί. Ἀλλὰ προηγουμένως ―τί ἔλεγχος γιὰ μᾶς!― δὲν τρῶνε – δὲν ἀγγίζουν τίπο­τα, ἂν δὲν κάνουν κάτι ἄλλο· ὁ ἀρχηγὸς τῆς οἰ­­κο­γε­νείας διαβάζει ἕνα κομμάτι ἀπὸ τὰ ἱστορικὰ βιβλία τῆς Παλαιᾶς Διαθήκης, ἀπὸ τὴν Ἔ­ξο­δο, ὅπου περιγράφεται λεπτομερῶς τὸ πρῶ­το ἐ­κεῖνο πάσχα, ἡ πρώτη διάβασι. Μετὰ τρῶ­νε, ὑψώνουν διαδοχικῶς τέσσερα ποτήρια, ποὺ ἔ­χουν σημασία γι᾽ αὐ­τούς ―σπουδαι­ότερο εἶ­νε τὸ τρίτο―, καὶ ψάλλουν μερι­κοὺς ψαλμοὺς τοῦ Δαυῒδ ὅλοι μαζί. Ἔτσι κάνουν τὸ πάσχα, ποὺ εἶνε ἡ μεγαλυτέρα ἑορτή τους.
⃝ Πρῶτο λοιπὸν πάσχα τὸ ἰουδαϊκό. Δεύτερο εἶνε τὸ χριστιανικὸ Πάσχα. Διαφέρουν; Πολύ. Τὸ ἰουδαϊκὸ εἶνε σκιά, τὸ χριστιανικὸ ἡ πρα­γματικότης. Ὅσο διαφέρει ἕνα σῶ­μα ἀπ᾽ τὴ σκιά του, τόσο τὸ ἕνα πάσχα ἀπὸ τὸ ἄλλο.
Τί ὁμοιότητες ἔχουν; Σφάζουν ἐκεῖ ἀμνό, ἀλλὰ κ᾽ ἐμεῖς ἔχουμε ἀμνό. Ποιός εἶνε ὁ δι­κός μας ἀμνός; Δὲν εἶνε ἕνα ζῷο. Εἶνε ὁ Ἀ­μνός, ποὺ ἀξίζει νὰ γράφεται μὲ ἄλφα κεφαλαῖο, ὁ Κύριος ἡμῶν Ἰησοῦς Χριστός. Αὐτὸς εἶ­νε «ὁ ἀμνὸς τοῦ Θεοῦ ὁ αἴρων τὴν ἁμαρτί­αν τοῦ κόσμου» (Ἰωάν. 1,29). Αὐτὸς προσφέρεται θυ­σία καὶ τὸ αἷμα του λυτρώνει τὴν ἀνθρωπό­τη­­τα. Ἄλλη σπουδαία ὁμοιότης· στὸ πρῶτο πά­σχα ὁ Θεὸς εἶπε, νὰ μὴ σπάσουν κόκκαλο. Καὶ τὴ Μεγάλη Παρασκευὴ στὸ Γολγοθᾶ οἱ στρατι­ῶτες, ἐνῷ ἔσπασαν τὰ κόκκαλα τῶν δύο λῃ­στῶν γιὰ νὰ πεθάνουν συντομώτερα, ὅταν πλη­σίασαν στὸ σῶμα τοῦ Χριστοῦ «οὐ κατέαξαν αὐτοῦ τὰ σκέλη» (Ἰωάν. 19,33), δὲν πείραξαν καν­ένα ἀπὸ τὰ ὀστᾶ· μόνο μὲ τὴ λόγχη ἐκεν­τή­θη στὴν πλευρὰ ὁ Υἱὸς τῆς Παρθένου. Ἦταν προφητευμένο· «Ἐγένετο ταῦτα, ἵνα ἡ γραφὴ πληρωθῇ, ὀστοῦν οὐ συντριβήσεται αὐ­τοῦ» (ἔ.ἀ. 19,36· Ἔξ. 12,10). Αὐτὸ εἶνε τὸ χριστιανικὸ Πάσχα, τὸ ὁποῖο εἶνε πολὺ ἀνώτερο.
⃝ Ἕνα πάσχα λοιπὸν τὸ ἰουδαϊκό, δεύτερο τὸ χριστιανικό, καὶ τὸ τρίτο πάσχα; Εἶνε τὸ οὐράνιο ΠΑΣΧΑ, τὸ σπουδαιότερο ἀπ᾽ ὅλα. Δὲν θὰ τὸ ἑορτάσουμε ἐδῶ στὴ γῆ· θὰ τὸ ἑορτάσου­με στὴ βασιλεία τῶν οὐρανῶν. Αὐτὸ λέει τὸ τροπά­­ριο· «Ὦ Πά­σχα τὸ μέγα καὶ ἱερώτατον, Χριστέ, ὦ Σοφία καὶ Λόγε τοῦ Θεοῦ καὶ Δύναμις· δίδου ἡ­μῖν ἐκτυπώτερον σοῦ μετασχεῖν ἐν τῇ ἀνεσπέρῳ ἡμέρᾳ τῆς βασιλείας σου» (θ΄ ᾠδ. καν. Πάσχα).
Στὸν οὐρανό! Ἀλλὰ ποιός πιστεύει σήμερα σὲ οὐρανό, ὅτι ὑπάρχει οὐρανός; Χρειάζεται κεραία πίστεως. Ἂν δὲν ὑπάρ­χῃ αὐτή, δὲν διδασκόμεθα τοὐλάχιστον ἀπὸ τὸν Σωκράτη; Ἔζησε πρὸ Χριστοῦ. Κι ὅμως τί εἶπε ὅταν τὸν κατε­δίκασαν εἰς θάνατον· Φεύγω, ἡ ψυχή μου πηγαίνει σ᾽ ἕναν ἄλλο κόσμο· ἐκεῖ θὰ συναν­τήσω δικαστὰς ἀμερολήπτους, τὸν Μίνωα, τὸν ῾Ραδάμανθυ, τὸν Αἰακό, καὶ αὐτοὶ πλέον θὰ δικάσουν τὴν ὑπόθεσί μου…
Ὣς ἐκεῖ ἔφθανε ἡ ἐμβέλεια τῆς κεραίας τοῦ Σωκράτους. Ἀλλὰ ἡ Ἐκκλησία μὲ τὸ τροπάριο αὐτὸ μᾶς βεβαιώνει, ὅτι πέρα τοῦ Πά­σχα τούτου ὑπάρχει καὶ Πάσχα σ᾽ ἕναν ἄλλο τέλειο κό­σμο. Ἀξίω­σέ μας, Χριστέ, νὰ μετάσχουμε σ᾽ αὐτὸ «ἐκτυπώτερον», ζωηρότερα, νὰ σὲ ἀπολαύσουμε στὴ βασιλεία τῶν οὐρα­νῶν. Αὐτὸ εἶνε τὸ αἰώνιο ΠΑΣΧΑ.
Ὑπάρχει σήμερα πίστι σ᾽ ἐ­κεῖνο τὸν κόσμο; Μετὰ λύπης ἔμαθα γιὰ τὴ στάσι μιᾶς δασκάλας. Τὴν ἡ­μέρα ποὺ διεκόπτοντο τὰ μαθήμα­τα γιὰ τὸ Πά­σχα, εἶπε στὰ παιδιά· ―Τελειώνου­με σήμε­ρα, κλείνει τὸ σχολεῖο· θ᾽ ἀνοίξῃ ὕ­στε­ρα ἀπὸ 15 μέρες. ―Γιατί, κυρία, κλείνουμε; ―Δὲν ἔ­χω νὰ σᾶς πῶ τίποτε, νὰ πᾶτε στὰ σπίτια σας!… Ἀπηξίωσε ἡ δεσποινὶς νὰ πῇ στὰ παιδιά, ὅτι οἱ διακοπὲς γίνονται γιὰ νὰ τιμήσουμε τὸν ἐ­σταυρωμένο Νικητὴ τοῦ θανάτου.
Ὅσο εἶνε βέβαιο, ἀγαπητοί μου, ὅτι σήμε­ρα ἐδῶ στὴ γῆ εἶ­νε Πάσχα, τόσο βέβαιο εἶνε ὅτι ὑπάρ­χει καὶ ἄλλος κόσμος καὶ ἄλλο πάσχα. Τὸ πιστεύεις; εἶσαι Χριστιανός· δὲν τὸ πιστεύεις; λυποῦμαι. Τὸ ἂν ἔρχεσαι στὴν ἐκκλησία καὶ ἑ­ορτάζῃς μπορεῖ νὰ εἶνε ἀπὸ μιὰ συνήθεια.

* * *

Ἀδελφοί μου! Ἂς διδαχθοῦμε ἀπὸ τοὺς Ἑ­βραίους. Αὐτοὶ τιμοῦν τὴ θρησκεία τους. Γι᾽ αὐ­­τὸ βλέπετε, μιὰ φούχτα εἶνε καὶ ἐπιβάλ­λον­ται. Δὲν εἶ­μαι ὑ­πὲρ αὐ­τῶν, δὲ συμπαθῶ τὶς βλέ­ψεις τους, τὸ ἰμπέρι­ουμ ποὺ θέλουν νὰ στήσουν, τὰ σιωνιστικὰ σχέδια, ὄχι· ἀλλ᾽ ὀ­φείλω νὰ ὁμο­λογή­σω, ὅτι κυριαρχοῦν στὴ Με­σόγειο καὶ παγ­κοσμί­ως. Ἀπὸ ποῦ ἀντλοῦν τὴ δύναμι; Ἂν πᾶ­τε σὲ σπίτι Ἑβραίων, ὁ ἀρχη­γὸς τῆς οἰκογενεί­ας ἐξηγεῖ τὴ Γραφὴ καὶ οἱ ἄλλοι ἀκοῦνε. Δείξατέ μου, δείξατέ μου ἕνα σπίτι χρι­στιανι­κό, ποὺ ὁ πατέρας σήμερα θὰ πῇ κά­τι γιὰ τὴν ἀνάστα­σι τοῦ Κυρίου! Ὅλοι σχεδὸν εἶ­νε σὰν τὴ δασκά­λα ποὺ εἴπαμε. Ἂς σηκωθῇ λοιπὸν ὁ πατέρας, ἂς πά­ρῃ τὸ Εὐ­­αγγέλιο στὰ χέρια καὶ ἂς πῇ· Παιδιά, σταθῆτε· τί ἑορτάζου­με σήμερα; ποιά εἶνε ἡ ἑ­ορτὴ αὐ­τή; Εἶνε ψέμα ἢ ἀλήθεια; Ἂν εἶνε ψέ­μα, νὰ πᾶ­με κ᾽ ἐ­μεῖς μὲ τοὺς ὑλιστὰς καὶ ἀθέους, νὰ τὸ γκρεμίσουμε, διότι δὲν πρέ­πει νὰ ζοῦμε μὲ τὸ ψέμα. Ἂν ὅ­μως εἶνε ἀλήθεια ―καὶ εἶνε ἀλήθεια―, τότε «δεῦτε προσ­κυνήσωμεν καὶ προσπέσωμεν» τῷ Νικητῇ τοῦ θανάτου καὶ τοῦ ᾅδου!… Ἂν τὸ κά­νῃς αὐτό, πατέρα, εἶσαι Χριστιανός. Μιὰ μέρα θὰ πεθά­νῃς, μὰ τὰ παιδιὰ δὲ θὰ σὲ ξεχάσουν.
Νὰ μὴν εἶνε λοιπὸν ἡ ἑορτὴ αὐτὴ γαστρονο­μική· νὰ εἶνε πνευματική. Ὅσοι Χριστιανοί, «ὅσοι πιστοί», μὴ ἑορτάσετε μόνο ὑλικῶς, μὴ πέσετε στὸ φαγητὸ σὰν γύπες καὶ κόρακες. Νὰ ἑορτάσετε χριστιανικῶς. Μὴ φανοῦμε κατώτεροι τῶν Ἑβραίων. Ἀνοῖξτε τὰ ἱερὰ κείμε­να, διαβάστε κάτι, μιλῆστε, ἐμβαθύνετε, καλλιεργῆστε τὴν πίστι τῆς Ἐκκλησίας μας. Ἔτσι ὑπάρχει ἐλπίδα μιὰ μέρα ν᾽ ἀξιωθοῦμε νὰ γίνῃ καὶ σ᾽ ἐμᾶς αὐτὸ ποὺ λέει τὸ ἔξοχο αὐτὸ τροπάριο· «Ὦ Πάσχα τὸ μέγα καὶ ἱερώτατον, Χρι­στέ, ὦ Σοφία καὶ Λόγε τοῦ Θεοῦ καὶ Δύνα­μις· δίδου ἡμῖν ἐκτυπώτερον σοῦ μετασχεῖν ἐν τῇ ἀνεσπέρῳ ἡμέρᾳ τῆς βασιλείας σου».
Σᾶς βάζω κανόνα μὲ πετραχήλι· προτοῦ ν᾽ ἀρχίσετε νὰ τρῶτε, ν᾽ ἀνοίξετε τὸ Εὐαγγέλιο τοῦ Ἰωάννου, νὰ διαβάσετε τὸ 20ὸ (Κ΄) κεφάλαιο, καὶ μετὰ ὡς Χριστιανοὶ νὰ καθίσετε στὴν τράπεζα, τὴν ὁποία εἴθε νὰ εὐλογήσῃ ὁ Κύριος.
Ταῦτα. Ὁ Χριστὸς μαζί μας, ὁ Χριστὸς μὲ τὶς οἰκογένειές σας, ὁ Χριστὸς μὲ τὴν πόλι, ὁ Χριστὸς μὲ ὅλο τὸ λαό μας· ἀμήν.

† ἐπίσκοπος Αὐγουστῖνος

(Ομιλία του Μητροπολίτου Φλωρίνης π. Αυγουστίνου Καντιώτου στον ιερό ναὸ του Ἁγίου Παντελεήμονος Φλωρίνης 8-5-1983)

**********************

ΚΑΙ ΣΤΑ ΣΕΡΒΙΚΑ

**********************

ΤRI PASHE

«О Pasha velika i najsvetija Hriste! O mudrosti i Logose Božji i Silo, daruj da se Tobom pričešćujemo u nezalaznom Danu Carstva Tvoga” Praznik nad praznicima i slavlje nad slavljima je današnji dan. Glavno ime od starog doba je pasha. “Pravimo pashu”, “slavimo pashu”, govorimo. Šta znači reč pasha? Imajući u vidu predanje Crkve i učenje očeva raspoznajemo tri pashe.

* * *

Prva i najstarija je judejska pasha. Reč pasha je jevrejska i znači “prelazak” ili “prelaznica”. Kada neko želi da pređe iz jedne zemlje u drugu  potreban mu je pasoš(prelaznica), isto je bilo  i u staro doba. Bog je dao prelaznicu, dopustio je jednom narodu da pređe. Dva naroda na svetu imaju veliku istoriju i bili su izabrani narodi Božji. Izrailj i Ellas (Grčka). To ne govorimo mi Grci već nam to govori istorija. Kao što smo mi Grci bili 400 godina zarobljeni od Turaka, tako je i Izrailj četristo godina bio zarobljen od Egipćana – to je istorijska činjenica. Radili su dan-noć, gradili su velike piramide, koje su do danas sačuvane kao spomenici ne toliko graditeljstva koliko ropstva. Živeli su pod teškim ropstvom faraona, kraljeva Egipta. Ali Bog im je dao slobodu. Poslao je rane na Egipat, čuli ste za deset rana, i na kraju je anđel Gospodnji ubio svu prvorođenu decu, samo Egipćana, ostavljajući u životu decu Izrailjaca. Kako su bili spašeni? Poslednje noći su dobili zapovest.Večeras ćete zaspati kao robovi a osvanućete  slobodni. Da zakolju jedno “jagnje”, ovcu od jedne godine (Izl. 12,5), koja da nema ni jednu manu. Sa njenom krvlju da premažete oba dovratka i gornji prag  vrata. Ispeći ćete je, ali pazite da neslomite ni jednu njenu kost (vidi Izla. 12,10), poješćete je sa beskvasnim hlebom, i gorkom travom (simbol gorkog ropstva) i budite spremni da krenete. Ova zapovest je zaista i izvršena tako. Faraon je bio prinuđen da potpiše njihovu slobodu i Izrailjci su otišli. Prešli su, napravili su pashu iz ropstva u slobodu. Ovaj događaj slave i do danas sa religioznom skrušenošću, u noći posle zalaska sunca 14-tog u mesecu Nisan, koji se poklapa sa našim mesecom Aprilom. Kolju jagnje i jedu gorku travu i beskvasni hleb. Ali prethodno – kakva opomena za nas! – ne jedu- ne dodiruju ništa, ako ne učine nešto drugo, glava porodice čita jedan deo iz istorijskih knjiga Starog Zaveta, iz Izlaska, gde se opisuje pojedinačno ona prva pasha, prvi prelazak. Posle toga jedu, uzdižu naizmenično četiri čaše, koje imaju značenje za njih – najvažnija je treća,  poju nekoliko Davidovih psalmova svi zajedno. Tako prave pashu, koja je najveći praznik za njih.

Prva je dakle pasha judejska. Druga je hrišćanska Pasha. Razlikuju li se? Veoma. Judejska je senka a hrišćanska je stvarnost. Koliko se razlikuje telo od svoje senke toliko se ove dve pashe razlikuju jedna od druge. Koju sličnost imaju? Kolju oni jagnje, ali i mi imamo jagnje. Koje je naše jagnje? Nije životinja. Jagnje jeste , koje je dostojno da se piše sa velikih slovima, naš Gospod Isus Hristos.On je “jagnje Božje koje uzima na sebe grehe sveta! (Jovan 1,29).On se prinosi kao žrtva i njegova krv izbavlja čovečanstvo. Druga važna sličnost ove dve pashe je što je Bog rekao, da se ne lome kosti.  Veliki Petak na Golgoti, vojnici, iako su slomili kosti dvojice razbojnika da umru brže, kada su se približili telu Hristovom “ ne prebiše mu goleni” (Jovan 19,33), samo su mu proboli rebra kopljem. Bilo je prorečeno: “jer se ovo dogodi da se ispuni Pismo: “kost njegova neće se prelomiti” (Jovan, 19,33 i Izlaz. 12,10). To je hrišćanska Pasha, koja je puno uzvišenija. Jedna je pasha dakle judejska, druga je hrišćanska, a treća pasha? To je nebeska PASHA, najvažnija od svih. Ovo nam govori tropar: “О Pasha velika i najsvetija Hriste! O mudrosti i Logose Božji i Silo, daruj da se Tobom pričešćujemo u nezalaznom Danu Carstva Tvoga”.Na nebu! Ali ko veruje danas u nebo, da postoji nebo? Potrebna je istrajna vera. Ako ona ne postoji, poučimo se bar od Sokrata. On je živeo pre Hrista.  Šta je on rekao kada su ga osudili na smrt? Odlazim, moja duša ide  u drugi svet, tamo ću sresti  sudije neporočne, Minoa, Radamanthi, Aiako,  oni će na kraju prosuditi o mome slučaju… Do tamo je stizao signal  Sokratovog predajnika. Ali crkva nas sa ovim troparom  uverava, da izvan ove Pashe postoji  i Pasha koja postoji u jednom drugom savršenom svetu. Udostoj nas Hriste, da učestvujemo u tome “nezalaznom”, životvornom, da se pričestimo u carstvu nebeskom. Ta Pasha je večna. Da li danas postoji vera u onaj svet? Sa tugom sam saznao o gledištu jedne učiteljice.  Jednog dana kada se prekida nastava za Pashu, rekla je deci sledeće : “Završavamo danas, zatvara se škola, otvoriće se posle petnaest dana”. – Zašto, gospođo zatvaramo školu? – Nemam ništa da vam odgovorim na to pitanje, idite vašim kućama!… Ispod časti je bilo gospođi da deci kaže, da je raspust da bi se setili raspetog Pobednika smrti. Koliko je sigurno dragi moji da je danas ovde Pasha, toliko je sigurno da postoji drugi svet i druga nebeska Pasha. Veruješ li to? Vernik si. Ne veruješ u to, žao mi je. Možda u crkvu na taj praznik dolaziš samo iz navike.

Braćo moja! Poučimo se od Jevreja. Oni poštuju svoju religiju. Zato i vidimo, iako su jedna šačića, nameću se. Ne podržavam ih, ne simpatišem njihove poglede, imperiju koju žele da postave, sionističke planove, ne, ali dužan sam da priznam, da vladaju u Mesogiju, i u celom svetu. Odakle crpe snagu? Ako odete kod Jevreja kući, glava porodice objašnjava Pismo a drugi slušaju. Pokažite mi, pokažite mi jednu hršćansku kuću, gde će otac danas nešto reći o Hristovom vaskrsenju! Svi su uglavnom kao učiteljica koju smo naveli. Nek ustane otac, nek uzme Evanđelje u ruke i neka kaže: Deco, stanite, šta danas slavimo? Koji je danas praznik? Da li je to istina ili laž? – istina je-, “poklonimo se i približimo se” Pobedniku smrti i ada!… Ako to učiniš, oče, hrišćanin si. Jedan dan ćeš umreti, ali te deca neće zaboraviti. Ovaj praznik da ne bude gastronomski već da bude duhovni praznik. Svi hrišćani “svi verni”, nemojte slaviti samo materijalno, nemojte navaliti na hranu kao guske i lešinari. Slavite hrišćanski. Nemojmo se prikazati nižim od Jevreja. Otvorite svete tekstove, pročitajte nešto, pričajte, udubite se, utvrdite veru u našu Crkvu. Tako će postojati nada da jednog dana budemo udostojeni da se i nama dogodi to što čujemo u ovom predivnom troparu: «О Pasha velika i najsvetija Hriste! O mudrosti i Logose Božji i Silo, daruj da se Tobom pričešćujemo u nezalaznom Danu Carstva Tvoga” .Dajem vam kanon sa petrahiljem, pre nego što počnete ručati, otvorite Evanđelje po Jovanu i da pročitate 20-to poglavlje i posle kao hrišćani uz oče naš i vaskršnji tropar da sednete za stol, koji nek blagoslovi Gospod. To je sve. Hristos sa vama. Hristos sa vašim porodicama, Hristos sa vašim gradom, Hristos sa našim narodom. Amin.

† ἐπίσκοπος Αὐγουστῖνος

(Govor Mitropolita Florine o. Avgustina Kandiota u svetom hramu Sv. Pantelejmona u Florini 8-5-19)

***************************

KAI STA ROYMANIKA

***************************

CELE TREI PAŞTI

„O, Paştile cele mari şi preasfinţite, Hristoase, o, Înţelepciunea şi Cuvântul lui Dumnezeu şi Puterea, dă-ne nouă mai adevărat să ne împărtăşim cu Tine în ziua cea neînserată a împărăţiei Tale”
(Cântarea a IX –a din Canonul Paştilor)

Sărbătoare a sărbătorilor şi praznic al praznicelor este luminata zi de astăzi. Cel mai răspândit nume al ei din vremurile cele mai vechi este „Paşte”. „Facem Paştele”, „sărbătorim Paştele”, spunem. Ce înseamnă Paşte? Având în vedere tradiţia Bisericii şi învăţătura Părinţilor distingem trei Paşti.

***

Primul şi cel mai vechi este Paştele iudaic. Cuvântul „Paşte” este evreiesc şi înseamnă „trecere” sau „paşaport”. După cum pentru a se deplasa cineva dintr-o ţară în alta are nevoie de un paşaport, ceva asemănător se întâmpla şi în vremurile vechi. Dumnezeu a dat un paşaport, a îngăduit unui popor să treacă. Care este poporul? Şi unde i s-a îngăduit să treacă? Două popoare în lume au o mare istorie şi au fost popoare alese ale lui Dumnezeu: Israel şi Elada. Nu o spunem noi. O spune istoria. După cum noi 400 de ani am fost sclavi la turci, aşa şi Israel 400 de ani a fost sclav la egipteni – acesta este un fapt istoric. Munceau zi şi noapte, construiau marile piramide care se păstrează până astăzi şi sunt monumente nu atât ale artei, cât ale sclaviei. Au trăit în aspra sclavie a faraonilor, a împăraţilor Egiptului. Dar Dumnezeu le-a dat libertate. A trimis pedepse peste Egipt, cele zece plăgi, şi în cele din urmă îngerul Domnului i-a ucis pe toţi copiii întâi-născuţi doar ai egiptenilor, ocrotind copiii israelitenilor. Cum au fost salvaţi? În ultima noapte au primit o poruncă: În seara aceasta vă veţi culca sclavi şi vă veţi trezi liberi. Să junghiaţi „o oaie de un an”, un miel de un an (Ieşire 12, 5), care să nu aibă nicio meteahnă, dar niciuna. Cu sângele lui să vopsiţi pragul de sus şi uşorii uşilor voastre. Îl veţi găti fript, dar să fiţi atenţi să nu rupeţi niciunul din oasele lui (vezi Ieşire 12, 10). Îl veţi mânca cu pâine azimă, pâine fără drojdie şi cu ierburi amare (simbol al amărăciunii sclaviei – nu există un lucru mai amar ca sclavia –) şi să fiţi gata să fugiţi.
Aceasta a fost porunca şi într-adevăr aşa s-a şi întâmplat. Faraon a fost nevoit să semneze eliberarea lor şi israeliţii au plecat. Au trecut, au trecut Paştile de la sclavie la libertate. Acest eveniment îl sărbătoresc până astăzi cu umilinţă religioasă, noaptea, după apusul soarelui, pe 14 ale lunii Nissan, care corespunde cu luna noastră aprilie. Junghie mielul şi mănâncă ierburi amare cu pâine azimă. Dar mai înainte – Ce mustrare pentru noi! – nu mănâncă – nu ating nimic, dacă nu fac ceva; mai marele familiei citeşte un fragment din cărţile istorice ale Vechiului Testament, din Ieşire, unde este descris în detaliu acel prim Paşti, prima trecere. Apoi mănâncă, înalţă unul după altul patru pahare, care au o importanţă pentru ei – cel mai important fiind al treilea -, şi cântă câţiva psalmi ai lui David toţi împreună. Aşa fac Paştile, care este cea mai mare sărbătoare la ei.
Aşadar, primul Paşti este cel iudaic. Al doilea este cel creştin. Se deosebesc? Mult. Cel iudaic este umbra, cel creştin este realitatea. Pe cât de mult se deosebeşte un trup de umbra lui, atât de mult un Paşte de celălalt. Ce asemănări au? Acolo se junghie un miel, dar şi noi avem un miel. Care este mielul nostru? Nu este un animal. Este Mielul, care merită a se scrie cu „m” mare, Domnul nostru Iisus Hristos. Acesta este „Mielul lui Dumnezeu, Cel ce ridică păcatul lumii” (Ioan 1, 29). El se aduce jertfă şi sângele Lui izbăveşte umanitatea. Altă importantă asemănare: La primul Paşti Dumnezeu a spus să nu se sfărâme niciun os. Şi în Vinerea cea Mare pe Golgota soldaţii, deşi au sfărâmat oasele celor doi tâlhari ca să moară mai repede, când s-au apropiat de trupul lui Iisus „nu i-au zdrobit fluierele” (Ioan 19, 33); nu au vătămat niciunul din oase. Doar cu suliţa a fost împuns în coastă Fiul Fecioarei. Fusese profeţit: „Şi s-a făcut aceasta ca să se împlinească Scriptura: Niciun os nu I se va zdrobi” (Ioan 19, 36; Ieşire 12, 10). Acesta este Paştele creştin, care este mult superior celuilalt.
Aşadar, un Paşte este cel iudaic, al doilea este cel creştin, şi al treilea Paşti care este? Este PAŞTELE cel ceresc, cel mai important dintre toate. Nu-l vom prăznui aici pe pământ; îl vom prăznui în Împărăţia Cerurilor. Asta o spune troparul: „O, Paştile cele mari şi preasfinţite, Hristoase, o, Înţelepciunea şi Cuvântul lui Dumnezeu şi Puterea, dă-ne nouă mai adevărat să ne împărtăşim cu Tine în ziua cea neînserată a împărăţiei Tale” (Cântarea a IX –a din Canonul Paştilor).
În cer! Dar cine crede astăzi în cer, că există cer? Este nevoie de o sensibilitate a credinţei (de o antenă a credinţei). Nu învăţăm nici măcar de la Socrate? A trăit înainte de Hristos; totuşi, ce a spus când l-au condamnat la moarte? Plec, sufletul meu merge într-o altă lume. Acolo îi voi întâlni pe judecătorii cei nepărtinitori, pe Minoa, pe Radamantis, pe Aiakos, şi ei vor rejudeca pricina mea…
Până acolo au ajuns undele antenei lui Socrate. Dar Biserica ne confirmă în acest tropar, că dincolo de Paştele acesta, există şi Paştele într-o altă lume, desăvârşită. Învredniceşte-ne, Hristoase, să fim părtaşi acestuia „mai adevărat”, mai strălucitor, să ne desfătăm de Tine în Împărăţia Cerurilor. Acesta este Paştele cel veşnic.
Există astăzi credinţă în acea lume? Cu întristare am aflat despre poziţia unei învăţătoare. În ziua în care au întrerupt lecţiile pentru Paşti, ea a spus copiilor: – Încheiem astăzi, se închide şcoala. Va începe după 15 zile. – De ce, doamnă, încheiem? – Nu am a vă spune nimic, să vă duceţi la casele voastre!… Nu s-a învrednicit domniţa să spună copiilor că iau vacanţă pentru a-L cinsti pe Biruitorul morţii Cel răstignit.
Iubiţii mei, pe cât de sigur e faptul că astăzi, aici pe pământ, este Paştele, tot atât de sigur e că există şi altă lume şi alt Paşte. Crezi lucrul acesta? Eşti creştin. Nu crezi lucrul acesta? Îmi pare rău de tine. Că dacă vii la biserică şi sărbătoreşti poate că o faci dintr-un obicei.

***

Fraţii mei! Să învăţăm de la evrei. Aceştia îşi respectă religia lor. De aceea, priviţi, o mână sunt şi se impun. Nu sunt pentru ei, nu simpatizez convingerile lor, imperiul pe care vor să-l întemeieze, planurile sioniste, nu. Dar mă simt dator să mărturisesc că ei domină în Mediterana şi la nivel mondial. De unde au atâta putere? Dacă mergeţi într-o casă de evrei, capul familiei explică Scriptura, ceilalţi ascultă. Arătaţi-mi, arătaţi-mi o casă creştină, în care tatăl, astăzi, va spune ceva despre Învierea Domnului! Aproape toţi sunt ca învăţătoarea despre care am spus. Aşadar să se scoale tatăl, să ia Evanghelia în mâini şi să spună: copii, staţi. Ce sărbătorim astăzi? Ce este sărbătoarea aceasta? Este minciună sau adevăr? Dacă este minciună, să mergem şi noi cu materialiştii şi cu ateii să o desfiinţăm, deoarece nu se cuvine să trăim în minciună. Dacă însă este adevăr – şi este adevăr -, atunci „veniţi să ne închinăm şi să cădem” la Biruitorul morţii şi al iadului!… Dacă faci asta, tată, eşti creştin. Într-o zi vei muri, dar copiii nu te vor uita.
Aşadar să nu fie această sărbătoare una gastronomică. Să fie duhovnicească. Câţi sunteţi creştini, „câţi sunteţi credincioşi”, să nu sărbătoriţi doar materialist, să nu cădeţi peste mâncare precum vulturii şi corbii. Să prăznuiţi creştineşte. Să nu ne arătăm mai prejos de evrei. Deschideţi sfintele texte, citiţi ceva, vorbiţi, aprofundaţi, cultivaţi credinţa Bisericii noastre. Aşa există nădejde că într-o zi ne vom învrednici să ni se întâmple şi nouă ceea ce spune acest minunat tropar: „O, Paştile cele mari şi preasfinţite, Hristoase, o, Înţelepciunea şi Cuvântul lui Dumnezeu şi Puterea, dă-ne nouă mai adevărat să ne împărtăşim cu Tine în ziua cea neînserată a împărăţiei Tale”.
Vă dau canon cu epitrahilul: înainte de a începe să mâncaţi, să deschideţi Evanghelia lui Ioan, să citiţi capitolul 20, şi apoi ca nişte creştini să şedeţi la masă, pe care fie ca Domnul să o binecuvinteze.
Acestea. Hristos cu noi, Hristos cu familiile voastre, Hristos cu oraşul nostru, Hristos cu tot poporul nostru. Amin.

+ Episcopul Augustin

(Omilie a Mitropolitului de Florina, părintele Augustin Kandiotis,
în Sfânta Biserică a Sfântului Panteleimon, Florina, 8-5-1983)

-traducere din elină: monahul Leontie-

_____________________________________-

ΚΥΡΙΑΚΗ ΤΟΥ ΠΑΣΧΑ

Ο ΠΟΙΗΤΗΣ ΤΩΝ ΟΝΤΩΝ

«Πάντα δι᾽ αὐτοῦ ἐγένετο, καὶ χωρὶς αὐτοῦ ἐγένετο οὐδὲ ἓν ὃ γέγονεν» (Ἰω. 1,3)

ΔΙΣΤΑΖΩ, ἀγαπητοί μου, νὰ μιλήσω τώρα στὴν θεία λειτουργία τοῦ Πάσχα. Διστάζω, πρῶτον διότι ἡ ὥρα εἶνε περασμένη καὶ ὅλοι κουρασμένοι, δεύτερον διότι ἀπόψε ἀκούγεται ὁ βασιλεὺς τῶν ἱεροκηρύκων ὁ ἱερὸς Χρυσόστομος σὲ μία θαυμάσια ὁμιλία του, καὶ τρίτον διότι τὸ σημερινὸ εὐαγγέλιο εἶνε φιλοσοφικό, ὀντολογικό, μεταφυσικό, θεολογικό, καὶ ὁμολογῶ ὅτι εἶνε δύσκολο κανεὶς σὲ λίγα λεπτὰ νὰ τὸ ἑρμηνεύσῃ. Ἐπιτρέψτε μου ἐν τούτοις νὰ πῶ λίγες λέξεις.
Ὁ Ναπολέων εἶχε πεῖ· Δύο κανόνια ὑπάρχουν στὸν κόσμο· τὸ ἕνα εἶνε τὸ δικό μου, μὲ τὸ ὁποῖο κυριάρχησα στὴν Εὐρώπη. Θὰ ἔρθῃ ὅμως ἡ ὥρα ποὺ τὸ δικό μου κανόνι θὰ σιγήσῃ, ἐνῷ τὸ ἄλλο κανόνι πάντοτε θὰ θριαμβεύῃ· καὶ τὸ κανόνι αὐτὸ εἶνε τὸ Εὐαγγέλιο. Αὐτὰ εἶπε εὔστοχα ὁ Ναπολέων. Καὶ κάποιος θεολόγος συμπληρώνοντας εἶπε, ὅτι τὸ σημερινὸ εὐαγγέλιο εἶνε ἕνα εἶδος τοπομαχικοῦ, κανόνι δηλαδὴ μεγάλης ἰσχύος, ποὺ μὲ τὰ βλήματά του κονιορτοποιεῖ τὰ ὀχυρώματα τῶν ἀντιπάλων, καταλύει τὴν πλάνη ποὺ ἐπικρατεῖ στὸν ἐγκέφαλο πολλῶν γιὰ τὸ πρόσωπο τοῦ Ἰησοῦ Χριστοῦ. Δίνει ἀπάντησι στὸ ἐρώτημα τῶν αἰώνων τί εἶνε ὁ Χριστός;

* * *

Τί εἶνε λοιπὸν ὁ Χριστός; Χίλιες – δυὸ γνῶμες ἀκούγονται. Ὁ ἕνας λέει εἶνε φιλόσοφος, ὁ ἄλλος λέει κοινωνιολόγος, ὁ ἄλλος λέει ἐπαναστάτης, ὁ ἄλλος λέει ποιητής, καὶ ἄλλοι διάφορα ἄλλα. Τὴ σωστὴ ἀπάντησι δίνει τὸ εὐαγγέλιο αὐτὸ καὶ λέει· ὁ Χριστὸς εἶνε Θεός (Ἰω. 1,1). Τὸ πιστεύεις; εἶσαι Χριστιανός· δὲν τὸ πιστεύεις; δὲν εἶσαι, ἀνήκεις ἴσως σὲ μία θεωρία φιλοσοφικὴ ἢ ἄλλη ἀλλὰ Χριστιανὸς δὲν εἶσαι.
Θεὸς λοιπὸν εἶνε ὁ Χριστός, ὄχι ἁπλὸς ἄνθρωπος μόνο· εἶνε ὁ Θεάνθρωπος Ἰησοῦς ὁ Ναζωραῖος, ὁ ἐσταυρωμένος καὶ Θεός. Γι᾽ αὐτὸν ἀκοῦμε ἐδῶ, ὅτι δὲν ὑπῆρξε χρόνος ποὺ νὰ μὴν ὑπάρχῃ ὁ Υἱὸς καί Λόγος τοῦ Θεοῦ.
Ὑπῆρχε ἐποχὴ ποὺ δὲν ὑπῆρχε ὁ ἄνθρωπος ―αὐτὸ καὶ ἡ ἐπιστήμη τὸ παραδέχεται―, ἀλλὰ δὲν ὑπῆρχε ἐποχὴ ποὺ νὰ μὴν ὑπάρχῃ ὁ Χριστός, τὸ δεύτερο πρόσωπο τῆς Τριαδικῆς μιᾶς Θεότητος. Ἁγία Τριάς, Πατὴρ Υἱὸς καὶ ἅγιο Πνεῦμα· ἅμα Πατήρ, ἅμα Υἱός, ἅμα ἅγιο Πνεῦμα. Τρεῖς ἥλιοι σὲ ἕναν ἥλιο, τρισήλιος Θεότης. Παναγία Τριάς, ἐλέησον τὸν κόσμον σου. Ἐν συνεχείᾳ τὸ εὐαγγέλιο λέει, ὅτι ὁ Ἰησοῦς Χριστός, τὸ δεύτερο πρόσωπο τῆς ἁγίας Τριάδος, εἶνε ἐκεῖνος διὰ τοῦ ὁποίου ἔγιναν τὰ πάντα, ὅλα τὰ ὄντα, ὅλα ὅσα βλέπουμε καὶ δὲ βλέπουμε. «Πάντα», λέει, «δι᾽ αὐτοῦ ἐγένετο, καὶ χωρὶς αὐτοῦ ἐγένετο οὐδὲ ἓν ὃ γέγονεν» (ἔ.ἀ. 1,3). Αὐτὸ πρέπει νὰ τὸ ἀναλύσουμε. Ὁ θεόπνευστος λόγος ἀναφέρεται ἐδῶ στὴν ὀντολογία τοῦ κόσμου, στὴ δημιουργία δηλαδὴ τῶν ὄντων. Ἕνα ἀπὸ τὰ δέκα μεγαλύτερα πνεύματα τῆς ἀνθρωπότητος, ὁ ἱερὸς Αὐγουστῖ-
νος ―τοῦ ὁποίου τὸ ὄνομα φέρω ἀναξίως―, λέει, ὅτι τὰ ὁρατὰ ὄντα, τὰ ἐξεταζόμενα εἴτε μὲ τὸ τηλεσκόπιο εἴτε μὲ τὸ μικροσκόπιο, ὑπάγονται στὶς ἑξῆς τέσσερις κατηγορίες.
⃝ Στὴν πρώτη ἀνήκουν ἐκεῖνα ποὺ ἔχουν τὸ «εἶναι»,εἶναι», τὴν ὕπαρξι δηλαδή. Ποιά εἶνε αὐτά· εἶνε τὸ χῶμα τῆς γῆς, τὸ νερό, οἱ πέτρες, τὰ βουνά, τὰ εὐτελῆ καὶ τὰ πολύτιμα μέταλλα, τὰ ὀρυκτά, ἀλλὰ καὶ τὰ οὐράνια σώματα, οἱ ἀστέρες καὶ οἱ γαλαξίες. Ὅλα αὐ-
τὰ ὑπάρχουν, ἔχουν ἁπλῶς τὸ «εἶναι».

_  Στὴν δευτέρα κατηγορία ὑπάγονται τὰ ὄντα ποὺ ἔχουν καὶ κάτι ἄλλο ἐκτὸς ἀπὸ τὸ «εἶναι»· ἔχουν τὸ «αὐξάνειν». Ποιά εἶνε αὐτά; Εἶνε τὰ φυτὰ καὶ τὰ δέντρα. Αὐτὰ ἐκτὸς ἀπὸ τὴν ὕπαρξι ἔχουν καὶ τὴν αὔξησι. Ἀπὸ ποῦ ἀρχίζει ἕνα δέντρο· ἀπὸ ἕνα μικρὸ σπόρο. Αὐτὸς πέφτει μέσα στὴ γῆ καὶ ἀνοίγει, τρέφεται, καὶ ἀρχίζει νὰ αὐξάνῃ· βλαστάνει, μεγαλώνει, ἀναπτύσσεται καὶ γίνεται ἕνα τεράστιο δένδρο. Ὁ ποιητὴς τῶν ὄντων
«Πάντα δι᾽ αὐτοῦ ἐγένετο, καὶ χωρὶς αὐτοῦ ἐγένετο οὐδὲ ἓν ὃ γέγονεν» (Ἰω. 1,3)

⃝ Προχωροῦμε στὴν τρίτη κατηγορία. Τὰ ὄντα τῆς κατηγορίας αὐτῆς κατὰ τὸν ἱερὸ Αὐγουστῖνο ἔχουν, ἐκτὸς ἀπὸ τὸ «εἶναι» καὶ τὸ «αὐξάνειν», καὶ κάτι ἄλλο· ἔχουν τὸ «αἰσθάνεσθαι».
Ποιά εἶνε αὐτά; Εἶνε τὰ ζῷα. Τὸ χαριτωμένο ἀρνάκι λ.χ. ἔχει τὸ «εἶναι», ἔχει τὸ «αὐξάνειν», ἔχει καὶ τὸ «αἰσθάνεσθαι». Πονάει· καὶ πόσο πονάει ἀπὸ τὸν ἄνθρωπο, ποὺ τὶς μέρες αὐτὲς τὸ σφάζει γιὰ τὸ πασχαλικὸ τραπέζι! Τὰ ζῷα ἔχουν τὸ «αἰσθάνεσθαι». Μερικὰ μάλιστα ἀπὸ αὐτὰ ἔχουν αἰσθήσεις ἰσχυρότερες ἀπὸ ἄλλα ὄντα. Ὁ ἀετὸς λ.χ. ἔχει ὀξυτάτη ὅρασι, μάτι κρύσταλλο· ἔχει τὸ χαρακτηριστικὸ ἀέτειο βλέμμα, μὲ τὸ ὁποῖο ἀτενίζει κατάματα τὸν ἥλιο καὶ διακρίνει ἀπὸ ψηλὰ καὶ τὰ μικρότερα ἀντικείμενα κάτω στὴ γῆ. Τὸ σκυλὶ πάλι ἔχει πολὺ λεπτὴ ὄσφρησι καὶ ἀκοή. Διάβαζα κάπου ὅτι στὸ Λονδῖνο ἡ ἀστυνομία ἔχει εἰδικὰ σκυλιὰ καὶ οἱ ἀστυνομικοὶ εἶνε ἐφωδιασμένοι μὲ μιὰ σφυρίχτρα, ποὺ ὅταν σφυρίζει δὲν τὴν ἀκούει ἄνθρωπος, τὴν ἀκοῦνε μόνο τὰ σκυλιὰ καὶ τρέχουν ἀμέσως κοντὰ στὸν ἀστυφύλακα. Τὸ σκυλὶ ἐπίσης εἶνε τὸ πρῶτο ζῷο ποὺ ἀκούει τὸ σεισμό· ξεπερνάει καὶ τὸν σεισμογράφο.
⃝ Ἐπαναλαμβάνω· τὸ «εἶναι» τὸ ἔχουν οἱ πέτρες· τὸ «εἶναι» καὶ τὸ «αὐξάνειν» τὸ ἔχουν τὰ δέντρα· τὸ «εἶναι», τὸ «αὐξάνειν» καὶ τὸ «αἰσθάνεσθαι» τὸ ἔχουν τὰ ζῷα. Καὶ τώρα φτάνουμε στὴν κορυφὴ τῆς κλίμακος τῶν ὄντων, στὸν ἄνθρωπο. Ὁ ἄνθρωπος, δὲν τὸ ἀρνοῦμαι, εἶνε καὶ ὕλη – χῶμα, ἔχει ἑπομένως καὶ αὐτὸς τὸ «εἶναι»· ἔχει ἀκόμα τὸ «αὐξάνειν», ἀφοῦ ἀπὸ ἔμβρυο καὶ μικρὸ παιδάκι γίνεται ὁλόκληρος ἄντρας· ἔχει ἐπίσης καὶ τὸ «αἰσθάνεσθαι», ἀφοῦ καὶ αὐτὸς πονεῖ. Ἀλλὰ δὲν μένει μόνο σ᾽ αὐτά· ἔχει καὶ κάτι ἄλλο. Ποιό εἶνε αὐτό; Εἶνε τὸ «νοεῖν», ὁ νοῦς. Ὤ ὁ νοῦς τοῦ ἀνθρώπου! Ἂς λένε κι ἂς φωνάζουν ὅτι ὁ ἄνθρωπος κατάγεται ἀπὸ τὸν πίθηκο καὶ τὸν ὀραγγοτάγγο· εἶνε μεγάλο λάθος. Ἐκεῖνο ποὺ μᾶς χωρίζει ἀπὸ τὰ ζῷα εἶνε ἡ νόησις. Τρομερὸ πρᾶγμα ὁ νοῦς· μπροστά του τίποτα δὲν εἶνε τὸ κομπιοῦτερ. Μηδέν, παιχνιδάκι εἶνε τὸ κομ-πιοῦτερ μπροστὰ σ᾽ αὐτὸ τὸ ἀσύλληπτο ἐφόδιο ποὺ λέγεται διάνοια τοῦ ἀνθρώπου. Αὐτὸ τὸν ξεχωρίζει ἀπὸ τὰ ἄλλα ὄντα. Μὲ τὴ διάνοια ὁ ἄνθρωπος συλλαμβάνει, σχεδιάζει, ἐφευρίσκει, δημιουργεῖ. Πάρε ἕνα πίθηκο· δέκα χρόνια νὰ τὸν βάλῃς στὸ σχολεῖο, δὲν θὰ μάθῃ τὸ ἀλφάβητο, θὰ γρυλίζῃ μόνο. Ὁ ἄνθρωπος, ἀπὸ μικρὸς μαθητής, γίνεται σοφὸς ἐπιστήμων καὶ ἐφευρέτης. Εἶνε ἐπιδεκτικὸς προόδου χάρις στὴ διάνοιά του.
Τέσσερις λοιπὸν κατηγορίες ὄντων· πρώτη τὸ «εἶναι», δευτέρα τὸ «εἶναι» καὶ τὸ «αὐξάνειν», τρίτη τὸ «εἶναι» τὸ «αὐξάνειν» καὶ τὸ «αἰσθάνεσθαι», καὶ τετάρτη τὸ «νοεῖν». Καὶ τελειώσαμε ἆραγε τὴν κλίμακα τῶν ὄντων; Λάθος. Διότι δὲν ὑπάρχουν μόνο τὰ ὁρατά· ὑπάρχουν καὶ τὰ ἀόρατα. Τὰ ὁρατὰ εἶνε λίγα· τὰ πολλὰ καὶ ἀμέτρητα εἶνε τὰ ἀόρατα. Πέρα τῶν ὁρατῶν ὑπάρχει ὁ ἀόρατος κόσμος, ποὺ εἶνε ἄπειρος καὶ θαυμαστός. Σ᾽ αὐτὸν ὑπάρχουν τὰ ἄυλα πνεύματα, οἱ οὐράνιες δυνάμεις, οἱ ἄγγελοι καὶ ἀρχάγγελοι, οἱ ψυχὲς τῶν ἀνθρώπων ποὺ πέρασαν ἀπὸ τὴ γῆ, ἀλλὰ καὶ ὁ διάβολος μὲ τοὺς δαίμονες ποὺ ἐξέπεσαν αὐτοβούλως ἀπὸ τὸν σκοπὸ γιὰ τὸν ὁποῖο δημιουργήθηκαν.

* * *

Αὐτὴ εἶνε, ἀγαπητοί μου, ἡ πυραμίδα ὅλων τῶν ὄντων, «ὁρατῶν τε πάντων καὶ ἀοράτων» (Σύμβ. πίστ. 1), καὶ στὴν κορυφή της εἶνε ὁ Δημιουργός, ὁ ἐν Τριάδι Θεός. Ὅπως θεολογοῦν οἱ πατέρες καὶ διδάσκαλοι τῆς Ἐκκλησίας μας, ὁ Πατὴρ διὰ τοῦ Υἱοῦ ἐν Πνεύματι ἁγίῳ τὰ πάντα ποιεῖ. Καὶ τὸ δόγμα – ἡ ἀλήθεια αὐτὴ τῆς πίστεώς μας στηρίζεται στὸ σημερινὸ εὐαγγέλιο ποὺ λέει γιὰ τὸν Υἱὸ καὶ Λόγο τοῦ Πατρός· «Πάντα δι᾽ αὐτοῦ ἐγένετο, καὶ χωρὶς αὐτοῦ ἐγένετο οὐδὲ ἓν ὃ γέγονεν». Ὁ Υἱὸς καὶ Λόγος τοῦ Θεοῦ, ποὺ χαμήλωσε καὶ ἦρθε στὴ γῆ καὶ ἐνανθρώπησε καὶ σταυρώθηκε καὶ ἀναστήθηκε ἐκ νεκρῶν καὶ σήμερα πανηγυρίζουμε τὴν ἀνάστασί του, εἶνε ἐκεῖνος ὁ «δι᾽ οὗ τὰ πάντα ἐγένετο» (ἔ.ἀ. 2).
«Πάντα», ὅλα, ἀπὸ τὰ μικρότερα μέχρι τὰ μεγαλύτερα, ἔγιναν διὰ τοῦ Χριστοῦ· ἀπὸ τὸ χορταράκι ποὺ πατοῦμε μέχρι τὰ πελώρια δέντρα, ἀπὸ τὸ ζῳύφιο μέχρι τὸν ἐλέφαντα, καὶ ἀπὸ τὸ ἄτομο μέχρι τὶς σφαῖρες καὶ τοὺς γαλαξίες ποὺ στροβιλίζονται στὸ ἄπειρο. Τὸ πιστεύεις αὐτό; εἶσαι Χριστιανός· δὲν τὸ πιστεύεις; δικαίωμά σου. Δὲν ἔχει ἀνάγκη ὁ Χριστὸς καὶ Ἐκκλησία ἀπὸ ὀπαδούς. Εἶμαι ὑπὲρ μιᾶς ποιοτικῆς καὶ ὄχι ποσοτικῆς ἐκκλησίας. Ὅσο ἀξίζει ἕνας ποὺ πιστεύει, δὲν ἀξίζουν χιλιάδες ἀπίστων. Καὶ ὅποιος πιστεύει δὲν λέει «Ἐγὼ ἔχω τὴ γνώμη μου». Ποιά «γνώμη σου», κύριε; Ἐδῶ εἶπε καὶ ἐλάλησε ὁ Θεὸς καὶ τὸ Εὐαγγέλιο ποὺ εἶνε αἰώνιο· «Πάντα δι᾽ αὐτοῦ ἐγένετο, καὶ χωρὶς αὐτοῦ ἐγένετο οὐδὲ ἓν ὃ γέγονεν».
Αὐτῷ τῷ Χριστῷ, τῷ αἰωνίῳ Θεῷ, εἰς πεῖσμα τῶν ἀθέων καὶ τῶν ἀπίστων ὅλων τῶν αἰώνων, Αὐτῷ ἡ δόξα κα὾ ἡ τιμὴ κα὾ ἡ προσκύνησις εἰς αἰῶνας αἰώνων· ἀμήν.

† ἐπίσκοπος Αὐγουστῖνος

O μ ι λ ί α  του Μητροπολίτου Φλωρίνης π. Αυγουστίνου Καντιώτου  στον ιερό ναό του  Ἁγίου Π α ν τ ε λ ε ή μ ο ν ο ς Φ λ ω ρ ί ν η ς τ ὴ ν 1 4 – 4 – 1 9 8 5

************************************

KAI ΣΤΑ ΣΕΡΒΙΚΑ

**************************************

VASKRSNA NEDELJA

“Stvoritelj svih bića”

“Sve kroz njega postade, i bez njega ništa ne postade što je postalo” (Jovan 1,3)

Najrađe bih se uzdržao dragi moji da sada govorim na božanstvenoj liturgiji Vaskrsa. Oklevam, pre svega jer je kasni čas, svi ste umorni, a drugo jer se večeras oglasio i car nad sveštenopropovednicima sveti Hrisostom (Zlatoust) u jednom od njegovih predivnih govora, a treće jer je današnje evanđelje filozofsko, ondološko (ondologija-teorija o biću), mefafizičko, teološko i priznajem da je teško da ga neko u nekoliko minuta protumači. Ali, dozvolite mi pri tome da kažem nekoliko reči. Napoleon je rekao jednom: “Dva topa postoje u svetu, jedan je moj, sa kojim sam zavladao Evropom, ali doći će vreme kada će moj top utihnuti, a taj drugi top će uvek trijumfovati, a taj top je Evanđelje. To je rekao sa povodom Napoleon. Jedan teolog je dopunjujući te reči rekao, da je današnje evanđelje jedna vrsta topništva jake snage, koje sa svojim naoružanjem prevrće oklopništvo protivnika, razara prevaru koja vlada u umovima mnogih o licu Isusa Hrista. Daje odgovor na večno pitanje ko je Hristos?

Ko je dakle Hristos? Hiljadu – dva mišljenja se čuju. Jedan kaže da je filozof, drugi da je sociolog, treći da je revolucionar, četvrti da je pesnik itd. Hristos je Bog (Jov. 1,1). Veruješ li u to?  Hrišćanin si, ne veruješ, nisi hrišćanin, pripadaš možda nekoj filozofiji ili drugoj teoriji ali Hrišćanin nisi.

Bog je dakle Hristos, ne samo jednostavan čovek, već je on Bogočovek Isus Nazarećanin, raspeti  i Bog. Zato čujemo ovde, da nije postojalo vreme kada nisu postojali Sin i Reč (Logos) Božija.

Postoji vreme kada nije postojao čovek – to i nauka prihvata -, ali nije postojalo vreme kada nije postojao Hristos, drugo lice Svetog Trojstva. Sveta Trojica, Otac Sin i sveti Duh.Sva tri lica zajedno Otac, Sin i sveti Duh sačinjavaju tri sunca u jednom suncu, trosunčano Božanstvo. Presveta Trojice, pomiluj svoj svet. U nastavku nam evanđelje govori, da je Isus Hristos, drugo lice svete Trojice, onaj kroz koga je sve postalo, sva bića

, sve što vidimo i što ne vidimo .”Sve” kaže, “ kroz njega postade, i bez njega ništa ne postade što je postalo” (Jov. 1,1 ).  Ovo treba da analiziramo. Bogonadahnuta reč se ovde osvrće na ondologiju sveta, preciznije na stvaranje bića. Jedan od deset najvećih duhova čovečanstva, sveti Avgustin – čije ime nosim nedostojno-,  kaže, da vidljiva bića, istražujemo ili sa teleskopom ili sa mikroskopom, a spadaju u ove četiri kategorije.

U prvu kategoriju spadaju ona koja imaju svoje “jesu” ta reč znači da imaju svoje postojanje. Koja su to? To su zemlja, voda, kamenje, brda, obični i teški metali, rude, ali i nebeska tela, zvezde i galaksije. Sve to postoji, imaju jednostavno svoje “jesu”.

U drugu kategoriju pripadaju bića koja imaju i nešto drugo osim “jesu”, imaju i “razmnoži”. Koja su to bića? To su biljke i drveće. Ona osim postojanja imaju i razmnožavanje. Odakle počinje jedno malo drvo, od jednog malog semena. Ono pada u zemlju i otvara se, hrani se i počinje da se razmnožava, daje izdanke, raste, razvija se i postaje jedno ogromno drvo. Stvoritelj svih bića: “Sve kroz njega postade, i bez njega ništa ne postade što je postalo” (Jovan 1,3).

A treća kategorija po svetom Avgustinu imaj, osim “jesu” i “razmnoži”, i nešto drugo, imaju “osećaj”. Koja su to bića? To su životinje. Radosna ovčica ima npr. “jesu”, ima “razmnoži” i ima “osećaj”. Koliko samo boli trpi ovih dana od čoveka, koji je ovih dana kolje za vaskršnju trpezu! Životinje imaju “osećaj”. Neke naravno od njih imaju jača osećanja od drugih. Orao npr. ima jako oštar vid, oči kristalne, ima karakterističan orlovski pogled, sa kojim gleda jasno sunce i uočava sa visine i najsitnije predmete na zemlji.  Pas opet ima veoma istančan njuh i sluh. Čitao sam jednom da je u Londonu milicija ima posebne pse ,kada milicajac zazviždi sa specijalnom zviždaljkom ne čuje je čovek ali je čuju samo psi i odmah trče čuvaru. Pas je takođe prva životinja koja čuje potres, prevazilazi i potresometar(zemljograf).

Ponavljamo “jesu” ima i kamenje, “jesu” i “razmnoži” ima i drveće, a “jesu”, “razmnoži” i “osećaj” imaju životinje. I sada stižemo na vrh skale bića, do čoveka. Čovek zaista ne poričem je tvar – zemlja, ima budući i on “jesu” , ima i “razmnoži”, jer od embriona i maloga deteta postaje ceo čovek, ima takođe “osećaj”, jer i njega boli. Ali ne ostaje samo na tome, ima i još nešto. Šta je to? To je “misli”, um. O ume čovečiji! Neka govore i uzvikuju da čovek potiče od majmuna i orangutana, to je velika zabluda. Ono što nas razdvaja od životinja je um. Strašna je stvar um, pred njim kompjuter je jedno ništa. Nula, igrica je kompjuter naspram tog neobuhvatnog oružja koje se naziva um čovekov. To ga razdvaja od svih bića. S umom čovek shvata, planira, pronalazi, stvara. Uzmi jednog majmuna, deset godina da ga školuješ, neće naučiti azbuku, samo će da ciči. Dok čovek od malog učenika postaje mudar, naučnik i izumitelj. Primer je napretka a sve to zahvaljujući svome umu. Četiri su kategorije bića. Prva je “jesu”, druga je “jesu” i “razmnoži”, treća je “jesu”, “razmnoži” i “osećaj”, a četvrta je “misli”. Da li smo onda završili skalu bića? Pogreška. Jer ne postoje samo vidljiva bića, postoje i nevidljiva. Vidljivih bića je malo a nevidljivih je mnogo i nebrojno. Izvan vidljivog, postoji i nevidljivi svet, koji je beskonačan i zadivljujući. U njemu postoje bestelesni duhovi, nebeske sile, anđeli i arhanđeli, duše ljudi koji su prošle zemljom, ali i nečastivi sa svojim demonima koji su samovoljno otpali od namere za koju su stvoreni.

To je, dragi moji, piramida svih bića, “svega vidljivog i nevidljivog” (Simbol vere. 1), a u vrhu je Stvoritelj, u Trojici Bog. Kao što bogoslove oci i učitelji naše Crkve. Otac kroz Sina sa Presvetim duhom sve stvori.   Dogma – ta istina naše vere se oslanja na današnje evanđelje koje nam govori o Sinu i Reči (Logosu) Ocu. “Sve kroz njega postade, i bez njega ništa ne postade što je postalo” (Jovan 1,3). Sin i Reč Božija, koja se unizila  i došla na zemlju i očovečila se i raspela i vaskrsla iz mrtvih a danas slavimo njegovo vaskrsenje, on je onaj, “kroz njeg a sve postade”. “Sve” od najmanjeg do najvećeg, je nastalo kroz Hrista. Od male travčice koju gazimo do ogromnog drveta, od male životinjice do slona, od atoma do sfere i galaksija koje su rasprostranjene u beskonačno,  sve je postalo kroz Hrista. Veruješ li u to? Onda si hrišćanin, ne veruješ u to; tvoje je pravo. Ne treba  Hristos i Crkva  sledbenike.  Za jednu sam kvalitetnu a ne kvantitetnu crkvu. Koliko vredi jedan čovek koji veruje ne vredi hiljadu ljudi koji ne veruju. A onaj koji veruje ne govori: “ja imam svoje mišljenje” . Kakvo “tvoje mišljenje” gospodine? Ovde je rekao i objavio Bog  kroz Evanđelje koje je večno: “Sve kroz njega postade, i bez njega ništa ne postade što je postalo” (Jovan 1,3). Ovome Hristu, večnome Bogu,  u inat nevernicima i ateistima, svih vekova, Njemu slava čast i poklonjenje u vekove vekova amin.

† ἐπίσκοπος Αὐγουστῖνος

(Govor Mitropolita Florine Avgustina Kandiota u svetom hramu Sv. Pantelejmona u Florini 14-4-1985)

Μεγάλη Παρασκευὴ βράδυ

Ξανασταυρωνεται απο μας

Ο Κύριος ἔπαθε, ἀδελφοί μου, ὅλα ἐκεῖνα ποὺ ἔπρεπε νὰ πάθουμε ἐμεῖς. Γιατί τὰ ἔπαθε; Γιὰ νὰ συγχωρηθοῦμε καὶ νὰ παύσουμε νὰ ἁμαρτάνουμε. Καὶ τίθεται τὸ ἐρώτημα· Παύσαμε νὰ ἁμαρτάνουμε; Οἱ ἄνθρωποι ἁ­μάρταναν πρὸ Χριστοῦ, ἁμαρτάνουν καὶ μετὰ Χριστόν. Ἔχουν ἆραγε οἱ ἁμαρτίες τὴν ἴδια βαρύτητα; Ἁμαρτία ποὺ ἔγινε προτοῦ στηθῇ ὁ σταυρὸς εἶνε πιὸ ἐλαφρά, ἁμαρτία ποὺ γίνεται μετὰ τὸ σταυρὸ εἶνε πολὺ βαρύτερη.
Ὁ ἀπόστολος Παῦλος στὴν πρὸς Ἑβραίους ἐπιστολὴ λέει τὸ ἑξῆς. Ὅλες οἱ ἁμαρτίες ποὺ ἔγιναν πρὸ Χριστοῦ συγχωροῦνται· μετὰ ὅμως, ἄνθρωπε, πρόσεξε· κάθε φορὰ ποὺ ἁ­μαρτάνεις μετὰ τὸ σταυρὸ δὲν κάνεις τίποτε ἄλλο παρὰ νὰ ξανασταυρώνῃς τὸ Χριστό! Νὰ προσέξουμε πολὺ αὐτὸ τὸ λόγο. Μὴν «ἀνασταυρώνουμε καὶ παραδειγματίζουμε» τὸν Υἱὸ τοῦ Θεοῦ (Ἑβρ. 6,6).
Πῶς, ἀγαπητοί μου, νὰ σᾶς παρουσιάσω τὸ ἔγκλημα αὐτὸ ποὺ κάνουν, ὄχι πλέον οἱ Ἰουδαῖοι, ἀλλὰ ἐμεῖς οἱ λεγόμενοι Χριστιανοί;

* * *

Ἐμεῖς εἴμεθα οἱ ἀνασταυρωταί· ξανασταυρώνουμε τὸ Χριστό. Θέλετε παραδείγματα;
1. Ὑπάρχει μεταξύ μας κάποιος ποὺ ὑπερη­­φανεύεται, περιφρονεῖ τοὺς ἄλλους καὶ νο­μίζει πὼς εἶνε κάτι, ἐπειδὴ ἔμαθε λίγα γράμματα, πῆρε κάποιο δίπλωμα, ἢ ἔπιασε κάποια θέσι; Ἐὰν ὑπάρχῃ, ἂς σκεφθῇ ὅτι τὴν ὥρα ποὺ φέρεται ἔτσι δὲν κάνει τίποτε ἄλλο παρὰ νὰ ξαναβάζῃ στὸ μέτωπο τοῦ Χριστοῦ «στέφανον ἐξ ἀκανθῶν» (δοξ. αἴν. καὶ ιε΄ ἀντίφ. Μ. Παρ.)· πληγώνει τὸ Χριστὸ περισσότερο ἀπ᾽ ὅ,τι τὸν πλήγωσε ὁ ἀκάνθινος στέφανος.
2. Ὑπάρχει νέος ἢ νέα ἢ ἄλλος ἄνθρωπος πού, ἐνῷ ἡ Ἐκκλησία φωνάζῃ «Εὐθείας ποιεῖτε τὰς τρίβους» (Ἠσ. 40,3· Ματθ. 3,3), προσέξτε νὰ βαδίζετε στὸν ἴσιο δρόμο, αὐτοὶ κοροϊδεύ­ουν τοὺς κήρυκες, ἐμπαίζουν τοὺς κληρικούς, δὲν ἀκοῦνε τὴν Ἐκκλησία, δὲν πατοῦν στὸ ναό· εἶνε σὰν παράλυτοι, πόδια ἔχουν καὶ πόδια δὲν ἔχουν. Δὲν ἔχουν πόδια γιὰ τὴν ἐκ­κλησία, γιὰ τὸ νοσοκομεῖο, γιὰ τὴν καλύβα τοῦ φτωχοῦ, γιὰ νὰ ἐπισκεφθοῦν τὸν ἄρρωστο· ἔχουν ὅμως πόδια γιὰ νὰ τρέχουν σὲ θεάματα, σὲ κέντρα διαφθορᾶς, σὲ κακόφημους οἴκους. Αὐτοί, κάθε φορὰ ποὺ πηγαίνουν ἐ­κεῖ, δὲν κάνουν τίποτ’ ἄλλο ἀπ’ τὸ νὰ βάζουν καρφιὰ στὰ πόδια τοῦ Χριστοῦ. Ἕνας εὐλα­βὴς ἱερεὺς τοῦ 19ου αἰῶνος πληροφορήθηκε, ὅτι μερικοὶ νέοι τῆς ἐνορίας του ξέφυγαν καὶ πηγαίνουν σὲ σπίτια ἁμαρτωλά. Τὸ ἔμαθε καὶ ἔκλαυσε. Καὶ τί κάνει· πῆγε καὶ στάθηκε ἔξω ἀπὸ τὸ πορνεῖο καί, καθὼς ἐρχόταν ἕνας νέος νὰ μπῇ μέσα, τοῦ ἔκλεισε τὴν εἴσοδο καὶ μὲ πατρικὴ καλωσύνη τοῦ εἶπε· ―Παιδί μου, ἐγὼ σὲ βάπτισα, σὲ μύρωσα, σὲ ἔβαλα μέσα στὴν Ἐκκλησία! (καὶ βγάζοντας κάτω ἀπὸ τὸ ῥάσο του ἕνα μεγάλο ξύλινο σταυρὸ τὸν βάζει κάτω μπροστά του καὶ λέει·) ἂν ἐπιμένῃς νὰ περάσῃς, θὰ πατήσῃς πρῶτα τὸ σταυρό! ὅποιος μπαίνει μέσα ἐδῶ, σταυρώνει τὸ Χριστό!… Ἔντρομο τὸ παιδὶ λέει· ―Παπούλη, συχώρεσέ με, φεύγω… Κάθε φορὰ ποὺ ὁ ἄνθρωπος ἁμαρτάνει σαρκικῶς, δὲν κάνει τίποτ’ ἄλλο ἀπ’ τὸ νὰ πληγώνῃ ἐκ νέου τὸ σῶμα τοῦ Χριστοῦ.
3. Ὑπάρχει μεταξύ μας κάποια γυναίκα ἢ κάποιος ἄντρας ποὺ δὲν τὸ ἔχει γιὰ τίποτε νὰ κατακρίνῃ τὸν πλησίον; (Μία διευκρίνισις ἐ­δῶ· μερικοὶ συγχέουν τὰ πράγματα, συγχέουν τὴν κατάκρισι μὲ τὸν ἔλεγχο. Ἄλλο κατά­κρισις, ἄλλο ἔλεγχος. Κατάκρισις εἶνε ὅταν μα­ζεύεστε τέσσερις – πέντε καὶ ἐν ἀπουσίᾳ τοῦ ἄλλου τὸν κατηγορῆτε. Ἔλεγχος εἶνε ὅ,­τι δημοσίως καὶ ὑπευθύνως καταγγέλλεται πρὸς διόρθωσιν. Ὁ ἔλεγχος δὲν εἶνε κατάκρι­σις. Ἐλέγχει ὁ δάσκαλος, ὁ ἱερεύς, ἡ μάνα, ὁ πατέρας). Ὑπάρχει λοιπὸν κάποιος ποὺ κατα­κρίνει, ποὺ αἰσχρολογεῖ, ποὺ διαβάλ­λει καὶ συ­κοφαντεῖ; ὑπάρχει κάποιος ποὺ ὑβρίζει τὰ θεῖα; Ὑπάρχει κάποιος ποὺ ἐκφράζει ἀμ­φιβολίες γιὰ τὴν πίστι καὶ λέει· Ἆράγε ὑπάρχει Θεός, Παναγία, ἄγγελοι, μέλλουσα κρίσις;… Ὑπάρχει κάποιος ποὺ σκορπίζει ῥίχνει πάγο στὶς ψυ­χές; Αὐτοὶ ποὺ λένε αὐτὰ τὰ λόγια δὲν κάνουν τίποτα ἄλλο παρὰ νὰ ποτίζουν πάλι μὲ ὄξος καὶ χολὴ τὴ γλῶσσα τοῦ Κυρίου μας.
4. Ὑπάρχει καὶ κάποιος ποὺ τρέφει μέσα στὴν καρδιά του τὰ φαρμακερὰ φίδια τῆς ἀν­τιπαθείας, τῆς κακίας, τοῦ μίσους, τῆς ζήλειας, τοῦ φθόνου; Αὐτὸς δὲν κάνει τίποτ’ ἄλλο παρὰ νὰ παίρνῃ τὴ λόγχη ἀπὸ τὰ χέρια τοῦ στρατιώτου καὶ νὰ ξανακεντᾷ τὴν πλευρὰ τοῦ Χριστοῦ μας, ἀπὸ ὅπου ἀνέβλυσε «αἷμα καὶ ὕδωρ» (Ἰωάν. 19,34).
Σταυρωταί! Οἱ Ἰουδαῖοι σταύρωσαν τὸ Χριστὸ μιὰ φορά· ἐμεῖς οἱ Χριστιανοὶ τὸν σταυ­ρώνουμε πολλὲς φορές. Καὶ τὸν σταυρώνουμε δυστυχῶς καθημερινῶς· ἀλλ’ ἂν θέλετε μιὰ μέρα ποὺ τὸν σταυρώνουμε περισσότερο, αὐ­τὴ εἶ­νε ἡ Μεγάλη Παρασκευή. Ὦ ἀδελφοί μου, ἂν πρόκειται κάθε Μεγάλη Παρασκευὴ νὰ μαζεύ­ωνται στὴν ἐκκλησία γυναῖκες καὶ νέ­ες ποὺ δὲν ἔχουν ἀγάπη οὐσιαστικὴ στὸ Χριστό, ἀλλὰ στολίζουν μὲ λουλούδια τὸν ἐ­πι­τάφιο ἁπλῶς γιὰ ἐπίδειξι· ἂν πρόκειται νὰ γίνωνται τὸ βράδυ ἀσχημίες ποὺ δὲν γίνονται σὲ ὅλη τὴν ἑβδομάδα· ἐὰν πρόκειται κατ᾽ αὐ­τὸ τὸν τρόπο νὰ κηδεύουμε τὸν Ἐσταυρωμένο, τότε προτιμότερο νὰ παύσουν νὰ στολίζωνται ἐπιτάφιοι, προτιμότερο νὰ μείνῃ ἐκεῖ ὁ Ἐσταυρωμένος, παρὰ νὰ γίνεται, μέσα σὲ χώρα χριστιανική, ἀντικείμενο θεάτρου, ἐπιδείξεως, βεβηλώσεως.
Σταυρωταί! Λένε, ὅτι ὁ Καῖσαρ εἶχε στὴν αὐ­λή του πολλοὺς ἀκολούθους. Ἕναν ἀπὸ ὅ­λους αὐτούς, τὸν Βροῦτο, τὸν ἀγαποῦσε πε­ρισσότερο καὶ τὸν εἶχε εὐεργετήσει ἰδιαιτέρως. Τὸν εἶχε δε­ξὶ χέρι καὶ τὸν καλοῦσε σὲ ὅ­λα τὰ συμβούλια. Ἀλλὰ μέσα στὰ ἀνάκτορα ἔγινε συνωμοσία. 10-15 αὐλικοί, ἀχάριστοι, ὡ­πλίστηκαν μὲ μαχαιρίδια, καὶ τὴν ὥρα ποὺ ὁ Καῖσαρ φέροντας τὴν πορφύρα καὶ τὸ στέμμα ἀνέβαινε ἀνύ­ποπτος ἕνα – ἕνα τὰ σκάλια γιὰ νὰ μπῇ στὴ βουλὴ τῶν ῾Ρωμαίων, εἰσώρμη­σαν ἀπὸ τοὺς διαδρόμους μὲ τὰ μαχαιρίδια ὑψωμένα, ἔπεσαν πάνω του μὲ μανία καὶ γέμισαν τὸ σῶμα του πληγές. Τὴν τελευταία ἐ­κείνη στιγμή, καὶ ἐνῷ τὸ αἷμα του ἔτρεχε, τὰ θολά του μάτια ἀνάμεσα στοὺς δολοφόνους διέκριναν τὸ πρόσωπο τοῦ Βρούτου. Καὶ τότε μὲ παράπονο βαθὺ ὁ Καῖσαρ εἶπε· «Καὶ σύ, τέκνον Βροῦτε;». Καλὰ ὅλοι οἱ ἄλλοι· κ’ ἐσύ, παιδί μου Βροῦτε, εἶσαι στὴ συνωμοσία;
Αὐτὸ τὸ παράπονο ἀκούγεται τὶς ἡμέρες αὐτὲς ἀπὸ τὸ στόμα τοῦ Χριστοῦ καὶ πρὸς ἐ­μᾶς. Καλὰ οἱ Ἑβραῖοι, καλὰ οἱ ἄπιστοι, καλὰ οἱ ἄθεοι, «ἄφες αὐτοῖς· οὐ γὰρ οἴδασι τί ποιοῦ­σι» (Λουκ. 23,34)· ἀλλὰ κ’ ἐσεῖς; Ἐσεῖς τὰ παιδιά μου, ποὺ μικρὰ βρέφη βαπτισθήκατε μέσα στὴν ἱερὰ κολυμβήθρα· ἐσεῖς ποὺ σὰν παιδιὰ ἐρχόσασταν στὴν ἐκκλησία κι ἀκούγατε τοὺς ὡραίους ὕμνους καὶ γυρίζατε στὸ σπίτι γεμᾶ­τοι ἀγαλλίασι· ἐσεῖς ποὺ τόσες φορὲς κοινωνήσατε τὸ σῶμα καὶ τὸ αἷμα μου καὶ ἔχετε λάβει ἀπὸ τὰ χέρια μου μύριες εὐεργεσίες; Σεῖς πρὸ παντὸς οἱ Ἕλληνες, ποὺ καὶ τὴν ἐθνικὴ ἐ­λευθερία σας τὴν ὀφείλετε σ’ ἐμένα, καὶ κάνατε ψήφισμα ὅπου διακηρύττετε ὅτι ὁ Χριστὸς εἶνε ὁ ἐλευθερωτὴς τῆς Ἑλλάδος· σεῖς ποὺ καὶ στὴν ἐπικεφαλίδα τοῦ συντάγματός σας ἔχετε τὴν διακήρυξι «Εἰς τὸ ὄνομα τῆς ἁ­γίας Τριάδος…»· ἐσεῖς λοιπὸν νὰ μὲ σταυρώνετε καὶ πάλι σήμερα; Αὐτὸ εἶνε ἀνυπόφορο.

* * *

Στὸν κῆπο τῆς Γεθσημανῆ, ἀγαπητοί μου, ὁ Χριστὸς «ἤρξατο λυπεῖσθαι καὶ ἀδημονεῖν» (Ματθ. 26,37). Τί φοβερὸ ῥῆμα αὐτὸ τὸ «ἀδημονεῖν»! Πῶς νὰ τὸ μεταφράσουμε; Δὲν ὑπάρχει μετάφρασις. «Ἀδημονεῖν» σημαίνει, νὰ στενο­χωρῆται, νὰ μελαγχολῇ καὶ τρόπον τινὰ νὰ λέῃ· Γιατί ὁ Πατέρας μὲ ἔστειλε στὴ γῆ; ποιός ὁ σκοπός μου, ποιά ἡ ἀποστολή μου;… Στενα­γμός, ἀφόρητος, ἀνέκφραστος. «Ἤρξατο λυπεῖσθαι καὶ ἀδημονεῖν». Ἔγινε περίλυπος, κι ἀ­πὸ τὸ ἅγιο πρόσωπό του ἔπεφταν σταλαγμα­­τιὲς ἱδρῶ­τος «ὡσεὶ θρόμβοι αἵματος» (Λουκ. 22,44) . Γιατί ὁ Χριστὸς ἦρθε σ᾽ αὐτὴ τὴ λύπη, σ᾽ αὐτὴ τὴν ἀδημονία; Οἱ πατέρες καὶ διδάσκαλοι τῆς Ἐκκλησίας λένε, ὅτι ἡ αἰτία δὲν ἦ­ταν ἡ προδοσία τοῦ Ἰούδα, δὲν ἦταν ἡ ἄρνησις τοῦ Πέτρου, δὲν ἦταν ἡ ἐγκατάλειψις τῶν μαθητῶν, δὲν ἦταν ἡ ἀχαριστία τοῦ ὄχλου καὶ ἡ κακία τοῦ κόσμου. Τὴν ὥρα ἐκείνη σὰν σὲ κινη­ματογραφικὴ ταινία, μπροστὰ στὰ μάτια τοῦ Χριστοῦ μας περνοῦσαν, – τί; οἱ ἁμαρτί­ες. Τίνος ἁμαρτίες; Τοῦ Ἰούδα, τοῦ Πέτρου, τοῦ Πιλάτου; τῶν ἐ­χθρῶν του; Μπροστὰ στὰ μάτια του περνοῦ­σαν οἱ ἁμαρτίες οἱ δικές μου, οἱ δικές σας, οἱ ἁμαρτίες ὅλων τῶν βαπτισμένων Χριστιανῶν. Καὶ «ἤρξατο λυπεῖ­σθαι καὶ ἀδημονεῖν».
Γιὰ μᾶς λοιπόν, ἀγαπητοί μου, λυπήθηκε ὁ Χριστός, γιὰ μᾶς ἀδημονοῦσε, γιὰ μᾶς ἔ­κλαψε, πόνεσε καὶ εἶπε «Θεέ μου Θεέ μου, ἱνατί με ἐγκατέλιπες;…» (Ψαλμ. 21,2· Ματθ. 27,46). Ἂς τὸν εὐχαριστήσουμε ἀπὸ τὴν ψυχή μας· ἀμήν.

† ἐπίσκοπος Αὐγουστῖνος

(Ομιλία του Μητροπολίτου Φλωρίνης π. Αυγουστίνου Καντιώτου στον ιερό  ναὸ του Ἁγίου Παύλου ὁδ. Ψαρρῶν Ἀθηνῶν 30-3-1958 ἑσπέρας)

********************

ΚΑΙ ΣΤΑ ΣΕΡΒΙΚΑ

**********************

-

Gospodu se dogodilo, braćo moja, sve ono šta je trebalo nama da se dogodi. Zašto je postradao? Da bismo jedni drugima oprostili i da bismo prestali da grešimo. Postavlja se pitanje: da li smo prestali da grešimo? Ljudi su grešili pre Hrista, greše i posle Hrista. Da li imaju istu težinu gresi? Greh koji je načinjen pre uzdizanja krsta je puno lakši nego greh koji je nastao posle krsta. Apostol Pavle nam govori u poslanici Jevrejima sledeće: Svi gresi koji su nastali pre Hrista opraštaju se, ali posle, čoveče, pazi, svaki put kada grešiš posle krsta ti ponovo raspinješ Hrista! Pazimo veoma na ove reči. Nemojmo “ponovo raspinjati i ružiti Sina Božijeg” Jev. 6,6). Kako da vam prikažem taj zločin koji čine, Ne više Judejci, već mi koji se nazivamo Hrišćanima?

* * *

Mi smo anastavrote, ponovo raspinjemo Hrista. Želite li primere?

1. Da li ima među nama neko ko se gordi, prezire druge jer misli da je nešto posebno, jer je naučio nešto malo slova, uzeo neku tamo diplomu, zauzeo neki dobar položaj? Ako ima, neka pomisli da u vreme kada se tako oseća i ponaša ne čini ništa drugo nego da ponovo stavlja na Hristovo čelo trnov venac, ranjava Hrista više nego što ga je povredio trnov venac.

2. Da li postoji mladić ili devojka ili neki drugi čovek koji dok crkva poziva “poravnite staze “. (Isaij. 40,3 i Mat. 3,3),pazite da hodate pravim putem, a oni ismejavaju sveštenike, ismejavaju propovednike, ne slušaju crkvu, ne dolaze u hram, kao da su paralizovani, noge imaju a kao da ih nemaju. Nemaju noge za crkvu, za bolnicu, za siromašnu kolibu, da posete bolesnika ali zato imaju noge da trče na razne događaje, za kafiće i diskoteke i za druge razne centre nečistoće. Oni svaki puta kada odlaze tamo ne čine ništa drugo već ponovo zarivaju eksere u Hristove noge.

Jedan pobožni sveštenik u 19-tom veku je bio obavešten da su neki mladići iz njegove parohije,  počeli odlaziti u grešne kuće. Kada je to čuo, rasplakao se sveštenik. Dosetio se da ide i sačeka ispred te kuće te mladiće, dok je tamo stajao, približio se jedan mladić da uđe u tu kuću srama., sveštenik mu je preprečio ulaz i sa očinskom dobrotom mu rekao: “ Dete moje, ja sam te krstio, miropomazao, doveo sam te  u Crkvu! ( pri tom je ispod svoje mantije uzeo jedan veliki drveni krst i stavio ga na pod ispred ulaza i rekao), ukoliko želiš da prođeš, prvo ćeš morati da pređeš preko ovoga krsta! Onaj ko ulazi u ovu kuću, raspinje Hrista!… Uplašeni mladić je samo rekao: -Oče, oprosti mi, odlazim… Svaki put kada čovek greši  telesno, ne čini ništa drugo nego da povređuje  ispočetka telo Hristovo.

3. Da li ima među vama neka žena ili neki muškarac koji malo- malo osuđuje bližnjega. (Ovde bih naveo jedno razjašnjenje, neko meša stvari, smatraju da je osuda isto što i opomena. Druga stvar je osuđivati a druga opominjati nekoga. Osuđivanje je kada se skupi vas četvoro-petoro u nedostatku drugoga i optužujete ga. Opomena je, kada javno i odgovorno nekoga upućujete na poboljšanje. Opomena nije osuđivanje. Opominje učitelj, sveštenik, majka, otac.) Da li ima neko ko osuđuje, neko ko govori ružne i uvredljive reči i neko ko ogovara? Da li ima neko ko psuje božansko? Da li ima neko ko ima sumnje u veru i govori: Da li postoji Bog, Bogorodica, anđeli, budući sud?… Da li ima neko ko ledi duše vernih? Oni sa tim rečima ništa drugo ne čine nego da opet daju sirće i žuč našem Gospodu.

4. Da li ima neko da drži u svome srcu otrovnu zmiju antipatije, zloće, mržnje, ljubomore ili zavisti? On ništa drugo ne čini nego uzima štap iz ruku vojnikovih i ponovo probada pleća našega Hrista, odakle su potekli “krv i voda” (Jovan 19,34).

Raspinjači! Judejci su raspeli Hrista jednom, a mi hrišćani ga raspinjemo mnogo puta. Raspinjemo ga na žalost svakodnevno , ali ako želite da navedem jedan dan kada ga najviše raspinjemo to je Veliki Petak. O, braćo moja, ako treba da svaki Veliki Petak se skupljaju u crkvi žene i mlade devojke koje nemaju suštinsku ljubav prema Hristu, ali ukrašavaju sa cvećem Hristov grob (epitafio) samo da bi ih neko video, ako će uveče se dešavati razne ružnoće koje ne bivaju ni cele velike nedelje, ako treba na taj način da sahranjujemo Raspetoga, tada je najbolje da prestane ukrašavanje Hristovog groba, najbolje da tamo i ostane Raspeti, nego da se događa u jednoj hrišćanskoj zemlji da bude predmet komedije, prestiža, svetogrđa.

Raspinjači! Govore, da je Cesar imao u svojoj avliji mnoge sledbenike. Jednog od svih njih, Bruta, je voleo iznad svih i posebno ga je darovao. On mu je bio desna ruka i pozivao ga je na sva savetovanja. U njegovom dvoru se desila zavera. Negde 10-15 dvorana, nezahvalnih, naoružanih sa noževima, u vreme kada je Cesar noseći porfiru i krunu uspinjao se jednom po jednom stepenicom prema skupštini Rimljana, nagrnuli su sa obližnjih puteljaka sa uzdignutim noževima, pali su na njega i njegovo telo izboli. U onome poslednjem času kada je njegova krv tekla, njegove zamućene oči su među ubicama prepoznale i lice Brutovo. I tada je sa dubokom pritužbom Cesar  rekao: “I ti, sine Brute?”. Dobro svi drugi ali ti dete moje Brute, i ti si u zaveri? Ova pritužba čuje se  i ovih dana iz usta Hristovih a upućene su nama .Dobro Jevreji, dobro nevernici, dobro bezbožnici, “Oče, oprosti im, jer ne znaju šta čine!”(Luka 23,34).ali i vi? Vi deco moja, koji ste kao mala deca kršteni u svetoj krstionici, vi koji ste kao mali dolazili u crkvu da slušate lepe himne i vraćali se svojim kućama puni radosti, vi koji ste se toliko puta pričestili telom i krvlju mojom i koji ste primili od mene toliko dobara.

* * *

U Getsimanskom vrtu, dragi moji, Hristos  “poče žalostiti i tugovati”! Kako da  prevedemo tu reč “tugovati” ? Ne postoji prevod. “Tugovati” znači brinuti se, da tuguje na način kao da govori: Zašto me je Otac poslao na zemlju, koji je moj cilj, koja je moja služba?… Zabrinutost, nepodnošljiva, neizdražajna. “poče žalostiti i tugovati”. Postao je jako ogorčen, a sa njegovog svetog lica su padale kapi znoja “kao kaplje krvi” (Luka 22,44). Zašto je Hristos došao u to stanje tuge u to tugovanje? Oci i učitelji Crkve nam govore da je razlog izdaja Judina, nije bio razlog poricanje Petrovo, nije bio razlog napuštanje od učenika, nije bio razlog nezahvalnost mnoštva i zloća sveta. U onaj čas kao na nekoj filmskoj traci, pred očima našeg Hrista je prolazilo, šta? Gresi, čiji gresi? Judini, Petrovi, Pilatovi, njegovih neprijatelja? Pred njegovim očima su prolazili gresi moji, tvoji i gresi svih krštenih hrišćana. I “ poče žalostiti i tugovati”.

Zbog nas se ožalostio Hristos, zbog nas je tugovao, zbog nas je plakao, osetio bol i rekao:” Bože moj, Bože moj, zašto si me napustio”?… (Psalm 21,2-  Mat. 27,46). Zahvalimo mu iz dubine naše duše. Amin.

Episkop Avgustinos

(Govor Mitropolita Florine o. Avgustina Kandiota u svetom hramu Sv. Pavla, Psaron, Atina 30 – 03 – 1958).